KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Decembar 18, 2010, 02:24:41 am



Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:24:41 am
**


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Rajko_Petrov_Nogo_(1945)_rad_Mome_Kapora.jpg)

Portret Pesnika, rad Mome Kapora, 1995.


RAJKO PETROV NOGO

Rođen je 13. maja 1945. godine u Borijama kod Kalinovika, u Hercegovini.

Diplomirao je književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, a magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Objavio je u više izdanja knjige pjesama: Zimomora, Zverinjak, Bezakonje, Planina i počelo, Lazareva subota, Na kapijama raja, Hajdučija / Malo dokumentarnih detalja, Nedremano Oko; više izbora iz poezije: Zimomora, Na kraju milenija, Lazareva subota i drugi dani, Lirika, Nek pada snijeg, Gospode, Najlepše pesme Rajka Petrova Noga, Nije sve propalo, Vrata Spasa, U Vilovome dolu; knjige pjesama za djecu: Rodila me tetka koza, Koliba i tetka koza; knjigu književnih kritika Jesi li živ; studiju Obilje i rasan materije, knjige eseja Na Vukovoj stazi, Suze i sokolari.

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Srpskog Sarajeva objavio je 2003. godine Dela Rajka Netrova Noga u pet knjiga: Pesme, Nesme i note — Pesme za decu, Eseji, Kritike, Antologija srpsskih junačkih pjesama.

Priredio je Pjesme Alekse Šantića, Poeziju Jovana Dučića, Poeziju i prozu Branka Ćopića, Priče kod vode Ćamila Sijarića, Sonete i poeme Skendera Kulenovića i Oči na oba sveta, izbor iz poezije i putopisne proze Jovana Dučića.

U junu i julu 1997. godine u Zadužbini Ilije M. Kolarca i manastiru Studenici horski je izvedena muzičko-poetska rukovet Vrata Spasa Svetislava Božića i Rajka Petrova Noga, a snimak tih koncerata objavljen je u izdanju PGP RTS-a kao kompakt-disk i video kaseta. Na Vavedenje 1999. godine u Zadužbini Ilije M. Kolarca horski je izvedena muzičko-poetska rukovet Svetislava Božića i Rajka Petrova Noga Serbijo, iže jesi (hilandarski palimpsest), kojom je obilježeno osam vijekova Hilandara. Potom su, pod istim nazivom, objavljeni i knjiga i kompakt-disk.

Rajko Petrov Nogo dobio je najznačajnije pjesničke nagrade, a za knjigu Nedremano oko Vitalovu nagradu "Zlatni suncokret", nagradu "Meša Selimović" i Nagradu Vukove zadužbine. Biblioteka "Stefan Prvovenčani" iz Kraljeva, povodom nagrade "Žička hrisovulja", organizovala je razgovor o pjesnikovom djelu i 2004. godine objavila zbornik radova sa toga skupa Rajko Petrov Nogo, pesnik.

Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske Rajko Petrov Nogo izabran je 1997, a za redovnog 2004. godine.

Bio-bibliografski podaci preuzeti iz knjige: JEČAM I KALOPER u velikoj bašti | Rajko Petrov Nogo
Slika preuzeta iz knjige: Lirika | Rajko Petrov Nogo


[postavljeno 17.12.2009]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:25:52 am
*
KO JE OVAJ ČOVEK?


RAJKO PETROV NOGO
(Suncokret s Kalinovika)

Početak — rođen je 13. maja 1945. u Borijama, Kalinovik. Otac Petar, majka Stana. Sav je okrenut prošlosti i precima, kažu da je starinom iz Raševića, pleme Kuči, Crna Gora. "Mi se na svoje duhovne pretke oslanjamo i kada se od njih otklanjamo.

Detinjstvo — čitao je sve čega se dokopao. Kao bosonogi klinac, podno Kalinovika, sanjao je da mu jezik bude "sablja" ubojita, a pero glavna "alatka" u životu. Evo i autoportreta ("Portret umetnika iz mladosti"): "Ustrojen ždrebac ili bik utučen/ Pod pokrovcem i na ularu vodan/ Propisno škopljen živ klan nedoučen/ Zvanično svezan vrlo vrlo odan. Prisilno krotak mlad pažljivo lučen/ Neporočan može se reći zgodan/ Obrađen i pri tom neznatno mučen/ Tvrdoglav prav za vuču nepogodan. Intelektualac malčice skučen/ Zatreba li garantovano plodan/ Fotogeničan za izlog obučen/. Ponižavanjem i samovanjem glodan/ Jednostavan a ipak neproučen/ I na kraju starom šinteru prodan."

Verska opredeljenost — pravoslavna. "Mi smo na krupne, hristolike, nemanjićke plave oči svetoga Save po drugi put progledali i u stare se narode upisali i zato je Hilandar naš donji, ugaoni kamen, naš stožerni hronotop."

Nacionalnost — Srbin. "Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene. Mi moramo pokusati svoju porciju krvi", govorio je jula 1994. i zaradio etiketu nekritičkog nacionaliste (zbog prijateljstva s Radovanom Karadžićem možda i njega zaištu oni iz Haga). Zato sada dodaje: "Priznajem da sam spram kritičkih mondijalista — nekritički nacionalista. Priznajem da sam politički naivan i da tu svoju naivnost negujem. Priznajem da sam pred huškačima mira-blatomira — ratni huškač i da sam time nanio štetu opštoj srpskoj stvari koja je do tad čvrsto stajala kao što sad visi. Očekujem da me kamenuju. Već sam sebi napisao epitaf: "Kraj nametne gromile". Čekam da vidim ko će se prvi baciti kamenom. Oplakaće me Žene u crnom i dva u filozofsku nulu sastavljena polumjeseca Beogradskog kruga..."

Obrazovanje — završio je Učiteljsku školu u Sarajevu, Filozofski fakultet (Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik), takođe u Sarajevu, i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Karijera — pre nego što se ovenčao slavom jednog od najvećih savremenih srpskih pesnika bio je urednik u IP "Veselin Masleša" u Sarajevu. Od 1982. je i urednik u BIGZ-u.

Autor je zbirki pesama "Zimomora", "Zverinjak", "Bezakonje", "Planina i počelo", "Lirika", "Malo dokumentovanih detalja", "Na kraju milenija", "Lazareva subota" "Lazareva subota i drugi dani", "Na kapijama raja", knjige književnih kritika " Jesi li živ", studije "Obilje i rasap materije", knjige eseja "Na Vukovoj stazi", antologija "Srpske junačke pesme", "Vrata spasa"... Pisao je i za decu: "Rodila me tetka koza" i "Koliba i tetka koza".

Nagrađivan je mnogim, kako sam kaže, pravim nagradama u pravo vreme: "Mlad čovek prirodno želi nagrade, ali kad star čovek krene u grčevitu potragu za nagradom, to je groteskno. Priznanja su mi stizala na vreme i umeo sam da ih nosim. Dobijao sam upravo one nagrade koje su nosile imena mojih pesničkih predaka. Nisam dobio nijednu državnu nagradu, a i ne žudim za njom, jer danas ne bih ni znao koja mi je država."

Upravo je nagrađen i nagradom "Meša Selimović" za zbirku pesama "Nedremano oko", za koju je već dobio Vitalovu nagradu "Zlatni suncokret", kojoj se veoma obradovao: "Bilo je nekog višeg proviđenja da dobijem "Zlatni suncokret". Pre 40 godina, kao brucoš, napisao sam pesmu "Suncokret", koja je jedno vreme bila moj amblem. Crne semenke iz tog prezrelog suncokreta pale su na tlo i pojavile se kao "Nedremano oko"... Prste sudbine vidi i u dobijanju "Meše", baš na Đurđevdan, pa kaže: " "Đurđevdan je i centralni hronotop romana "Derviš i smrt". Đurđevdanska noć jeste onaj čas užasnog progledavanja Ahmeda Nurudina, glavnog junaka Selemovićevog romana...".

Stranački angažman — član je Međunarodnog komiteta za istinu o Radovanu Karadžiću, a sa njim ga veže prijateljstvo iz studentskih dana, kada su ih, zajedno s Duškom Trifunovićem, progonili agenti bosanske Udbe...

Zanimljivosti — njegovu "Serbijo, iže jesi" u muziku je pretočio kompozitor Svetislav Božić. "Nisam pisao stihove za muziku. Uopšte malo pišem, a po narudžbini nikada. Narudžbine primam od neba neposredno, davno je odsečno rekla sirota Marina Cvetajeva. Uostalom, poezija i nije pitanje versifikacije, već sudbine."

Iako voli da kaže da je cedio suvu drenovinu, mnogi ga smatraju veoma plodnim pesnikom. Bio je senator u Republici Srpskoj. Mnogi posebno vole njegove "Listove vječnog kalendara": "Razboljela se naša mati/ I nagnula se kuća stara/ I tako poče opadati/ List po list vječnog kalendara. Lasica nam se okotila/ Na zadušnice - u zlo veče/ Kad siročadi rastu krila/ I nad dolinom gajde ječe. Ni Mitrova ni Đurđevdana/ U praznom listu naše knjige/ Na bosioke pade slana/ A paučina na verige."

Oženjen je Ljiljanom, magistrom jezika, imaju Vladimira i Petra i unuke.

Zorica Zarić | 13.05.2003. | Glas javnosti (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/05/13/srpski/T03051202.shtml)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:26:19 am
**

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/RajkoPetrovNogo-Lirika1a.jpg)

Rajko Petrov Nogo
Lirika
BIGZ
Beograd, 1995.



NA KAPIJAMA RAJA venac soneta


NA KAPIJAMA RAJA

Iz šume ulazimo pravo u komunizam
Na vrata magacina ko na kapije raja
Za gole i gladne Za bašibozuk i nizam
Engleski hubertusi i trumanova jaja

Sirotinja se slila u javna kupatila
Spiramo trulu prošlost I novogovor blista
Nepismena se rulja pošteno napatila
Da međ apostolima prepozna svoga hrista

Jesmo li tad kačkete od padobrana bluze
Pitomci nove vere nosili klasno svesno
Ili mlekom u prahu već šminkala nas sudba

Za ovu operetu A krokodilske suze
Jesmo li uvežbali u ono vreme tesno
Kad hranila nas unra a branila nas udba


SA ŽUTOM ZVEZDOM NA RUKAVU

Sa žutom zvezdom na rukavu
Ja hodim svetom pridvorica
Preplivah drinu gazim savu
Tu najzad postah kukavica

U tuđa gnezda snosim jaja
Dok velikaši carstvo drobe
Pripitomljena peva raja
Zapevaj onda i ti robe

Zakukaj kao kukavica
Prevrni kano lastavica
Daleka groblja i ognjišta

Grakće li gavran naša tica
I žeže li nas nesanica
Tamo i amo Bez igde išta


EPITAF ZA M. S.

Zatukoše ga kamenjem
Zemljaci braća rođena
Kamenje osta znamenjem
Da je sloboda rođena

Zatukoše ga kocima
Licem na bele poklade
Dođu ubice s ocima
Za pomen da mu pokade

Onaj koji mu sastavi
Perom na trošnoj hartiji
Epitaf ovaj sumoran

Na sličnoj sramnoj zastavi
Umače crnoj bratiji
Od zavičaja umoran


JOVAN DUČIĆ. EPITAF

Spolja gord i dalek
Iznutra pun sačme
Vratiće se navek
Mračan u dumače

I pod kamen leći
Sa nakotom noći
Neka gmižu veći
I pod suncem moćni

Je li ko gvelf tužan
Od slobode kužan
Taj knez da ga pamte

Ili je taj sužanj
Od sramote skružan
U tercet ko dante


BUDI MENE MIRAN

Onaj grob u žitu gdje leži djed rade
Ko u svojoj kući na seoskom groblju
Čekao je hudo božije čeljade
Da ga upokoji kada mu pozoblju

Crni konjanici i vrani gavrani
Svu od mjesečine zobnicu vedrine
Crn zavoj smijeha i božur na rani
Nosimo vo vjeki svi mi preko drine

Budi mene miran Snago Podaništva
Zgranuo si one noći nevesele
Isprane šafrane i ječam u klasu

— Ako sam to što sam Zrno Stida Ništa
Neka nam se groblja u nebesa sele
Jutro plavog sljeza o beton se sasu


POTOP

Između dve zveri šćućureno jare
Spolja i iznutra lavre napuštene
Preorana groblja Rezak tamjan žare
Sa nojeve barke i sad cvili štene

I potop još traje Ustave nebeske
Provalile su se i crni dažd lije
Ovaj iz života i onaj sa freske
Ptice i gmizavci Hude familije

Čekamo zar vetar da uzbije vodu
I kao znak božji da ograne duga
Granom maslinovom da odškrine vrata

Sinja kukavica na crkvenom brodu
Pa da uzletimo put nebeskog kruga
S visokih dečana ko sa ararata

[postavljeno 17.12.2009]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:28:10 am
**
Rajko Petrov Nogo — Lirika


NA KAPIJAMA RAJA venac soneta


OTKRIVENJE

Četiri jahača iz bosanske tmuše
Iz kamenog doba iz krvavog speva
Zatiru i prže i pred sobom ruše
Sve što uzgor stoji Samo slepac peva

Konjanike crne i čalme bijele
Mrke kaurine i gavrane vrane
Vuke i hajduke tankovrhe jele
Koce i konopce svilene gajtane

Iza crnog sunca jedan dimnjak viri
I još čeka rodu Na svetskom bunjištu
Kokoti-marsovci ljubičastih mrena

Kolutaju okom i isprave ištu
Od dvaput zaklanog Traže da se smiri
Iz zemlje provrela krv nenamirena


NJEGOŠ U VENECIJI

Od kosova polja do voždovca
Sakraj knina do na vrata stoca
Od malena doca do sokoca
Gdje su nekad pušili sa koca

Zvijezda se do zvijezde zlati
Krvav uštap kao božur niknu
Crni brče đe ćeš okapati
U mostaru ili u travniku

Pjane glave razvile barjake
Pleme naše u lokandi pati
Tu omrkni onamo osvani

Ljulja majka uroše nejake
Međ njima ćeš mene poznavati
Po sonetu po mojoj apsani


SVLAK

Poharčiše nam zdravlje
Spiskaše otadžbinu
I sada pute mravlje
Bogu Ocu i Sinu

I Puku što gavelja
Uz klance jadikovce
Označi Svetlost Velja
Ko putokaz za ovce

U gori i u vodi
U rupi crnoj nuli
Onaj Koji Nas Vodi

Pod zvezdu padalicu
Svlačiti košuljicu
Zna da smo obiknuli

[postavljeno 17.12.2009]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:28:52 am
**
Rajko Petrov Nogo — Lirika


LAZAREVA SUBOTA
PRED GRAČANIČKIM SUDOM



PRED STRAŠNIM SUDOM NA
GRAČANIČKOM ZIDU

Jesi li kopile iz crnih slovenskih šuma
Kentaur s telom ždrepca i licem arapčeta
U ježu lasica i vidra jakože puma
Taj mutant istorije što za freskama šeta

S precima iz čitanki s junacima iz vuka
S morlačkom sovuljagom unazad do čečana
I od kosova pa do kosova kuka
Šenicu još bjelicu i vodu sa zvečana

Turisto u prošlosti S tobom su dvaput mrtvi
U blatu zagrljeni božurovi i deca
Sa ovog strašnog suda na gračaničkom zidu

Mirne i maloumne modre se oči žrtvi
I svetac za slijepca uz neme gusle jeca
O vremenu pošljednjem u sramoti i stidu


KOSOVKA DEVOJKA

Ni vatre ni slame Tek grančicu hrasta
Blagovest iz šume pod kapute skrili
Evo kondir vina sa rukama srasta
Ko sa desetercem ono što smo bili

Crno žito kletve knez prosu po podu
Burmu pozlatiše sunce tvoji zraci
Tri vojvode bojne ako opet odu
I krvavi nam se ukrste badnjaci

Kome će nikome božuri da cvatu
I zvona da zvone Ili će sluđeno
Crkvicom na dlanu sve što gmiže stati

Bore moj zeleni u srmi i zlatu
Stalni polazniče moje nesuđeno
Šest stotina leta još ću te čekati


BALADA O VODI

Na usni pijavica u snu iz gorskog oka
U jezeru si vidra a u moru si foka

Kožica na zapešću peraja i krljušti
Od čežnje izrastaju i bivaš onaj sušti

U vodi ko u majci i riba si i tica
Fetus oko koga se izlila maternica

Prvo je bila voda iz nje smo zaplakali
Krštenje u Jordanu a onda smo se prali

Od mnogoboštva Dnjeprom niz Karpate do Save
Još su nam kose riđe i oči nam se plave

Eno nas u Bojani u Momčilovoj Tari
Sloveni svakojako pomalo i Avari

Pijani pa poklani jezdimo niz Maricu
S Prijezdom u Moravu s Milošem u Sitnicu

[postavljeno 18.12.2009]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:29:28 am
**
Rajko Petrov Nogo — Lirika


LAZAREVA SUBOTA
U VILOVOME DOLU



NEK PADA SNIJEG GOSPODE

Nek pada snijeg Gospode
Iz sjećanja po očima
Spavajte šumske jagode
Sve moje s vama počima

Spavajte moji umrli
Bez groba i bez biljega
Neka vas vjetar zagrli
Zavije pokrov snijega

I neka majku zbodenu
I njenu crkvu jeliku
Bijelim ruhom odjenu
Za našu tugu veliku


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/RajkoPetrovNogo-Lirikazadnja1a.jpg)


Rajko Petrov Nogo — Lirika


Možda najlirskiju pesmu-molitvu u savremenoj srpskoj poeziji ispevao je Rajko Petrov Nogo u tri osmeračka katrena: Nek pada snijeg, Gospode. To je jedna molitva za mrtve, čija je tragika smrti "bez groba i bez biljega" utkana u jednu opštu tragičnost epohe. Tako često pesnik agresivnog bunta, Nogo ovde tiho poje jednu molitvu za belinu, kao pokrov "za našu tugu veliku".

Simbološki naboj belog kao boje izvire iz nekih pradubina; da pomenem samo da belo može da simbolizuje bezvremenost (i ekstazu), kada ga suprotstavimo crnom koje, prema Hajnrihu Cimeru, može da simbolizuje vreme. Nogo moli da njegove umrle, sahranjene u crnu zemlju, pokrije beli sneg. Bezvremeno, dakle, preko vremenog — u savršenoj skrušenosti, ali ne i rezignaciji molbenog obraćanja.

Ivan V. Lalić


"...Rаjko Petrov Nogo ovu pjesmu prvi put je izgovorio u Prebilovcimа. Bilo je to 4. аvgustа 1991. godine, nа dаn sаhrаne posmrtnih ostаtаkа Srbа iz Hercegovine, koji su izvаđeni iz jаmа po Hercegovini, i sаhrаnjeni uz opjelo koje je služio Njegovа svetost pаtrijаrh srpski Gospodin Pаvle. Zаjedničkа grobnicа nаlаzilа se u kripti crkve posvećene Sаboru srpskih svetiteljа i Prebilovаčkih mučenikа. Kriptа je upotpunosti uništenа а crkvа srаvnjenа sа zemljom. Zа ovаj zločin, nezаbilježen u ljudskoj istoriji još niko nije odgovаrаo." Prebilovci (http://www.prebilovci.net/latinica/poezija/nogo.php)

[postavljeno 18.12.2009]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:31:21 am
**
Rajko Petrov Nogo — Lirika


LAZAREVA SUBOTA
NA CVJETNU NEDJELJU



NA CVJETNU NEDJELJU

Na Cvijeti u nedjelju
U krčmu — ko u busiju
Iznutra da se očistim
U svakidašnjem nedjelu
Da se žalostan pričestim
Na blagu cvjetnu nedjelju

Sjeta i čemer-jaduljak
Kopriva drijen krasuljak
U krčmi — kao u crkvi
I među niščim ljudima
Rastu grančice vrbove
Iz bombe stida u grudima


O PETROVU DNE

Petrovačo grka divljako još gorča
Vlasi-Zagorani i Turci iz Borča

Sališe mi stravu da me i sad dave
Aveti djetinjstva Azija iz glave

Eno kraj pekare Karavlasi s neba
Smoče ječmenice i kupovnog hljeba

Zatvori se pune čami crkva prazna
Svak svakoga špija i Kuzman sve sazna

Banda je u šumi jataci u kući
Kulaka ću zmiju zadrugom zatući

Koji zapjevaše da zametnu čarku
U gluvome kolu već leže u jarku

A petu kolonu u krčmu sam zbio
Neka radi brlja što ja nisam smio

I bez Borča prika biće bratskih rana
Elezi s Borija Kovači iz Strana

Sad će neko jeknut jao-ti-ga-nama
Žedni zijevaju noži u korama

Petrovačo grka još mi trnu zubi
Lirikom ko nožem zakla me i ubi

A od smrti amo još me tište ljuće
Puste prazne šume prazne puste kuće


LAZAREVA SUBOTA

Legao da si Lazare
Ko proštac nasred ledine
Kukavice nam kazale
Kosovke šćeri jedine

U Vitaniji zasija
Ljubavlju Lazar voskrese
Mlado se sunce nasmija
Magare kad ga pronese

U duge gluve subote
Šenica tajom listala
Od Lazareve subote
Mati Cvijeti istkala

Ustani Crni Lazare
Iz zemlje i sa ikone
Sestre te prokazale
I braća te izgone

[postavljeno 18.12.2009]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:32:03 am
**
Rajko Petrov Nogo — Lirika


ZVERINJAK
MEĐU LJUDIMA


MAGLA

Duh ovoga grada — magla mu je ime —
nepoznatom soli tvar u meni siše.
Ako možeš, čudo, hajde, uništi me!
Ako li ne mogneš — tebe nije više.

Grade, kad te srušim (to će biti skoro),
tvoj siroti duh uklet će da luta
(baš kao što ja sam oko tebe moro)
ponad zverinjaka. Da strašnog li puta!

Mutna su vremena. Znak da idu ina.
Sinja moja glavo, ti se nisi sagla,
sad, dok vlada Njeno Veličanstvo Glina,
koga boga tražiš — ovde je bog magla.


A VI?

Za V. Lubardu

Što volim kad se sav odjednom uzjogunim,
hajdučki preci tad u meni se čuju —
golaći, beskućnici, jedino vični buni,
u pesmi, kao u snu, što samo prevrate snuju.

Što volim svoje srce, to ljuto, divlje ptiče,
u grudma, u krleci, kad besomučno bije,
pa kada ponornica bistrog prkosa niče
bez nade da se igde, tako žestoka, slije.

Što volim kad se nikom ne uklanjam sa puta
(pred mojim siromaštvom silnici, bednici zebu),
ovako sitnog, strašnog, ko će da me proguta
kad sam za svoje reči ja odgovoran nebu.


ZIMOMORA
BEZ KROVA


SUNCOKRET

Većega ludaka nema...

Šija mu se od težina iskrivila —
nejak je to oslonac za glavu blesavu,
od sunca obnevidelu,
u svetlost ludo zaljubljenu
ko monah onaj zvezdočatac
što u samštini skapa
(dok mu se laste po rukavima gnezde)
niz reku piljeći u zvezde.

Pa i kad oboleo, od tuge sveo,
stidljivo ogromnu glavu srcu bliže prigne,
i kad mu zenice sitne poispadaju,
on i tad sunce uporno sanja —
kao u maju.

Ludaka većega nema...


U MAHOVINI DETINJSTVA

STVARI KOJE SMO VOLELI

Stvari
koje smo voleli
zar izgubljene su zauvek:
zelena stolica, očeva škrinja
i blagi mir sa njima.

U pustom svetu osame
ja sanjam bliske stvari.

O kako silan jer uzaludan
napor je mojih prstiju
taj bliski mir da uhvate,
u školjku ruku zatvore;

ti prsti — puža rogovi
na druge, na jave dodire.

[postavljeno 18.12.2009]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:32:45 am
**
Rajko Petrov Nogo — Lirika

UMESTO POGOVORA


HERCEGOVINA


Sanjam.
San mi se skamenio.
Kuća se naslanja na crkvu. Crkva na šumu. Šuma na nebo. Na kući nema vrata. U kuću se kroz crkvu ulazi. Na crkvi vrata zazidana.
Sjedam na izvaljeni stećak. Na grčki greb.
Grgolje izvori. Biju gorska vrela. Voda se razlijeva i kratko stače u moćnu rijeku. Tu odmah i ponire.
Sanjam.
I u snu mi se spava.
Kraj one kuće, do one crkve, ispod one šume, pod onim nebom — dubodolinu plavi voda. Ozdo šikljaju vrulje.
Koje je, čije je ovo jezero. Modro od neba. Tavno od šume. Smaragdno. Do očnog bola prozirno.
I ribe u njemu jarkih boja, ribe svakojake. Ribe koje lete.
I rulja, šarena, do pasa već u vodi, golim rukama hvata ljeskavu ribu.
Kako je dolazila voda se i povlači.
U mulju drhture okrvavljeni i ribe i ljudi.
Mulj čvrsne.
Već sasušena, zemlja puca.
Traka je stala.
Kadar se ukočio.
Prizor se skamenio.
U snu — san mi se skamenio.
I stotžu se puta na različne načine ponovio.

                    *

Tamo sad raste zova.
Trošna koliba pod šindrom moja je rodna kuća. I šuma je moja. Moje je i nebo.
Ali otkuda crkva.
Umjesto kuće koje nema i crkve koje tu nikad nije ni bilo — šuma je crkva.
I nad njom kube neba.
A dokle oko dopire svuda okolo, i dolje do Humnine dokle oko ne seže, sve je to ista porta.
Sve što je ikad živo nad jamom zatučeno, u džombu strovaljeno, u ponor bačeno — u porti ove crkve počiva.
Kraj velike, možda nametne gromile, kod one kuće, do one crkve, pod onom šumom i nebesima, ispod onog mramora grčkog, počivam najzad i ja.
Meni se spava.



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Rajko_Petrov_Nogo_%20rad_Predraga_Dragovica.jpg)

Pesnikov portret na koricama, rad Predraga Dragovića

[postavljeno 18.12.2009]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:33:22 am
*
RAJKO PETROV NOGO


TUMAČENJA

1 . TRI NOGOVA EPITAFA

"Epitaf za M. S.", "Jovan Dučić. Epitaf" i "Budi mene miran" (Branku Ćopiću)

1. 0 .
O razlozima zbog kojih je, zbog političkog pritiska, sa ukupno četiri stotine hiljada duša, od Drugog svetskog rata do početka osamdesetih XX veka, morao da napusti zavičaj, Nogo je ponešto, doduše dosta uopšteno, bez dragocenih pojedinosti, rekao u tekstu "Zašto smo Drinu prebrodili" (prvobitno objavljenom u "Politici" od 11. marta 1989. godine.): "Ama nije zaludu Andrić pisao da se u Bosni svaki dram nježnosti dušom plaća. Kod tolikih lopova i bitangi koji su ovoj zemlji o glavi radili i rade, nas su — po šumama i gorama naše zemlje ponosne — snimali, prisluškivali i špijali, a onda nam, dušu na pamuk vadili, saslušavali i ponižavali. Članove partije naročito. Da su naivni, da će jednom uvidjeti kako su ta dva beogradska emisara došla da izvrše aneksiju. Znaju li oni da su to srpski pjesnici. Znaju li oni šta je Beograd. I tako dalje i tome slično. A pošto ja nisam bio član partije, mene su zamijenili sa jednim kriminalcem na koga sam im ličio! Preventivno. E kad već ni batine ni razgovori ne dadoše rezultate, počeše priviđenja. Da smo u bosanskim šumama spremali kongres. Da nas na Sinjajevini čekaju Đilas i Ćosić… I što ću vam duljit lakrdiju, ja se bogami uživjeh u tu stvar, pa pun neke avetne visine iz oholosti pregazih Drinu i kao prekaljeni konspirativac ovdje spremih tajni referat o paradigmi našeg izgona, tj. 'Epitaf za M. S.', koji je baš tih julskih dana, bog da mu dušu prosti, preminuo…" Uz ovaj, pesnik je napisao još dva odlična epitafa, oba u sonetnoj formi ("Budi mene miran", posvećen Branku Ćopiću, i "Jovan Dučić. Epitaf"). Na ovim trima pesmama pokušaćemo da pokažemo način na koji Nogo, polazeći od konkretnog povoda, od smrti trojice istaknutih umetnika reči, gde bismo, logično, očekivali da pesme završe u prigodnoj, nekrološkoj evokativnosti, koja bi učas zaokružila kroki portret, 'nadgrobije', majstorski nadrasta konkretan povod nastanku pesme, završavajući u univerzalizovanim iskazima, koji, osim što ponešto (značajno) govore i o pokojnicima i o onome ko im sastavlja "epitaf ovaj sumoran", svagda nešto zanimljivo kazuju i o životu i o umetnosti. O "pošljednjem vremenu i stidu" u kojem smo živeli i živimo — ponajviše. Epitafi za Mešu Selimovića i Jovana Dučića su lirske rasprave i polemičke odbrane, a onaj za Branka Ćopića obeležen je zgranutošću ne samo pisca epitafa nego i čitave prirode (ispranih šafrana i ječma u klasu) nad smrću pesnika, koji je samoubistvom rešio konflikt između lirskog principa življenja i stvaranja (čiji su pomalo protivrečni simboli i zobnica vedrine i crni zavoj smijeha i Jutro plavog sljeza), na jednoj, sa surovošću i podaničkom školom zbilje (o beton se sasu), na drugoj strani. Ono što je zajedničko ovim epitafima jeste ili osećanje stida samog lirskog subjekta pesama nad onim što se dešavalo pomenutim piscima ili pak takvo osećanje Dučića i Ćopića, tako da su u sva tri epitafa ključne reči:

1 "Na sličnoj sramnoj zastavi" ("Epitaf za M. S.");
2 "Od sramote skružan / U tercet ko dante" ("Jovan Dučić. Epitaf") i
3 " — Ako sam to što sam Zrno Stida Ništa" ("Budi mene miran").
 

1. 1 .
U prvom katrenu "Epitafa za M. S.", s glagolom u aoristu na početku pesme (Zatukoše ga) i daktilskom (trosložnom) rečju kamenjem (na kraju stiha), koja će se rimovati sa rečju znamenjem u trećem stihu prvog katrena, lirskog junaka (Mešu Selimovića) ubili su zemljaci (braća rođena). Da ne bi bilo nedoumice koju reč zemljaci može da izazove (zemljaci — oni koji su iz iste zemlje, iz istog kraja), pesnik dodaje bližu odredbu: braća rođena, iz koje se da zaključiti da je ovde reč o zemljacima sunarodnicima. Zašto? Zato što su se oni na taj način preporučivali vlasti, dajući dokaz svoje beskrajne odanosti novoj, komunističkoj veri i sekti. Dokaz mora biti neoboriv i neporeciv. Lako je, brale, simbolično ili stvarno, svejedno, ubiti nekoga (ipak) tuđega (Srbina ili Hrvata), ubij ti svoga, pa tek si onda naš. Kainaveljija se traži. (A Kain je Avelja, misli se, pre ubio iz zavisti nego iz mržnje!) Mada su se, ko zna, među takvu — Crnjanski bi rekao: crnu braću (tj. bratiju) — gurali, samopreporučivali i samopredlagali mnogi Srbi i Hrvati. Prva dva stiha prvog katrena ostaju u sferi čistog biografizma i samorazumljivosti. Tu je reč o faktima na koj a se pesnikov glas oslanja transendirajućom epifonemom: "Kamenje osta znamenjem / da je sloboda rođena." Polustih "da je sloboda rođena" ovde znači i: sloboda (za one koji kamenuju), i to sloboda od svega: od svih moralnih obzira ponajpre, budući da je teško pretpostaviti da je sam Selimović osvojio slobodu istrpivši kamenovanje. A motiv nepočinstva vlasti — juče i danas — u Nogovoj je lirici stasao do pesnikove opsesivne teme a da se on, u ovom ili onom obliku preliva iz jedne u drugu njegovu pesničku knjigu, dokazuje i pesma "Na cvjetnu nedjelju" iz Lazareve subote: "U živom pijesku beščašća / U podaničkom avaju / U samicama svevlašća / ja smjerno primam naforu / Ovih što prvo ubiju / A onda nad rakom ridaju." Ti stihovi kao da još jednom, ovoga puta gotovo konačno i neopozivo, objašnjavaju na koje, kakvo i čije shvatanje slobode ("slobode") pesnik misli u epitafima (posvećenim) Meši Selimoviću i Jovanu Dučiću. Ali, mnogo više od toga, ovi epitafi svedoče o unutarnjem jedinstvu Nogovog pesničkog sveta i dela, jednako pesničkog koliko i kritičko-esejističkog, jer je pitanje slobode i morala jedno od temeljnih pitanja Nogove književne umetnosti. Dok piše o tragici raskolništva u srpskoj starijoj ili novijoj istoriji, politici i kulturi (ili političkoj i kulturnoj istoriji), pesnikova moralna supstanca je aktivirana do usijanja: "Rastu grančice vrbove / Iz bombe stida u grudima" ("Na cvjetnu nedjelju"); " — Ako sam to što sam Zrno Stida Ništa" ("Budi mene miran").

Pratimo li pesnikove aksiološke stavove iz pesama ovakve tematsko-motivske i idejno-stilske orijentacije, a njih je podosta, uočavamo da Nogo dosledno govori i piše da bez etike nema nikakve estetike i on je, istrpivši mnoge, pre svega ideološki zapenušane napade upravo zbog ovakvih stavova, ostao dosledan, rado prihvatajući "trnov venac" primedaba da su takva shvatanja tobož prevaziđena, da pripadaju konzervativnim piscima i da su ona izraz romantičarsko-nacionalnih zabluda. U poslednje vreme, što je do juče bilo nezamislivo, na meti takvih prigovora nije samo pesnik, nego čak i oni kritičari koji dele pesnikova estetska i ljudska uverenja.

Drugi katren razvija pesničku sliku tog kriminalnog, političkog i simboličkog, ritualnog ubistva, konkretizacijom instrumenata smrti ("Zatukoše ka kocima"), dok se bližom, samo naizgled vremenskom odredbom ("Licem na bele poklade"), koja je, u stvari, konfesionalna (katoličko-pravoslavna), u naš u svest prizivaju bogati, šaroliki običaji iz narodnog (crkvenog) kalendara: 1. a. U katolika je to vreme od Sv. Triju kraljeva do početka korizme (Pepelnice), praćeno maskaradama, plesovima i igrama, mesopust, mesojeđe, karneval. b. Poslednji dan uoči korizme, pokladni utorak, fašnik. 2. u pravoslavnoj crkvi dan uoči posta, s primerom iz J. Veselinovića: Neka se nabavi koje jagnje… Sutra su Petrove poklade. Biće zanimljivo da u drugom katrenu analiziramo stihove "Dođu ubice s ocima / Za pomen da mu pokade". Ovi oci svakako nisu sveti oci kaluđeri iz naše narodne epske pesme, ali jak ironični naboj ovih stihova, koji slika licemerje ubica, upućuje na inspiratore i naručioce ovoga ritualnog smaknuća: reč je o gradskim ocima, o "partijskoj ulemi", o dvorskim savetnicima ("dvorski folklor", rekao bi pesnik) i narodnim dušebrižnicima.

Čitava pesma je, u stvari, jedna društvena skaska, iz koje i ssm pesnik, budući da se našao u istoj egzistencijalnoj klopci, izvlači naravoučenije, i "na sličnoj sramnoj zastavi" umiče crnoj bratiji "od zavičaja umoran". Među ljudima i među zverima. Pesma je vanredno plastično, uz nužna preterivanja u izboru "instrumenata i mehanizama smrti" (kamenovanje, koci), sažela duhovnu situaciju jednog vremena u kojoj se, sred prese inženjera ljudskih duša i derviša nove vere, našla svaka božja ptičica koja neće da peva u lažljivom horu, u "ružnoj graji inače hvaljenih ptica", kako bi rekao Miljković.


1. 2 .
Sonet "Jovan Dučić. Epitaf" izdvaja se među Nogovim sonetima ne samo po šestercima, kojima kao da se sugeriše kratko, odsečno, stakato ritmovanje, slično udarima dleta majstora kamenoresca dok u nadgromni kamen useca pismena za "v(j)ečnuju pamjat", nego i po vanredno plastično izvajanom unutarnjem portretu Dučićevom, koji je, u pesmi "Povratak", za života sanjao da se, makar mrtav, posle "pedeset i sedam godina u tuđoj glini" (R. P. Nogo: "Oči na oba sveta", Suze i sokolari ) vrati u onaj rodni "grumen gline užežene". Aludirajući na Dučićeve poznate stihove iz pesme "Moja poezija" ("Mirna kao kamen, hladna kao sena"), Nogo je, već u prvom katrenu svoga epitafa Dučiću, u kontrastnim slikama, ocrtao pesnikov pravi profil: "Spolja gord i dalek / Iznutra pun sačme / Vratiće se navek / Mračan u dumače." Zbog poznatih okolnosti u kojima je živeo u emigraciji dok je njegov narod krvario u još jednoj klanici velikoga svetskoga rata, koji je u našem slučaju istovremeno poprimio i obrise krvavih unutrašnjih, pre svega ideoloških obračunavanja sa neistomišljenicima u večnom ratu gvelfa i gibelina, Dučić je (bio) "Iznutra pun sačme". Već leksički, izborom turcizma sačma (sitna okrugla olovna zrna kojima se pune patrone lovačkih pušaka, kako se ova reč objašnjava u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika, a koju Škaljić u Turcizmima u srpskohrvatskom jeziku s razlogom dopunjuje: veličina zrna bira se prema veličini divljači za koju se metak sprema), pesnik (kao da) sugeriše značenje hajke na krupnu divljač. Stoga ta sačma i nije ona razumljiva pesnikova žuč kao logičan odgovor jednog srpskog rodoljuba u izgnanstvu, nego je ona u njega sručena spolja, kao dalekometna sačma propagande, kojom je pesnik ranjavan i ubijan. Uprkos tome, pesnik će se, makar i mrtav, uspravan vratiti "mračan u dumače". Iako drugi katren počinje stihom ("I pod kamen leći"), njime se, kao kadencom, ako ga shvatimo kao opkoračenje, budući da su u sonetu, doktrinarno-preskriptivno govoreći, jedino dozvoljena opkoračenja u katrenima, ne i ona iz katrena u tercete, završava slika pesnikovog povratka u zavičaj. U tom slučaju, tri preostala stiha iz ovoga katrena ("Sa nakotom noći / Neka gmižu veći / I pod suncem moćni") predstavljala bi sliku i priliku onih koji su sušta suprotnost pesniku. A "nepravda" je očigledna: te "veće i pod suncem moćne" trpe priroda i sunce. Među te veće, očigledno je, iako to pesnik nigde ne kaže, spadaju svi oni koji su na Dučićevom slučaju gradili svoje karijere (O. Davičo, M. Ristić, N. Drenovac, R. Konstantinović). A i noć ovde, očigledno je, nije obična, deskriptivna činjenica iz reda prirodnih znamenja i ritmova same prirode, nego noć istorije i razbratničke, naopake ideologije.

Terceti imaju formu (razvijenog) retorskog pitanja s dva naizgled disjunktivna pitanja-odgovora (formula: je li – ili). A retorsko pitanje je pitanje tek po formi, jer se na njega i ne očekuje odgovor, već se njegovim oblikom sugeriše odgovor, koji je sadržan u stavu samoga pisca. Već u prvom stihu prvog terceta ("Je li ko gvelf tužan") pojedinačna, pesnikova tragedija prevodi se na opštiji, metafizički plan. Pesnički subjekt Nogove pesme, u formi retorskog pitanja, doživljava Dučića kao gvelfa (crkva), dakle, kao pobednika (moralnog). Umesto radosti pobednika, Nogov "gvelf", "Taj knez da ga pamte", tužan je jer "Od slobode kužan". Drugi tercet ("Ili je taj sužanj / Od sramote skružan / U tercet ko dante") predstavlja poentu pesme. A Dante je, kao pesnik Božanstvene komedije i umetnik terceta, uzgred budi rečeno, u srednjovekovnim borbama gvelfa i gibelina, bio na strani ovih drugih.

Rečju, i u ovom sonetu je do punog izražaja došla Nogova moć lirskog portretisanja (zasnovanog na dihotomijama) i sažimanja istorijskog i pojedinačnog iskustva u sonetni oblik.


1. 3 .
Sonet "Budi mene miran", čiji naslov skriveno citira jednu "u običaj uzetu reč" Kočićevog Simeuna Đaka (iz pripovetke "Istiniti zulum Simeuna Đaka"), predstavlja Nogovo "slovo zemljačke odanosti" Ćopiću, kako je ssm pesnik napisao u eseju "Vitez tužnog lika". Pri kraju toga teksta, u kojem su objedinjena Nogova esejistička razmišljanja o Ćopićevoj poeziji, dečjoj i nedečjoj, o Orlovima, Doživljajima Nikoletine Bursaća i o Bašti sljezove boje, Nogo piše: "Da svaka svjetlost i prozračnost ima i svoje mračno naličje, uz uvodno pismo Ziji Dizdareviću, svjedoči i izvodna, surova priča 'Zatočnik'… 'Zatočnik' je nagovijestio drugog i drugačijeg, sumornog i gorkog pisca. Ali o 'mrkim ubicama s ljudskim licem' Ćopić je odbio da priča. Žalio se, pred kraj, da je pogubio pola rječnika, da ga 'u jatima napuštaju reči'. Bez djedove topline i bez rječnika — svoga jedinog pribježišta — Ćopić je odbio i da živi. U suton 26. marta 1984. Branko Ćopić je na strahotan način okrenuo leđa ovom našem svijetu." Zbogom lijepi i strašni živote!

Rečeno je već, ali neće biti na odmet da se ponovi: Nogova empatička i evokativna moć gotovo je bez premca u savremenoj srpskoj poeziji. On je od onih pesnika koji ne piše pesme dok višestruko ne apsolvira spoljne, iskustvene podsticaje nastanku pesme, dok ih ne odživi, dok ih ne prooseća i dok se sam pritisak vanpesničke stvarnosti ne pokori obliku i "milosti uobličenja". Proverimo to i na primeru pesme epitafa "Budi mene miran". Prva reč u sonetu epitafu "Budi mene miran" jeste pokazna (pridevska) zamenica (atributski upotrebljena): "Onaj grob u žitu gdje leži djed Rade". Koji onaj? Kao da pesnik ovom zamenicom upućuje na nešto što je prostorno (podjednako) udaljeno i od prvog, govornog lica (ovde: pesničkog subjekta), i od drugog, lica kojem se govori, kojem se pesnik obraća (adresat u pesmi, čitalac). Međutim, zamenica onaj ovde je upotrebljena anaforski (unazad) i ona se odnosi na nešto što je (iako nepomenuto, jer to je i prva reč u pesmi), poznato iz prošlosti, što je već svima dobro poznato. A poznato je iz pesme i istoimene knjige "Grob u žitu", koju je Ćopić objavio 1951. godine. Međutim, Nogo ne aludira na (onaj) grob u žitu (iz Ćopićeve pesme "Grob u žitu") u kome (u humci kraj ceste u hitnji načinjenoj) leži "Jagoda, djevojka prkosna, narodna kćerka ponosna", nego na grob gdje leži d(j)ed Rade, "Ko u svojoj kući na seoskom groblju". I odredba "na seoskom groblju" nije samo priloškoodredbeni atribut (kuća na seoskom groblju), nego se to seosko groblje jednako odnosi i na Ćopićevu knjigu pesama (Seosko groblje), koja je, poznato je, sramno prećutana, jer u doba visokog modernizma — budući da književni službenici i esejistički mandarini nisu mogli da je udenu ni u jedan veštački konstruisan pretinac — mnogima kvarila račune. Ne i pesniku i kritičaru Rajku Petrovu Nogu, koji je o toj knjizi napisao: "Kao nezavršena priča ili nedopričana bajka, kao razgovor iza groba, Ćopićev umjetnički svijet našao je smiraj u tanušnoj ali izvrsnoj, surovo prećutanoj zbirci pjesama Seosko groblje. Kao na slikama naivaca, kao u pečalnim krajputašima, ove Ćopićeve lirske humke i prostosrdačni epitafi i nisu pjesme nego ikone koje je, izgleda, piscu naslikala ona seoska skitnica iz Bašte sljezove boje, onaj slikar-ikonorisac. Umjesto svetitelja, s njih nas gledaju Đukan s lululicom, Lopov Mikailo, Policajac Todor, Poljar Jovan, Bezimeni Mladenac, Vesela Ženica… To je najljepše i, bože mi oprosti, najživlje groblje u našoj poeziji. U njemu Ćopićeve komšije, poznanici iz djetinjstva i likovi iz njegovih knjiga vode slične razgovore na onome kao i na ovome svijetu, samo nekako lakše i slobodnije i bez ovozemnih stega… Ovo seosko groblje najbolje se vidi ako se gleda iz bašta sljezove boje. Na njemu su se okupili, da počinu, isti oni dobri ljudi koji su se za života u bašti okupljali. Da je bilo malo sreće i reda, kao što ne bi, s njima bi uz djeda Rada počivao i Branko Ćopić."
 
Taj isti, grob u žitu (gdje leži djed Rade) strpljivo je čekao da primi i samog Ćopića ("hudo božije čeljade"), i to onda kada mu "crni konjanici i vrani gavrani" (iz usmenog nasleđa, isti oni na koje je aludirao Ćopić u posveti Ziji Dizdareviću s početka Bašte sljezove boje opominjući se Lorkinih stihova "Crni su im konji, crne potkovice") pozoblju "svu od mjesečine zobnicu vedrine". Zobnica vedrine ovde figurira kao drugo ime za onaj zavičajni zlatonosni prtljag iz kojega je Ćopić čitavog života, kao čarobnjak, već po potrebi, 'vadio' priče "o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dječacima" ili se gnjurao u dim rata nalazeći surove bojovnike golubijeg srca, žureći da ispriča "zlatnu bajku o ljudima", uvek, međutim, strepeći od činjenice da se po svetu umnožavaju "crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri", "mrke ubice s ljudskim licima". Ili, kako bi rekao Nogo u epitafu Ćopiću: "Crn zavoj smijeha i božur na rani / Nosimo vo vjeki svi mi preko drine." Zavoj (smijeha) je crn jer se ispod Ćopićevih poslednjih priča u Bašti sljezove boje (ali i u nekim ranijim, ako ih pažljivije čitamo), uz lirizam i dobroćudni humor, koji je, poznato je, znao da završi i u razornoj satiri i jeretičkim pričama, uvek nazirala seta, nostalgija i ona, disovski rečeno, boja prolaznosti stvari. Slikom božura na rani Nogo kazuje da je ta rana davnašnja, da je praosnovna i da je koliko zbog izgubljenog carstva na Kosovu (jer: Zemaljsko je za malena carstvo) toliko i zbog visokomoralnog kosovskog zaveštanja i samožrtvovanja za ideal slobode (A nebesko uvjek i dovjeka). Kao što to i biva u Nogovim pesmama epitafima, i u ovoj su mnoge reči, pojmovno i afektivno, bliske vokabularu pesnika čiji lik oživljava. U ovom epitafu za Ćopića, uz navođene sintagme (grob u žitu, djed Rade, seosko groblje, jutra plavog sljeza, hudo božije čeljade, Snaga Podaništva), atribute (isprani šafrani, ječam u klasu, one noći nevesele), posebno mesto u pesmi pripada tačnom izboru glagola (pozoblju, zgranuo, se sasu), na kojima i počiva pesnikov stav prema činu Ćopićeve smrti, prema Ćopiću kao čoveku i piscu: Jutro plavog sljeza o beton se sasu.


2. BELEŠKA UZ PESMU "LAZAREVA SUBOTA"

Poznato je da u Nogovoj poeziji s nacionalnim motivima ono univerzalno u njoj jeste sama poezija, a ne nacija ili sama nacionalna mitologija, jer Nogo ono partikularno, pojedinačno iskustvo transcenduje, eliot(ov)ski shvaćenom, "poopštenom emocijom". Još preciznije: Nogove pesme o likovima i znamenjima iz nacionalne istorije i kulture ne duguju mnogo veličini i značaju samih pesničkih motiva i njihovom ekskluzivizmu, već, pre svega, intenzitetu umetničkog procesa.


2.1.
U Pogovoru Lazarevoj suboti (1989) Novica Petković je u tekstu "Dva Lazara" pokazao na koji način pesnik Rajko Petrov Nogo, počevši od kompozicije do razmeštaja pesama u knjizi, služeći se udvajanjem perspektiva, novozavetne i kosovske (davnašnje i današnje), od hotimičnog protkivanja pesama paganskim supstratom, stiže do ukrštenih slika koje ponekad znaju da zbune nevičnijeg čitaoca i kritičara. Prvi i drugi stih u prvoj strofi (katrenu) pesme "Lazareva subota": "Legao da si Lazare / Ko proštac nasred ledine", podržani naslovom pesme, naš 'horizont očekivanja' usmeravaju prema biblijskom, novozavetnom Lazaru, a drugi i četvrti ("Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine") na srpskoga čestitoga kneza, Lazara Hrebeljanovića. Njima je dozvan i Njegoš, odnosno reči Vuka Raslapčevića da "ne valja se biti kukavica" jer su one "šćeri Lazareve". A da će u kadenci ove strofe doći do obrta nagovešteno je inverzijom na početku pesme: (?) "Legao da si Lazare…" (?) "Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine". Čitava zavisna, objekatska (izrična, deklarativna) rečenica uz glagol kazale (s načinskim poređenjem: "Ko proštac nasred ledine"), došla je inverzivno na sintaksički jako mesto: na početak, a glavna na kraj (na intonaciono povlašćeno mesto). Ali to nije sve. Inverzijom su obeležene i glavna ("Kukavice nam kazale / Kosovke šćeri jedine") i zavisna rečenica ("Legao da si Lazare" umesto: Da si legao Lazare), jer je apozicija (Kosovke šćeri jedine), kojoj je, sistemski, mesto iza imenice (subjekta), premeštena iza predikata (kazale) pred kojim se našao objekat (nam). Očekivani, uobičajeni, stilski neobeležen red reči, bio bi (?): Kukavice, kosovke šćeri jedine, kazale (su) nam da si, Lazare, legao ko proštac nasred ledine, s tim što se ovaj redosled može varirati, pa vokativ (Lazare) može doći na različita mesta u rečenici.


2.2.
I, uopšte uzev, u ovoj pesmi, koja kao da je poručena za jednu temeljniju lingvostilističku analizu, pored svih — sintaksičkih, ritmičkih i značenjskih — ukrštanja, preklapanja i simetrija, ima i suptilnog leksičkog kolorisanja, budući da su 'patinom presvučene' neke, za sugerisani smisao vrlo važne reči: umesto plurala kćerke / ćerke, ovde su: šćeri, arhaičnija i u dubljim vremenskim nanosima pronađena reč, bliža narodnom govoru, bliža onoj Njegoševoj slici, uostalom; umesto (aorista) vaskrnu / vaskrse — upotrebljen je crkvenoslovenskoj tradiciji bliži (ob)lik glagola: voskrese; umesto kolac — proštac; umesto pšenica — šenica, koja ne lista tajno, nego tajom. A time da je mati (umesto arhiseme majka) Cvijeti istkala, kao da je, ne samo zbog izmene glagolskog vida (tkati, nevsršeni gl. vid — istkati, svršeni gl. vid), u potku ove slike, nekako mimogred, položena mala oda čudotvornim, preobražavajućim rukama majčinim i čitavom narodnom vezu i veziljama, jer ova pesma sjajno korespondira sa Nogovim stihovima iz pesme "Uspavanka": "Mati mjesečinu uvodi u stan / I u brdo niti čunak raspjevan", s tim što je i slika uvođenja "mesečine u stan" dvosmislena jer leksema stan, iako ovde pre svega znači razboj za tkanje, može da označava i prostorije za stanovanje. Uz ovaj, u pesmi, u dva pretposlednja distiha, imamo još jedno tkača, još jedno tkanje: "Pauk mjesečinom po kućištu tka / Buji-paji čedo uz tebe sam ja." Podsećamo da je u Nogovoj pesmi "Hromi Hefest" (Zimomora) za Prirodu rečeno da je vezilja "svega živog". A na istom razboju (reči) jedan takav izvrstan artifeks i tkač je i pesnik Rajko Petrov Nogo.

Osnovna, najjača inverzija čitave Nogove balade jeste u tome što se ova, naslovna pesma, našla na kraju knjige. Zbog svega, ovaj prizor odiše istinskom dramatikom, koja će tek na kraju pesme biti razrešena grafički malo udesno pomerenim stihovima: "Sestre te prokazale / I braća te izgone". Umesto ranijih osmeraca, poslednji stihovi su skraćeni u sedmerce. A sestre i braća smo mi današnji, koji smo, kako je primetio Novica Petković, izdali oba Lazara. Polazeći od Biblije, od kosovskog mita, smestivši, kako misli Petković, na magare Lazara umesto Hrista, prikazujući ga u dvema srednjim strofama kao novozavetni lik, uz pomoć jedne običajne slike iz detinjstva ("Od Lazareve subote / Mati Cvijeti istkala") s podtekstualno nagoveštenom (jer, pretapanjem slika, vremena i likova) pripremljenom mogućnošću da umesto Vitanije naslutimo Kosovo polje, Nogo je i u ovoj pesmi potvrdio svoj pesnički talenat i izuzetno literarno umeće. Ono profetsko u ovoj pesmi ("Sestre te prokazale / I braća te izgone"), možda preuranjeno za vreme kada je ona prvi put objavljena (Život, Sarajevo, 1988, god. 37, knj. 74, str. 17—28) a ona će se, sa nizom drugih pesama — ukupno ih je 24 — naći u istoimenoj knjizi (1989), kao da se ove, 2008. godine, obistinjuje "na ubavu, na polju Kosovu". Dobra poezija, zna se, oduvek prethodi istoriji.

Osvrćući se na značaj Lazareve subote u Nogovom pesničkom razvoju, Svetozar Koljević je napisao: "Taj uzlet je bio moguć, dakako, zahvaljujući daru i slučaju, ali opet i zahvaljujući potki po kojoj su tkane tri osnovne niti od kojih su izvezene sve ove pesme. Tu je, kao prvo, biblijska nit Lazareve smrti i vaskrsenja; kao drugo, s njom povezana, nit kosovskog mita i porazu i potonjeg ustajanja iz mrtvih; kao treće, mit lične i porodične sudbine pesnika koji ostaje bez svog gnezda da bi ga savio u poeziji. Lična sudbina vaskrsava biblijski i kosovski mit kao živu pesničku reč. To se najpotresnije vidi u završnoj pesmi 'Lazareva subota'" .


3. SMISAO I MESTO PESME "KNJIGA O JOVU" U "NEDREMANOM OKU"

Za početak razmatranja o Jovu, u potpunosti ćemo, prema Biblijskom rečniku (Zlatousti, Beograd 2002, str. 93) Radomira Rakića navesti odrednicu: Jov — Knjiga o Jovu — 18. knj. Starog zaveta. To je knjiga pesama i mudrosti, pisana oko 500 godine pre Hr. Njene 42 glave ne sadrže ništa iz istorije Izrailja. Uglavnom je posvećena problemu stradanja nevinog / pravednog čoveka. Knjiga stoji sama za sebe među drugim knjigama Starog zaveta. Ne zna se ni ime pisca. Početak i kraj su u prozi, ali je veći deo u stihu. Smatra se klasikom jevrejske i svetske dramske književnosti."

Nogova pesma "Knjiga o Jovu" (u slobodnom stihu ili pesma u prozi) i nije drugo do ponegde doslovan, delom i preinačen citat, zapravo niz Jovovih nezgodnih pitanja Bogu, ali sva ta pitanja slede posle udivljenih Jovovih opisa božje moći: "Ao svete mio i premio / Krasno li te višnji udesio", rekao bi Branko Radičević, a Nogo i citira ove Brankove stihove u tekstu "Brankov ditiramb". A Jovova pitanja su ovakva: (1) "Imaš li važnijeg posla / nego da mene pohodiš"; (2) "Šta je čovek / Da ti je toliko važan"; (3) "Kad ćeš skinuti pogled sa mene / I svoj prut od mene odvratiti"; (4) Šta sam ja da sam ti toliko važan / da me svakog dana pohodiš / nadzorniče ljudi"; (5) "Ako čovek umre reci / Hoće li opet živeti"; (6) "Zašto zli u životu ostaju / jesi li i njih sazdao". Od ovakvih pitanja, na koja, izvan onih doktrinarnih, nema opštezadovoljavajućih odgovora, samo su gori i teži naizgled uzgredni Jovovi "opisi", stanja u kojem se on nalazi, zapravo vrednosne ocene sopstvene, egzistencijalno krajnje ugrožene a moralno neranjive pozicije: (1) "Zbrčkao si me / Oko mene si ogradu podigao / U sinove mi udaraš"; (2) "Tavna senka pala mi po kapcima / Ne daš mi da dođem do daha" i (3): "Ako ne ti / Ko onda". Iako naizled gole konstatacije, tek ovo su prava, najteža Jovova pitanja, izgovorena u punoj, čistoj veri s primesom klonulosti.

Sva ova pitanja, na Jovova usta, u ovoj pesmi postavlja sam pesnik, ne više u sopstveno, već u ime čitavog jednog naroda, čija se istorijska sudbina najbolje izražava biblijskom parabolom o stradalnom i pravičnom Jovu. Od svih onih pitanja, na koja se vekovima (da li i uzalud?) strpljivo i smerno čekaju odgovori, možda je i ponajteže ono "U sinove mi udaraš", jer kao da se krajnji smisao tog prekora i neoprosta ipak ne tiče Boga koliko samog Jova, koji Bogu iskreno prašta, ali, očigledno je, on ne prašta sebi što je Bogu oprostio ono što živ čovek, uprkos nepokelebljivoj veri u Boga, nikome i nikada ne može (i ne sme!) oprostiti: U sinove mi udaraš! Ne samo u ovoj pesmi — koja nije od najboljih pesama u Nogovoj knjizi, ali je veoma značajna za značenje celine — nego u čitavom lirskom spevu Nedremano Oko, neizrečeni a prisutni negde u dubinskim slojevima, kao podloga, lebde stihovi "ja od boga, od starog krvnika" iz srpske junačke epike. Duhom suptilne ironije već su bili obeleženi stihovi pesničkog subjekta iz Nogove pesme "Izvještaj Vladike Zahumsko-Hercegovačkog": "Srbi su ti ko krompiri Pod zemljom su bolji / Niču gdje ih zatrpaju sve po Tvojoj volji." I baš kao što Radomir Rakić zapaža da "Knjiga o Jovu stoji sama za sebe među drugim knjigama Starog zaveta", i za Nogovu pesmu "Knjiga o Jovu" — sudeći po mestu i ulozi koju joj je pesnik namenio u celini knjige Nedremano Oko, mogli bismo reći da "stojeći sama među drugim pesmama Oka", kao jedan od opštijih amblema knjige, mnogostruko kodirana i različnim oblikotvorno-stvaralačkim postupcima uopštena značenja knjige kao celine, prenosi na jedan univerzalniji, nadtepmoralni, metafizički plan, na kojem se, udvojene i opalizovane po smislu, ističu figure raspeća (prveshodno Isusa, pesnikovog stradalnog naroda, a onda i samog pesnika kao dvojnika Oka Nedremanoga), (udvojene) figure Bogomajke, pesnikove majke a da sve to, i još štošta drugo, gotovo neizrecivo, na poetičkom planu objedinjuje onaj molitveni ton, katkad blago korigovan finim, subverzivnim, otrežnjujućim prosevima ironije, koja ovde nipošto i nikada nije nikakvo poslednje utočište nadmenih, praznoglavih cinika, nego mislećih i osetljivih vernika. Vernika u reč božju i u lekovite moći poezije.

Branko Stojanović

Iz rukopisa studije "Nogova žeravica reči" | Nova zora (http://www.novazora.org.rs/Files/Latinica/Nova%20Zora%2017/17-074.htm)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:34:17 am
**

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/RajkoPetrovNogo-Najlepsepesme1a.jpg)

Najlepše pesme
Rajka Petrova Noga
Prosveta
Beograd, 2001.



RAJKO PETROV NOGO

VEDRINA UDESA

Rajko Petrov Nogo ušao je u srpsku poeziju "na divljem jelenu", srdit što svijet nije sazdan po njegovoj mjeri. Taj gnjev i mladalačka jarost nisu mu donijeli samo bogate lirske plodove, nego i slavu buntovnika (s razlogom), uz sve neprilike koje su, skoro redovno, pratile protivnike "najboljeg od svih svjetova". A taj je svijet ponajviše ličio na ono prase koje je iznutra pojelo vlastitu kuću — uvjereno da je sva od kupusa. U toj "gozbi" stradale su mnoge temeljne vrijednosti naše kulture, pa, sasvim razumljivo, i poneka rana Nogova pjesma, građena više na stavu nego na doživljaju.

Kao priznati čelnik jedne izuzetne pjesničke generacije koja je jurišala u istoriju i Nogo je, skoro obredno, prizivao da se nešto krupno i sudbonosno desi u "mrtvaji veka", u "tmastoj nebitnici" i "ništa-nedogodizmu". Ta žudnja za višim smislom, za puninom doživljaja, grozničava potraga za čvršćim životnim i poetičkim osloncima najizrazitija je upravo u Nogovim ranim stihovima. Ima u njima i brđanskog inata i hajdučkog junačenja pomiješanog sa mladobosanskim, odnosno šezdesetoosmaškim zanosom; ima čas zatomljene, čas otvorene i sarkastične čegrsti sa jednim vremenom i njegovim obmanama; ima u tim pjesmama i "oštrih zuba" i bodlji napolje okrenutih, što je neke kritičare navelo da ovu poeziju uvedu u plitku priču o tzv. kritičkom i angažovanom pjesništvu. Možda bi oni i bili u pravu da se iz Nogove poezije od početka ne čuje i onaj drugi, tiši i žalobniji glas iz naših poratnih sirotišta i internata, iz "svijeta magnezija i inja", glas kojem će se iz "mahovine djetinjstva" odazvati i razrušeni dom i posječena šuma i "brat koji je zaboravio govoriti". Taj glas će, mnogo godina kasnije, zabugariti "nad kućištem punim zove".

Bilo kako mu drago, valja reći da je Rajko Nogo već u "Zimomori" posijao sjeme svog budućeg lirskog rasadnika koji će njegovati, uporno i brižno, kao malo ko od naših savremenih pjesnika. Tu zatičemo autora bogatog jezičkog dara, visoke artističke svijesti i oblikovnih mogućnosti, tu prepoznajemo i neke osnovne karakteristike njegovog pjesničkog postupka i lirsku narav, tako reći: duboku ukorijenjenost u tradiciju, vezani, nešto komotniji stih, moćnu frazu, jasnu misao i tačan izraz. Odatle se nazire i onaj put koji će pjesnika odvesti u potragu za očevom slikom i smislom istorije, što su, možebiti, i osnovni, da ne kažem opsesivni motivi Nogove poezije koja jeste "od ovoga sveta", ali je po nalogu sudbine neprestano zagledana i u svijet umrlih.

Tako se, primjera radi, pjesnikovo sirotinjstvo, iz pjesme u pjesmu, prepliće sa opštim osjećanjem napuštenosti u svijetu koji je, još ranije, ostao bez Boga i Duha, bez Nade i Vjere.

Otuda nije čudno što pjesnik ovakav svijet doživljava kao "čovjekoliki haos" i "čarno bezakonje", gdje se nasilje začinje već u "zulumima djetinjstva" koji će se voljom zlog demijurga, pred našim očima, razviti u apokaliptičke prizore "pošljednjeg vremena". U takvom svijetu pjesma je najprije stvar hormona, pa rabota nedostojna mladosti koja je "uvek protiv svega", da bi u suočenju sa "surovim čudesima" postala "što i platno Bolanom Dojčinu", viteški čin, dakle, što je nekada davno, da ne kažem u sretni vakat, i bila. I za Rajka Noga pjesma je etički koliko i estetički čin, ona "tačka otpora" u kojoj se zgušnjava pjesnička energija i ukrštaju silnice koje isijava naša tradicija tj. kultura. U središtu te kulture nalazi se kosovska tragedija, odnosno kosovsko opredeljenje kao njena duhovna i moralna suština. Iz dubine tog udesa i takvog opredeljenja potiče i ona vedrina kojom je iznutra obasjana Nogova poezija pa i ona pjesma u kojoj kaže: "nije sve propalo kad propalo sve je", iako zna daje većina naših zanosa "za lipovog kenjca slavu / i za gusle javorove". Mada ni to nije tako loše pošto su i lipa i javor apotropejske biljke.

Vjerujem da, na drugoj strani, ne treba posebno objašnjavati kako se i zašto Nogova pjesma preobrazila u molitvu i tužbalicu, u epitaf i onaj krstonosni sonet koji nas i svojim grafičkim oblikom pokušava spasiti od onoga o čemu govori. A Nogo se u sonet nije sklonio iz hira niti iz pretjerane lakomosti na ljepotu forme, nego, rekao bih, iz dublje poetske nužde. Jer, sonet je, među lirskim oblicima onaj strogi i naprašiti svetac koji pjesnika čuva od banalnosti u doživljaju i proizvoljnosti u izrazu, on bodro i pouzdano "prečišća svijet na rešeto". Sonet je, uz to, forma dugog pamćenja i onome ko ga piše omogućuje da se u svakom trenutku sjeća svih svojih slojeva, kako bi rekla Isidora Sekulić. Sve je to Nogu omogućilo da u svojim sonetima onako zvučno, u melodijskom rasponu od infantilnog do biblijskog, upreda "lično i predačko", da uspomene iz djetinjstva pretapa u mitske i istorijske slike, a ove u svakodnevne "dokumentarne detalje".

Spuštajući se niz "lestvice soneta" ovaj će pjesnik stići do neslućenih dubina ličnog i kolektivnog pamćenja i jezičkom čarolijom oživjeti ne samo čuda i znamenja našeg razorenog patrijarhalnog svijeta, nego i neke od ključnih mitskih, religijskih i istorijskih simbola. Samo se iz dubine ličnog udesa, uz izuzetnu evokativnu snagu, mogu bez patetike prizvati slike poput one u kojoj se "zagrljeni u distihu", pojavljuju kosovski nebesnici i pjesnikovi umrli ukućani. Na isti način i iz sličnih razloga priziva i sve ono silno bilje i zvjerinje da nekom zaumnom rodbinskom prisnošću utoli zimomoru siročeta, moralnu tugu i da spere stid i sramotu "pošljednjeg vremena". A u tom vremenu Nogova poezija već dugo i jasno odjekuje, čemu svakako doprinosi i činjenica da ovaj pjesnik piše i "celu" i "lepu" pjesmu, ne tražeći od čitaoca da je dopisuje. U njoj nema ni "rđave agitacije za prozu", ni tragova nasilja nad jezikom, na šta će mu ovaj bogato uzvratiti i omogućiti da iz našeg izvaljenog duhovnog stabla, kalemarskom vještinom, "istjera" neke od najboljih i najživljih izdanaka ovovremene srpske lirike. A što je pjesnikov slučaj postao, ako ne baš "slučaj celoga sveta", a ono srpskog, svakako; što se njegova metafora prometnula u životnu činjenicu - "to je dala sreća jal nesreća", naročito ova druga koja Nogovu pjesmu neprestano puni surovim sadržajima, kao što se pune i naša sirotišta. A sad bi, valjda, trebalo reći i neku o pjesnikovoj profetskoj moći, proročkim vizijama, futurističkim projekcijama... Možebiti da ima i toga, ali meni se čini da je stvar mnogo jednostavnija: ko je jednom živio u tamnom vilajetu - sve je vidio. Taj ne mora ni da gata ni da izmišlja.

Đorđo Sladoje

Pesnikov portret sa naslovne, rad je Predraga Dragovića

[postavljeno 22.04.2010]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:34:43 am
**

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Knjizevnost/Knjige_casopisi/Rajko_Petrov_Nogo_-_Jecam_i_kaloper_u_velikoj_basti.jpg)

JEČAM I KALOPER
u velikoj bašti
Rajko Petrov Nogo
Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva
Istočno Sarajevo,
2006.



KRAJ NAMETNE GROMILE

Gdje nam je bila kuća za noć je nikla šuma
Ne šuma nego crkva zvjezdano kube neba
Od najviše planine do agarjanskog druma
Od svatovskoga groblja do peksinova greba
Niz klance i jaruge niz ponore i drače
Gdje crnorizac gavran još poje i kad gače
U toj prostranoj porti humke su golubnjače
Sjajkaju u zreniku čim se nebesa smrače
U vilovome dolu prisluživo sam i ja
Na kruni od kitine srebri se krst od inja
Nereci vjetar puše to huji liturgija
Borova kaluđera i jela monahinja
Kraj nametne gromile čitaj kad ozgo sine
Zd. leži grešni dijak rašović od starine


PRIVIĐENJA

Tu ničega nema Sve je izmišljeno
Stvarna je tek ljubav bede i nebesa
Golotrba deca u plast slažu seno
Suzno konjsko oko ni muve ne stresa

Sitan biser zmije niz otkos poteče
Jastreb zacijuka I vrane u nizu
Siromaštvo sveto O ubogo veče
Ako igde ovde vi ste Bogu blizu

Ako igde ovde priviđenja treba
Klisure i klanci Zimi vuci viju
I orlovi suri kradu bogu dane

Zulumi detinjstva Na sred vedra neba
Kroz oblak progoni tanku bedeviju
Sa zagorja lomna ljutica bogdane


KENOTAF

Čovek se vraća kući u domovinu reči
A reč unazad hodi u postojbinu bola
U kući koje nema po svu noć neko ječi
Mirišu bor i javor i rastopljena smola
Ne mogu tamo ući vazda me neko spreči
A za ruku me vodi onoj koja se zbola
Tvoj grob sam koga nemaš što šoboće i zveči
I suvi bor i javor i zaleđena smola
Stalno se vraćam kući po žeravicu reči
A ugljen sam u vodi nad ničim tuja tmola
Kako ću tamo ući kad ostanem bez reči
Zna ona što me vodi A već me nema pola


[postavljeno 22.04.2010]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:35:58 am
**
Rajko Petrov NogoJEČAM I KALOPER u velikoj bašti


TREĆA STROFA

U Luki Stani nismo poboli krst. Ne znamo gdje je zakopana. Ni Vide ne može znati.

Staninu sliku nemamo. Onu sa lične karte Ljubica odnijela. Tamo na Varduši, u Humnini, u zemlju je propala. Na raspustu sa tetkinog lica majku smo dozivali. Otkako je i Ljubica umrla, majku iz oblaka čupamo.

Evo je nad naćvama. Lice joj ne vidimo. Samo ruke. Brašno prosijava. Jednolično pjeva sito u njenim pirgastim rukama. Kao kad nas dvojicu ljuljuška u zipkama. Sipa kroz prozor brašno nebesno. Iz sita snijeg sjećanja.

Tijesto diše, pukće, kvasa. Prekipjeće. Bucmast obraščić mati naša u zdjelu vraća. Štipne, prekrsti, pa zapreće. Na ognjištu, na krovu sača, sjajkaju zvjezdice žara. Na nebu sunce. Pod sačem sunčević. Kada je sunce za oblak zašlo, sunčevića je otpretala.

Što si se, lažo lažljiva, tako raskokodakala. Gdje sneseš, tu ne kokodačeš, skitaro. Đabe prevrćeš i kolutaš očima. Znam da je tamo gdje kradom pogleduješ. Znači, u jaslama. Tu li si ga, pirgava, poturila.

Jaje je pjena, pahulja, u riđim majkinim rukama. Vrh je iglom probola. I pobožno ti dodala. Piješ naiskap.

Prvo je po vratu pomiluje. I po hrbatu. Poturi kravljaču. Čučne. Ruke umije. I sise na vimenu ovlaži. Onda stidljivo, tanko, pa u sve snažnijim mlazevima muze. Puni se, pjenuša kravljača. Joč, mila moja. Mirna. Tako ti je sa nama. Trpi i ćuti. Kao i ja. Na ženskom jeziku mati s Jablankom razgovara. Vazduhom se širi mliječna svježina. Jomuža.

Sad ćeš telca pod nju pustiti. Sad će telac na prednje noge kleknuti. Sad će u vime glavom da udara, udara. Ljoke. Sad će vas obojicu Jablanka zalizati. U jednoj ruci mati nosi kravljaču. U drugoj tebe na prsima. I ti i telac dojite. I oba repom vrtite.

Ustaj, pićuladijo. Ora je da luk sadimo. Od rane zore gredice vas čekaju. Da vidimo kakvu ruku imate. Svak svoje da zalijeva. Ja ću i Pešovo i svoje. Samo da mraz ne sprži. Da maća ne sparuši. Ajde, Bože pomozi. Sitno sjeme paradžika pjegave ruke zemljicom zašuškaju. I vrh zavrnu u čevrntu. Hoćemo da odmah nikne.

Bdijemo nad gredicama. Tanka, kosa, uspravna, debela, brže-bolje smandrljaj. Pa u vrt. Gdje iz zemlje radosna božja slova proviruju. Za noć po koljence narastu. Najposle drvenkasti ududučeni đedovi. S klobucima na vrhu. Tim Turcima smo drvenom sabljom čurbane odsijecali. Majka se ljugila.

Kad baštu plijevi, ona i sa korovom razgovara. Potamo se, zvoncaro. Ti baš u rasad navrla. Prelivodo. Vrći se onom s kim si i dosad ćosala, polegušo.

Mati je pričom vrt umivala. Od tog govora bašta je blistala.

Ne. Niste za pokazivanje. Ovako smandrljane, jesmo li vas iz krtičnjaka izrovali. Glave nemate. Samo trup. A i on baburast. Niste vi odavde. Zato vas u trap sklanjamo.

Trap je u kući. Iz trapa bije zemljan hlad. Kad spustiš poklopac, na nj stavi tronožac — sve kako je i bilo. Ko li se tu sakriva.

Smežurani, kad vas iz luga ispreću, iz ruke u ruku hukću. F-u-u, f-u-u- Ture zeru kajmaka. Fu-u-u, f-u-u. Otkako su nas tim fuom opržili, samo iz njene ruke, mačjim oprezom, gricnemo. Kad nikog nema, prislonimo uvo na poklopac. U mraku, meškolje se.

Kad zima prođe, na svjetlo danje iznesu taj gomolj. Proklijao. Po toj klici-bradici znaš da im je zemlja omilila. Tad mrca spuste u kućicu, pa zagrnu. Taman kada si zaboravio, niknula cima. Sa cime sine cvijet. Okolo sve obasja. Vaskrsli kumpijer.

Ni majka nije ovdašnja. Već iz Humnine. Tamo gdje raste zanovijet. Stano, zovu je samo kada su sa njom. Kad nisu, kažu Umka. Iza leđa nekad vele i Erka. Umka se drukčije oblačila, drukčije govorila, drukčije hodala. Ovdje, u planinama, u lednim zimama nije nosila sukneno. Samo prteno. Zapijeva dok govori. U svakom snijegu lako je poznati njen hod, erkaćki razmaknut. Eno joj još stopala u nametu iz koga me je otkopala. Djecu ne tuče šakom, šamarom, kao druge. Ne. Švićka oputom. Da nas naoposlom naoputi.

Ove krajeve znala je samo ljeti. Tada Umljaci izgone stoku u Ječmeni, u Rajski do, na Gvozno i na Krbljine pod Treskać. Ljeto je namamilo. I Pešovi brkovi. Duge i teške zime nije obiknula. Ni ove ljude, mrke i zadrte. Ponekad smo je zaticali kroz prozor u neku daljinu zagledanu.

Koliko li je Pešo od Umke stariji. Ne pitaj. Nije ni ona u prvoj mladosti. A ti jesi. Kako ću biti kad se ovim Erkama i garibi poženiše. Cura se dokopaše ćoravi, ćopavi i sakati, đuturumi i udovci. Za koga da se udaš. Tamo dolje kod njih u oba rata sve listom izginulo, u jame pobacano, a kao za inat samo se ženskadija rađa. Erke, sestro moja, ne biraju. Birasmo mi, pa poustasmo. Ne lijegala kraj starca, ma muška ne poznala. Lijegala, ne lijegala, one kuće djecom napuniše. A nas svak ćuška.

Kada sunce sine, sinula bi i ona u divljoj kamilici. Golemo sunce ozgo, ozdo stotinu sunašaca. A u sredini — veliki suncokret. Žuti se Pešov do. U dolu šušti ječam. U ječmu crvene bulke. Oko kuće neven i kaloper. U kući suvi bosiok za gredama. Kad je umrla, nismo kosili travu. Da ne pokosimo sjenku kojom nas je kratko milovala.

S koga su na rođenju jedva zgulili košuljicu, nijedna mu odjeća ne valja, koža mu je vazda naježurena.

Ostriže, opere, raščešlja, ogrebena, isprede, isplete, naveze, otka. Gledali smo kako se iz vunene pjene namotavaju klupka. I kako sunčev konac mati u svoju pređu udijeva. Sve što obučemo, nazujemo, ustaknemo, sve što je njenom rukom tvoreno, i postavljeno, štitilo nas je od uroka. A opet, kome su na rođenju jedva zgulili košuljicu, i onu đurđevsku, od snijega, koža mu je nezacijeljena. Nema bezbolnog svlaka.

Goli i sami došli smo u izgšnšvo.

Čim su nam pod grlom puljku spučili, na nju je samoća progledala.

Zajedno smo a svak u svome ćošku, usamljeni, otkako je u banju zamakla. Otac se smrači. Brat zaboravi govoriti. Zamrsi nam se pređa. Uzaludno ja tkam od jednog do drugoga. Kuća bez majke šuplja je i rasuta.

Vrati se blijeda, izbolovana. Oko nje se širio rezak a slatkast, zagušljiv miris pomade za reumu. Teško se kretala. U suton zapinjemo za strašilo od stana na kome je do juče tkala. Ubudžačeni preslica i vreteno. Iz nedopletenog priglavka bocka jež igala.

Izroni stotinu poslova koje je, da ne vidimo, obavljala. Sad neke jedva preko nas posvršava. O čemu je ranije ćutala, sada se raspričala. Kad Peša nema, svoga se kraja naširoko sjećala.

Sve ovo da upamtite, da mi se ničemu ne iznenadite kad u Humnini budete tražili ujaka. Da ćemo uskoro tamo hoditi, odnekuda je znala. I da ona neće biti sa nama. Tvrda na suzi, kao da se oprašta, skoro bi zaplakala: Bog ubio puške klete što ubiše Domazete. Nije jednog već dvojicu, i Milana i Novicu. O našim ujacima, koji su mladi izginuli, u Hercegovini se pjesma pjevala.

Šta su kraljevi žandari među crvenima tražili. Ko će im sada na Šćepan Polju kosti poznati u zajedničkoj grobnici sa Švabama. U Ljubinju biste imaju. A groba nemaju.

Kao da nisu ni rečene, te bi Pešove riječi prećutala.

Od Stoca do Vlahovića nismo išli nego se verali za ujakom. I za majkinim glasom. Još nismo sami. Još nekoga imamo.—


ČETVRTA STROFA

... neki kamen, neki list, neka nepronađena vrata; nekog kamena, nekog lista, nekih vrata. I svih zaboravljenih lica.

Goli i sami došli smo u izgnanstvo. U njenoj mračnoj utrobi mi nismo znali lice naše majke; iz tamnice njenog tela došli smo u neiskazanu i nesaopštljivu tamnicu ovoga sveta.

Ko od nas poznaje svoga brata? Ko je od nas u srce svoga oca zagledao? Ko od nas nije ostao zauvek zatočen u tamnici? Ko od nas nije zauvek stranac i sam?

~

O pustoši gubitka, u vrelim lavirintima, izgubljen, među sjajnim zvezdama na ovom najzamornijem tavnom ugarku, izgubljen! Sećajući se nemo, tražimo silni zaboravljeni jezik, izgubljeni kraj staze u nebo, neki kamen, neki lnst, neka nepronađena vrata. Gde? Kada?

O izgubljeni, i vetrom oplakivani, Duše, vrati se.


Tomas Vulf, Pogledaj dom svoj, anđele

[postavljeno 22.04.2010]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:36:49 am
*

RAJKO PETROV NOGO: Ne tikaj u me

Beograd, Zavod za udžbenike, 2008.


Rajko Petrov Nogo savremeni je pesnik, najpoznatije ratno siroče u srpskoj književnosti. Rođen u Hercegovini. Izgubivši oba roditelja tokom Drugog svetskog rata, odrastao je u sirotištima, ali to nije uticalo na njega tako da bude ogorčen i nesretan. Njegovo srce prepuno je razumevanja i ljubavi za čoveka, i malog čoveka-dete, za svoju otadžbinu, za svoj narod i književnu tradiciju svog naroda. Sve to su i teme njegove poezije. Već naslovi nekih od mnogih zbirki poezije koje je napisao i za njih dobio pregršt nagrada, svedoče o tome kakve ga teme zanimaju: Lazareva subota, Na kapijama raja, Hajdučija, Ječam i kaloper u velikoj bašti Ratka Lalića, Nedremeno oko... Napisao je i dve zbirke poezije za decu: Rodila me tetka koza, Koliba i tetka koza.

Njegova poezija na najlepši način čuva najnežnije i najliričnije slojeve srpskog jezika, ali zbog toga taj pesnički jezik nije hermetičan i nerazumljiv. To je jezik srca koji svako razume. Stari naš jezik, kojim su pisani nadgrobni zapisi sama je suština našeg današnjeg jezika, te ga nije teško razumeti.

Za ovu priliku nismo izabrali njegove najpoznatije stihove, niti dečije pesme, nego jedno pesničko svedočanstvo kako zapisi anonimnih pisaca iz naše prošlosti mogu biti motiv i inspiracija za pesnički čin. Zato knjiga Ne tikaj u me sadrži paralelno, zapis iz prošlosti, obično epitaf, a pored pesma R.P. Noga nastala na osnovu tog zapisa. Ta svojevrsna paralelna pesma često nema vidljive veze sa donetim zapisom, jer je pesnička imaginacija pokrenula nove slike iz istorije, iz života onog koji je zapis ostavio, a ponekad iz potonje istorije pa i svog života. Grob je svetinja u mnogim civilizacijama i verama. Otuda naslov zbirke nosi naziv po jedno epitafu, što bi na savremenom jeziku glasilo: Ne diraj me! U nadgrobnim zapisima bezimenih i imenovanih, pesnik vidi i svu tragiku i svu veličinu njihovog života, ponekad i duhovitost i on ih na svoj način dopisuje, pokušavajući da pesničkom imaginacijom razvije što više slika koje bi život naših predaka približile nama danas. ... [ОШ "Свети Сава" Бачка Паланка]


* * *

Pesnički poduhvat "Ne tikaj u me" Rajka Petrova Noga sačinjen je od soneta, koji su protkani citatnim kolažima iz "kamenih knjiga" dalekih predaka. I početni iskaz svakog od Nogovih soneta uzet je iz odabrane građe stećaka, pretežne pisane ostavine srednjeg veka u Hercegovini i Bosni, ali ovde "groboslovni" motivi sežu i do novijih vremena i stradalnih jama. Razgovor između sveta živih i davno umrlog srpskog sveta zapadno od Drine otkriva neslućene bliskosti. Do nas, posredstvom tih epigrafa i njihovog produbljenog pesničkog imaginiranja, dopiru glasovi svakidašnjih života i udesa, sa tegobama koje delimo ili prepoznajemo i mi potonji. Dokumentarni podtekst, oličen u datim snimcima pomenutih kamenih spomenika, daje i uverljivost i razgoreva tajanstvo ovoga izuzetnog obraćanja drevnosti zemlje sa koje pesnik potiče. [Autor teksta nepoznat]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:37:17 am
**
Rajko Petrov Nogo
              Ne tikaj u me


AKO PITAŠ ZA ME

Davno ti sam lego gde tišina veje
A bezvremen celac poravnava međe
Gde ponoćno sunce nikoga ne greje
A rasuti mesec jedva diže veđe
Ovde gde ne niče i kada se seje
Preko čega senka Tvorčeva ne pređe
U predelu u kom malo ko zna gde je
A otkud je došo seća se sve bleđe
Mramornik i sečac žalobno narisa
Jelena i srnu A zbog mog imena
U kamene daske useče i pisa
Bogomnačrtana ćirilska pismena
Obriši taj puhor tišine i tame
Lakše mi je ležat ako pitaš za me


NE TIKAJ U ME

Ja knez Vlać Bijelić vlastelin i proče
Dojahah na Belcu sa Kosova ranjen
U Svetom Lazaru ležim ispod ploče
Grešan i truležan i sa zemljom sravnjen
Človeče ako te slovima optoče
U lavri gde greh je ktitorima smanjen
Zovi kako hoćeš to što smrću poče
Ako ti grob tiču nijesi saranjen
Ne ne tikaj u me orni čitaoče
Lažima gospara iako si stravljen
Dva Lazara ako u ropca ukroče
I robac je zarnom svetlošću preplavljen
Na baštini svojoj a tvoj Vladaoče
Ja knez Vlać Bijelić vlastelin i proče


U SAVINOM SLOVU

S razmirne krajine do Svetog Lazara
Niz nebesku strmen i pesmu kosovu
Silazim ti gospo do smrtnog pazara
Gde god sam zagibo padoh na Kosovu
Uz Belca ti šaljem urok-poklisara
Koji drži ključe duše u okovu
Naredi kaznacu da ne žali para
Širi staru crkvu ko da krojiš novu
Čuješ li vozara Ustalog Lazara
I Usekovanog na Polju Kosovu
Kako nemo poju ko dva vaskrsara
U očevoj crkvi zapevku kosovu
I kako sjajkaju svetlošću kvazara
Vlać i Vuk Bijelić u Savinom slovu.


SUNČEVIĆ

Grejalo je juče
Sad iz mraka veje
Gde mlad mesec uče
Da sja a ne greje
Život je već buncam
Pod stećkom iz jame
Ono malo sunca
Između dve tame
Ništi hudi plamen
Žiće u nebiće
I razdraba kamen
Ali još ne sviće
Sunce ogrejano
S nama zakopano


IMANJIĆ

Na zbornoj gomili či bi ovaj kamen
Čiji li je sada či li neće biti
Kneza Imanjića još sam čitljiv znamen
Pre nego se saspem pročitaj me i ti
Nikad nemah mnogo ali mi ne nesta
A delih svakome kome se podoba
Pa i ti kad odeš sa ovoga mesta
Ako tako nemaš imaćemo oba
Belopčeljanine koji prašiš reči
Pokamenovane krstate i tvoje
Groboslov pravedne od grabeži leči
I zato ne hajem kada me posvoje
Onaj koji čeka dan što će se zbiti
Zna čiji je bio čiji neće biti


VISOTA

Ja sam se odavno spremao za ovo
Bez imena da se u smrti zaklonim
Sad kad sam pod krstom ne treba mi slovo
U krstu je svako slovo od iskoni
Među pravednike uzneše me crvi
Tu sad čekam sunce i končinom živim
Zemljo svima ista moj mramore sivi
Jednom razapeti zar su uvek krivi
Ma ko da si Krsto ovo je prilika
Ti ako si mrtav duša ti je živa
Po grobu mi čepa na megdan zaziva
Razjaren što nemam imena ni lika
Zar ne vidiš da si mrtav za života
Glasnu se iz Luke Bezimen Visota


KOLENOVIĆ

Za svoju gospodu
Molih se Gospodu
A sad gledam stišan
Iz krsta u nišan
Moj je kamen malen
Moja raka plića
Ja nisam od ića
Od kolenovića
Juče je za juče
A danas za danas
Spasioci uče
Šta je bolje za nas
Koji brzo uče
Prvi se poturče


SVETI VASILIJE

Rodna kućo crkvo stoletna košćelo
Pospani kamene s koga koze brste
S polja ili mora okle letiš pčelo
Kada pisne bajam a rozgve se krste
U mom rukosadu tijom vodoplavnom
Gde oko čokota ribe se zapletu
Pa kao za Onim jato krene za mnom
Da nasiti gladne u posnome svetu
Sve dokle Ždrijelo ne usrkne vodu
A žeženo sunce grm i travku sprži
Za nebo zavezan usnuh u Gospodu
A još vidim da se cvet na vresku drži
I polje i more zeleno i pusto
Da još jednom vidim Zbog toga sam usto

(Iz nagrađene zbirke Ne tikaj u me, Beogradska knjiga, Beograd, 2010)

Pesme preuzete iz časopisa za srpski jezik, književnost i kulturu "Slovo" | Godina VII | Broj 26 Nikšić, avgust, 2010.


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:37:45 am
**
Poezija za decu Rajko Petrov Nogo


SA RODOM SAM RAŠČISTIO

Sa rodom sam raščistio
saznao sam tajne stvari
tata me je izmislio
al ne mari al ne mari

Krio sam se u stomaku
kad sam bio sasvim mali
beše lepo u stomaku
dok me nisu prepoznali
 
Otad više mira nemam
strine ujne ah te žene
taman htedoh da odremam
da vek mine iznad mene
 
Rađaj se već viču na me
baš ih briga što sam mali
pristao sam sve zbog mame
da je ne bi rasplakali
 
Sa rodom sam raskrstio
razumem se u te stvari
znam ja dobro gde sam bio
al ne mari al ne mari


KAD DOĐETE NA ZAGORJE
 
Išao sam s tatom i ja
na Zagorje na Borija
 
Kraj hajdučkog pustog druma
dočeka nas tužna šuma
 
Zamirisa smola gusta
melemima od avgusta
 
Presipa se zlato sunca
na rogove mladog junca
 
i na boru vrh litice
šuška srce veverice
 
A sazreli bukvar žita
hor pilića kad pročita
 
i pod strehu pored točka
sakrije ih majka-kvočka

i u duplju stare jele
kad se skriju divlje pčele

prvo glasno pa sve tiše
šta nam onda šapću kiše
 
Šta romori šuma pusta
mirisima svog avgusta
 
glasno će vam reći borje
kad dođete na Zagorje.


RŽEM TAKO NOVI JEZIK SRIČEM
 
Proleće je brbljajući stiglo
s ljubičicom i kaćunom plavim
pa je dreku naokolo diglo
s bumbarima u stidljivoj travi
 
Pčelama je raširilo krila
mačićima otvorilo oči
s pupoljaka osipa se svila
s jorgovana sunce plavet toči

Ispod streha izviruju laste
a u šumu tetreb me poziva
ždrebe doji stresa se pa raste
ovca bleji srećna što je živa

Blejim i ja onda kukuričem
sviđa mi se prolećna nervoza
ržem — tako novi jezik sričem
mekećući srećan kao koza


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:38:11 am
*
KAPOR O NOGU


GRUMEN ZLATA

Momo Kapor o Rajku Petrovu Nogu i njegovoj poeziji
 
Ja u životu nisam napisao nijednu pesmu. Sve što sam naučio o poeziji u poslednjih desetak-petnaest godina, naučio sam od Rajka Petrova Noga u razlupanim džipovima, dotrajalim puhovima, rasklimatanim autobusima kada smo putovali na front. Onda je on kao putujuća antologija recitovao stihove, naravno — uvek tuđe, nikada svoje — od narodne, o kojoj je napravio čuvenu antologiju, pa do Tomasa Eliota i do najmodernijih anglosaksonskih i francuskih pesnika. Nije bilo pesnika čije stihove on nije znao. To je bio jedan putujući poetski univerzitet. A spavali smo po raznim mestima: u napuštenim kućama, rovovima, po kasarnama.
 
Budući da je Rajko Petrov Nogo siroče i da je odrastao u domovima za siročad, on je imao jednu osobinu, a ima je i danas, a to je da spremi krevet kad ustane — a ustaje vrlo rano. Tako sam se jednom u Bileći, u kasarni, u sobi sa desetak-dvanaestak kreveta, probudio i video generala Radovana Grubača sa oficirima kako pokazuje jedan besprekorno namešten krevet, krevet za divljenje. To je bio krevet Rajka Petrova Noga. Možete misliti kako su se čudile crnkinje, sobarice u "Hiltonu", u Čikagu kad bi ujutru ušle u sobu i zatekle na sirotinjski način spremljen krevet, sa posuvraćenim trouglom.
 
Rajko Petrov Nogo je sa astmom, narušenog zdravlja, sa pušačkim nogama, bolesnom kičmom, sa čitavim nizom manjih i većih bolesti, vukao tu svoju antologiju po ratištima. A njegova poezija je za to vreme ostajala u senci. Inače, to je jedna čudesna poezija. Uz poeziju Matije Bećkovića, to je jedina poezija koju zaista volim. To je poezija kosmosa, kojom u isto vreme kruže ljudske sudbine, reči, ali i trave, jagode, borovi — kao kupole zamišljenih, srušenih crkava, kao zvonici; poezija gde se vetar meša sa žuborom potoka, gde se pojavljuju najčudnije, već zaboravljene reči. To je, naime, poezija u kojoj se čovek, u tom jeziku, jednostavno okupa, i taj jezik spere iz vas sve naslage ružnih, loših, dosadnih, od upotrebe izlizanih reči, među kojima nažalost živimo. Poezija tome, mislim, i služi, jer pesnici su čuvari jezika. Baš po tome se ističe Rajko Petrov Nogo, čija je poezija potekla iz brda oko Kalinovika i koja ima sve osobine tog jezičkog čistog blaga, koje sija kao grumen zlata ili dragog kamena. Čovek se, dakle, očisti i preporodi slušajući tu poeziju. A čitava priča oko nje je priča o tradiciji, do koje je on dolazio polako i mukotrpno — počev od mladalačkih pesama koje su bile šezdesetosmaške, pune dosetki, žestine, gneva i prkosa — dok se to sve nije smirilo, umotalo i prekrilo mahovinama njegovog rodnog kraja, čineći jednu meku, divnu materiju. Vrhunac te poezije je pesnikovo otkriće stećaka, ponovno otkrivanje tih poruka uklesanih u kamen; traganje za vezom sa praocima, sa tim nekropolama po hercegovačkim vrletima koje stoje, sa svojim uklesanim figurama, kojima se Rajko najzad vraća tražeći svoje poetsko poreklo i svoju ars-poetiku.
 
Izgovoreno u filmu o R. P. Nogu, "Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu", 2006. godine

17.05.2012. | Pečat (http://www.pecat.co.rs/2012/05/kapor-o-nogu-grumen-zlata/)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:38:45 am
**
RAJKO PETROV NOGO


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/RajkoPetrovNogo3a.jpg)


SUZE I SOKOLAR1

Naši pjesnički susreti sve više liče na parastose, na opela. Zaplanjski Orfej, Branko Miljković, rekao bi da to pod praznim nebom plaču sokolari.

Pa hajde, zagledajmo se u nečije, bilo čije, ali voljene oči, oči naših bližnjih, u to prvotno i najdublje ogledalo. Hoćemo li u tim zjenama — sa oreolom oko glave — ugledati svoj ili nečiji pralik. Možda pralik onoga po čijem smo, kažu, podobiju stvoreni.

Srbi su kroz krupne, nemanjićki plave oči Svetoga Save progledali. A poslije kosovskoga poloma gledali su i pamtili šta su nekad bili čarnim deseteračkim, ponekad i sljepačkim očima potonjih Vukovih pjevača, očima koje su se slile u pantokratorski strog Njegošev pogled.

Brankove, Zmajeve, Đurine i Lazine, pa Vojislavljeve, Jovanove, Milanove i Aleksine, Vladislavljeve, pa Miloševe, Rastkove i Momčilove oči, a onda, po volji vam, dodajte, recimo, Vaskove — Otkuda tvoje oči na licu mome, anđele brate — sve do dana današnjega, oči Stevanove i Matijine... Premda različne, sve su to iste oči u neku daljinu zagledane. A da ih nije, ko bi nas opjevao i oplakao. Opjevati i oplakati — te dvije riječi u srpskoj poeziji imaju isto značenje.

Jer da tih očiju nije, uzaludna bi za nas bila ljepota djela Gospodnjeg. I, u obrnutoj perspektivi, da nije Nedremanog Oka, Oka Svevidećeg, koje eshatološkim, krajnjim smislom sve obdržava, i u kome se, kao u vrhovnoj zjeni, sve harmonizuje — jer se Djelo ogleda u svom Tvorcu, jer i kada spava, Nedremano Oko spava otvorenih očiju — uzaludna bi bila ljudska vjera u Hristov drugi dolazak i netruležnost one posljednje stvarnosti. Dobro je već u ovom životu vidjeti svoje bližnje obasjane onom svjetlošću.

Zagledajmo se jedni drugima u oči. Neće ljepota — već će suze, i suzne molitve, spasti svijet. Dobro je dok suze postoje.

Da bi bio vidovit, Filipu Višnjinom — a posljedično i savremenom srpskom pjesniku — i ne treba vid. U njegovom je pamćenju, kao u kakvom pouzdanom trezoru, pohranjena mikrofilmovana srpska priča. Pa ako i propadnemo, preživjelima će čitak biti njen hijeroglif. Ko pita šta će nama biti do pošljetka, taj budućnost vidi gledajući unatrag. Gleda se pamćenjem, kaže Miodrag Pavlović. A pamćenje je u jeziku najdugovječnije.

Daj nam budućnost kao sećanje, pisao je Zaplanjski Orfej, kušajući da zlatokrile utve vrati s gora u predanje.

Ko tako gleda, taj zna da je našoj Euridiki ime Serbija: Serbijo iže jesi selica na nebesi / U plavome beskraju huda zijezdo gdje si.

Baš kao i onu, i našu je Euridiku pečila otrovnica, a mi ćemo je — kao sjen — iz Podzemlja pjesmom dozivati. A dozvaćemo je, kako knjige kažu, tek kad Kerber postane krotak, kad Haron zaustavi svoj čamac, a Sizif sjedne na kamen, kad Tantal zaboravi na glad i žeđ, kad neumitne suđaje opet započnu da predu već završenu nit Euridikina života.

I kada nas najzad onaj ozgo pomiluje. Jer dugo smo i mi glavu od njega okretali.

Hoće li tada trepnuti Nedremano Oko, hoće li se postidjeti Oko Svevideće, ako ni zbog čega, a ono zato što su — ako su — i tamo oni koji nam sve ovo rade, po njegovom podobiju pravljeni.

Svirep je uslov — da se ne osvrćemo. Ne osvrćimo se, braćo, ni na šta. Ako, sa Miljkovićem, vjerujemo da ćemo jednom moći da to što kažemo dodirnemo rukom — ne mi, nego oni koji će sve ovo preživjeti — nipošto se ne osvrćimo. Ne napuštaj me svete /Ne idi naivna lasto. I onda kad soko ne čuje sokolara.

A ako se to ipak, ipak, i najzad ne dogodi, ako našu Euridiku ne dozovemo, znajte da je u zločin umešan i onaj ko spava.

Da li pod praznim nebom plaču sokolari?

1. Beseda izgovorena povodom primanja Nagrade Zaplanjski Orfej u Gadžinom Hanu

[postavljeno 22.04.2010]


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:39:14 am
**


NJEGOŠEV SRODNIK PO PERU I JEZIKU


Pjesnik Rajko Petrov Nogo je kroz lik svog junaka dijaka Gojka Vlahovića dao najvjerniji opis svoga stvaralaštva: on umjesto zlata ispira riječi, da muku vijeka optoči (Ječam i kaloper). Posvećujući se u misteriju pjesničke riječi domogao se snažnih poetskih simbola i dospio do najdubljih slojeva značenja srpskog jezika. Napor oko prečišćavanja riječi, dragocjeniji od ispiranja zlata, ima za cilj da što ljepše i vjernije muku ovog vijeka optoči, ne veštastvenim zlatom, nego slovom koje osmišljava ljudske nesreće i patnje u ovom svijetu.

Nogo se može ubrojati u one pjesnike koji nose i izražavaju patnje i tamne porive duša svih ljudi. Osim razvijenog pjesničkog umijeća i izvanrednog književnog obrazovanja za ovo zvanje preporučuje ga oštrina njegovog proniknuća ne samo do estetskih nego i do religijskih i mitoloških osnova ljudske duševnosti.

Na našu radost Nogo se nije prihvatio lagodnih povlastica i blijedih znamenja pjesnika sveopšteg, poprilično apstraktnog, ljudskog udesa. U njegovom pjesničkom glasu odjekuju nasledni tonovi kosovskog bola; on je vaspitanik dugo njegovane uzvišene senzibilnosti naroda koji živi od priče/ da božur iz krvi niče/ iz bola davorije (Vrata spasa, Gle Srbi). Njegova, poezijom obuhvaćena i oduhotvorena topografija, od Kajmakčalana, Nagoričina i Kosmeta, preko Meduna i cijele Humnine do zornog Kalinovika i Vračara otkriva ga kao u vremenu i prostoru utemeljenog srpskog književnika, a sve gore pomenuto kao dostojnog nasljednika Njegoša, Marka, Dučića i Šantića.

Rajku Nogu pripada zasluženo mjesto među najboljim lirskim pjesnicima srpskog naroda ovog vremena. Njegova lirika prepoznaje se po tome što često u sebe ugrađuje snažne epske motive i detalje i što lirsku ritmiku obogaćuje tonovima epske poezije. Njegovi junaci jašu rasne konje; stari vlastelin Vlać Bijelić vraća se na Belcu sa Kosova, ranjen; Srdit Marko Miljanov jaše Arnauta. Ne bismo se zadržavali na tim slikama iz epske prošlosti da jahanje konja u pjesničkoj obradi nije u funkciji proniknuća do slojeva kolektivnog pamćenja i samopoznanja. Pjesnik "u ciku plavičaste u magli mamutske zore" sluša "pretpotopski topot i biblijski galop". Jašući, ne više epske, nego nebeske konje, pjesnik sažima ljudsko srce sa srcem zemlje, dubokim srcem svijeta. Pjesnikovo srce je pokretač kroz duhovni vremeplov, dok je pokretač kroz vremeplov istorije pjesnikov nebeski konj, Arnaut. I u jednom i u drugom pokretaču djeluje stvaralačko, ujedno i stihijsko načelo pa nije čudo što se ih pjesnik poistovjećuje: "Smiri se pogano srce moj ljuti Arnaute". Iako su u poeziji poznatiji Pegaz i Jabučilo, Nogov nebeski konj može biti samo ljuti Arnaut koji je ušao u poeziju kroz junaštvo Nogovog krvnog srodnika Marka Miljanova, a sada stvaralački razigrava nemirno pjesnikovo srce.

Drevna narodna priča o vukovima Svetog Save dobila je uspjelo poetsko uobličenje i u stvaralaštvu Rajka Noga. Kao prije njega Vasko Popa, kao i Matija na njemu svojstven način, tako je i Nogo povremeno koristio "vučju azbuku" koju je poodavno još u sarajevskim danima sricao, i na njoj u "Suznoj molitvi" propojao u Beogradu, od užasa koji je na našu Otadžbinu izlilo pakleno čudovište cinično i bogohulno nazvano "milosrdni anđeo". I u naše vrijeme cio Srpski narod stjeran je bombama u mračni zindan i našao se u položaju vuka zatvorenog iza rešetaka. Gledajući tugu uzapćenog vuka pjesnik kroz duboko saosjećanje osvešćuje udes svog naroda. U takvim graničnim situacijma pjesnička prozrenja dopiru i do mitološkog prasrpskog sloja duševnosti. — Možemo ga nazvati i vučjim ako imamo u vidu da je vuk mitska zvijer iz staroslovenske mitologije. I za staru slovensku kao što je slučaj sa starogrčkom mitologijom karakteristična je neka neiscjeljiva, vučja tuga. Tu našu staru tugu iscijelio je onaj "od koga sve poče" koji nas je dokrstio i priveo Hristu, pa i sada nas oslobađa od tuge i iscjeljuje svojom suznom molitvom. U srpskom sabornom samosaznanju Sveti Sava se prepoznaje kao duhovni otac cijelog naroda, kao onaj "na čije oči naša tuga sija". Svakako ne više vučja, nego prosvijetljena, svetosavska, kosovska.

Nogo je u svoju poeziju ugradio dosta religioznih motiva i detalja hrišćanskih, a u manjem broju i slovensko prethrišćanskih, onih koji su još uvijek prepoznatljivi u srpskoj kolektivnoj svijesti. Sonetom Andrićeva kupina Nogo je obukao u odgovarajuće pjesničko ruho jedan Andrićev molitveni uzdah iz vremena kada se veliki pisac našao negdje u Imotskom. Sonet se završava Andrićevim riječima: "Ja puste crkve, ja pustih svetaca da mi se pusta Boga namoliti". Pridjev pust, u raznim oblicima ukazuje na bezdan u ljudskom duhu koga jedino molitva može prosvijetliti, a bezdan milosti Božije ispuniti. Ovi stihovi snažno asociraju

"Bezdan bezdanu dozivlje, glasom slapova svojih". U Nogovoj poeziji eho liturgijske molitve rasprostire se na cijelu tvorevinu. U toj kosmičkoj liturgiji, koju pjesnik doživljava u rodnoj Hercegovini, najprije se svojim pojanjem uključuje "od svakog skrita pusta crkva" negdje kod Blagaja, kojoj "saslužuje drozdić u ševaru" a kupina u Humnini svitka onim pradrevnim sinajskim sijanjem. Uključuju se borovi kao kaluđeri i jele kao monahinje, a inje izobražava srebrnasti krst u slavu Spasitelja. Njegovo pjesničko sjećanje dopire i do onih starosrpskih prethrišćanskih svetilišta rasutih po gorama odakle krotki starci (kao Njegoševi nevini sinovi prirode) još opšte sa zvijezdama.

Nogo — zaslužni dobitnik književne nagrade "Izviiskra Njegoševa" prepoznaje se kao Njegošev srodnik po peru i jeziku. Njegovu srodnost sa Njegošem, tragičnim junakom kosovske misli, vidimo u snažnoj motivaciji Kosovom i knezom Lazarom. Kosovo je za Noga sabirno ime za sve srpske žrtve kroz vjekove. U tom smislu razumijevamo njegov stih: "Gde god sam zagibo, padoh na Kosovo". I Nogu sjaji kruna Lazareva, usjekovanog na polju Kosovu, koji je zbog svoje žrtve dobio vijenac vječne slave Božije. U toj slavi svaki onaj koji je na Kosovu ranjen (a ko od nas nije) dobija svoj udio i on je "zarnom svetlošću preplavljen". Nogova poezija prožeta je božanskom svjetlošću, koju Njegoš proslavlja u svom djelu, sa kojom je započeo svoj Testament i završio svoj ovozemaljski život. Kod Njegoša sija "vječna zublja vječne pomrčine", a kod Noga se (isto to ali malo drugačije) "nazire sunce u dnu tame". Njegoševu religiozno-filosofsku misao o ljudskoj egzistenciji "mi smo iskra u smrtnu prašinu" Nogo je izrazio ne manje uspješno, ali ne zamašnim desetercem kao Njegoš nego ritmičnim šestercem:

                                   "Život je već buncam
                                   pod stećkom iz jame
                                   ono malo sunca
                                   između dve tame
                                   ništi hudi plamen
                                   žiće u nebiće."


Da ljudski život nije samo ono što je zatvoreno između dve tame svjedoče eshatološki intonirani završni stihovi soneta "Sunčević":

                                  "Ali još ne sviće
                                  sunce ogrejano
                                  s nama zakopano."


Nije li nas grobna oporuka "Ne tikaj u me" kojom je Nogo vozglavio najnoviju zbirku svoje poezije podsjetila i na Njegoševo lovćensko zavještanje? — Da se ne dira ni u njegov grob, ni u njegovu crkvu zadužbinu, a samim tim ni u vjeru, ni u jezik, ni u narodnost. Tumačeći pomenutu oporuku Nogo je prikupljao vjekovima sabirana iskustva u borbi za očuvanje narodnog imena i zavjetnog pamćenja. Ako sve knjige, najdubljeg srpskog samosaznanja gledamo kao nastavak Gorskog vijenca — Izviiskre Njegoševe, onda je knjiga Ne tikaj u me sigurno jedna od njih.

Episkop
Budimljansko-nikšićki JOANIKIJE

Tekst preuzet iz časopisa za srpski jezik, književnost i kulturu "Slovo" | Godina VII | Broj 26 Nikšić, avgust, 2010.


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:39:36 am
*
"IZVIISKRA NJEGOŠEVA" DODIJELJENA PJESNIKU RAJKU PETROVU NOGU


SA VLADIKINIM DJELOM ZNA KUDA ODE

Dobitnik nagrade "Izviiskra Njegoševa" za 2009. godinu je književnik i pjesnik Rajko Petrov Nogo za pjesničku knjigu "Ne tikaj u me". Odluka žirija saopštena je juče u Udruženju književnika Srbije, a Njegoševa nagrada laureatu će bitu uručena na dan Svetog Vasilija Ostroškog, 12. maja u Nikšiću.

■ Nema pjesnika koji piše na srpskom jeziku, a da ne priželjkuje Njegoševu nagradu. Znam sve njegove stihove i sve njegove knjige, čak su i njegova pisma na mene uticali. Kad god se izbezumim, kada izgubim orijentaciju, kada ne znam kud ću i ćemu ću, uzmem Njegoša, pa se tješim i čini mi se da znam kud ću — rekao je laureat.

Žiri u sastavu predsednik dr Jovan Delić (Beograd) Milutin Mićović (Nikšić), mr Dragan Hamović (Beograd) i dr Ivan Negrišorac (Novi Sad), pred sobom je imao nimalo lak zadatak, jer je u konkurenciji za nagradu bilo 52 naslova iz dvogodišnje književne produkcije na srpskom jeziku.

"Ne tikaj u me" vrhuni plodnu i stvaralačku deceniju Rajka Patrova Noga. Knjiga "Nedremano oko" bila je u znaku odjeka stradalnih i uskolebanih 90tih godina minulog vijeka, s neprestano uprtim ispitivačkim pogledom ka nebu i oko sebe. "Kenotaf" završna pjesma "Nedremanog oka" ujedno je bila prolog naredne, izuzetne poetskoprozne cjeline "Ječam i kaloner". Tu se pjesnik ponovo vraća u lični početni prostor, u bolna, uzbudljiva izvorišta svoje pjesme, da bi jedan rukavac te razgranate priče o sebi i svojima dospio do rodne crkve pjesnikove majke, crkve što čuva u kamenu riječi iz dubokog vremena, "Ne tikaj u me". Takav će naslov ponijeti i ova nagradom "Izviiskra Njegoševa" ovjenčana knjiga, objavljena 2008. godine, tvorevina naslojena i složena, koja potvrđuje rijetku pjesničku kovinu i ujedno oduševljava novim suverenim postignućima. Sve je, još od "Lazareve sudnine" neumitno vodilo ka ovom pjesničkom nizu od soneta i starosrpskih citata, bavljene ličnim počecima i nužno dovelo do bazičnih iskustava srpskog jezika, poezije i kulture" stav je žirija koji je nagradu dodijelio Nogu.

"Ne tikaj u me" jeste izvrsno ostvareni dijalog između neumrlih glasova u kamenu i usmenog predanja, s jedne, i savremenog pjesničkog glasa, s druge strane. To je razgovor o udesima, nadanjima intimnim, narodnim i opšteljudskim.

Uvjerljivost svog poetskog zamaha Nogo ovdje podlaže i "dokumentarnim detaljima" o jednoj zaklonjenoj liniji srpske prekopdrinske baštine, na kojoj, pokazalo se bjelodano jasno, temelji i svoje ukupno pevanje.
Kako je primijetio žiri, malo je danas autora kojima s više stvaralačkog nerva, što uključuje i moralno, može pripisati Njegoševa nagrada.

Snaga pjesničkog izraza obojice pjesnika, i gorstasnog pretka i kakvogtakvog potomka, jeste u postojanoj snazi uvjerenja i utemeljenja. Strašnja Njegoševa lozinka "Neka bude što biti ne može" i Nogova poenta "Nije sve propalo kad propalo sve je", proistekle su od istog zavjetnog glasa, koga još uvek lako u naraslim teškoćama razaznajemo, bez obzira na zagušujuću i razarajuću buku sa svih strana, kaže se u obrazloženju žirija za dodelu "Izviiskre Njegoševe".

Prvi dobitnik ove nagrade koju je povodom godišnjice prvog izdanja "Gorskog vijenca" osnovala Eparhija budimljanskonikšićka i renomirana modna kuća "Mona", radi obnavljanja nekadašnjeg značenja Njegoševe nagrade u srpskoj kulturi, bio je pjesnik Miodrag Pavlović 2008. godine. "Izviiskra" se dodijeljuje svake dvije godine za najbolju knjigu srpskih stvaraoca.

Laureata nam je juče otkrio i koje mu je Njegoševo djelo najbliže.

Sigurno očekujete da ću reći "Luča", ali ne, ja ću reći "Gorski vijenac", rekao je Nogo.

M. Njeguš


NA DODIJELI ĆOSIĆ I BEĆKOVIĆ

Svečanosti u Udruženju književnika Srbije prilikom saopštavanja odluke žirija da je Nogo dobitnik "Izviiskre Njegoševe", jedine nagrade sa Njegoševim imenom u srpskom nacionalnom korpusu, prisustvovale su brojne ličnosti iz javnog i kulturnog života Srbije. Tu su bili i akademici Dobrica Ćosić i Matija Bećković, književnici, glumci poput Rade Đuričin i Vjere Mujović, operski pjevači Živan Saramandić i Oliver Njego. On je svojom pjesmom podesjetio i na vladiku čija nagrada se dodijeljuje najboljem. Njegoš je boravio u Napulju, i kako je rekao Njego tamo su se lijepe žene oduševljavale pojavom najvećeg pjesnika, gospodara Crne Gore. A njega je u tom italijanskom gradu dočekala čuvena napolitanska kancona "Kome bela montanja", odnosno "Kakva lijepa planina", koju je poznati operski pjevač juče otpjevao u sjećanje na velikog vladara i stvaraoca.

2010-01-26 | www.dan.co.me (http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=216803&datum=2010-01-26)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2010, 02:40:00 am
.


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Jun 11, 2011, 06:48:56 pm
*
PEČAT VREMENA Rajko Petrov Nogo


RODNA KUĆA

Zamišljena tako da utisne suvi pečat na dela po kojima će se pamtiti nekada slavno a danas žalosno vreme, nagrada "Pečat vremena" utemeljena je na Ekmečićevim i Bećkovićevim knjigama, koje se koncentrišu na odbranu srpskih vrednosti; jedan kao istoričar, filosof istorije, drugi kao pesnik raskošne jezičke imaginacije. Kada je "Pečat" na naslovnoj strani prošloga maja doneo fotografije nagrađenog dvojca, golim okom se moglo videti da su ta dva lika iz iste familije. Radujem se, a znam da se i Čedomir Popov raduje, što će i naše nagrađene knjige, kao dve nove ugaone cigle, biti ugrađene u isti temelj. Što vas i nas dvojica, kao dva različna seda brka, gledamo sa naslovnice "Pečata". Što smo, dakle, iz iste porodice. Mada nas, kao i u svakoj porodici, ima ovakvih i onakvih.
 
Pisac govori svojim delom, opominjao je Andrić.

Tvori, tvorče, ne govori — čujem kako danas, naročito danas, na Svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost, neko šapuće i postiđuje opštu razbrbljanost.
 
U ćutanju je sigurnost!
 
Ali da nisi ko jarac oderani vrečao, tebe bi bosanski mrak pojeo, tešio me je i hrabrio Mihiz.
 
Eto, o tome govori moja knjiga. O tome kako ne umem da ćutim, kako bih se u sigurnosti ćutanja ugušio.
 
A sada jedna istinita pričica, mala parabola.
 
Kao rekonvalescent, sa prijateljem, koji svaki čas nešto fotografiše, vraćao sam se 2003. godine iz srpskog Primorja. Dogovorili smo se da svakako svratimo u Mrkonjiće i vidimo gde se Svetac rodio.
 
Desetinu puta išao sam pod Ostrog da od strogoga Sveca izmolim da stiša moju huju, izbistri melanholiju, da popusti tamo gde me boli. "Tu gde te boli, jedino si zdrav", zapisao je pesnik.

Govorio sam znalcu, koji se u svetitelje razume, da mi Sveti ništa nije pomogao.
 
Otkud znaš, smejuljio se znalac…

I zaista, otkud znam. Mogao sam stotinu puta glavu izgubiti. Ko me je, ako Svetac nije, zakrilio i kroz život proveo.
 
Popovo polje je takvo — kad hoće polje je, a kad neće, kad poplavi, izgleda kao more.
 
Na glavnom drumu drvena tabla sa strelicom i crkvenom ćirilicom koje te usmeravaju ka "Rodnoj kući-crkvi Svetog Vasilija Ostroškog i Tvrdoškog".

Prepoznajem rukopis.
 
Dvadesetak koraka dalje, u malom groblju ispod druma, nekoga sahranjuju. Dvoumim se da prođemo. Hercegovina je toliko osirotela — znam da sam ja zato ponajmanje kriv — ali teško se, ovako ranjiv, sa time suočavam. Ipak, nećemo proći. Sačekaćemo. Autobus sa ožalošćenima uskoro odlazi, i mi se penjemo uzbrdicom.
 
Gde god se tvrdo posvedoči čudo Hristovog rođenja, i vaskrsenja, predeo poprimi boju Nazareta.
 
Jato ubogih kuća koje su zidane nevezanim kamenom, negde slamom a negde kamenim pločama pokrivene. Okolo koze brste, a pčele pasu — kao u biblijsko vreme. Ispod orijaške košćele, koja je jamačno rasla još dok je Sveti ovuda hodio, nikao maleni hram, na koji se teška grana košćele rođački oslanja. Na kućištu Svečevom verujući su podigli hram. Zato dole, kraj puta, i piše rodna kuća-crkva. Ništa se kraće ni tačnije nije moglo reći. Za pobožnu čeljad kuća je crkva, a crkva je kuća. "Tu u svakom srcu stoji crkva jedna", pevao je Aleksa Šantić, hercegovački Jeremija.
 
Suša je spržila sve, ali se ispod rodne kuće zeleni cima u krompirištu koje niko ne zaliva. U suvoj krošnji košćele, na onoj rođačkoj grani, treperi lišće. Ko zna iz kakvih dubina ta jedina zelena grana srče šta joj je potrebno.
 
Uđi, zapali sveću, pomoli se, prisluži, okadi se tamjanom, uzmi štogod za uspomenu, ostavi, ako imaš, koliko hoćeš, ako nemaš, ne moraš, niko te ne nadgleda. Ama, svi ostavljaju. Ovo je zaprečit svetac. Možeš misliti koliko je strog i koliko je svet kad su ga, kao Hercegovca, za sveca prihvatili i Crnogorci. Ceo Nikšić je po kiši klečao, kada je ono, u ovom poslednjem ratu, Svetac išao da obiđe postradali narod, svoju postojbinu, Tvrdoš i Mrkonjiće…

Kad izađosmo iz hrama, prepoznaše nas i pozdraviše neki tek pristigli, među njima Vico sa Zubaca i maloletni Marinko, koji je, onako, pri crkvi.
 
Hajde, Vico, slikaj nas sa Marinkom, ali tako da se vide i crkva i košćela i nebo iznad njih. Probao je Vico jednom, drugi put, ali ne ide. Probao onda Milovan, vlasnik fotoaparata. Opet neće.
 
Naljutio se Svetac. Ne da da se slikamo. Progoreo ti je aparat. Zna da mu je vlasnik novoverac, šalim se ja.
 
Nije do Sveca. Svetac je dobar, veli neznaveni Marinko…

Moj prijatelj, profesor, i fotoamater, vozi nas dalje neveseo. A sutra, ranom zorom, sav srećan dolazi da mi kaže da je bio kod majstora koji mu je rekao da je na manje važne prizore "ispucao" sve snimke, i da zato uspomenu na Svečevu rodnu kuću nemamo.
 
Ali imamo ove reči sa žamorom pčela pomešane koje neko neovdašnji i danas mrmlja.
 
 Sveti Vasilije:
 
 Rodna kućo crkvo stoletna košćelo
 Pospani kamene s koga koze brste
 S polja ili mora okle letiš pčelo
 Kada pisne bajam a rozgve se krste
 U mom rukosadu tijom vodoplavnom
 Gde oko čokota ribe se zapletu
 Pa kao za Onim jato krene za mnom
 Da nasiti gladne u posnome svetu
 Sve dokle Ždrijelo ne usrkne vodu
 A žeženo sunce grm i travku sprži
 Za nebo zavezan usnuh u Gospodu
 A još vidim da se cvet na vresku drži
 I polje i more zeleno i pusto
 Da još jednom vidim Zbog toga sam usto

O sv. Vasiliju, 2012. godine

Beseda Rajka Petrova Noga, dobitnika nagrade "Pečat vremena" za književnost

Pečat (http://www.pecat.co.rs/2012/05/pecat-vremena-rajko-petrov-nogo-rodna-kuca/) | 14.05.2012.


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina April 27, 2012, 03:02:46 am
*
RAJKO PETROV NOGO


"OKO" NAŠEG VREMENA

"U godini koja je dala više dobrih, a malo izuzetnih knjiga, 'Nedremano oko' Rajka Petrova Noga je, sa više nego valjanim razlozima, ujedinila čitaoce i kritičare. I jedni i drugi su osetili da je to knjiga koja ostaje. U kontekstu savremene srpske poezije, uz sve razlike koje nisu male, ova zbirka nastavlja liniju koju su na najsrećniji način započela 'Četiri kanona' Ivana V. Lalića, a vrhunski nastavila 'Sedmica' Miroslava Tešića."

Ovo je juče rekao prof. dr Aleksandar Jovanović na svečanosti u Skupštini grada Beograda, organizivanoj povodom uručenja prestižne književne nagrade "Meša Selimović", koju već petnaest godina dodeljuju Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije i "Večernje novosti" za knjigu godine. Reljef sa likom velikog pisca (rad Miroslava D. Savića) i Povelju uručili su laureatu Rajku Petrovu Nogu, Manojlo — Manjo Vukotić, generalni direktor i glavni urednik Kompanije "Novosti" i Živadin K. Mitrović, direktor Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije. Novčani deo nagrade u iznosu od 150.000 dinara predao je slavodobitniku Svetislav Milošević, direktor "Univerzal banke".

LIČNO ZA KOLEKTIVNO

■ Da bi jedna pesnička knjiga postala izuzetna, a "Nedremano oko" to jeste, u njoj mora da se, na srećan i stvaralački način, ukrste više svojstava — nastavlja Jovanović. — Ne može biti izuzetne poezije bez stihovnog i pesničkog majstorstva, koje se kod Noga vidi u svemu, počev od komponovanja knjige, pa do stihovne raznovrsnosti (sedmerac, deseterac, jedanaesterac...) ostvarene u skladu sa poetičkim potrebama.

Nazivajući najbolje Nogove pesme, bar desetak, "pravim malim draguljima, bez ičeg suvišnog ili nedorađenog u sebi" Jovanović je dodao da ne može biti velike poezije koja ne komunicira sa svojim vremenom. A da se sve ono što nam se dešavalo u poslednjih desetak godina, tačnije mitska, kulturna, civilizacijska i iz njih proizišle ljudske nesreće koje su nas snašle, snažno osećaju u gotovo svim pesmama zbirke. Nema velike poezije koja ne proizlazi iz kulture koja joj pripada, nema velike poezije u kojoj se ne peva najdublji lični ulog, nema takođe velike poezije koja nije pokušaj uspostavljanja komunikacije sa apsolutom. A nagrađena knjiga baš to jeste, završio je Jovanović.

■ U pesničkom iskazu Rajka Petrova Noga pojedinačno i iskustvo kolektiva se prepliću, i to je u srpskoj poeziji stara pojava, koja se mnogima čini anahronom — kaže Dragan Hamović, književni kritičar. — Međutim, u slučaju liričara Noga, ovovremenog zatočenika "kosovske misli", kolektivni udes preslikan je u najličnijem bolnom iskustvu. "Ja sam Kosovo u kući imao", rekao je pesnik jednom prilikom.

IZGUBLJENI DOM

U "Nedremanom oku" preovlađuju slike koje opominju na skorašnja ratna zbivanja u Bosni i Hercegovini, nastavlja Hamović, nadasve onom njenom delu koji se srpskim još naziva. Stradanje ali i duhovni nazadak u težištu su glavnine pesama, dodaje kritičar.

■ Nije li Nogovo nanošenje i bugarenje nad narodnim mukama i padovima utemeljeno i poduprto tugom nad sopstvenim izgubljenim domom? — zapitao je Hamović, dodajući da Nogo pripada redu "brižnih" ljudi za koje je sam pesnik u jednom tekstu napisao da "u svakom trenutku žive sa svojom celokupnom istorijom, koja je ponajviše satkana od snova, od mitova i legendi, pjesama i predanja". Ističući da su utemeljivači i organizatori nagrade uvereni da je još jednom Veliki žiri stručno, savesno i čestito obavio svoj posao, držeći se isključivo književnih kriterijuma Dragan Bogutović, urednik kulturne rubrike "Večernjih novosti", dodao je da se ove godine, poštujući sugestije kulturne javnosti da se u broju odabranih kritičara suviše otišlo u širinu, žiri sveden na prirodniju meru, sa još većim stručnim autoritetom.

■ Žiri je sačinjen uz konsultacije nekoliko istaknutih knjičevnih znalaca, od svakog člana je tražena saglasnost, pa su tako, tri nedelje pre glasanja, obnarodovana imena onih koji odlučuju o knjizi godine — kaže Bogutović. — Pokazalo se da je i ovog puta konkurencija bila izuzetno velika, jer je 40 izabranih kritičara ukupno predložilo 83 naslova.

Stihove iz nagrađene zbirke nadahnuto je čitao dramski umetnik Gojko Šantić, u prisustvu velikog broja istaknutih pisaca, izdavača, kritičara i kulturnih radnika.

GLASOVI

ZA nagrađenu knjigu "Nedremano oko" objavljenu u SKZ, glasali su: Aleksandar Jovanović, Dragan Hamović, Slađana Jaćimović, Petar Pijanović, Jasmina Tonić, Marko Nedić, Goran Maksimović, Časlav Đorđević, Miroslav Egerić i Jovan Delić. Drugoplasirana knjiga je "Ukop oca" Mladena Markova u izdanju "Narodne knjige", a na trećem mestu nalazi se "Treće proleće" Dragoslava Mihailovića, autorsko izdanje. Četvrtu poziciju zauzeli su "Bez ljubavi" Pavla Ugrinova, "Bu(le)rleska u Parizu" Milovana Vitezovića, "Vrt u Veneciji" Milete Prodanovića, "Mala Azija i priče o bolu" Miroslava Toholja i "Šekspirov klijent" Miloša Latinovića. A pet "Ko hoće da voli mora da umre" Jovice Aćina i "Orfejev dvojnik" Radivoja Mikića.

DOBITNICI

Dpsadašnji dobitnici nagrade "Meša Selimović", koja je juče uručena 15. put su: Milorad Pavić, Dubravka Ugrešić, Slobodan Selenić, Svetlana Velmar Janković, Radoslav Bratić, Ivan V. Lalić, Radoslav Petković, Dragan Jovanović Danilov, Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Goran Petrović, Dobrilo Nenadić, Milosav Tešić, Radovan Beli Marković i Danilo Nikolić.
Dosad — 17 nagrada

PRE ovog priznanja, Rajko Petrov Nogo je, za poeziju, primio Brankovu, Zmajevu, Isidorinu i, između ostalih, nagrade "Đura Jakšić", "Milan Rakić", "Branko Miljković", "Sveti Sava", "Jovan Dučić", "Branko Ćopić", "Princ riječi", "Zaplaljski Orfej"...
Ukupno — 17!

Objavio je, u više izdanja, knjige pesama "Zimomora", "Zverinjak", "Bezakonje", "Planina i počelo", "Lazareva subota", "Na kapijama raja", "Hajdučija/Malo dokumentarnih detalja" i "Nedremano oko". Njegove pesme za decu štampane su u zbirkama "Rodila me tetka koza" i "Koliba i tetka koza". Ima knjigu književnih kritika "Jesi li živ", eseja "Na vukovoj stazi", studiju "Obilje i rasapmaterije"...—

D. B. Matović | 06.05.2003 | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:146778-Oko-naseg-vremena)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Jun 01, 2012, 07:32:28 pm
*
DA SE NE ZABORAVIMO


RAJKO PETROV NOGO

U manastiru, u tom krasnom parčetu srpske zemlje u dalekoj Kanadi, ja sam tihovao i razmišljao kako Srbi, koji imaju stotine mana, a i ja sa njima, imaju jednu retku vrlinu — da hoće, gde god su, da budu svoji. Čim to zaborave, ja im obnovim sećanje. Umem to. Ušli ste u niz mojih pesama, čak i kad se to na prvi pogled ne vidi ("A o mome krsnom imenu", recimo). Ušao sam, nadam se, svojim knjigama u vaše kuće. A kad vas ja ne podsećam ko ste, dođu "milosrdni anđeli" pa nas sve podsete.
 
Rajko Petrov Nogo je objavio čitavo mnoštvo pesničkih zbirki i knjiga.

Novine: Tvoj rad priznat je i prepoznat brojnim nagradama za književni rad. Ove godine navršio si šest decenija života, iza tebe je sigurno, više od četrdeset godina pesničkog rada, da kažem rvanja sa rečju srpskog jezika, gde nisi nikada pravio kompromis, ukratko za čitaoce Novina, posle svega, a tek pred svime: ko je Rajko Petrov Nogo ?

Rajko Petrov Nogo: — Moje zbirke, to je desetak, petnaestak knjižica u raznim pakovanjima. Moja bi se bolest mogla zvati — bekstvo od pisanja. Meni je u poeziji više do intenziteta nego do kvantiteta. Nagrade nas neće spasti od zaborava, premda se sa njima ima iluzija da nije tako. Šest decenija života — nisam to od sebe očekivao, ali je impresivna takva statistika. Četrdeset godina pesničkog rada bilo je, uglavnom, "izvlačenje" od tzv. radnog vremena; evo, ja sam se izvukao. A to znači od života oteo nešto vremena samo za sebe, a ako to što pišem štogod vredi, onda sam to vreme otimao i za druge.

Ko sam ja? Bilo jedno siroče koje nikog nije imalo, koje ništa nije imalo, pa našlo jezik. A kada sam se u jeziku ni od čega sastavio, više se nikogovićima nisam dao. Kad sam sa jezikom u ljubavi, pišem; kad nisam — mučim u sopsvenoj mučalnici. Rajko je, dakle, Petrov sin, Nogo je nadimak koji je postao prezime — mi smo starinom Rašovići, iz plemena Marka Miljanova. Ovo vam, dakle, priča grešni dijak, Rašović od starine, koji se upinje da bude i ostane ono što jeste.

Ako jeste.

Novine: Kada se govori o tvojoj poeziji, upotrebljava se uz nju reč "poraz". Kada se zbude zlo, pa više "nas ne bude", kao što je to bivalo više puta, može li se to zvati porazom, ako se i posle "nebivanja" našeg čuje naša pesma, Rajkova pesma, Radovanova pesma. Je li to pevanje o porazu?

Rajko Petrov Nogo: — Poraz je rodno mesto naše duhovnosti. Mislim na Kosovski poraz. Iz njega smo izvukli svakojakve energije. Seme koje je posejano 1389. kada su najbolji otišli u izabranu smrt, kada su primili smrtnu pričest, niknulo je 1804. u Karađorđevom ustanku. A onda smo, za ciglih dvesta godina sve to rasukali. Da, srpski deseterac nikao je iz kosovskoga bola, i on nas je, uz mnogostradalnu srpsku pravoslavnu crkvu, kroz svakojakve razistorije sačuvao, jer je u deseterac upjevana celokupna naša istorija, pa je klasična Vukova epska pesma zapravo naša usmena Biblija. Eto, u prisećanju šta smo nekada bili, mi još uvek postojimo. Kažem poraz, jer pobedama ne treba pesma. U poslednje vreme ja ne opevavam, već oplakujem. Radovanovu pesmu procenjuju čudni književni kritičari u inkvizitorskim haškim togama. Rajko se i tu izvukao.

Novine: Tvoj poetski opus označava jedna snažna seta, posebno je snažna u zbirci "Nedremano oko". Seta je toliko sveprisutna u našoj savremenoj, srpskoj poetskoj reči, da ponekad mislim da smo se možda i suviše prepustili uspomenama, dok nam drugi već otimaju budućnost lažima o udobnosti i pogodnosti tehnološkog napretka, koji nam bukvalno jede generacije što dolaze.

Nedvosmisleno, pesma ističe iz osećanja, promišljena pesma unapred je promašena pesma. Jedno pitanje na koje pokušavam da osmislim odgovor: treba li možda nastojati više na uzdizanju duha, na vaznosenju duše čitaoca, ne na onom socrealističkom planu, već na onoj poetskoj ravni, gde je epska poezija uspevala kroz vekove da čini da uspešno, pre svega duhovno, odolevamo?

Rajko Petrov Nogo: — "Tužan sam kao pingvin, usamljen kao drvo." Ne znam kako sa darom stojim, ali tuge imam za trojicu. To, između ostaloga, dolazi od fundamentalne razlike između nas, pravoslavnih Slovena, i tzv. Zapada. Na Zapadu, govorio je Nikita Mihalkov osluškujući Dostojevskog, svi se pitaju kako (a to znači što bolje) živeti? Mi se pitamo zašto živeti. U tom procepu naši najbolji, najpametniji, najškolovaniji odlaze u "dobrovoljne janičare" na taj isti Zapad. I taman kad počnu što bolje živeti, počnu da se pitaju: zašto živeti. U ropstvu smo se epskim duhom opirali. U tzv. slobodi zamke su za opstanak mnogo sofisticiranije, pa time i opasnije. Epskim anahronizmom njima nećemo odoleti. Valjalo bi naći štogod savremenije. Pa ipak, ipak mi smo se 78 dana i 78 noći osamnestoglavoj aždaji opirali, i to je bio apsolutno uzvišen otpor. Da ga nije bilo, poništili bismo i Svetoga Savu i Karađorđa i Vukove pevače i Njegoša i Dučića i Andrića i Crnjanskog. A bez svega toga, i bez svih njih, mi bismo bili nikogovići.

Novine: Promovisao si, ili bolje reći tek najavio, "Ječam i kaloper" zbirku, kako slutim, jer celina će tek biti štampana, neobično snažnih slika (ovde namerno izbegavam da imenujem formu, neka to iznenadi čitaoca).

Ono što sam mogao da pročitam, deluje kao jedan gorostasan poduhvat iznošenja pesničkih istina i vizija, zaveštavanih svima, ovako ili onako kroz kolektivno pamćenje, da se ne izgube, da ne nestanu, a koje smo pozaboravljali, dok nam ih, evo ti nisi izneo na svetlost duša naših i u svom stilu, poetizovao si ih za potomstvo. Grešim li? Odakle "Ječam i kaloper"?

Rajko Petrov Nogo: — "Ječam i kaloper" bi trebalo da bude glosa koja ima četiri strofe. Četvrta strofa je moto romanu Tomasa Vulfa "Pogledaj dom svoj, anđele". Spolja — prozni sintaksički nizovi, iznutra - poezija. Što arhajskije, tim univerzalnije. Ječam je žito, i od njega se živi, Kaloper je cvet koji voli da raste oko kuće, Bogorodicin cvet porodične sloge — i za njega se živi.

Jednostavno, živim od sećanja da sam imao kuću, i oko kuće kaloper koji jedinstveno miriše, da sam imao Pešov Do i Vilov Do u kojima se žutio ječam-žito, seme plemenito. To što ih odavno nemam, ili, još tačnije, što oni nemaju mene, odsustvom su prisutniji. Pa da uopštim: mi smo u svetu imali dom, ali svet nam nije dom!

Naši su "Indžijeli" naše najtajnije knjige. Sve što nam biva, biva baš kako nam je ostavljeno da će nam i biti. Kao da su nam dati da budemo dostojni junaci, sopstvene antičke tragedije i u tvojim pesmama ne biva nam mnogo za radost, sem do one radosti koja čeka na nas u krajnjem ishodu. Jesmo li, po tebi, dovoljno dostojni zla koje nas je zapalo? Jesmo li dostojni pevanja i pesama, koje ostavljamo za sobom, onima koji idu ili će tek stići, za nama?

Napravi inverziju čuvenih stihova iz Višnjićeve peme "Početak bune protih dahija", pa će ti "knjige — indžijeli" možda i ovo reći: "Drumovi će poželjet Srbalja, al Srbalja niđe biti neće", osim kad igraju folklor u rasejanju. Najbliži su Bogu oni koje on najviše iskušava. Dakle, dostojni smo zla koje nas je zapalo. To mogu iskupiti samo poezija i molitva. Ako bude Srba da poeziju čitaju i da se svome Bogu mole.

Novine: U manje od 20. godina po treći put si ovde, među nama, koji pokušavamo u nebu Ontaria i Kanade da nađemo sunce onog svog neba. Kako ti se činimo? Mnogo nam se zla svima dogodilo u tom periodu. Čime smo te zapamtili čime smo te zaboravili, mislim čime smo tebi sebe sačuvali, čime smo sebe zaboravili, u ove dve decenije ?

Rajko Petrov Nogo: - Rajko Petrov Nogo po treći put među kanadskim Srbima vidim da nije dosadio. A ni vi njemu. Posvojili ste neke kanadske pejzaže. Recimo, onaj čarobni pejzaž u Miltonu, u manastiru Svetog Preobraženja Gospodnjeg. Kad tamo Srbi dođu, zaista se preobraze, a to će reći da budu ono što su bili. Tamo ima i srpsko groblje na brdašcetu koje se zove Počivala. Tu počivaju, odmarajući se od raspamećene istorije, i zgužvane geografije, od otadžbine i od rasejanja oni koje je vetar istorije razvejao po celoj kugli zemaljskoj u strašnim "nemirima od vijeka". U manastiru, u tom krasnom parčetu srpske zemlje u dalekoj Kanadi, ja sam tihovao i razmišljao kako Srbi, koji imaju stotine mana, a i ja sa njima, imaju jednu retku vrlinu — da hoće, gde god su, da budu svoji.

Čim to zaborave, ja im obnovim sećanje. Umem to. Ušli ste u niz mojih pesama, čak i kad se to na prvi pogled ne vidi ("A o mome krsnom imenu", recimo). Ušao sam, nadam se, svojim knjigama u vaše kuće. A kad vas ja ne podsećam ko ste, dođu "milosrdni anđeli " pa nas sve podsete. Da se ne zaboravimo, bolje ja nego "anđeli"!

Radomir Gajić | www.novine.ca (http://www.novine.ca/intervju/intervju-1010-nogo.html)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Jun 01, 2012, 08:02:11 pm
*
KNJIŽEVNIK RAJKO PETROV NOGO O SVOM KNJIŽEVNOM STVARALAŠTVU I DRUGIM STVARIMA


TO ŠTO PESNICI PIŠU O SEBI NIJE SEBIČNOST


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/RajkoPetrovNogoGlasjavnosti.jpg)


Pesnička sebičnost nije od najgorih, jer se u njoj ogledaju i "tibičnost" i "mibičnost", zato što se tu ličnim iskustvom proverava i overava kolektivno pamćenje

Nedavno se u izdanju Zavoda za udžbenike pojavila najnovija pesnička zbirka jednog od najistaknutijih i najznačajnijih savremenih srpskih pesnika Rajka Petrova Noga pod nazivom "Ne tikaj u me". Knjiga sadrži potresnu, gotovo epsku nisku stihova nastalih na osnovu pesnikove duboke inspiracije ćiriličnim napisima na opustelim i davno zaboravljenim srpskim grobovima, posejanih u krajevima gde Srba više skoro i nema.

Kako je nastala ova knjiga?

■ "Človeče, tako da nijesi proklet, ne tikaj u me", tako se završava grobni natpis vlastelina Vlaća Bijelića u staroj, pokosovskoj crkvi Svetoga Lazara na Vlahovićima kod Ljubinja, u Hercegovini. U toj crkvi moja je majka krštena. "Ne tikaj u me", to mrc ispod stećka opominje raspamećene grobolomce, vekovima. Ne tikaj u me, kažem, jer sam i ja grob svojim bližnjim, i ne samo bližnjim, koji groba nemaju - grob koji hoda. Knjiga je nastajala dok su me prizivali glasovi mrtvih — koji nisu mrtvi glasovi — da sa njihovih ćirilskih groboslova obrišem prašinu. Mi smo ih zaboravili, a razbraća ih posvojila.

Kako reče Branko Stojanović, autor knjige "Nogova žeravica reči", vi šta god pišete, pišete zapravo o sebi. Koliko vas ima u ovim stihovima, kad ovako gromko progovarate u ime onih o čijem postojanju svedoče još jedino stećci, nadgrobnici, pregršt slova...

■ To što pišem o sebi nije sebičnost. Ili ako jeste, pesnička sebičnost nije od najgorih, jer se u njoj ogledaju i "tibičnost" i "mibičnost", jer se tu ličnim iskustvom proverava i overava kolektivno pamćenje. U toj Stojanovićevoj knjizi meni se više sviđa Brankov zaključak u kome kaže da vidi "i trnov i lovorov venac na (ovoj) glavi".

Kažete ovde "Ne hajem za radost oko koje se pašte sa zmijama spareni labudi lelemudi... Kad sve što pamtim graknem nad ozračenom travom ili su izumrli čiji sam glasnik bio ogrezli u nesreći otko sam pocrnio". Kako i u kojim mukama se izrodila ova pesma?

■ Kad dođe vreme kao što je ovo koje je "iskočilo iz zgloba", kad "soko ne čuje sokolara", a "centar ne drži na okupu", kad "najboljima nedostaje svako uverenje, a najgori su puni strastvene žestine" - kako u sjajnoj pesmi "Drugi dolazak" piše veliki Irac V. B. Jejts - znaj da je to čas za svakojake likove, poverenike okupacije, za ove naše Čičikove i Korobočke NVO i HO, sve te dušice i ekselencije "druge Srbije" što im je "neistina iskrivila usta". Te individue i od pesnika traže "političku korektnost", čak i "poetičku podobnost", inače te stavljaju na svoje crne liste. Od njih se trese Beograd i javnost Srbije. Ali mene ne može uplašiti taj "jurišni zdrug". Te "labude-lelemude" pamtim još iz Sarajeva, gde ih se ni živih nisam bojao. Kad su bili za užasa. "Ostajemo mirni" — i tamo i ovamo, i u diktaturi i u demokraturi. "To je vreme kad zli zavladaju, a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore, čestiti i mudri umuknu, a fukara se obogati", pisao je Andrić.

Stihove koje u svome pitanju citirate, strogo govoreći, i ne govorim ja već moj dvojnik — gavran — "naša taca", koja je u toj uvodnoj pesmi umuknula, ali je njeno ćutanje rečitije od ćurlikanja šupljih trski. U izvodnoj pesmi taj isti, ućutkani gavran "poje i kad gače". Gače da smo izumrli, a poje da nismo. Čist oksimoron.

"Junaci" vaših stihova potekli i sahranjeni u vašoj rodnoj Hercegovini. Posuti kao crkve, kao i ona vaša "jelika". Tugom odiše vaša poezija... "Ja puste crkve i pustih svetaca da mi se pusta Boga namoliti", kažete u pesmi "Andrićeva kupina"..."O, da se zna grob".

■ U "Andrićevoj kupini" raspevao sam stvarne Andrićeve reči koje je on, negde 1972. godine, kraj Bune, u Hercegovini izgovorio a prilježni sagovornik Ljubo Jandrić i zapisao, ali sam taj jedinstveni bogotražiteljski Andrićev uzdah skratio za dodatak kojim oprezni pisac — znajući gde, kad i s kim govori — relativizuje svoju čežnju, pripisujući je nekom Imoćaninu.

Kažete "Ako ti grob tiču nijesi saranjen"... Koliko naših grobova tiču, koliko prekopavaju... Hrvatska, Hercegovina, Bosna, Kosovo i Metohija...

■ O grobolomcima i onima koji tuku svezane i streljaju streljane napisao sam sonet u "Nedremanom oku". A što se Srba tiče, već sam rekao da su pod zemljom bolji. Bolji su i u Hagu. Kad nemaju izbora, onda su najbolji. Jedan je javno vapio: "Da mi se Haga dočepati!" "U Hag, u Hag", sa hodnika je kroz otvorena vrata dovikivao jedan bez glave dvoma bez duše na svaki pomen moga imena, dakle žiriju koji mi je nekoliko puta dodeljivao pa oduzimao "Disa". Oglašeni smo za narod ubica, a još imamo na stotine hiljada izbeglica. Pedeset godina sam prijatelj sa Radovanom. Posetio sam ga ovde u zatvoru. Takav me prijatelj zapao. A onda je sudiju koji je tu posetu odobrio jedan ministar javno ukorio; veli kako je to bila promenada. Gle, gle. On može — i neka može — čituljom na pola strane sarajevskog Oslobođenja svog predsednika A. I. "na ahiret" ispratiti, a kad ja svog predsednika, prijatelja i pesnika u zatvoru obiđem — to je promenada.

Kažete "O, da se zna grob". A ne zna nam se toliko ni dom. A one usamljenike, usamljene glasove, hrastove "betoniraju"... Kako vidite današnjicu, ne smem ni da vas pitam sutrašnjicu Srba...

■ Tamo u tom budžaku, u podlistku lista Danas, jednom mesečno, ne hajući ni za juče ni za sutra, betonirano je sve vrednije u savremenoj srpskoj književnosti. A opet, što nas više betoniraju — ne zaboravite da je to omiljen metod mafije — to smo nekako sve življi. Samo vi, herostrati, radite svoj posao! Što više pišete, sve ste anonimniji. Kojima ste zeca u srce uterali, ti ćute ko zaliveni. A ako smrznutog pera i kompjutera pišu, dobro mućnu glavom o kome će i kako, koga će da prećute. Istureno odeljenje ove bratije nedavno je, u famoznom kulturnom dodatku Politike, i to u dva teksta odjednom, betoniralo izvrsno pisan roman Vladimira Kecmanovića "Top je bio vreo". Biće da su se ovi iz kruga dvojke prepali da bi ta knjiga mogla dobiti NIN-ovu nagradu. Ali su ih već iduće subote i istom "kulturnom odbitku" dostojno dočekala dva momka koji su u Sarajevu rasli i koji nisu imali razumevanja da im ovi odavde objašnjavaju šta se to događalo tamo njima u Sarajevu, i da im još propisuju kako se o ratnim patnjama Sarajlija, a to znači i sarajevskih Srba, sme i može pisati.

Mislite li da u današnje vreme pesnici ne mogu da budu neka vrsta narodnih tribuna? Dokazali ste i sami da je to moguće, a onda ste najedared stali, zaćutali. Šta je tome razlog?

■ Ovi iz demokrature, jednako kao i oni iz diktature, i te kako osluškuju šta govorimo. Različiti su im samo načini na koje se trude da nas izoluju i marginalizuju, da mladi ne bi kojim slučajem krenuli za našim kužnim slovom. I još nešto, komunisti su znali ko koliko vredi, a ovi ponjatija nemaju.


ODNOSI U SPC

Kako vidite raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?

■ To nije raskol. To su se neki u Crkvi malčice zaneli. Sveti duh obično siđe na onog ko nije ni pomislio. Tako je bilo, tako će biti i sada.


BOŽIĆNA PORUKA

Božić je pred nama. Kako bi glasila vaša poruka našem narodu?

■ Samo da prođu ovi nekršteni dani, ova rđava beskonačnost. Samo da dočekamo Bogojavljenje.


NADGROBNI NAPISI

U odeljku knjige "Crno na belo" date su i slike nadgrobnih ploča, napisi. Kako ste i kada obilazili spomenike i koji je natpis, poruka, ostavio na vas poseban utisak?

■ Osim jedne, poluprivatne, sve su te fotografije iz tzv. primarnih naučnih izvora. Za mitomane, za "paralelne istoričare", ništa nije razornije od autentičnog dokumenta. Falsifikatori su sa stećcima napravili svakojake zabune, i u vremenu i u prostoru. Grobni natpisi, epitafi, recimo, često počinju znakom krsta. Ako takav epitaf citiraš, krst je sastavni deo citata. A oni, opet, beže kao đavo od krsta. Da zatrpaju onaj bol od "povijesnog vakuuma". Jedan od neznavenih, a falsifikovanju sklon, pitao se pred jednim nadgrobnikom na kome piše — "A sije krst Radoja Mrkšića. Stah Boga moleći i zla ne misleći, i ubi me grom", kako tu piše da je to Radojev krst, a krsta nema. Bio, pa ga nema. A, opet, kad je krst usečen, taj pitac ga ne vidi. I s krstom i bez krsta, ovo je jedan od najlepših krstonosnih natpisa.

O PRECIMA

Ako nam preci nisu zajednički, a oni vele da nisu, zašto ih onda toliko privlače tuđi grobovi. Vraćao sam ovo skupo a poskitano kamenje kući, jer su ti mramori fascinacija moga ranog detinjstva i zrelosti, da ne kažem starosti. Vraćao, jer tapije na hartiji gore, a od kamena — nikom ni kamena.

Autor: Mila Milosavljević | Objavljeno decembra 2008 | Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/ljudi-i-dogadjaji/glas-javnosti-31-12-2008/sto-pesnici-pisu-o-sebi-nije-sebicnost)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Oktobar 20, 2012, 12:43:40 am
*
RAJKO PETROV NOGO — PESNIK


SVOJE PESME NEĆU BRANITI

Ako moji stihovi sami ne mogu da se odbrane, ne treba ni da postoje, kaže Rajko Petrov Nogo, dobitnik nagrade "Desanka Maksimović"

Rajko Petrov Nogo (1945), autor je zbirki pesama: "Zimomora", "Zverinjak", "Bezakonje", "Lazareva subota", "Na kapijama raja", "Malo dokumentarnih detalja", "Nedremano oko", "Ne tikaj u me". Gotovo sve njegove knjige doživele su više izdanja. Dobitnik je naših najuglednijih nagrada: "Đura Jakšić", "Milan Rakić", "Branko Miljković", "Sveti Sava", "Jovan Dučić", "Branko Ćopić", nagrađen je i Brankovom, Zmajevom i Isidorinom nagradom, dobio je "Žičku hrisovulju", "Vitalovu" i sada nagradu "Desanka Maksimović".


 (http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/RajkoPetrovNogosaDesankomMaksimoviu.jpg)

Rajko Petrov Nogo sa Desankom Maksimović
u Prištini, 1982


Nagrada "Desanka Maksimović" dodeljuje se za celokupno pesništvo. U takvim prilikama se podvlači crta, sagledava ostvareno. Jeste li zadovoljni sa ovim što ste do sada uradili?

■ Pesnik Arsenije Tarkovski, otac Andrejev, ima jednu pesmicu koja veli: "Nije da nije bilo/ I sunce mi je sjalo/ I svega mi se dalo/ Samo i to je malo"... Sa visine svoje devedeset i koje godine Desanka Maksimović, ta naša stoletna lipa, sigurno bi mi rekla da danas u Srbiji svaki balavac ima 64 godine i da je ona u starosti svoje najbolje pesme napisala. Ja sam svaku svoju knjigu, dve decenije unazad, pisao kao da mi je poslednja.

Kada je objavljena knjiga "Nedremano oko", koja je dobila čak tri nagrade, činilo se da je to vrh, da bolje ne može. A onda ste nas iznenadili glosom "Ječam i kaloper", a sada i zbirkom "Ne tikaj u me". Biće još iznenađenja?

■ A možda ću, što onomadne reče jedan pisac, da zatvorim dućan, da najzad obradujem svoje opadače, a i rodomrsce. Dosta je bilo te afirmacije!

Od "Zimomore", svoje prve pesničke knjige, do najnovije "Ne tikaj u me", brižljivo ste i posvećenički negovali svoj pesnički izraz, ne povlađujući pesničkim novotarijama?

■ Ja sam sledio surovo, ali tačno Dučićevo načelo da je lirika najviši stepen metafizike i da je lirska pesma jedini rod umetnički gde osrednje znači što i rđavo i gde ništa nije dobro što nije savršeno. A što se pesničkih novotarija tiče, evo šta je o tome pisao Novica Petković, onaj koji je poeziju skoro muzički osećao: "U poeziji, osim čistog progresivnog razvoja, koji sledi za novim, postoji i, čisto regresivno, vraćanje na staro. Razvojni put poezije čini dvosmerno kretanje i napred i nazad".

Prevalili ste put od buntovne, što priliči mladosti, preko jeretičke, do molitvene poezije, koju je donelo zrelo doba. Šta dalje?

■ Ko u mladosti nije bio buntovan, a u zrelosti konzervativan, taj je avetinja koja ne ume da odraste. Međutim, osetljivije uvo i oštrije oko prepoznaće u mojim poznijim stihovima "nesmirenika drskog", kao što će i u mladalačkim gdekad čuti molitven jauk.

A zašto dalje kad je i ovako dovoljno loše?
Pišete i vezanim i slobodnim stihom, koristite i ekavicu i ijekavicu?

■ Otkako se Crna Gora otcepila zazorno mi je da pišem ijekavski. To osećanje ne umem sebi da objasnim: Srbiji je naneseno toliko nepravdi, šta će joj još i moje slovo razlike.

Vaše pesme podsećaju na hram, u koji je ugrađena nacionalna istorija, predanja i verovanja. Takvi pesnici više nisu u modi?

■ Ne gradi se hram (ako je hram) zbog mode već zbog verujućih. Danas nismo — i neka nismo — u modi. Oni koji to bolje znaju od mene kažu da je ova vlast marionetska, pa su takvi i njeni izvođači radova u kulturi. Moda bude pa prođe. Ovde je reč o opskurnom pokušaju pretemeljenja srpske kulture, o ukidanju njene vertikale: od Sv. Save i Jefimije, preko Vuka i Vukovih pevača, do Njegoša, Branka, Zmaja, Đure i Laze, te V. Ilića, Dučića, Nastasijevića, Crnjanskog i Andrića. Razorili su državu, sad razaraju kulturu i crkvu — poslednju odbranu identiteta.

Kuda nas vodi ovolika destrukcija, rušenje i betoniranje svega postojećeg?

■ Sve što je nacionalno, verski ili rodno disperzivno, i pervertirano, sve što ima krizu identiteta, na mene je odnekud fiksirano. Dok sam bio u Sarajevu (do 1982), činjenica mog golog postojanja taj soj je dovodila do besa. Odnedavno ovde su se, u Beogradu, ambasadorska mesta zarađivala pamfletima na moju poeziju. Betondžije, a onda i njihovi "časni svedoci" (časni svedoci lažu) kanda su se umorili od pokušaja umorstva mojih stihova. Ja svoje pesme neću braniti. Ako im šta mogu da naude, ako se ti moji stihovi sami ne mogu da odbrane, ne treba ni da postoje.

Ovolika destrukcija, a naročito pljačka svega postojećeg, možda zakonito vode novoj konstrukciji i konfiskaciji.
Na Vaše stihove Svetislav Božić je komponovao muziku. Iz tog spoja stiha i zvuka, dva duhovno srodna umetnika, nastala je svojevrsna liturgija?

■ Nije da nije bilo — u Studenici, dva puta na Kolarcu, u novosadskoj Sinagogi, na Mokranjčevim danima u crkvi Sv. Trojice u Negotinu, u Loznici, u Trebinju — sve je to PGP RTS u pristojnom tiražu obelodanio, ali ovi koji sada haraju, ne pripuštaju to nigde, da ih ta kužna "liturgičnost" ne bi razgubala.

Zemlja se u krvi raspala, Srbiju su bombardovali, oteli Kosovo i Metohiju. Kao da je zadremalo Nedremano Oko?

■ Možda je Nedremano Oko tek samo trepnulo. Ništa nam nije zauvek oteto. Ali biće ako se ne počnemo pozdravljati: Doviđenja, dogodine — u Prizrenu!

Zoran Radisavljević | [objavljeno: 18/05/2009] | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Svoje-pesme-necu-braniti.lt.html)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Novembar 29, 2012, 04:03:13 pm
*
RAJKO PETROV NOGO:


EMIGRACIJA U SEĆANJE

Pisac Rajko Petrov Nogo o knjizi "Zapiši to, Rajko", književnim i drugim prilikama druge polovine proteklog veka. Pometenije balkanske istorije nije raspametilo svest srpskih pisaca


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Rajko_Petrov_Nogo_Emigracija_u_secanju.jpg)


PRENUO sam se kad je sećanje zaborav počeo da obrasta. Brbljao sam šta su mi drugi pričali i šta sam drugima pričao. Celoga veka ništa nisam beležio. Zapiši to, Rajko, korio me Kapor. Neću, neka ode u pravedni zaborav. A onda je odnekud iskrsnula fra Petrova, a zapravo Andrićeva rečenica: "Zapiši, pa će i Bog zapamtiti" — seća se Rajko Petrov Nogo početaka pisanja knjige koju ovih dana objavljuje Srpska književna zadruga, pod nepromenjenim kaporovskim naslovom. "Zapiši to, Rajko", nova je autobiografija o drugima koju naseljavaju pisci, od Andrića, Crnjanskog, Desanke, Huma, Skendera, do Kiša, Pekića, Selenića, Raičkovića.... Slikajući lično, Rajko Petrov Nogo čitaocu nudi povest o književnim ali i drugim prilikama druge polovine proteklog veka. Povest koju beleži pesnik što potvrđuje i pesma na kraju svakog poglavlja.

■ Iz zime našega nezadovoljstva emigrirao sam u sećanje na ove apostole lepote i bola. I radovao se što su moji poslovi i dani tekli kad i njihovi, što sam njihove knjige čitao, o većini i pisao, a sa nekima i blisko prijateljevao. U milosrdnim događajima, kao što znate, nismo oskudevali. Gorki talog poluvekovnog iskustva i nekoliko zimskih meseci, eto toliko mi je trebalo.

Kako se bira od Andrića do Raičkovića?

■ Oni su se sami izabrali. U nekolike poslednje decenije poumirala je čitava biblioteka najboljih srpskih pisaca. Knjigu otvara Andrić, a zatvara Raičković, dva naša klasika. Andrić je u Herceg-Novom voleo da svrati u maleno Raičkovićevo dvorište, tik uz crkvu i groblje na Topli. Pili su kafu, pušili, i u suton gledali kroz kapiju u čemprese i krstove. Volim ovaj Dučićev pejzaž, govorio je Andrić, a obojici su, možda, kroz svest prolazili ovi stihovi: "Kada ćemo reći već je vreme mreti / Kao što se kaže već je vreme kući." Dva koraka uz tu ulicu školovao se mladi srpski bog, Rade Tomov. Andrić ga je u jednom tekstu video kako se tu u letnje podne kupa svetlošću... Toliko čuda na jednom mestu, a u mojoj knjizi ih, eto, nema.

U šetnji kroz sopstveni ali i književni život druge polovine prošlog veka, slikate mnogo toga još. I ne krijete emocije, a ni to da ste s vremenom saznavali ko je ko u toj našoj priči!

■ Junaci naših dana, i u nadzemlju i u podzemlju, i na estradi i u politici — ako to nije isti svet — uglavnom su ološ. Junaci druge polovine prošlog veka, ovi u knjizi, ovi apostoli lepote i bola, na pozadini savremenog jada, sa ove razdaljine, bivaju sve više spasonosna uteha: "U tuđem smo srcu svoje srce čuli", pisao je Miljković. Još kao mladić, ne samo da sam čitao, već sam se i sreo sa Andrićem, Crnjanskim i Krležom, recimo. Neki su iza tih susreta, pričali su mi, ostali razočarani. Ja sam i do danas očaran. Ličili su na svoje knjige i na neke junake svojih knjiga. Kud ćete više.

"Sve će proći, podele i omraze, ... ostaće samo poezija, ako je bude imao ko čitati", kažete na jednom mestu. Pa, hoće li imati ko da je čita?

■ Književnost srpskog jezika — zanemarimo li svakojake naše tribalske međusobice — to je okean smisla i pamćenja. I dokle god taj okean postoji, poeziju će imati ko da čita. I u najgorim vremenima ima posvećenika i monaha jezika. Uz poeziju i religiju život se lakše podnosi.

Verujete li da je srpski jezik zaista jedina naša pouzdana otadžbina, kako kaže neko od "junaka" vaše priče?

■ Sa oboda je Srbiji priticala književna snaga. Sve je ovo danas provizorij, ove su granice privremene. Pometenije balkanske istorije i geografije, ni u teža vremena, a bilo ih je, nije raspametilo svest najboljih srpskih pisaca. Nije ni danas. Eno ih, recimo, u Crnoj Gori, poput prvih hrišćana, kao u katakombama, kako okupljeni oko svoje crkve objavljuju i knjige i časopise o svom ruhu i kruhu. A kada se pomislilo da su se, od svakog zaboravljeni, izgubili, oni za inat brojniji izroniše.


IZNEVERAVANJE Otkrivajuí "male tajne velikih pisaca", da li ih malo i izneveravate?

■ Ironičan kad i zanesen, nisam pisao hagiografije, ni biografije, već skice i lake, nekad šaljive kroki crteže u kojima je važnije bilo šta ću izostaviti, prosejati, nego šta ću dopisati. Andrić nas je učio karakterističnoj pojedinosti, a Crnjanski da su memoarski zapisi dobri, osobito kad nisu baš sasvim tačni. Uživaš, recimo, u Mediteranu, a čezneš za Hiperborejom... Ja sam svoju književnu porodicu voleo, ali od te ljubavi nisam obnevideo. I kad sam je retko sporio, možda sam joj tada još dublje pripadao.

FELJTON Odlomak iz knjige "Zapiši to, Rajko" čitaoci mogu da prate od utorka u feljtonu "Novosti".


RADOVAN I KUSTURICA

U ovoj autobiografiji o drugima je neizbežno i Radovan Karadžić. Pored portreta "druga iz najranijih dana", ovde ispisujete i svoj politički stav o ratu u Bosni... Verujete li u istinu između "tri paralelne istorije i percepcije"?

— Autobiografije o drugima — znao je to Mihiz — mogu biti dublji oblik narcizma. Toga sam se čuvao. Čim znaš da postoje tri paralelne istorije i percepcije, i istina je lelujava. Samo su jednoumci tvrdo uvereni u jednu istinu. Ne spadam u znatan deo inteligenata koji lako prelaze na tuđu, najčešće neprijateljsku tačku gledišta. Rat u Bosni i Hercegovini zatrpan je grobnim medijskim lažima. Moja skromna svedočenja dolaze iz vere da "uvek strašnu pravdu izvojuju mrtvi".

U ovoj "knjizi mrtvih", kojima sam sećanjem palio "sveću zadušnicu", samo su dvojica u životu. Jedan je Radovan Karadžić — u Hagu, htedoh reći u Hadu. Kaže se da prijateljstva i ljubavi imaju rok trajanja; ja sam i u tome tvrdoglav... Drugi — Emir Kusturica — tu je u novom starom identitetu, pa, dakle, sa izvesnim iskustvom smrti. Jedan od zakletve — da ne bi živi baš sasvim zavideli mrtvima.

D. Vuković | 02. maj 2011. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:329021-Rajko-Petrov-Nogo-Emigracija-u-secanje)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Avgust 28, 2013, 07:01:50 pm
*
RAJKO PETROV NOGO:


UVEK POSTOJE VEĆE VREDNOSTI OD ŽIVOTA

Demokratura je i počela kada je rečeno da se Srbija opredeljuje za zemaljsko carstvo, a da bi Kosovo trebalo ostaviti pesnicima i popovima

Rajko Petrov Nogo — zapisano je — prelazi put od buntovnog pesnika do stvaraoca koji glas preobražava u šapat i skrušenost molitve. U svojim delima — napisano je — baštini tradiciju poverenika kosovske misli, kako bi i sam u svom stvaralaštvu, pogotovo u nagrađenoj knjizi "Zapiši i napiši", ostavio trajni pečat kosovskog zaveta. Iza autora ovog književnog opusa — priča se — sakriven je prgavi i beskompromisni ratnik, nadahnut pravoslavnim shvatanjem ljubavi, dobrote i praštanja… Šta o tim zapisima, napisima i pričama, ali i o aktuelnim dešavanjima na široj društvenoj i kulturnoj sceni savremene Srbije, misli ovogodišnji laureat nagrade "Pečat vremena" za književnost...
 
Dobitnik ste gotovo svih relevantnih srpskih književnih nagrada. Kako doživljavate nagradu "Pečat vremena"? Budući da ste već odavno etablirani stvaralac, da li osećate da joj i Vi, a i vaše kolege, prošlogodišnji laureati, pozajmljujete u određenoj meri autoritet?
 
■ Svakom novom nagradom samo uvećavaš broj ljutih protivnika, govorio mi je Raičković, valjda iz sopstvenog iskustva. Kada je u "Kolarcu", na Vavedenje 1992. godine, horski izvedena rukovet "Serbijo, iže jesi" (hilandarski palimpsest) Svetislava Božića, koji je moje stihove malčice obožio, jedan drugi, uzneseni prijatelj rekao mi je da se na mene izlila Božja milost… Da, dobio sam mnogo nagrada, klecam pod težinom njihovog odličja (sve ih redom omalovažavaju koji nisu dobili nijednu), one nose imena mojih duhovnih i književnih predaka, jedna i generacijskog drugara; nijednu državnu nagradu, na sreću, nisam dobio ni dok sam (do 1982. godine) živeo u Sarajevu, a ni u Beogradu, potom, gde živim kao Irac u Londonu… Slava (propadljiva slava), to je strašno sunce mučenika, ispomažem se Dučićevim stihom kad god se započnu ovakve teme. I nerviram jednog malo starijeg prijatelja i pesnika (ne mogu vam reći koga, odmah biste se setili) sa čijim se imenom i prezimenom rimujem: "Kada ćemo reći već je vreme mreti / Kao što se kaže već je vreme kući." On misli da je smrt neproverena glasina… Tako je to sa nagradama, lovorovim, ali i trnovim vencima, koji se, izgleda, na ovoj glavi kalupe.
 
Zamišljena tako da udari suvi pečat na dela po kojima će se pamtiti, nekada slavno, a danas žalosno vreme, nagrada "Pečat vremena" utemeljena je Ekmečićevim i Bećkovićevim knjigama, koje se, kada se sve svede, koncentrišu na odbranu srpskih vrednosti; jedan kao istoričar, filosof istorije, drugi kao pesnik raskošne jezičke imaginacije. Kada je "Pečat" na naslovnoj strani prošloga maja doneo fotografije nagrađenog dvojca, svako ko je pažljivije gledao nije mogao da ne primeti kako su ta dva lika iz iste familije. Ako su se ova dvojica u svojim delima "skućili" (a to znači etablirati se) nije mi mrsko da u toj kući stanujem, bez obzira na to ko šta i kome nagradom "Pečat vremena" pozajmljuje.
 
Knjiga "Zapiši i napiši", nagrađena "Pečatom vremena", sadrži sećanja na velikane srpske književnosti sa kojima ste se tokom života susretali, kao i "pouzdana čitanja" njihovih dela. Da li ste, dok ste je oblikovali, imali predosećaj da stvarate jednu (ličnu, pesničku) istoriju srpske literature dvadesetog veka, da markirate pisce koji predstavljaju stožere naše novovekovne književne paradigme?
 
■ U vašem tekstu "Poverenik kosovske misli" ("Pečat", 20. april 2012) sa takvim čitanjem sam se sreo. Za takvu viziju nedostaju mi neki veliki pisci koje nisam bolje poznavao, a i neki veliki, ali živi, pa zato što su živi nisu mogli ući u ovakvo sećanje. Radovan je u Hagu, kao u Hadu, a Emir u novom starom identitetu — obojica, dakle, sa izvesnim iskustvom smrti — pa su jedini od živih dobili zasebne tekstove. Dobri portreti ne mogu se napraviti ako slikar u magnovenju ne ugleda u tački rođenja i tačku smrti. I obrnuto. Onima koji su se preselili "u veselo carstvo poezije" svojim (ne)sigurnim sećanjem i pouzdanim čitanjem palio sam sveće zadušnice. Vi ste ovu knjigu čitali kao ličnu, pesničku istoriju srpske literature dvadesetog veka, čak i kao roman, ali meni je dobro poznato ko sve u tom sazvežđu nedostaje, ko se sve dvostruko ne ogleda u mom sećanju i esejističkom i književnokritičkom senčenju. Žanrovski šaroliku i višeglasnu knjigu valjalo je, možda, od početka sklapati sa takvom samosvešću, gde bi polifonija dolazila od usklađenih, pa parodiranih funkcionalnih stilova… Mogao bih, možda, taj posao naknadno da obavim, kada bih za to imao želju i volju da tu želju ostvarujem. Vaše čitanje nije usamljeno; bilo je čitalaca koji su mi rekli da se obe knjige — "Zapiši to, Rajko" i "Zapiši i napiši" — čitaju kao roman… Toholj je, recimo, imao predlog da naslov glasi "Zapiši, raspevaj i napiši", zato što raspevavanja ima ne samo u pesmama, koje katkad presecaju, a katkad stapaju memoar i esej u "romoar", kako je takav žanr zvao pisac "Veličanstvene hronike noći". Međutim, volim da se zna šta je sećanje, a šta esej i kritika, pogotovo što je vremenski razmak među njima ponekad i četrdeset godina.

Što se stožera naše novovekovne književne paradigme tiče, tu ni u mladosti, ni u zrelosti nisam mogao da pogrešim: usmeno nasleđe, Njegoš, Dučić, Andrić i Crnjanski, a onda neka svako po svom afinitetu dodaje one koji su dostojni…
 
Čini se da "kosovska misao", kao "središnji topos naše ukupne istorije i kulture", ujedno i središnji deo vaše najnovije knjige. "Zapiši i napiši", zapravo pokazuje kako je tom mišlju prožeta celokupna istorija srpske književnosti, od narodnog stvaralaštva, preko Njegoša, do literarnog opusa Andrića, Crnjanskog, Pope… Da li je uopšte moguće govoriti o srpskom nacionalnom identitetu i srpskoj književnoj umetnosti i kulturi, a ne biti nadahnut kosovskim zavetom? I šta, po Vašem mišljenju, uopšte znači biti obeležen kosovskim zavetom?
 
■ Kosovski zavet — ako filosofima i religioznim misliocima ostavimo njihov deo — najpre znači izbor nebeskog ili zemaljskog carstva. (Demokratura je i počela kada je rečeno da se Srbija opredeljuje za zemaljsko carstvo, a da bi Kosovo trebalo ostaviti pesnicima i popovima. Dok je bilo u nadležnosti pesnika — petsto godina — i bilo je i ostalo naše.) Kosovski podvižnici su otišli u izabranu smrt, jer su postojale (i uvek postoje) veće vrednosti od života. (Veliki pesnik Branislav Petrović, pored sjajnih pesama i stihova, ima stih koji mi se nikada nije dopadao: "Bolje biti i miš, no ne biti ništa." E, nije bolje.) Kao kakav biblijski talas, i kad nisu izgovorene, zapljuskuju nas reči klasičnog deseterca: "I odoše tri vojvode bojne." Odoše sa braćom da poginu. A Kosovka devojka ih čeka evo već više od šest vekova. Nisu u pitanju samo otadžbina i sloboda, već i Hristos i Sveti Sava, sa kojima smo se u krštene narode upisali. Seme koje su žrtvenom smrću kosovski podvižnici u pamćenje posejali, rađalo je i rađaće u svakoj oslobodilačkoj misli i delanju. Naša istorija, svetosavska vera i srpska književnost od Kosova nemaju snažniji, ni produktivniji hronotop. Onaj koji je Obilića u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine obnovio, na svojoj zatvorskoj porciji ugrebao je: "Dobro je rekao, pre, / Žerajić, soko sivi, / Ko hoće da živi, nek mre, / Ko hoće da mre, nek živi." Nije tu reč o kolektivnom samoubilaštvu — umire se da bi se živelo. Kosovski, vidovdanski zatočnik Gavrilo Princip, za koga Miloš Crnjanski kaže da mu je ime i prezime sačinjeno od jednog načela i jednog arhangela, u novijoj epskoj pesmi, kad stane na papučicu Ferdinandovog automobila — jer se u desetercu sme pucati tek kada se tiranin u gramatiku uputi — govori i ove reči: "O aždajo, što Slovene gutaš, / Šta li misliš, što po Bosni lutaš, / Nimalo te poželjeli nismo, / Niti smo ti opravili pismo, / Ne znaš dobro srpski govoriti, / A došo si po Bosni hoditi, / Evo tebi srpska gramatika / Iz mojega automatika…" Rodno mesto moćne Njegoševe vizije opet je Kosovo, i Crna Gora, kao iz Potopa spašen Kosovski greben. Nije na odmet podsetiti se šta Vuk Mićunović govori Hamzi kapetanu: "Đe izdajnik bolji od viteza? / Kakvu sablju kažeš i Kosovo? / Da l na njemu zajedno ne bjesmo, / pa ja rva i tada i sada, / ti izdao prijed i poslijed, / obrljao obraz pred svijetom, / pohulio vjeru prađedovsku, / zarobio sebe u tuđina?" (Danas su mnogi viđeni Srbi obraz obrljali, a malo je onih koji nisu zarobili sebe u tuđina.) — Ova je drama počela na Kosovu, odrešit je Ivo Andrić u velikom eseju o Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli. A njegov Radisav Erak, sa koca kao sa krsta — za krst i kolac od sviju viši i bliži Bogu — ponavlja jednu jedinu reč, jer su u njoj sadržane sve reči Kosovskoga zaveta: "Turci, Turci!" "Isakoviči su tu prošlost nosili u očima, u suzama", piše Crnjanski i dodaje da je "lepota i arhaizam naše narodne pesme, etički velike i večnije od svih drugih umetničkih manifestacija naše rase… bila lepota eshilska, sudbinom nam dosuđena". "Polje kao nijedno / Nad njim nebo / Pod njim nebo", najkraće je srezao Vasko Popa. Ko gleda u nebo iznad i ispod sebe, taj vidi i što drugi ne vide. Ko je obeležen Kosovskim zavetom, tome su i Lazar i Miloš Obilić savremenici, jer ne traju samo u istorijskom, već u mitskom vremenu. Savremenici Karađorđevi, Principovi i naši.
 
Da je moguće biti nenadahnut Kosovskim zavetom, a govoriti o nacionalnom identitetu i srpskoj književnosti, svakodnevno se uveravamo. Aktuelna vlast ima takve književne favorite i sva je prilika da će im dela trajati koliko i ta vlast. Nema toga sinjega kukavca koji svoje tupo pero i kompjuter, pozornicu i kameru, ne oštri na poruganje Srba. I zasad nema produktivnijeg, ni boljeg odgovora od gradnje Andrićevog grada u Višegradu, čije će kapije za Vidovdan 2014. godine otvoriti zadužbinar Emir Kusturica koji je nedavno sa Drine poručio: "Srušili ste Andrićev spomenik, dobili ste Andrićev grad. Ubuduće, pazite šta radite!"
 
Proučavaoci Vašeg stvaralaštva primetili su kako je buntovni glas Rajka Petrova Noga, dominantan u ranoj fazi, postepeno, u kasnijim pesmama i zbirkama poezije, preobražen u šapat i skrušenost molitve. Šta je izazvalo preobražaj, odluku da "vlastitu reč", svojevrsni "lirski egocentrizam", donekle poništite, pridružujući je govoru književnih predaka, saobražavajući je bogatoj tradiciji iz koje ste ponikli?
 
■ Ima draži, naročito u mladosti, kada vam glas sa mikrofona odjekuje u velikoj i punoj sali, ali je, u zrelosti, neuporedivo kada se taj glas čuje po dubini sopstvene književnosti i kulture, i kada su sa tvojim glasom prepleteni glasovi pesničkih predaka. Ko zna da uposli taj bruj glasova, može biti i veći i bolji pesnik nego što bi bio bez njih. Jer pesma živi sa celokupnom svojom istorijom, ona spaja nerođene sa mrtvima. Pobuna je, najčešće, u vezi sa podaništvom, a molitva sa Bogom. Kod mene, ako je pristojno uopšte o tome govoriti, ima u buntovnim stihovima, recimo u kletvi, i obrnute molitve, a u molitvi prigušenog roptanja. Kada me je daleke 1977. godine u Koševskoj bolnici u Sarajevu sa Nikolom Koljevićem posetio hrvatski pesnik Danijel Dragojević — a upravo je bilo izašlo "Bezakonje" — osmehnut me je upitao: "Izdireš li se još na Gospoda?" Razumeo sam to. A razumeo sam i Šekspirov stih: "Zrelost je sve."
 
Meša Selimović, čitamo i u Vašoj novoj knjizi, nije želeo da učestvuje, zajedno sa njegovim kolegama "bošnjacima", u pokušaju stvaranja projekta "bosanske književnosti". Danas su, međutim, upravo predstavnici dela srpske intelektualne elite možda i glavni protagonisti ideje srbijanstva u srpskoj kulturi (koja, odvijajući se paralelno sa procesom raslojavanja srpskog jezika, podrazumeva isključivanje iz korpusa srpske književnosti njenih najznačajnijih stvaralaca, Njegoša i Andrića, recimo). Kako tumačite taj paradoks, to novo čitanje srpske kulture, istorije i tradicije?
 
■ Takvo čitanje srpske kulture, istorije i tradicije vrši se iz žablje perspektive. Bilo je to latentno i ranije, ali kod književnih pigmeja. A sada, kada središte ne drži delove, kada su pametni poumirali ili su se rezignirani utišali, najgori su kao i uvek puni strasnih ubeđenja. Pričalo se, a kad se priča kao da je i bilo ili je moglo biti, da je — posle negativnih prikaza Andrićeve knjige "Lica" — društvance spremilo čitav broj jednog časopisa da najzad sruše Andrićev mit. Andrić je bio povređen i rekao je jednom časnom svedoku da su "Lica" poslednja njegova knjiga i da najverovatnije neće više objavljivati. Ali upravo je tada Andrić dobio "Nobelovu nagradu", a društvance je, izgleda, u štampariji rasturilo slog. Pogledajte sada šta je sve posle "Lica" Andrić napisao, a šta je tek posle njegove smrti štampano. Beograd voli da uzdigne i slavi, ali ne može dugo da izdrži, govorio mi je znalac prilika. Ne može da odoli da ne ruši najveće. Šta je srpska književnost bez Njegoša i Andrića? Oni koji hoće da njih isključe iz srpske književnosti, isključili su sebe iz pameti.
 
Veliki deo najvrednije srpske literature nastajao je tokom prošlih vekova na teritorijama koje danas nisu u sastavu Srbije ili nisu deo neke zajedničke državne tvorevine — u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj. Na koji način je moguće sprečiti da nove političke međe ne postanu ujedno i nove granice srpske književnosti?
 
■ Biće novih prekompozicija Balkana; neke od tih međa su privremene. Moguće je tu rabotu sprečiti ako kulturu najzad počnemo sameravati sa srpskog stanovišta. Život u zajedničkoj državi, u kojoj su Srbi uglavnom bili okupljeni pod jednim krovom, nagonio nas je na svakojaka popuštanja, a onda nam je to kanda postalo drugom prirodom. Mi više takvih obaveza nemamo, i u korpus srpske književnosti valja uključivati sve što joj pripada. Onaj koji se budi sa Severinom, neki dan je galantno, onako komšijski, kao da je u njegovoj svojini, ponudio Andrića drugima. Buđenje sa Severinom nije tek buđenje, to je čitav književni pravac, tako reći. Opšta kleptomanija, svakojaka posvajanja i otimanja, prvo jezika, onda onoga što je na tom jeziku napisano, potom i teritorija, prava su pošast. Srbijom i njenom kulturom vladaju Korobočke i Čičikovi. Pronađite ih u odličnoj knjizi Mila Lompara "Duh samoporicanja". Tamo je egzaktno pokazano da kulturna politika u Srbiji nije srpska, već hrvatska. I ko zna još čija. Naša kulturna dobra otima i razvlači ko hoće. Ako se usudiš da ne daš ono što je tvoje, postradaćeš od evrounijatskih Srba. Davno je rečeno da Srbin, kad hoće da bude objektivan, prelazi na drugu, na neprijateljsku tačku gledišta. Srbi sve manje znaju šta su uporišne tačke srpskosti. Na toj pometnji sistematski se radilo. Sve manje ih to i zanima. Oni bi da budu nešto drugo. Onaj sam koji nisam!
 
Srpska umetnost kao da je i danas talac jugoslovenskog kulturnog koncepta. Zašto srpska književnost, dovoljno velika i samosvojna, uporno teži da bude deo nove-stare BHS/CG/ literature?
 
■ Ako se književnost ne samerava iz sebe, već je sameravaju drugi, nama nenaklonjeni arbitri, jasno je koji će od "naših" biti njihovi favoriti. Proverite ko su značajni srpski pisci u tzv. BHS/CG literaturi. Oni koji ovde malo znače, a znaju ih kao perjanice autošovinizma. Oni koji su sve anonimniji što više objavljuju. Nedavno sam na Skupštini "Matice srpske" — prvo od ljudi iz "Ćirilice", a onda i od Miodraga Matickog iz "Vukove zadužbine" — javno čuo, što verovao nisam. Iz Kabineta predsednika Srbije stigao je odgovor na njihova pisma — protokolisan, na memorandumu i sa štambiljom — da im ubuduće ne pišu ćirilicom, jer oni sa tim pismom ne komuniciraju! U Sarajevu se, dok sam tamo živeo, ćirilica mogla videti samo na ponekim smrtovnicama. Ko bi rekao da će se, u međuvremenu, Beograd sarajevizovati. Znao sam da su sa Đinđićem u državne institucije ušli ljudi sa ulice i da su im prva radna mesta bila šefovska u raznim kabinetima, ali da se za dvanaest godina ovoliko uznapredovalo, to verovao nisam. Ne može činovnik, bez ohrabrenja iz Kabineta, pisati ovako osiona pisma, koja bezobzirno krše Ustav.
 
Povlašćeno mesto u Vašoj novoj knjizi zauzima ličnost i delo Iva Andrića. Vaše stvaralaštvo varira bosanske i hercegovačke teme na sličan način kao i naš nobelovac. Može li se tematizovati Bosna, a ne biti raskošan u opisivanju zla, bola, razaranja, smrti? Da li je zaista u njoj istorijska konstanta i dominanta — patnja?
 
■ U Bosni se svaki dram nežnosti dušom plaća, pisao je Andrić. Bosna je, a onda i Hercegovina, postojana Andrićeva opsesija. U to tle najdublje su ušle njegove sonde. Iz tih narodonosnih dubina, koje je Vuk osvetlio, a Njegoš prosvetlio, Ivo Andrić je gradio svoju prostranu i harmoničnu građevinu po kojoj se srpski senzibilitet prepoznaje. U Andrićevom palimpsestu organski su srasli najvitalniji slojevi balkanske, a naročito srpske istorije i legende, i valjalo bi prepoznavati te diskretne, ali uporišne tačke srpskosti. Nije to samo Radisav Erak, ni onaj guslar u seoskoj izbi, ni Jelisije iz Čajniča, ni Mile sa Lijeske, ni tutanj Karađorđevog topa "u ganućima naših žena", ni Marko iz Džimrija, ni dva brižna seljaka koji liče jedan na drugoga, kao da su braća što ih u Travniku vešaju, ni Bogdan Zimonjić na Omer-pašinom čardaku, već sve to skupa, i mnogo toga još, što mozaički svetluca iz duboke pripadnosti onoga koji je monaški nosio izabrani identitet i koji nikad nije, kao ovi današnji, očekivao da mu sunce izađe na zapadu. Evo kako počinje "Mrak nad Sarajevom", jedna u ranijim "Sabranim delima" zaboravljena priča: "Vezirov lekar doktor Galanti obišao je bolesnog arhimandrita koji je bio zatvoren u Žutoj Tabiji zbog nekih knjiga, nekog oružja i neke politike." Koga zbog tako čega zatvaraju, taj jamačno pomišlja da bi moglo biti i drukčije nego što je, da bi moglo biti što biti ne može. Ako u pet stotina godina porobljenom narodu postoji neugasla slobodarska nada, i deseterac koji tu nadu drži budnom, sloboda neumitno dolazi. Sloboda i pravda, dve su reči koje su mladobosanca Ivu Andrića celoga veka opsedale. Bože, pravde. Neugasli istočnik tog slobodarstva, i kad se to na prvi pogled ne vidi, jeste Kosovski zavet. Uostalom, neka čitalac pročita kratku Andrićevu priču "So" i neka se uveri u postojanost bosanskih Srba u veri i patnji. Poslušajte, potom, ovu molitvu, ovaj Očenaš Bosni, koji Andrić čati u "Ulici (mladobosanca) Danila Ilića", a kao da danas moli: "Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molimo te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njena tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za što te dan i noć, svak na svoj način, molimo: usadi nam mir u srca i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni. Pogledaj nas, Gospode, i uslišaj ne radi nas zlih i nesložnih, nego radi ovog velikog pravednika i mučenika, sarajevskog učitelja, Danila Ilića." Ko je Danilo Ilić? Organizator Sarajevskog atentata na Vidovdan 1914. godine — kosovski zatočnik, dakle — koga su, jer je bio punoletan, ubrzo obesili. Bosna je tragično parče zemlje na koje je Bog posejao četiri od pet najvećih i najčešće među sobom isključujućih religija. U njoj traje rđava beskonačnost. I užas malih razlika.
 
Rame uz rame Andriću postavljate i Miloša Crnjanskog. Ističući da su i likovi Crnjanskog "tragični junaci kosovske misli", podsećate čitaoce na njegove "Komentare Itake", u kojima je naš pisac zapisao i reči koje slave tiranoubistvo Gavrila Principa: "Princip nas je tako povezao bolje nego što smo bili povezani, dotle, crkvom, tradicijom, krvlju". Većina vaših patriotski orijentisanih kolega izbegava ovakve citate i verovatno bi Vam zamerila da takvim ocenama samo dajete za pravo našim neprijateljima koji tvrde da je u srcu srpske kulture i naroda usađen genocidni kod.

■ Izbegavali, ne izbegavali — isto im se piše. Što se naših neprijatelja tiče — stranih, ovih oko nas, a bogme i među nama — oni nam nikada neće oprostiti zločine koje su nad nama počinili! Jer, ko je jednom zaklan nekažnjeno, preporučio se za večito klanje, govorio je Vladan Desnica, direktni potomak Stojana Jankovića, a u stihove uneo Bećković. Haška inverzivna revizija srpske istorije očiglednija je od Orvelove negativne utopije. Goranovu "Jamu" u Hrvatskoj đacima već predaju kao da su tu jamu Srbi punili Hrvatima, i neće me začuditi ako pročitam da su u Jasenovcu Srbi ubijali Hrvate.
 
Kao što Rusi u devetnaestom veku imaju Tolstoja i Dostojevskog, tako Srbi u dvadesetom imaju Andrića i Crnjanskog. Ne, dakle, jednog, već dva najveća, i ne bi trebalo jednog drugim sameravati, jer su nesamerljivi i neuporedivi. Crnjanski je jezička antena koja prima i sobom preuređuje različite jezičke talase, a onda ih, posvojene, sobom obojene, emituje na hartiju kao kakav koliko slovni, toliko zvučni zapis svespasavajuće nacionalne memorije čija nas sintaksa utešiteljski preplavljuje. "Tišina će stići, kad sve ovo svene / i mene, i mene."
 
"Rat koji je bio, sa svim svojim strahotama, sa svim svojim teškim žrtvama i posledicama za naš narod, ipak izgleda kao jedna svetla, večna zvezda u noći nad nama". Da li je rat opet poslednja nada da još ima zvezda na srpskom nebu, da se u novo doba može ući obnovljenog ponosa, sa idejom pravde i slobode?

■ "Rat je bio bolji", naslovio je jednu svoju burlesku Miodrag Bulatović. "Oklevetani rat", uzviknuo je Miloš Crnjanski. Ne biramo mi rat, već svetost branimo, nekako tako govori Lazar u Simovićevom "Boju na Kosovu". Prisetimo se kako je na nas, planetarno usamljene, ni zbog čega, krenula devetnaestoglava aždaja najmoćnijih zemalja sveta. Kako smo živnuli kada smo im u Buđanovce svalili Nevidljivog. Prisetite se kako su se i lopovi i kriminalci stišali, kako smo postali uljudan svet, koji se i sa nepoznatima pozdravljao. Kako nas je nesreća zbližila, kao braću. I kako smo u nesreći osećali da smo nekako izabrani. Kako smo verovali, a ja i sada verujem, da su Srbija i Srpstvo bili fatalni po nekoliko imperija, koje su se na nama razbile i potonule kao u Bermudski trougao. Na nama je napravljen međunarodni presedan koji se, evo, u običaj uvodi. Vidoviti naziru kraj tome ludilu, propast Imperije. Da se četiri godine, prvo u Hrvatskoj, pa u Bosni, a onda i u Srbiji, nismo opirali silama nemerljivim, poništili bismo i Svetog Savu i Kosovo, i Lazara i Miloša, i epiku i Njegoša, i Dučića i Crnjanskog, i Andrića. A kakvi bismo Srbi bili bez svega toga? Kakvi ćemo u novo doba ući, i da li će novog doba uopšte biti, to vam ne ume reći ovaj, makar i borbeni čiča, koji je, ipak, pisac prošlog veka. Sećam se samo da mi je jedan prozorljivi čovek rekao — kada sam mu pripomenuo da bi svetske siledžije za svoj eksperiment mogli naći kakav drugi, zanimljiviji narod — da mi ne možemo dugo izdržati i da ćemo, koliko nas on zna, opet istrčati, "tražeći svetlu, večnu zvezdu u noći nad nama". U nekom, nadam se, srećnijem rasporedu snaga.
 
Da li se slažete sa ocenom da bi umetnik u vreme kada se njegov narod i otadžbina nalaze pod nekom vrstom (duhovne) okupacije, trebalo svoje stvaralaštvo da podredi nacionalnim interesima? Gde je, po Vašem mišljenju, izvorište teze, danas dominantne, da uočljiv društveni angažman stvaraoca ukida autonomiju njegovog stvaralačkog čina?
 
■ Ima jedna poučna pričica o Marini Cvetajevoj i njenom nesrećnom povratku iz emigracije u sovjetsku Rusiju. Tadašnji svemoćni komesari — baš kao i ovi današnji, što i pesnicima nalažu političku korektnost — tražili su, usmereno, da napiše ovo ili ono. Kad nije mogla, ni htela, jedan joj je rekao: Napišite to, Boga radi. Cvetajeva je odgovorila da naloge od Boga prima neposredno. Možda bi, ipak, valjalo imati na umu stari nauk — da se pod okupacijom i ne objavljuje…
 
Srpski pisac ima tu "sreću" da živi u zemlji kojoj ne manjka istorijskih dešavanja (raspad Jugoslavije, rat devedesetih, NATO bombardovanje, revolucionarna dešavanja). Zbog čega su ove "velike naracije", specifične srpske teme, proterane iz srpske književnosti?
 
■ Velike naracije imaju vremena. One će doći, kad im bude vreme, da iskupe svekolika postradanja. Kada najzad umuknu mali epigoni velikih hulja. Velikih (i malih) naracija o višku istorije i specifičnim srpskim temama ipak je bilo — Kapor, Toholj, N. Jevrić, V. Kecmanović — a konjukturnih, autošovinističkih, onih što demonizuju Srbe i u žive rane žrtava sipaju so, ima za čitavu istoriju beščašća. Oni koji se time bave kažu da tamo nema nijedne značajne knjige.
 
U srpskom kulturno-umetničkom kontekstu postoje mnogi književnici i intelektualci, svesni temeljnih tradicionalnih i duhovnih vrednosti srpskog naroda. Kako je moguće da u proteklih deset godina naša nacionalno osvešćena inteligencija, kojoj i sami pripadate, nije porazila aktuelni a(nti)nacionalni kulturni establišment? Naprotiv, on je sve osioniji.
 
■ Rat u srpskoj kulturi traje. Nacionalno osvešćenoj inteligenciji, osim u "Pečatu", i još ponekom rezervatu, gotovo da je oduzeta reč. A(nti)nacionalni kulturni establišment skućio se i umrežio u vlasti — iz neprirodnog bluda države i poricatelja svega srpskog napisano je i ono već pominjano znakovito pismo, koje crno na belo svedoči da Kabinet ne komunicira sa ćirilicom. Pa ipak, u poslednje vreme štampano je desetak dobrih, čak izvrsnih knjiga koje argumentovano i mirno ispisuju fenomenologiju ove žalosne bolesti.

 
 NA KARAKAJU
 
 Ti koji hodiš Srpskom stani na Karakaju
 U perivoju mitskom razmirja dugo traju
 Nepogrebeni čaju i huje duše trskom
 Da odu vodom drinskom Letinom zagrljaju
 
 Ako me ukopaju na ovoj međi kliskoj
 Gde zadušnice traju ne reci rabu bliskom
 Nesmireniku drskom kakav to obol daju
 Mrtvi u crnom kraju Ti koji hodiš Srpskom
 
 
 KENOTAF
 
 Čovek se vraća kući u domovinu reči
 A reč unazad hodi u postojbinu bola
 U kući koje nema po svu noć neko ječi
 Mirišu bor i javor i rastopljena smola
 Ne mogu tamo ući vazda me neko spreči
 A za ruku me vodi onoj koja se zbola
 Tvoj grob sam koga nemaš što šoboće i zveči
 I suvi bor i javor i zaleđena smola
 Stalno se vraćam kući po žeravicu reči
 A ugljen sam u vodi nad ničim tuja tmola
 Kako ću tamo ući kad ostanem bez reči
 Zna ona što me vodi A već me nema pola
 
 
 MOLITVA
 
 Nagledaše se oči
 Buke i besa veka
 Ko radost ovu toči
 Da ponizi čoveka
 Dosta je svakom danu
 I noći zla svojega
 A sad ko so na ranu
 Veselost ni zbog čega
 Ugasi Bože svice
 Isključi Tvorče cvrčke
 Utišaj lastavice
 I ćuka uvrh smrče
 Briz sunca ohologa
 Prerezaće mi sobu
 Za raba sustaloga
 U okrečenom grobu
 Zakoči Svemogući
 Što ćurliče i vrvi
 A s tišinom će ući
 Blagosloveni crvi
 Da uzvise čoveka
 I razbrbljanu javu
 Od sveta i od veka
 Okrenuo sam glavu
 
 
 TUŽBALICA
 
 Kud si pošo nagrajilo u nedoba na poklade
 U sunčeve obrvice nalbantini kad se klade
 Za nebesku potkovicu prikovaše sunčevića
 Sjaju suze kroz rupice iz čavala iz vlašića
 Da Zorilo i Noćilo i troglavi gle Balačko
 Večeraju pomrčinu Srbijice crna tačko
 Na kraj sveta krajem veka nekrštene jedeš dane
 A deca ti razapeta izmeđ crkve i kafane
 Grebenaju mrku vunu Ni na jednom glave ne bi
 Tek marsovci kukuriču Učinili to ste sebi
 Na kraj sveta krajem veka sija ova crna rupa
 Gde Miloša razapinju i Barabu s Hristom skupa
 Na Nebojši Jakšićevoj slepom suncu briju veđe
 Zabaso si nagrajilo u neslano mesojeđe
 
 
 NEVESINJSKI IKONOSTAS
 
 Kad višnja svetlost munje nevidime
 U jednookom bjecnuv aparatu
 Na crnu traku upisa nam ime
 Kad s čitulje se osmehnuh u ratu
 Kad se u lednu košulju obukoh
 Kada začešljan primih celov smrti
 Kad je jedinke jedinak povuko
 Ozgo sam čuo Dođi mili i ti
 U plavičastoj košuljici snega
 Da netruležan drugi put se rodiš
 Kada stadosmo s desne strane njega
 Koji će doći po gori po vodi
 Zasjah u crkvi nevesinjskog rata
 Iz vojničkoga fotoaparata

Razgovarao Aleksandar Dunđerin | 10.05.2012. | Pečat (http://www.pecat.co.rs/2012/05/rajko-petrov-nogo-uvek-postoje-vece-vrednosti-od-zivota/)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Novembar 20, 2013, 05:29:24 am
*
RAJKO PETROV NOGO:


SRBI SE MNOŽE DELENJEM

Pesnik Rajko Petrov Nogo o istoriji koja nas pritiska, kulturnoj vertikali, kolektivnom pamćenju, putu Srbije u Evropu... Najžalosnija je ona sorta koja svoja pisanija podešava za susedstvo, a onda i za Jevropu

Ni Andrić ni Crnjanski, u glavnim stvarima, nikada nisu gubili kompas i nisu očekivali — kao ovi današnji — da im sunce izađe na zapadu... I obojica, baš kao i njihovi ljudi iz naroda — svejedno da li se zovu Radisav Erak, Jelisije iz Čajniča, Bogdan Zimonjić, ili Vuk i svi njegovi Isakoviči, redom — žive sa celokupnom svojom istorijom. Ta istorija im, kao i nama, kako kad, i osvetljava i zamagljuje put, ali oni herojski nose identitet, i mi se, srećom, imamo na koga ugledati. Svi bismo se rado od istorije odmorili, ali smo se grdno zapetljali, kao u onoj priči: pustio bih ja njega, ali neće on mene!

Ovako misli pesnik Rajko Petrov Nogo i za "Novosti" odgovara na pitanje da li danas, kao i Andrićevi ljudi iz naroda, u svakom, pa i teškom trenutku, živimo sa svojom celokupnom istorijom, da li se naš čovek od nje umorio.

U knjizi "Zapiši i napiši", za koju je nedavno dobio nagradu "Pečat vremena", izneo je svoja sećanja na velike pisce, umetnike, intelektualce, i na njihova dela.

■ Nastojao sam da sećanja prelomim u esejističkom ogledalu tako da u tom uzajamnom, dvostrukom ogledanju, do čitaoca dopre ponešto i naših nemira od sveta i od veka — kaže Nogo.

Šta nas je održalo u stalnim seobama i deobama, u teškim egzodusima i vremenima smrti?

■ Održalo nas je možda i to što smo u nove predele kamo smo se selili smeštali staro pamćenje. Valjalo bi nacrtati mapu srpske toponimije; imena mesta najčešće srpski zvuče i tamo gde Srba odavno nema. I više od toga, narodni pevač — a u desetercu je pohranjeno kolektivno pamćenje — otkuda god da krene, kreće sa Kosova: "Poranile tri srpske vojvode / Od Kosova uz kršno primorje." Neko bi rekao da je tu geografija pobrkana. A možda i nije — možda kreću od dalmatinskog Kosova. Pevaču je prosto važno da junaci krenu iz srpskog početnog prostora u kome smo svi rođeni.

Puno ste reči u vašim "Zapisima" posvetili prijateljima muslimanima koji su svojim delom obogatili i srpsku kulturu. Mračne devedesete, nažalost, pokazuju da je ljudima sa naših prostora teško da u istom jeziku pronađu onu spasonosnu snagu orijentisanja u potrazi za identitetom?

■ Rečeno je da mi govorimo istim jezikom na kome se sve dublje ne razumemo. Poznavao sam najbolje pisce muslimanskog porekla, sa nekim prijateljevao i blizak bio, i satrepetne tekstove o njihovim knjigama pisao. Svi su ti pisci znali da srpskim jezikom zbore i pišu. I kad se nisu baš sasvim Srbima osećali, imali su srpsku književnu nacionalnost. Za razliku od onoga što se inače o meni misli, proizvodi i laže, onome koga to bude zanimalo moći će u tim mojim sećanjima i esejima, crno na belo, da vidi kako te stvari stoje. Što se "mračnih devedesetih" muslimanski svet više okrenuo prema onima iz "handžar divizije" nego prema ovima sa kojima su bili Meša Selimović i Skender Kulenović, to smatram sasvim tragičnim za taj svet. Najbolji iz tog sveta znali su to, i onda i danas. Srpski jezik i srpska književnost bili su, a i danas su, naša i njihova otadžbina, možda jedina pouzdana otadžbina.

Mislite li da se srpski intelektualci i dalje dele na one koji su za Dositejev koncept — da obrazujući Srbiju evropskom kulturom, Evropu dovedemo u Srbiju, i one koji su za Vukov — da Srbiju, kakva jeste, odvedemo u Evropu?

■ Srbi se množe deljenjem! Oni koji su od toga koncepte napravili, podgrevaju naše međusobice i instrumentalizuju nesreću naše neintegrisanosti. Takvom jednom Filozofu Palanke, i same planine u dinarskom arealu, i u turskom ropstvu, zaklanjaju nebo i vidik, pa se tu, eto, stvarala zatvorena, nazadna, patrijarhalna kultura, Vukova i vukovska; dočim, u vojvođanskoj ravnici i pod lazurnim, rablezijanskim nebom, sve trepti od "K. und K." slobode. A šta ćemo, recimo, sa Lovćenom i Njegoševim nebom i vidikom, pripitao je M. Lompar.

Niti bi Srbiju trebalo voditi u Evropu, niti ovakvu Evropu dovoditi u Srbiju: mi smo ovo ovde, a oni su ono tamo.

Spadate u intelektualce koji su podržali proglas za političku neutralnost Srbije. U čemu bi bila dobit zemlje u takvoj poziciji?

■ Dobit bi, između ostalog, mogla biti i ta, kad se steknu uslovi, da se promeni preambula Koštuničinog ustava, i da se tu upiše da samostalno Kosovo (Kosova) nećemo priznati do Sudnjega dana. A ni posle njega...

Čini li vam se da dobar deo savremenih srpskih pisaca pokazuje udvorički odnos prema vlasti time što ne piše o ključnim problemima društva, svesno odbija da u knjige stavi društvenokritičnu notu?

■ Neka pisci pišu kako god hoće. Kada se nesrećna Marina Cvetajeva vratila u sovjetsku Rusiju, počeli su je razni komesari nagovarati da piše ovo i ono. Najzad joj se jedan obratio: Napišite to, Boga radi. Cvetajeva je tiho uzvratila: Ja naredbe od Boga primam neposredno. Razni su izvođači beščašća. Ali najžalosnija je ona sorta koja svoja pisanija podešava za susedstvo, a onda i za Jevropu, samomrziteljskim, strasnim samoporicanjem. Jednom će se ta bolest proučavati. A proučavaće se i od koga su narudžbe primali.

Književnost ili ozbiljna društvena misao ne biva zabranjivana kao nekad, ali je skrajnuta i, čini se, beskorisna u odnosu na dela koja pripadaju kulturi zabave?

■ Trivijalna književnost svugde postoji. I neka postoji. Ali su samo kod nas, ovi koji vladaju, trivijalnu književnost stavili u centar, a sve što je visoka kultura, gurnuli na marginu. Koji vladaju, prema sebi su izabrali. Neće se poslednji smejati oni koji se podsmejavaju vrednostima.

Koliko vam smeta sveprisutnost politike, a koliko vas inspiriše?

■ Dok sam bio mlađi i živeo u Sarajevu, sveprisutnost politike nije se mogla podneti bez rakije. Bez kakve anestezije moralno osetljivi ljudi ne mogu podneti ni diktaturu, ni demokraturu. A tek ovu travestiju, ovo žalobno pozorje? Od toga sam i emigrirao u sećanje i pisao ove knjige o apostolima lepote i bola koje sam, srećom, poznavao, i koji mi se sa razdaljine od gotovo pola veka čine kao da su/smo živeli pre Potopa.

Slažete li se sa onima koji kažu da smo se u dugo sanjanoj demokratiji probudili u svetu koji zatičemo u Selimovićevim romanima — svetu moćnika i silnika što se vrebaju međusobno, okrutni u pohlepi, nezasiti u porocima, mržnjom zaslepljeni?

■ U dugo sanjanoj demokratiji probudili su se oni koji su je dugo sanjali. Ja nisam. "Demokrata je čovek koji ne sme da se usami", pisao je jedan koji se u to razume. I Andrićevi i Selimovićevi junaci stvarani su tako što je ovo u ono vreme pretakano. I obrnuto. Pitao je Meša Andrića jednom kako odoleva temama iz savremenosti, a Andrić mu je lakonski odgovorio da je prošlost ono što ostaje. U Andrićevim sveskama 1942/43. ima spisak desetine spaljenih srpskih sela u istočnoj Bosni sa imenima pobijenih familija, čak i imenima onih koji su ih pobili. A odmah ispod tih ispisa Andrić je upisao Geteovu misao: Hroniku pišu samo oni kojima je stalo do sadašnjice...

Ljudski zverinjak, a svet je pun gada, i krštenog i nekrštenog, aktualizuje opasku onog cinika koji je rekao da što više upoznaje ljude, sve više ceni zveri.

Da li savremena srpska poezija, proza, umetnost i kultura uopšte, potvrđuju reči Novice Petkovića i pokazuju svetu da "Kosovo nije ma kakav, nego početni prostor naše kulture"?

■ Glasna većina onih koji danas pišu prozu, pa i poeziju, na njima omraženom "džiberskom" Vukovom i vukovskom jeziku, jer nemaju na kojem drugom, najradije bi da se Kosovo ne pominje, da se iz pamćenja izbriše, a sa Kosovom i narodna epska i lirska poezija, Njegoš i Andrić. Da se sa tom srpskom vertikalom, najzad i definitivno u Hagu završi, ne bi li tako, i na početku i na kraju bila samo njihova reč. Ne biva. Srpska književnost je moćan okean smisla, a njihove reči, izgleda, ne umeju da plivaju. Da će se što tako dogoditi, upozoravao je, i od toga zebao, znalac Novica Petković.


ZLO MESTO I kako biste danas odgovorili na pitanje iz druge knjige "Seoba" Crnjanskog: "Što smo mi Serbi tako nesretni u svetu, kome smo krivi, šta je naše zlo?

" — Da odgovori na ova pitanja Crnjanskom su bili potrebni tomovi knjiga, a opet je ostao neispričan... Da pokušam pesmom: "Nahranili smo gospodu u ćošak mrve bacismo/Razmilješe se po podu duše predaka Raci smo/Novi Židovi Hazari Svud li nas Bože rasija/Za suncem da nas ozari: Rascija-Nova Serbija/I svuda li smo nicali tuđi sebi i drugima/I kome li smo klicali kad nas u nama ne ima/A ovo što je ostalo na ono pleme ne liči/U jednu crkvu bi stalo za crkvu da smo prilični/Na pragu dugo stojimo s glavama ispod pazuva/I Lazara se bojimo u grobu dok se nazuva/Po čemu ćeš nas poznati čime li ćeš nas prokleti/Ikonu mjesec pozlati Dijete mrve pometi" ("A o mome krsnome imenu"). A još bolje i kraće Njegoševim stihovima: "U zlu li se mjestu utrefismo/ Među Turke i među Latine".

NACIONALNA MEMORIJA Knjiga "Zapiši i napiši“ ima podnaslov — "po (ne)sigurnom sećanju i pouzdanom čitanju" — a to znači da sam sećanjima iz knjige "Zapiši to, Rajko", koja su "Večernje novosti" i "Pečat" u nastavcima objavljivali, dodao i tekstove o delima pisaca kojih sam se sećao. I jedna i druga knjiga ne počinju slučajno Andrićem, jer je Andrić klasično smirio i harmonizovao najznačajniju liniju srpske kulture; u njegovom se delu kanonizovao naš književni jezik i stil. I više od toga, preterivao je neko, "Prokleta avlija" se može čitati i kao ukupna raznoglasna srpska književnost u maloj, ali savršeno spakovanoj knjizi. Da odmah dodam, mi u dvadesetom veku imamo ne jednog, već dva najveća srpska pisca — Andrića i Crnjanskog - onako kako Rusi u devetnaestom imaju Tolstoja i Dostojevskog, te ne znam zašto bismo jednog drugim sameravali. Crnjanski je poput kakve jezičke antene koja je primala i sobom preuređivala razne jezičke talase, a onda ih, posvojene, sobom obojene, emitovala na hartiji kao koliko slovni, toliko zvučni zapis svespasavajuće nacionalne memorije čija nas sintaksa utešiteljski preplavljuje — kaže Nogo.

Bane Đorđević | 26.05.2012. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:381524-Rajko-Petrov-Nogo-Srbi-se-mnoze-deljenjem)


Naslov: Rajko Petrov Nogo (1945)
Poruka od: Angelina Januar 08, 2018, 10:12:24 pm
*
AKADEMIK RAJKO PETROV NOGO, JEDAN OD SUDBINSKI VAŽNIH PESNIKA SRPSKIH, EKSKLUZIVNO ZA "NACIONALNU REVIJU"


ONO MALO SVETLA IZMEĐU DVE TAME

Živim na Voždovcu, grad je ono dole. Čim se spustim, sretnem likove koji su problejali. Na svom brdu gubim svoje dane i noći kako ja hoću, starim usamljeno, kao u kakvom manastiru, jer sam tako izabrao. Kada sam u jeziku i sopstvu, onda sam u miru sa sobom i drugima. A kad nisam, ja ništa ne valjam i brže-bolje idem u zavičaj, da me ona brda ne zaborave, da iz mojih šuma dovučem dve-tri poeme što mi tamo trunu nekoliko zima. Ništa ovde nije završeno, nijedno pitanje na Balkanu još nije rešeno. Tešim se čuvenom Dučićevom rečenicom: "Taman kad naši dušmani pomisle da smo se utopili, mi izronimo na njima nepoznatom mestu"

Iskonski pesnik, poeta sacer, jedan od posvećenika u tajnu skrivenu u srcu jezika, onaj koji i nesreću roda osveštava, i tugu do zlata duhovnog uzdiže. Naizgled s lakoćom je prevladao (kako kaže Ranko Popović) temeljni paradoks srpskog pesničkog moderniteta, jaz između grandioznog epskog nasleđa i lične lirske pozicije, i upravo na tome sazdao izvanrednu poeziju univerzalnih značenja. Njegov zlatni poetski luk uvezuje zavičajna gorska ishodišta, ranu lirsku hajdučiju, moćnu poetsku slutnju srpskog paganskog mita, sa visokom hrišćanskom duhovnošću Nedremanog oka. Spaja ječam i kaloper, izgubljeni dom i svevremeno srpsko kosovsko iskušenje, i sve okrunjuje vizijom Hercegovine kao velike porte Nerukotvorenog Hrama pod kubetom nebesa.

Rajko Petrov Nogo (Borija, Kalinovik, 1945), nesumnjivo, jedan od samo nekoliko sudbinski važnih srpskih pesnika danas.

Otud, dabome, i čast ovim stranicama.

Odlučili ste se, izgleda, za pesničko tihovanje?

■ Sve teže javno govorim, jer su javni prostor pokrili opskurni tipovi. Oštro govoreći, a kad se oštro govori uvek je jasnije! Junaci našeg doba su ološ. I u nadzemlju i u podzemlju su ti isti sa "Farme" i ozbiljnom čoveku je zazorno da bude rimovan sa njima, jer isti su ovi na estradi i u aktuelnoj politici, ali i njihovi favoriti u književnosti. Ovo je neka okupacija i samookupacija i u takvim prilikama pristojni Srbi možda ne bi trebalo da objavljuju. Da bi se jednom znalo, kad sve ovo prođe, ako prođe, ko je znakovito ćutao. Živim na Voždovcu. Grad je ono dole. Bolje mi je u sopstvenom društvu. Čim se spustim dole, sretnem likove koji su problejali, ali, pošto nisam jednoumac, možda ja njima izgledam kao da sam problejao. Na svom brdu koje zovem Zgubidan gubim svoje dane i noći kako ja hoću, starim usamljeno, jer sam tako izabrao, u mučalnici, toj svojoj radnoj (devojačkoj) sobi, kao u kakvom manastiru.

Kad izađem na balkon, vidim bor koji zovemo Vasko, a posadila ga je moja žena kada je Vasko Popa umro. Komšije su posadile jelke koje zovemo Aleksa i Jovan, a nedavno smo Milosav Tešić i ja posadili jasiku iz Tešićevog kraja, iz njegove Gornje njive, kao da je nebeska, i zovemo je Stevan. Posadili smo je kad je Stevan Raičković umro. Eto, u dobrom sam društvu. Teša mi je obećao da će mi doneti i cer, da ga zasadimo i da ga zovemo Momo Kapor. Ja sam se i ranije sa drvećem došaptavao, a sad je ovaj razgovor intenzivniji. Došlo je vreme da ćutim, jer bilo je vremena kad sam suviše brbljao.

DALI PAMET POD ARENDU

Iako tihujete, ili možda baš zato, ni Vas nije mimoišlo betoniranje u komesarskim podliscima nekih dnevnih biltena?

■ Što više ćutim i što više ne učestvujem u tome, kao što znate, sve me više napadaju. Prestao sam da razmišljam otkud takve fiksacije betondžija. Naprosto, postoji takav pujdan soj. Sa malo preterivanja, mogao bih reći: "Samo ti, dijete, radi svoj posao!" Onako kako je Vukašin iz Klepaca rekao onom ustaši koji mu je sekao uši, vadio oči, i onda zbog svojih nepočinstava poludeo, pa ga lečio Neđo Zec, koji nam je o tome ostavio svedočenje. Uostalom, treba da govori ono što pišem, ono što je osnovna moja vokacija. I to je govor na malo dužu stazu. Na daljinski upravljač. Ko me čuje, čuje, ko ne čuje, čuće me, a ako me ni sad ni docnije ne budu čuli, nikom ništa. Poezija i vera naša su poslednja odstupnice koje nas drže u identitetu, a i ala i vrana je skočila da nam promeni DNK. Ako sam čime začuđen, onda je to visoki postotak onih što su, kako bi omraženi Vuk Stefanović Karadžić rekao, "dali pamet pod arendu".

Što nas više marginalizuju, sve više nam poskupljuju reči. Sve ovo dugo traje. Narod je osiroteo, i uveliko sluđen, pa ipak "ludi Srbi" daju još uvek znake života i još se opiru, iako su svi okolo odavno dobrovoljno klekli. Uostalom, tako je to sa nama od Vidovdana 1389. Da smo se tada, potom i u svim sledećim iskušenjima, povijali i bili "realni" (kad god ti kažu "budi realan", zovu te na kolaboraciju), bilo bi nas danas osamdeset miliona, ali bi se zvali muslimani, Hrvati, ili već kako sve ne. Ovako kako nam danas kradu jezik, stoljećima su nam krali i biološku supstancu. Čim bi neki Srbin "preverio", ne samo da više ne bi bio Srbin, nego bi postajao zakleti neprijatelj sebe bivšeg. Otuda pounijaćeni, islamizovani, poarnaućeni Srbi koji su u ovim poslednjim balkanskim ratovima ratovali takoreći u krugu nesrećne porodice, i otud takozvani "topli balkanski zločini", za razliku od ladne zapadne industrije smrti.

ŠTA JE ČOVEK BEZ NADE U VASKRS

"Vaskrsenja ne biva bez smrti", kaže naš veliki pesnik. Da li je to i naša sudbina, davnašnja i današnja?

■ Što se smrti i Vaskrsenja tiče, toga su u grobu ključevi. Nije slučajno Emir Kusturica u naslov svoje autobiografske knjige stavio Hakslijevu rečenicu: "Smrt je neproverena glasina." Za verujuće, za pravoslavne, za Srbe, smrt je zaista neproverena glasina, jer se nadaju Hristovom dolasku i vaskrsenju, jer su to nekoliko puta probali. Zar se ne kaže: "Golgota i Vaskrs Srbije"? Golgota koja traje i Vaskrs kome se nadamo. Šta je čovek bez takve nade? Egzotični bumbar koji živi samo u sadašnjosti i opskrbljuje bedne i prizemne nagone. Što rekao jedan cinik, "živi na nivou kućnog ljubimca".

A šta su, i gde, istočnici Vašeg stvaralaštva?

■ Ja sam prvih osam godina živeo u jednoj brvnari kraj puta u Gornjoj Hercegovini, u Borijama kod Kalinovnika, u jednoj patrijarhalnoj, pobožnoj porodici, gde se oblici života nisu menjali stolećima. Kada sam ostao bez igde ikoga, i sa tih visina pao u sirotište, ipak sam došao do nekoga svoga, a to je srpski jezik. Tako je siroče došlo do svojih predaka i to onih najboljih, Milije Podrugovića, Njegoša i ostalih. Od tada stanujem u toj kući i zato mogu da budem tako miran. Tada me oni koji u toj kući ne stanuju, mislim na ove mondijalističke beskućnike, travestiraju. Ja znam ko sam, znam i čiji sam, i kad bih mogao da biram, opet bih izabrao da budem baš taj, i baš da budem kućević te kuće. Ja volim Tinove stihove:

Nisam li pesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane,
jer svaki jecaj postati će zlatnik
i moje suze dati će đerdane.


Kada sam u jeziku, i kada sam u sopstvu, onda sam u miru sa sobom. U miru i sa drugima. A kada nisam, ja ništa ne valjam, i brže-bolje idem u zavičaj da me ona brda ne zaborave, da se ispunim svojim "ranim jadima", da zatreperim i dobijem dokaz da sam živ. I, što bi jedan poljski pesnik rekao, da iz tih mojih šuma dovučem dve-tri poeme, što mi tamo trunu nekoliko zima. Odlaskom u zavičaj, ja krotim i svoju oholost, kojoj su, da budem ironičan, skloni zlatousti. Nad kućištem punim zove, na niskoj i ubogoj zavičajnoj stazi, koja me je poput ove andrićevske, višegradske, pratila kud god sam hodio, ja ne mogu pogubiti konce, niti šta uobraziti ili preučiti. "Onaj sam koji jesam", govorio je Učitelj. Kad smo snimali neki film o mojoj poeziji, molio sam kamermana da izoštri blendu kad slika pejzaže, kad ne mognem tamo više da idem da pustim na ovoj đavoljoj mašini, televizoru, da gledam i da plačem. Znam da ću da plačem, jer mi je Raičković govorio da je on usamljen i star plakao i na reklame. Da ne bih plakao na reklame, plakaću na moje pejzaže. Sve je kako treba, mogli smo i da se ne rodimo. Rođenje je pravi Božji dar, kakav god da vam je život. Ovo malo svetla između dve tame.

DOK SVET NIJE POLUDEO

U obilju Vašeg poetskog opusa, među tim divnim rukovetima srpske poezije, postoji li Vama najdraža pesma, posebna, Vaša pesma nad pesmama?

■ Kritičari pominju često "Zrelo žito, vilov dole, bosioče plavi", "Nek pada snijeg, Gospode" (koji je obožio svojim notama Svetislav Božić), "Nije sve propalo kad propalo sve je". Napisao sam valjda desetak pesama koje će Srbi, nadam se, voleti da čitaju i čuju, ako Srba bude bilo. Ovo izvrćem protiv uroka: "Drumovi će poželjet Srbalja, al Srbalja nigde biti neće". Već svest o toj mogućnosti je onemogućuje. Kada je objavio sabrana dela, Stevan Raičković je zamolio da ih izvagaju. Onda mi se okrenuo i, kako je samo on znao i umeo, zapitao me: "A šta ako je sve ovo bilo uzalud?" A onda se u kafani za stolom tešio. Sa bratom je sedeo, obojica ćutali, i onda mu brat, činovnik sa radnim vremenom, najzad rekao: "Izvuče se ti!" Eto, veli, nisam barem radio od osam do tri.

Za pisanje poezije ništa ti ne treba. Čak i u zatvoru, a to je odlično radno mesto za pesnika, pričao mi je Đogo, ako ti ne daju ni papir, možeš da memorišeš i vežbaš mozak. Uostalom, poezija i jeste usmena, a ponekad i usnena delatnost, jer, ako nije na usnama mladih koji tim jezikom govore, nije trebalo ni da postoji. Dok svet nije poludeo, a poludeo je, zacelo, po poeziji su se narodi poznavali. Junaci našeg doba, oni koji su ološ, po čemu se oni poznaju?

Nedavno ste dopunili Vašu čuvenu zbirku Ne tikaj u me. Otkud tolika opčinjenost stećcima, grobovima predaka?

■ Osim što su stećci senzacija ranog mog detinjstva (jer su najlepše nekropole i u zavičaju moga oca i naročito u zavičaju moje majke), osim što su te kamene knjige kopča od Kosova ka našoj usmenosti, ima jedan dodatan razlog što sam svemu tome u zrelosti prišao. To je bezočna krađa i to krađa grobova. Jer, ako nam preci nisu zajednički, a naša razbraća neće da su nam zajednički, zašto su im onda tako privlačni tuđi grobovi? Naši su se istoričari, i svetovni i crkveni, komotno ponašali. Kada je ova prekrađa počinjala, oni su odmahivali rukom i govorili da je to glupost i laž i mitomanija, i da se na to ne treba osvrtati. Ali, ta laž ima svoju energiju, i ako je još spojena sa upornošću, ona zavlada kao korov. Evo, sad takođe odmahuju na glupost i laž da su naši nemanjićki manastiri na izdanome Kosovu, za početak vizantijski, pa kosovski, a čuju se, bogme, i glasovi da su i albanski, to jest arnautski. Već je Miloš Obilić čuveni albanski junak. Narod, i njegova inteligencija koja se tako "galantno" ponaša prema onome što je njegovo, i ostaće bez onog što je njegovo. Tamo gde ja mogu, i s darom koliki mi je Bog dao, ako mi je dao, ja svoje ne dam.


***

Neintegrisani
■ Na početku sam vas zamolio da ovaj razgovor štampate ekavski. Otkad su se Crnogorci odvojili, zazorno mi je da pišem ijekavski. Šta će namučenoj Srbiji i moje slovo razlike? Naša tragedija je, između ostalog, u tome što nismo integrisan narod, što smo živeli pod različitim okupatorima, i što su naše regionalne razlike, naše međusobice, još tako žive da je svakom dušmaninu lako da ih raspali.

***

Komedija jezikâ
■ To što su srpski jezik prvo nazvali i hrvatskim, zatim bošnjačkim i crnogorskim, i to što se svi ovi jezici, kako je Matija rekao, najbolje (i možda jedino) uče na srpskom, prava je ironija, a možda i komedija našeg vremena. Ne moraš biti Srbin a da govoriš srpskim jezikom. Toliki govore engleski, pa nikom ništa. Darovit pisac i pesnik može izvanredno delo napisati na dijalektu, ali dijalekat kao službeni, standardni jezik prava je komedija. Tome se moraju smejati i oni koji ga uvode. Ima jedan Šekspirov stih, mislim da ga govori Hamlet: "I zmije ću da jedem!" U nekom ranom makedonskom prepevu taj stih je glasio: "I karakondžule ću apam!" Neka naša nova jezička razbraća apaju karakondžule do mile volje. Šta s tim ima srpski jezik?

***

"Ječam i kaloper"
■ To je jedna jezičko-muzička kutijica spakovana u četiri strofe sa prološkom i epiloškom pesmom. Reč je o oksimoronu. Spolja prazni sintaksični nizovi a iznutra poezija. Ječam je žito, "seme plemenito", i od njega se živi. Kaloper je Bogorodičin cvet porodične sloge, ono za šta se živi. Kaloper raste i miriše oko kuće, naročito kad kuće nema. Ječam i kaloper sećanja, uspavanka prve sreće i prvog bola.

***

Izranjanje
■ Ništa to još nije završeno, nijedno pitanje nije na Balkanu rešeno. Doći će do nove prekompozicije Balkana. Istorijsko iskustvo opominje da bi to mogle biti uvek po Srbe gore podele. Ali, ko zna?! Ja se tešim čuvenom Dučićevom rečenicom: "Taman kad naši dušmani pomisle da smo se utopili, mi izronimo na njima nepoznatom mestu." Tako je uvek bivalo. Kad izronite na njima nepoznatom mestu, javite mi da se gore, u onoj Gornjoj, boljoj Srbiji, radujem.

Piše: Mila Milosavljević | Nacionalna revija SRBIJA (http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/Br%2023/011%20Ono%20malo%20svetla%20izmedju%20dve%20tame.html)