KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Novembar 09, 2014, 03:42:48 am



Naslov: Petar J. Odavić (1866—1952)
Poruka od: Angelina Novembar 09, 2014, 03:42:48 am
**

PETAR J. ODAVIĆ
(Beograd, 19.06.1866 — 1952)


Petar J. Odavić rođen je 1866. godine. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Beogradu, a prava u Parizu, 1887. Od 1890. do 1906. bio u državnoj službi, koju je završio kao inspektor Ministarstva unutrašnjih dela.

Izdavao je i uređivao ilustrovani časopis "Život i umetnost".

Pisao je pesme, pripovetke, oglede i prikaze. Objavio je više knjiga:

zbirke pesama "Pesme" (1906), Mostar, "Suton i senke" (1909), Beograd, Nova štamparija "Davidović", "Putem čežnje i snova" (1911), "Večiti motivi" (1930);
pripovetke "Novele" (1905), "Krize mladosti" (1910), "Srodne duše" (1923);
ogledi "Razmišljanje o Lepom" (1907), Beograd, "O umetnosti i o umetnicima" (1921), "Eseji" (1923), "Skulptorska dela g. Meštrovića" (1934), Beograd, "Politički nemoral naše najveće zlo".

26. maja 1905. godine, u stanu Srpske književne zadruge, doneta je odluka o osnivanju Srpskog književničkog društva. Jedan od osnivača i prvi članova društva bio je Petar Odavić.


Naslov: Petar J. Odavić (1866—1952)
Poruka od: Angelina Novembar 09, 2014, 03:51:06 am
**

OCJENE I PRIKAZI

P.  J.  O d a v i ć: Pesme. Štamparsko-umetnički zavod Pahera i Kisića u Mostaru. 1906. g. Str. 179 (I—IV). 8°. Cena 1.60 din.

(Svršetak).

Stih g. Odavića ima otmene skladnosti, intimne, prijatne muzike. Smisao za melodičnost, harmoničnost, muziku, predstavlja u pesništvu osobinu od dubljeg značaja. G. Odavić — iako još nije došao do priznanja i lavorika — stoji, u tom pogledu, na većoj visini nego mnogi i mnogi iz mlađe generadije naših liričara. Već po njegovoj pesmi "Š u b e r t o v  Ständchen" vidi se, da je to čovek koji ima živog osećanja i simpatije za muziku, i da je, verovatno, i sam muzikalan. Na ovu poslednju pomisao navodi nas njegova melodična "P e s m a  m r a k a":

"Bilo je veče blago, i vetrić tihi,
Poletao je lako, reko bi setno,
Milujući nam gradić, kô rukom mekom,
I stari most i reku i polje cvetno".

"Bledi je mesec sjao. Po gradu pollu,
I maloj šumi bliskoj, senke su mračne,
Baš kô utvore iste, padale duge,
Senke, večite druge svetlosti zračne.
— — — — — — — — — — — — — —

"I sve je bilo mirno. Moj korak samo
Malom se stazom čuo i ništa više...
Kada, odjednom poče, ko iz daljiie,
Da glas nekakav tužan tiho uzdiše.
— — — — — — — — — — — — — —

"O ti, neznani svete, što pesmu viješ
Seti i tajnom bolu, što te potresa,
Ko si, i gde si? Reci! glasno zapitah,
A vetrić poče s granja da lišće stresa.
— — — — — — — — — — — — — —

Koliko ova lepa pesma odskače svojom muzikom od "Muzičkih vizija", poetske nedonoščadi Svstislava Stefanovića, poznatog sa svojih čudovišnih pojmova o estetici! Čini se čitaocu, kao da iz nje odjekuje sklad najprijatnijih tonova i akorda.

Pored te, još zaslužuju pomena i ove lepe pesme: "Kraj ognjišta", "Spušta se noć", "Bilo je nekad", "I sinoć sam", "Šetao je drumom", "Vizija", "Zašto si me kreto?", "Mir je ko u grobu", "Kud li će me Bože", "Sedeli smo sami", "Snovi", "To mi duša plače", "Kućica pod bregom", "Noć je pala davno", "Turgenjevu", "Zemlji", " U buri i "Tajni glasovi".

Od navedenih, p r v e  č e t i r i  pesme naročito zaslužuju pažnju. "Kraj ognjnšta" je topao opis domaće idile u zimskim noćima. Lep je i uvek simpatičan motiv — to puckaranje vatre na ognjištu, i ta domaća čeljad, koja, posađena unaokolo, slušaju melemne reči dobre majke. Kao najlepšu u celoj toj pesmi, navodimo njenu poslednju strofu:

"I detinje mašte, s ushićenjem retkim,
Nečuvene nikad osluškuju bajke,
I mala im srca u radosti tonu.
O, imena draga  o g nj i š t a  i  m a j k e!"

Pesma "Spušta se noć" predstavlja u ovoj zbirci najlepši opis prirode. To je uspešno snimljen večernji momenat, kada, pod natruhlim vrbama, duž obale mirne reke, ozarene rumenom svetlošću zahodnog sunca, počne da šušti i podrhtava vlažna trska i šiblje, i kada se, sa nastupanjem prvog sumračja, počinju da pale pastirske vatre po ritovima.

U "Bilo je nekad", imamo simpatičnu romancu, originalno zamišljenu, a tako isto i obrađenu. P r v o j  zbirci jednog pesnika mogu samo činiti čast ovako tečni stihovi:

"Bilo je nekad, u cvetnom maju,
U lepom vrtu, u živom gradu,
U hudom kraju, u dvorcu nekom,
U veljoj sreći, u velju jadu."

I, najzad, pesma "I sinoć sam" ima za predmet uspomenu na minulo detinjstvo, to prohujalo zlatno doba, o kome g. Odavić ovako lepo peva:

"Tada, kad mi život, i kada mi ljudi
Pojava bejahu ko i svaka druga;
Tada, kad sva sreća u igri mi bila,
A kraj bio sveta ona crta duga
Što je zemlja čini sa nebeskim svodom."

G. Odavić, kao što je već napred rečeno, piše s osećanjem, iskreno, bez trunke izveštačenosti, i zato će njegova poezija, pri svem tom što je, u tehničkom pogledu, još prilično slaba, uvek biti radije čitana od glatkih, poliranih stihova mnogih našnh mlađih pesnika. U ostalom, tehnika je nešto što se da usavršavati, samo kad se za nju ima smisla. Gosp. Odavić je čovek koji razume šta je to  l e p o, i koji to oseća, pa s toga imamo osnova nadati se, da će skorim i svoju tehniku stiha učiniti besprekornom. Njegova je strofa, već sad, redovno pravilno skrojena; njen je spoljašnji nacrt tačan i bez zamerke; što u njoj ne valja, to je: unutrašnja obrada pojedinih stihova. A kad i u tom pogledu g. Odavić učini korak unanred, kad svoj stih malo više stegne, kad ga učini zbijenijjim, jezgrovitijim, punijim — kad se njegovi izrazi budu odlikovali jačinom i krepkošću, a slikovi bogatom raznolikošću, tada će druga njegova zbirka, nesumnjivo, privući punu pažnju sviju onih, koji budu tražili uživanja u pravoj poeziji.

Pavle Zlatić.
Bosanska vila, 1908. | Broj 6 | Str. 96.  / Digitalna Narodna biblioteka Srbije (http://scc.digital.bkp.nb.rs/)


Naslov: Petar J. Odavić (1866—1952)
Poruka od: Angelina Novembar 16, 2014, 03:30:02 am
**
Stihovi Petar J. Odavić


O, GDE SI?! ...

O, Muzo gde si?! ... Ako ima časa
Apolu da se čistim srcem služi,
I da nam s lirâ pesma se talasa
Dostojna da se sa njegovom združi,
Nije l' to sada ovaj čas večernji?!
U sladak mir se vidik umotava,
Lepotâ pravih, mir, pratilac verni,
Evo se spušta iz beskraja plava.

Iz čume tiho brujanje se čuje;
Sutona svetlost vodom se preliva;
Večnih se snova zlatna potka snuje,
Život u divne akorde se sliva.
U perspektivi, svuda na sve strane,
Vidici mirno u sumrak nestaju,
Sutrašnjom zorom duše im se hrane
Pa im o suncu pesme ne prestaju.

A sunce sjajno u svoj svojoj slavi,
Današnjem danu povest završava,
Rujavim sjajem čitav zapad plavi,
I sprema tako vidik da uspava ...
Al' sve to Muzo tek je uvod slabi
Ovom što sad tek hteo bih ti reći,
Samo još ne znam kako ću, i šta bi',
Bojim se reč'ma srce ću poreći.

Od skora ovde ženska jedna mlada,
Strankinja neka, došla je da živi,
Pojavom prâva, živa je balada,
S lica joj setni ne slaze motivi.
Uvek je setna i uvek je sâma,
I niko ne zna kako dan joj prođe;
Al' čim se spusti predvečernja tama,
Jezeru mirnom na obalu dođe,

I šeta tako u snove zaneta.
Večeras opet eno je izašla.
I divnoj slici predvečernjeg sveta,
Jedinu, biće, utehu je našla.
Ali tek sa njom i horizont ceo,
K'o da lepotu svoju dovršava,
Na njoj je setnoj svu čar svoju sveo,
I s nje tek zrači lepota mu prava.

Četajuć' tako, s čaša na čas stane,
I pomno nekad gleda u daljinu,
K'o da od jednom glas joj neki šane:
"Prouči bolje sutona tamninu."
I meni tada k'o da vreme stane;
U njojzi jednoj zgledam ljudstvo celo,
I zgledam one horizonte strane,
S' kojih se večno čuje i opelo.

O, Muzo moja! To su glasi tvoji
Što s lire moje ovo ječe setni,
Al' meni, znam ja, tako tek predstoji,
Da shvatim tajnu blaženih i sretnih.
I s toga velim: kao retko neka
Apolu sad se moja žrtva diže,
Jer sa svih strana vidika daleka,
Sada mi odjek i  H o s a n a  stiže.

1927, Ljubljanski zvon


Naslov: Petar J. Odavić (1866—1952)
Poruka od: Angelina Novembar 16, 2014, 04:24:33 am
*
Stihovi Petar J. Odavić


PESMA SVETOM SRPSKOM KRALJU JOVANU VLADIMIRU

Prišavši da i sam na kolena padnem,
K'o čitavog evo naroda nam vali;
Da s drugima i ja, ma i kaplju kanem,
U kandilo narod što ti dušom pali,

O viteški Kralju, kamo reči sada,
Da predstavim njima ova čuvstva blaga,
U koja mi duša ponire i pada,
Što ih slika tvoja izaziva draga.

Od rane ti smrti u tvom kraju stalno
I sva polja tuže i reke i šume,
I Priroda, vele, spominje te žalno,
K'o majka za čedom što žaliti ume.

Devet je već dugih vekova proteklo,
Na prevaru kad si od dušmana pao,
I od tada jošte predanje je reklo:
Za narodno dobro ti si život dao.

I narod te srpski oplakiv'o ceo,
Za vitezom plak'o kom je ravnih malo,
Pa da l' si bar nazr'o venac što si pleo,
Pre nego ti telo bez glave je palo?

Iz tog venca slave, sve do naših dana,
Sličan suncu jarkom i tvoj duh se diže,
I hrabri nas verom samopouzdanja,
I ka Idealu sve nas vodi bliže.

Idealu onom, što ga Srpstvo gleda
Očarano dušom Otadžbine majke,
I ljubavlju prati zahvalnoga čeda,
I njom život svodi u najlepše bajke. / Rastko (http://www.rastko.rs/istorija/sv_jovan_vladimir_c.html#karakter)