KNJIŽEVNOST

PROZA => Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Decembar 12, 2010, 10:21:10 pm



Naslov: Georgije Đorđe Maletić (1816—1888)
Poruka od: Angelina Decembar 12, 2010, 10:21:10 pm
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Georgije_Djordje_Maletic_(1816-1888)_foto_Srbi_u_Hrvatskoj.jpg)


ĐORĐE MALETIĆ

Maletić, Đorđe, profesor, književnik, književni kritičar (Jasenovo kod Bele Crkve, 13. III 1816 — Beograd, 13. I 1888)
 
Otac mu je bio sveštenik. Osnovnu i nemačku školu završio je u Jasenovu i Beloj Crkvi, gimnaziju u Orahovici i Karlovcima, poslednja dva razreda (filozofiju) u Segedinu. Krajem 1838. prešao je u Srbiju i bio pomoćnik sudskog sekretara u Kragujevcu (1839). Nakon proglašenja Ustava postavljen je za ekspeditora u Ministarstvu unitrašnjih dela, potom postao sekretar upravitelja grada Beograda a 1841. premešten za sekretara Srpske agencije u Bukureštu. Kada je u Srbiji avgusta 1842. izbila Vučićeva buna, ostao je bez posla i pridružio se knezu Mihailu u Zemunu. Dozvoljeno mu je da se krajem 1842. vrati u Srbiju te je bio dnevničar u Popečiteljstvu prosveštenija na čijem čelu je bio Jovan Sterija Popović. Nakon dve godine otpušten je iz službe, pa je od 1844. do 1847. živeo u Zemunu od književnog rada. U jesen 1847. vratio se u Srbiju i postao prvo privatni učitelj u domu Jevrema Nenadovića u Beogradu. Pošto je napisao dramu Apoteoza velikom Karađorđu, koja je prikazivana u pozorištu (Pozorište "Kod jelena", 31. XII 1847), dobio je profesuru u Beogradskoj gimnaziji (1848). Po povratku kneza Miloša u Srbiju 1859. postao je upravitelj Beogradske gimnazije i tu dužnost obavljao do penzionisanja 1878. Za vreme obnovljene vlade Obrenovića bio je više puta, ukupno sedam godina, kao član Narodnjačke stranke poslanik u Narodnoj skupštini. Pokrenuo je 1878. predlog o osnivanju Glavnog prosvetnog saveta, koji je ustanovljen 1879. Bio je član Odbora Čupićeve zadužbine od 1874. i član Društva srpske slovesnosti, potonjeg Srpskog učenog društva od 1878.
 
Pesništvom je počeo da se bavi kao gimnazijalac u Segedinu. Prvu pesmu (Ljubičica) objavio je u Letopisu Matice srpske (1837). Pisao je lirsku i epsku poeziju, pripovetke, drame, književnu kritiku i naučno-popularne članke. Autor je udžbenika retorike i klasicističke teorije književnosti. Objavljivao je u listovima: Letopis Matice srpske (1837—1838, 1887), Golubica (1839—1843), Dodatak k Srbskim novinama (1840 —1841), Serbski narodni list (1843—1845), Podunavka (1843—1845, 1848, 1856—1858), Srpske novine (1844, 1848, 1853—1854, 1877), Budilnik narodne prosvete (1851), Šumadinka (1852, 1855), Glasnik Društva srbske slovesnosti (1856), kalendar Zimzelen (1858), Vidovdan (1863), Glasnik Srpskog učenog društva (1867), Vila (1867—1868), Godišnjica Nikole Čupića (1878), Srbadija (1882), Slovinac (1883), Ustavnost (1886), Javor (1888). Posthumno su mu tekstovi objavljeni i u Narodnom dnevniku (1890), Novoj iskri (1904) i Pravdi (1906). Uređivao je list Podunavka u Zemunu (1856—1858), a sa Vladimirom Vujićem je u Beogradu 1858. pokrenuo i uređivao list Rodoljubac. Nakon dolaska ustavobranitelja na vlast 1842. i gašenja Teatra na Đumruku nastojao je da obnovi zamrli pozorišni život. Bio je član Pozorišnog odbora (1851) koji je radio na podizanju pozorišne zgrade u Beogradu i odbora ustanovljenog 1868. koji je osnovao Narodno pozorište. Kao direktor Beogradske gimnazije bio je upravitelj diletantskog Omladinskog pozorišta. Tokom 1870. i 1871. bio je prvo predsednik Pozorišnog odbora, a zatim i upravitelj NP u Beogradu. Igrani su mu dramski tekstovi: Parazit ili veština sebe srećnim učiniti, Karađorđeva apoteoza, Miljko Mrkonić ili preodnica srpske slobode, Prošlost, sadašnjost i budućnost srbska, Posmrtna slava kneza Mihaila, Srpski hajduci, Smrt cara Mihaila, Stogodišnjica Vuka Stefanovića Karadžića. Prevodio je s nemačkog (Šiler, Gete, Kocebu). Komedija Vučićevci i knjaževci, koja je ostala u rukopisu, predstavlja prvi pokušaj političke satire kod Srba. U rukopisu je ostavio tragediju Dušan silni.
 
Odlikovan je Takovskim krstom III stepena.

DELA: Spev njegovoj svetlosti, milostivejšemu gospodaru i knjazu srbskom Mihailu Obrenoviću, prilikom dolazka njegovog iz Carigrada, Beograd 1840; Tri pobratima, Beograd 1844; Споменикъ Лукіяну Мушицкомъ, Beograd 1845; Изливъ чувства приликомъ народногъ празнованя Благовýсти 25. Марта 1846. год., Beograd 1846; Критическій прегледъ наградомъ увýнчаногъ дýла "Краль Дечанскій (Ј. С.), Novi Sad 1846; Историческо-критическо описаніе битке косовопольске одъ год.. 1389. Юниа 15., Novi Sad 1847; Pesme, Beograd 1849; Апотеоза великомъ Карађорђу, Beograd 1850; Теорія поезіє, Beograd 1854; Pesme II, Svatovi, Zemun 1855; Ritorika, Beograd 1855; Ritorika. Deo drugi. Častna ritorika, Beograd 1856; Božje pravosuđe, Beograd 1858; Чувствованиє србскогъ народа о доласку М. Обреновића, Beograd 1860; Preodnica srbske slobode ili srbski aіduci, Karlovci 1860; Smrt cara Mijaila, Beograd 1866; Ubojna truba, Beograd 1867; Himna prilikom povratka iz Carigrada svetloga gospodara, kneza Mihaila M. Obrenovića, 4. aprila 1867, Beograd 1867; Posmrtna slava kneza Mihaila, Beograd 1869; Prolog govora 6. aprila 1871, Beograd 1871; Beseda g. Ž. Jovičića, osvetljena kritički, Beograd 1876; Građa za istoriju Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu, Beograd 1884; Apoteoza Vuku Karadžiću, Beograd 1888; Vučićevci i Knjaževci ili Prevara iz ljubavi, Beograd 2005; prevod s nemačkog: Fr. Šiler, Паразитъ или вештина себе срýћньімъ учинити, Novi Sad 1844.


LITERATURA: Antonije Hadžić, Đorđe Maletić, LMS, 1888, br. 154, 142—147; Jovan Grčić, Istorija srpske književnosti, Novi Sad 1906; Jovan Skerlić, Škola objektivne lirike, GNČ, 1910, 220—226; Miodrag Jugović, Prva beogradska gimnazija, Beograd 1939; Jaša Prodanović, Istorija političkih stranaka i struja u Srbiji, I, Beograd 1947, 135, 332, 357; Milan Grol, Iz pozorišta predratne Srbije, Beograd 1952, 23, 32, 52, 70, 233; Dragiša Živković, Počeci srpske književne kritike (1817—1860), Beograd 1957, 182—220; Milorad T. Nikolić, Prvi pokušaj političke satire: zaboravljena komedija Đorđa Maletića i njegovo pozorište, Politika, 20. VI 1965; Milorad T. Nikolić, Teater na Đumruku, Beograd 1971; Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma, Beograd 1979; Živan Milisavac, Istorija Matice srpske, I, 1986; Petar Volk, Pozorišni život u Srbiji 1835—1944, Beograd 1992; Petar Volk, Pisci nacionalnog teatra, Beograd 1995; Olga Marković, Pogovor, Vučićevci i Knjaževci, Beograd 2005, 107—111.
 
M. Karanović
Odabrane biografije (tom V) | Matica Srpska (http://www.maticasrpska.org.rs/biografije/index.html)
Slika Đ. Maletića preizeta sa interneta

Fotografija: Dejan Medaković, "Srbi u Zagrebu", Prometej, Novi Sad 2004


Naslov: Georgije Đorđe Maletić (1816—1888)
Poruka od: Angelina Mart 13, 2013, 11:36:48 pm
**

ĐORĐE MALETIĆ


Rođen u Jasenovi, u Banatu, 1. marta 1816. godine. U mestu rođenja i u Beloj Crkvi učio je srpsku i nemačku osnovnu školu, u Oraovici i Karlovcima gimnaziju, u Segedinu filozofiju. 1838. prešao je u Srbiju i 1839. postao pomoćnik sekretara suda u Kragujevcu i uzeo učešća u političkim borbama. Do 1842. služio je u diplomatskoj i prosvetnoj službi; posle dinastičke promene od 1842. bude otpušten i do 1847. živeo je u Zemunu. 1848. postane profesor Liceja, a 1859. direktor gimnazije u Beogradu, i na tom mestu ostao je do 1878, kada je stavljen u penziju. Od 1856. do 1858. uređivao je u Zemunu časopis Podunavku, a 1858, u društvu sa Vladimirom Vujićem, pokrenuo je "list za rasprostranjavanje poleznih znanja", Rodoljubac. Umro je u Beogradu 1. januara 1888.

Đorđe Maletić bio je poligraf u punom smislu te reči. Radio je na raznim poljima, stalno i obilno: bio je pesnik, i lirski, i epski, i dramski, i dramaturg, i estetičar, i istoričar, i političar, i školski radnik.

Sa stihovima se od 1837. stalno javljao po časopisima i almanasima. U zasebnim knjigama izdao je ove pesničke pokušaje: Tri pobratima (Beograd, 1844), Pesme, dve knjige (Beograd, 1849. i 1855), pored toga nekoliko prigodnih spevova, od kojih su najvažniji "pozorje duhova u jednom djejstvu" Spomenik Lukіjanu Mušickom (Beograd, 1845) i Apoteoza velikom Karađorđu (Beograd, 1850). Kao i ostali njegovi suvremenici on ima racionalno i etičko shvatanje poezije. Pesnik je za njega izabranik Proviđenja koji ljude treba da vodi istini i moralnom idealu. Sva njegova poezija je čisto didaktična, prigodna i rodoljubiva. Pravih lirskih pesama ima vrlo malo, i kada opeva ljubav to je bezlično, kao jedno opšte čovečansko osećanje, jednu uobičajenu književnu temu. U pravcu, on se koleba između psevdoklasicizma koji napušta, i uticaja narodne poezije čiji značaj uviđa, ali naročito ostaje đak nemačkih pesnika, koje je često i rado prevodio. Sa znatnom književnom kulturom, ali bez talenta, on je davao dela hladna, bezlična, opšta, knjiška, i samo rđavim stanjem srpske poezije oko 1850. može se objasniti zašto ga je Ljubomir P. Nenadović u to doba nazivao najvećim živim pesnikom srpskim.

Njegovi epski pokušaji: Tri pobratima, "istiniti događaj u Bosni" (Beograd, 1844), i Svatovi (1855), "narodna pripovetka", izrađeni su po svima pravilima estetike i retorike, ali mlitavo i bledo, bez ličnog akcenta i bez književnog obeležja. Maletić se rado bavio pozorištem, još 1844. preveo Šilerova Parazita, a pedesetih godina bavio se i pozorišnom kritikom, 1871. vršio je dužnost upravnika Narodnog pozorišta, 1884. izdao je Građu za istoriju srpskog narodnog pozorišta. Od njega je ostalo i nekoliko dramskih pokušaja: Apoteoza velkom Karađorđu67 (1850), Preodnica srbske slobode ili srbski aіduci, "žalostna igra u pet delova" (Karlovci, 1863), Smrt cara Miіaila, "žalosno pozorije u pet delova" (Beograd, 1866), pored toga poviše prigodnih inscenacija. Sve su to pravilno i savesno rađeni poslovi ali bez poezije i života i bez književne vrednosti.

Kao i svi glavni srpski pisci njegova vremena, Maletić ulazi u književnost sa određenim dogmama. On je sav u idejama nemačke idealističke filozofije i estetike, naročito Šilera, koga rado prevodi i često navodi i od koga je naročito primio ideju o socijalnoj i moralnoj misiji umetnosti i idealističko shvatanje da treba da "prividnost triumfuje nad stvarnošću i umetnost nad prirodom". Maletić je često i rado po listovima i časopisima izlagao ideje idealističke estetike i stekao glas prvog srpskog estetičara četrdesetih godina. Kao dugogodišnji "profesor srbske slovesnosti", on je štampao Teopіju poezіje (Beograd, 1854, 1868) i Ritoriku (Beograd, 1855—1856), koje su ostale kao školske knjige sve do sedamdesetih godina. Maletić je verovao u idealno Lepo, u večne i stalne estetičke istine, u retorična pravila i šablone i nije hteo drugu poeziju do onu koja je po estetičkim pravilima i koja je racionalna, refleksivna i objektivna.

On vrlo dobro predstavlja srpskog literatora četrdesetih godina: književno obrazovan, sav u nemačkoj estetici, shvatajući književnost kao rad na opštem dobru, sklon da se ogleda na svima književnim rodovima, misleći da se po pravilima i prema retoričkim uputstvima može raditi na književnosti. I u lirici, i u epu, i u drami on je tako sprovodio svoja dogmatička načela i radio po retoričarskim obrascima, ali ne pokazujući nigde talenta i ne dočekavši pravog uspeha.

Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti" (http://www.ask.rs/ASK_SR_AzbucnikDela.aspx)