KNJIŽEVNOST

PROZA => Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Oktobar 05, 2016, 11:40:43 pm



Naslov: Boško Petrović (1915—2001)
Poruka od: Angelina Oktobar 05, 2016, 11:40:43 pm
*

BOŠKO PETROVIĆ
(Oradea Mare (Veliki Varadin), 07.01.1915 — Novi Sad, 30.06.2001)

sekretar i predsednik Matice srpske, književnik i akademik

Akademik, književnik Boško Petrović rođen je 7. januara 1915. u mestu Oradea Mare (Rumunija), odrastao je u Moroviću, školovao se u Novom Sadu i Beogradu. Za vreme rata bio je zarobljen i odveden u nemački logor a posle rata se nastanio u Novom Sadu. Radio je u Izdavačkom preduzeću Budućnost, zatim u Izdavačkom preduzeću Matice srpske, jedno vreme kao direktor a zatim kao glavni urednik, sve do penzionisanja 1981. godine. Bio je član uredništva Letopisa Matice srpske (1953—1964), glavni i odgovorni urednik Letopisa matice srpske (1965—1969), sekretar Matice srpske (1969—1979), predsednik Matice srpske (od 1991) i dugogodišnji član Upravnog odbora Srpske književne zadruge. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 21. marta 1974, a za redovnog 7. maja 1981. godine.

Književnim radom Boško Petrović se počeo baviti još u gimnazijskim danima, kada je objavio svoje prve pesme. Osim pesama pisao je pripovetke (Zemlja i more 1950, Lagano promiču oblaci 1955, Ruj 1960, Razgovor o tajnama 1974), romane (Dnevnik nemačkog vojnika 1962, Dolazak na kraj leta 1970, Pevač I i II 1979) eseje o književnosti i umetnosti (Dan među slikama (1973), pozorišne kritike. Poznat je i kao prevodilac s nemačkog jezika, posebno dela Tomasa Mana, Eriha M. Remarka , Rajnera Rilkea i dr.

Preminuo je u Novom Sadu 30. juna 2001. godine. sanu.ac.rs — pdf (http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/Biografije/BoskoPetrovic.pdf)


Naslov: Boško Petrović (1915—2001)
Poruka od: Angelina Oktobar 05, 2016, 11:56:58 pm
**

PISANJE JE NAČIN IZRAŽAVANJA


Boško Petrović, autor romana "PEVAČ", koji se nedavno pojavio u izdanju "Nolita". Za sobom ima poduži spisateljski život, buran, darovit i nadasve stvaralački plodan.

Najveći deo svog stvaralačkog veka Petrović je proveo u Novom Sadu na raznim uredničkim mestima u kulturi i književnosti. Napisao je mnoge poznate priče, eseje, pesme, pripovetke, romane. Istorijski roman "Pevač", izazvao je veliku pažnju kritike i čitateljstva, bio je to povod da ovog značajnog književnika zamolimo za jedan popodnevni razgovor, koji je bio krajnje spontan i nadahnut. Pitali smo Boška Petrovića kako danas gleda na svoj književni opus, seća li se dilema, i ko je, možda, uticao na njegovu spisateljsku ličnost i opredeljenje?

■ Razume se da sam imao dilema, kao i svako ko piše. Ali dileme se prevazilaze samo pisanjem. Na opredeljenje da pišem uticali su mnogi, gotovo svi pisci koje sam čitao. Međutim, glavno opredeljenje jeste izvesna potreba da se čovek izrazi pišući. Ta potreba nije ništa neobična. Ona je ista kao i potreba da se čovek izrazi na neki drugi način, recimo u sportu, u nauci, u načinu života uopšte. Jer, svaki čovek ima potrebu da se izrazi na neki način.

Pišete poeziju, prozu, esejistiku. Poslednje Vaše delo je roman "Pevač", u kojem dominira istorijska tematika. Kako ste se odlučili da se vratite unazad za više od sto pedeset godina?

■ Ja sam se u "Pevaču" samo uslovno odlučio za istorijsku tematiku. Jer, iako je, računajući broj stranica, istorijski deo "Pevača" duži nego savremeni, noseći deo romana je, ipak, onaj koji pripada savremenom svetu. Naime, istorijski deo romana, i to se u knjizi izričito kaže, jeste prelomljen kroz savremenu svest početne ličnosti i završne ličnosti "Pevača". Stoga, na neki način, i utiče na tu savremenu današnju ličnost. Tako je "Pevač" jedna drugačija romaneskna kompozicija nego što bi to bio samo savremeni roman, ili samo istorijski roman.

PEVAČ je preplitanje istorijske savremene obimu, po formi, po tematici. Govori o činjenično-realiističkim momentima i situacijama. Pisac-pripovedač u njemu je stalno prisutan. Zašto?

■ PEVAČ je preplitanje istorije savremene svesti, to je njegov smisao i karakter. A činjenično realistični momenti koje pominjete, odnosno tokovi koji se u običnom sećanju ne javljaju tako izoštreni, to su upravo oni koje u knjigu unosi pripovedač, to jest pisac. U romanu se svaki čas taj pisac javlja i svaki čas kaže da je i on prisutan u priči. Onako kao što je u nekoj priči, koja se priča u društvu, uvek prisutan i sam pripovedač. On zna šta priča i trudi se da to bude što uverljivije. Na slušaocu, ili čitaocu je da u priču poveruje, ili ne. Ali, najvažnije je da li priča nešto kaže.

Kao pisac i urednik u Matici srpskoj bez sumnje poznajete tokove naše savremene književnosti. Zato bi bilo interesantno da čujemo šta mislite o vojvođanskoj literaturi, a šta o prožimanju literatura u našoj sredini?

■ Ja sam već jednom rekao da nisam veliki prijatelj izdvajanja literature po teritoriji. Nekih posebnih oznaka ja, naime, ne vidim, ali mislim da to nije bitno. Drugo je ovo prožimanje literatura koje se pišu na jezicima u Vojvodini. Ja ne znam u kolikoj meri je to prožimanje faktično, ali ipak držim da zajednička tematika mora uroditi prožimanjem.

Verujete li kritici?

■ Opasno pitanje. Teško je reći — da, teško je reći — ne. U svakom slučaju kritika daje onaj aspekt nekome delu kojega pisac po pravilu nije svestan. Čak kada bi pisac rekao da kritici ne veruje, ne može poreći činjenicu da je kritika dala ili sagledala jedan aspekt dela koji on sam nije primetio. I u tom pogledu kritika je uvek u izvesnom pogledu u pravu.

Edicija Intervjui
Rale Nišavić RAZGOVORI... ♦ Izdavač Bistrica ♦ Novi Sad, 2013


Naslov: Boško Petrović (1915—2001)
Poruka od: Angelina Oktobar 06, 2016, 12:21:03 am
**
SVEDOČANSTVA


MOROVIĆ BOŠKA PETROVIĆA

Čitam u današnjim novinama (21. maj 2014) da nam još uvek preti talas savske vode koji je u Hrvatskoj napustio korito i krenuo kroz sremske šume i atare. Kako je, međutim, u šumama sagrađeno nekoliko nasipa, zaštićena su naselja Morović, Višnjićevo, Sremska Rača i Bosut. Ipak je prošle noći naređena preventivna evakuacija žena i dece iz Morovića i Višnjićeva, jer ova sela ugrožavaju i nabujale vode Studve i Bosuta.

Pripremajući izbor tekstova Boška Petrovića (1915—2001) za Antologijsku ediciju "Deset vekova srpske književnosti", ponovo čitam znane knjige i listam poluzaboravljene beleške. Rođen u rumunskom gradiću Oradea Mare, pisac u razgovoru s Ljubisavom Andrićem (Književna reč, 25. maj 1984), pre tačno trideset godina, pobliže rasvetljava odnos između prividnog i stvarnog zavičaja:

"Majka mi se zatekla 1915. godine u poseti ocu u Oradea Mare. Mađarski, to je Nađvarad; srpski, Veliki Varadin. Otac je, mobilisan kao austrijski vojnik, tamo bio. ... Desilo se da sam se tamo rodio, i otprilike, kako su mi rekli, ona je tamo ostala jedno mesec dana. Prenela me je, prirodno, u Morović, gde sam odrastao; tako da se osećam kao da sam zapravo rođen u Moroviću, a nisam. Slučajno sam rođen u Velikom Varadinu, gradu koji nikad nisam video. Morović je lepo selo. Ne zato što je moje, što sam tamo proveo svoje najlepše godine, pa govorim subjektivno, nego zaista. Neobično je: leži na stavama dveju malih, a i ne baš malih, reka, Bosuta, rimskog Vakipsšza, i Studve. Ima dva živopisna mosta koja vode preko tih reka. To se u nas prilično retko viđa. Opkoljeno je šumama, bosutskim. Izuzetno prijatno mesto za đake kao što sam bio ja, sa življem koje govori jednim, za mene, najlepšim jezikom što se može zamisliti; naglaskom koji prepoznajem gde bilo da se sretnem sa bilo kim odande. Tako sam iz Morovića pokupio najlepše što se može pokupiti." (Otac Boška Petrovića je bio trgovac šumom, a mati učiteljica.)

Morović je, znamo, inspirativno-tematsko izvorište i središte Petrovićeve lirike, fikcionalne i nefikcionalne proze, od pesničke knjige Zemlja i more (1950), preko zbirke pripovedaka Lagano promiču oblaci (1955) i romana Pevač (1979), do njegove poslednje knjige, Padališta (1997), mozaičkog spleta autobiografske, putopisne i esejističke proze. Životu i stvaralaštvu našeg pisca poseban, bolan i traumatičan beleg daje očeva smrt od ustaške ruke, spaljivanje srpske polovine Morovića, stradanje Morovićana u zarobljeničkim logorima i njihovih roditelja, žena i dece u rodnom selu od ustaša, Nemaca i vlasovaca. Kako stoji u nedavno objavljenom Atlasu naselja Vojvodine (2012) Slobodana Ćurčića i grupe autora, procenjuje se da je tokom rata streljano 720 Morovićana, dok je 1996. u njihovom mestu registrovano 731 izbeglo lice iz Hrvatske i Bosne.

Listajući, sad, neredovno vođene svoje dnevničke zabeleške, zastajem nad škrtim zapisima iz oktobra 1998. godine. Tada sam, pribirajući neka sećanja na Pevača, Vreme vremena (1997), Kapu nevidimku i druge komade vremena (1997), smišljao svoje saopštenje za književno-naučni skup s temom "Moderni problem vremena", na kojem je, u Moroviću, trebalo da govori više beogradskih i novosadskih literata i folozofskih pisaca. Odziv je, koliko se sećam, bio skroman, bez publike, s malobrojnim ali ekstenzivnim i polemički intoniranim besedama. Nije izostala ni politizacija, u tim godinama neizbežna, kao i poneki udarac pesnicom o sto. Sve je, međutim, bilo osuđeno na gluvilo, ostalo bez medijskog odjeka i očekivanog zbornika saopštenja, zakopano u tišine beskrajnih šuma koje okružuju ranije Titovo a tad Lilićevo lovište i odmaralište, mesto ovog umnogome čudnog susreta. Počasni gost i, u neku ruku, domaćin skupa je bio Boško Petrović, kome su prethodne godine bila objavljena sabrana dela u izdanju beogradskog Zavoda za udžbenike i Matice srpske.

Prepisujem kratku dnevničku belešku, ovlašnu i mimogrednu, kusu, u znaku krnjeg perfekta, sačinjenu sad već dalekog 11. oktobra 1998. godine:

"Trčao, u sunčano podne, standardnim futoškim pravcem, rubom dunavskog rita. Među grmljem i divljom lozom, pretvorenim u bakar i zlato, i raznoimenim žutim cvetovima, padaju u oči i bledoljubičaste krunice nekakve posestrine beloj radi.

Sâm sam, sat-dva, pored širom otvorenih prozora, s pogledom na zgrade, jablanove i nebo, i sećanjima na dva zamorna morovićska dana u znaku nesanice, prinudnog nekretanja i iznurujućeg slušanja mudrijaša koji, čini se, hronično oskudevaju u sagovornicima.

Boško Petrović, meni i Negrišorcu, pokazao svoje selo. Nema kuća ni familija koje je zapamtio. Tu su samo dve ćuprije —bosutska i studvanska — ali i jedna nova, podignuta pre više od trideset godina, koju Petrović pre nije stigao da vidi. Tu je i onaj grad Štiljanovićev — crvene opeke u bregu nad rekom — tanak i sve manje uverljiv trag nečeg o čemu već sad niko ne zna i za šta niko ne haje. Melanholičan pesnik za ručkom — na koji nije došao najavljeni predsednik šidske opštine — reče kako su mu ocu bile šezdeset dve kad je odveden i ubijen. Drugim nečim zaokupljeni, sredovečni pisci i filozofi, sve sami profesori, ne prihvatiše temu.

Svaka šuma ovde ima svoje ime, čuh od Petrovića, pa i ova ispred lovišta. Bláta — ne blȁtna, niti blȁta, već upravo kako beležim. Pitam koliko su velike, u hektarima, ove šume. Ne zna se, kaže, beskrajne su. Nadovezuju se jedna na drugu, daleko na zapad, preko Županje, do Slavonskog Broda."

Novi dan, 22. maj 2014, s novim vestima: najmanje 27 nastradalih i više od 32.000 evakuisanih, gotovo 2.000 objekata pod vodom i isto toliko oštećenih u bujicama, kao i stotine klizišta koja se pojavljuju posle povlačenja vode, dosadašnji su bilans katastrofalnih poplava koje su zadesile Srbiju prošle nedelje i čije se posledice i dalje saniraju. U posebnom članku, na pola stranice, reportaža o još četiri ozbiljno ugrožena sela u Sremu. A iz Morovića poslednje žitelje evakuišu, u čamcima, naši, slovenački i mađarski spasioci.

U danima bombardovanja 1999, u jednom razgovoru reče Boško Petrović kako se u ratu živi na dane i sate. Tako je, za mnoge, i danas, u Moroviću i drugde. Uteha je, ako je verovati drugom jednom pesniku, da je reč izvan svake spektakularne katastrofe.

Slavko Gordić | maticasrpska.org.rs — pdf (http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_494_4/slavko%20gordic.pdf)


Naslov: Boško Petrović (1915—2001)
Poruka od: Angelina Oktobar 06, 2016, 12:49:19 am
*

NAJVIŠA MERA GOSPODSTVENOSTI


Najstarija srpska kulturna institucija Matica srpska ima više potpornih stubova, o kojima svedoči njena slavna istorija. Jedan od tih stubova bio je Boško Petrović (1915—2001), Dragan Stanić govorio o mudrosti Boška Petrovića, koga su se njegovi nastavljači i saradnici u MS sećali pre dve večeri, a povodom stogodišnjice rođenja. Uz platno Petra Omčikusa, na kome je ovekovečen Petrovićev portret, govorili su predsednik MS Dragan Stanić ("Mudrost i nenametljivost Boška Petrovića"), Slavko Gordić ("Za ponovno čitanje Boška Petrovića"), Miro Vuksanović ("Jedinac Boško Petović"), Jovan Delić ("O romanu 'Pevač' i njegovoj terapeutskoj snazi") i Marko Nedić ("Prvi roman Boška Petrovića").

Književnik, prevodilac, urednik u izdavačkoj delatnosti i u Matičinom "Letopisu", sekretar i predsednik Matice, akademik, Boško Petrović je bio čovek koga je krasila najviša mera gospodstva. Ta njegova umna otvorenost i misaona gospodstvenostne mogu se naći često među akterima srpske kulturne istorije, čulo se u MS. Takođe su ga krasile nenametljiva mudrost i blagotvorna smirenost, a ostalo je zabeleženo da su od četiri najbliža njegova saradnika — trojica izabrani za predsednike Matice srpske.

Boško Petrović je pisao eseje, pripovetke, romane, poeziju (prva njegova knjiga "Zemlja i more"), likovnu kritiku. Njegov roman — diptih "Pevač” je imresivna mega-forma, rekao je Slavko Gordić, najbolji znalac Petrovićeve proze. Takođe i najveći propust NIN-ovog žirija što ga nije odabrao za najuglednije domaće književno priznanje. "Pevač" je i nacionalna epopeja (u kojoj je glavni lik Tešan Podrugović, narodni pevač-guslar), i roman-esej i poetski roman. Imao je autor takođe oko za pejzaž, što se vidi u njegovoj prozi (i Besarabija i Bačka i Beč i Bosna) — istakli su besednici.

Na žalost, celokupno bogato i višeslojno Petrovićevo književno stvaralaštvo, često su bili, a i danas su skrajnuti, na rubu književne pažnje. Gordić je istakao vrednosti Petrovićevog jezika, koji je voleo da koristi ekspresivne, poluzaboravljene reči (bezljuđe, složevina, tuđevina).

Boško Petrović je umeo da kaže kako postoje dve vrste članova Matice srpske: u prvu spadaju oni bez kojih Matica ne može, a u drugoj su oni koji ne mogu bez Matice. On sam pripadao je i jednima i drugima.

R. Lotina


Između primarnog i nijanse

Podsećajući na studiju Slavka Gordića o Petrovićevom stvaralaštvu pod naslovom "Primarno i nijansa", Miro Vuksanović je, između ostalog, rekao:

— Nekad sam dvojicu, u šali, tako nazvao dok su zajedno stizali na skup pisaca, kada se osluškivalo šta će reći pisci. Došlo je prirodno, jer niko nije kao Gordić knjigama Boška Petrovića, u dugom vremenskom rasponu, svesrdno dao toliko znanja i odanosti. To je počinjalo iz vremena kada su doktorske teze o živim piscima bile retke, a kada je, čineći upamćen presedan, Petrović slušao Gordićevu odbranu. Odatle, iz tog oplođenog čina, objavljena je studija "Primarno i nijansa". dnevnik.rs (http://www.dnevnik.rs/kultura/najvisa-mera-gospodstvenosti)