KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Jun 24, 2013, 09:31:11 pm



Naslov: Božidar Šujica (1936)
Poruka od: Angelina Jun 24, 2013, 09:31:11 pm
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Bozidar_Sujica_(1936).jpg)


BOŽIDAR ŠUJICA

Božidar Šujica rođen je 1936. godine u Kosovu Polju. Maturirao je u kragujevačkoj Gimnaziji 1956. godine, a diplomirao uporednu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1961. godine. Pored poezije bavi se i književnom kritikom. Zastupljen je u antologijama srpske, jugoslovenske i svetske poezije. Živi i radi u Beogradu.


KNJIGE POEZIJE

  • Prestupne noći (1961),
  • Vreme i temelji (1966),
  • Srdžba (1973),
  • Ura, uran (1975),
  • Kanjon (1979),
  • Izgledi za sutra (1984),
  • Ivice, ožiljci (1991),
  • Izabrane i nove pesme (1995),
  • Najlepše pesme Božidara Šujice (2004),
  • Krv dragog kamena (2009).


Nagrade

  • Nagrada lista "Mladost", 1961,
  • Nagrada "Pesničkih novina",1973,
  • Nagrada Željezare Sisak za knjigu godine, 1975


Naslov: Božidar Šujica (1936)
Poruka od: Angelina Jun 24, 2013, 09:51:15 pm
**
Lirski zapis Božidar Šujica


V E Č E

Konji od ostatka svetla vuku sarkofag sunca u hlad zabačenih zvezda. Dogorevaju moje ruke kao staro žito pored puta. Mirno gledaju vode dok opasujem jednu reku oko sebe. Otkačinjem svoju senku i ona ako hoće nek postane vatra ili sneg ili kopriva. Meni je svejedno. Samo da ne postane lokomotiva i da ne juri za mnom kroz bele tunele.

Pod rebrom krijem neku pticu. Posle spavam pod krilom te ptice. Sve sa svačim posvađam u toj ptici. Sve sa svačim posvađa u meni ta ptica. Sve sa svačim u ptici i u meni posvađa se!

Zatvoren sam u svojoj zelenoj pustoši. Sa jaguarima od mesečine i opsenarima avgustovske večeri. Ovo veče je nemogući brod. O što ljula, ljulja! Samo da ne probudi jedan sloj sna, samo da ne pomeri tu pticu, taj u vazduhu vir, taj grumen sunca! Ta ptica je spirala pesme što je krije potiljak, ruža metka!


Knjiga stihova • Izbor, reč o knjizi i uvodni tekst Dragan Lukić
Izdavač Mlado pokoljenje • Beograd, 1970.


Naslov: Božidar Šujica (1936)
Poruka od: Angelina Jul 07, 2013, 01:12:02 am
**

OPIRANJE LAŽNOM GLASU

Božidar Šujica: Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1995

Objavljene u razmaku od trideset godina, ove, kao dinamitom punjene pesme i poeme, imaju i formalno i spiritualno jedinstvo, inače retko ostvareno u sabranim pesmama drugih, prethodnih naših pesnika. "Jun-jul", je poema kojom se otvara knjiga Božidara Šujice, a "Sve ćeš morati saznati" je završna pesma, gusta i manje svetlija od početne, ali kao da je pisana i te noći, istog jutra ili istog zalaska dana. Šujica ima plahovit, pa ipak čvrst rukopis, ima elegično osećanje za sve i svakog oko sebe, pa ipak peva muški u stavu jednog Majakovskog. Družeći se sa bokserima u ranoj mladosti, pesnik "Kičme" je naučio da peva, da sanja u ringu bez konopaca. On žestoko brani detinjstvo koje izmiče, on plahovito brani mladost koja je prohujala, on se inati i srdžbom, više nego nadom i razumom, brani godine u toku, biće u toku.

Pesnik Šujica vešto se i večno brani i od nesporazuma koje izazivaju njegove metafore, dekori, stilske dosetke. Po cenu da mu pesma nije uvek umetnička, da nije uvek zagonetna, ili ukrašena, pesnik "Kičme" ne trguje idolima, ne vežba metafiziku, ne suspreže strast kao akciju. Borilačka u stavu, ova poezija je elegična po tome, — u toj antinomiji je lepota i suština modernog pesnika. I zadatak žive reči, i zadatost života, takođe.

Prozaički tragovi svakodnevnice i senzacije nesputanog mladićstva ravnopravno druguju u Šujičinom doživljaju, on ih ne potencira do simbola, već ih stepenuje otkrićima nanovo dosegnute snohvatice detinjstva i nehajnog ironičnog razaranja ustaljenih predstava. To humorno bogatsvo ovih stihova ugrožava svaki sentimentalni i posredni odnos prema životu, svojom kalamburnom i pokladnom prirodom kadra je za svakojaka obogaćenja, ali i za providna zavaravanja i ovlašne doskočice. Činjenica da elementarnost ovog pesnika i govora otkriva i asimiluje dragocene prednosti našeg govornog majdana, ne sme nam smetnuti s vida udeo u stvaranju nove poetske semantike i novog lirskog rukopisa koji svoje kadence prepisuje s uličnih sinkopa i afiša.

"Suviše sigurni momci pod zemljom leže" — gorko nekom crnom Miljkovićevom slutnjom i sumnjom urniše zemaljsku hrabrost i njena savršenstva. Zapljusnutih čula, tvrde duše i opsednut rečima pesnika vojuje gnevom kao izazovom:

Veličanstvo života, pljujem ti na dane!
Pesnici udvarajući se u ime slobode
Mesto očiju imaju otvorene rane!

Pripadnik generacije koja je bitnički opstajavala, zapljusnuta valovima bunta i nepokorena, on je previđajući tradicionalne stege, krenuo u osvajanje sopstvenog prostora i ponora ne ustručavajući se poraza i rizikujući rane, koje je zadobijao. Njegov gard borenja nije gard odbrane, no, neprekidnog napada i nalaženja nepokrivenog mesta u koje zadaje udarce, fajterski šarmantne:

Život je oduvek star
San je zauvek mlad.

Mladalački izazov, skoro usputno, u mogućem letu padobranom nudi nam Božidar Šujica svoje likujuće opredeljenje. Ono potiče iz gorčine koja nije samo lične prirode, a sažeta je iz ekstatičnog usklika: "O mladosti moja, rđavo, rđavo opevana!" Svojim pevanjem Šujica kao da je nastojao da mladost provede u druge, mudrije tokove i osenči je drugim tonovima.

U rukama držim kutije koraka
Kazaljki, spirala, nečitkog sjaja i nesvestice
Mračno je moje društvo, verno gvožđu
Što uz sam glas iz usta klija
Ruku da pobuni Mrak škripi
Tarući se o reči koje izgovaram
Drhteći peva mi vesela, ograničena sreća,
Kao bašta kad oblak istovara surovu milost

O, silnosti želje za smrću u brzim vozovima!
Toliko toga moram da uradim
A još ni počeo nisam!
Kako izaći iz misli?
Kako sasvim drugačije napojiti
Pomamu brzinom okorelog srca?

Podsetimo se, još jednom, — piše u predgovoru Zlatko Krasni — metafizičkog časovnika Božidara Šujice. On je zelen i razliven, on pulsira. Petodimenzionalan je, ima funkciju budilnika zombirane svesti i meri vreme simultano. Njegove kazaljke se kreću u oba pravca, a najuspelijim pesmama pokazuje tačno vreme ovog pesnika. To može biti 17,30, 14,45 ili, na primer, 16,50 časova. Reč je o onom trenutku kada su kazaljke maksimalno razdojene, kada je sekundara probila opnu kruga, kada je zamah pesnikovih krila najveći, kada su dihotomije najudaljenije i kada je strasna razmena prešla najduži put, od Apsoluta do ništavila. U sredini časovnika smešteni su lirsko Ja, čovek, tačka, jezgro, klatno. Umesto brojčanika stoje, poput materije oblaka nestalne, opsesivne teme pesnika. Među blisku neprelaznu dubinu mirne savesti a nemirnog senzibiliteta.

Pitanje u kome se doživljava iskušenje snaga negativnog upravo je pitanje koje je doživeo i Božidar Šujica. Ovaj melanholični lautar iskušava prirodu sebi primerenog jezika i buni se, treperi u zoni vlastitog, a pesnički povlašćenog senzibiliteta. U odricanju poslušnosti i vremenu i nevremenu ovaj moravski poet vaspostavlja pesnički govor koji "zna da nešto ima da zna".

Mi smo ta večno satirana nepotpuna bića, uvek otvorena snagama negativnog, "mi gordi tirani trenutka" (Časlav Miloš). Nije dakle po sredi samo semantičko pitanje, ako je pesnik oličio, ispisao, ispevao svoje suštine kao jezičke suštine, nego su te suštine stekle svoje zamašne dimenzije zahvaljujući ponajčešće jezičkim širinama i dubinama. Šujicina poezija, pa sledeći je i ove poeme, odupiru se i lažnoj slici sveta i lažnom glasu pevanja. Pošto nije namerno metafizička, i kako se ne služi mitovima po svaku cenu, ova poezija ne povlači oštru tangentu između Života i Smrti, između Erosa i Tanatosa, ali se zato upitno bavi jezgrom života koji je zadat, koji je suđen i koji ako nema svoju kob. ima svoju tajnu:

"Pauze u ljubavi
Teško opraštamo
Zaraznu bolest
Kad moramo
Brzo da vozimo obučeni
U metal i tanku kožu
Sa crvenkastim devojkama
Dopunjujući vreli juli
Kao bacači diska
Što vežbaju."

Milosav Mirković, 1995.


Naslov: Božidar Šujica (1936)
Poruka od: Angelina Oktobar 28, 2013, 12:48:17 am
*

POEZIJA BOŽIDARA ŠUJICE

Zbirka Božidara Šujice Krv dragog kamena (Nolit, 2009) značajna je za srpsku poeziju kao Kora Vaska Pope, Vatra i ništa Branka Miljkovića, Kamena uspavanka Stevana Raičkovića ili poema Čovekov čovek Oskara Daviča. Krv dragog kamena ulazi u red tih najčudesnijih tvorevina i predstavlja Božidara Šujicu kao velikog, snažnog i izuzetnog srpskog pesnika.

U metafori "krv dragog kamena" sažima se njegova poezija — stih je iznenađujući zbog toga sažimanja i spoja racionalnog i iracionalnog — u njegovim pesmama spajaju se i razdvajaju dve sfere, apolonska i dionizijska, i njihovo spajanje i razdvajanje donosi sama iznenađenja, i to jedino Šujici polazi za rukom, ta igra "racionalnog" (pojma) i "iracionalnog" (predstave), da se poslužimo Kantovim uočavanjem suštine poetskog. A za to je potreban veliki pesnički dar i majstorstvo, de se te "snage" pokrenu i odmere jedna prema drugoj i u tome sačuvaju. Kod Šujice, pak, poezija ima dublji koren, to je pitanje samog postojanja i nepostojanja, i pitanje samog izbavljenja, i najpunijeg izbavljenja, naime, to je stajanje nad ponorom, i naše plamsanje nad njim, i to su ta iznenađujuća rešenja, i to jedino Šujica može, samo on istrajava u tome, u toj iznenadnosti i u tome izbavljenju — kod njega postaje sam život, njegov razum i njegova invencija i san, i on je to doveo u zbirci Krv dragog kamena do savršenstva, do mere i čistote i snage i to samo on može. I pre njega, još jedan pesnik je to činio — Branko Miljković — i on to od početka čini u svojoj poeziji, i kad nađe pravo rešenje, onda je to velika radost i pravo kliktanje u nama. I prava je radost slušati Šujicu kako recituje svoje stihove i kako se "izbavlja" iz nesigurnosti i "učvršćuje" u nama i to je njegovo najveće izbavljenje, to učvršćivanje pesme u nama i mi to znamo, mi pravi slušaoci njegove poezije.

Govor Šujičin i govor njegove poezije, to je iz naloga života i smrti, i to je taj, čini se, nepresušni izvor njegove poezije i njegovog govora. Taj metod niko nije tako snažno primenjivao u našoj poeziji, kao on. Govor ovog pesnika je pomaknut u pesme, i ove pesme su njegova normala i normala njegovog govora i sam "dragi kamen" njegovog govora — pesnik sam pokazuje kako se to dešava kroz Posvetu koja stoji na počeku ove zbirke:

"Za sve što se ne nalazi dvaput što
Jednom nije dovoljno a dvaput neće biti
Za sve kapi koje čine jedan okean"

U nekom pozitivnopoetičkom smislu Šujičina zbirka Krv dragog kamena može se vezati za velike francuske nadrealiste, ali i za druge moderne pesnike i poetičke struje u Francuskoj. Autor je veliki poznavalac te pesničke tradicije i Bretona. Ali, on nije nadrealista, on je blizak toj poeziji, kao što je blizak i drugim poetskim strujama (kao što je B. Miljković blizak simbolistima i Malarmeu). Kao i ovaj pesnik, i Šujica je veliki poznavalac poezije i umetnosti, a to se pokazuje i u ovoj zbirci. Ali kao pesnik on je autentičan i autohton, jedan od velikih, i njegovom će poezijom književni kritičari morati da se bave.

Podsetimo, prva zbirka pesama Božidara Šujice, koja se pojavila 1961. godine, dočekana je sa neizmernim oduševljenjem. Književna kritika sa celog tadašnjeg jugoslovenskog prostora konstatovala je da se pojavio najtalentovaniji pesnik generacije, da njegovi stihovi imaju "remboovsku vidovitost i prodor u nepoznato", da se "sigurno kreće u mutnim dubinama sanjara", da njegovi stihovi "opsedaju obuzetošću mističnim", itd. Kritičari uzvikuju, rodio se novi Tin Ujević, rodio se novi Laza Kostić. Ove pohvale potekle su iz pera jednog Petra Džadžića, Zorana Gluščevića, Muharema Pervića, Milosava Mirkovića, a prave salve pohvala uputio mu je pesnik Oskar Davičo, zatim pesnici Milivoj Slaviček, Slavko Janevski, Jure Kaštelan, Izet Sarajlić, a Branko Miljković u svom intervjuu rekao je da je Šujica među njegovim najomiljenijim pesnicima.

Koliko su tadašnji kritičari i pesnici bili u pravu u tim pohvalama, to ima istinsko pokriće u kasnijim Šujičinim zbirkama. A to potvrđuje i poslednja u nizu, Krv dragog kamena, koja se pojavila pola veka posle one prve.

Autor: Luka Prošić | 04.03.2011. | danas.sr (http://www.danas.rs/dodaci/vikend/knjiga_danas/poezija_bozidara_sujice.54.html?news_id=210964)


Naslov: Božidar Šujica (1936)
Poruka od: Angelina Oktobar 28, 2013, 01:33:26 am
**
Stihovi Božidar Šujica


PTICA PEPELA

Uvod u nenapisanu poemu

1.
Kad narod sluša stihove
Koje vrednosti pred njega pesnici iznose?
Je l' pesme misle istoriju
Il' se čuju kao bolji deo
Nečeg što nije postojalo?

2.
Homer oplakuje suviše brze da bi živeli
Slepi pevač vidi starce s licem
Nekog kog su ubili
Vidi i mladiće s licem
Nekog kog će ubiti

3.
Najbolji plove isteklom krvi vidovitih
O brodovi tim morem brodite!
Sve što ste naumili naći naći ćete
Na preokrenutom zvezdanom nebu u vodi
Naći ćete i ono o čemu nema saznanja
Kad do kopna stignete kopno ćete postati

4.
Postoji poezija kad u polju
Loviš cvetove
I to je vreme za radost
U polju cvetova
Nadmenost boja može biti
Velika svađa insekata
Ti upiši mirisom
Sećanje na jednu ružu čuda

5.
Iz straha da može
Značiti i čudovište
Pa da nam tek onda
Postane bliska
POEZIJU ĆE PISATI SVI
I ostaće nepoznata
Ona samoj sebi

6.
Poletevši odleteli su ždralovi
Nad okeanom jedva da su mahnuli krilom
Pratile su ih nesklopljene oči talasa
I borovi uskovitlani u dubini
Klinasto pismo ptica vodilo je njihov let
Kao što mesečarima mesec ispunjava želje

7.
Ko smo mi s viškom nepoverenja
Na tvom brodu Gospode
Ulazimo u strah i suprotstavljamo ti se
Menjamo se i ostajemo nepromenjeni
Ako se posle smrti ponovo rodimo
Svet neće biti drugačiji
Ako se i ne rodimo
Svet će biti isti

8.
U volji reči
Naš je život
Rečima zaokružen
Sve reči ubijaju
Jedna spasava

9.
Kad treba reći NE
Ti govori ti kaži pesmo
I posmatraj nas
S blagonaklonim prezirom!

10.
Omladino jade mlad
U dugim kolonama dolazeći
Iz mora sunce izlazi igrajući
Za goru zalazi prevareno

11.
Dokle će većina isticati
Svoju nezamenljivost
I pokazivati šta je sve
Za nas učinila

Pred otvorenom futrolom revolvera
U plamenim jezicima nošenim
Vetrom sa lomača
Manjina svih je stajala

12.
Ovo je gubitnička pesma
Nije umotana u kože mita
U njoj se ne oslobađa
Razmetljiva jasnoća
Niti se iz proročanstva
Izdvaja nepravednost
Ona prihvata gubitak
I nijednim rešenjem zadovoljna nije

13.
Da možeš
Ono što možeš
To je sve
Poezijo!

14.
Putnici su mladi putevi su prašnjavi
Ljudi nade koji dolazite odasvud
I na sve strane odlazite
Ka čemu ste usmerili svoj duh?
Poterajmo puteve da ne zaostaju
Za usamljenicima koji izdvojeni
Ni sa kim se ne nadmeću
I ne traže da im se pridružimo

15.
Hej vi koji pišete!
Jeste li popisali
Elemente poetike?
Ne čini li vam se
Da je poezija
Lek protiv progresa!

16.
Kada politički zatvorenici
Postanu predsednici država
Hoće li dani u tamnici postati
Nostalgija ako ne postoje zatvori?

Ako himna postane sopstvena parodija
Hoće li sloboda biti slobodnija?
Hoće li samoća biti tek usamljenost
Il' početak života ni sa čim?

17.
Gde je previše stvarnog
Tu umetnost ne poriče
Šta se dešava
Tu se i anđeli boje da stupe

O nado našeg marša
Taj dobar pokret
Poezija nudi svima
I ne daje ga nikome

18.
Jesmo li se nadivili snežnom
Homeru na mrazu
Svučen poliva se vodom
I zaleđen
U oklopu
Peva
Uz verske i zverske obrede

Kako je gladan i prozebao
Bog jutros
Obučen u staklo
Promiče među putnicima na aerodromu
Eskimi ga fotografišu
Vetar ga probada
Hladnim očima

19.
Ne hajmo
     što se drugima ne dopadamo!
Mi smo to što je
     ruka cenzora
Precrtala
Mi smo i to što je
     samocenzura
Uništila!

20.
Poete liričari profesionalci
Sa nesnosnom lakoćom
U nizu srećnih dana
Vidim vas dok snimate
Prizore sirotinjske
I prognanike što strpljivo
Podnose bedu
O svi mi na pretek imamo snage
Da podnesemo nevolje drugih
Vidim i vas nedodirljive
U belokosnoj kuli
Rastrgnute prvom strašću
Da neuzvraćene ljubavi
Prenesete
U delo koje će vas učiniti
Besmrtnim
Vidim i vas stihotvorci
Slavuji Reda
Mirotočivi pauci pojci
Pesme koje su izmorile pokolenja
Nikome nisu potrebne
Savršeno moralni stihovi su poput
Glupih ljudi
Vidim i vas prećutani i ismejani
Gvozdeno mrkovi pobožni
Trostrukonacionalni penzioneri
U autonomnosti stvaralaštva
Zgroženi nad samim sobom
Vidim vas pred kasom države
I čitam molbe sa potpisom ćatinskim

I opraštam vam
Jer ni sam ne znam
Šta je
Nedostatak vrline

21.
Dahći na nesigurnim putevima
Poštari večnosti
     Svedoče
Protiv sebe
     I sve što kažu
Jeste da čuju sebe kako ćute
Sve je u tome
Da se kaže sve A reči
Reči su na smrt bolesne

22.
Veče se sprema za simetriju Sveće za paradu po plafonu
Na jednom mirisu suton i plamen ukrstiće noge
Drveće će trčati za žalostima Vetar da obnovi gnev
Taknite mrlju iz njenog stomaka smejaće se nevinost

Lončići smeđeg svetla tihi su kao ulje
Senke na vodama su grafiti narcisa koji umire
Bista pala u more slična je samo tebi
U tvom oku prolistao je venac od bronze

Gde su se izgubili pesnici? U kojim odsjajima
Noći trampe tišinu za telepatiju?
Revnosni i zapanjeni jesu li izgubili svoje telo
Jesu li prestali da vole sami sebe?

23.
Pesnici!
Ljudi za svagda!
Dovoljna je jedna iluzija
Da se stvori
     Novi svet
          još stariji!

24.
               (Branislavu Petroviću u spomen)
Mi ma kuda pošli Kraja nema za nas
Mi se vratiti nećemo Mi idemo do Vrha
Evo dolazimo, ništavilo, da te vidimo očima
Snovi naših matera Njihove oči boga
Nemaju granice a ne smrt

U haosu i blesku u silnoj njihovoj smirenosti
Seni hodaju i u hodu senke usta govore
U cvetovima i grmljavini sunce peva susret
Ja i sebe, kapi i okeana
I proleće izranja iz nas svakim novim listom

25.
Ptica pepela peva nêma
Ona nema reč za domovinu
I traje samo u dijamantu

Nju ne pogađaju poređenja
Kroz koja ona hoda
Na visokim svojim štulama

Njen dom je smrt
I
Ona ga je napustila!

26.
Sve što će ostati
Od poezije
          To su
Lanci
     što ih je čovek
Skovao za bogove!

27.
Naći ćeš na mutnim visovima još sijajući
Prastari sunčev zrak i mnogo tužnog
Drveća što poprimilo je ljudski lik
A na smetlištu još uvek je mlad urnebes domovine
Naići ćeš i na one koji te sanjaju
Koji se vide u tebi Ti si im ogledalo
I na neveste što sa muzikom donose nevolje
I na nju daleku dokle god seže početak sveta

Naći ćeš zatvor iz kog niko nije pobegao
Pusto je unutra kao unutar ponoći
Kad u gluvi čas samo srce stene drhti
A pesma je u potrazi za nečim što joj izmiče

Naići ćeš na proleće sedo
I na nebo nad grobljem kao kaput puno
Energije tela I ovde i svuda zvezde su
Susedi savremenicima iz drugog života

Naći ćeš i zidove viđene iza
Zidova drugde Jedan ogroman zid blistaće
U slavi kao jutro Naći ćeš najzad šta
Može duša zore da učini za jednu dušu

28.
Ogromne i suve poljane smrti ne mogu se
Preći sem letilicama bržim od nule
Neistražena polja umetnosti mogu se preći
Samo pešice idući od uzdaha do uzdaha

29.
Ako tražim nepoznato rezbareći srdžbu samca
Na zajedničku kuću uvek mislim čežnjivo
Zidova opipljivih i vidljivih bez katanca
Da peva skupa sa mnom sve što je živo

Nenaviknut pristanku spuštanju jaslima
Nikad sapet na poravnanim tasovima
Neizvagan sitošću (nikad među sitima)
Ustima i uvom pomešan među satovima

Što gone trnovite zvezde u oči astrologa
Biti spreman na muke odvažnika to da je
Važnije od života naučih i više od toga
Da puzavac baš rado pas postaje

Govorim sebi: Moje mora da bude žestoko
To mora da bude san od zidanja večniji
Moje mora da bude kopano duboko
Da slični nama budu srećniji srećniji

Bacam na tavane ćutnje kao da su
Polomljeni kišobrani možda će tek za rođene
Biti nešto više nego što su za me u ovom času
O njihove ustalasane ruke u luk svođene

Poneti i moje oči i u njima nerđajući čelik
Da postane prostranije gradite za uzlet podloge
Uzdignite um ka veštinama za nacrt velik
Al' ispuniti reči uskličnicima ko bocama izloge

Nije dovoljno Privid to je dajte brazde a ne ogrebe!
Ne skok trna da postane ničijih misli gluvoća
Dajte sav svemir kao celinu samog sebe
I razdvojite pesnici ubeđenja od povrća i voća

Životu svu brigu! Kroz kišu besramnu i golišavu
Nek iscuri sve nebo zelene cevi su jemstvo
Kretanje i trenutak! Uhvati ga! Uhvati javu
Kad seme za setvu osluškuje svoje sinovljevstvo!

30.
Gore iznad meke trave je budućnost
Oblaci na drugoj strani Zemlje
Nestaju sa utopijama i tugom
I visoki oblakoderi prošlosti
Lebde u plavoj ravnodušnosti neba

Pesnici dalekih planeta
Pevaju o olujama
Slaveći ih
Ne pitajući ih zašto duvaju

31.
Glumci zahvataju iz zasićenosti
I nude u izobilju što se ne menja
Liče jedni na druge samo ne na sebe
Bistri potoci su mnogi al plitki

Reči koje izgovaraju kao da su stvar očiju
Skoro da su svetlost dlana ruke
U nerazdvojivim komadima igraju
Naš život brzi gosti tela

Kada se zavesa digne diže se ugled iluziji
Kritičar sa svežim dahom ubice sedi
Na balkonu i upoređuje izmet vremena
Sa svim i svačim čak i sa podlošću bogova

32.
Besni jaje ispod ljuske vodi volju
Bubanj Meseca mlad koliko i anđeo
Koji izlazi iz kiseonika i podivljuje

Sitnu sreću frulica po uvalama
Vrč dionizijski Orion je polarni
Iskapio za stolom svog oblaka
I jedna munja umire ispisujući

U ogromnosti nebesa epitaf
I sve što su pesme ikad rekle
O sebi okrenuo se protiv njih
Senke i šapati što puze kad sunce ode
Najzad su prihvatile neprovidnost Ada

33.
Postoje melodije koje se uzdižu kao piramide
Cvetovi višnje crvene su melodije boga Ra
Grla oblaka pevuše melodije na šetalištu vetrova
Ludi fantomi igraju uz harmoniku golog Vezuva

Žalosno pokolenje uzelo je za potpis jedan talas okeana
U cik zore Istok peva On je ogroman zelenih orah
Na horizontu plamsaju borovi i ridaju stene
To su spomenici Oni ne žele da budu srećni

34.
Pesnici ulične armije u maršu
Pevaju vreme gusto od ljubavi
Pučina siromašna kao Job
Lepi svoj lepak na lepak maštu
A svet koji se vodi kao nevidljiv
Taj svet beskućnika voli da laže
Jer se raduje životu

35.
Snimaj to lice rešetku
Lepotana-krvoproliće
To je očenaš orijaški tim
Rob plamen stih cisterne

Snimaj mreže ribokrilnih
Božanstva i nadahnuće izdaje
Nije fotografija nije nostalgija
Što traje To je, ade, biti živ

36.
Kad politika sudi o umetnosti
Pitaju se ljudi koji upravljaju novcem
Na zatvorena vrata i iza njih
Uperen je pogled osinje odanosti
To je sve što i nije
Umetnost je roba pa i ostalo
Al to nije njen krah To je nešto još
Gore Tad ona cveta

37.
U nekromantijskom vijorenju duhova
Poezija pisana za pesnike je kao
Žena koja zna da drži do sebe
S druge strane njene privlačnosti
Leži sve što joj nedostaje

38.
Pesnici na samom dnu strasti
Imenuju sebe Biraju neprijatelje
I plove s njima
Potpisuju što nestaje
A što ostaje potpisuje njih

39.
Evo me pred vama ljudi ovdašnji
Vi što učite da vladate nad drugima
U ruci držite veliki žar
Vrelinu čini zakopano zlo koje
Samo sebe opravdava unapred
Moj vas poznaje stid Zato sam tu
Gore treba tek da dođe
Sada je u vazduhu koji udišete

40.
Poezija mora da se iskupi
Jer istine su je izdale
Ovi cvetovi ovde i oni tamo
Zaboravak do zaboravka
Oprezno prazno uvis dižu ruže
I kite trenutak — grob Otvaraju ga
I ne mogu više da ga zatvore
O sejači prostora uzdižite se
U blatu istrajavajte

41.
Nakon starih iluzija kada su se
Umovi usmeravali ka senkama velikih
Predmeta gde iz misli rastu stvari
A ne gde misli lete
Pod smrt-lavom potonule su generacije
Mrtvi su mrtvi naraštaji
I nema nikakve stvarnosti iznad prolaznosti
Sam jedan končić treba da se odmota
I oparaće se sva plavet led i prošlo vreme
Prestaće težnja ka zamornoj tačnosti
I prestaćemo da terorišemo jedni druge
Bogovima i himnama za uši neprijatelja
Evo ja izgovaram reči gde je smrt reči
I gde je ljubav staklo
I gde poezija ne čuje zvuk stakla slomljenog
I kao što svemir u svojim mrežama drži planetu
Ja u svojoj slabosti pridržavam sve što nestaje
I osećam se povezan u svim delovima sa zvezdama


Naslov: Božidar Šujica (1936)
Poruka od: Angelina Oktobar 28, 2013, 01:49:31 am
**
Stihovi Božidar Šujica


SPOMEN NA SLIKARA M. VIDAKA

Njegova linija dosegnu čist zvuk
Više od drugih podiže nevinost i volju
Bez zbogom nepravedni sat i izdvojen put
Zaustaviše stope u sanjarskom polju
Gde boje cvetova oplakuju slikara
Kao Patroklovi konji svog gospodara

 
PALIM SVOJE RUKOPISE

Palim svoje rukopise
Pucam u buduće pobednike
Zidam u vazduhu pticu
Vetar sam joj zalepio na zidove
Sahranjujem jedno lepo veče
Potpisujem se ispod njegovog sutona
Što volim da gledam
Novu generaciju mašina
Brušeni dijamant je u njihovom mozgu
Njihove utrobe
U visokom i moćnom častoljublju
Zaposlene su kao vreme
O što volim da gledam
Tog nakostrešenog konja
Koji eto sada ulazi u istoriju
Tog konja koji je nebom plovio
I koga je požar oglodao
Postoji jedan breg na kom
Zajedno stojimo
Sa svojom golom krvi
Sa svojim jedinstvenim bogatstvom
Sa potkresanim zvezdama
Oko sebe Ispisanim uraganom
O što volim da gledam
Kako život ispravlja emocije!
Veliki Odgajivači Praznine
Snu svom verni
Sa neredom koji je sastavni deo
Vaše avanture
Vi ste iznad Znanja
I iznad Bleska
O gle kako se
Udišući vatru
Kao reka
Naša duša izliva!
Dušo, kojoj je tesno
Dušo, čiji otrovi kipe
Crna kraljice
U istom šiblju
Sa kraljem Hazarda
Nek ti je sve oprošteno!
Nek ti je sve oprošteno!

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=1019.0) — antologija —
Interpres • Beograd, 2011


Naslov: Božidar Šujica (1936)
Poruka od: Angelina Oktobar 28, 2016, 01:56:30 am
**
Stihovi Božidar Šujica


JUTRO U BARAMA GRUŽANSKIM

Ljubav je moja sve što se jutros probudilo
O jutro izrasli prostore iz krvi iz njiva
U kom neka mirisna zvezda pliva
Ako je a jeste otkriće to što se u snu nudilo
Ljubav je moja sve što se jutros probudilo

O čisto srebro muzika o taj ludi svod što peva
Što ljubi usnama svetlosti i zelenila
O ta razmena sokova u plamnom snu žila
I taj crveni vodoskok što svesrdno zagreva
O čisto srebro muzika o taj ludi svod što peva

Povratak u budno zaveštanje vida negi sjaja
Sa kockom sunca u krvotoku i pticom svojih ruku
Gde senka bika u vodi je sve što ima u zvuku
O ludilo slepila o ludilo sunčevih zavežljaja
Povratak u budno zaveštanje vida negi sjaja

Povratak nadi ševe da svom snu da ime
Pesmi što je rađa ovo razaračko buđenje
Putu što u sluhu nemoguće veže korenje
Zvuku i svetlu koji postaju plod i vime
Povratak nadi ševe da svom snu da ime

Nek raskošni sjaj tka zlatna duša žita
I čik da uhvatiš tu pticu koja je sunčev dvojnik
I čik da u tim ogledalima nađeš svoj lik
Preko kojih juri sunčeva konjica zapaljenih kopita
Nek raskošni sjaj tka zlatna duša žita.

Pesmu tvoju poljima peva opsenar dan
Vatru u dugim tunelima vreža i bilja
U plod pretvara neka svetlost vezilja
Gle ptice jutra pale probuđeni dan
Pesmu tvoju poljima peva opsenar dan

Ljubav je moja sve što se jutros probudilo
O jutro izrasli prostore iz krvi iz njiva U
kom neka mirisna zvezda pliva pliva
Ako je a jeste otkriće to što se u snu nudilo
Ljubav je moja sve što se jutros probudilo.


BELI SAN

Popodne poslednje kao spori let
Ptice uspomenu mu produžava
U pitomu dugu u kojoj već spava
I slog pretvara u belinu i cvet

U snu san neočekivani nadmašava
Muzika i boja nemogući splet
O niko niko pristupa nema u taj svet
U taj kristal što se naglo uveličava

U lutajućoj njivi gde zvezde i voće
Disanjem njiše u sjaju samoće
Nad njim se sklapa kao ljiljan dom

Jutro je izgubilo ključ o kako će
Da otvori kavez tog dvojnika u kom
Među živim munjama on je mrtav grom

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000) (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=955.0)
Sremski Karlovci, 2012