KNJIŽEVNOST

ČITAONICA => Pisci i knjige => Temu započeo: Angelina Novembar 10, 2013, 10:08:25 pm



Naslov: Njegoš — Pesnik srpske slobode
Poruka od: Angelina Novembar 10, 2013, 10:08:25 pm
**


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Knjizevnost/Knjige_casopisi/Petar_Petrovic_Njegos_-_Pesnik_srpske_slobode.jpg)


NJEGOŠPESNIK SRPSKE SLOBODE


Priredili
Vladimir Dimitrijević
Boško Obradović
Branimir Nešić


Knjiga "Njegoš — pesnik srpske slobode" je, na prvom mestu, izraz nadublje zahvalnosti Bogu Koji nam je dao Njegoša i Njegošu koju nam je ujasnio Srpski zavet sa Bogom. Takođe, ona je svojevrstan spomen i podsećanje da živimo u dobu "raznjegošenja", kada na Lovćenu i dalje stoji, umesto kapele Svetog Petra Cetinjskog, zadužbine Vladike Rada, paganski mauzolej Meštrovićev... Svojevremeno je Isidora Sekulić, u ogromnom strahu od šefa Titovog agitpropa, Milovana Đilasa, koji je napao njenu "Njegošu knjigu duboke odanosti", spalila drugi deo iste, koji se nalazio u rukopisu.

Pošto, kako reče Mihail Bulgakov, rukopisi ne gore, neka i ovo bude podsećanje na jedno nepočinstvo razuzdanog titoizma i jednu tragediju srpske kulture u doba ropstva goreg nego tursko.

Iz predgovora


Njegoš — pesnik srpske slobode
Izdavač: CATENA MUNDI d.o.o.
Godina izdanja: 2013
ISBN: 978-86-6343-006-8


Naslov: Njegoš — Pesnik srpske slobode
Poruka od: Angelina Novembar 10, 2013, 10:28:28 pm
**

NJEGOŠ — PESNIK SRPSKE SLOBODE


Predgovor


NJEGOŠU — KNJIGA DUBOKE ODANOSTI

U svom delu "O suštini pravne svesti", ruski filosof Ivan Iljin ovako određuje pojam genija: "Narodi se uklapaju u svojevrsna duhovna jedinstva, od čega prostorna, rasna i svaka druga empirijska veza dobija svoje istinsko i duboko značenje — predmetno duhovnog sapripadanja. Eto zbog čega se nacionalni genije i njegovo stvaralaštvo javljaju kao predmet narodne ljubavi po preimućstvu. Život narodnog duha, koji čini samu suštinu rodine, nalazi za sebe usredsređenje i zreo izraz u stvaralaštvu genija. On govori u ime svoje, ali ne samo za sebe, nego za sav svoj narod; i to o čemu on govori jeste za sve jedinstven, ali većini nejasan, predmet; i to, ŠTA on govori o njemu jeste istinska reč koja otkriva i prirodu predmeta i suštinu narodnog duha; to KAKO on govori raskida vezanost i ugnjetenost narodnog duha, jer njegovu reč nosi istinski ritam narodnog života. Genije uzima za sebe breme svog naroda, breme njegovih nesreća, njegovih traganja, njegovog života, sav njegov onus essendi i podigavši ga, on pobeđuje tako da ta pobeda " na putevima neposrednog ili posredovanog opštenja — postaje izvor pobede za sve, koji su povezani s tom nacionalno — duhovnom sličnošću./.../ Stvaralačko dostignuće genija ukazuje put svima koji vode polustvaralački život, oslobađajući ih kroz primanje, umetničko poistovećivanje i podražavanje. Eto zbog čega genije za svoj narod zanavek ostaje izvor duhovnog oslobađanja, radosti i ljubavi. On je ono ognjište sa koga je, prvo kao varnica, planula sila nacionalnog duha, onaj vođa koji narodu otvara put ka Bogu — Prometej, koji mu daje nebeski plamen, Atlas, koji na leđima nosi duhovno nebo svog naroda. Njegov čin — to je čin narodnog samoodređenja u duhu, i uz njegovo stvaralaštvo se okupljaju potomci njegovi kao oko nekog jedinstvenog i zajedničkog oltara nacionalnog bogosluženja. Genije stavlja svoj narod pred lice Božje, i za njega i u njegovo ime izgovara simbol njegove predmetne vere, njegovog predmetnog sozercanja, znanja i hotenja. On time otkriva i utvrđuje nacionalno duhovno jedinstvo, ono veliko duhovno "mi" koje predstavlja samu srž rodine. Genije je taj stvaralački centar koji za svoj narod sazdaje duhovnu predmetnost njegovog postojanja: on opravdava život svog naroda pred licem Božijim i tako postaje istinski graditelj rodine".

Ono što je srpski narod vekovima bio i što je svojim postojanjem govorio Bogu, to je izrekao Vladika Njegoš, pre svega u svojoj trilogiji ("Luča mikorokozma", "Gorski vijenac", "Lažni car Šćepan Mali"). Njegovi stihovi nisu samo njegovi — oni su "iz glave cijela naroda".

Ono o čemu je on govorio, od odnosa duše prema Bogu, preko Kosovskog zaveta, do opasnosti epskog mentaliteta kad iz zaveta ispadne (a to je tema "Šćepana Malog") bilo je prisutno u dubinama narodne duše i svesti, ali, pre njega, to nije imao ko da uobliči i da kaže. Njegova reč bila je poneta "istinskim ritmom narodnog života" i zato je lako učena napamet i toliko se cenila i ceni. On je na sebe uzeo breme svog naroda, i podigao ga do nebeskih visina, pokazujući ga Hristu, Koga je zvao "preblagim, tihim učiteljem". Zbog dela Njegoševog narodno breme je postalo lakše za nošenje, jer je pojmljeno i dubinski shvaćeno. Koliko je puta sam vladika Rade pokušavao da pobegne od svog nadljudskog bremena — u Pariz, Ameriku, "na nečesov ostrov", samo da više ne gleda jade i nesreću srpsku... Ali, nije mogao, jer je njegov genije bio onaj sasud u koji se ulila sva gorčina narodnih promašaja i poraza, ali i velika svetlost zavetnog postojanja onih koji su, u planinama, ostali da čuvaju "divno ime i svetu svobodu". On je postao i ostao, zauvek, izvor duhovnog oslobađanja, ljubavi i radosti srpske — naš Prometej, prikovan za Lovćen kao za Kavkaz, kome su crni gavranovi austrougarštine i titoizma (nekad!) i dukljanoidskog ustaštva (danas!), kljuvali i kljuju jetru svojim srbomrzačkim kljunovima, rušeći, dva puta, zavetnu lovćensku kapelu Svetog Petra Cetinjskog i podižući, uprkos njegovoj zaveštajnoj volji, faraonski Meštrovićev mauzolej u kome i sada čame napaćene kosti vladičine. On je naš Atlas, koji nosi duhovno nebo srpstva u svome stihu: "Neka bude što biti ne može!" kojim je bivalo i biva sve vredno u našoj strašnoj i sveštenoj istoriji, od Lazarevog boja 1389, preko Jasenovca, do odbrane Kosova i Metohije 1999. godine, od Banatske bune 1594, preko Kočine krajine i Prvog ustanka do 1912. i Kumanova. Naš se narod, sabran oko njegove misli i stiha, duhovno samoodredio, i njegovo je ime i delo svešteni oltar srpskog nacionalnog bogosluženja. Stavio nas je pred lice Božje i izgovorio nacionalni Simvol vere.


Pokretačka genijalnost

Njegova genijalnost bila je pokretačka: ne samo u religioznom, književnom, intelektualnom smislu, nego i najkonkretnije, u istoriji. Grigorije Božović, u svom tekstu "Vladika Rade", objavljenom 1925. godine (donosimo ga u knjizi), ukazuje na činjenicu da su mnogi srpski vitezovi postali to što su postali zato što su pred sobom imali njegoševsku paradigmu, zato što su se, u najtežim trenucima borbe, krepili stihovima "Vijenca". Ako je velika formula Kosovskog zaveta, po Andriću, stih "Neka bude što biti ne može", onda je to nemoguće bivalo među nama zahvaljujući onome ko je postavio temu. Isidora Sekulić, u svom ogledu o prevođenju "Gorskog vijenca", još pre Andrića, kaže: "Pa u Vladike Rada, odgovor na pitanje šta je hrabrost "kad je sila odsvud oklopila", ovakav je evo. Boračka zapovest u smrt, kazana je na dva sasvim različita načina, u dva aristokratska stila poslednje čistoće i jasnoće, u stilu poezije i herojske genialnosti.

Mlado žito, navijaj klasove,
Pređe roka došla ti je žetva.

Pa odjedared, kao da se sva Crna Gora sabila u jedan uprt prst:

Neka bude borba besprestana,
Neka bude što biti ne može!

/.../Pri odbrani Beograda 1915-te, septembra, zapisana je zapovest u smrt jednog majora: "Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Nemate da brinete za živote svoje, oni više ne postoje". Nije onako kao u Vladike Rada, ali nije bez metafizike. Vladičina zapovest mogla bi važiti i pred strojem bogova. Ona poziva u borbu ne samo herojstvo, nego i herojsku genialnost."


Osnovna formula srpske slobode

Srpski hrišćanski mislilac, pesnik i knjigoljubac, Matej Arsenijević, još 1995. godine zabeležio je da su Srbi opasni za Novi svetski poredak zato što, boreći se za svoju slobodu, slede njegoševsku formulu "Neka bude što biti ne može". Arsenijević primerima iz srpske istorije ilustruje svoju tezu:

"Neka bude što biti ne može: biti ne može da se čovek raduje smrti i ide u smrt pevajući, to je za čoveka nemoguće, jer je najdublje suprotno njegovoj prirodi. A Hristov Srb se raduje smrti. Tako je pevao, i o Srbstvu1 najdublju istinu izricao, sv. Đakon Avakum noseći na svojim leđima sopstveni kolac i idući beogradskim ulicama 1814. na svoje mučeništvo ispred Stambol-kapije. I to je srbska Sloboda. I biva. I ta izreka je postala zanavek osnovna ontološka i teološko-politička definicija i lozinka srbskog krsnovaskrsnog pokloničkog puta kroz istoriju.

Neka bude što biti ne može: zar može biti da čovek mirno sedi dok mu zlikovac odseca uši i nos i kopa oči, i gledajući u Boga Živoga i videći u Njemu svoju Slobodu Zlatnu, mirno ponavlja svom krvniku: "Samo ti radi, dijete, svoj posao." A bilo je 1941. u Jasenovcu, srbskom selu u centru sveta, gde je jedan srbski seljak i svetac, Vukašin od Klepaca izgovorio za svu večnost te najskuplje reči srbskoga Obraza i Slobode.

Neka bude što biti ne može: zar može biti da golobradi dobrovoljac šesnaestogodišnjak — odvojen od sigurnosti roditeljskog doma i svakodnevno suočen sa smrću — piše sa prve linije fronta svojim roditeljima: "Ja sam na sigurnom — branim Otadžbinu"? Moguće je, jer je to pismo napisao 1915, usred najžešćih bitaka za odbranu Srbije, šesnaestogodišnji srbski junak Siniša Milanović. I to Nemoguće, to Sigurno pred licem smrti jeste srbska Sloboda.

Neka bude što biti ne može: može li biti da otac svoga sina — koji, vezanih očiju, stoji pred streljačkim strojem — hrabri da umre kao čovek i junak, umesto da krvnike moli za milost? Ne može, a bilo je: 27. decembra 1916. kada su Austrijanci na Cetinju streljali Jakšu Simovića, sina srbskog popa Nikole Simovića. Sedamdesetosmogodišnji sveštenik došao je na streljanje svog sina. Austrijski činovnik mu predlaže da kao roditelj ipak ne bude na streljanju sopstvenog sina. Srbski pop Nikola to odbija govoreći: "Kad vi činite ovakva grozna dela, ja ću ih gledati". Dok su vezivali oči njegovom sinu, junački pop Nikola sa svoga krsta, iz svoga Vidovdana govori drhtavim glasom: "Sine Jakša, budi hrabar i drži se junački! Umreti za slobodu svoga naroda i Otadžbine dužnost je svakoga Srbina!" I to je srbska Sloboda.

Neka bude što biti ne može: može li biti da sveštenik uzme pušku u ruke? Ne može, jer se protivi kanonima Crkve. A bilo je: pop Bogdan Lelević, lep kao Miloš Obilić, vojni sveštenik andrijevičkog bataljona 25. januara 1913. tokom bitke za oslobođenje Skadra, kao i svaki srbski vojni sveštenik hrabri vojsku tako što sa krstom u ruci puzi kroz kišu kuršuma, od vojnika do vojnika. U kritičnim trenucima bitke na Bardanjolu, videći da mu se otvorio put ka Bogu i Slobodi, stavlja krst na prsa, uzima pušku od poginulog ratnika, kreće u juriš, gine junački i ulazi u Carstvo Nebesko pokazavši da se Srbin spasava i posvećuje na način Nemogućeg.

Neka bude što biti ne može: može li biti da majka nad grobom svoga sina uznosi slavu Bogu što joj je dao i uzeo sina. Ne može, a bilo je 21. oktobra 1851. kada je jedna srbska majka, Jovana Tomova, nad odrom svog sina i vladike Petra II Petrovića Njegoša, gutajući suze u kostima, rekla: "Vazda sam bila i sada sam najsrećnija majka... A za vaistinu Božiju, ja, tvoja majka, za tobom neću zaplakati... Trebaju da plaču majke koje rađaju izdajnike i pogan ljudsku... Slava Bogu koji mi te je takvoga lijepoga darivao i tako lijepog i mladog uzeo, barem će i On, sine moj, od tebe imati šta da vidi". A bilo je i kada je druga srbska majka, Ćetna Jovović — posle bitke na Grahovcu i pobede nad Turcima — povela kolo pored kneza Danila na Cetinju, i na naknadnu vest da joj je u bici poginuo sin Luka, rekla — skamenjene utrobe — knezu Danilu: "Zar zbog toga veselje da prekidamo? Ne lomi se turska sablja bez pogibije. Dođi, gospodare i zaigraj sa mnom! Kad može nji'ova majka da se veseli, onda mož' i ti!" I bilo je kada je treća srbska majka Stana Orman — pošto su joj, za vreme Omer-pašinog rata, u bici na Uskocima, preuzimajući jedan od drugoga zastavu, pred očima poginula tri sina, Dušan, Mirko i osamnaestogodišnji Ivan — i sama uskočila u boj, uzela zastavu od mrtvog trećeg sina i podigla je, viknuvši: "Turci, ne grabite što nije vaše! Naprijed, braćo!", i poginula sa zastavom u ruci. To je srbsko raspeto radovanje smrti, borbeno radovanje i ratovanje srbskih junakinja srca i crnine, koje nadilazi smrt, od Majke Jugovića do kraja sveta i veka.

Neka bude što biti ne može: to je kosovsko opredeljenje, to je čuo čestiti Knez Lazar 1389. u Samodreži, to je slušao cele noći uoči Boja dok je gledao vidovdanske zvezde nad Kosovom i svoju vojsku koja je spavala između vatri, vojsku koja je pre smrti "izbrisana sa spiska živih i žrtvovana za čast otadžbine", koje već nema iako još jeste i koja će tek da postane iako je već ima, koja je Već mrtva iako još živa i već vaskrsla pre smrti. (Upravo to je ta srbska hrišćanska ontologija Krsta i Vaskrsa koja svojim nebozemnim dinamizmom nadilazi sve kategorije statične zapadnjačke metafizike i njenog shvatanja bića i nebića). Tu zapovest kosovskog opredeljenja Lazar je poslušao, gledajući povereno mu srbsko klasje, spremno za žetvu Nebeske Srbije. "Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žetva". To je sva srbska istorija: sve je pre roka, sve je u herojsko-mučeničkoj Prečici, sve je u svetoj tajni Nemogućeg, a sve je bilo i ostaje "čestito i milome Bogu pristupačno", jer Bog ima Svoj plan i kriterijum za Njegove Srbe koji mnogo vole Slobodu i tom ljubavlju se iskupljuju za svoje nebrojene grehe.

Neka bude što biti ne može: daj, Bože! Neka bude borba neprestana: za šta? Za Carstvo Nebesko, za Nebesku Srbiju u njemu, za pravoslavnu dušu i duh Srbije, za srbsku svetost, za srbski bogočovečanski Obraz koji je srbski Spas i srbska Sloboda. Neka bude borba neprestana, neka se i naš mir i naš rat bore za Krst Časni i Slobodu Zlatnu, i danas kada smo poraženi. Naša borba ponovo počinje, ona nije završena. Neka se i naš poraz, i naši grobovi bore za slobodu, neka i naša smrt bude borba za život kao što kaže u narodnoj pesmi: "Na Kordunu grob do groba, traži majka sina svoga"... I mrtav sin govori majci (živ je, nije mrtav, jer mrtav ne može da govori!): "Neplač' majko, reci rodu da sam pao za Slobodu". A, za Hristovog Srba, "pasti za Slobodu" znači — vazneti se u Nebesku Srbiju. Jer Srbi ne padaju, već se vaznose za slobodu, kao što je to bilo na Kosovu i Čegru. Sloboda je za Srbe visina bitovanja, Sloboda je istinski život, Sloboda je sve. Zato je Hristos — Zlatna Sloboda, najviši srbski cilj u istoriji, a put i sredstvo jeste Časni Krst, učešće u Krstu Njegovom.

Ne može biti, ne može biti, a biva — i to je cela srbska istorija, srbska ideja istorije, ideja Hristovog Srbstva: biva ono što ne može biti, biva neprestano, jer — Srb je Hristov. Srb je svoj život poistovetio sa Hristom Koji je Sam lično i spasonosno Bivanje onoga što ne može biti: da je Bog postao čovek, e da bi čovek postao Bog, da se Sin Božiji i Čovečiji na Krst popeo da bi preko Krsta — "smrću smrt uništivši" — otvorio put Svom ljubljenom čoveku ka Vaskrsenju. Jer: neka bude što biti ne može: to, pre svega znači — Vaskrs, jer upravo Vaskrs jeste ono osnovno Nemoguće, ona Novina u istoriji.

Moma Nastasijević, osećajući tajnu Kosovskog zaveta kao duhovnog lajt-motiva srbske istorije, u svojim "Beleškama za stvarnu reč", kaže: "Postaviti sebi teži zadatak nego što se može rešiti... izvan sopstvene moći, samo ne u granicama nje". Neka bude ono što je čoveku nemoguće, a Bogu moguće i moguće čoveku koji je sa Bogom: neka bude volja Božija, a ne naša. To je srbski hrišćanski realizam na kome je zasnovan svaki srbski istorijski podvig i akcija: uvek Nemoguće, uvek više nego što se misli da se može, ali ne ludo i uzalud, ne pretenciozno i preko svog gubera, ne bezumno i plaho, već uzdajući se u Boga Živoga, po pravilu i obrazu svetosavsko-svetolazarskog spasenja. Neka bude — tako Srbi stvaraju svoju istoriju, uzdajući se u Božiju svemoć i boreći se, uz Božiju pomoć, protiv crne moći zla i nepravde u ovom svetu: za pravoslavni Krst i pravoslavnu Slobodu.

Neka bude što biti ne može: to srbsko "moći Nemoguće" jeste ludost i sablazan za "civilizovani svet", za Zapad i njegov razum, za njegovu racionalnu duhovno-političku metafiziku, a to je izvor srbske ontologije, stvaralaštva i državotvornosti. To nije anarhija, već krajnji asketsko-herojski poredak. To nije mesijanizam, to je Kosovski Zavet. I hvala Bogu da Srbi nikada u istoriji nisu imali, ni nametali drugima nikakvu mesijansku ideju, već su uvek i samo imali i imaju otadžbinsku ideju: ideju pravedne odbrane, pravednog oslobađanja i pravednog ujedinjenja Otadžbine.

To srbsko poslušanje Nemogućeg jeste Božiji dar Srbima — biti u isti mah i nepokoran i poslušan: nepokoran ovom svetu, a poslušan Bogu i unutarnjem žuboru Vidovdana koji svakog Srba u kostima zove ka hrišćanskoj Slobodi: "Jer vi ste, braćo, na Slobodu pozvani" (Gal. 3,13). Odricati se u isti mah carstva zemaljskog potpuno radi Carstva nebeskog, ali do kraja boreći se za carstvo zemaljsko, sa svešću da već sada i ovde u njemu počinje Carstvo Nebesko. Daj, Bože, te zlatne čežnje u naše kosti više nego disanja, više nego vode i hleba. Daj da živimo za tu Slobodu i da umiremo grehu i smrti, eda se oslobodimo Slobodom Tvojom. Daj da nikada u nama ne presahne ta žeđ koja nas goni u Nemoguće: da prelazimo iz života u viši Život, iz lepote u višu Lepotu, iz slave u višu Slavu. Jer je slava i ovde na ovoj mučenoj zemlji srbskoj koju si nam darovao da se na njoj spasavamo, ali je veća slava u Carstvu Tvome. Volimo i jedno i drugo, i jedno i drugo je naš život, ali je naša prava Otadžbina kod Tebe!

I to je ono što srbski neprijatelji nikada ne mogu da shvate: pravi Srbi su uvek drugačiji, jer iz Drugačijeg, iz Nemogućeg crpu svoje istorijsko nadahnuće i snagu. Tako je i danas: iz ovog poraza crpimo novu istorijsku snagu, jer poraz je prečica do saznanja pune i prave istine o sebi. Zato Srbi mudrost crpu iz poraza a ne iz pobeda: ne zanose se pobedama već se otrežnjuju porazima, jer je i Hristos doživeo "poraz" u ovom svetu, ali je pobedio svet, i mi ćemo sa Hristom pobediti svet. Kada god su Srbi odustajali od tog Nebeski Nemogućeg zarad "zemaljski mogućeg" gubili su i obraz i glavu: to je ontološka "obrenovićevština", odustajanje od Srbske ideje tj. Kosovskog Zaveta zarad "pragmatičnosti". To je ono što bezbožnički režim radi poslednjih godina jugo-levičarskim "rešavanjem" Srbskog pitanja tj. svođenjem Srbstva na beogradsko-dedinjski pašaluk, a srbskog hrišćanskog duha, duha zavetne zajednice, na rajetinski ateističko-egoistički mentalitet rulje u apolitičnom rasulu.

Neka bude što biti ne može: to je ono srbsko Nemoguće koje uvek diže ustanak, uvek spremno za bunu i hajdučiju, za svedočenje Slobode. Srbi su upravo tim i takvim svedočenjem Slobode danas postali nemogući i ono Nemoguće u post-hrišćanskom svetu i njegovoj racionalno isplaniranoj utopiji Novog svetskog poretka. Srbi su opasni, jer u civilizaciji glasačko-potrošačkog beščašća, mravolikosti i pohote, kako znaju i umeju svedoče pravoslavnu civilizaciju duhovnog gospodstva, časti i herojske žrtve. Zato, "srbska bolest mora biti uništena u Evropi", kako je govorio pokojni gensek NATO-a Manfred Verner. Zato su Srbi najveća "kriza koja je uzdrmala Evropu", kako vele zapadni mediji, od II svetskog rata do danas. Zato se Srbima sudi na Procesu Novog sveta".

Sila koja nas je opkolila sa svih strana u ovome trenutku kao da je jača od nas. Otimaju nam Ime i Imanje, služeći se onima među nama koji su, željni kakve — takve vlasti i kakve — takve moći, prešli u svet utvara. Ipak, Njegoševi stihovi "veju među nama nekom nepropadljivošću" (Momčilo Nastasijević), i mi nismo poraženi dok god ih pamtimo i, makar najmanje, živimo njima.


Spomen-knjiga

Knjiga "Njegoš — Pesnik srpske slobode" je, na prvom mestu, izraz nadublje zahvalnosti Bogu Koji nam je dao Njegoša i Njegošu koju nam je ujasnio Srpski zavet sa Bogom. Takođe, ona je svojevrstan spomen i podsećanje da živimo u dobu "raznjegošenja", kada na Lovćenu i dalje stoji, umesto kapele Svetog Petra Cetinjskog, zadužbine Vladike Rada, paganski mauzolej Meštrovićev, to jasno svedočenje da je dukljanoidstvo, koje velikog pesnika i vladiku drži u ropstvu, najnovije borbeno konvertitstvo koje ratuje protiv svog porekla u ime, ovog puta, "EUropskih vrednota". Jer, "dukljanoidi", taj "narod gordih konobara" ("Da nas nema, niko ne bi znao/ da postoje gordi konobari", reče Matija Bećković), koji su izmislili "crnogorski Jezik" i tvrde da Njegoš nije bio Srbin, plod su nakaznog ukrštanja epskog nihilizma (epsko bez Hrista je junaštvo bez čojstva, vašar taštine), vatikanskog hrvatstva i kominternovske srbofobije, što je sve posvedočeno rušenjem kapele na Lovćenu i današnjim ostajanjem pri tom rušenju. Da tu vatikansko hrvatstvo ima presudnu ulogu vidi se jasno: kapelu su prvo, 1916, rušili autrougarski okupatori, čiji je verii sluga, Stjepan Sarkotić, komandant zloglasne "Vražje divizije", dobio titulu "fon Lovćen", pošto je učestvovao u zauzeću najslavnije srpske planine; onda je Ivan Meštrović, svojevremeno maskiran u Jugoslovena i prijatelja kralja Aleksandra, a zatim ljuti papista, koji je pravio bistu Stepinčevu, ponudio crnogorskim komunistima svoj model mauzoleja, uslišavajući njihovu molbu da sve bude bez ikakve religiozne simbolike; na kraju je Broz poučio svoje crnogorske izmećare da kapelu, uprkos ogromnom protivljenju Srpske Crkve i čitave javnosti, ne samo srpske, ruše po svaku cenu, jer je njome Aleksandar "venčao Srbiju sa Crnom Gorom". Zato nas ova knjiga podseća na robovanje Njegoševo pod senkom Vatikana i "debelog mrtvaca Groza" (kako je blaženopočivši vladika Danilo zvao Tita), u kojoj dukljanoidi i dalje ruše sve što je srpsko u Crnoj Gori, boreći se za sve nove i nove konvertite.

Svojevremeno je Isidora Sekulić, u ogromnom strahu od šefa Titovog agitpropa, Milovana Đilasa, koji je napao njenu "Njegošu knjigu duboke odanosti", spalila drugi deo iste, koji se nalazio u rukopisu. Pošto, kako reče Mihail Bulgakov, rukopisi ne gore, neka i ovo bude podsećanje na jedno nepočinstvo razuzdanog titoizma i jednu tragediju srpske kulture u doba ropstva goreg nego tursko.

O sadržaju knjige

Knjiga ima za cilj da uspostavi kontinuitete u čitanju dela najvećeg našeg pesnika. Tu su, pre svega, tekstovi objavljeni pre Drugog svetskog rata — Grigorija Božovića, koji je napisao uvodnik za specijalni broj "Politike", objavljen 18. septembra 1925, i posvećen Njegošu (zbog takvih tekstova je, nevin, streljan od komunista krajem 1944), kao i prilozi uglednika za svečani broj "Srpskog književnog glasnika", štampan te iste godine (Jovana Cvijića, Slobodana Jovanovića, Isidore Sekulić, ali i ideološki prećutanog Vladimira Vujića, autora "Sputane i oslobođene misli").

Emigrantska recepcija dela Njegoševog, takođe, iz ideoloških razloga, skrajnuta i potisnuta, u zborniku se nudi čitaocu u vidu članaka teologa i filosofa Dimitrija Najdanovića, pravnika i istoričara Laza M. Kostića, filosofa Živojina Prvulovića (o čijem radu piše Boško Obradović), kao i teologa i izučavaoca srpskog narodnog života, Vlajka Vlahovića, koji se pozabavio komunističkim reinterpretacijama Njegoševog stvaralaštva.

Savremenici takođe pišu o Njegošu ukazujući na njegove dubinske religiozne uvide i na zavetnu srž pesnikovog peva: pored Duška Babića, tu je i najumniji hrišćanski "njegošolog", Žarko Vidović, sa svojim ogledima o "Luči", "Vijencu" i "Lažnom caru Šćepanu Malom". Vladimir Dimitrijević se pozabavio odjecima Vladike Rada u sramnom dobu u kome živimo, kada se vera i zavet prodaju za obećanje EU večere.

Na neiscrpnost u istraživanju uzajamnih prožimanja i dostrujavanja između Njegoša i njegovih potomaka u kulturi ukazuje ogled Mila Lompara, značajnog savremenog njegošologa, o Crnjanskom kao tumaču Vladike Rada.

Kao pogled u nedra istine o čoveku čiju dvestagodišnjicu slavimo ove, 2013, u dodatku je data beseda Svetog vladike Nikolaja izgovorena prilikom prenosa velikomučeničkih kostiju sa Cetinja na Lovćen 1925. godine.

Čvrsto verujemo da je ova knjiga samo uvod u dalje čitanje stranica pisanih ognjenim prstom genija koji je, u ime svih Srba, izgovorio našu reč pred Bogom.

NEKA BUDE ŠTO BITI NE MOŽE!

2013. Godine, na dan Uspenja Svete Ane, Majke
BoGorodičine, Kojojje, kao Majci Hristovoj,
Njegoš na samrti predao Crnu Goru i Srpstvo


Priređivači
________________

1 Pravopis u svim tekstovima je originalan i oslikava vreme u kojima su oni nastajali, kao i autorska stremljenja i stavove; eventualne korekcije smo unosili samo kod očiglednih štamparskih grešaka, nezavisnih od promena pravopisne norme,— prim.prir.


Naslov: Njegoš — Pesnik srpske slobode
Poruka od: Angelina Decembar 10, 2013, 09:53:24 pm
*

"NJEGOŠ — PESNIK SRPSKE SLOBODE" grupa autora; "Katenamundi", 2013.

"Katenamundi" je objavila, o dvestagodišnjici, knjigu "Njegoš – pesnik srpske slobode". Pored "klasika" (Vladika Nikolaj, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Isidora), savremenika ( Žarko Vidović, Milo Lompar, Duško Babić ), tu su i, pod titoizmom prećutani pisci – Grigorije Božović, Vladimir Vujić, Dimitrije Najdanović, kao i emigrantska recepcija Njegoša iz pera Laza M. Kostića i Vlajka Vlahovića, uz ogled Boška Obradovića, kod nas ideološki precrtanoj, oksfordskoj doktorskoj disertaciji Živojina Prvulovića, posvećenoj "Luči mikrokozma". Lep doprinos njegošologiji.

Objavljeno u Pečatu

* * *

P. P. Njegoš jedan je od trojice izuzetnih srpskih sedamnaestogodišnjaka koji su bačeni u vrtlog sudbonosnog dešavanja svoga vremena i koji su odigrali presudnu ulogu u istoriji svog naroda. Druga dvojica su princ Rastko Nemanjić koji sa 17 godina odlazi sa dvora na sv. Goru i Stefan Lazarević, sin sv. kneza Lazara, koji takođe sa 17 godina nasleđuje srpski tron nakon Kosovskoj boja i pada u osmanlijsko ropstvo.

— Njegoš je duhovno dete sv. Simeona i pesnik nastavka Kosovskog opredeljenja srpskog naroda.

— Vladika Njegoš je izrekao u svojim delima ono što je srpski narod vekovima bio i ostao i ono što je svojim postojenjem govorio i znao o Bogu.

— Njegoševa religija se pokazuje u Luči Mikrokozmi, dok se njegovo rodoljublje najjasnije izrazilo u Vijencu. Lažni car Šćepan Mali je svedočanstvo o izopačenju bogoljublja i rodoljublja u Crnogoraca (Srba onog vremena).

— I danas nam je potrebano jedno okupljanje poput onog u Gorskom Vijencu, jedan crkveno-narodni sabor, da bi odlučili šta nam je činiti u ovim smutnim vremenima.

— Takođe nam je danas potrebna njegoševska hrabrost i pronicljivost da prepoznamo i proteramo lažne vođe, poput Šćepana Malog.

— Njegoš je narodni Genije i nema mu ravna.

— Neobnavljanje Njegoševe kapele na Lovćenu svedoči o neslobodi srpskog naroda. Obnavljanjem kapele obnoviće se i sloboda.

Iz predavanja Boška Obradovića na temu: "Njegoš — pesnik srpske slobode" i "Nemanja — otac srpske državnosti", objavljeno na sajtu Sveta Trojica