KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Decembar 17, 2010, 11:21:47 pm



Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 17, 2010, 11:21:47 pm
*

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomciloNastasijevic2.jpg)

MOMČILO NASTASIJEVIĆ
(Gornji Milanovac, 23.09.1894 — Beograd, 13.02.1938)


Momčilo Nastasijević je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Rođen je u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku "Pet lirskih krugova", koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.

Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj.


PESNIŠTVO
Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, "rodna" ili "maternja" melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.


CIKLUSI
Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.

Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna.

Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.

U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.

Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.

Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.

Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.

Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.


DRAMA
Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.

"Međuluško blago" je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.

"Đurađ Branković" ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.

Ostale tri drame su u prozi:

U drami "Kod večite slavine" se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.

"Gospodar Mladenova kći" je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.

Radnja drame "Nedozvani" se događa na Topčiderskom brdu i vreme je "sadašnje".

Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame "Nedozvani", "Gospodar Mladenova kći" i opera "Đurađ Branković", sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.


PROZA
Prozna dela Momčila Nastasijevića, "Iz tamnog vilajeta" i "Hronika moje varoši", oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.


BIBLIOGRAFIJA - IZDANJA

  • Nastasijević, Momčilo. "Međuluško blago", Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
  • Nastasijević, Momčilo. "Iz tamnog vilajeta", Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
  • Nastasijević, Momčilo. "Đurađ Branković", 1929.
  • Nastasijević, Momčilo. "Kod 'Večite slavine'", 1929.
  • Nastasijević, Momčilo. "Nedozvani", Cetinje: Državna štamparija, 1930.
  • Nastasijević, Momčilo. "Gospodar Mladenova kći". Cetinje: "Zapis", 1931.
  • Nastasijević, Momčilo. "Pet lirskih krugova", Beograd: [b. i.], 1932.


LITERATURA

  • Deretić, Jovan. "Kratka istorija srpske književnosti", Beograd: BIGZ, 1990.
  • Pavlović, Miodrag. "Eseji o srpskim pesnicima". Beograd: "Vuk Karadžić", 1981.


SPOLJAŠNE VEZE

  • Leksikon YU mitologije
  • Časopis Drama, članak o Momčilu Nastasijeviću
  • Časopis Polja, članak o Momčilu Nastasijeviću
  • Momčilo Nastasijević: "Pesme" na Antologiji srpske književnosti (.docx format)
  • Članak o festivalu Momčila Nastasijevića

http://sr.wikipedia.org


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:20:33 am
**

OPŠIRNA BIOGRAFIJA MOMČILA NASTASIJEVIĆA


Momčilo Nastasijević rođen je 23. septembra 1894. godine u Gornjem Milanovcu, šumadijskoj varoši na južnim padinama Rudnika. Varoš je osnovana za vladavine Aleksandra Karađorđevića, 1854, kada je po odluci vlasti raseljeno obližnje brdovito selo Brusnica. Među preseljenim Brusničanima bio je i otac Momčila Nastasijevića, Nikola, s majkom Mihailom. Izgleda da se raseljavanje i osnivanje nove varoši nalazilo u izvesnoj vezi s dinastičkom surevnjivošću između Karađorđevića i Obrenovića, jer je u Brusnici ranije bio nastanjen gospodar Milan, stariji brat Miloša Obrenovića, a kod njega je u mladosti jedno vreme boravio i sam Miloš. U Brusnici je zapravo za vreme prvog braka živela Miloševa majka Višnja. U početku varoš se zvala Despotovac, prema omanjoj planinskoj reci koja tu protiče (Despotovica). Kada je ponovo došao na vlast, Miloš je Despotovac krajem 60-ih godina preimenovao u Milanovac.

Stanovnici Brusnice, kasnije Milanovca, mahom su bili doseljenici. Doseljenici su i preci Momčila Nastasijevića. Pradeda po ocu Lazar (hipokoristik Ljaka) najstariji je predak o kome se nešto više zna. Rodom iz Prizrena, gde je izučio kujundžijski zanat, on se stalno nastanio u varošici Podgradec, sa jugozapadne strane Ohridskog jezera (sada u Albaniji), nedaleko od manastira Sveti Naum. Po izbijanju prvog srpskog ustanka vrbuje dobrovoljce u ohridskom i prizrenskom kraju, i kao četovođa stiže 1806. u pomoć Karađorđu Petroviću. Poginuo je u borbama za oslobođenje Beograda, kod Stambol-kapije. Njegov sin Tanasije (Tasa), građevinar i rezbar, nastanio se u Brusnici, zajedno sa šurom Nastasom Đorđevićem, Ohriđaninom. Za vreme mađarske bune 1848. godine pridružuje se odredima vojvode Stevana Knićanina, i od zadobijene rane naskoro umire.

Šestogodišnji sin Tanasijev a otac Momčilov Nikola Lazarević seli se s majkom iz Ohrida u Brusnicu. Odrastao je i građevinarski zanat izučio pod okriljem ujaka Nastasa Đorđevića. U znak zahvalnosti odrekao se svog naslednog prezimena i od ujakovog imena načinio novo - Nastasijević. Majstor Nastas Đorđević sagradio je 1862. godine, po Miloševoj narudžbini, gornjomilanovačku crkvu, hram Svete Trojice. "Crkvu napravi u ovoj varoši", piše na njegovome nadgrobnom kamenu u Gornjem Milanovcu. Obnavljanje starih i zidanje novih crkava u Srbiji produžio je Nikola Nastasijević. Obnovio je Stracimirovu zadužbinu u Čačku i sazidao crkve u Svetozarevu (Jagodini), Trsteniku i Bresnici kraj Čačka.

Majka Momčilova, Milica, rodom je iz Kraljeva (Karanovca), kći trgovca i izvoznika Koste Jovanovića i Jelene, rodom Nikolić, iz ugledne beogradske trgovačke porodice. Milica je za ono vreme dobila visoko obrazovanje kao vaspitanica beogradskog devojačkog instituta pod upravom Katarine Milovuk. Milica i Nikola Nastasijević imali su tri kćeri i četiri sina. Momčilo je po uzrastu njihovo treće dete: od njega su stariji sestra Natalija i brat Živorad, a mlađi braća Svetomir i Slavomir, i sestre Darinka i Slavka. Bezbedno detinjstvo u kući imućnog građevinara i preduzimača - gde su uz roditelje bile i obe babe, Ohriđanka Mihaila i Beograđanka Jelena — proteklo je bez vidljivijeg potresa koji bi bio zapamćen. Neki ređi i neobičniji doživljaji iz ranog detinjstva koji se navode u biografiji Momčila Nastasijevića uglavnom su preuzeti iz njegovih pripovedaka, pa je teško suditi o njihovoj biografskoj pouzdanosti budući da su književno transponovani.

Po sačuvanim svedočanstvima može se pratiti tok školovanja. Osnovnu školu završio je u Gornjem Milanovcu redovno, 1905. godine. U Milanovcu tada nije bilo gimnazije. Šest razreda gimnazije, od 1905. do 1911, pohađao je u Čačku. Prve četiri godine stanovao je kod jedne rođake, u samom gradu. Dve poslednje u obližnjem selu Preljine, gde je njegov otac gradio most na Čemernici. U Čačku je preležao teži oblik malarije. Njegov prvi biograf, Milutin Devrnja, smatra da mu je to trajno narušilo zdravlje. Sedmi razred upisuje u Kragujevcu septembra 1911, ali već početkom iduće godine prelazi u Beograd. U Prvoj muškoj gimnaziji završio je sedmi i osmi razred, i sa odličnim uspehom iz gotovo svih predmeta (kao vrlo dobar ocenjen je iz matematike i nemačkog jezika) položio ispit zrelosti avgusta 1913. Uzroci prelaska iz jednog grada u drugi bili su pre svega finansijski, kako se to može zaključiti iz jedne dopisnice koju je Momčilo iz Kragujevca poslao sestri Darinki.

U oktobru 1913. upisuje se na beogradski Filozofski fakultet. Na XII grupu predmeta: (a) francuski jezik s književnošću; (b) uporedna književnost s teorijom književnosti; (v) klasična književnost. U Beogradu se zajedno s Momčilom na školovanju nalaze sestre Natalija i Darinka, u iznajmljenom stanu u Dragačevskoj ulici 18. Stariji brat Živorad dobija prva javna priznanja kao slikar, i 1913. dodeljena mu je stipendija za studijski boravak u Minhenu. Zahvaljujući njemu Momčilo vrlo brzo počinje da upoznaje beogradski slikarski život. Zbližiće se, još kao gimnazijalac, i sa Kostom Miličevićem, poreklom iz sela Vraca kod Skadra. Neobična pojava ovog slikara i boema, čiji se život tragično završio, toliko će zaokupiti mladog Nastasijevića da će o njemu napisati prvi svoj esej, ranu priču Na odsustvu, jednu nedovršenu pesmu (sve o godišnjici smrti 1921), a uvešće ga i u svoju prvu dramu Nedozvani (slikar Mazulino).

Vest o Principovom atentatu na bečkog prestolonaslednika - i potom objava rata Srbiji — zatekla ga je u roditeljskom domu. Podatak da je lično poznavao Gavrila Principa svakako je zanimljiv. Davao mu je, naime, u Beogradu poduke iz matematike, a Princip je podučavao mlađu sestru Darinku iz nemačkog jezika. Sve do kraja 1914. nije bio regrutovan. Kada je početkom 1915. izašao na regrutaciju, proglašen je za privremeno nesposobnog. Već i na osnovu fotografija može se, uostalom, zaključiti da je bio sitnog i slabašnog tela, a po svemu sudeći i veoma krhkog zdravlja. Izdvajala se jedino glava, sa veoma bujnom crnom kosom, zaobljenim a visokim čelom, jakim orlovskim nosom i tamnim očima dubokog, s vremenom sve prodornijeg, pomalo i grozničavog pogleda. Izrazito blage crte na njegovome mladalačkom licu kasnije su, i to naglo, dobijale na oštrini.

Ratni okršaji krajem 1914. sasvim su se približili Milanovcu. U novembru je srpska vojska na padinama Rudnika odnela veliku pobedu u kolubarskoj ili rudničkoj bici. U zatišju koje je zatim nastalo i trajalo sve do potkraj septembra 1915. Momčilo Nastasijević je kao dobrovoljac obavljao pisarske poslove u glavnoj vojnoj stanici u Milanovcu. Iz ovog vremena potiču najraniji njegovi sačuvani radovi: tri pesme i u vidu dnevnika datirani Zapisi, uneseni u četvrtu knjigu ovih Sabranih dela (odsad skraćeno SD4). Kada je krajem godine počelo povlačenje srpske vojske, preko Kosova prema Albaniji, za njom je krenula i milanovačka vojna stanica. Put im je, međutim, bio presečen u Kosovskoj Mitrovici, pa su se morali pešice vraćati sporednim putevima ili bespućem, po zimskom nevremenu, krijući se od austrougarskih vojnih patrola. Nakon mesec dana lutanja i bekstva pred patrolama Momčilo je ušao u Kraljevo, ali je u gradu otkriven, uhapšen i sproveden u Kragujevac. Iz Kragujevca je usred dana uspeo da pobegne i, preobučen u seosko odelo, vrati se januara 1916. u Milanovac.

Celu 1916. proveo je u kućnom pritvoru. Bila je to prilika da se ponovo vrati čitanju, pa i pisanju. Prema nekim svedočenjima, u kući porodice Nastasijević postojala je bogata biblioteka. Ali ona nije sačuvana. Nesumnjivo, za pesnika Nastasijevića bila je ovo prva prelomna godina: u rukopisu je ostao prilično veliki broj pesama i verzija u kojima se može pratiti okušavanje u vezanome stihu, i najviše u formi soneta. Sačuvan je i jedan sonet na francuskom jeziku. Mala grupa od pet soneta naslovljena je Soneti njoj. Ko je "ona", kojoj su upućeni ne samo soneti nego i dobar deo svih ranih Nastasijevićevih pesama (1915—1921)? M. Devrnja, koji je izbliza poznavao pesnika, tvrdi: "Jedina ljubav, duga i postojana, koju je Momčilo osećao prema jednoj devojci, nije bila takve prirode da bi mogla da izvede Momčila iz njegovog običnog načina života" (Celokupna dela, knj. IX, 1939, str. 79). Nešto više podataka dao je Đ. Popović u drugoj knjizi Ljubavi srpskih pesnika (Niš, 1978, str. 153—165), i doneo dve fotografije Darinke Sretenović iz Milanovca. Nešto mlađa, možda dve-tri godine, ona je odrasla u susedstvu, u porodici koja se nalazila u poslovnim (ortačkim) odnosima sa porodicom Nastasijević. Mladalačka veza između Momčila i Darinke — o kojoj ima malo pouzdanih svedočanstava, ali se zato može pratiti u ranim pesmama, u ranoj priči Svileni ljubičasti konac, pa najzad i u Gospi iz trećeg lirskog kruga i njenim verzijama — održavana je i u Beogradu, gde su oboje studirali na Filozofskom fakultetu, sve do naglog prekida februara 1921, kada je Momčilo, nakon diplomiranja, postavljen za privremenog predmetnog nastavnika u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Darinka se zatim udala. Ako ta "jedina ljubav, duga i postojana", možda i nije bila "takve prirode da bi mogla da izvede Momčila iz njegovog običnog načina života", ona je zato ipak bila mnogo dublja nego što se misli, i tek treba ispitati koliko je kao biografska podloga značajna za razumevanje motiva mrtve drage i u poeziji i u prozi Nastasijevićevoj.

Naredne, 1917. godine, Momčilo Nastasijević je po odluci okupacionih vlasti dobio radno mesto u milanovačkoj mesnoj komandi. Na tom je poslu ostao sve do oktobra 1918, do odlaska austrougarske vojske. Kasnije, u drami Gospodar-Mladenova kćer, daće sliku Milanovca pod okupacijom. Pošto je početkom 1916, najverovatnije od februara, počeo manje-više redovno da unosi svoja zapažanja i misli u dva džepna notesa (Siva beležnica I, II u SD 4), može se za sve ovo vreme pratiti u kojim se osnovnim pravcima kretala njegova unutarnja zaokupljenost. Zna se da je 1917—1918. gotovo u celini preveo La Brijerove Karaktere, mada taj prevod ni do danas nije objavljen. Tome odgovaraju dosta učestala skiciranja pojedinih karaktera i karakternih osobina u dnevničkim zabeleškama. Idući prema kraju 1918, srazmerno je sve manje pesama, ali je zato više priča, koje su ostale u rukopisima. Priče iz 1917. tematski su vezane za istoriju Milanovca i život u palanci. U izvesnom smislu, one nagoveštavaju Hroniku moje varoši. Priče iz 1918. sačuvane su kao mala rukopisna zbirka pod naslovom Priče (rukopis je opisan u SD 3). One su bliže zbirci Iz tamnog vilajeta.

Februara 1919. odlazi u Beograd da nastavi studije. U jednoj od svezaka zabeležio je: "Hiljadu devet stotina devetnaesta. Snežni januar. Sloboda u ruševinama. Grip. Živorad iz Soluna preko Dubrovnika u Beograd. Videti se posle toliko godina i preživljenih opasnosti moguće je ako se prepešači 120 km puta zavejanog snegom. Drugog sredstva nema. — Kraj februara izuzetno topao. Krećem sa Svetomirom preko Rudnika, najkraćim putem." Tokom 1919. i 1920. na fakultetu je položio sve ispite. Diplomirao je 23. oktobra 1920. Kao student izgleda da se najviše družio s Milanom Vujaklijom, leksikografom, i Nikolom Banaševićem, istoričarem književnosti. Nalazimo ih i na zajedničkim fotografijama, iz studentskih dana. Malo je sačuvanih književnih radova iz ovog vremena. Ali zato ima prevoda. Prepevao je trinaest soneta iz Heredijinih Trofeja. Bilo je to poslednje njegovo ogledanje u vezanome stihu i u strogoj pesničkoj formi.

Kao privremeni predmetni nastavnik od februara 1921. do juna predaje u Prvoj muškoj gimnaziji. Od 6. juna do 17. septembra nalazi se u Kragujevcu, na dosluženju vojnog roka (jer mu je priznato vreme koje je proveo u milanovačkoj vojnoj stanici) u XIX pešadijskom puku. Potom je u novembru postavljen za suplenta u istoj gimnaziji. Samo nekoliko pesama i priča datirano je ovom godinom. A upravo od 1921. u stanu porodice Nastasijević počinju muzička poslepodneva nedeljom i praznikom. Porodica se okuplja u Beogradu već 1920, u iznajmljenom stanu u Ratarskoj ulici 131. Sva četiri brata naučila su da sviraju najmanje na dva muzička instrumenta. Momčilo je svirao flautu i violončelo. On je zapravo davao najviše podsticaja za porodično negovanje muzičke umetnosti. Kada je, gde i od koga sticao potrebno znanje, učio se muzičkoj veštini, o tome nema sigurnih podataka. Zna se jedino da je na flauti učio da svira 1904, na violini 1905, a violončelom je ovladao u poratnim godinama. Pominje se takođe da se još kao đak čačanske gimnazije ogledao u komponovanju manjih muzičkih sastava. Zajedno sa svojom braćom jedno vreme je posle rata bio stalni član orkestra "Stanković" (svirao je violončelo), kojim je najpre dirigovao Petar Krstić, zatim Ivan Brezovšek, pa Lovro Matačić.

Prvu pesmu Nastasijević je objavio 1922, u junskom broju "Srpskog književnog glasnika". Bila je to Bela pesma, verzija Jasika. Iste godine u "Misli" izlazi prikaz srpskog prevoda starofrancuskog romana Tristan i Izolda. Sam će kasnije, u jednoj autobiografskoj belešci, napisati da je "u književnost ušao 1922". Ove godine "skicirao je" i prvu dramu, Nedozvane, gde se u središtu radnje nalaze jedan pesnik (Nikola) i jedan slikar (Mazulino). Zaokupljenost poslanjem pesnika/umetnika i njegovom egzistencijom još je očiglednija u eseju Nekoliko refleksija iz umetnosti, koji je najverovatnije napisan 1922. Umesto dnevničkog beleženja raznih opaski i misli koje je započeo 1915, redovnije nastavio 1916, Nastasijević od 1922. sastavlja esejističke tekstove namenjene objavljivanju, i u njima iznosi osnovne stavove iz svoje poetike.

Profesorski ispit polagao je u maju 1923, "po skraćenom programu". Položio ga je jednoglasno, "odlikujući se predavanjima". Time je stekao pravo na zvanje profesora kome je glavni predmet francuski, sporedni srpski jezik. Ministarstvo prosvete dodelilo mu je finansijska sredstva da u letnjem raspustu provede dva i po meseca u Parizu, radi usavršavanja francuskog jezika. Utiske sa ovog boravka opširno je izložio u izveštaju koji je podneo u Društvu za žive jezike i književnosti. Kasnije je objavljen kao putopis u časopisu Bogdana Popovića "Strani pregled". U Parizu je napisao i nekoliko datiranih verzija pesama koje će ući u Pet lirskih krugova. U božićnjem dodatku beogradskih "Novosti" objavio je prvu pripovetku - Priču o Neznancu. Tokom godine u časopisu "Misao" izlaze još tri, takođe iz buduće zbirke Iz tamnog vilajeta. Ako je prethodna, 1922. godina, najavila pesnika Nastasijevića, u još većoj je meri 1923. najavila pripovedača.

[postavljeno 23.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:23:39 am
**
nastavak

Smrt najstarije sestre Natalije potresla je Momčila zajedno sa celom porodicom Nastasijević: njoj u pomen — možda i o godišnjici smrti — napisaće pesmu Sestri u pokoju. Život u porodici Nastasijević, onako kako je opisan u nekim sećanjima, pomalo opominje na stare porodične zajednice. Ono što je donekle neobično, bar za naše prilike, to je da se u središtu tog života nalazila umetnost: muzika, književnost i slikarstvo, to je bila neposredna preokupacija četvoro braće, a posredno, podržavajući ih i pomažući, saučestvovali su roditelji i sestre. Muzičko poslepodne, koje je povremeno održavano praznikom i nedeljom, postepeno se ustaljuje, proširuje i prerasta u redovne nedeljne umetničke sastanke, na kojima se ne samo muzicira nego i raspravlja o umetnosti i književnosti.

Nedeljni umetnički sastanci u Ratarskoj 131 redovno se održavaju od 1924. I održavaće se, u porodici Nastasijević, sve do početka 1938. Krug posetilaca veoma je širok. Od književnika dolazili su mnogi, a nešto češće Stanislav Vinaver, Rade Drainac, Desimir Blagojević, Miloš Crnjanski, Dušan Matić, Rastko Petrović, Pavle Stefanović, Dimitrije Mitrinović, Miodrag M. Pešić, Dragan Aleksić, Božidar Kovačević i Aleksandar Vidaković. U muzičkom delu, osim braće Nastasijevića, kao pijanisti najčešće su sudelovali Ruža Vinaver (majka Stanislava Vinavera), Bojana Jelača (mlada, rano preminula pijanistkinja koja je uživala osobitu naklonost porodice, posebno Momčilovu) i Velizar Gođevac, ali, za klavirom, i književnici Stanislav Vinaver i Aleksandar Vidaković.

Nema, na žalost, bližih opisa kako su izgledali ti sastanci, koji su obično trajali od šest posle podne do ponoći, i o čemu se sve na njima raspravljalo, osim što su povremeno čitani književni radovi. Momčilo Nastasijević nije uzeo učešća ni u jednoj od učestalih književnih polemika 20-ih godina, nije pripadao nijednoj književnoj grupi, nije sledio program nijedne škole, njegov se glas i kasnije retko čuo u javnom književnom životu, pa i tada je bio uglavnom usamljen. Međutim, on je u porodičnome domu sve vreme s braćom održavao jednu vrstu književnog (umetničkog) salona, možda najznačajnijeg u međuratnom Beogradu. Srpskoj kulturi ovaj porodični dom je dao: slikara Živorada, književnika Momčila, muzičara Svetomira i pisca istorijskih romana Slavomira.

Septembra 1924. Momčilo Nastasijević premešten je u Treću mušku gimnaziju, a nakon mesec dana dobio je mesto profesora u Četvrtoj muškoj gimnaziji, gde je ostao do kraja života. U toj su gimnaziji kao profesori radili, pored ostalih, pesnici Miloš Crnjanski i Dušan Matić, proučavalac narodne poezije Radosav Medenica, slikar Ljuba Ivanović, teolog Radovan Kazimirović, istoričar Vasa Čubrilović, a i Momčilova najmlađa sestra Slavka, profesor matematike. Predavanja iz književnosti i izveštaji s ekskurzija (objavljeni u SD4) pružaju dosta celovitu sliku o Nastasijeviću kao gimnazijskom profesoru. Zanimljiv je utisak koji je na jednog od učenika ostavila njegova pojava kada je prvi put ušao u IV razred školske 1925/6. godine: "Suv, ali lak i vedar, sa katalogom popeo se na katedru. Videli smo svi njegovu izrazitu glavu. Lice mu je bilo koščato, nos veliki. Ali iz lica su zračile oči umiljate, tople, noseći i dubinu i blagost. Čitav taj lik bio je uokviren velikom, bujnom kosom. Njegov glas je bio malo šuštav, nije bio govornik, reči je dosta teško nalazio, često je tražio izraz kojim je hteo nešto da okarakteriše. I često mu je ruka pravila pokret, išla napred, kao da hoće iz prostora da izvuče tu reč što mu je nedostajala" (Milivoje Ristić, Uspomene na Momčila Nastasijevića, SKG, ns, 1LP, br.5 [1. mart 1938], str.337).

Prikaz izložbe Bore Stevanovića, štampan novembra 1924. u "Misli", prva je Nastasijevićeva likovna kritika. Likovnu kritiku, žanrovski disciplinovano i stručno, pisaće povremeno sve do 1930. I prvu dramu, Nedozvane, štampao je 1924, u "Raskrsnici" (u julskom broju i dvobroju za avgust i septembar). Pri kraju godine, u decembarskom broju "Misli", izlazi esej Beleške za apsolutnu poeziju, u kome prvi put celovito obrazlaže svoje osobito razumevanje poezije, zapravo izlaže svoju eksplicitnu poetiku.

Luksuzno opremljen, četvorobroj časopisa "Pokret" za februar 1925. doneo je na prvim stranama Zapis o darovima moje rođake Marije. Uredništvo časopisa (vlasnik i urednik Mirko Cvetkov) propratilo je pripovetku opširnim i veoma krupnim, nesuzdržanim pohvalama. Gest redak koliko i neobičan za jednu "političku, književnu i privrednu" reviju. Sama po sebi inače prelepa, pripovetka je uz ovakvu publikaciju prvi put skrenula pažnju šireg književnog kruga na Nastasijevićevo ime. Uz to su iste godine izašle još tri pripovetke — San brata bez noge, Spomen o Radojci i O čika Janku — takođe iz buduće zbirke Iz tamnog vilajeta. Najzad, "Pokret" je u maju doneo još jednu pripovetku, Kako se sazda naša bogomolja, s nadnaslovom koji je najavio drugu zbirku: Iz Hronike moje varoši. Nesumnjivo, tek je ove, 1925. godine, već tridesetogodišnji pisac izašao na glas kao daroviti pripovedač u novoj, poratnoj srpskoj književnosti.

Od 2. do 8. maja 1925. Nastasijević učestvuje u ekskurziji učenika i profesora Četvrte muške gimnazije, vozom od Beograda preko Bosanskog Broda i Sarajeva u Dubrovnik i, nazad, od Dubrovnika preko Sarajeva i Užica u Beograd. U sličnoj ekskurziji učestvuje i naredne, 1926. godine, od 1. do 10. maja, takođe vozom: Beograd, Zagreb, Sušak, Šibenik, Split, Plitvička jezera, Bihać, Sunja, Beograd. Sa obe ekskurzije napisao je opširne izveštaje, slične izveštaju o boravku u Parizu.

Početkom 1927. izlazi, u "Modernoj biblioteci" S. B. Cvijanovića, prva Nastasijevićeva knjiga: Iz tamnog vilajeta. Ima širok odjek i lep prijem kod književne kritike. Sredinom godine ocenjivački odbor — koji su činili Bogdan Popović (predsednik), Milan Bogdanović. Miodrag Ibrovac, Svetislav Petrović i Todor Manojlović — saopštava da je književna nagrada udruženja "Cvijeta Zuzorić" za 1926. godinu dodeljena Momčilu Nastasijeviću za Zapis o darovima moje rođake Marije. Nagrada je iznosila 400 dinara. Kod istog izdavača, takođe 1927, izlazi druga knjiga: muzička drama Međuluško blago. Muziku je komponovao Svetomir Nastasijević. Likovno rešenje korica ove kao i prethodne knjige dao je Živorad Nastasijević. Kritike su bile nešto ređe, što je i razumljivo s obzirom na žanr, ali povoljne. Isidora Sekulić je u "Srpskom književnom glasniku" objavila nadahnut prikaz. Beogradska opera, međutim, odbija da izvodi ovu muzičku dramu, kao što je i Narodno pozorište odbilo ponuđeni tekst Nedozvanih.

U autobiografskoj belešci štampanoj 1927. u februarskoj svesci "Književnog severa" Nastasijević za sebe kaže: "Retko se osmeli da napiše pesmu (zato ih je malo i dao), jer oseća da bi se to muzički dalo i čistije i dublje izraziti." Neobično veliki broj sačuvanih verzija potvrđuje da je pesme pisao naporno i polako, verujući da se u stihu i strofi, oslobođenim od spolja nametnutih metričkih kanona, ponovo mogu vaspostaviti oni ritmičko-intonacioni obrasci koji se u maternjem jeziku i narodnom melosu odiskona čuvaju. Od 1922. do kraja 1927. objavio je dvadesetak pesama koje će mahom, i sa doradama, ući u Pet lirskih krugova.

S učenicima VII razreda i kolegama Strahinjom Damnjanovićem i Radovanom Kazimirovićem boravi, na ekskurziji, u Grčkoj od 12. do 21. aprila 1928. Bio je to drugi i poslednji Nastasijevićev boravak u inostranstvu. Posle Soluna, zbog obustavljene plovidbe od Velikog petka do trećeg dana Vaskrsa, nije se moglo otići na Svetu Goru, pa je zato produžen boravak u Atini. Vratili su se u Beograd preko Skoplja. U izveštaju koji je po već ustaljenom običaju napisao Nastasijević je izneo i nekoliko utisaka o tlu u našim najjužnijim krajevima. Nikada nije bio bliže zavičaju svojih predaka.

Kao dvadeset peta knjiga u ediciji "1000 najlepših novela", u Zagrebu izlazi 1928. godine Zapis o darovima moje rođake Marije. U aprilu Nastasijević daje intervju Desimiru Blagojeviću o Beogradu i beogradskom romanu, s najavom da će Hroniku moje varoši "po svoj prilici izdati beogradski knjižar S. B. Cvijanović". Zbirka je u jednoj verziji već mogla biti pripremljena za štampu; pretežna većina pripovedaka objavljena je u periodici. Ali je S. B. Cvijanović neće izdati, i preostaće još koja godina rada na neobjavljenom rukopisu.

Porodica Nastasijević seli se u proleće 1929. iz Ratarske ulice u Koče Kapetana 36. U ovom se stanu kratko zadržava. Početkom 1930. opet se seli. Sada u Molerovu ulicu 9. Stan u Molerovoj bio je vrlo prostran i prikladan za nedeljne umetničke sastanke, s muzičkim programom. Književni ugled Momčila Nastasijevića i dalje je u usponu. Marta 1929. "Srpski književni glasnik" donosi jedan od najboljih njegovih eseja Za maternju melodiju. U njemu je najbliže određen odnos jezika, muzike i poezije, važan naročito za razumevanje Pet lirskih krugova. Sledeće, 1930. godine, u razgovoru koji je Desimir Blagojević objavio u "Pravdi" pod naslovom Književnost u diferenciranju, Nastasijević prvi put ističe "tehniku izraza" dovodeći je u vezu s "nejasnoćom" kod novijih pesnika. Izlazi i nova verzija drame Nedozvani, koju je štampao cetinjski časopis "Zapisi". Tekst je iz časopisa separiran i kao knjiga ukoričen u malom broju primeraka.

Cetinjski "Zapisi" štampaju 1931. na isti način i drugu dramu, Gospodar-Mladenovu kćer. Objavljena je prvi put. Ali se po sačuvanim planovima i skicama vidi da je zamišljena vrlo rano. Drama o Mladenovoj porodici je, šta-više, možda i deo najranije Nastasijevićeve zamisli da napiše dramski tekst. Ova godina donela je i neprijatnosti koje će on, očigledno, bolno doživeti. Pozorišta su odbijala njegove drame. A kada je tek osnovano Akademsko pozorište premijerno izvelo Nedozvane na pozornici "Manježa" (na Vračaru), 20. juna 1931, kritičari u "Pravdi" i "Politici", najuticajnijim listovima, dali su negativne ocene ne toliko pozorišne predstave koliko dramskog teksta. Nastasijević je javno, i nimalo srećno, ustao u odbranu svog dela. Druga neprijatnost došla je iz Srpske književne zadruge: rukopis Hronike moje varoši, ponuđen za biblioteku "Savremenik", recenzent Živko Milićević ocenio je krajnje oštro, odričući mu svaku vrednost. Knjiga je tako i ostala neobjavljena za piščeva života.

Izgubivši veru u izdavače (kojima se, izgleda, više nije ni obraćao), Nastasijević je 1932. sam, iz svojih sredstava, objavio Pet lirskih krugova. Prema nekim podacima, koji se nisu mogli proveriti, i dve ranije objavljene knjige kod S. B. Cvijanovića štampane su o autorovom trošku. Premda uglavnom povoljna, kritika je suzdržano dočekala Pet lirskih krugova, s izvesnom prećutnom nedoumicom; prijem na koji je naišla knjiga pripovedaka više se neće ponoviti. A u pripremi su već bila dva nova lirska kruga. Epitaf, prvu pesmu iz kruga Magnovenja, doneo je "Srpski književni glasnik" u avgustovskom broju. Kasnije će, iz godine u godinu, u periodici izlaziti ostale pesme.

Poslednju pripovetku Nastasijević je objavio 1933, u februarskom broju "Srpskog književnog glasnika". Bio je to Nahod, iz rukopisne zbirke Hronika moje varoši. Neobična proza, za koju se nije mogao naći izdavač, privukla je, zbog svog osobitog jezika, pažnju najautoritativnijeg lingvista — Aleksandra Belića. On je u devetoj svesci tek pokrenutog časopisa "Naš jezik" u suštini optužio Nastasijevića za kvarenje srpskog jezika.

Nesporazum s kritikom, naročito pozorišnom, ne smanjuje se, nego uvećava. Dvadeset petog juna 1934. amaterska pozorišna trupa premijerno izvodi Gospodar-Mladenovu kćer na pozornici Kolarčeve zadužbine. Većina beogradskih pozorišnih kritičara daje oštru, negativnu ocenu drame. Nastasijević se ni ovog puta nije suzdržao da im ne odgovori, s izvesnom ironijom iz koje izbija gorčina. U ovoj godini izlaze dva nova eseja, Za humanizaciju muzike i U odbranu čoveka, ali je on poglavito zaokupljen dramom: radi na muzičkoj drami Đurađ Branković, a po svemu sudeći i na drami Kod "Večite slavine".

Već u januaru 1935. "Narodna odbrana" počinje da objavljuje Đurđa Brankovića. U četiri broja izašla su tri čina. Četvrti nije objavljen u periodici, a peti tek 1937. Đurađ Branković, očigledno, nije završen 1935. Ali je zato završena drama Kod "Večite slavine". Nastasijević redovno sarađuje u "Narodnoj odbrani". A po člancima koje objavljuje — U odbranu književnog stvaralaštva, Dramsko stvaralaštvo i pozorište kod nas, U traženju sebe —vidi se da je ta saradnja povezana s iznošenjem izvesnog programa oko koga bi se okupili pisci i umetnici kojima je stalo do naših izvornih književno-umetničkih i duhovnih vrednosti. Bio je to prvi i jedini Nastasijevićev pokušaj da uzme aktivnog učešća u književnom životu.

Saradnja u "Narodnoj odbrani" ubrzo se, međutim, prekida, zajedno sa promenom u redakciji lista. Od 1936. Nastasijević sarađuje u "Hrišćanskoj misli". Objavio je tu esej Religiozno osmišljenje umetnosti i prepev Slovo ljubavi despota Stefana Lazarevića. Pretežan deo pesama iz poslednja dva kruga, Magnovenja i Odjeka, izašao je u prethodnoj i ovoj godini. Najviše u "Srpskom književnom glasniku".

Na Đurđevdan, 6. maja 1936, Nastasijević se iznenada razboleo. S početka je ležao kod kuće, bez prave dijagnoze. Posle sedamnaest dana smešten je u Opštoj državnoj bolnici, na infektivnom odeljenju, kod prof. Koste Todorovića. Tu je ostao jedanaest dana, a onda je prebačen na drugo interno odeljenje, kod prof. Radosavljevića. Uzrok bolesti nije ustanovljen. Pred kraj juna počeo se neočekivano oporavljati. Bolnicu je napustio o Vidovdanu. Koliko je bolest bila ozbiljna vidi se i iz izveštaja direktora Četvrte muške gimnazije Miodraga Ristića, poslatog 16. jula Ministarstvu prosvete (izveštaji se čuvaju u Arhivu Jugoslavije: 66—20). "Bolest je", piše on, "bila takva da je bilo trenutaka kada se morala gubiti svaka nada da će g. Nastasijević ostati u životu. Međutim, dužnost je učiniti sve što je mogućno da g. Nastasijević dođe u mogućnost da ostane u životu."

Posle vidovdanskih praznika, zajedno s porodicom, odlazi u Gornji Milanovac, gde provodi leto. Boravak u Milanovcu doneo je poboljšanje. Ali se iz novog, septembarskog izveštaja M. Ristića može zaključiti da se bolest samo primirila: "Stanje zdravlja g. Nastasijevića i danas je prilično nepouzdano." Predlog da ode na duži odmor i oporavak u nekom planinskom mestu Nastasijević odbija. U školi mu je smanjena norma na četiri časa nedeljno.

Porodica Nastasijević seli se 1937. iz Molerove ulice u Aleksandra Nenadovića 36. Poslepodnevni sastanci nedeljom i praznikom održavaju se tokom cele godine. Kako svedoči Ksenija Atanasijević, poslednjih meseci Momčilo Nastasijević je užem krugu pisaca iz rukopisa čitao dramu Kod "Večite slavine". Iako je rukopis davno bio završen, on je očigledno i dalje radio na njemu. Sačuvan je dopis od četvrtog oktobra kojim članovi Dramskog studija predlažu upravniku Narodnog pozorišta da se u repertoar unese drama Kod "Večite slavine". Izgleda da je Nastasijević upravo tada ispisao tekst drame po ulogama, zasebno za svaki lik. Naveo je i imena glumaca. Ali je Narodno pozorište i ovog puta odustalo, do kraja ostavši dosledno u odbijanju svega što je on u više navrata, uporno nudio.

U avgustu "Hrišćanska misao" donosi poslednji, peti čin drame Đurađ Branković. U oktobru poslednju pesmu, On, objavljuje isti časopis koji je pre petnaest godina objavio i prvu — "Srpski književni glasnik". Razmak od petnaest godina saradnje poklopio se sa petnaest godina delovanja u međuratnoj srpskoj književnosti, koliko je sudbinski bilo određeno Momčilu Nastasijeviću.

Početkom 1938. ponovo se razboleo: 18. januara nije otišao u Četvrtu mušku gimnaziju da održi časove. Pod visokom temperaturom ležao je kod kuće dvanaest dana. Kad je temperatura opala, puls je pokazao da srce posustaje. Prenet je u Opštu državnu bolnicu, da bi bio pod stalnom kontrolom prof. Radosavljevića i prof. Todorovića. Uzrok bolesti do kraja nije ustanovljen. Po ponoći, licem na subotu, 13. februara, preminuo je Momčilo Nastasijević, ne napunivši ni četrdeset četiri godine. Sahranjen je u nedelju, 14. februara, na Novom groblju u Beogradu.

SABRANA DELA — ESEJI, BELEŠKE, MISLI
Priredio Novica Petković
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991
Signatura: II-399681-04
Zbirka knjiga i rukopisa Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Digitalna Narodna biblioteka Srbije (http://digital.nb.rs/collection/kn-nastasijevic)

[postavljeno 23.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:26:16 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆ


Momčilo Nastasijević (1894 — 1938), jedan od istaknutijih pesnika međuratne književnosti, potiče iz porodice koja je, pored njega, dala još i kompozitora Svetomira Nastastijevića, slikara Živorada Nastasijevića i pisca istorijskih romana Slavomira Nastasijevića. Momčilo Nastasijević je do kraja života radio kao profesor francuskog jezika i književnosti, i do kraja života ostao svoj i osoben. Naime, on je bio jedan od retkih pesnika koga odlikuje samoniklost i nepodvodljivost ni pod jednu kapu pravaca ili škola. Dok sva avangarda, neposredno posle Prvog svetskog rata, teži zapadnim modelima mišljenja i pevanja, Nastasijević ide svojim sopstvenim putem. Njegovo intresovanje usredsređeno je na srednjovekovnu književnost i narodno stvaralaštvo kao bogate izvore srpskog jezika; on je za vraćanje tim izvorima (praizvorima) a za bekstvo od savremenog jezika koji je otuđen i hladan. Može se pretpostaviti da je na Nastasijevića uticao njegov savremenik i zemljak Rastko Petrović, jedan od najistaknutijih modernista, svojim esejima o srednjovekovnoj umetnosti i "Burleskom...", romanom o starim Slovenima. Leksika Nastasijevićeve poezije je arhaična, arhaična je i sintaksa: on veruje da samo ta leksika leži u osnovi srpskog jezika, a da je savremeni jezik bleda slika izvornog jezika —- što dublje u prošlost jezika, to bliže pravim smislovima i značenjima, ali pre svega bliže izvornoj melodiji jezika.

Nastasijević je počeo rano da piše, ali je sporo objavljivao. Jedna tadašnja kritičarka napisala je: "Momčilo Nastasijević bio je od onih retkih odabranih koji se nisu ispucavali zbirkama, ali čiji je svaki prilog značio otkrovenje". (Milica Kostić Salem) Pisao je poeziju, pripovetke, drame i eseje. Već u devetnaestoj godini, 1915, piše Rane pesme, pripovetke i veći deo Misli. Godine 1925., u časopisu Pokret objavljuje priču Zapis o darovima moje rođake Marije; 1927.godine, za ovu priču dobija nagradu "Cvijeta Zuzorić"; iste godine objavljuje zbirku pripovedaka Iz tamnog vilajeta iz koje je i nagrađena pripovetka. Muzičku dramu Međuluško blago objavljuje 1927. godine. Knjiga pesama Pet lirskih krugova objavljena je 1932. godine, i bila lepo primljena od kritičara. To je sve što je Momčilo Nastasijević objavio. Ali je zato iza njega ostao sanduk rukopisa koje su njegovi prijatelji pregledali i najveći deo objavili 1939. godine, u Celikupnim delima u devet knjiga. Od većih radova ovde su objavljene drame Đurađ Branković i Kod "Večite slavine", koje je napisao 1929.godine. Tu je objavljena i zbirka pripovedaka Hronika moje varoši,1931.godine.


NASTASIJEVIĆEVA MISAO O POEZIJI

Nastasijević je često zapisivao svoje misli o poeziji i stvaranju i iz tih njegovih zapisa može se izvući nekoliko poetičkih stavova. Osnovni poetički stav Momčila Nastasijevića jeste da je najdublja strana ljudske prirode opštečovečanska strana, a ona će progovoriti samo ako se vratimo maternjoj melodiji. Ona je u dubini nacionalnog bića i bića čoveka kao pojedinca pa otuda i potreba da poetski sokovi poteknu iz tih dubina — tek onda će biti najplodotvorniji, najbliži suštini bića i najistinitiji. On definiše maternju melodiju kao "zvunnu liniju koja, dolazeći iz najdubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza (...) i čim iz veće dubine prodre glas, tim mu je i širi obim odjeka".

Maternja melodija ima osoben ton koji ubeđuje i kojim se "iz podsvesti prodre u podsvest", njime se otvaraju "neotvorima vrata". Ton je ono što "dirne u živac" — "na koju melodiju čovek neposredno uzdrhti, te je majke sin". Melodija je skrivena u izrazu pa je zato bitnije da se otkrije ona jer ton kojim se nešto kaže bitniji je od reči. Reč je samo materijalizacija tona, ona je samo — pojmovni oblik tona: ako on ne ustrepti, ne probudi se, reč ostaje bez odjeka.

Zato se Nastasijević vraća jezičkoj i duhovnoj prošlosti u kojoj nalazi žive reči, melodične reči, iskonske reči nacionalnog duha koje nisu izgubile svoju iskonsku svežinu i duboki, ali već zaboravljeni smisao. Otuda u njegovoj poeziji veliki broj drevnih reči, koje se danas nazivaju arhaične reči, reči van upotrebe (nedoljubljeno, rab, bojezan, kami). Ali baš te reči nose u sebi osobeni ton maternje melodije i baš one doprinose da Nastasijevićeva poezija bude moderna poezija izrazito modernog iskaza. On je dokazao da modernost ne isključuje drevnost.

Nastasijavić postavlja načelo stvarne reči: "Gde nije neophodna reč, ćutati; gde je neophodno ćutanje, na izgled i po svemu, tek tu progovoriti". Reč nije tu da se njome zavara ćutanje, da ona jeftino parodira i kočoperi se plitka i prazna, ona je tu "da se kroz nju otvori ono što je najmuklije u biću, već da samo ćutanje progovori". On je za reči koje ćute, koje su kamene. Njihovo ćutanje "nepromašimo pogađa u samo srce duhovnog krvotrka" i naravno duhovnog bića pojedinca i naroda. To su stvarne reči.      

Nastasijevićeva duboka povezanost sa drevnim izvorima jezika i motiva proistekla je iz njegovih traganja za maternjom melodijom. Osećaj (ili potreba) za maternjom melodijom, koja je obojila njegovo pevanje i obogatila ga zvukovno, proistekao je iz dva izvora. Na prvom mestu je Nastasijevićeva ljubav prema muzici i muzički dar, koji se, između ostalog, ostvario u muzičkim dramama. Na drugom mestu je njegova uverenost da se poezija najčistije, najobilnije i najmoćnije ostvaruje muzikom.

Nastasijević redukuje jezik i svodi ga na jezgro: njegov izraz je, koncizan, gnomski. Zvuk i ritam stiha su na prvom mestu, a ne značenje reči iz kojih se stih tvori. A zvuk i ritam se ostvaruju promenom mesta reči u stihu. Pesma treba samo da nagoveštava: zato kod njega izostaju reči koje objašnjavaju, rasvetljavaju i tumačejer "što više u objašnjenje reči tim razblaženija tajna. Lapi joj opojni miris i ne opija. Vino iz bureta poteklo, voda se natočila". Nastasijevićeva poezija je hermetična (zatvorena), teška za razumevanje. Ona nije takva zato što se pesnik igra sa čitaocima, nego zato što je pesnikov izraz sažet, eliptičan, zagonetan. Takav način pevanja zahteva pažljivo čitanje, traganje za smislom, napor i strpljenje. Nejasnost proizilazi iz arhaične sintakse, čestih promena reda rečI, leksike koja nije u upotrebi ili nije u upotrebi u datom obliku, specifičnih neologizama u obliku polusloženica. Njegov poetski iskaz obiluje oksimoronskim konstrukcijama koje još više zamućuju smisao ili vode u besmisao. Međutim, Nastasijević će na jednom mestu reći da nema "lirske pesme ako bar jednim stihom ne prodre u vansmisao".

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 23.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:26:28 am
*

BELEŠKE O POEZIJI MOMČILA NASTASIJEVIĆA


U vreme posle prvog svetskog rata, kad se naša poezija široko otvara evropskim uticajima, kad se brzo modernizuju i pesnička forma, i leksika, i senzibilnost, i način mišljenja, pesničko delo Momčila Nastasijevića ostaje dvostruko arhaično: oslanjajući se na narodno pesništvo i na srednjevekovnu književnost, ono ostaje vezano isključivo za našu pesnički tradiciju. Tako u vreme kad pesnici u poeziju unose bučni jezik tehnike, reklama i novina, Nastasijević u nju vraća manastirsku tišinu koju zrače reči kao: rab, pojati, naveki; kad u pesme ulazi brzi i iskidani ritam grada i gradskog govornog  jezika, Nastasijević se vraća arhaičnoj intonaciji pastoralne i crkvene pesme. Očito, Nastasijević ostaje daleko od naših modernih međuratnih pesnika. U to isto vreme kod nas se piše i vrlo tradicionalistička poezija, ali je Nastasijević od tih tradicionalista još udaljeniji nego od modernista. On u našem pesništvu tog doba, pa i u našem pesništvu uopšte, stoji kao usamljena i čudna pesnička ličnost, čiji je položaj neverovatno paradoksalan: Nastasijević je, na primer, upotrebljavao reči i intonacije arhaičnije nego tradicionalisti, ali je ostao aktuelniji, pa i noviji, nego mnogi modernisti.
 
Razlike između Nastasijevića i njegovih savremenika su mnogobrojne. Najupadljivija je razlika u sintaksi i leksici i, uopšte, u shvatanju jezika. Ne manje je upadljiva i razlika u strukturi stiha i pesme. Što je još važnije, Nastasijevićevo shvatanje egzistencije, puno straha i očajanja, stoji vrlo daleko od shvatanja naših tadašnjih pesnika. Gotovo svi su oni, posle krvavog svetskog rata, bili puni nekih pobuna ili egzaltacija — telesnih, intelektualnih, nacionalnih, kosmopolitskih, socijalnih, revolucionarnih, literarnih ... Nastasijević je možda jedini naš pesnik koji taj svetski rat, i promene koje su nastupile posle njega, nije ni primetio. On u dvema svojim pesmama vidi kako sahranjuju dvojicu vojnika, a gde su ti vojnici poginuli, i za šta, Nastasijević ne zna. (Borislav Mihajlović kaže da je Nastasijević "dezaktuelizovan, van epohe"; Miodrag Pavlović piše da je "Nastasijevićeva vizija sveta ... neistorijska".) Nastasijević istoriju ne vidi ni kao scenu, ni kao atmosferu, ni kao kontekst, ni kao sadržaj; on gleda golu egzistenciju, i užasava se tog što vidi. U trenutku kad Miloš Crnjanski, na primer, svoje Stražilovo počinje ovakvim, apolonskim, autoportretom:
 
Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
 
Nastasijevićev autoportret, u pesmi Nagrada, izgleda sasvim drugačije:
 
O, šta je ujed,
otrov tvoj, zmijo, šta,
samome sebi
kad izlučim se u sičan?


Taj strah od sebe, i strah od egzistencije uopšte, kod Nastasijevića je stalan, i stalno veoma intenzivan, i u tom strahu on ne samo da ne može da se uteši, nego ne može ni da se izrazi istorijom. On čak i ne živi u istoriji, i ne zna za istorijsku dimenziju egzistencije; on do nje, jednostavno, ne može da stigne, jer stoji kao ukopan pred uništavajućim besmislom egzistencije same. Strah od postojanja — možda bi bolje bilo reći: užas — i vera koja u tom užasu pokušava da se rodi, stoje u osnovi Nastasijevićevog pesništva. "Dezaktuelizovan" u istorijskom smislu, Nastasijević je mnogostruko aktuelan u psihološkom.—

Predgovor zbirke "Pet lirskih krugova"
Ljubomir Simović, 1980. | forum.amfiteatar (http://www.amfiteatar.org/cgi-bin/yabb/YaBB.pl?num=1142514401)


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:26:39 am
*

NASTASIJEVIĆ IZ "NEIZREČJA U REČ"
BELEŠKE O POEZIJI MOMČILA NASTASIJEVIĆA



Nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona
Misao, Momčilo Nastasijević

Preporođenim slovom letopisaca i zemljodelaca obdelovao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali
Vasko Popa69

Književnik Momčilo Nastasijević (1894-1938) je potpuno samosvojna i usamljena ličnost u srpskoj književnosti između dva veka, koji je istovremeno bio prisutan i aktivan u selektivnim beogradskim književnim krugovima i dostojanstveno se odupirao tadašnjim modernim pravcima čiji su prethodnici bili Crnjanski, Rastko Petrović, iako ih je, naročito pomenute književnike, neobično poštovao. Razjašnjenje takvog mogućeg Nastasijevićevog statusa jeste u faktu da se njegov pesnički, prozni i dramski opus može objediniti u jedinstven književni jezik i jezikotvorački domet, često nedostupan i kritičarima i čitaocima. Kada se uzme u obzir i Nastasijevićev esejistički rad, koji prethodeći njegovom pesništvu, uporno objašnjava njegov celokupan književni rad, dajući prednost značaju pesničkog izraza, dolazimo do zaključka da je sam Momčilo Nastasijević sa svojim književnim delom, iako bez direktnih pesničkih sledbenika, zapravo osoben i neobično vredan književni pravac u međuratnoj srpskoj književnosti. Stoga čudi zašto su pravo čitanje i posledični vrednosni sudovi o Nastasijevićevoj poeziji izostali i kasnili, uprkos tome što su njegovi eseji bili uvodnici u čitanje i vrednovanje njegovih, ionako malobrojnih stihova. Naime, Nastasijević je za života bio omiljen u užem pesničkom krugu (srodnom, a ne elitističkom), a van njega nedovoljno poznat i proučavan, poput pravog "pustinjaka u gradu", kako je to primetio Velibor Gligorić.

Naročito iznenađuje zašto je hermetičan, redukovan, ali zgusnut i misaono dubok stih, vezan za duh i tlo rodnog podneblja tek naknadno prepoznat kao moderan i vredan pesnički iskaz, koji je iako samonikao i usamljen, ipak bio i potreban i neophodan srpskoj književnosti. U objašnjenju kako kazivanje iz pozicije drevnosti, uopšte, može prerasti u moderan i originalan stih, Zvonimir Kostić70 je konstatovao da prepoznatljivi leksički arhaizmi, zatim zajednički ili bliski sadržaji iz kolektivnog pamćenja, kao i nesvesno uspostavljene slike iz dubine psihologije, koje savremeni tumači najčešće označavaju pojmom arhetipova, prisutni su kod naših brojnih pesnika. Ali, da bi se arhaizmi transformisali u moderan diskurs potrebno je drevnim sadržajima ugraditi vlastitost (iskustvo, talenat, emocije, asocijacije, igrivost reči) u vidu kohezionih sastojaka. Zatim, bitna je i mašta kao potpuno samostalna duševna sposobnost građenja novih celina iz predstava i promisli, pre svega, kombinovanjem pomenutih elemenata reproduktivne svesti. Na taj način, kako zagovara Bašlar, arhetipovi predstavljaju prvobitnu psihičku stvarnost, čija je drevnost nepobitna i u koje nas uvodi pesnička iluminacija. Pesničke slike, dakle, nisu ništa drugo do slike pesničkog bića, koje potiču iz oniričkih dubina i davnina, povezujući i sabirajući i lična i plemenska iskustva i duhovnost, u međuvremenu nataložena. Doživljaj pesničkih slika je pesnički doživljaj sveta i samoga sebe71.

Nastasijevićeva upotreba našeg folklora, prepoznatljive "maternje melodije"72, zajedničkih drevnih arhetipskih totema, čini svojevrsno ovaploćenje simbolističkih ideja na polju kolektivne duhovne baštine u kojoj pesnik traga za tajnom iskona, kao i za tajnom sopstva, potvrđujući premisu Nikole Koljevića da je Nastasijevićeva poetika izrasla iz temelja evropskog simbolizma73. Ali, bitno je napomenuti i ustanoviti diferencu da Nastasijević ne koristi i ne preuzima gotove jezičke i pesničke obrasce, već ih sam pronalazi, pesnički pročišćava i međusobno kontaktira, da bi se što dublje spustio do korena iz kojeg su ponikli i ti obrasci, a i pisac i čitaoci odnosno njihovi preci.

Važno je istaći da Momčilo Nastasijević u potrazi za rečima koje ćemo svi prepoznati i prisvojiti, morao je da raskopava gromade prohujalog vremena i fakata, i da u tom talogu i prahu pronađe čovekov otisak i da ga iz zaborava i rukavaca vrati samome čoveku. Možemo se složiti sa zaključkom Muharema Pervića74 da prošlost za Nastasijevića nije samo ono što je bilo, već i ono što jeste i ono što će tek biti. To je poetsko vreme, u kojem, po biblijskom savetu, koren života nastoji uočiti ono šta će biti ili što je moglo biti. To poetsko vreme ovog metafizičkog pesnika jeste večnost.

1.
Nastasijevićeva reč. Nastasijević, hoteći da njegova poezija čuva, održava i prenosi sa pokoljenja na pokoljenje esenciju jednog podneblja i da prodre u koren duha podneblja morao je da prihvati drevni jezik – i to onaj izvorni jezik, neiskvaren raznim pesničkim i filološkim rabljenjem, kao i duhom vremena i neprirodnih tekovina civilizacija. U toj leksičkoj formuli preuzetoj ili nasleđenoj iz starine i iskona, nalazi se duh narodnog pamćenja i opstanka. U tom potisnutom i nedovoljno iskorišćenom, zajedničkom nam, vokabularu Nastasijević je pronašao neophodne i semantički bitne glasovne sastojke, koji su doneli i svežinu i dubinu jeziku.

1. 1.
Izbor reči. O tome da je pesnik uporno nastojao da u jeziku razgrne njegove pouzdane i nepoznate odjeke i odbleske, prikrivene talozima efemernog i da je u tom traganju za vrednostima težio da dopre do iskonskog i prastarog zvuka, govori odnosno pita se i sam Nastasijević: "Jeste, sve se razgranalo iz jednog. Ali na izvesnoj tački razgranatosti zašto težiti združenju sa susednom granom kad podmlađujući sokovi iz zajedničkog korena biju kroz njih smerom sve veće odvojenosti? A radi prvobitno celog je li moguće do u koren se povratiti?"75

Jezik naših drevnih predaka, tvrdi Đorđe Trifunović76, živi u rečenici, u oblicima reči, u rečniku pesnika Momčila Nastasijevića. Jezik taj ne gubi trag nikada, ni u tkanju pripovetke, ni u toku drame, ni u vaploćenju pesme. Tražio je prave reči iskonske i još uvek živu materiju prareči. Tražio je neuvele reči na dnu iskon-mora i osluškivao im neugaslo bilo.

Iako je egzistirala promisao o izboru ili korenu Nastasijevićevog jezika, na arhaizme preuzete iz srednjovekovne književnosti (drobna kap, ženik, rušna seljanka, smerni rab, boljezan, ispolin, paguba, grenje, nesatrulima vlat, mana, patvora, Agnec, štiti, pečaliti, pomjanuti, prostiti, shoriti — Z. Kostić) i na reči iz narodnog govora i narodne književnosti tzv. folklorni arhaizmi (tmolo, tmolina, zanago, ruj, utol, prebol, umin, krotina, zadojenje, progledanje, šturina, zled, lapiti — Z. Kostić), Trifunović je argumentovao podelu Nastasijevićevog vokabulara u nekoliko grupa. Prvu grupu čine reči iz praslovenskog plemenskog pamćenja (blag, bolan, gresti, dveri, deva, droban, žal, ispolni, minuti, mreti, paguba, patvora, pojati). Druga grupa potiče iz postojbine pesnikovih predaka i ohridskih slovenskih spisanija iz perioda Kirila i Metodija (paguba, mreti, put). Zatim, Nastasijević akribično prepoznaje reči iz naših starih tekstova (val, klonuti, likovati, osoj, pokoj, prečisti, prisoj, prozir, rab, ruj, sazdati, seta, slučiti se, sniti, tvar, tma, trepet, trikrat, celov, čajati, štiti). Vremenski nama najbliža četvrta grupa sastoji se od reči iz naše narodne poezije (guja, milje, oro, pečiti, prisojkinja, rodina, shoriti). Kao potvrda je pesma Rumena kap od svega jedanaest tačnije devet stihova (jedan se distih ponavlja) u kojoj notiramo neke od pominjanih termina: milje, prisojkinja, prozir, kao i početak pesme Molitva u kojem su — smagnem, poj, rab i boljezan:

Smagnem li ovo dubinom u večernju,
ili je tihi poj,
il’ dubina se otvori gde bolelo?
Tiho po muci brodim smerni rab.

Pakao meni, oče,
boljezan, draču na put.

1. 2.
Preobražaj i stradanje reči. Upijajući reči iz "iskon-mora" da bi ih vratio njima samima, i njihovom zvuku i smislu, iako je pesnik Nastasijević, poput dozivača79, ispoljio strpljivost u traganju do zarobljenih i zaboravom prekrivenih živih formula izvornog jezika što ispod brojnih ljuštura i omotača slobodno i prvoliko pevaju, i sa semantikom koju nismo ni prepoznali ni upoznali do tada, nije se zaustavio na pukom citiranju prareči već je nastavio svoje jezičke oglede sa čitavim tekstom pesme, što se uočava iz brižljivo sačuvanih varijanata Nastasijevićevih pesama. Tako da pesma Frula pored konačne ima još četrnaest sačuvanih verzija, Zora trinaest, Večernja čak dvadeset dve, Suton trinaest, Gospi četrnaest, Tuga jedanaest, Jutro petnaest, Osama na trgu deset, a Grozd i Poznoj po devet.

Iz postupka građenja pesme kroz vreme evidentno je pesnikovo nastojanje da se liši svega suvišnoga. Nestajale su tako brojne poštapalice, veznici, prilozi, predlozi, a kasnije i glagoli, imenice i pridevi, zapravo, i subjekti i objekti i predikati. Zato je Radomir Konstantinović ishitreno zaključio da su uglavnom iščileli glagoli odnosno kako je on to nazvao "stradanje glagola"80 i objasnio njegove vrste kroz potpuno isključivanje glagola, preko odlaganja i izmeštanja glagola, pa do obezličenja glagola (misleći na preimenovanje glagola u imenice i prideve). Reakcija kritike (Milosavljević, Simović) nikako se nije mogla saglasiti sa Konstantinovićevim sudom, pogotovo sa prvim delom, jer se Nastasijević lišavao svih reči sažimajući ih, dok su druga dva Nastasijevićeva procesa — odlaganje i preobličavanje reči bili primenjivani ne samo na glagole, nego i na imena, atribute i druge odrednice. Kao paradigmatičan primer za stradanje glagola naveo je Konstantinović deveti krug iz poeme Reči u kamenu i to njen početni distih čija konačna varijanta glasi:

Korak ih
povazda u lov

a njegova prva verzija ima dve mogućnosti:

U koji lov vazda koračaju noge

i:

U koji lov parovi nogu vazda koračaju?
U koji lov mašina ilž konjska kopita
vazda prevlače sanjiva (izvaljena) tela?.

U drugoj verziji to glasi: "U lov i boj koračaju", a u trećoj: "U lov povazda koračaju i boj".

I u pesmi Truba distihu:

To iza gora i voda
lelek je rušne seljanke

prethodne sledeće varijante: "Čujem: preko stotinu brda leleče rušna seljanka" i "Čujem preko stotinu brda leleče žena" u prvoj verziji, a u drugoj: "Pričujem, preko stotinu brda kukaju" i "Pričujem, preko stotinu brda zapeva seljanka". U trećoj verziji: "Preko stotinu brda u odjek / leleče negde seljanka", u četvrtoj "Pričujem: iza gora i voda u odjek / leleče rušna seljanka" i "I čujem: iza gora i voda u odjek / leleče rušna seljanka", da bi u petoj i šestoj verziji (koliko ih ukupno ima) zadobio definitivni sačuvani oblik.

Sličan je primer početne strofe pesme Suton:

Krila li to?
Nenadno mahnu na tamu.
Ili crveno jato potonu za breg?

Njeni sačuvani varijeteti u prvoj verziji su verodostojni pokazatelji za stradanje reči, jer prva mogućnost:

Jedna crna ptica prelete šumno
u predvečerje preko našeg neba
i hladni vetar sa krila njenih
zamrze nam duše

se sažima u drugu:

Crna je ptica preletela šumno
U predvečerje nad nama
I vetar sa krila njenih
Sledi nam duše.

Druga verzija glasi: "Dan sreće spušta umorna krila / Na vrhove gora, / Dok nebom crvena jata golubova / Razleću se ćutke / I veče pada na zemlju i dušu", a treća: "Posustali dan obori krila, / I nemirno zaigraše sene, / I purpurom preliše se puti, — / Žurno ptice prnuše crvene / Opustelim nebom što se žuti. / Zadnja reč ti zamire sa usana vreli / I veče nemirom tvoju dušu preli." Četvrta i peta, kao i deveta verzija su: "Sustali dan obori krila, / sanjive prenuše sene, / te potamneše puti, / i digoše se gore crvene / u nebo što se žuti, — / Veče nam na dušu pade" uz napomenu da u četvrtoj verziji između četvrtog i petog stiha je umetnut sledeći stih: "i crne ptice prnuše muklo". U šestoj, sedmoj i osmoj verziji jedini stih koji se ne menja jeste: "u nebo što se žuti". Od desete pa do trinaeste verzije poprima konačni oblik jedino što se različito stihovi prelamaju.

Iz ovih primera je očito da je Nastasijević oslobađao pesmu svega što je bilo suvišno i opterećujuće za nedovoljno eksploatisane reči u koje je utiskivao sklonost da međusobno komuniciraju, bez posebnosti da li je reč o glagolima ili imenicama, pridevima, predlozima, prilozima, veznicima. I glagoli su, dakle, doživeli sudbinu ostalih reči tačnije onih reči koje nisu posedovale moć posredovanja a što je pesnik svakako želeo da izbegne i da moć posredovanja udeli odabranim rečima i praznom prostoru između njih.

Posebno efektno preoblikovanje očekivanog glagola ("zanemim") u pridev ("nem") je u završnom stihu početne tercine šeste po redu Gluhote:

Lepota jer
zaslepi me,
i nem.

dajući čitavoj strofi izvesnu napetost i dramatičnost, a izrazu oštrinu i odsečnost bez prava na prigovor i komentar, a istovremeno nalikujući neočekivanom gromu dobija pravo na dalji odjek i zvučni i značenjski, čiju neizvesnost pojačavaju okolne reči i belina između njih.

1. 3.
Redukcija. U svim citiranim stihovima Momčila Nastasijevića očigledna je, dakle, redukcija kao vrlo osetljiv pesnički postupak, kojim se dolazi do semantičke napregnutosti i do pesme koja pokazuje izvesnu ogoljenost zamisli. Struktura Nastasijevićevog stiha i rečenice se zasniva na dramatičnosti, koja determiniše i oblik i smisao. Dodatnu nerazumljivost, hermetičnost, zagonetnost, otežavaju paradoksi, inverzije, skraćenja, promene intonacije. Ali, iako pesnikova sloboda doseže i do zbunjujućeg i neočekivanog rezultata, nijednog trena, Nastasijevićevi stihovi u krugovima nisu proizvoljni, neodgovorni i prepušteni igri.

Naime, Nastasijević na poseban način gradi pesničku sliku, kao i pesmu uopšte. Stihovi su razuđeni, iznenada prekinuti, zakinuti za jednu ili više reči, tako da su potezi u njima nedovršeni, naglo skraćeni, a slika ili pesma date su u naznakama, u jednoj sekundi, u obrisu slike ili su predstavljene samo kroz njenu jednu od suštinskih tačaka, kako je osetila Svetlana Velmar-Janković. Na prvi pogled, zbog efekata redukcije pesničke slike i tehnike skraćivanja pesnik ne stiže da registruje ključne elemente slike. Međutim, "neizrečje" iz jednog stiha preoblikuje se u nekom od sledećih stihova ili strofa. Štaviše, do kraja pesme znaju biti i zgusnute i kompaktne81. Zbog čega je Ljubomir Simović ovakav pesnički postupak oslovio pesničkim izumom.

Ciklusi Gluhote i Reči u kamenu su pravi primeri Nastasijevićevih najhermetičnijih pesama, sa diskretnim kolažnim nagoveštajima, koje imaju zajednički činilac. Deseta po redu (završna) Gluhota je neobično izdužena, i sastavljena od stihova sa dve-tri reči nižući kratke slike i zamisli u šest distiha i tercina, koje se začudno lome i prekidaju, ne uspevajući da pobegnu od doživljaja uopštenosti. Ali, kada naknadno izdvojimo krucijalne reprezente svake od šest strofa, i to redom: bol, rana živa, pakao, greh, kraj i blagoslov, ili njihovu simetričnu polarizaciju (unutar dvo i trostiha), koja je inače karakteristika Nastasijevićevog pesništva na svim nivoima i u svim oblicima: pakao-raj, greh-svet, muka-kraj, blagoslov-klet, sasvim drugačije, promišljenije apsolviramo sledeće pesničke slike: "bol, i zacrnelo", "rana li, duboko da je živa", "iz pakla ovog / za zraku nekud raja" i "za blagoslov taj / na veki, na veki klet".

Četvrti krug pesme Reči iz osame koja vrvi od paradoksalnih slika Nastasijević umesto već nagoveštenog završetka strofe, neočekivano i začudno, na prvi pogled suvišno, nastavlja je trećim stihom:

Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.

Da bi u petom krugu nastavio prethodna dva stiha, opet u nadrealnoj slici i svojevrsnoj igri rečima:

Bezdetan,
na istinu grem.

Sinovi prate me
i kćeri

a umetnuti odjek iz reči "zveri" dovodi u kontekst sa ovim stihovima iz petog kruga, ali i sa stihom iz četvrtog kruga: "a život otvara tek dveri".


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:26:52 am
*
nastavak

1. 4.
Podtekst. Nastasijevićevi distisi: "I krenem, i rodna kob / sve dublje me koreni" i "jer smaku / do u koren smem" potvrđuju pesnikovu potragu za arhaizmima, kao i prisustvo drevnog i trajnog budući da dopiru iz vremenske daljine, iz dubine narodnog govora, iz zamišljenih kolektiva, koji su i stvorili i pronosili i stvaraju i pronose zvuk i duh jezika odakle su proistekle. Zapravo, Nastasijevićev leksički izbor omogućio je ovaploćenje i praglasova i pravremena, i locirao ih u pesnikov trenutak i život. Na taj način, vreme Nastasijevićevog pesništva poprima obeležje večnog, ali se i ta drevnost uvek doživljava kao referenca, kao uporednik, kao korelativ. Tako da postoje i dve odnosno više vremenskih odrenica koje se analogijom i semantikom održavaju u jedinstvu. A kako Nastasijevićeva reč odražava vreme njegovog pesništva, isti princip je primenjiv i za njegov vokabular. Koliko god pesnik, i na planu ritmomelodijskog i na planu značenjskog, usaglašava i zbližava jezik njegovog doba sa jezikom njegovih predaka, ipak se u Nastasijevićevom pesništvu uočavaju, kao i u drami i u prozi, nekoliko leksičkih naslaga. Tako da svi Nastasijevićevi arhaizmi, frazeologizmi, praglasovi uopšte, čine zaseban podskup — nešto poput jezika u jeziku82.

Prareči za kojima Nastasijević uporno traga bivaju u njegovom pesništvu stalno prisutne kao svojevrsni podtekst, o čemu uporište nalazimo i u Nastasijevićevom esejističkom radu: "Pre same stvari nije izlišno podvući jednu misao, koja svojom istinitošću doseže do činjenice, te je dobro i zdravo uvek se njom potkrepiti83". Izrazi iz vremenske dubine podvučeni su ispod čitavog Nastasijevićevog pesništva i stalno međusobno komuniciraju i ni jednog se trenutka ne mogu prenebreći. Bescen iz iskopanih riznica jezika postaje eho koji se emituje izvorno, ali i nastavlja odjek preko preostalog pesničkog jezika sa kojim je sve vreme u suživotu. I čitalac svakog trena oseća duh i smisao pradrevnosti i koristi ga kao kontrolnika u razjašnjavanju hermetičnih i zagonetnih stihova. Pojedine reči dovoljno je samo pomenuti ili pak naslutiti, pa da one širom otvore svoja značenjska vrata i koreliraju sa vlastitim, sa emotivnim i sa iskustvenim.

Obim jezičkog podteksta biva sve širi i sve dublji, jer pesnik ne obnavlja samo ono što je bilo, nego razvija i ono što se kao moguće doslućuje84. Nastasijević je zapravo stalno na tom putu u jezičku i vremensku dubinu ili starinu kako bi rekao Veselin Čajkanović. Na tom putu unazad, ravnom povratku u sebe i zajedničke pretke.

2.
Nastasijevićeva sintaksa. Iako je, obnavljajući vremeplovski tok naše tradicije i tragajući za prajezikom narodnih umotvorina, Nastasijević dokazao da je prošlost kontinuitet u kome je svaki stvaralački poduhvat oduvek moguć, duboko je bio uveren da za kvalitet njegovog pesništva nije bitna samo leksika, već i gradnja pesme i posebno raspored reči i pauza u stihovima. Nastasijevićeva sintaksa je omogućila da se značenja i zvučanja reči pročiste, sažmu na esencijalno i uzajamno usaglase. I zbilja, pesnik je uspeo da dozove u svoju pesmu tako sugestivne slike i zvukove, u kojima treperi ne naš srednji vek i lirska narodna pesma, već njene prečišćene melodije85, čiji je izvor još dublji. A i naš je izvor tamo i to moramo znati i biti svesni njegovog značaja ("Iza sna snu dublje / bude probuđenje" i "I dublje li nas nema, / dublje se otvori spasenje"). Nastasijević takav stav potvrđuje u svom eseju: 'u toku pune istine uzvodno i nizvodno svejedno je: što dalje materijom od izvora to bliže duhom izvoru".

2. 1.
Sintaksički obrti. Uspeo je Nastasijević svojim višegodišnjim akribičnim prepravkama pesama (zahvaljujući Novici Petkoviću i retrospektivno možemo da čitamo njihove brojne verzije), da reči dovede u neobične i nikad ranije uspostavljene kontekste, preuzimajući na svoju leksiku teret i duh svih prethodnih vekova u kojima su te reči obitavale. Naime, jednostavni smisleni ili slikovit trenutak dovodi do neočekivanog i vrlo teškog i dubokog oblika jednostavnim novim rasporedom reči, za koji ne možemo reći da je tu samo iz ritmičkih razloga. Kad se u stih unesu reč ili rečenica, oni se uvode u unapred pripremljeni ritmički niz. Njene pauze, njen tempo i cela njena intonacija ne postoje više sami po sebi, nego u uzajamnom međuodnosu sa svim elementima i sadržajima pesme. Ni red reči u rečenici, ni raščlanjenost, ništa tu više nije prirodno, nego je sve manje ili više konstruisano po novoj meri stiha86. Iako su u već citiranim stihovima bili očiti ti sintaksički obrti, kao i već komentarisano neočekivano preoblikovanje glagola u imenice i prideve, i obrnuto, u Nastasijevićevom pesništvu je veliki broj primera, kao što je u početnoj pesmi ciklusa Reči u kamenu:

I bude,
na vodi čudu,
gojazna glad,
beskrajem nebo,
nebo zar?
teško priklopi svarenje.

I jeste,
tma kotlova u kotlu.
Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?

kao i u pesmi Trag:

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja

Kada već prizivam pesnika Nastasijevića kao svedoka nije suvišno fragmentarno citirati Nastasijevićev esej Beleške za apsolutnu poeziju: "Novi talas Poezije svaki put drukše poremeti svakodnevno, sitnu reč pomeri, ili joj značenje izvitoperi, i dovoljno bude... Iz oveštalih saobraćajnih izraza čudom se izvije neslućena melodija. Time nam se otvara pogled unazad... kroz reči prostruji tajanstvena sila, i kao opiljci u magnetnom polju, usklade se smerom nje. A što se muzika, našav sebi šire i čistije mogućnosti ostvarenja, izdvojila iz Poezije rečju, to ne znači da ova i dalje ne nosi u sebi osnovno, ali skrivenije fluidno bivanje muzike87."

2. 2.
Segmentovani govorni nizovi. Novica Petković je u mogućnosti da retrospektivno, kroz verzije Nastasijevićevih pesama, uoči da u njegovoj poeziji ipak postoji nešto što je stalno prisutno, a to je segmentovani govorni niz. Jedina promenljivost je njihov međusobni odnos između segmenata ili članaka od razuđene ili zgusnute veze segmenata unutar zajedničke rečenice, pa do odnosa između potpuno osamostaljenih delova zasebnih rečenica88.

No, upravo ovi segmenti su sastavni elementi Nastasijevićevog stiha. Potvrde za to su u preradi samih pesama. Iako članke ne menja, jer oni nalikuju stožerima ili sohama oko koje se pesma gradi, pesnik im ritmomelodijsku moć dostiže razmeštanjem po stihovima ili menjajući njihov međusobni odnos. Dokaze za ovakav sud nije teško naći u Nastasijevićevom pesništvu. Na primer, u pesmi Božjak početnu strofu čine uglavnom nezavisne i samostalne rečenice:

Prebol je.
Kuži ova noć.
Zemlja mi telo.
Hodi on.
Zalapi groza
na stope Bogu gde ostade.

Dok u pesmi Gospi segmentni nizovi su bliski:

Sve samlji.
Snom pohodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

a prvu strofu pesme Sestri u pokoju čine tri emocionalno slična niza u svega dva stiha:

Subota, mori me tuga,
posluži, mamo.

Kao i u pesmi Poznoj:

Čajala, vedra ti put,
prozrem, bolelo89.
Prosti za bol.

I u Epitafu:

Zloduh zlu, dobroti verni rob;
rođaju žrtva, žetvi klas;
pečali, – sebi, grob i spas.

Navedeni Nastasijevićevi stihovi argumentuju da je "igra" rečima (čitaj — asocijativnim i emocionalnim nizovima) "sasvim drugo: korenita, magična, tamna', i obezbeđuje muzici da bije i iz praizvora, i iz pesnikovog tela. "Tek tada videti istovetno bude što i čuti" napominje sam Nastasijević90.

Kao ilustracija ali i kao sopot ovakvih promišljanja o Nastasijevićevim govornim segmentima jeste pesnikov rad na pesmama odnosno neke od njegovih verzija ovih citiranih pesama. Na primer, početak pesme Božjak, i to njena četvrta verzija glasi:

Prebol je. Kuži ova noć.
Zemlja mi telo. Hodi on.
Zalapi groza na stope Bogu gde ostade.

Zatim, prvi stih prve verzije pesme Sestri u pokoju je sažeo dva stiha iz konačnog oblika:

Subota, mori me tuga, prisluži, mamo.

I pesma Poznoj i to njena sedma od devet verzija ovako počinje:

Čajala, vedra ti put: prozrem da bolelo.
Prosti za bol.

2. 3.
Nastasijevićeve govorljive beline. Nastasijević je, uočili su brojni kritičari, bio dosledan u htenju da poetsku materiju prikaže kao jezičku materiju, i da bi to postigao, poslužio se eliptičnošću. Pesnik je redukovao svoj jezik, nasilno ga prekidao, odlagao, izmeštao, a sve vreme je svoje stihove lišavao suvišnog, počev od veznika, odrednica, zamenica, pa do glagola, imenica i prideva. I preobličavao ih u nameri da zadrži nužnu i neophodnu leksiku, i to većinom reči koje poseduju moć da uspostave kontakt i konverzaciju sa drugim rečima, čak iako one pripadaju "neizrečju" iz prošlosti. Takav lapidaran stih uslovio je izgled pesme sa redukovanim stihovima od dve-tri reči obgrljene belinom strane na kojoj nastaje. Ipak, beline koje opkoljavaju usamljene i ogoljene reči nisu beživotne, nego su to prostranstva u kojima se reči odbijaju i privlače istovremeno91, ali i obznanjuju i prenose njihove poruke beloj okolini kao suživotnom prostoru. Tako da su to Nastasijevićeve govorljive beline, koje pažljivo osluškuju i iščekuju jezik sposoban da prepozna i artikuliše svoju rodnu materiju, zvuk i smisao.

Stoga, Nastasijevićeve, obično, male strofe, kako ih je Miodrag Pavlović oslovljavao, eliptičnih stihova sadrže, po pravilu, sve bitne otiske i trenutke pesničkog iskustva ili pesničke poruke, a u belinama opstaju (pra)reči i stihovi, (pra)zvuci i odjeci, koji su u stanju da objašnjavaju, dopunjuju, pretpostavljaju, uočavaju, ali i opominju.

Ipak, možda je važno reći da iako je Nastasijević jedan od glasova kojim je naše tlo progovorilo i iako je posedovao neobičnu i neutoljivu strast za jezikom na kome je pisao, on nije bio pesnik nacionalnih preokupacija ili nacionalne politike92. Štaviše, Nastasijevićevu "maternju melodiju" sačinjavali su vrednosti iznad nacionalnih i dublje od nacionalnih.

3.
Nastasijevićeva maternja melodija. Pomenuta efektna i jezgrovita Nastasijevićeva sintagma je osvojila književne krugove, ali je, nažalost, od strane njegovih savremenih i potonjih kritičara često pogrešno tumačena, jer se potpuno neopravdano davala prednost imenici umesto atributu (kakav je i propis), koju po pravilu determeniše, omeđuje i objašnjava drugi pol sintagme. Pogotovo što je u ovom primeru dominacija atributa učinila da se i imenica odavno već prilagodila pridevu i izgubila one kvalitete opšte kategorije, koje, inače, poseduje. Ali, da ne polemišem sa sudovima kritičara koji su u Nastasijevićevom pesništvu muka i ritma čuli i osetili i ono što ne postoji, već da dozvolim samom Nastasijeviću da to objasni. U eseju Za maternju melodiju on promišlja: "Melodijske je prirode svaki živi izraz duha" a "Reči samo oiviče u svesti taj već preneti treptaj od duha duhu". Zatim, definicijom: "Što se poezijom naziva, tačno je sredina između govora i muzičke melodije" Nastasijević nas podseća da je Orfej bio Pevač a ne pesnik. A zaključak: "Melodijom duh krči sebi pobede u svetu" nam se čini već doživljenim, jer nam se bezbroj puta dogodilo da pri čitanju "istinske lirike, opazimo neosetno nam pođe glas u melodiju". Još jedan primer u prilog ovoj tvrdnji jeste i Nastasijevićevo neposredno poistovećivanje melodijskog sa duhovnim, religijskim, jezičkim, iskonskim. Omiljeni Nastasijevićev egzemplar "maternje melodije" jeste izraz "majka te nemala" uz dodatno zvučno pojašnjenje ("Početni udar u kvartu podudara se sa snažnim naglaskom na ma; dizanje u sedundu: veza nenaglašenog te sa prvim visoko naglašenim slogom u nemala.")

Iz ovoga se uočava koji je zadatak sebi postavio pesnik Nastasijević ("I za kap samo, / i za kap, / neizrečje ovo u reč") i koji su parametri pomoću kojih možemo proceniti je li ga ispunio. I u koji je pesnički postupak Nastasijević verovao ("Ton ubeđuje, njime otvore neotvorima vrata").

Nastasijević je bio ubeđen da se svaki umetnik, osobito pesnik koji bi da bude pevač, mora kretati isključivo na tlu "maternje melodije", jer jedino tako poetski govor može doživeti sudbinu dubokog i snažnog. Upravo "maternja melodija" oličava najdublje tradicije narodnog duha93 i oduvek je bivala ugrožena (i ninje i prisno) od strane tuđih i nama neprijemčivih muzika i glasova, što je očigledno iz pesnikovog straha od gubljenja kolektivne samosvojnosti u globalnim razmerama, koje su oduvek pretile. Danas su naročito glasne i preteće.

Odgovoru na pitanje zašto je tako Nastasijević mislio i verovao najbliži je Novica Petković koji je pesnikov pojam raspevan protumačio kao vezu uspostavljenu melodijskom sponom sa sopstvenim suštom, kako danas znaju reći Nastasijevićevi sledbenici, jer melodija jednog umetnika je izraz dubokog odnosa čoveka sa suštastvom u sebi, a melodija jednog naroda je živa linija koja spaja njegov početak s krajem, njegovu prošlost u sadašnjosti projicira u budućnost94. U nastavku teksta sledi Nastasijevićeva i Petkovićeva opomena nalik na kletvu despota Stefana Lazarevića, koju je Nastasijević jezički osavremenio, jer onaj ko je zaboravio rodnu melodiju, prekinuo je predačku nit i bit u sebi, i izopšten je i ostavljen sam sebi, iskorenjen i rastrgan, raskućen i od samoga sebe otuđen. Svakako, da je Nastasijević uzimao reč kao čaroliju zvuka i ritma, ali i kao blagodat smisla i duha, i tako ispitivao mogućnosti kakva se dejstva u njihovim spojevima i raskidima mogu od njih dobiti i nagovestiti, što zagovara da je jezička (ne)poznata milozvučnost zapravo i muzička i glasovna i osmišljena i zajednička metafora duhovnog procesa stapanja delova u celinu, a "maternja melodija" je onaj najprirodniji vid tog duhovnog procesa koji je organski već ugrađen u jezik i koji je njegova konstitutivna snaga95. Zato se Nastasijević bavio razgrađivanjem govornih sintaksičkih obrazaca i nizova i po zakonima ritma ih demontirao, preudešavao, odlagao, preoblikovao. Ali za Nastasijevića melodija je i semantička, a ne samo sintaksička kategorija, zbog čega je odabirao one reči koje imaju najviše simbolike u sebi pomoću kojih se lako umrežavaju sa ostalim rečima unutar stiha uglavnom.

Premisu da je pesnikova "maternja melodija" kao doziv i duh kolektivnog pamćenja, da je trijas smisla, glasa i ritma, da je mikstura osvojenog iskona, zova i usputa, da je suština i čarolija, zajednička nam, da je raskovnik za sva vrata, pa i drevna, izvodim iz Nastasijevićeve definicije iste u već pominjanom istoimenom eseju: "Maternjom melodijom nazivam onu zvučnu liniju koja, dolazeći iz najdubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza. Afektivne je prirode (i matematička apstrakcija izražena, pa sadrži svoj stepen raspevanosti). Korenita je i kolektivna, i dan-danji u razgranatosti jezika u narečja, i sve do pojedinačnog izraza, deluje spajajući. I čim se iz veće dubine prodre glas, tim mu je i širi obim odjeka" i dodaje: "Pa opet još se nije čula melodija koja bi poticala iz same srži duha, koja bi, time što je individualno najdublja, imala svoj adekvatan odjek kroz sve narode i rase. Još muzika nije sveopšti jezik osećanja. I koja je proglašena sveopštom, ipak je, kao strani jezik, treba unekoliko učiti slušanjem. Merilo je za maternju melodiju, pogodi li ili ne pogodi od prvog slušanja96".

Aleksandar B. Laković

_________________

69 Vasko Popa, Momčilo Nastasijević, predgovor, u knjizi, Momčilo Nastasijević, Sedam lirskih krugova, Prosveta, Beograd, 1968, str. 6.
70 Zvonimir Kostić, (Arhaično, moderno, poetsko), u knjizi, Zvonimir Kostić, Arhaično i moderno, Prosveta, Beograd, 1983, str. 12.
71 Zvonimir Kostić, str. 15.
72 Momčilo Nastasijević, Za maternju melodiju, u knjizi, Sabrana dela Momčila Nastasijevića: Eseji, beleške, misli Knjiga četvrta, Dečje novine — Gornji Milanovac, Srpska književna zadruga — Beograd, 1991, str. 38.
73 Nikola Koljević, Pohvala pesmi tuge, u knjizi, Nikola Koljević, Klasici srpskog pesništva, Prosveta, Beograd, 1987, str. 211.
74 Muharem Pervić, Poetika i poezija Momčila Nastasijevića, u knjizi, Momčilo Nastasijević, Izabrana dela, Knjiga druga, Naprijed — Zagreb, Prosveta — Beograd, Svjetlost — Sarajevo, 1966, str. 300.
75 Momčilo Nastasijević, Beleška za apsolutnu poeziju, u knjizi, Sabrana dela Momčila Nastasijevića: Eseji, beleške, misli Knjiga četvrta, Dečje novine — Gornji Milanovac, Srpska književna zadruga — Beograd, 1991, str. 34
76 Đorđe Trifunović, Rečnik drevnih reči u poeziji Momčila Nastasijevića, u knjizi, Momčilo Nastasijević, Sedam lirskih krugova, Prosveta, Beograd, 1968, str. 153
77 Miodrag Pavlović, Momčilo Nastasijević, u knjizi, Izabrana dela Miodraga Pavlovića: Eseji o srpskim pesnicima, knjiga treća, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981, str. 543
78 Vasko Popa, Momčilo Nastasijević, predgovor, u knjizi, Momčilo Nastasijević, Sedam lirskih krugova, Prosveta, Beograd, 1968, str. 6
79 Stanislav Vinaver, Momčilo Nastasijević, u knjizi, Momčilo Nastasijević, Izabrana dela, Knjiga druga, Naprijed — Zagreb, Prosveta — Beograd, Svjetlost — Sarajevo, 1966, str. 234
80 Radomir Konstantinović, Momčilo Nastasijević, u knjizi, Radomir Konstantinović, Biće i jezik, knjiga šest, Prosveta: Rad – Beograd, Matica srpska — Novi Sad, 1983, str. 56
81 Ljubomir Simović, Lirski krugovi Momčila Nastasijevića, u knjizi, Ljubomir Simović, Duplo dno, Eseji o pesnicima, SKZ : BIGZ : Prosveta — Beograd, Dečje novine — Gornji Milanovac, 1991, str. 258.
82 Novica Petković, Nastasijevićeva pesma u nastajanju, BIGZ, Beograd, 1995, str. 199
83 Momčilo Nastasijević, Isto, str. 38
84 Novica Petković, Isto, str. 47-48
85 Zvonimir Kostić, Isto, str. 98
86 Novica Petković, Isto, str. 149
87 Momčilo Nastasijević, Isto, str. 35-36
88 Novica Petković, Isto, 167
89 Imenica ili glagol?
90 Momčilo Nastasijević, Isto, str. 33
91 Novica Petković, Poetska misao Momčila Nastasijevića, u knjizi, Novica Petković, Artikulacija pesme, Svjetlost, Sarajevo, 1968, str. 131
92 Miodrag Pavlović, Isto, str. 560
93 Zvonimir Kostić, Isto, str. 99
94 Novica Petković, Poetska misao Momčila Nastasijevića, u knjizi, Novica Petković, Artikulacija pesme, Svjetlost, Sarajevo, 1968, str. 113
95 Nikola Koljević, Isto, str. 207
96 Momčilo Nastasijević, Isto, str. 40


Polja (http://polja.eunet.rs/polja441/441-16.htm) | godina LI broj 441 septembar-oktobar 2006.


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:27:01 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆLIRSKI KRUGOVI
Jutarnje — prvi ciklus


FRULA
 
Frulo, što dah moj radosni
žalno u dolji razleže?
 
Da l' što pastiri pomrli
tobom prizivahu dragu?
 
Il' žal se stani u meni;
s neba me strela ranila,
tamna me zemlja pečila,
te pesma mi je suzicom
i kapljom krvi kićena?
 
Il' dah moj kad proteče,
žal te za odbeglom tajnom?


JASIKE

Šta šume jasike bele,
prečiste gorske deve,
srebrne kad im strele
jutarnje sunce hitne,
i zrakom kliknu ševe?

Hladne kad kaplje, kad sitne,
niz tela im se sliju,
zelenim proplankom magle
kad mlečno kolo viju?

Zašto su glave nagle,
i kose smešale blage,
i dršću nage?

Od zime se ne ježe,
strah srca im ne steže,
jer na planini odrasle su same.

No iza sna — vedre tame,
trepet ih čilo što snile,
pa suncu, magli, pa proplanku
ćućore belu tajnu na uranku.


IZVORU

Žuborli vodo izvore,
mlada kad jutrom dohodi,
sana kad lice ogledne,
line li san joj u rumen,
je li me, vodo, snevala?

Jad jadani me,
jagoda zri;
rudi već leto livadom;
travka se travci nagnula,
ja sam;
pomeni, vodo, za mene.

Tvoj žubor, vodo, srmeni
frulom ću tužan u osoj,
oro na prisoj da zaori.
Sred ora stidna kad stidana,
pomeni, vodo, za mene.


GROZD

I zlatan oblak, dragano,
natopi zemlju pijanstvom.

Ljuškaju vode koritima,
i puca plod.

I tvoje telo, dragano,
ljubavlju prezri, napukne.

Ni smokva slađi ne cedi sok,
ni grozd iz prisoja.

Da l' napiti se vina?
Ili od zračna nedira

u zlatnu maglu da presahnemo
za nove zlatne oblake?


ĐURĐEVCI

Seta me u čedni dan,
kad ulicama prodaju đurđevke.

Ne vragoli mi,
ne smej se, vragolanko.
To u rodini ona
boluje setu bez leka.

Zanago rosne u jutra
crvenom vrvcom vezivala.
Zanago svele u večeri
suzama zalivala.

Tuđini umom ja ginuo,
Boga ni osmeha njoj.

Prosti me, rodino blaga.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MomciloNastasijevic-Faksimilrukopis.jpg)

Faksimil rukopisa pesme "Frula"

[postavljeno 24.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:27:14 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆ — LIRSKI KRUGOVI


U Nastasijevićevoj pesničkoj zbirci nalazi se više lirskih krugova (ciklusa): Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja, Iz osame.

Jutarnje se sastoje samo iz tri pesme različitog emotivnog tona. Započinju pesmom Frula, koja je sva u tamnim tonovima. Frula je ovde sredstvo pomoću koga se 'dah moj radosni/žalno u dalji razleže?' — na samom početku pesničke zbirke i pesničkog kruga oksimoronska konstrukcija koja celoj slici i pevanju daje paradoksalan ton. Tu su pastiri pomrli koji dozivaju dragu, ali i lirski subjekt koga je žal obuzela, strela ga s neba ranila, tamna ga zemlja pečila, suznu mu pesmu kaplja krvi okitila. Ovakav sumorni početak potpuno je u skladu sa ličnošću pesnikovom: njega stalno prate bolesti i smrti, sam je nežan i bolestan i time stavljen pred smrt kao neminovnost kojoj, se ne može izmaći. Zato je misao o smrti obeležila celokupno pevanje Momčila Nastasijevića. Pesma Jasike unosi više svetlosti, žubora života, dinamike." Izvoru nastavlja da gradi atmosferu započetu u prethodnoj pesmi unoseći elemente folklornog, ali će poslednja strofa da ponovi motiv "frule" i zasenčiti ga subjektivnom tugom, tugom lirskog subjekta.—

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 24.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:27:26 am
*

BELEŠKE O POEZIJI MOMČILA NASTASIJEVIĆA


Nastasijević je u početku vedar pesnik. U ciklusu Jutarnje, u predelu prepunom cveća, čuje se zvuk pastirske frule, svetli dragana, rumene se pastoralni uranci. Pesme ovog ciklusa opevaju ljubav u cvetnoj, panteistički doživljenoj prirodi. Upadljivi su erotska vrelina ovih pesama, i njihova gusta, sočna, gladna i žedna, čulnost. Devojka, u pesmi Zora, svojim erotizmom oživljava celu prirodu:
 
Usnama pupolj u svetanju mami,
nedrima trešnje u zrenje.

 
U pesmi San u podne oseća se

.....u poljupcu
prezrele breskve slast.


Pesma Grozd kipi od živopisnih erotskih slika:
 
I tvoje telo, dragano,
ljubavlju prezri, napukne.
 
Ni smokva slađi ne cedi sok,
ni grozd iz prisoja.


U navedenim stihovima dva puta srećemo prezrelost, blistavu reč na kojoj se oseća senka truljenja. Erotska zrelost je dostigla vrhunac, i na tom vrhuncu se primakla granici druge jedne oblasti, smrti. U pesmi Defina, kojom se ovaj vedri ciklus završava, pesnik prelazi tu granicu, otkriva erotičnost smrti, i erotiku i pohotu presudno vezuje za umiranje i smrt:
 
Kad neljubljeno mre,
tmolo je vazduhom
na strast.


"Tmoli dah" te neutažene strasti „sablasno mami u tamu“, i umiranje i truljenje. U Nastasijevićevoj Priči o nedozvanoj gospođi i gladnom putniku događa se to isto: zagrobni zadah izaziva pohotu. U jesen, kaže Nastasijević, "plodovi kobno bi tupkali o zemlju sve do poslednjeg, a po ulicama tecijaše nešto na zagrobni zadah. To je umiralo gospođino voće. Varoški nosevi podrhtavahu pohotom na to". Pojava tog teškog, tmolog, zagušljivog erotizma, raskošno procvalog u senci smrti, prva je značajna komplikacija u Nastasijevićevom pesništvu. Njegov doživljaj erotike složeniji je od doživljaja koje izražavaju ljubavne pesme drugih pesnika njegovog doba. Zanimljivijom od drugih pesama tog vremena čini se u izvesnom smislu Pesma Miloša Crnjanskog, u kojoj krvave ruke dželata izazivaju u ženama pohotu: "pune tužnog milja" koje te krvave ruke u njima bude, žene se patetično raspasuju, "padaju na kolena", nude se, i žudno mole da ih te krvave ruke zagrle. (Isti motiv, samo posmatran sa ženske tačke gledišta, i utoliko zanimljiviji, neći ćemo, nekoliko decenija kasnije, u pesmi Krvnik slovenačke pesnikinje Svetlane Makarovič.) U Crnjanskovom doživljaju erotike, koji je ponekad teatralan, ima rafinmana, složenosti, i sadržajnih i plodnih slutnji nekonvencionalnog osećanja i zadovoljstva. On zna, kako piše Žorž Bataj, "da su prezasićenom duhu ponekad neophodne mračne okolnosti da bi doživeo vrhunac uživanja". Tih "mračnih okolnosti", koje su dobar začin erotskom doživljaju, ima čak i u Crnjanskovoj memoarskoj prozi, u Komentarima uz Liriku Itake, ali su te okolnosti "mračne" isključivo u moralnom smislu, i tek toliko da oštrije začine doživljaj. Nastasijević, međutim, ide mnogo dalje. On otkriva tamnu, duboku, magnetsku vezu između erotike i smrti. Smrtna groza i umiranje kod njega nisu samo začin i podsticaj erotskom doživljaju. Erotika i smrt su, otprilike, jedna drugoj majka. Nastasijević kao da sluti neku tamnu dubinu u kojoj se erotika i smrt stapaju u jedno. U izvanrednoj pesmi Trag, u trenutku erotskog buktanja i vreline, pesnik oseća strepnju, jezu i studen.  

O odnosu erotike i smrti kod Nastasijevića može se govoriti i na osnovu Batajevog razmatranja o kontinuitetu i diskontinuitetu bića, u kome on pretpostavlja da se kontinuitet bića, prekinut rođenjem, ponovo uspostavlja smrću. Povremeno, kratkotrajno, uspostavljanje kontinuiteta, kroz gubljenje sebe, gubljenje individualnosti, on vidi u erotskom vrhuncu, u kome se uspostavlja zaborav sebe toliko intenzivan i potpun, da se može uporediti sa samozaboravom do koga dovodi smrt. Da li Nastasijević sluti to isto? U pesmi Jedinoj on piše:
 
I dublje li nas nema,
dublje se otvori spasenje.


Slutnja da nestajanje vodi u spasenje, možda nije ništa drugo do verovanje da se čovek, umirući, ili padajući u "malu smrt" na vrhuncu erotskog uzbuđenja, od diskontinuiteta spasava u kontinuitetu. U svakom slučaju, nesumnjivo je da se već u čednom pastoralnom pejzažu ciklusa Jutarnje pojavljuje jedna značajna, duboka komplikacija, da se na horizontu ovog vedrog sveta, pojavljuje jedno tamno i složeno pitanje. Pesnik je ovim učinio važan korak; zakoračio je, kako bi s odobravanjem rekao Laza Kostić, u ono što se "ne zna".—

Predgovor zbirke "Pet lirskih krugova"
Ljubomir Simović, 1980. | forum.amfiteatar (http://www.amfiteatar.org/cgi-bin/yabb/YaBB.pl?num=1142514401)


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:27:39 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆLIRSKI KRUGOVI
Večernje — drugi ciklus


LJILJANI

Topi se dan.
Po zlatnom odru device mru,
dragane bolu,
sestre moje mile.

Putuju nasmehnute
za nečim što su snile.

Sam ja.
Tople poniru reke.
Mirišu na ljiljane
što precvetali lane.

Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.

Šta li se njima snilo,
pa teku nasmehnute
u tamni dol?

Sam ja.
Nastajem čudno
iz ovog nestajanja,
snom te dublje me sve budi.

Sama zgažena biljka
zlatan otvara cvet
iz ožiljka.


VEČERNJA

Klone u dan
gorama u ruj.
Samotna uzdrhta breza
i tvoje telo.
Prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.
 
Strah, osama me,
uza me ti.
Zaspala travka,
sen iz neznani,
samotnu me o čuj.
 
Klone o klone,
sve samlja ona
domaku okeana
pesma ova lagana.
 
Bona, kad klone dan,
prikloni glavu ramenu mom,
gorama u ruj.


ČESMI KRAJ PUTA

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Na zov moj bistri,
kad zorom odvijuga,
tuga se rumena s večeri
otud oglasi, sejo.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

To ženik svate provedem.
Krv pjanim brizga na rese,
zanago, sejo,
mre mi na ruci nevesta.

Po bledu za noć sahranim,
ili to utrne srce
za dalji nekud poj.

Ronila ronila mi
drobnu kap u sretanje.

Bliži se, preboleću.
Ni vlakna sebe
zemlji u rastočenje.

Znaćeš me, sejo, kad s večeri,
bez neveste ni svata,
rumeni moj promine trag.


POZNOJ
 
Čajala, vedra ti put,
prozrem, bolelo.
Prosti za bol.
 
I dodir pokajni moj
svetinju te prokazi.
Nebožan, pozna,
po mrlja greha ostane.
Prosti za greh.
 
Ni zrna vinograda
tebi za lek.
Tuđe ispile usne tvoje vino.
Za gutljaj po lokva bluda.
Prosti za blud.
          —
Znam, na istini je ovo,
i plele bi se u venac duše.
Al' gnjilu moju
evo, rastočila put.
 
Iz tri što zadadoz rane
prozrem, već lopiš u mir.
 
Daj da za kapljom tebe
žeđa me bez utola na veki,
za bol, za greh, za blud.


SESTRI U POKOJU
 
Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.
 
Ruže što u muci,
da umine, vezla,
k'o mrlje krvi na zidu
tamom lape.
Prisluži, mamo.
 
U kutu gde bona pevušila,
na stručak nade kad mirisalo,
žica je, ču li, prsnula.
Prisluži mamo.
 
Ni tamo, seni, zar pokoja,
no pokoj tražiš međ’ nama,
nedužnu gde te bolelo,
sejo, gde bela prominu.
 
Il' se od bola posvetlila,
po kap nam ulja za lek iz neznani,
miljem da svetli kandilo,
bol tvoj gde živ još ostao,
sejo, gde bela prominu.
 
Subota, mori me tuga,
prisluži, mamo.

[postavljeno 24.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:27:50 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆ — LIRSKI KRUGOVI


Večernje predstavljaju najmanji pesnički krug od samo dve pesme. Česmi kraj puta započinje onaj govor koji će postati prepoznatljiv za poeziju Momčila Nastasijevića — prepuno arhaizama, sažimanja izraza, neobičnih sintaksičkih konstrukcija, zamućenih smislova. U osnovi je motiv umrle neveste, poznat iz pesme o ženidbi Milića Barjaktara:

To ženik svate provedem.
Krv pjanim brizga na rese,
Zanago, sejo,
mre mi na ruci nevesta.
Znaćeš me, sejo, kad s večeri
bez neveste ni svata,
rumeni moj promine trag.


Suton je izraz upitanosti o stvarnosti i postojanju, o suštini bića i njegovoj tajni: "Breza li to,/il bledi pramen dana?/Belasa tvoje telo u suton". —

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 24.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:28:01 am
*

BELEŠKE O POEZIJI MOMČILA NASTASIJEVIĆA


Sledeći važan koran Nastasijević će učiniti u ciklusu Večernje. U ovom ciklusu mi još uvek ostajemo u pastoralnom pejzažu, još uvek prepunom mirisa i boja, ali je taj pejzaž već nešto tamniji. Pre svega, nad njim se oseća senka večeri, sa svim zebnjama i tamnim slutnjama koje veče i inače unosi u čoveka. Gotovo u svakoj pesmi pominje se smrt: "device mru", biljke "toplo umiru"; pesnik dragoj "ne celuje usne no čelo"; pesniku "mre ... na ruci nevesta". U jednoj pesmi sahranjuju vojnika (Truba) , u drugoj pesnik razgovara sa senkm umrle sestre (Sestri u pokoju). Svet postaje neizvesniji i složeniji: u pesmi Poznoj, umesto čednih veza, pojavljuju se "boj", "greh" i "blud". U jednoj od najsugestivnijih pesama ovog ciklusa, u pesmi Večernja, pojavljuju se "strah, osama" i svet, do malopre poznat i prisan, odjednom postaje nepoznat, tuđ i neprijateljski. Travka, na primer, više nije svakodnevna, poznata, obična travka, već — "sen iz neznani"! Najdramatičniji trenutak, međutim, nalazimo u pesmi Sestri u pokoju, kojom se ovaj ciklus završava. Pesnik, prislužujući kandilo umrloj sestri, osetivši u sobi prisustvo njene seni, pita tu sen:
 
Ni tamo, seni, zar pokoja,
No pokoj tražiš međ' nama...


To je isto ono strašno pitanje koje postavlja Bodler u pesmi Kosturi kao kopači. Formulišući ovo pitanje, Nastasijević je, po mom osećanju, prvi put veliki pesnik: njegov strah se sad prostire u oba sveta.—
 
Taj strah se rađa iz osećanja besmislenosti egzistencije, a tu besmislenost Nastasijević duboko oseća. U celoj njegovoj poeziji neće se naći radosna reč za rođenje: on pominje "rodnu kob", "rodnu zled", "rodnu grozu". Čovek je "rođaju žrtva", život je "groza od iskona". Prema pesmi Božjak, život ne može da opravda čak ni porođajne muke. Raspet između rođenja koje je "groza" i "kob", i smrti iza koje nema obećanog pokoja, shvatajući život kao "grozu od iskona", i osećajći samoga sebe kao "otrov" i "sičan", Nastasijević će, u pesmi Grobnoj, očajnički kriknuti potrebu da iz tog začaranog kruga života i smrti nekuda pobegne:
 
Van iza rođaja negde i mrenja!

Do ovog uzvika pesnika dovodi strah od postojanja, strah od smrti, ali i snažno osećanje greha. U trima Nastasijevićevim pesmama, Poznoj, Jedinoj i Grobnoj, koje se ukazuju kao tamna, tajanstvena, zagonetna celina, prepuna nekih tamnih ponora iz kojih katkad sevnu neke apokaliptične svetlosti koje svaku krivicu osvetljavaju nepodnošljivo, do dna, nalazimo dramatično, i sa velikom sugestivnošću iskazano osećanje greha. U pesmi Poznoj, u pokajanju pred nekom svetinjom koju čak i "dodir pokajni" skrnavi, pesnik traži oproštaj "za bol", "za greh", "za blud", i strasno moli za večnu kaznu:
 
Daj da za kapljom tebe
Žeđa me bez utola na veki.


U pesmi Grobnoj osećenje greha dostiže vrhunac. Grešniku, bukvalno, gori pod nogama:
 
I stopa gde prione mi,
Jara je ozdo,
Zapahne vrelo pluće.


"Jara" bije od nedotrulih kostiju koje se razgaraju pod zemljom:
 
I kosti,
Te do kostiju me opeku,
Gomila su žara.


Te svete, još nedotrule ženske kosti, koje se razgaraju, peku verovatno u smislu kajanja, u smislu griže savesti, i ta jara koja iz njih bije ne samo da ne da da se zastane i predahne (predaha nema čak ni u pakajanju), nego goni negde izvan ljudskog, izvan egzistencije: "iza rođaja negde i mrenja". Kao da grešnik pristaje da poništi ceo život, i celo postojanje, ne bi li s njima zajedno poništio i svoj neuništivi i nepodnošljivi greh.

Predgovor zbirke "Pet lirskih krugova"
Ljubomir Simović, 1980. | forum.amfiteatar (http://www.amfiteatar.org/cgi-bin/yabb/YaBB.pl?num=1142514401)


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:28:16 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆLIRSKI KRUGOVI
Bdenja — treći ciklus


MOLITVA
 
Smagnem li ovo dubinom u večernju,
ili je tihi poj,
il' dubina se otvori gde bolelo?
Tiho po muci brodim smerni rab.
 
Pakao, meni, oče,
boljezan, draču na put.
Rastoči o rastoči raba.
Dublje dno duši no stradanju,
bez dna reč ova smerna u večernju.
 
Koren je ovo,
crva mi, oče, u nagrizanje,
rastoči o rastoči raba.
 
Jer i pakao je tvoj,
i propoje.
Zalapim toplo iz ove oporine tela.
I koren po koren manje
mome stradanju.


GOSPI
  
Sve samlji.
Snom hodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.
 
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.
 
Zavapim,
al' izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.
 
Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al' tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?
 
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.


OSAMA NA TRGU

To kuda neprohod im,
čudno mi se otvori put.

To kuda stupaj ih laki,
stuknem, brale.

Plač i smeh vrve u vrevi,
bukću kao smola,
bledi pronose tugu.

I ja bih u vrevi da vrvim,
osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:

kud oni šestarim,
sa rujnih lica štijem lobanje kob.
                  —
Prostreli, o, prostreli me raba.
Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.

Prostreli, o, prostreli.
Kamen da sam na veki.

Po mojoj senci da mere
smiraje i svitanja
na trgu.


TRAG
 
Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.
 
Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.
 
I trag putanjama tvoj,
pa me pali.
 
A čudno zastrepi srce,
a studim.
 
Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?
 
Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.
 
Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.
 
I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
                —
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.
 
Ljubeći sta li to ubijam,
šta li budim?


JEDINOJ  
 
Pjan tobom,
smešak je vreli.
 
Tamom na zenice
otvorim tvoju tamu,
ja, o jedini ja.
 
Čednu mi prolet,
pakleni plamen navestiš
ti, o jedina ti.
 
Čedni to presahnuti u plodu,
il' iza plamena gar
jadovno golotinjom u nebo,
 
jedno je, o jedina:
do u bespuće, znaj,
putem je ovim grenje.
 
I dublje li nas nema,
dublje se otvori spasenje.

[postavljeno 24.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:28:27 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆ — LIRSKI KRUGOVI


Bdenja okupljaju osam pesama: Molitva, Gospi, Osama na trgu, Predvečerje, Trag, Jedinoj, Sivi trenutak, Roditelju. Mnoštvo je različitih motiva u ovom pesničkom ciklusu: stradanje i smrt; pesma i pesma kao plač; problem trajanja "na veki":

Kamen da sam na veki.
Po mojoj senci do mere
smiraje i svitanja
na trgu.


(Osama na trgu);

strahovni zvuci predvečerja; zaboravi i nestajanja, promašenost, pretvaranje u pepeo i ništa; saznanje i otkrivanje, čistota duše, nestajanje i spasenje; opšte sivilo kao uzrok tajne i nemoći saznanja; pitanje porekla, korena, tajne rođenja.—

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

__________

Napomena: Knjiga Momčilo Nastasijević Sabrana dela — Poezija / Pet lirskih krugova, ciklus "Bdenja" sadrži 13 pesama: Molitva, Gospi, Božjak, Dve rane, Osama na putu, Predvečerje, Trag, Jedinoj, Mirovanje drveća, Sivi trenutak, Grobnoj, Bratu i Roditelju.
Angelina


[postavljeno 24.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:28:36 am
*

BELEŠKE O POEZIJI MOMČILA NASTASIJEVIĆA


Kako bekstvo iz kruga rođenja i smrti nije moguće, pesnik će se vratiti onom što mu preostaje, a to je smrt. U pesmi Pogled on otkriva da je "nesitom utol mrenje", a ne život, može da utoli glad i žeđ čoveka nesitog smisla, ljubavi, vedrine. U pesmi Roditelju on otkriva da se čovek smrću može osloboditi groze i kobi rođenja:
 
Mrenjem za života
Skidam sa sebe slepi rođaja znak.


U pesmi Božjak (odlučujući: "da ne rodim sina") pesnik odbija da učestvuje u nastavljanju života. U pesmi Roditelju to odbijanje je još odlučnije:
 
I ne kao ti
Strmoglav oplođenju
Slepo na pir.
No voljom, te ne sazdala me,
Put otvaram, evo.
Sebi za uništenje,
Nerođenima za mir.

 
Ovakav stav je veoma blizak stavovima ranobudističkih pesnika-prosjaka, koji se takođe odriču rađanja i nastavljanja života. Međutim, razlika između ovih pesnika i Momčila Nastasijevića pokazuje se već prilikom ovog naglašavanja elementa volje u Nastasijevićevoj pesmi. U odluci "da ne rodim sina", tj. u odricanju od života, on ne nalazi onaj nepokolebljivi, apsolutni mir, mir bez straha i bez nade, do koga stižu prvi Budini sledbenici. Iako se odriče rađanja, on se ne odriče volje, a volja je izraz ličnosti, tj. diskontinuiteta, tj. nesmirenja, pa prema tome i straha i nade. A dok postoje nada i strah, potpunog odricanja, i smirenja u odricanju, bar u budističkom smislu, nema. Dok Budini prosjaci smireno, zajedno sa svojim bogovima, tonu u ništavilo, Nastasijević, tj. evropski pesnik, uzbuđeno manifestuje svoje, evropsko, osećanje ličnosti. Ta ličnost, koja je "slepo" dovedena u svet na čiji besmisao nije pristala (i koja se buni upravo protiv tog degradirajućeg "slepila", protiv slučajnosti), pokušava da svoju smrt, svojom voljom iskoristi kao oslobođenje od tog nametnutog besmisla. Ona svoje umiranje usmerava, daje mu zadatak, cilj i smisao — smisao barem u odnosu na besmisao rođenja. Čak bi se moglo reći da je, u jednom trenutku, smrt sve što čovek ima i čime raspolaže. Međutim, imati bilo šta, pa makar to bila i "samo" smrt, znači ne odreći se ničega. To dokazuju i stihovi koje će Nastasijević, idući svojom linijom odricanja života, napisati u pesmi Radosno opelo:

Parkama hodom ovim
Razoravam prelo,

 
čime će njegovo odricanje dobiti izvestan prometejski prizvuk. A taj prizvuk se čuje na velikoj daljini od pribranih glasova budističkih prosjaka.

Umesto reči umiranje i smrt, koje se najčešće čuju u pesmama o kojima smo upravo govorili, jednim delom Nastasijevićeve poezije dominiraju reči rana i bol. U pesmi Dve rane Nastasijević piše:
 
kroz ranu...
prizivlju se biti.


U pesmi Nagrada:
 

Peče ta rana.
Njome i samo njome,
sve dublje živ.

 
U Radosnom opelu:
 
Iz gorke rane
dubini provrem u vrelo
.

U pesmi Iz osame:
 
Vedrinu iz tla bola, znaj,
siše ovde koren bol.

 
U pesmi On, upravo "iz neprobol-dubine" izranja Hristos, ili neko ko je reminiscencija na Hrista; izranja, "svima da je za lek". U jednoj od svojih najvažnijih i najboljih pesama, u Molitvi iz ciklusa Bdenja, Nastasijević kaže:
 
dubina se otvori gde bolelo,

i strasno moli za taj spasonosni "bol", koji sa tačke s koje se nije videlo ništa, vodi u dubinu, u znanje i otkrovenje. Pesnik u toj molitvi s radošću prihvata ono što je ranije s gnušanjem odbijao — muku postojanja, predivo suđaja, rastočenje — i s najvećom strašću traži:
 
Pakao, meni, oče,
boljezan, draču na put.
Rastoči, o rastoči raba.

 
Sve molitve u srpskoj poeziji dolaze iz nesreće, lične ili nacionalne. Nastasijević moli iz radosti, iz ushićenja. I dok svi u svojim molitvama moli za pomoć i oproštaj, on moli za pakao, za kaznu, jer zna, u jednom od najvedrijih stihova srpske poezije, da je:

dublje dno duši no stradanju!

Ovaj buntovnik protiv suđaja iz Radosnog opela, u Molitvi kaže:
 
Tiho po muci brodim smerni rab.

"Tiho" ne znaću ućutkano u pokornosti i porazu, nego smireno u znanju i razumevanju. Muka nije smanjena (pesnik po njoj "brodi", dakle ona je more, okean, pučina), ali ona više nije opasna, jer nije besmislena. Nastasijević u dvema pesmama (Gospi i Dve rane) vidi kako se "negde na zvezdi", ili u nekoj rajskoj "dolini", u miloglasje, romor i ljubav pretvara ono što je "ovde dole" mucanje, škrgut zuba i mržnja. Evropski pesnik koji je u jednom trenutku očajničke slutnje napipao neznanu stazu koju su utabale bose noge ranobudističkih pesnika-prosjaka, vraća se, s velikom verom, evropskom vidiku, hrišćanstvu. U pesmi Reči iz osame on će otkriti "videlo Boga", i u Bogu će, on, koji se odlučio "da ne rodi sina u ovoj grozi od iskoni", iako "bezdetan", otići "na istinu" praćen sinovima i kćerima. Pod okriljem Boga Nastasijević sluti, umesto srodstva po krvi, srodstvo po stradanju i znanju, srodstvo po postojanju, srodstvo po Bogu. Na toj liniji ukazuje se i njegova veza sa Pohvalom stvaranju Franje Asiškog, na koju nas upućuje Miodrag Pavlović, koji tu vezu dokazuje navodeći stihove iz Nastasijevićeve Molitve iz ciklusa Odjeci. Ta veza je tačno uočena, i može se dokazivati i na mnogo široj osnovi. Tradicija inspirisanja Pohvalom stvaranju i inače je vrlo velika u srpskoj, pa i u hrvatskoj poeziji. Tragove ove pohvale nalazimo, na primer, u slepačkoj pesmi Na saborima sjedeći:
 
Mili Bože, pomozi svakome,
Svakom bratu i dobrom junaku,
Koji ore, pa sirote rani,
I sirote, i crva i mrava.


Te tragove nalazimo i kod hermetičkog i zaumnog Kodera, čak i kod borbenog, gnevnog i nepomirljivog Đure Jakšića ("moje tice lepe, jedini drugari") — sve do pesnika novijeg vremena, Raičkovića i Danojlića. Kod Hrvata te tragove nalazimo kod Nazora (koji, u pesmi Blagoslov, blagosilja "sestru nam smrt"), kod Tina Ujevića (pesma Stablo po zimi), kod Antuna Branka Šimića ("životinje i biljke naša su rodbina", kamen je "brat"), ili kod Vesne Parun ("Masline, sestre moje pokraj mora"). Međutim ni kod koga to prihvatanje sveopšteg srodstva o kome peva Pohvala stvaranju nije tako duboko i tako dosledno kao kod Nastasijevića. U pesmi Mirovanje drveća on drveće oslovljava sa "druzi", "mili druzi" i "braća moja". On i govori umesto nemog drveća, on krikne iz bola koji nemo drveće oseća. Na kraju, on postaje posrednik između nemog drveća i "visina", to jest bića koja čovek u visinama sluti. O ovom srodstvu govore i stihovi pesme Tuga u kamenu. U pesmi Reči iz osame pesnik svoju reč zaveštava kamenu i zverima. Primera u kojima se izražava to sveopšte srodstvo i bratstvo nalazimo i u Nastasijevićevim prozama, koje su prepune izvrsne poezije. Nema mere blagosti koju nalazimo u ovoj rečenici iz Zapisa o darovima moje rođake Marije:
 
"Imadneš li samo za koga, podnesi svaku muku, i milje će ti se preobratiti".

U Lagarijama po noći nalazi se ova raskošna cvetna scena:
 
"A cvetalom voću, jer mi zuji u doček, dovikujem: Nevestinski ste mi lepe, mile sestre..."

U Lagarijama stoji i ova bela, svetačka rečenica:
 
"ovako čedan zar nisam svima rod?"

Nije, međutim, u svim Nastasijevićevim pesmama i pričama sve ovako svetački čisto i jasno. Ko je jednom okusio kao "otrov" i "sičan", nikakvom himnom neće potpuno isprati iz usta taj ukus. I ni u jednom znanju se ne može smiriti neko ko je, kao Nastasijević, u pesmi Hram, napisao:

"To zadnju premašiti je metu
u bezdan sebe ko krenu."

Iz prozračnih himničkih visina Pohvale stvaranju Nastasijević se spušta na zemlju. Na zemlji se, umesto "cvetalog voća" koje mu sestrinski i nevestinski "zuji u doček", pojavljuje čeljust koja hoće da ga proguta. Nastasijevićeva poezija dobija svoju socijalnu, i svoju etičku komponentu. U tom smislu, posebno je značajan, ciklus Reči u kamenu, koji je, čini mi se, najambicioznije zamišljen Nastasijevićev pesnički poduhvat.—

Predgovor zbirke "Pet lirskih krugova"
Ljubomir Simović, 1980. | forum.amfiteatar (http://www.amfiteatar.org/cgi-bin/yabb/YaBB.pl?num=1142514401)


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:28:47 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆLIRSKI KRUGOVI
Gluhote — četvrti ciklus


I

O ne,
šapata nespokoju ovom,
vapaja ne.

I do neba kad,
i pakla,
teži tim srcu muk.

O miruj,
preteško moje,
kami kamena mene,
mukla steno.


III

Znam,
po strelicom je tame,
te i u kamenu razdani.

I zamuknuv li,
zrakom to neznani
zavedri dan.


VI

Lepota jer
zaslepi me,
i nem.

Dublje to,
bolnije tim,
životom bih te,
muklim ovim nespokojem reći,

jer smaku
do u koren smem.

Al' muk tobom sam sve veći.
Gluho te u noći ove,
u dnevi bdim.

I na stopu mi
tobom zamukne hod,
i muklu putanju grem.


IX

Grč utrobi je,
nemlje tim,
korenu premiranje,

nevinije iz biljke čim
progledava cvet.

I belina krilom kad
radosno zamahne
u let,

bol i to je,
i zacrnelo.


X

Bol,
i zacrnelo.

Al' hoću, jer biva,
rana li,
duboko da je živa.

Iz pakla ovog
za zraku nekud raja.

Iz greha
da je neko svet.

I muku ovom,
i mutnji,
da nije kraja.

Za blagoslov taj
na veki, na veki klet.

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:28:55 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆ — LIRSKI KRUGOVI


Gluhote je ciklus od osam kratkih pesama bez naslova u kojima je na gnomičan način, vrlo eliptičnim izrazom progovoreno o muku, ćutanju, miru i nedešavanju. Suprotnosti su dovedene do oksimoronskih krajnosti:

Lek si,
bolujem te sam.
*
Lek si,
a gnjijem u srcu.
*
Lek si,
dublje tim leka mi ne.


Prva pesma uvodi osnovni ton:

O ne,
šapata nespokoju ovom,
vapaja ne.
I do neba kad,
i pakla,
teži tim srcu muk.
O miruj, preteško moje,
kami kamena mene,
mukla steno.


"Kamen" je ovde, u uvodnoj pesmi ciklusa simbol muka, ćutanja, tišine - po onoj "ćuti kao kamen".

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:29:05 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆLIRSKI KRUGOVI
Reči u kamenu — peti ciklus


I
 
I bude,
na vodu čudu,
gojazna glad,
beskrajem nebo,
nebo zar?
teško priklopi svarenje.
 
I jeste,  
tma kotlova u kotlu.
Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?
 
 
III
 
To tma kad muva pauku,
presitosti je
ogladneti za glađu.
 
I pohoti to
bolovati za skrnavljenjem.
 
Zadnju jer ne dovariv
čistote kap,
lazi, nemoćna plazi
niz brda ova,
niz trbuhe,
u mlaka svanuća.


V

Zakiti, namerniče,
pest okrvavi,
brava ovim po krvavu ružu.

Negostoprimlju
krvlju nek zapečati rđu
sustali Bog.

Široko nebo umoru,
daljina baga skapanju,
topla li zemlja majka.


VI
 
I kažu,
za kap-dve
mirisnog ulja po telu
tovar je potrgano ruža.
 
I što
u plemenitoj larvi
gine leptirak,
 
tmolini ložnica je,
puti njinoj.
 
Pa ne užegne u ljubav
ovu laž.


X

Krst na raskršću
tu nauka.

Sina n eraspeste vi,
raspeo se sam.

Ni nedra majci,
ni bedra.

U krstu kad nje
rođaj vam i zadojenje.

O, zar ga dalja raspeća
nevinoga ne.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:29:21 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆ — LIRSKI KRUGOVI


Reči u kamenu donose apokaliptične slike ogromnih kotlova, kuvanja, varenja, kanibalstva, krvi, skapanja, truleži, nečisti.

Poslednji ciklus čini samo jedna pesma Iz osame koja je istovremeno i završna pesma Nastasijevićevih lirskih krugova. U njoj oživljava zavičaj sa milim vodama i kuće sa zgurenim krovovima koji ćute. Suprotstavljenost i uzajamno osluškivanje stvari i tvari, bića i predmeta, vedrine i bola, radosti i patnje. Ali je poruka, malo neobična za Nastasijevićevu poeziju, naglašena okvirnom strofom, neuobičajeno vedra:

Ostani gde si,
I teci kao reka,
I kao drvo rasti,
i olujom zahuji,
il cvetaj kao cvet.


Ovakvi stihovi kao da su proizašli iz iskustva koje se iskristalisalo u pesmi Tuga u kamenu.

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:29:32 am
*

BELEŠKE O POEZIJI MOMČILA NASTASIJEVIĆA


Ciklus Reči u kamenu je i obimom najveće Nastasijevićevo pesničko delo: sastoji se od četrnaest pesama. Ciklus je široko zamišljen: govoreći o čoveku i njegovom mestu u svetu, i čovekovom odnosu prema Bogu, o sudbini samog Boga, i o sudbini čoveka koji je Boga izgubio, Nastasijević slika dramu koja se simultano odvija na nekoliko scena: na nebu, u paklu, u sobi, na bludničkoj postelji, na raskršću sa raspećem. Ciklus je dramatičan. Dramatičnim ga čine pre svega oštre polarizacije: vrag — Bog, presitost — glad, dan — noć, danik — noćnik, nečisto — prečisto, nalićje — lik, starac — devojka. U prvoj pesmi, koja se odvija na dvema najvećim scenama, na nebu i u paklu, postavljena je osnova celog ciklusa: prema ovoj pesmi, još se ne zna ko je u ratu između Boga i Satane pobednik a ko poražen, ni ko je za koga pristavio paklene kotlove. Ne zna se da li je pakao Božje ili đavolje delo, ni da li je sredstvo Božje ili đavolje kazne. Prema onom što se, u drugoj pesmi, zbiva na zemaljskoj sceni, čini se da je pobeda Satane izvesnija. U toj pesmi Nastasijević vidi kako
 
brat brata jede,
druga drug.
 
Jede, a pojedene
Nemanska već utroba ih vari
Zle u goru krv.


Po Nastasijeviću, zlo je potpuno: i oni koji jedu, i oni koje jedu, podjednako su zli. Žrtve postoje, ali nema nevinih: i žrtve su "zle". Izlaza iz tog zemaljskog pakla nema: pesnik vidi kako raste "između života po zid", vidi kako "ključ ključa" ide "mimo bravu" i, u petoj pesmi, jednoj od najvažnijih, u kojoj krvari ruka uzalud pokušavajući da razbije "bravu", on vidi "sustalog Boga". (U prozi Godine pominje se "malaksali Bog".) očito, Bog je "sustao" i "malaksao" u borbi sa nesustalim, ornim, pobedničkim đavolom. I upravo sa tog dna otvara se jedan prostran i utešan vidik:
 
Široko nebo umoru,
daljina blaga skapanju,
topla li zemlja majka.

 
Ovu strofu Petar Milosavljević čita i razume drugačije. Ona kaže da ona "može da se shvati kao razrešenje u njegovom (Nastasijevićevom, Lj. S.) sistemu mišljenja jedino moguće, kao uklanjanje svih protivrečnosti: široko nebo, koje je mamilo beskrajnu glad će nestati; nestaće i primamljivost beskraja, "daljine blage": zemlja će se tek tad ukazati kao topla majka: mir će se u rastočenju u njoj postići". Međutim, Nastasijević u ovoj strofi vaskoliki svet doživljava kao veliko ušće i sveopštu utehu. Nebo nije "nestalo", nego je promenilo značenje. Nije to više hrišćansko nebo. U trenutku kad je Bog "sustao", čoveku se otvaraju nebo, daljina, i topla zemlja. Sa oborenog, pobeđenog i "sustalog Boga", Nastasijević podiže pogled u jedan beskrajno veliki panteistički vidik.

U desetoj pesmi ovog ciklusa, u kojoj vidimo "krst sa raspećem", Nastasijević kaže da raspeće nije ni kazna, ni poslanje, već izbor, stav i opredeljenje:
 
Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.


Takvo opredeljenje danas je pod znakom pitanja:

O, zar za dalja raspeća
nevinoga ne.

 
Kako više nema nevinih (zli su čak i oni koji su pojedeni, koji su žrtve), više nema ni raspeća pa, prema tome, ni spasenja. Nastasijević u ovoj pesmi naglašava etički sadržaj čuvene religijske scene. Tog sadržaja u svetu više nema, i svetom se širi čudovišnost i neprirodnost: modrokrvi starac "naruči ... vina i devojku"; na dojci, koju miluje njegova "smežurana ruka", "ne tuknu ... novorođenče". Erotika je postala roba, i nema više ni onu pastoralnu sočnost i bujnost, ni onu ističnu i zagonetnu vezu sa smrću. Ona je postala neprirodna, nakazna i neplodna. Ciklus se završava stihovima koji odzvanjaju beznadežno i tupo:
 
I to pa to,
i sve to.


Predgovor zbirke "Pet lirskih krugova"
Ljubomir Simović, 1980. | forum.amfiteatar (http://www.amfiteatar.org/cgi-bin/yabb/YaBB.pl?num=1142514401)


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:29:41 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆLIRSKI KRUGOVI
Magnovenja — šesti ciklus


EPITAF

Plamen — spržiti gde lek.
Mač — odsecati glave gde kob.
Melem neprebolu.

Stamen bršljanu deblo,
vekovati gde vek.

Zloduh zlu, dobroti verni rob;
rođaju žrtva, žetvi klas;
pečali — sebi, grob i spas.


TUGA U KAMENU

1
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

a duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2
I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož
rođeni zarije se krik.

3
I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4
I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5
I sekira kad ljuto
zaseče dub:

i jagnjetu vuk — kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6
Sloboda robu — odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko —
odužiti dug.

7
Sve zove —
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8
Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9
Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.


ON

1
Triput ko prutem
prasnulo o vrata.

Na smrtni rodi se znak,
da živi mrenjem.

2
Sin, a koprivom,
kao kćer je,

triput, za alčicu od zlata,
nažari mu baba uvo,

i životom kao smrću
da je jak.

3
I od kamen mu sudbine,
i od čelik-veka,

mekano da paperje,
da zlatali zvek.

4
I da sila mu je data,
bodar iz neprebol-dubine,

izroni li,
svima da je za lek.

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:29:51 am
**

MOMČILO NASTASIJEVIĆ — LIRSKI KRUGOVI


Magnovenja su pretposlednji i najobimniji ciklus Nastasijevićeve knjige pesama. Nastao je 1929. godine i objavljen tek 1932. godine u knjizi Pet lirskih krugova. Osobenost ovoga kruga pesama je u tome što se sastoji iz naslovljenih pesama složene strukture: svaka pesma se sastoji iz više manjih (minijaturnih) pesama koje su obeležene brojevima. Ovaj ciklus ima središnje mesto u poeziji Momčila Nastasijevića kako po složenoj strukturi pesama, tako i po sadržini: u njemu imaju znatnu učestalost ključni motivi Nastasijevićevog pevanja: tuga (9), kamen (6) i reč (3).

Možda baš zbog toga što su pesme izuzetno kratke, ovaj ciklus sadrži sve bitne osobenosti koje obeležavaju ovu poeziju: lapidarnost, eliptičnost, zagonetnost, hermetičnost, paradoks:

Bezdetan,
na istinu grem.
Sinovi prate me i kćeri.

   (Reči iz osame, 5)

*

Vinuti žarko u pad.
   (Radosno opelo, 2)

*

Mrenjem sve življi,
starošću sve dublje mlad.

   (Radosno opelo, 4)

*

Bezdoman,
topli nudim kut.

   (Reči iz osame. 3)

*

Hodom to u nehode
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

   (Put, 2)

Središnje mesto u ciklusu, po svim navedenim osobenostima i po motivskoj strukturi, ima pesma Tuga u kamenu.

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:30:00 am
**

TUGA U KAMENU


Pesma Tuga u kamenu ima složenu strukturu. Nije to pesma sa određenim brojem strofa, nego je pesma sastavljena od devet manjih pesama, obeleženih brojevima, relativno samostalnih u sadržinskom i smisaonom pogledu, ali nosećim motivima ("tuga" i "kamen") objedinjenih u celinu pesme. Manje pesme strukturirane su na dva načina; sa po pet stihova je sedam pesama, a dve pesme od po četiri stiha. Svaka pesma sastoji se od po dve strofe: distih i tercina, odnosno dva distiha. Strofe su uglavnom samostalne poetske celine.

Ova pesma je tipičan primer hermetičnog pevanja Momčila Nastasijevića. Čitalac ove i ovakve pesme nastoji da shvati njen govor i njene slike. Ona kazuje ali na specifičan način. Pesmu čitamo da to kazivanje čujemo, razumemo i prihvatimo (doživimo). Suočavamo se sa problemom razumevanja, ali nam se pesma postepeno otvara, uočavamo neka značenja. Da li su to prava značenja, ne možemo biti sigurni. Ali smo ipak ušli u pesmu, nije za nas ostala potpuno zatvorena, a to je dovoljno. Neko novo čitanje još više će otvoriti vrata pesme, otkriće nova značenja. Pesmu ili pojedini stih, ili samo jednu reč, možemo sagledati sa više strana, možemo shvatiti na dva ili tri načina. To je sasvim normalna pojava pri čitanju i tumačenju književnih dela. Nastasijevićeve pesme nije moguće sagledati na jedan način, iščitati ih do dna.

Naslov pesme sadrži dva noseća motiva: tuga i kamen. Iako oni nemaju istu učestalost ("tuga" se javlja 7 puta, "kamen" samo 2 puta) oni su ključni motivi iz dva razloga. Prvo, nalaze se u naslovu, a naslov ovde sadrži u sebi značenjsku srž pesme. Drugo, nalaze se u međusobnoj povezanosti tvoreći sintagmu. U ovoj sintagmi "tuga" je na prvom mestu, sintaksički ima subjekatski položaj i funkciju, ona je prva senzacija u čitaočevom duhu, ali i prvi emotivni dodir pesme i čitaoca. Dalje, "tuga" je sadržana u prvoj strofi koja se ponavlja kao deveta čineći okvir pesme - otvara je na početku i zatvara na kraju. Po svemu tome nudi se zaključak da je "tuga" prvi i noseći motiv pesme. Međutim, takav bi zaključak bio preuranjen i netačan. Učestalost motiva i njegov sintaksički položaj nisu jedino merilo važnosti motiva u strukturi naslova ili pesme. Moramo uzeti u obzir još neke karakteristike ovih motivskih reči. Obe reči su imenice: jedna ima apstraktnu sadržinu, druga konkretnu (zamislivu, opipljivu); jedna imenuje raspoloženje, druga predmet. Prva sadržina je promenljiva (biva, menja se ili nestaje), druga je stamena, čvrsta skoro neuništiva. Nije bez značaja i njihov odnos: tuga u kamenu — u datoj slici "tuga" je stopljena sa kamenom i njeno trajanje je uslovljeno prirodom kamena. Iz tih razloga motiv kamena ima takođe ključno mesto u pesmi, tim pre što je prvi motiv ("tuga") sasvim jasan dok drugi ("kamen") traži objašnjenje, tumačenje umetničkog smisla i značenja. Dalje analitičko razmatranje pesme to treba da pokaže.


SADRŽINA I ZNAČENJE

Prva pesma ima uvodni karakter: da istakne temu pevanja. To je učinjeno već u prvoj strofi:

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.


Predmet pevanja je tuga, neiskazana (ili neiskaziva?) tuga. Svi oblici ili sredstva iskazivanja nisu u stanju da iskažu tugu: to ne može da učini ni govor, ni pesma, ni muzika. Ovde se otvaraju dva pravca tumačenja navedenih stihova. Oblik aorista "kaza" otvara mogućnost da se navedeni stihovi shvate ovako: tugu nisu uspeli da kažu ni govorenje, ni pesma, ni muzika, iako su to pokušale; one dakle nemaju dovoljne mogućnosti da to učine, nisu u stanju; to je zato što ne shvataju prirodu te tuge ili zato što je ona pregolema. Ovi se stihovi mogu shvatiti i drugačije: ni govor, ni pesma, ni muzika neće moći da iskažu moju tugu; razlozi su isti kao u prethodnoj varijanti tumačenja. Bilo koji vid sagledavanja smisla ide ka istom rezultatu: tuga je neiskaziva.

Pesme iz kojih je sastavljena Tuga u kamenu imaju po dve strofe: one najčešće stoje u naporednom ili suprotnom odnosu - ili su im sadržine različite, ali naporedno postavljene, ili su suprotstavljene. U prvoj pesmi dve strofe/poetske slike stoje naporedo jedna prema drugoj sadržavajući različite predmetnosti i emotivne tonove. Dok je u prvoj strofi predmet pevanja neiskazivost tuge, u drugoj je sasvim nova slika: nebo, zemlja, duga i njen luk. Prva slika je osenčena tugom, druga je osvetljena dugom. Ovu sliku ispunjava prostranstvo (nebo i zemlja) koje spaja dugin svetli i raznobojni luk. Dva su motiva ovde glavna: prostranstvo (širina, otvorenost, daljina, svežina) i sveopšta povezanost, neprekidna i nerazlučiva veza — "spaja i spaja luk".

Osnovni motiv druge pesme je "krik". On je izraz težnje da se iskaže, da se potvrdi svoje postojanje, da se objavi. U ovoj reči je i njeno osnovno značenje: izražavanje bola, protesta, vapaja. Iako je krik po svojoj prirodi upućen izvan subjekta, on mu se vraća, sve dublje ga "koreni", vezuje za rodno tle, potvrđuje ga. Druga strofa/slika dalje razvija isti motiv: iako je bačen u svet i prostor, dakle izvan bića, on se kao odjek opet vraća svome izvoru (subjektu) zarivajući mu se u srce kao nož. Ovo "kao nož" izražava pogođenost subjekta/bića: krik nije uslišen, odziva nema, opet se vraća onamo odakle je potekao. To je izraz nepostojanja komunikacije sa svetom, nerazumevanja sveta za patnje bića — on ostaje usamljen u svetu.

Treća pesma razvija motiv tla koji je samo naznačen u drugoj pesmi ("rodna kob"):

I krvlju tu pa tu
materom u krug.
A svićem sa zorama
a s večeri setno
nestaje me za gorama.


Vezanost za tle potiče iz vezanosti za majku: majka je ovde ljudsko biće ali je to i tle - rodila majka ili tle ("gruda"), svejedno je. To je krvna veza koja nas drži tu gde smo. Veza je čvrsta, pokušaj prekidanja ne uspeva ("tu pa tu" = nigde drugde). Metafora "svićem sa zorama" je izraz čežnje za daljinama, za nepoznatim: kako svane zora, pojavi se želja za daljinama, za promenom. Samo misao "s večeri setne" odluta za gorama iza kojih se krije željeni svet.

Četvrta pesma opet se vraća motivu tuge: reč "tuga" javlja se u obe strofe. Ova slika je protivrečna jer sadrži nespojive elemente: na jednoj strani je tuga kojom se objavljuje drug (prijateljstvo, podrška, ljubav), na drugoj strani je cvrkut ptica i zeleni lug (pun života, svetao, sočan). Ako u drugoj strofi ima paradoksa u spajanju cvrkuta ptica i tuge, u prvoj strofi je paradoks dobio oksimoronsku formu (oksimoron je vrlo čest, čak dominantan u pevanju Momčila Nastasijevića):

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.


Usamljenost, koja ispunjava drugu strofu, ovde je opet naznačena, ali u smislu njene eliminacije: nema odziva na krik u svetu, među ljudima, ali ima u prirodi, među stvarima: one se otvaraju prema biću nudeći razumevanje i prijateljstvo. Objavljivanje "druga" u skladu je sa prirodom stvari ("nemo... objavi se"), ali je tu i sinestezijska veza ("iz tvari tugom"). Tome se pridružuje i živi svet prirode ("zacvrkuće ptica"), subjekt u prirodi nalazi utočište izgnan iz sveta ljudi i njihovom gluvoćom za tuđe patnje. Ali i svet prirode, u obe slike, snažno je zahvaćen tugom.

Peta pesma predočava atmosferu destrukcije i razaranja sa naturalističkom konkretnošću:

I sekira kad ljuto
zaseče dub;
i jagnjetu vuk, — kosti kad mlavi zub
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.


U drugoj pesmi ciklusa Reči u kamenu predočena je kanibalska slika ljudske destrukcije: "Živome živo krvavi dug,/brat brata jede/druga drug./Jede a pojedene/nemanska već utroba ih vari/zle u goru krv". To je cela pesma, cela ispunjena kanibalizmom, ni trunke svetlosti. U petoj pesmi Tuge u kamenu slika je takođe jeziva, ali u njoj ipak ima nade: dub strada, strada jagnje, ali "nemo sve svemu tugom/verni ostane drug" — razlika je očita. U ljudskom svetu nema solidarnosti, kanibalska slika ostaje da traje kao jedina i strašna alternativa. U svetu prirode postoji solidarnost pa zato slabi utisak jezive slike.

Šesta pesma obnavlja motive ostanka (tla) i odlaska koji su se javili, u trećoj pesmi. Ista je dilema: odlazak je doživljen kao sloboda, odlepljivanje od tla, daljina, ali je tu i svest da svaka pomisao na odlazak sve dublje vezuje za tle ("a sve dublje tu"). Druga strofa

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko; —
odužiti dug


komentar je ili objašnjenje smisla predočene dileme. Strofa je jezički redukovana, pa je njen smisao zamućen. Pre svega, ovde se u bliskom položaju nalaze reči "grob" i "kolevka" pa se postavlja pitanje njihovog razumevanja. Mogu se shvatiti u autonomnom značenju ("grob" + "kolevka") i u istovetnom značenju ("grob" = "kolevka"). U prvom slučaju kolevka se shvata kao metonimija za rodno tle i otadžbinu; ona je, u kontekstu prve strofe (težnja za odlaskom) grob svih snova o odlasku. U drugom slučaju i "grob" i "kolevka" su metonimije za rodno tle, otadžbinu, jer koliko se oseća ljubav prema domovini/kolevci koja je odnjihala lirskog subjekta, toliko se oseća ljubav prema domovini/grobu svih predaka — dug prema precima izjednačava se kao dug prema domovini. Smisao duga je u vernosti i ostanku.

Sedma pesma je razrešenje dileme, konačna odluka:

Sve zove, — ostajem.
Korenom u kamenu tuzi zatvaram krug.


Ovo je najmanja i najjezgrovitija pesma Tuge u kamenu — najmanja po broju stihova (dva distiha), najjezgrovitija po jezičkoj zgusnutosti: prva strofa ima samo tri reči. Te tri reči dovoljne su da se iskaže misao koja je dugo nastajala: "Sve zove" — potreba za promenom, radoznalost, duhovna potreba, neizvesnost; "ostajem" — odsečna i bespogovorna odluka. Druga strofa uvodi motiv kamena. Ovaj motiv može se tumačiti na više načina: kamen = rodno tle, kamen = spomenik, kamen = grob/preci, kamen = sve prethodno zajedno. Korenu u kamenu ne može se oteti, tuga je na kamenu nastala, u njemu i ostaje — krug je zatvoren, zatvoren je krug mislima o odlasku.

Osma pesma dovodi sve dileme do razrešenja. Dugo nošena pitanja i nedoumice o odlasku ili ostanku mučila su biće, zamućivale mu vidike. On je sada patnik kome "to čudno pukne zore cik" — ukazao se vidik, sagledao je sebe i svoj život, svoje mesto u svetu. Iznenađen je ("i čudno") koliko mu se duša prosvetlila, iznenađen je promenama u sebi — olakšanjem koja je osetio. Svetlost obasjava ovu pesmu.

Deveta pesma je ponovljena prva pesma, ali sada, na ovom mestu, posle sedam unutrašnjih strofa, i posle svih onih dilema u njima iskazanih, ona ima novo značenje. Tuga je ostala u kamenu, vezana za tle, zatvorena jer je vraćena izvoru. Ostanak je otvorio nove vidike ispunjene svetlošću, a "ovde" i "tamo" postaju jedno — sve je povezano, zavičaj i tle na jednoj strani, i prostranstvo sveta čiji je deo i zavičaj, na drugoj strani.

Tuga u kamenu je pesma o čovekovom raspinjanju između "ovde" i "tamo", između zavičaja i daljine, doma i sveta. Čini se da ona daje odgovor na pesnikove intimne intelektualne dileme. Bio je suočen sa opšteprihvaćenom težnjom da se okreće Evropi i njenim vrednostima, ali je bio suočen i sa duboko usađenim osećanjem vezanosti za rodno tle — u njemu je pronalazio žice inspirativnih izvora, u njegovoj prošlosti otkrio je bogatstvo maternjeg jezika i njegove melodije.

Motivska reč "kamen" ima izvesnu učestalost u poeziji Momčila Nastasijevića: ona se nalazi u naslovu ciklusa Reči u kamenu, nalazi se u naslovu pesme Tuga u kamenu. Ova reč zrači mnogim asocijacijama, ali je jedna asocijacija najzanimljivija: na nadgrobnim spomenicima nalaze se uklesani epitafi — to su jezgroviti iskazi o životu, svetu i ljudskoj sudbini; ponekad imaju i šaljivi ton. Nastasijevićeve pesme imaju formu i sadržinu epitafskog karaktera — kratkoća, gnomičnost, zagonetnost, težina razumevanja. Tu je onda i paralela: kako su reči na epitafu jednostavno i gusto složene, tako je učinjeno u Nastasijevićevoj poeziji; kako je teško uklesati reči u kamenu, teško je dokučiti smisao reči u ovim pesmama; tvrdoći kamena slični su stihovi ovoga pesnika — oni su "tvrdi", ne daju se otvoriti (razumeti) bez velikog napora; reči u kamenu trajne su i vekovite - zato i pesnik piše Reči u kamenu i "Reč svoju nem/kamenu zaveštavam".

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:30:18 am
**
Stihovi Momčilo Nastasijević


TUGA

1
Zasvetle dani,
device mru biljke
tihano milo.

U srcu tuga se stani
za nečim što se
davno, davno zbilo.

2
I kao da se
od iskoni snilo:
precvetaše žurno
ruže i ljiljani,
sluči se ista priča
ko i lani.

3
Mru, toplinom lape
vali lagani.
U srcu svih mrenja
sve dublje otkucava bilo.
I toplo nekud
pojeći pomjani,
tugom u bezdan
neznanoj otvara se strani.

Iz ciklusa ОDJECI


MRE DESPOT

Mre despot.
O, da mu Gospod
umornu prihvati dušu!

Mre on,
a na čemu ostasmo mi?
Sveta presahnu Lazareva krv:
nebesno nebu, zemlja bez duše.
Agarjanska đorda,
ni tri dni hoda,
za leđima nam tu,
do kostiju zaseca u telo.

Ugrina kovarnog
pomoćnica obujmila nas ruka:
zagrljaj u Hristu brata;
zagrljaj, braćo,
al grleći davi.

Iz ĐURĐA BRANKOVIĆA

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:30:27 am
**
Stihovi Momčilo Nastasijević


ZORA

Hej, na belom konju
zori mi zora i devojka.
Stani ne mini,
orosi ovu žal.

S golubicom bi da zaguče.
Usnama pupolj u cvetanje mami,
nedrima trešnje u zrenje.
Stani ne mini.

Kadifli, gle, moja dólja.
Travicom gusne
za mekotu po njoj,
pa mahovinom
po uzglavlju, po steni.
Stani ne mini.

Iz grla da ti golubica zaguče,
zaplamti sa usana ruža,
u nedrima ti dve trešnje zarude,
hej, srca dva kad polude.
Stani ne mini.


SAN U PODNE

Topal sam ćuv,
prolećem ti podunem.
 
Đurđevska noć
nad pupoljima tako,
pupi mi pupila, mala.
 
Plameno mi se izvijaš u cvet.
Po kosi rojem ti pale zvezde,
il' zràku sunca u vitice oplela.
 
Vrelini ovoj
brizgaj o brizgaj, vrela
  
             —          
To iza sna, znam,
zlatan prah ostane po njoj.
 
I u poljupcu
prezrele breskve slast.
Zri ljubav. Podne.


SUTON

Krila li to?
Nenadno mahnu na tamu.
Ili crveno jato potonu za breg?

Breza li to,
il' bledi pramen dana?
Belasa tvoje telo u suton.

Bolno je zaplazilo niz ove strane,
pesma se ne dopevala.

Il' nedoljubljeno zaboluje niz tvoj lik,
il' muti suton dušu.

Breza li to,
il' bledi pramen dana?
Belasa tvoje telo u suton.


MIROVANJE DRVEĆA

Sve boli. Mili druzi,
rad mene mirujete.
Trepetom ne ozledi me ni list.

Tiho i tiše,
umin iz rana
ovaploti me u reč.

Celivam stabla,
braću moju redom,
milujem ožiljke nežno.

Mili druzi,
boli li kad vam
sekira zaseče telo?

I umine li,
kad za vas neme
ja mukotpan kriknem?

Ako je skrnavljenje,
prostite, srce mi je dano.

Rad mene mirujete:
tiho i tiše,
umin iz rana.

To mukotrpan,
druzi, za vas neme,
šapatom visinama
kazujem blagu reč.


TRUBA

Šta vredi plavetno nebo,
i zumbul i devojče i laste let:
negde zapeva truba.

Preko stotinu brda u odjek
leleče negde seljanka.
Rod smo: kad umre čovek,
i moje srce rušno je.

Otkini zumbul sa grudi, pogni glavu:
vojnika nose da zakopaju,
a njemu tako se živelo.

Šta vredi krstača
i što se pop moli
i zapisano ime
(da nađe ko ga voli.)

Otkini zumbul sa grudi, pogni glavu:
neće se vojnik vratiti u selo,
neće poljubiti dragu.


PORUKA

1

Prozrem vas:
jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Zamukni mukom skota; —
dostojan spolja lik i um,
unutra zver
i bespomoćno dete.

2

Mrklo kad jezgro života,
zamrači njim
i prazni umlja vid.

Iz tame sebe
tamom poteci van;
rugobom noći
šturninu oplodi dan
u videla neprebol,
u stid.

3

Čujem vas:
na mužansko grlo
zacvili dete,
rikne na pitomine zver.

I sinak bio majci,
ili kćer,
zamukni, zalud glas,
kad nikog i ništa ne zovete.

4

Jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Dostojan spolja lik i um,
unutra zver,
i bespomoćno dete.


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:30:36 am
**

Autor: N a s t a s i j e v i ć, Momčilo


 (http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomciloNastasijevic1a.jpg)

          
          U TRAŽENJU SEBE

Od Dositeja naovamo, zar dokazivati, u neprekidnoj smo krizi prelaza sa usmenog na pisano, od opštenarodnog ka pojedinačnom, — u krizi čiji dobar ishod vodi kulturonosnim zamasima, ali u kojoj, budemo li gubili sebe, ne nađemo li se, opasnost je i po sami duhovni razvitak naroda.

I zar ne zamisliti se pred činjenicom da, za skoro dva veka naše novije kulture, ispred svega pojedinačno stvorenog, osim retkih izuzetaka, mi još uvek moramo isticati guslarsku poeziju kao našu najveću vrednost, melos naroda kao vrhunac našeg muzičkog izraza.

Kao da smo, neumešni pred bogatim nasleđem prošlosti, začudo nemoćni od onog što bi valjalo da nam je najdublji izvor snage, stali svak sebe spasavati, pod prividom napretka, u kulturnoj tuđini, i u svemu što bi nas koliko-toliko razrešilo preteške žrtve, povesti u stvaralaštvu dalje, gde je narod kao celina već ispunio svoje.

U sudbonosnom trenutku smene, naš pojedinac, bez moći da stvaralački dah celine dokraja preobrazi u svoje lično načelo stvaralaštva, kreće svim okolišnim putevima, samo ne putem, izgraditi se iz rodnih snaga. I gde je narod veličanstveno našao sebe, on, novi kulturonosac, podsvestan da žrtvenu ulogu preobrazitelja stvaralačke snage rodnog tla u svoju ličnu nije kadar dokraja odigrati, gotov je da se što pre i potpunije dogradi gde i kako bilo, samo ne na domu.

I, ako nam je istorijski zaista bilo neophodno za sto godina prejuriti dugi put evropske obrazovanosti da bi se najzad pošlo ukorak, čudo je kako se u toj žurbi, stići radi stizanja, nismo već iscrpli i klonuli. A što do toga ipak nije došlo, samo je dokaz prevelike životnosti naše rodne osnove.

Te nemoguće je, čak i ovlaš gledajući, ne zapaziti: gde se god u našem novijem stvaralaštvu pojavila veća snaga, moćniji zamah, makar i nedovoljno uobličeno, posredi je bilo samouštvo u ma kom vidu. A to ovde znači: u nedostatku škole, pa čak i uprkos njenoj pogrešnosti, ako je tu, pojedinac, izrastajući iz rodnog tla, samim tim i sve dublje crpe iz njega snage sopstvenog uobličenja, izgrađuje se u ličnost i daje delo.

Jer kod nas, od bukvara do univerzitetske studije, sve je dosad bilo mnogo više upućeno pravcem dostignuća drugih (kao da je u pitanju trkačka staza) negoli, podešavajući brzinu hoda prema uzrastu, kretati se napred tako da svaki dalji korak znači i dalje buđenje i jačanje rodnih snaga.

I zar se nije, za proteklo stoleće, iza ove ili one kulturnosti, kad jače kad slabije primenjivano, krilo uvek isto geslo: roditi se na domu, tražiti prividno sebe u inostranom svetu, razrešujući se u stvari svih rodnih poziva; oslobođen svake opasnosti duhovnog porođaja, vratiti se doma, otvoriti školu brzog i besplodnog rašćenja, prividom kulture spasavati našeg mučnog čoveka od svih vrleti i ponora stvaralačke žrtvenosti.

Nameće se u ovom pogledu poređenje s Rusima. Kod njih je rascep traženja sebe na domu i traženja sebe u svetu dublji i tragičniji no kod nas. Korenitije se u ruskoj zemlji ostajalo i korenitije iz nje bežalo, pa se iz oštrine sukoba rodila misao, duboko se postavio problem.

Kod nas prividno ista pojava, ali u stvari bez tragike rascepa. Odlazilo se u svet nekako olako i bez raspinjanja sebe na krst, te proces iskorenjivanja nije ni zahvatio celo biće, nego se sve odigravalo površinski: stoga i misao, otud nastala, površna je, i površno se postavio problem.

Kao da se i time podsvesno težilo, ne noseći se rodnom mišlju i ne trošeći se oko iznalaženja pravog puta i izlaza, izbiti što pre na kakvu bilo, makar i neistinitu, čistinu.

Za proteklih sto godina naše novije kulture, kao i ostali svet, imali smo i mi svoj romantizam. Ali je li se njime prebrodio prelaz od sveopštenosti ka pojedinačnosti stvaranja? Jesu li snage naroda prešle u stvaralački nagon ličnosti? Imali smo i svoj realizam. Ali je li nam njime obelodanjena puna slika naše stvarnosti? Jesmo li njime ojačali, jesmo li izoštrili svoje ličnosti, za dalju borbu protiv materijalnih otpora života?

I da li nam ta kratka, i u mnogome provizorna prošlost naše novije kulture, sa dovoljno sigurnosti ukazuje na puteve budućnosti, ili ih moramo, svesni ranijih omašaka i lutanja, i sa svom žrtvenošću traženja, sami sebi iznalaziti?


Zbirka knjiga i rukopisa
Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Signatura: II-399681-04
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991


Fotografija: Danas

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:30:45 am
**
Autor: N a s t a s i j e v i ć, Momčilo


BELEŠKE O NEOPHODNOSTI IZRAZA

Što se u punoj stvarnosti duha doživi, — a pogled samo, ili kojim bilo čulom dodir, već doživljaj je, ako se samo dodirnula bit, mora se izraziti makar i ćutanjem koje govori.

Jer ima neophodnost izraziti, kao klijanje što je neophodno klici.

I koji doživljuju bit, mučenici su i heroji izraza: daju u patničkoj radosti davanja, i bez primisli da im se ma čim uzvrati.

Izlišno je nagrađivati ih, još izlišnije kažnjavati. Doživljenom i kazanom istinom sami sebe i nagrade i kazne.

Progovoriti, za njih su bolni trzaji u porođaju bića.

Progovoriti, za njih je izvesti sebe na strašni sud istine, iza čega smožden ostati do nove navale sebe u reč.

Istina je, dakle, samo od onih koji bi, da se može, najradije ćutali.

Zato oni koji nemaju šta da kažu gotovi su govoriti kad god se može. Te je u svetu najopasnija laž upravo odatle, od tih besporođajnih rađanja.

Uloge su obrnute: ko stvarno doživljuje, u neophodnosti da to izrazi, toliko mu je i mučeništva i nagrade da za sebe ništa drugo ne traži do možda dalje doživljavanje; dok izmajmunisani doživljaj sračunat je sav na dobru prođu: i ko god zahteva nagradu, pouzdani znak je, ništa od onoga što mu je srž života nije dao.



Jer niti smo svi, niti uvek, u stvarnosti duha. U organičnosti smo fizičkoj, ali u duhovnoj retko. A tek odatle može biti reči o potpunosti čoveka.

To su trenuci kad se u nama ne izmirilo sve, nego sve slilo u jedno; kad ono što se oseti samim tim i ono je što se hoće i misli; trojstvo u jedinstvu; jednočulnost koja je istovremeno i jednohotnost i jednomislenost sebe u svetu, sveta u sebi; sloboda koja samu sebe ogradi jednom višom zabranom: upravo zato što izgleda mi da sve mogu i smem, tim pouzdanije otvori se jedini put, uprkos i sebi i svemu učiniću samo ono što se mora.

Jer kroza sav privid ličnog raskoraka, ipak se i ipak ko kolebljivije, ko čvršće, ko znajući, ko u punom neznanju, ukorak ide sa velikim hodom sveta.



U doživljaju duha sve je, osim onoga što nazivamo apstraktnim, sve, najsuštija stvarnost.

Samu sebe potvrđuje, te je izlišno svako da i svako ne, svaka mera, i rasuđivanje svako.

Pojedinačno tu izjednači se sa opštim, reč tu nije pojmovna oznaka nego sama stvar u svojoj biti.

U stvari sadržano je bivanje, u bivanju osobina. Ništa tu nije posebno, ništa dodato, niti bi se šta moglo oduzeti.

Te podvig je u punom smislu, kroz poslovno oruđe ljudskog ophođenja, jezik, i ne povrediv logiku, moći dati svu alogičnost stvarnog bivanja.

I doživljeno to samim tim već ostvarilo se.

Jer, progledao li jedan, nemoguće je da i drugi ko za njim ne progleda, osim ako još dublje ne oslepi.

I kolika je nužnost izraziti, tolika ista je da izraz ostane stamen na veke.

Te što se duhom izrazilo u prostoru, težnja mu je potreti vreme; što u vremenu, prostor. Jer i jedno i drugo je u istovetnosti bivanja.



Istinitost doživljaja duhom potpuno se, dakle, poklapa sa nužnošću ostvarenja u izraz.

Jer čemu tolike žrtve pri kojima, u nekoj radosti patnje, izražavajući se ljudski stvor bukvalno samog sebe smoždi.

Kao da je iza toga neki tajni uslov: dalo ti se da bi celog sebe dao.


Zbirka knjiga i rukopisa
Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Signatura: II-399681-04
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991

Digitalna Narodna biblioteka Srbije (http://digital.nb.rs/collection/kn-nastasijevic)

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:30:53 am
**

UZGREDNE ZABELEŠKE I

MUDROLIJE


Pogledi u sebe

□ Osetih tuđu misao kao rođenu, u griži zašto je sam ne izrekoh, i znam istinita je i duboka i plodna u meni.

□ Znam, najoštriji mi je pogled u stvar dosele njime nedodirnutu. Gde prvi put ne prosvirah strelicom, drugi put se ona već istupila.

□ Dva istovremena hica kroz mozak preseku se: to je rođenje misli, svetle i trenutne kao varnica. Sve posle toga uspomena je, nakinđurena i zamućena mozganjem.

□ Dok sebe osećam organski utkana u svet, dok sam podnožjem čvrsto prirastao za tle, znam, dotle će mi glava smelo stremiti u visinu, i znam, dotle ću biti sprovodnik i veza radi neke svrhe nedokučene, daleko izvan mene. A kad sam sebi budem svrha, eto znaka da postadoh izlišnim članom sveta.

□ Evo šta me je najljuće zabolelo: Rana koju zadadoh bližnjem, ne iz mržnje, ne iz osvete, no misleći da pravo činim; — nakrivo nasađeno čovekoljublje.

□ Najteža lekcija sebi: da se radosti ne nadam i da joj ne spremam doček; no da mi bane iznenada, mila gošća.

5Kad mišlju bežim od nečega, redovno kružnim putem udarim, te što dalje, to bliže s druge strane.

□ Mnogo sam gubio i mnogo nalazio, te znam formulu: što nablizu izgubih, nadaleko nađoh; što nadaleko tražih, nablizu nađoh.

□ Dve sile bore se u meni: Gde živim, sve novi koreni iz mene prodiru u stvari i bića, i život mi biva sve bogatiji sokovima okoline. Ali dođe poziv izdaleka: po silueti planine na vidiku, po vodi u toku, po tici u letu. I onda nemilosrdno počupam korene; duboka tuga rastanka vuče se za mnom kao senka.

□ U ljubavi potroših poslednju paru sebe. Divna je to varalica: ona obmanjuje da je dala sve, kad je uistinu sve oduzela.


Dodiri i prodori

□ Evo zašto prijatelj postoji: Dođe i žali mi se na svoje nevolje, ja ga tešim pričajući mu svoje, i slatko mi što su moje veće od njegovih; ili odem ja njemu da se pohvalim za uspeh. On se razveseli, i mesto da čestita, raspriča se o svome. I vratim se žalostan, u neznanju čime se on to razveselio, mojim ili svojim uspehom?

□ Koja će kuća najpre pasti? — Od najslabijeg materijala. — Ne, već ona u koju je majstor sa svakom ciglom uzidao po jednu sumnju.

□ Evo kako ću ispitati od koje je ko građe napravljen: taj, što nema kod sebe, ili će voleti ili mrzeti kod drugog.

□ Sve mogu da trpim, osim dosadna čoveka kad je u pravu.

______________________

5 Iznad precrtano: Kad mišlju bežim od čega, slutim da se krećem u krugu i približujem istom s druge strane.


Zbirka knjiga i rukopisa
Momčila Nastasijevića (1894—1938)

Signatura: II-399681-04
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991

Digitalna Narodna biblioteka Srbije (http://digital.nb.rs/collection/kn-nastasijevic)

[postavljeno 25.01.2010]


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 12:31:01 am
*

MOMČILO NASTASIJEVIĆ O DOMAĆEM DRAMSKOM POZORIŠTU


Pre sedam decenija, u vreme rasprava i anketa o položaju i mestu domaćeg dramskog pisca u repertoarima jugoslovenskih i posebno srpskih pozorišta, a pre svega prestoničkom, pesnik, dramatičar i esejista Momčilo Nastasijević (1894—1938) je objavio zapažen esej o tada, kao i sada, uvek aktuelnoj temi — mestu domaćeg dramskog pisca u repertoarima profesionalnih pozorišnih kuća.

Malo je poznato da je Nastasijević bio zapaženi esejista vanredne erudicije, a svoje brojne tekstove o različitim pitanjima stvaralaštva objavljivao je u nizu listova i časopisa, a tek manji deo sakupljen je posle njegove smrti i objavljen 1939. godine, u Celokupnim delima, u izdanju prijatelja.

Za života objavio je muzičku dramu Međuluško blato (1927), drame Nedozvani (1930) i Gospodar Mladenova kćer (1931), a u rukopisu je ostavio dramsku hroniku Kod večite slavine i muzičku dramu Đurađ Branković.

Nastasijevićevo dramsko stvaralaštvo nije imalo srećnu sudbinu: nije našlo mesta na repertoarima većih pozorišta, a i ona retka izvođenja nisu pozitivno ocenjena i šire prihvaćena. Ostalo je enigma za pozorišne stvaraoce gotovo do danas. U novije vreme javljaju se pokušaji da se nađe ključ za njegove drame, natopljene simbolističkim elementima sa ekspresionističkim primesama.

U svakom slučaju zbog svojih literarnih vrednosti (prevazilaženje tradicionalnih dramaturških okvira i shema), svoje osobene poetike (težnja spajanja muzičke melodije i govorne reči), tematske originalnosti, drame Momčila Nastasijevića zaslužuju pažnju novih, mladih pozorišnika.

Tri godine pre smrti, pojavio se esej u kome dramatičar razmišlja o jednom od presudnih pitanja opstanka i razvoja nacionalne pozorišne umetnosti — stvaralačkom jedinstvu pisca, glumca i gledaoca.
 

"Dramsko stvaralaštvo i pozorište kod nas"

"Cela naša prošlost otkriva smisao jedne veličanstvene dramatičnosti; u duhovnom sklopu našeg čoveka ima nečeg prevashodno dramatičnog, što svoj puni izraz nalazi ne u širini izliva već u munjevitosti poteza. Svakodnevni život kod nas ne ispoljava se toliko u ujednačenom toku koliko u dinamičnim smenama mirovanja i dramatičnog razmaha, pa ipak drama kao umetnički oblik nije samorodna našem tlu, već je uz druge tekovine novije kulture i ona presađena kod nas sa Zapada.

Pitanja mnoga se postavljaju: zašto ono što nam je u krvi i u sudbini još uvek nije kod nas stiglo do svoga punog umetničkog uobličenja?

Da li što je, u samim osnovama hrišćanskog života kod nas, kroz Srednji vek, dramski nagon našeg čoveka u tolikoj meri religiozno bio usredsređen na liturgiju, mističnu dramu pa do pobožne drame, kao na Zapadu, a do svetovne još manje, kod nas nije moglo doći? Ili što je, propašću države i rušenjem naše materijalne kulture, nestalo svake pogodnosti da se drama začne i razvije makar i do početnih oblika? Ili, što je život, dramatičan sam po sebi, u nedostatku mira, našao sebi punu ravnotežu u širinama epskih pevanja i kazivanja? Ili, možda, što je ono bitno u nama, sudbinom utkano u prirodu, i posle svih tragičnosti, počelo tek dozrevati do neophodnosti izraza?

Problem dramskog stvaralaštva danas nam se sam po sebi jače no ikad postavlja, sa svom silinom nečeg neophodnog za dalji tok naše kulture.

Postavlja se upravo u trenutku kad drama na svim stranama preživljuje najtežu krizu od svog postanka, kad se pozornica izvrgla u mesto za šturu psihološku analizu pojedinca i sredine, ili za puku zabavu gomile, ili za propagandu političko-društvenih uverenja, ili, što je najgore, duboko već zašla u interesnu oblast filmske proizvodnje. I sve to, dekadentno i umetnički obesmišljeno, čemu je naša mlada dramatika široko izložena, zajedno sa svim nedaćama pozorišta kao ustanove, samo još usložuje i otežava i onako teško pitanje dramskog stvaralaštva kod nas.

Nikad nije dovoljno podvući: bez pozornice i gledališta drama je lišena svoje biti. U organskoj su celini i onaj koji stvara i oni koji glume i oni koji prisustvuju glumi. Problem dramskog stvaralaštva ne može se integralno rešavati bez jednog od ova tri činioca. Niti se igde moglo doći do punog dramskih razmaha ako se delo, izvođači i gledaoci, pri izvođenju, nisu stopili u nerazdvojnu celinu. I ni u kojoj umetnosti kao u ovoj sudbina dela nije u tolikoj meri uslovljena, nije toliko u rukama onih koji glumeći, svojim životima ostvaruju ga, i koji posmatrajući ga, silinom doživljaja postaju živi učesnici u njemu.

Pitanje je u ovome: je li naš dramatičar toliko čvrsto postavljen kao stvaralac da ga pri stvaranju neće sputavati nikakvi zahtevi oveštale tehničnosti, da ga nikakva prolazna ideologija dana neće zavesti i oslabiti pru uronjavanju u sudbinu i patnju našeg čoveka, i da se neće polakomiti ni na kakav potez koji bi značio ustupanje onima što od pozorišta zahtevaju puku razonodu.

Pitanje je, zatim, je li delo našeg dramatičara po svome bilu zaista u tolikoj meri naše da će se glumac pri prvom dodiru već saživeti sa dodeljenom ulogom, kao sa nečim duboko srodnim.... Jer, neka se ne zaboravi, glumački talenat može se do velike mere razviti jedino time ako mu domorodni dramatičar sve daljim ulogama bude raspaljivao već upaljeni plamen.

I, najzad, jesu li oni koji prisustvuju prvom izvođenju, kao ljubitelji i razumevaoci, i svojim sudom unekoliko opredeljuju sudbinu dela, u dovoljnoj meri zagrejani za procvat naše rodne dramatike da će ih ono što je slabo u njoj istinski žalostiti, ali tim više i radovati ma i najmanji nagoveštaj nečeg što je zaista dramsko i zaista naše. Ili će, stavom sudijske strogosti, i u težnji da se stalno potvrđuju kao takvi, ostati samo kočnica onde gde su u prvom redu pozvani da prihvate o ohrabre dramatičara na njegovom preteškom putu stvaralaštva, ne štedeći ga pri tom ni najmanje u onom gde je pokleknuo, promašio, zalutao.

Rečju, ni kod nas, niti igde, procvata drame ne može biti bez pozorišnog kulta u punom smislu reči. Svaki raskorak dramatičara i glume, glume i publike, koban je u tom pogledu. I sva hramanja naše dramatike, i sve nedaće pozorišta, samo su otud poticali. Osnovnim nesporazumima, mesto uzajamnog hrabrenja, samo je jedno drugo obeshrabrivalo.

Neka dramatičar smelo da punog maha svome dramskom nagonu; neka prestoničko pozorište za dobar primer ostalim pozorištima u zemlji, izvođenje domaćih dela brojno bar izjednači sa izvođenjem odabranih stranih dela; i neka se, najzad, sa više dobre volje i poverenja prema domaćim delima odlazi na premijere; i neka kritika, ne snižujući ni najmanje strogost svojih merila, svojom dobronamernošću pokaže da joj je zaista stalo do procvata naše dramatike". (1935)

Zoran T. Jovanović


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Novembar 14, 2012, 10:12:52 pm
**

STANISLAV VINAVER O MOMČILU NASTASIJEVIĆU


Momčilo Nastasijevic koji je naš najčudniji, "najtamniji", najnerazumnjiviji pisac jugoslovenski, nosi nešto od starinskog i neiskazanog srpskog čoveka, koga su poharali, odomaćivši za njega obične izraze koji nisu pod meru. Taj čovek starostavni, nije mogao sve da iskaže kroz deseterac — koji je pozivao na borbe, i kroz sevdalinku — koja je tvrdila da u životu običnom ima dovoljno topline, tuge i zanosa. On to oseća kao izdaju drevne istine kao šaren i lažan program gluhe i okorele današnjice. G. Nastasijević mogao bi nekima da se učini i "dekadentan". Na dnu starih, gazdaških ili sebarskih — utrnulih savesti, pronalazi pradrevne vatre koje tinjaju. Njemu se svet prestavlja pun tamnih čini, slutnji, nedorečenih reči, nedozvanih misli i osećaja. Treba se tek snaći, — a mi se pravimo da smo već sve doživeli! G. Nastasijević je u ponečemu Šapcu najdalji, on nikad ne traži širinu, koja mu je čak i mrska, nego sve uže i uže krugove, i sve grčevitiju i kobniju dubinu. A ipak, njega tek možemo da razumemo kao protivnost naše vedrine, i naše odlučne šabačke slutnje: da sve što se dešava ima svoj jasan smisao. Njega možemo da razumemo tek kao protivnost onome što mi zovemo: običan naš čovek, kao protivnost našem načinu poznavanja ljudi, i primljenoj i usvojenoj živoj želji. Na kraju krajeva, to naše šabačko poznavanje ljudi, u prvoj definiciji svojoj, ima samo praktičan cilj, onih koji teže da poznadu ljude ciglo za to da bi znali kako s njima da postupe, a ne zato da bi odredili kome su tamnome krugu ti ljudi srodni, s kim vezani, i odakle istrgnuti. Kod g. Nastasijevića ni najmanje nije važno kako taj čovek trguje, raspolaže imanjem, i govori javno, pod pritiskom prijemljive retorike — nego je značajnije, šta on u najtajnijoj suštini, tako reći izvan kruga poslovnosti — pretstavlja. Imamo mi u gazdaškom Šapcu tih tajnih osobenjaka! G. Nastasijević odbacuje sve ono što o čoveku površno znamo i možemo da znamo, sve mu se to čini potpuno, i ljudski, i božanski, i umetnički izlišno. On bi hteo da dokuči onoga staroga čoveka, starinca i mucavca, — koga niko ne zna, pa ni on sam — i koji se kroz neke naše i svoje gorčine nazire, da nas možda ipak prevari. Govoreći u okviru šabačke tradicije: on bi bio ona naša gorčina na dnu, do koga mi, vedri znalci, ne želimo da dopijemo čašu života baš da ne bi došli do tajne, — do koje, neki od vas ipak moraju, hteli ne hteli. Na piru života, njemu su sve ličnosti koje za trpezom piju samo da bi dobile raspoloženje i da bih im se "odrešio jezik" — potpuno tuđe. Jer ne dreši se izraz društvenim manifestacijama. On sačekuje momenat kada je jezik "zavezan", i kada svaka reč, koja se pod tim okolnostima kaže, znači nešto definitivno i nedokučno. On pronalazi veliku istinu u mamurluku, slutnju neku o nekom starijem pijanstvu.

Deo teksta preizet iz knjige Šabac i njegova tradicija, Stanislav Vinaver | Biblioteka narodnog univerziteta šabačke narodne knjižice i čitaonice
Knjiga 5 | Šabac, 1935


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Januar 22, 2013, 10:08:59 pm
*

FESTIVAL POSVEĆEN MOMČILU NASTASIJEVIĆU

Kulturni centar Beograda na trećem Festivalu pisca bavi se mogućnostima vizuelnog, teatarskog, muzičkog i literarnog tumačenja dela Momčila Nastasijevića. Autori izložbe su Olivera Rakić-Stošić i Predrag Petrović.

Ovogodišnji treći Festival jednog pisca u Kulturnom centru Beograda, posvećen je tumačenju opusa Momčila Nastasijevića, jednog od najznačajnijih stvaralaca srpske avangardne književnosti.

Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. a umro u Beogradu 1938. godine. Kao pesnik, pripovedač, dramatičar i esejista svrstava se u najzagonetnije srpske pisce, a bio je i jedan od omiljenih profesora književnosti i jezika u Beogradu.

Za razliku od njegovog života koji možda nije delovao avanturistički ni uzbudljivo, Nastasijevićevo delo to jeste.

Olivera Stošić Rakić autor je projekta Festival jednog pisca i autor izložbe o radu Momčila Nastasijevića.

"Ambicija nam je da doprinesemo boljoj i šire dostupnoj slici književne istorije Beograda. Izložba predstavlja jedan prilično sveden i uobičajen život jednog intelektualca u Beogradu u periodu između dva rata", navodi Stošić Rakić dodajući da je cilj upućivanje publike na istraživanje dela Nastasijevića.

U gornjem izložbenom prostoru nalaze se fotografije i dokumenti od kojih su mnogi prvi put pred očima javnosti, a koji svedoče ne samo o Nastasijevićevom delu, nego i o umetničkom stvaralaštvu njegove braće.

Predrag Petrović, autor izložbe, kaže da je Festival jednog pisca koncipiran tako da afirmiše umetničke vrednosti koje su savremenom društvu nedovoljno dostupne.

"Izložba je zapravo dijalog modernih proučavalaca književnosti sa našom književnom prošlošću. Dva dela izložbe odnose se na audio-vizuelnu prezentaciju Nastasijevićevog opusa i na informativno dokumentarnu građu na osnovu koje je lakše upoznati bogatu aktivnost umetnika i njegove porodice", navodi Petrović.

U okviru Festivala, koji će trajati do 21. juna, biće održani okrugli stolovi i tribine posvećeni rukopisnoj zaostavštini, predavanja i koncerti.

Na prvom i drugom Festivalu pisca predstavljeno je stvaralaštvo Rastka Petrovića i Stanislava Vinavera.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Dogadjaji/MomciloNastasijevicfestival-1.jpg)

02. jun 2009
http://www.rts.rs


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Januar 22, 2013, 10:46:40 pm
*

FESTIVAL MOMČILA NASTASIJEVIĆA I U KRAGUJEVCU


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomciloNastasijevic4.jpg)


Pesnik, dramski pisac, esejista Momčilo Nastasijević svakako je jedna od najvećih pesničkih figura na ovim prostorima, između dva svetska rata. Nesumnjivim značajem za tokove savremene srpske poezije Momčilo Nastasijević i danas privlači veliku pažnju stvaralaca, književnih teoretičara i čitalačke publike, pa se ovog meseca, u njegovu čast, u Beogradu održava manifestacija Festival jednog pisca.

Jedan deo ovog programa, koje organizuje Kulturni centar Beograda, održaće se i u Kragujevcu, u Narodnoj biblioteci "Vuk Karadžić", sutra od 19 sati, kada će biti otvorena izložba "Tajne Momčila Nastasijevića" i odigran performans Dah teatra — "Tragom Nastasijevića". Takođe, književni kritičari i teoretičari književnosti održaće  seriju predavanja o ovom pesniku, svakog četvrtka do kraja meseca, od 19 sati, u prostorijama Biblioteke.

Manifestacija Festival jednog pisca apostrofira mogućnosti savremenog, vizuelnog, muzičkog i literarnog tumačenja opusa jednog od najznačajnijih, najzagonetnijih, srpskih pisaca.

Osnovni pojam njegove poetike, "rodna" ili "maternja" melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. Maternja melodija je izvorni, arhaični jezik koji za njega ima tu mogućnost da muzikalnošću progovori o neizrecivom, onostranom, suštinskom. Zato, njegova poezija obiluje leksikom karakterističnom za narodnu pesmu ili tekst iz srednjovekovne književnosti, a apsolutnu hermetičnost postiže i mnoštvom neologizama, pa je uvek zanimljiva za nova tumačenja i interpretacije.

— Izložba je vizuelno-likovnog, dokumentarnog karaktera. Ovde se uz narativ o Momčilovom životu i komentare o poetičkim vrednostima i dometima njegove književnosti, prikazuje i uži, porodični kontekst u kome pisac stvara. Muzika koja će pratiti ovu postavku zapravo je savremena interpretacija kompozicije Svetomira Nastasijevića "Frula", na tekst Momčilove istoimene pesme. Likovna potentnost Nastasijevićeve nevelike, a kanonske zbirke "Pet lirskih krugova", kao i u tretiranju kategorije vremena, iskorišćena je u ambijentalnom aranžiranju printova na kojima su uvećani rukopisi Nastasijevićevih pesama — najavljuje Mirko Demić, organizator kulturnih aktivnosti u Biblioteci.

Gostovanje u Kragujevcu organizovano je uz podršku Grada Beograda — Sekretarijata za kulturu i Ministarstva za kulturu Srbije, naravno uz saradnju sa Narodnom bibliotekom "Vuk Karadžić" u Kragujevcu, a autori projekta su Olivera Stošić Rakić i Predrag Petrović.

S. Milošević | 06.09.2010. | Šumadija pres (http://sumadijapress.co.rs/index-p128-ni7989-c128.html)


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Septembar 01, 2013, 09:36:40 pm
*

MOMČILO NASTASIJEVIĆ NAJZAGONETNIJI SRPSKI PESNIK

Većinu pesama posvetio Darinki Sretenović, kojom se nije oženio. Srce mu je zatreptalo i za pijanistkinjom Bojanom Jelačom, ali je do kraja života ostao sam

Jedan od najupečatljivijih i verovatno najzagonetnijih srpskih pesnika, Momčilo Nastasijević, do kraja svog prekratkog života ostao je samotnjak, za mnoge nedokučiv. Do besmrtnosti i beskraja voleo je Darinku Sretenović, ali se njome nije oženio. Posvetio joj je mnoge pesme, među njima najpoznatiju "Gospi". Već udatoj sa prezimenom Belić, njoj je napisao: "tuđa su deca iz tebe zaplakala..." Srce pesnikovo ustreptaće i za pijanistkinjom Bojananom Jelačom, ali će on do poslednjeg dana ostati najverniji poeziji i samoći.

U ljubavne tajne Momčila Nastasijevića upustila se u drami "Angelska sonata" dramaturg i reditelj Zorica Simović. Premijera zakazana za ponedeljak, u sklopu oktobarskih "Dana Nastasijevića" u Gornjem Milanovcu, odakle potiču Nastasijevići.

Još od rane mladosti, Zorica Simović, koju sa Nastasijevićem veže i isti zavičaj, proučava bogatu baštinu velikog pesnika, traga za novim detaljima iz njegovog i danas pomalo zagonetnog života.

— Komad nosi naziv "Angelska sonata" zato što sam pouzdano otkrila da je Momčilo najviše voleo poslednju Betovenovu klavirsku sonatu — objašnjava Simovićeva za "Novosti". — Izvodeći upravo ovo delo, Momčilovu naklonost stekla je lepa pijanistkinja Bojana Jelača, koja je često dolazila na čuvena okupljanja u beogradskom salonu četvorice rođene braće, umetnika Nastasijevića: Momčila, Svetomira, Slavomira i Živorada, gde se okupljala elita onovremene Srbije.

Skupljajući faktografske podatke na kojima je zasnovala svoj dramski tekst, autorka je kaže došla i do zanimljivih detalja o stvarnoj Bojani Jelači, ali se ovaj komad, za koji postoje naznake da bi mogao da preraste i u TV seriju, pre svega zasnovan na Momčilovom odnosu sa Darinkom Sretenović.

— Darinka i Bojana su stvarne, ključne osobe u pesnikovom životu, ne računajući tu njegovu familiju — smatra Zorica Simović. — Imala sam čast i privilegiju da se susretnem sa Darinkom. Upoznala nas je njena tetka Marija Drašković, sada penzionisani profesor istorije, a kod Darinke me odveo izdavač Milorad Glire Daničić, oboje su iz Gornjeg Milanovca.

Veći deo radnje ove drame odvija se u jednoj beogradskoj bolnici, poslednjeg dana života Momčila Nastasijevića — 13. februara 1938. godine:

— Kao dramaturg, izabrala sam naročito taj dan, jer se u njemu prepliću sudbine ljubavnog trouga Momčilo — Bojana — Darinka. Kraj njegovog uzglavlja tada nije bila Darinka, iako su se voleli do besmrtnosti i beskraja. Tog mučnog poslednjeg dana, sa Momčilom priča Bojana — otkriva autorka "Angelske sonate". — Nisam ovim komadom želela samo da osvetlim Momčilov nepoznati život, nego da kroz njegov stvarni život i specifičnu duhovnost kojom je zračio i koju mi danas moramo prenositi, dramatski osvetlim i savremenog čoveka. Dramom se, koliko ona to zaslužuje, odužujemo i Nastasijevićima. A, Momčilo, izvrstan poliglota, tačno je govorio da se iz njihovog dobrog poznavanja najbolje može sagledati svoj jezik.

ZAVIČAJNI DUG

Pisac i reditelj "Angelske sonate" priznaje da joj se ostvarila želja da predstava bude proizvod Gornjeg Milanovca:
— Osim Nastasijevića i mene, iz ovog grada su sve troje glumaca: Andrija Daničić, koji tumači ulogu Momčila, Dušica Novaković (Bojana) i Gordana Matijević (medicinska sestra u bolnici u kojoj Momčilo umire) — priča Zorica Simović.


BIRANJE SAMOĆE — Mnogi naučni i umetnički velikani, poput genija Nikole Tesle, ali i neprevaziđenog pesnika Momčila Nastasijevića, često i upadljivo su odabrali samoću, radi svoje misije u nama još nedokučivim razmerima — podseća Zorica Simović.

Milorad Bošnjak | 06.10.2012. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400000-Momcilo-Nastasijevic-najzagonetniji-srpski-pesnik)


Naslov: Momčilo Nastasijević (1894—1938)
Poruka od: Angelina Decembar 17, 2014, 03:32:27 am
*

ŽIVOT MOMČILA NASTASIJEVIĆA PREPUN JE TAJNI

Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana Jelača umrla iste godine, ubrzo posle Momčila Nastasijevića, uz čije uzglavlje je bila dok je izdisao

Životna i umetnička drama čuvenog srpskog pisca Momčila Nastasijevića prepuna je tajni. Najveća među njima — zašto je do kraja života izabrao put samotnjaka, i pored dve žarke ljubavi — tema je drame "Angelska sonata" Zorice Simović, o kojoj je pisano u prethodnom broju dodatka "Kultura".

Upravo povodom tog teksta "Novostima" se javila Ivanka Jelača, iz Beograda, rođena tetka Bojane Jelače, pijanistkinje za kojom je zatreperilo srce velikog pesnika. Bojana, čija porodica je rodom iz Like, često je svirala na okupljanjima u umetničkom salonu braće Nastasijević. Bila je jedna od dve Momčilove istovremene ljubavi i jedina pored njegovog bolničkog uzglavlje dok je izdisao. Ta scena jedna je od ključnih u predstavi, čijoj premijeri u Gornjem Milanovcu je prisustvovala i Ivanka Jelača.

— Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana umrla te iste 1938. godine, ubrzo nakon Momčila, takođe od tuberkuloze... — posvedočila je za naš list. — Njihove sudbine spojene su na onom svetu. Porodica je znala da je Bojana poslednja i jedina ispratila Momčila iz života. Morala je to učiniti u pokušaju da razreši zagonetku zašto se Momčilo nije oženio ni njome, niti Darinkom Sretenović, svojom drugom ljubavlju.

Vidno potresena dramom "Angelska sonata", Ivanka Jelača kaže da delo Zorice Simović verno predstavlje gotovo eterične likove Momčila i Bojane, naslućujući tragediju njihove prerane i gotovo istovremene smrti. I autorka drame, koja je godinama istraživala tajne pesnika Nastasijevića, priznaje da je tek je od Ivanke saznala kako je i kada umrla Bojana.

A zašto ni Momčilova životna ljubav sa Darinkom Sretenović nije prerasla u brak, iako joj je posvetio sve pesme, među kojima i čuvenu "Gospi", otkriva nam Milorad Glire Daničić. Ovaj Milanovčanin, penzionisani novinar i izdavač, bio je blizak sa Momčilovom braćom Svetomirom, Slavomirom i Živoradom.

— Jedne noći, oko ponoći, na vrata moje kuće u Milanovcu zakucao je nepoznat stariji čovek — priča nam. — Bio je to sin Darinke Sretenović, udate Belić. Živeo je u Beogradu i već bio u penziji. Izvinjavajući se, uzbuđeno mi je pokazao knjigu "Velike ljubavi srpskih pesnika", u čijem izdavanju sam i ja imao udela.

U setnom, dužem razgovoru, Darinkin sin mu je ispričao: "Pročitao sam je više puta, nisam izdržao da se baš sad ne zaputim iz Beograda u Milanovac. Evo vam odgovora na pitanje: zašto se moja mati Darinka nije udala za Momčila, nego za mog oca, iako je Momčila volela iskreno i beskrajno, kao i on nju? Samo zato što on nije hteo da njen život i sudbinu veže za svoj, jer je sasvim dobro znao da će ubrzo umreti, kao što se zaista desilo".

Milorad Bošnjak | 13.10.2012. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:401000-Zivot-Momcila-Nastasijevica-prepuna-je-tajni)