KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Decembar 24, 2010, 01:41:05 am



Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:41:05 am
**


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Slobodan_Rakitic_(1940—2013).jpg)


Slobodan Rakitić
15. septembar 2007.


Slobodan Rakitić je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik.
 
Objavio je knjige pesama: Svetlosti rukopisa (1967, dopunjeno izdanje 2009), Raški napevi (1968), Svet nam nije dom (1970, dopunjeno izdanje 1979), Zemlja na jeziku (1973), Pesme o drvetu i o plodu (1978), Žudnja za jugom (1981), Potomak (1982), Osnovna zemlja (1988, dopunjeno izdanje 1989. i 1990), Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991), Duša i sprud (1994, treće, dopunjeno i preuređeno izdanje 2005), Izabrane i nove pesme (pogovor Predraga R. Dragića Kijuka, 1998), Zemaljske slike i druge pesme (izbor Branka V. Radičevića, 1999), Vodena slova (2000), Južna zemlja (izabrane i nove pesme, 2000), Pesme (izbor i predgovor Bojane Stojanović-Pantović, 2002), Plovidba (izabrane i nove pesme, 2003), Povratak kralja (izbor, 2003), Moji trenuci (izbor, 2007), Potomak, novi potomak (2007); knjige eseja: Od Itake do priviđenja (1985), Oblici i značenja (1994), Bratstvo po Orfeju (2007); zbornik Poezija romantizma jugoslovenskih naroda (1978) i Izabrana dela u pet knjiga (1994).
 
Priredio je pesničku zaostavštinu Desimira Blagojevića i knjige izabranih pesama Milana Rakića, Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Desanke Maksimović, Tanasija Mladenovića, Stevana Raičkovića, Dore Pilković, Rista Tošovića, Milorada Đurića, Darinke Jevrić, Dragana Kolundžije i drugih.
 
Dobitnik je književnih nagrada: "Milan Rakić", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", "Laza Kostić", "Kočićevo pero", "Jovan Dučić", "Zlatni krst kneza Lazara", "Zlatni beočug", "Desanka Maksimović", "Pesničko uspenije", "Zmaj Ognjeni Vuk", "Odzivi Filipu Višnjiću", "Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića", "Povelja Morave", "Stefan Prvovenčani", "Šušnjar", "Instel", "Bogorodica Trojeručica", "Lazar Vučković" i "Zlatni Orfej".
 
Knjiga Svet nam nije dom nagrađena je, u rukopisu, prvom nagradom na konkursu Vojvođanske sekcije Udruženja književnika Srbije (1970), knjiga Tapije u plamenu Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom "Rade Drainac" za 1991. Dobitnik je "Velike Bazjaške povelje" (Temišvar, 1998), diplome "Zlatno pero" (Moskva, 2005), Jubilarne medalje Udruženja književnika Srbije (2006) i Vukove nagrade (2008).
 
Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski i makedonski jezik.
 
Knjiga Zemlja na jeziku objavljena je, u prevodu na francuski, u izdanju "L'Age d'Homme", u Lozani, 1990.
 
Izbor iz poezije, pod naslovom Samotni potomak, objavljen je dvojezično, na srpskom i rumunskom, 2002. godine u Temišvaru, a izbor Južna zemlja, na srpskom i češkom, u Pragu 2005. godine.
 
Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije (1994—2004). Od 26. aprila 2005. godine predsednik je Srpske književne zadruge.

Slobodan Rakitić PLAMEN I ROSA lirski dnevnik | SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA | Beograd, 2010.

Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma" (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=792.0)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:42:01 am
**
Stihovi Slobodan Rakitić


TAKAV SI, MOJ ŽIVOTE

Kao uzareno popodne u krunicama sustalih cvetova, led i suncana jara u slepoocnicama,
kao otvoreni prostor izmedju potamnelih sazvezdja, pun vodoskoka i ptica,
kao nestasni drhtaj novorodjenceta, uzaludni napor krvi u odredjenom krugu,
kao zimzelena strast belih godisnjih doba,
kao nesto sto se nikada ne sme — takav si, moj zivote!

Kao ruzicasti mehur kolevke pri svetlosti lampe, sjaj prozirnih krila, voda u krugu oko mravinjaka,
kao drvo sred neba, drvo s nevidljivim plodovima,
kao opustela trpeza, san narastaja, krcag u padu,
kao slap vodoskoka u snu zalutalog putnika,
kao tajna modrog i beskrajnog zdenca,
kao iver,
kao iver na vetru — takav si, moj zivote!

Kao krv zalfije,
kao krv pcele, bela krv na vrhu sisaljke, na vrhu slatkog uboda, na vrhu dodira dve strele nevidljive,
kao treperenje cudesnih mirisa s nepoznatog cveta, dok preko prozora nagnut bdim nad vrtom opustosenim
kao nad svojom sudbinom, s rukom pruzenom kao da nesto izvan sebe trazim,
kao kratkotrajni blesak komete izmedju dve stranice knjige,
kao knjiga zagonetna,
kao zagonetka — takav si, moj zivote!

Kao nedokucivi smisao guste recenice,
kao podne pod sustavim haljinama moje ljubljene,
kao kratkotrajni pljusak letnje kise,
kao ladja na pucini bez svetionika, opustela i zaboravljena pristanista, kamen nad provalijom,
kao talas sto se vraca, nesvodljiva linija, vecno cutanje prosute krvi na belom carsafu,
kao smrt koja sebe ne sme,
kao zivot koji sebe ne sme — takav si, moj zivote!

Kao pustinja uzavrela u kojoj zatekoh uplakani narod, slepe i zaboravljene starce, osramocene device,
      prljavu decu, bozjake i probisvete,
kao zene bez poroda, kao drvo bez sume, drvo bez grana, grana bez lista,
kao stablo izdvojeno i osudjeno, beskonacni pad ploda u dubinu,
kao vecernja rumen u oknima, dom u koji se niko ne vraca,
kao put,
kao put koji sebe nece — takav si, moj zivote!

Kao dvoumljenje samoubice nad ponorom,
kao ponor u ponoru, slovo u slovu, smrt u smrti,
kao vreme izgubljeno, sjaj sto preko lica sahne, sjaj sto se stalno gasi,
kao vino nepopijeno, pramen gustog opijuma u ponoc,
kao nepomicne kazaljke zaboravljenog casovnika, kazaljke beskraja izmedju cetiri sobna zida,
kao uzaludno iscekivanje pred vratima koja se nikada vise nece otvoriti,
kao vrata zakljucana,
kao vreme zakljucano,
kao kljuc — takav si, moj zivote!

1966.

[postavljeno 29.09.2007]


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:42:10 am
**

PREDGOVOR

 
Sedamdesetih godina, kada srpska poezija definitivno postaje sastavni deo evropskog i svetskog poetskog pamćenja, dogodio se i jedan od najvažnijih preloma u modernoj verziji naše književnosti. Istorijski smisao, egzistencijalna, civilizacijska strepnja, melodiozna i intonacijska složenost, spajanje naslednog i savremenog iskustva i negovano umeće reči (inovacije u leksici i sintaksi) — pokretači su prepoznatljivog poetocentričnog objedinjavanja koje je doprinelo usponu, podjednako, lirsko-refleksivne srpske poetike. Do trenutka važećeg koegzistiranja u svetskom pesničkom kosmosu u srpskoj književnosti su postojala dva dominantna toka: nadrealizam i socijalistički realizam. Oba toka su, skoro na istim obrascima, raskidala sa tradicijom i tvorila, umesto evolutivnog, revolutivni put pesničkog bića.
 
Iako su kulturnu mapu sveta crpli iz primene psihoanalize (i zahtevali slobodu bez ograničenja), nadrealisti su evoluirali do izjednačavanja poezije sa socijalnim akcijama i moralom (poezija teži oslobođenju čoveka) i tako se približili revolucionarnim stremljenjima davnašnjeg doba. Makar protivni podređivanju unutrašnjeg bića čoveka ideološkim ciljevima, srpski nadrealisti su očuvali svoju dominaciju upravo kompromisom sa vlašću, ograničavajući slobodu bez ograničenja. Tako je Marko Ristić napisao apologiju Saopštenja Vojnog suda (spisak 105 izvršenih smrtnih presuda objavila je "Politika" 27. novembra 1944. — na kome su se nalazili i Svetislav Stefanović, pesnik i prevodilac Šekspira i Branko Popović, slikar) i objavio je na naslovnoj strani lista "Politika" 28. novembra 1944. godine.
 
Poezija Slobodana Rakitića ne pripada ni jednom od ova dva toka savremene srpske književnosti, ali je ipak ostvarila nadmoćnu poetiku u srpskoj moderni druge polovine našeg veka. Saobražen evolutivnom svojstvu rakitićevski svet je odgovarao na iskušenja svoje epohe spajajući pouke strane tradicije lirskokontemplativne poezije sa poetskim iskustvom srpskog pesničkog bića. Iz neoromantizma, neonadrealizma, neosimbolizma i intelektualnog estetizma nije preuzimao samo formu (slobodan stih, alogičnost sintagmatskih spojeva, iskidane stihovne obrasce, moderni redukcionizam) već i obilje egzistencijalnih i duhovnih kulturnoistorijskih asocijacija na kojima se temelji simetrija prošlosti i sadašnjosti civilizacija. Iz tradicionalističkog obrasca preuzeo je dostojanstvo jezika, poemsku formu, vezani stih, mudrost reči, sonetnu strogost i istorijsko sećanje. Tako je razuđeno Rakitićevo pesništvo objedinilo različita iskustva sa iznalaženjem sinapsne sinteze koju je nalazilo u religioznom misticizmu ili pravoslavnom hrišćanstvu.
 
Metafizički lirizam Slobodana Rakitića (zaokupljen pitanjima smrti i pitanjima jezika) dosledan je tradiciji srpskog pesničkog iskustva, koje uglavnom u ključu izvorno hrišćanske filozofije promišlja fenomen vremena i čovekovog smisla. Iskustvo pravoslavne filozofije, i njemu srodno iskustvo srpske poezije, na tragu odgonetke smisla istorije, uvek je svodivo dvojednom fenomenu: svetlosti i jeziku.
 
Polazište i ishodište pravoslavnog pogleda na svet najjezgrovitije je sadržano u prvom stihu Jevanđelja po Jovanu, koga različiti prevodioci donose u varijantama: U početku bješe Riječ, ili: U početku bješe Logos, ili: U početku bješe Sveglost. Zato nas Domentijan i upozorava da se moramo osmišljavati "ne u onoj svetlosti koja na istoku izlazi i na zapadu zalazi, i koju zajedno sa životinjama vidimo, već u onoj Svetlosti kojoj ni početak ne počinje ni kraj ne iščezava". Svojstvo jezika, kao mogućnost razumevanja svega i sopstvene sudbine, istoznačno je svetlosti jer je Tvorčeva tajna usadržana i u jeziku — kao svojstvu početaka pre svih početaka. Zato se ne treba čuditi što će nepoznati mileševski monah, u tom pravoslavnom ključu, imperativno i prozbeno zahtevati neku vrstu prosvetljenja, kada kaže: "Ujasni mi jezik, Gospode" (Nepoznati Mileševac, u "Službi Svetom Savi", 13. vek). Sa terazija istog iskušenja, tajne rođenja i smrti, sa terazija Jova osuđenog na jezik — do nas dopire i prozba Rakitića, savremenika:
 
Obasjaj,
al obasjaj nas, zemljo,
sežom jezika.

 
     ("Zemaljski posed")
 
Dvojedan fenomen svetlosti i jezika jeste svetrajan proces u istoriji srpske književnosti i duhovne kulture iz čega jasno proizlazi da Skerlić nikako nije bio u pravu kada je smatrao da srpska književnost nema svoj kontinuitet, od najranijih početaka do savremenika. Tim pre što su fenomen sveglosti i fenomen jezika konstantno prisutni kod srpskih pesnika, pa se čak kao dominanatni pesnički sadržaji mogu prepoznati i u nadmoćnim poetikama Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleka Vukadinovića i Slobodana Rakitića.
 
Jezik je jedino svojstvo kojim čovek sumnja ili svedoči Tvorca, kojim dokazuje svoju smislenost ili otkriva svoju besmislenost. Istovremeno, njegova nadprioritetna vrednost je čak i za samog čoveka iznenađujuća jer se on pita zašto mu je jezik kao datost uopšte darovan, kada on upravo uz pomoć jezika uočava sve one osobine sveta koji ga okružuje a koje doprinose njegovom iskušenju. Sve oko čoveka to biće uma ubeđuje da nije sklono zakonima udesne promenljivosti već trajanju: i reka, i nebo, i kamen, i zemlja. I to je razlog što se taj čovek kome je dat jezik upravo jezikom pita o svojoj tragičnoj promenljivosti odnosno smrti:
 
Osipaš se i ti,
senko moja!
Sve drukčija,
s večeri i izjutra
sve drukčija!
Sve bleđa
s jačanjem žudnje
u srcu sustalom
na međi zemalskoj.

 
     ("Samotni potomak")
 
Pretnja neizvesnosti samo je senka osećanja ontološke ugroženosti u kojoj vremensko ima moć apokaliptičnog grotla: "Putnik sam na drumu u noći,/ iskra kratkotrajna, trenut jedan,/ list prašne knjige, glas nepotreban,/ tek ponoć samo sred ponoći" ("Sudbina putnika"). Zar onda i to promenljivo postojanje (izlazak u svet) nije prolazno i tragično jer je čovek zarobljen u sopstvenom besmislenom vrglogu: "Sve se korenu vraća... s tačkom na početku i s tačkom na kraju". I razumljivo, ako bismo tako jednoznačno i površno čitali i ujašnjavali dramatični tok stvarnosti, mi bismo to odgonetanje protivurečnosti rođenja i smrti, dolaska i odlaska, olako pripisivali pesimističkoj opservaciji. A na isti način došli i do pogrešnog zaključka koji najčešće prati tumače metafizičke poetike, nalazeći u afirmaciji životne energije u stvari odsustvo svakog smisla.
 
Međutim, metafizička poezija usmerava čoveka smrti ali ga ona nikada ne određuje u smrti i upravo zbog toga smrt i ne može biti završna tačka bića. Smrt je tačka u kojoj biće dostiže svoju duhovnu auru (personalističku tačku istine i harmonije) i samo između tačke rođenja i tačke smrti, između te dve tačke pulsira linija energije života. Ako linija nije ništa drugo do produžena tačka — biti s tačkom na početku i s tačkom na kraju ne znači ništa drugo do jedan afirmativan dolazak (izlazak) u čulni svet i jedan afirmativan izlazak u duhovni svet ("Zaista, sve se korenu vraća... s tačkom na početku i s tačkom na kraju").
 
Razumljivo, smrt je podjednako prisutna u Rakitićevoj poeziji i kao trauma i kao traganje za razrešenjem, za smislom, odnosno prevladavanjem te traume. Štaviše, ne bi ni bilo poriva ujašnjenja niti uverenja: da smrću biće ne potvrđuje svoju ništavnost i svaku obesmišljenost — kada pečate zaustavljanja afirmativnog principa života ne bi pratila jedina, skoro ne prevlađujuće traumatična, senka. Naime, biće jeste sve vreme pod senkom smrti, senkom ograničenog smisla egzistiranja, makar jeste situirano i u prostor svetlosti, radosti čula i jezika. Baš zato što smrt jeste njegovo iskušenje ona poseduje razmere suverenosti, traume i očajanja:
 
Sve senka smrti biva!
Kuće, kraj kojih minusmo,
terase, ah, široke terase,
lica onih kojih všie nema,
lice svoje u nihovom licu,
u obliku budućeg ploda, i mi, već,
pred dverima smrti il rođenja,
obasjani svojim krajem.
Nikada više ista usta, isti jezik,
ni ruke koje u zanosu pružasmo
visoku kulu, pod nebom, žudeći
u svojoj patnji da dosegnemo.

 
    ("Vrt kom kraja nema")

Izvan pesimistične poetike biće ne bi steklo ubedljivost poništavanja smrti kao smrti i slutnje smisla koji vlada zakonima prirode i zakonima čoveka. Ravnoteža, makar i manje u spokojstvu (jer biće u nepoznati duhovni svet stiže bez poznatih mu afirmativnih svojstava) a više u žudnji i uverenju, može biti postignuta tek silinom slutnje istog intenziteta kakva je i silina čovekove senke. Otuda u rakitićevskom svetu prevladavaju tonovi tmurnih slika i sumnje, straha i nemušte bespomoćnosti. Smrt je sve i svuda, kosac lepote, treptaja, zemne svetlosti, ljubavi i jezika kao milosnog slova. U ispisima traganja za ravnotežnom tačkom senka nemilostivog anđela je prenaglašena i sasvim odgovara čovekovoj istoričnosti, slabostima, gresima i porazima. Ta je slika realna ali nije objektivna; ona predstavlja istinu sveta ali ne i istinu sklada. Protivrečnost ovakvog iskušenja, međutim, ne daje duhovne odgovore ravne afirmaciji smisla (život) samim dostizanjem uverenja da smrt nema konačnu, finalizirajuću moć. Poništavanje značenja traume smrti, kao nemoći smrti da čoveka pretvori u prolazno i tragično biće, tek je spasonosna slutnja koja nije otkrila smisao druge neizvesnosti, nepoznatosti, sveduhovnosti. Otuda je, do puta ubedljivog razrešenja i pokušaja razlučivanja drugog sveta, rakitićevska poetika isključivo u dvojednom ključu: suočavanja sa neminovnom senkom smrti i razuveravanju i razumevanju njenog sopstvenog ograničenja. Razumljivo, poništena trauma smrti uspostavlja ravnotežu smislu, unosi red u haos, ali sve do ujašnjenja druge stvarnosti kao realnosti smisla, izvesnosti svesimfoničnosti — preovlađujuće osećanje će predstavljati svedočanstvo o onespokojavajućoj stvarnosti kojom gospodari bezmilosni anđeo:
 
Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

Nad nama pustoš, galebovi,
prozirna pena večne plaveti,
al svakoga nam trena preti
ta senka što za nama plovi.

 
     ("Plovidba")
 
Udaljenost od svetosti jezika i dostojanstva Reči ne može, ni koliko trska na vetru, da sažima iskustvo univerzuma niti da bude na tragu čovekovog sabornog svojstva. Samoizuzeto iz dara slutnje, osećanja vremena i ispunjenja smislom, biće biva opsednuto rasulom, apatijom i dezorijentisanošću. Konačno, odeljeno od Tvorca ono svakodnevno umire bez smrti, deleći sudbinu sa ogrehovljenom prirodom koja je nema na sve strepnje i podrhtavanja ispraznog bitisanja. "Muk je svuda", on je ispunio i san "praznog oblika suda" i "izvor u kom voda ćuti" i lik čovekov koji se u sprudu ogleda. U istom obliku obezduhovljenja obezboženi čovek i ogrehovljeni nejzaž svedoče postojanje ova dva, međusobno nezainteresovana, sveta. Tako uočena suštastvena dimenzija istorije zla i uslovljava osećanja jedine izvesnosti egzistencijalne strepnje, izvesnosti čovekovog pada. Šta je posledica odsustva žudnje i napuštanja traganja za smislom i uznesenjem ako ne izvesnost haosa i apsurda. Tog duhovnotelesnog a izglobljenog bića iz vremena, i prepuštenog zakonitostima prostora, rakitićevska poetika se ne odriče jer bi se time odricala od suštine iskušenja. Tom tragu, koji je samoizuzeo sebe iz smisla vertikalne ose i koji je sebe samoodredio na vegetiranje u horizontalnom svojstvu postojanja, rakitićevski svet posvećuje posebnu pažnju, jer istorijska dimenzija hronike zla vlada svetom i čovekom strepnje, makar zlo nije ovladalo svetom niti se svepotpuno uselilo u strepnju.
 
U trenucima nihilizma, kada punoća života ne postoji kao duhovni odglas, rakitićevski svet je beznadežno usamljen i osuđen na intelektualnu askezu koja ne nalazi izlaz melanholičnoj sputanosti — jer ona i nema potrebu za spokojstvom. U tom panteističkom vakuumu nema ni simfonijskog (spasenje, filozofija nade) ni htoničnog poretka (podzemlje, filozofija smrti), postoji samo svet istosti u kome nema promena. Nepomični svemir je jedini svedok patnje, pretećeg beznađa i neostvarenog dijaloga sa svetom. Arkadijska nevinost misaonog pejzaža ne donosi mistiku ozarenosti, blaženstvo vode ne spira prestupljenja niti sugeriše povratak u manifestni svet i priroda nema smisao harmonijskog kontrasta haosnoj stvarnosti. Rasta-panje ustreptale, i osuđene na samoću, duše i zanemelost pejzažnog samotnika se ne dopunjuju u mogućem izjednačavanju usamljenosti. U trenucima nihilizma neživotna priroda i napušteno biće sasvim izdvojeno postoje kao svedoci atmosfere nebitnosti, ispušteni u svet na sporednoj međi. U takvoj stvarnosti nema ni atmosfere straha niti atmosfere opasnosti — postoji jedino evidentna ispraznost i preteća tišina zanemelog sveta. To su trenuci potpunog odeljenja od Smisla, trenuci mukle melanholije povređene svetrajnim haosom prirodnih elemenata koji su svaku afirmaciju života obesmislili i otuđili. Nakon skoro kataklizmatičnih obrta i jednog i drugog unutrašnjeg sveta (biće i sprud se ogledaju jedan u drugom) ni vatra duše ni vatra pejzaža ne menjaju ništa jer ni tuga, kao ni lepota, ne prelaze put od sebe do drugoga:
 
Kome da zborim: muk je svuda,
kuda da krenem: mrknu puti?
Obala spram obale sluti
i moju dušu nasred spruda.
 
Šta snuje prazni oblik suda,
šta izvoru kom voda ćuti?
Šta nad rekom pozni minuti?
Kuda sa međe, budan kuda?

Ne zatrepti ni vrh topole
kad zanosi je tajni skole.
Ali sa međe ko nam zbori?
 
Kad priklonih se tvome liku,
videh da u istom obliku
i moja duša ko tvoja gori.

 
     ("Duša i sprud")
 
Sveistoričnost haosa, koji izglobljuje biće strepnje pretvarajući ga u biće očajanja, nije samo individualno svojstvo. Zlo svoju istoričnost pokazuje i u ovladavanju kolektivnim udesom, potvrđujući poriv nezaustavivosti i apokaliptične izopačenosti. Lice takvog bića haosa utoliko je neumitnije, jer se istorija čoveka u njemu ogleda ne kao permanentno ponavljana sadašnjost već svetrajna sadašnjost. Posledično, stvarnost koja poništava svaki smisao biću nadilazi duhovna iskušenja izvesnošću biološkog zatiranja. U krugovima tog paklenog kronovskog poriva traje i udesna sudbina seobnog srpskog naroda, i to su, još uvek, međe njegovog iskušenja koje poprima karakteristike sukoba sa metafizičkim zlom. Sledstveno tome, rakitićevska poetika, obuzeta istoričnošću haosa, nije ni mogla drugačije da razume kolektivno poništavanje do kao trijumfalizam carstva smrti. Istorijsko iskustvo, i stvarnost kojoj pripada, dali su mu za to pravo istinitog uverenja.
 
Istorijska dimenzija Rakitićeve hronike zla, poput tapija o haosnom svetu, pokušava da istumači kolektivna iskušenja naroda koga su, u stanju potpune duhovne samoizolacije, spopala ovozemaljska zla i slutnje potpune neizvesnosti. Ovaj patriotski angažman ne boluje niti od moralne lenosti niti od prenaglašenih pohvala rasrbljenom i razboženom narodu koji je zagubio svoj stožer i našao da na putu koji se "po meri pakla pruža" traži zaklona i nalazi utočišta. Udaljeni od drevnih znamenja otaca, potomci "ne vide svoja lica u noći od pola veka" i umesto odgovora nalaze samo pitanja. U teškom i svečanom biblijskom versetu prikazana je sva drama golgotskog naroda čijim savremenim egzodusima prethode godine zabluda i iluzija, i odricanja zaveta. Možda zato pojedini stihovi podjednako opterećuju zabeleženim zlom i neispisanom porukom otrežnjenja i osvešćivanja: "nemojmo nikoga kriviti, nego priklonimo glave i recimo: "Propast tvoja od tebe Izrailju'".
 
U kolektivnom rasipanju lirski subjekt svedoči dvojedno izvorište/ ishodište haosa: od zloćudne pravo slavofobije srpski narod se branio razpravoslavizacijom nesvestan poruke ("Duha ne gasite" — 1. Sol. 5,19) po kojoj ostrvljenost i grandomanstvo neće zaustaviti niti usporiti bezlično stado. Na izmaku veka, suočena sa stradanjem istorodne pastve nakon rata protiv Srba 1991—1995, hronika o zlu se teško miri sa višom pravdom da se ćirilsko pleme gasi u predačkoj budućnosti jer se odlučilo od dostojanstva potomaka. Pometnja srpskog naroda je biblijskih dimenzija jer je ćirilsko pleme izgubilo svoja sveta slova i ostalo mu je samo ime, zbog koga strada. Sadašnji tragični udes nije ništa manji od odricanja drevnih svojstva ("Iz oblika u drugi oblik,/ iz jezika u drugi jezik/ ko nas vodi") ili pada u greh beslovesnosti:
 
Koračao sam preko prljuše,
zalud tražio stožeru polju.
Suva korita, na sprudu krljušt
i narod što slavi svoju nevolju.

 
("Prag")
 
Iz dubine zastrašujuće neizvesnosti i straha pred nestajanjem sveukupnog naroda dolazi do savremenika glas hronike zla, ispunjen proročanstvom (iz strepnje) i patnjom (iz ljubavi). Skupljeno vreme poniženja, seoba i preveravanja zbrku istorije je proučilo u budućnosti koja se morala dogoditi, i koja još traje. Utoliko pre, datume iskaza lirskog subjekta treba pamtiti kao tapije istine:
 
Crni leptiri
iz čaura izleću,
crne pčele iz košnica.
Al leptiri to nisu,
ni pčele to nisu.
Nad ugašenim ognjištima
krvave verige.
—  —  —  —  —  — —

Crni hlebovi
za braću izgnanu;
trulo voće u kotaricama
i na granama,
crno mleko u zdelama.

 
     ("Okrećem lice svoje Tebi, Gospode")
 
Rakitićevo pesništvo krajnjih tačaka egzistencijalne strepnje, očito, nije davalo odgovore samo na planu pojedinačnog iskušenja već i na planu nestajanja čitavog jednog naroda u kronovskom porivu anđela smrti. Kolektivnu apokalipsu nisu ublažila pismena i jezik naroda kojima pripada ova hronika zla, ali su ćirilsko pleme sabirala za "neko drugo doba". Izmeštena pesnička sadašnjost u sadašnju budućnost ("Tapije naše u plamenu!/ Braćo moja, u domu svome/ kao u tuđem da ste!... Bogu iza leđa, / ime vam čili/ na vodi, na zemlji, na vetru") svedoči da niti i jedan eremitski glas, sem rakitićevske golgotijade, nije uistinu delio sudbinu svoga naroda kao ovaj glas u pustinji svoga jezika. Zato, tragični udes biblijskih razmera opominje: neupamćena prošlost se ponavlja, zaboravljena sadašnjost se svetrajno događa. To je i razlog što ovu hroniku zla treba čitati kao krstonosni zapis, odlučen od gramatičkog vremena jer pripada vremenu savesti:
 
Ne vraćam se ni sam više
na isto mesto.
—  —  —  —  —  — —
Lice to koje me nosi
ili lice koje nosim, posrćući,
čije je lice?
—  —  —  —  —  — —
Pod hrastom zboruju
živi i umrli;
nad izvorom se senke naginju
ko i sam što se, nevidliv,
preko linije nevidljive naginjem
da bih neko drugo doba
iz bezdna zahvatio.

 
     ("Utihnula je pesma kosa")
 
Bavljenjem tragičnim udesom kolektiviteta, Rakitić u stvari dosledno svojoj poetici preispituje i analitički prosuđuje fenomen smrti, koji je žižna tačka njegovog sveukupnog stvaralaštva. Fenomen smrti se u ovoj nadmoćnoj poetici srpske književnosti javlja u najrazličitijim vidovima i za njeno razumevanje stvaralac se služi najrazličitijim pesničkim iskustvima: prozbom, primenjenom invokacijom, prozodijom, snoviđenjima, apokaliptičnim slikama, dihotomijama, filozofemama, mitologemama, nasleđem narodne lirike, hipertrofiranim polarnim svojstvima, obuzetošću melodioznošću, opčinjenošću nužnošću, zatim inkarnacijom stvarnosti i reinkarnacijom prošlosti, kondezovanjem budućeg, fantastikom, naturalistikom, heruvimstvom i najzad mistikom lirske simbolične poetike. Doslednost u ispitivanju čovekove senke koja bi da u jednom trenutku apsorbuje i prisvoji energiju života doslednost je u traganjima u duhu, u traktatima odbrane smisla i otkrovenja da načelo smrti ne može prisvojiti energiju života.
 
Čovek ne može biti usadržan u jednom trenutku kao smisleno biće, a poništen u drugom kao besmisleno biće. Rakitićeva poetika, kao apologija duhovnog sveta, tačno zapaža ovu neusaglašenost (filozofi je vide kao antipodnost) s obzirom da po principu sveobuhvatnosti, sveharmoničnosti i svesmislenosti čovek jeste upućen na Sveto a ne na smrt. Duhovno ima sklonost da ne pristaje na varku narcisoidne čulnosti niti na argumente ograničenog racija. Tek ujašnjenjem u Tajnom, u Svetom, čovek razume da su dve tačke koje omeđuju njegovo aktivno egzistiranje tačke njegovog pojavnog života, a ne fatumske tačke pojavnog, prolaznog ili tragičnog života.
 
U trenucima ozarenja, biće, koje se nije lišilo duhovnih težnji i vrednosti sveta samerljivih pravoslavnoj antropologiji, sluti čudesnu zaštitu. Smrtnom biću, koje pati sopstvenu volju ali koje sopstvenom voljom nalazi i put do smisla, jedino je moguće da razazna i dooseti svetost. Zato u strofama katrenskog tipa i obgrljene rime provejava nada u zaštitnu blagoslovenost ljubavi dok u kantilenskim tercinama sa lančanom rimom, mimo svih zemaljskih zakona, kao priziv, biće iskušenja se saborno jednači. U prihvatanju svete svetlosti, svete ljubavi, kojoj pripada moć i izvan našeg podrazumevajućeg egzistiranja, biće bi da "dodirne lik od pene" i "blage ruke" Majke sviju kćeri i svih otaca i sinova. Toj teoantropološkoj afirmaciji života revnuje sonetna uzvišenost, koja biće uverava da traje izvan domašaja haosa i sile prolaznosti, ali bez moći trivijalne potvrde u mističnu javu — po nalogu ogrehovljene volje:

Odjednom, kad se tajna vrata
otvore i kroz magle mlečne
prosinu iz tmine oči ti večne,
oglase se nebeska jata.
 
Al sjaj si što se stalno gasi,
i dok pjan posrćem, mutnog uma,
zastanem negde, sred pusta druma,
i slutim tvoje zlatne vlasi.
 
I zasjaš, al čim se pokrenem
da ti dodirnem lik od pene,
nestaneš, i san me svlada.
 
Kad se u noći opet prenem,
vidim nad sobom tvoje zene
i blage ruke, ko nekada!

 
("Ozarenja")
 
U Rakitićevoj poetici prevladava poriv ispitivanja smisla, traganja za smislom i, najzad, vraćanja smislu. Uistinu, vraćanje smislu jeste vraćanje iskonskom svojstvu i takvo vraćanje smislu jeste karakteristična doslednost ove religiozne poetike. Otkriti svrhu postojanja znači otkriti suštinu energija života, jezika i smrti. Otuda uverenje lirskog subjekta da se "sve korenu vraća" jer se i u početku izlaska (rođenje) i u kraju dolaska (smrt) nalazi skrivenost Svetog i Tajnog. I doista:
 
Sve se korenu vraća,
kao što ti i ja mrtav dohodim,
s tačkom na početku
i s tačkom na kraju.

 
     ("Svet nam nije dom")
 
pošto nema svejedinstva niti vraćanja svesmislu izvan pripadajuće Simfoničnosti. To mistično osećanje, koga se lišava volja za moć i koja čoveku oduzima pravo na uverenja koja može jedino — poput senke jezika — da zapaža a ne i usmerava, presudno donosi otkrovenje trajnosti i kosmičke svrhovitosti. Baš zato, otkrovenje smisla života kao "sna pre svakog sna" odnosno "vremena pre svakog vremena" ubedljivo vraća biće teoantropološkom smislu, vraća pripadajućem korenu simfonije i božanskoj energiji koja prethodi svakom snu (afirmacija života). Ovi traktati smisla tek će dosegnuti cilj uverenošću i potvrđivanjem do kojih biće dolazi jezikom, i dok ga u jeziku ono ne nadjasni. Ali, bez putovanja kroz tu golgotsku goru egzistiranja čovek ne bi bio samo lišen sopstveno-konačne potvrde svojih uverenja, već bi bio tragično unižen i osiromašen za svojstvo prioritetne žudnje za smisdom, koja mu je data: ne po prirodi već po blagodati.
 
Na putu duhovnih aporija biće prolazi različite faze nerazumevanja, ujašnjavanja, prepoznavanja i definitivnog pripadanja otkrivenoj suštini. To je postupan jezik samorazumevanja, sledstveno duhovnoj lestvici, jezik prepoznatljiv po poništavanju traume smrti. Ali, saznanje da smrt nema moć da pretvara čoveka u prolazno i tragično biće tek je spasonosna slutnja. Prema tome, čovek ne pripada smrti (u kojoj se dešava sva tajna njegove početnobeskonačnosti), već Drugom:
 
Šta kazuje dvostruka slika,
bliži se kraj knjige-veka,
preko nas teče druga reka
i druga svetlost — bez oblika.

 
     ("Iskonska jeka")
 
Pa ipak, put duhovnog uspenja se ne razrešava jednoznačno i biće potpuni sklad i punoću svojih uverenja dostiže tek u preidentifikaciji svoje suštine, povratkom duhovnoj monadi kao Tački Istine. Do tog trenugka, iskušenje duhovne saobraženosti i harmoničnosti čoveka ispunjava mističnom strepnjom pred Nepoznatim — iako njime vladaju magnetne sile, pa se čovek ne može osloboditi te nepoznate privlačnosti:
 
Tajna je u magnetima
ko plamen u drvetima
što rastu na zlim kosama.

 
("Prizor")
 
Dosezanje duhovne punoće, jednačenje sa samim sobom u duhu, biće definitivno izuzima iz carstva smrti. Biti iznova u duhu može jedino biće koje je prošlo kapije nemilosrdnog anđela a" koje, izdvojeno iz stvarnosnog iskušenja, već živi svoj harmonijski smisao svesno svog preporoda, svim čulima oslobođenim strasti. Tako se i zatvara životni krug koga duhovno uspenje i jezik ozarenja (jer "nevidljivo sve je ko i mi što smo/ u nevidljivo vreme/ nevidljivi kročili") preinačuju u čovekovu tajnu beskonačnosti:
 
Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam
korake svoje dok preko neba koračam.

 
("Dok umirem")
 
Ova poetika apologije svetrajanja ponavljaće se, uz umeće stvaralačke originalnosti, u svim Rakitićevim delima, a najartikulisanije u knjigama Svet nam nije dom i Zemlja na jeziku. To je i razlog što, na mah odbojna, ova poezija prividne tanatodiceje na magnetni način privlači saučesnika jer je to, uistinu, poezija obogotvorene atmosfere, poezija teodiceje.
 
Nesumnjivo, u rakitićevskom jezičkom pamćenju biće nalazi viši smisao postojanja to jest umesto smrti kao finalne tačke biće sluti a potom doseže i osvaja metafizičko svojstvo sopstvene početnobeskonačnosti. Smrt, zato, nema značenje egzistencijalnog izopačavanja već egzistencijalnog preobražavanja:
 
Kad mine i ovaj čas,
da l išta nas, drugo čeka,
i da l ću, izdaleka,
čuti bar tvoj glas?
 
I slutim šta se zbiva
na dnu, u vaseljeni,
al ne znam šta u meni
to tajno počiva?
 
Kad i ovaj tren mine,
iz beskonačne daljne
zasjaćeš, bledog lika.
 
I tad će da mi se javi
kroz prostor treperavi
večnosti znana slika.

 
("Kad mine i ovaj čas")
 
Oslobođeno traume smrti i odlučno u porivu da se dotakne Duha, biće sasvim drugačije tumači svoj život, svoju čulnu suštinu, određujući se još u projavnom svetu kao biće ozarenja. Kako to svedoči lirski subjekt, biću koje je videlo "odraz nebesa il odraz dubine" pripada sveaktivirajuća stvarnost, i takvom biću "svet nije dom". Žudnja za dostizanjem svoje tačke harmonije i vraćanja smislu pre svih smislova, kao svetlosti pre svih svetlosti, pretvara biće tela u biće preobražaja, pa je zato sav napor bića usmeren na drugi oblik, drugu stvarnost i drugu izvesnost. Kad lirski subjekt, izričit u žudnji pripadanja drugom svetu, decidirano poručuje: "k tebi da mi je bez oblika" — to ne znači prezrenje sadašnjeg stanja već duhovno prerastanje, koga i ne bi bilo da nije bilo sadašnjeg stanja. Biće zakonito ne može, i nije, niti protiv sveta čula niti protiv smrti, ono, sada oslobođeno do saznajne svrhovitosti, hoće Drugom, odnosno Sebi — drugom. "K tebi da mi je bez oblika" zahtev je bića koje superiorno dokazuje svoje mistično svojstvo.
 
Istovremeno, ujašnjenje sebe u "snu pre svakog sna" znači i važeće potvrđivanje svog projavnog vremena, znači negiranje smrti kao finalne i tragične tačke, čemu bi sve da saobrazi iskušenički ali ne i iskupiteljski deterministički um (afirmacija kraja). Zatvaranje životnog kruga, međutim, nema značenje kauzaliteta već emanacije pa zato smrt i ne predstavlja završno poništavanje života, dolazak kraju, već povratak duhovnom protosvojstvu. Ali, kako se ne može negirati afirmativni izlazak u svet, i jezik kao sinapsni fenomen božanskog i ljudskog, to se po prirodi stvari put projavnog bića može jedino razumeti kao put afirmativne, i jednom ospoljene, početno-beskonačnosti. Jer, ako u početku svega jeste svesmisao, jeste svetlost, jeste Reč, jeste Logos (koji u trenutku skoro neshvatljive i tajne blagodati postaje telo — Jn. 1, 14) onda čovek jeste početnobeskonačno biće koje je i samo postojalo u početku, skriveno do trenutka afirmacije, ospoljavanja, izlaska u tajnu egzistiranja.
 
Umesto nepripadnosti i izgubljenosti u svetu u kome u se prirodni elementi zaverili protiv čoveka, Rakitićeva poetika izglobljenosti pretvara se u poetiku izmirenja ljudskih i božanskih zakona, zemaljskog i nebeskog, antropološkog i teističkog. I jedino zato, u čovekovom svetu, u kome sve jeste isto, nije sve isto, jer je biće osuđeno na promenu za razliku od statičnog trajanja spoljnog sveta. Umesto jednoznačnosti pesimističkog pogleda na svet ova poezija otkriva sasvim nov i drugačiji smisao: dinamičku sklonost i suštastvo nesavladive beskonačnosti.
 
Stvaralačka energija čoveka tek duhovnom punoćom doseže svoj optimizam i zato to početnobeskonačno i projavno biće razume zašto u istom svetu sve nije isto i zašto mimo sveta stvarnosti, kao sveta iskušenja, ono ne bi saznalo tajnovitu nit svoga postojanja. S tačkom na početku i s tačkom na kraju biće tek ostvaruje svoj sveobuhvatni smisao. Konačno, na isti način, biće odbranu od smrti nalazi u svom duhovnom suštastvu jer prepoznavanjem, razumevanjem i preidentifikovanjem od projavnog u celosno objašnjava se sveukupna putanja iskušenja. Dostići svoju duhovnu monadu, prevazići svet istosti koja nije ista, znači ne samo negirati smrt (i njeno svojstvo da poseduje moć nad energijama života) već i dostići tačku ujašnjenja — zašto "svet nam nije dom":
 
Onaj vazduh
i ovaj vazduh,

ona zemlja, koju više ne vidim,
i zemlja ova u osipanju,
i zemlja ova, rekoh,
koja mi sve više
izmiče ispod stopala,
 
onaj dan
i ovaj dan,
 
jesu li isti?

 
     ("Vaga")
 
Pitajući se, na putu k Tvorcu, čovek najzad razotkriva i osobine spoljnog sveta kao teleološko svojstvo tajnog i drugog da stvarnosnom omogući da stvarnosni svet razazna u mističnoj nameni. To znači da čovek koji se dotakne Duha više ni prirodu ne doživljava u statičnoj trajnosti već u stvaralačkoj trajnosti. Spoljni svet, čini se, i nije jednoznačno isti (dan-noć, led-para, pesak-kamen), jer se baš u njemu i dešava čovekovo suštastveno saznanje da ni život ni energija ne može biti jednoznačna, apsurdna i sveista. Okruženje, napokon, dobija značaj koegzistirajućeg smisla. Takav rukopis prirode može prepoznati kao božanski rukopis tek ono biće koje se više, kao jasnovidac, ne može odreći smisla, i koje se oslobađa senke smrti, senke jezika i senke sumnje. Sveg životne afirmacije nije otuda nikakva alijenacija već svet primeren čovekovoj metamorfozi. Uostalom, žižna tačka preobražavanja (koja je istovetna u svim Rakitićevim pesmama "centralnog toka") jeste čovekova sadašnjost, njegova neponovljiva stvarnost pada ili uspenja, i zato se, po prvorodnom načelu, čovek vezuje za tlo kao za "drvo i plod". Reč, međutim, u mistici ove simbolističke poezije nije o poetskom artizmu već o mističnom iskustvu. Praelemenat postojanja i protopamćenje duhovnog porekla ne bi ni moglo biti ispoljeno da biće nije ispušteno u svet istosti koja nije ista; ona i ne može biti ista jer je svevremeno personalistički neista. Zato stihovi mističnog iskušenja, makar u prvom značenjskom sloju zapljuskivani metafizičkom zebnjom, izvesno znače afirmaciju početnobeskonačnog bića, koga duhovna milost nikada nije ni napuštala:
 
Reči one
i reči ove
jesu li iste?
—  —  —  —
 
Senka ona
i senka ova  
jesu li iste?

Ništa na svome mestu nije,
niko na svome mestu nije,
a kiša pada ko i juče,
i sunce greje ko i juče,
i voda teče
baš kao i juče.
 
A ništa isto nije.

 
     ("Vaga")
 
Taj put, od sumnje i pada do slutnje i otkrovenja, biće može preći jedino samosvešću jezika. I ono što nadmoćno ostaje u poetici Slobodana Rakitića jeste silina jezika, ta ogromna moć koja je data čoveku i ta magnetna sila kojom se upućuje k Tvorcu. Dostojanstvo jezika i nadasve svetost jezika ova poetika čuva kao odbranu Smisla, pa zato moć jezika spada u čovekovo nadnačelo kojim se biće ne brani samo od tragične uzaludnosti već kojim se svedoči u punoći Tajne kao Istine. Bez jezika, kojim otkrivamo sfere sklada ili zapadamo u iskušenja, iluzije i slabosti, nema drugog imenitelja u sabornom pogledu na svet koji jedini čoveka, magnetnom silom, upućuje duhovnoj lestvici i razumevanju jezika kao razumevanju suštine. Ne odgovarati na suštastvenost svetosti jezika znači osuditi sebe na prividnu afirmaciju energije života. Napor smislenog sveta, sa tačkom na početku i tačkom na kraju, upućen je na jezik kao što je i biće upućeno na tumačenje:
 
Zar nauk sav je, Gospode,
zemaljski da jesmo?
To drvo bezglasno diše
i tle — u plodu,
al ni drveta ni tla nigde;
to zamlja se, puna soli,
sa jezika račvastoga,
sa jezika krilatoga,
sa jezika trorogoga
preko usne uzdrhtale
k dvojniku, ko hrana, pruža...

 
("Zemaljski posed")
 
Čovek je, nesumnjivo, stavljen u povoje jezika i svetlosti i ukrštenicu vremena ne može rešiti, kao ni svoju uostalom, bez objedinjenja duhovnog poriva i mističke istoričnosti. Seobna strepnja u jeziku svesimfoničnosti pre obličava se u vanvremensko a senka jezika u istovremenost. Tim pre, i uprkos svemu, pamćenje jezika doseže svoju suštinu samo onda kada biće žudnje opravda svoj nezahvalni put od nagoveštaja do ovaplođene slutnje: Tačke ujašnjenja jezika, sveta i čoveka. Slobodan Rakitić, očito, nije izbegao ozarenju svesmisla, Tajnog i Svetog.
 
Prema tome, za biće jezik ima značenje inicijacije, baš kao što žudnja za simfonijskim duhom znači bitisanje u svetosti jezika (2 Tim. 3,16), pa jezik kao otkriće (inventio) predstavlja na duhovnoj lestvici put obožene volje i put spasenja. Jezik je sve manje svojstvo iskušenja ("Čije smo oči, čije ruke,/ čiji hod, pun straha"), a povrh svega teoontološko svojstvo (prorok Jezekilj guta knjigu kako bi njegovo biće postalo obitavalište božanskih energija), kojim svet dobija sabornog tumača, a Sveto svedoka tajne. Ne manje, sveukupni egzistencijalni poriv sličan je knjizi života (Ps. 138, 16) kao knjizi istine, jer rečeno je: "Neka knjiga zakona bude na ustima" (Knj. Is. Navina: 1,8). To je i razlog što, svestan datosti i svetosti jezika, čovek traži sopstveno utočište i odgonetku u jezičkom pamćenju i jezičkom lavirintu; "sjedinjeni, u jeziku tek,/ jer nevidljivo sve je ko i mi što smo/ u nevidljivo vreme/ nevidljivi kročili" — biće sveta i Sveto ispisuju istoriju metafizičke harmonije.

Pa ipak, i nije nemoguće, da je teško poverovati u smisao misterije života, u smisao "zemlje na jeziku" i trajnost čoveka tako slabašnog i sićušnog u kosmološkoj tajni; ali, nije ni nemoguće da će nekoga dotaći ozarenje svetog jezika. Jer, uistinu, samo onaj koji je osuđen na bolest i smrt, taj čovek kao čulo tuge, jeste jedini saučesnik božanske stvaralačke snage. I samo on, čestica u kosmološkoj ravnoteži, svoj sopstveni smisao, i Tvorca, svedoči upravo jezikom.
 
Predrag R. Dragić Kijuk (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=129.0)


(http://i1211.photobucket.com/albums/cc432/RiznicaSrpska/Knjizevnost%20-%20knjige%20casopisi%20brosure/SlobodanRakitic-Izabraneinovepesme1a.jpg)

Slobodan Rakitić
Izabrane i nove PESME
Korice i likovna oprema
Dušan Aranđelović
Izdavači
"Gradac" Raška & "Vajat" Beograd
1998


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:42:19 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVETLOSTI RUKOPISA


ARS POETICA

Ostati, zasvagda, iza zida,
čuti samo pčele i poj ptičiji
s nebeske reke, glas sve sličniji
tragu zvezde dnom očnog vida.

Zatvoriti, za sobom, sve dveri,
u nekom drugom prostranstvu biti,
sa senkom se svojom sjediniti
u stablo što se tek plodom meri.

Minu li nebom zvezdana kola,
otvoriće se, namah, preko stola
vrt koji neka tajna ruka stvori.

A kad prenuh se, sve bi opsena!
Čuh samo krik orla i krik plena,
lovce i lavež psa negde u gori.

1967.


POHVALA LJUBAVI

Nečujna me kiša vazda plavi,
obrise sveta duh mi obavije.
U mome snu biće ti najčistije,
u tvom glasu šumi beskraj plavi.

Da l te videh u snu il na javi,
i čega nema zar ni bilo nije?
U mojoj smrti biće ti najstvarnije,
u svemu bdi pogled ti treptavi.

Dok pevam i tražim da l išta postoji
izvan te reči što me s tobom spoji
kada u magli zasjaš nehotice?

Postadoh stablo na rubu ponora,
da slušam vale nevidljivog mora
i zanet gledam tvoje blago lice.

1965.


OZARENJA

Odjednom, kad se tajna vrata
otvore i kroz magle mlečne
prosinu iz tmine oči ti večne,
oglase se nebeska jata.

Al sjaj si što se stalno gasi,
i dok pjan posrćem, mutnog uma
zastanem negde, sred pusta druma
i slutim tvoje zlatne vlasi.

I zasjaš, al čim se pokrenem
da ti dodirnem lik od pene,
nestaneš, i san me svlada.

Kad se u noći opet prenem,
vidim nad sobom tvoje zene
i blage ruke, ko nekada!

Verovatno 1966.


IZOKRENUTI BUNAR

Dok lik mi se preobražava,
vidim drugo mesto u gori.
Tuđa se senka od mene stvori
i usred jave — druga java.

Ne sahne vetar zaborava,
sad moje reči Drugi zbori.
Otvaraju se drugi prostori
i čudotvorna svetli trava.

Mračno obzorje preko uma
plamti, kao što plamti šuma,
kad bi bar duša da se stiša.

Al iz nebeske provalije
kao bunar kad se izlije
po svu noć pada crna kiša.

1966 (1980)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:42:29 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


RAŠKI NAPEVI


MAGNOVENJA

Ovuda, opet, da l ćemo proći
još jednom, kad nas ne bude,
senka i ja kroz žar i studen,
rubom dana i rubom noći?

U let se, k nebu, jezero vine
i blešti silno mlečnim tragom.
U snu me svojom rukom blagom
tače devica od mesečine.

Potom, zagubih put u brđe!
Na vetru lako perje labuđe
nestade iznad vrleti.

I ja bih da letim ponad krova,
tragom pjanih mi labudova
k dvorcima sred plaveti!

1967.


DOK UMIREM

Knjige na stolu, prašne, i već tuđe,
zuj mušice, veče u umornom oku,
memla u vazduhu, potmuli bol u boku,
vrata kroz koja nema više ko da uće.

Gle, i kasni zrak sunčani igra na podu,
posustao, al već sutra će da grane,
još jednom, i još jednom će da svane
dan u zlatnim kočijama na svodu.

Nikog da prozor otvori, da se čuje
šum vetra, insekti što u vrtu zuje,
odnekud, s polja, i napev veselih berača.

Na podu zrak se gasi, gasne i duša!
Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam
korake svoje dok preko neba koračam!

1967.


SA KUĆNOG KROVA
NEKA ČUDNA PTICA

Sa kućnog krova neka čudna ptica
glasi se, i znam da joj je pesma kobna.
Ne bežim, već otvaram širom vrata sobna
i slušam, dugo u noć, setnog lica.

Ne znam da l je u meni, ili van mene,
gnezdo joj skrito, dom u kom počiva?
Njen tavni napev s mojom se pesmom sliva,
al ne videh joj nikad oči skrivene!

Kad namah glas joj presahne, zanemi,
drhtav, ko val propet što k nebu stremi,
jurnem u noć, s nadom da mi se javi.

S čelom preko stene ledne u taj čas
začujem opet s krova njen treptav glas
i tad mi čitav svemir zadrhti u glavi!

1967.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:42:39 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVET NAM NIJE DOM

I

PLOVIDBA

Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

Nad nama pustoš, galebovi,
prozirna pena večne plaveti,
al svakoga nam trena preti
ta senka što za nama plovi.

Odnekud, s obale, miris paprati,
odnekud, nam morem, pesma dečija,
i svakog časa nestvarnija
biva ta senka što nas prati.

Talasa hučnih čisto inje,
i penu morsku, i prah nebesa,
i sen aveti s ruku stresam
i treptim, ko drvo sred pustinje.

I ne znam ko je nestvarniji,
ta senka, il mi — na palubi?
Osećam kako te stalno gubim —
na vodi da l osta trag ičiji?

Ni vreme da se jednom stiša!
Slutim s daleke visoravni
zaboravljeni miris davni,
nežnu mahovinu, svetli lišaj.

Odasvud kob: to talas vapi!
Gde bejah, Gospode, pre rođenja?
Dok ovde mi se i oblik menja,
ja bivam kap u jednoj kapi.

Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

1968.


VEĆ SUTRA
 
Već sutra me neće biti
ovde, gde sada jesam,
neprimetno ću se sliti
u kap dalekih nebesa.
 
I nikada, nikada više
kroz isti ovaj predeo.
Trag će isprati kiše,
i život mi, neveseo.
 
Al dušu ne zgreje
ni usana slatki plamen.
A vreme, veje li, veje,
i sve je samo — sen!
 
A ti, sa mojim vekom,
kao sa tuđim plenom,
bdiš, nad nebeskom rekom,
sama, il s mojom senom.
 
I čekaš da se slijem
u jedinstveni nam san,
na grani dok plod zrije
i šušti modri lan.
 
I ptica u čistini,
i nežna belogorica,
i noć tajnih čini —
sve odraz tvog je lica.

Iz prikrajka me vreba
i pastir sa strelom.
Zasu me srdžba neba
na žalu paklenom.
 
Onesvešćen sam pao,
u gori, kraj čista vrela
Da živim nisam znao,
ni smrt me nije htela.
 
Već sutra neću biti ovde,
gde sada jesam,
neosetno ću se sliti
u zvezdu, kap nebesa.
 
1968.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:42:48 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVET NAM NIJE DOM

II

KASNO DOBA

Zalud na usNI grozd, kupina,
kad žeđ moju ne zgasi voda
ni prepun kondir mlada vina.
 
Stiže i doba kasnog Ploda,
tihost nebeska duh mi krepi
kad smotrih lestve ispod svoda.
 
Hodeć gorom, ko pevač slepi,
mnim: u šta ću se najzad sliti
dok s usne čili grozd prelepi?
 
Bludnu rugobu kako skriti?
Grehovni kad me kal obuzme,
u drugom dobu već ću biti.
 
Višnjeva noć to dah mi mrzne,
gorčina koja plodovlje nudi
sokom tek mi usne okrzne.
 
Bar zanos da mi tad probudi
gnojevni otrov drnih gljiva
od kog mi mozak i srce ludi.
 
Opet, sve smrti nalik biva,
al grešnu žud smo vešto krili
ko ružno lice što se skriva.
 
Sa istoga smo zdenca pili,
nestali druzi kud se skriše?
Osećam, i moja ruka čili!

Šta krv nam skrbnu žudno siše?
Snih obličje i Božjeg sina,
jedanput samo, nikad više.
 
Pih špiritusa, piva, vina,
uznese ruj me čiste ploti,
sred kala duša belog krina!
 
I stada, koja angel kroti,
nebeskih vala penu pasu
nad rodom što se grešno koti.
 
I smrt svoju videh u glasu
troglavog zmaja ponad kedra,
žitnicu svu u jednom klasu.
 
Zasvetle dan i noć vedra
kad ustreptala, poput vlati,
devojčica otkrije nedra.
 
Van mene, negde, srce pati
i žudi da se natrag slije —
ko dete kad ga udahne mati.
 
Zastao iznad provalije,
videh u kalu stručak krina
i drvo na kom ploda nije.
 
Videh u kalu i Božjeg sina.

1969.


ZEMALJSKI PLAČ

Najzad sve se u senku slije,
pregolemi je zemaljski plač.
Sa usne patnja patnju pije.
 
Nad nama sunce — užaren sač!
Zar sve je samo pramen dima?
Ne zbroja dane ni tkač ni vrač.
 
Videh te u svim ponorima,
o, sestro tame, neljubljena,
u snu san si mi nad svim snima.
 
Ja nemam više svog imena,
ja nemam više svojih reči,
nema mene, a ti si — pena!
 
A onaj što nad vodom kleči
pobožno ko da večnost pije,
sa boljkom koja se ne leči,
 
u šta svoj oblik da sakrije?
O, druzi, što ste paklu vični,
kad vas nema, ni mene nije.
 
Onom što spozna nedolični
brlog sveta sred Božje cvasti,
zar svake noći nismo slični?
 
I vidim da ću ko zrak pasti
bez reči, tek će usta nema
dotaći gnjilost umesto slasti.

Našega doma ovde nema.
Ne čuju se kos ni senica,
ni lasta ispod kućnog trema.
 
Ne zuje čekrk ni preslica,
jastreb vreba iznad torova.
Prazna je u polju pšenica.
 
Gde je bila šuma borova,
huji sad oluj preko ledine,
to su duše mrtvih stvorova.
 
Tek pred licem smrti jedine
kao tuđinac da se ogleda,
vidim i sebe sred vedrine,
 
ko neko drugi da me gleda.
 
1969.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:42:57 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVET NAM NIJE DOM

III

VRT KOM KRAJA NEMA

Letopis, noć međ slovima,
rukopisati duše umrlih,
nad krovovima ptičja sazvežđa.
Dnom potonulim, međ algama,
krčag krilati, školjke u mulju,
i bledo lice jezerskog kralja.
Sav raskol taj što nas deli
nespojene, nespojive, vide li,
božje čudo, plod božji,
u vrtu kom kraja nema.
 
O, blagosloveno jutro misleno,
luča u zrnevlju, u umlju,
u jeziku, u žilama, u plodu,
u lozi vinovoj, u čaškama!
Vide li, legla u šipražju,
sveže tragove zveri gonjene,
zloslutne pege na licu angela,
nebesa u ranama, vide li, možda,
bogohulnika sirotog bez kože,
svečevo lice ponad hrama,
u vrtu kom kraja nema.
 
Samo jedna smrt, u svemu, zločesta,
a koliko umiranja jutrom?
Komete praha, u oknima,
jarčevu glavu u sazvežđu,
ložnicu, ponoćnu lampu, knjige, vide li,
ogledala smrti il ljubavi,
konce besmisla, ljuljašku praznu,
modre žitnice, hlebno drvo?
Otkuda reč dođe, reč mladica,
odgonetka čvora na jeziku?
 
Knjige gospodnje, otvorene,
i život sav u postu, u ranama,
zar skončat kao mrav il travka?
Sviloprelja na treptavom listu,
ogledala u kojima umljem ogledah se,
kao na licu tvom, dubinom.
Rosa u pazusima sleđena.
O, krhki, modrooki isposniče,
kuda sve ne prođosmo, morni,
prašnim nebesima, gorom kristala,
preko ostrvlja koralnog hodeći,
bez senke i boga, međ kaktusima,
kad trpnja nam se skupljala na licu
poput peska u školjci sedefnoj.
 
Stada, na izvorju, vide li,
žbira pred domom, pustahiju,
namernika, il skitnicu hromu,
grešnicu izgnanu, bičevanu,
tajnu večeru iza sedam brava,
trgovce na bregovima soli?
Jesmo li braća, u pustinji,
jesmo li druzi usred pakla?
 
Trubača, u osvit, ču li,
glasnika iz brda, predvodnika,
pleme nomadsko u špiljama?
Lovca u polju, znojnog kera,
krdo bivola il nosoroga,
ranjenog bika, krilatog ovna,
milosno jagnje na pragu kućnom,
plen kom iz rane krv lipti,
smotri li sve to, iznenada,
kao što smrtnik lice smrti smotri?
 
Da l truli miris jabuke
budio nas, il cvet višnjev?
Tvoji letopisi, čitaj, šta zbore?
Propete stabljike, mladi kalemi,
zveri u česti, u leglu, spojene,
u strasnom grču, zaslepele.
Dečak vreloga uda u krilu device,
rika jelena-žednika na pojilu.
Da l zvuk roga budio nas
il vriska nagih devojčica
međ kosmatim divovima?
 
Hitra kopita vitkoga ždrepca,
široke nozdre dok ženku žudi.
Mrtvu devicu, kraj zdenca, vide li,
krv vrelu, mladu, prosutu,
kad peli smo se, u vis, gore,
pod mlečna nebesa, beskonačna,
već u dubinu svoju pretvoreni,
u koren zvučni, jedinstveni,
u vrtu kom kraja nema.
 
Gde je ono stablo, gde zid?
Gde kuća, gde Mlečni Put
kojim koračasmo, u zanosu dok besmo
nad zdencem, kao nad licem
svoje smrti? Gde ruka one što nas čekala
u gori sama, na mahovini,
kraj bistrika šumskog, odsutna,
u svoju patnju zagledana
il u nečije lice u sebi
u vrtu kom kraja nema.
Kapala, kapala smola borova,
il lavež lisice namah ču se
negde, u česti, međ šipražjem.
 
Odnekud, šum krila ptičjih,
il krila nevidljivog angela
u osami čuh, il bi opsena!
Večnost zar to? Gde je sad ona
što bi našu smrt da uzme;
patnju svoju bar da smo znali
na bledom joj licu pročitati.
Gde šum vode, zuj osinjaka
dok zaludno dozivah je
s nepoznatog, obraslog ostrvlja
što, osećah, tone nepovratno.
 
Sve senka smrti biva!
Kuće, kraj kojih minusmo,
bazeni, verande, visoke stepenice,
prašne ikone, dim sleđeni,
terase, ah, široke terase,
prozirne zavese, okna zapaljena, vide li,
lica onih kojih više nema,
lice svoje u njihovom licu,
jedinstveni oblik drveta, gle,
u obliku budućeg ploda, i mi, već,
pred dverima smrti il rođenja,
obasjani svojim krajem.
Nikada više ista usta, isti jezik,
ni ruke koje u zanosu pružasmo
visoku kulu, pod nebom, žudeći
u svojoj patnji da dosegnemo.
 
1968.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:43:05 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SVET NAM NIJE DOM

III

SVET NAM NIJE DOM
Milanu Komneniću

Da jednačiš se, rekoh, s vodom
il s vazduhom, kao plod što se
u padu, ponad Mlečnog Puta,
sa smrću svojom budućom jedini.
Da privid biva sve, prazna sen,
taj privid, tanki list gluvoće,
tromost uma, il tromost duha
na putu što već, videh, čili
i kao dim se gubi, u polju.
Da uzrasteš, rekoh, ponad dubrava,
ko loza, lastar, il mladica,
kad razlučeni smo, Vladičice,
međ nama suci, jeretici,
osinjak ljuti, gusta zvučnost
spirala što nam umljem
trepere vođene rukom tajnom.

Smrt nevidljiva, dah li vetra,
il dah voljene, s neke terase
s koje, u suton, strepeć, slušah li
glas nekoji, iz gore, proročki,
senicu, drozda, zlatnu utvu,
il božjaka što na dveri će nam
u ponoć, možda, blago zakucati.
Zalud pesak skupljen, il prah
godina i zvezda razvejanih,
kad razvejani smo, zasvagda,
kad kap po kap život bi nam,
po putima, na gorama, na međama,
kad gonjeni smo, i goniči!

Pa istovetnost, suzo prostranstva,
zemlje i vode, tela i duha,
zvučna putenost vazda voljene
što iz tame me, nad vodom, obasja
ko svetlo krilo belog angela.
Pa kakvo trojstvo Broja
pred malom tajnom tela uzdrhtala,
kad ozaren budućom smrću
pod kedrom previsokim, u bunilu,
leptire šarene nad kolevkom, videh li,
pčele na grani rascvaloj, kraj uzglavlja,
glavu deteta u nedrima,
sok na usnama il mleko majčino?
Sve samo bleda senka biva
život jednog, pre rođenja.

Terase, terase van vremena i uma,
i opet, terase prema polju nagnute,
blago, i pogled što sjedinjuje se
s drvetom, kamenom, vatrom i vodom,
pogled moj što kamen il drvo biva već,
prah preko stvari koje behu naše,
koje, možda, i nisu bile naše,
preko puteva kojima koračasmo,
kojima, možda, i nismo koračali,
pogled koji nije naš, a naš je,
smrt koja nije naša, a naša je,
prah pre nas, i posle.

Ni svet nam, rekoh, nije dom,
u drvo zar, u praznu školjku zar,
ničji sin, zagubih put,
pod svodovima tvojim da vekujem,
Gospo moja, da mi je!
Al, ne prepoznajemo se više,
ni lice svoje na licu Majke,
ni glas svoj u glasu Oca,
ni otisak prstiju na lakom listu,
na potamnelom staklu u kom trepti
slika nekog dalekog boga.
Zalud približavah ti se,
sluteći dah ti, s nebesa,
tvoju ruku, u vis, blago uznetu,
u noćnom miru, sred vaseljene;
pred tobom, pred Izvorom,
u trenu trpnje beskrajne
do koje ne mogah se uzdići.

Ko bdi nad nama, zmaj zaštitnik,
il angel s trubom posvećenom,
demon zli, što, možda, u tami čuči,
očiju strašnih, urokljivih?
Ko sprečava nas? Ko bunca? Čiji nož
pod uzglavljem, čije strele,
čiji glas, visoko, visoko?

Il samo sve iznutra peva,
munja, bič studeni, među drvećem,
frula od zove, začarana, čuh li,
lovački rog, šuplja senka, jastreb,
semenka i njeno dvojstvo srži,
samo glas istovetnosti!
Putenost stabala, drhtavica
soka što se propinje u vis,
slike pomerene, vaseljena, rekoh li,
rekoh li, zaista, povratka nema,
jeste svet, a nije nam dom,
povratka ni u tebe, moja Gospo!
Odraz nebesa il odraz dubine, videh,
sve neizmenjeno vraća se zemlji,
voda vodi, vazduh vazduhu,
i opet, zemlja zemlji,
a svet nam nije dom!

Zvučnost tela i zvučnost duha,
vilenjak i njegova senka, videh,
dvojnik siroti i njegova hromost,
pomeren okvir, zanos, blud, zavapih,
zavapih ispod terasa vanvremenih,
kako da te dosegnem?
Ruka ti sred zvučnosti sja,
bezumne reči zborim!

Prsti poređani u niz, rekoh,
slomljene kazaljke, zupčanici,
okrvavljena srča, stolovi hira,
čupavo drveće i ćupovi meda.

Nasušna nado, uzdanice, klekoh,
žrtvenik, il Onaj kom se svako klanja,
vazduh, il Onaj koji ga sazda,
voda, il njen večni Izvor,
svet, il možda Vrhovni Majstor,
plode sazvučja, materijo, pokretu
plamena tog što nas sjedinjuje,
da nikada nas posve ne sjedini.
Zaista, sve se korenu vraća,
ko što ti i ja mrtav dohodim,
s tačkom na početku
i s tačkom na kraju.

1969.

[postavljeno 21.02.2010]


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:43:14 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


ZEMLJA NA JEZIKU


ZEMALJSKI POSED
 
1
Jao nama, vrsti zemaljskoj,
kad posed nam, svakim danom,
sve manji biva!
Ni drvo da se,
duša prirode,
jezika svijenih, žalaca tankih,
kroz koje leluja bleda krv boga,
okolo sopstvene žeđi svije.
Ni lik da nam se,
senka zemlje,
nad visokim izvorima
u času mrenja
bar mrenjem ogledne,
jedanput samo.
 
Središte, zemljo, jesi
nevidljivo većma no koračaji naši
kroz prisnost tvoju, puni straha,
pred licem ti noćnim, noćnice!
Čega tu nema, a da se nije
žeđ ljudska, bezmerna,
u uzmicanju k tebi takla
tek patnjom dvojnika.
Zar poreklo ti,
u kom ogledamo se većma
no u samima sebi, korenom,
u siromaštvu tek,
u jadu našem tek,
ne sviće?
 
Prema čemu jedinstvenom,
ako to već nije biće tvoje
na kom nam trajanje čili
od jakog ti, odveć, plamena,
al prema čemu, velim, nevidljivom
nadire tek odsutnost naša
nevidljiva?
 
Zar smrt nije
to što nas iz skrovišta svojih
ko materica tamna priziva,
i svakog jutra, našte srca,
taštinom svog vina poji,
u ruho novo,
u kom nevidljivi jesmo,
strpljivo oblači.
 
Zar sada nije nepostojeće
koliko nam i nevidljivo jeste
to sutra? Zar sada jeste
tek zemlja samo, nevidljiva,
tek zemlja, možda, samo
u glasu nepostojećeg?
Zemljo sada i ovde
pred zemljom sutra i tamo,
zemljo tajanstva,
kad nevidljivi jesmo
od samog izvora,
ko ime tvoje nevidljivo većma
no biće nam slabo
pred kojim se otvara
sav posed ti zemaljski,
sada i ovde.
Zemljo, u ranama!
 
Tek čas nam mrenja,
a mrenje nevidlivo jesmo,
trag obasja.
Obasjaj,
al obasjaj nas, zemljo,
senkom jezika!
 
Tek vazduh, uokolo, u grozdovima,
u kojima se sabira
plodnost vrste zemaljske;
tek drvo u hodu, u plodovima,
s kojih uzleću rojevi pčela
poput glasova dečijih
sred zabavišta.
 
Strela, vrha užarenog,
što bez očnoga vida nije,
već srasla je sa lûkom:
zalud se ruka lovca veštoga
i sama, bez boga, prazna,
u bunilu napreže.
 
Šta vidim vidljvo,
kad tragovi odasvud,
ma to i privid bio,
trostrukim znakom
zbore kroz odsutnost našu.
 
Strela dostići neće
hitrinu uma s kojeg galije
k nebeskim boravištima
lako uzleću.
 
A zanos tu ne pomaže
tog duha u osipanju
većma nego što se ime
od zemlje same sazdano
k zemlji
opet
naginje.
 
2
Mati se u detetu otvara,
drvo u plodu
i bog u patnji;
voda se izvoru vraća
i more svom početku,
talas jedan tek da bude.
 
A svet, to varka nije,
ni čarolija to nije;
iz jednog se, poput mladice,
u drugi oblik pomera,
iz jedne u smrt drugu;
zar nije to samo naša
duša u svitanju,
leluj plamena bledog
visoko u brdima?
 
Zar nauk sav je, Gospode,
zemaljski da jesmo?
To drvo bezglasno diše
i tle — u plodu,
al ni drvega ni tla nigde.
To zemlja se, puna soli,
sa jezika račvastoga,
sa jezika krilatoga,
sa jezika trorogoga
preko usne uzdrhtale
k dvojniku, ko hrana, pruža,
ali, ni usna ni hrana
to, zaista, više nisu;
jer, hrana jesmo sami
za njenu zemaljsku glad.
Zemljo gladi, zar nisi samo
tek telo naše u smiraju
i lek? Zemljo tela,
uvek pred sviganje!
 
Čiji smo glas, čiji posed?
Zar, zbilja, čujem iz privida
ono čega nema ni u svetu,
jer sveta nije,
koliko smrti jeste,
koga nikad ni biti neće,
ni u budućnosti
s koje se vraćamo
kao s prazne trpeze.
 
Zar vidim, iz privida,
ono čvga nema,
ali i onog, takođe,
koga zaista nema,
a jeste, u sebi samo,
ko i bog, dalek i usamljen,
u samom sebi što jeste
tek senka privida samo.
Ko zbori da slični smo mu
kad ni senka da uzdigne se
preko korena već sraslog
za svoj zemaljski pad,
za svoj zemaljski plod
u kom sažima se stablo
i njegovo uspravno
bezglasje.
 
Kad na nevidljivo svikoh,
svikni i ti, zemljo u nama,
na plamen taj beskonačni
niz koji,
kao kroz levak,
kao niz lestvice,
k tebi ljubavnički silazimo
do ruže prapočetka.
Zemljo prapočetka,
listaj u svojoj ćutnji,
listaj u svome govoru
tek stranom noćnom!
Zemljo noćna!
 
Svet, svekoliki, u spoju,
priroda u semenu, u cvasti
što ne prekida se nikad.
Uticaji zvezda na plodnost,
na rod ljudski u kolu
zavitlanom preko bregova.
Zemljo, bez putokaza,
dohodim ti, verenički,
s kraja i početka
tamne godine!
Zemljo bez puta!
 
Ono što nas hrani,
to nas i potire;
vazduh koji dišemo,
vazduh nas i truje;
voda koju pijemo,
voda nas i guši;
zemlja kojom hodimo,
zemlja opet bivamo;
jer zemlja je svemu svetu,
i nama, u nama.
 
1971.


ZEMLJA NA JEZIKU

Minuše sunčeve kočije
preko podzemnog trga;
silaze zvezde pod tle,
izvori na nebesa uzleću.
Gospode, izvor budi
i ime vrsti, ivicom zemlje
što rasprskava se i diše
u plućnim mehurima.
Senke i loze spletene
to lik nam skriše,
zemljo beskonačna!
 
Duhovno krilo, visoki ognji,
na putevima hladnim, u zamasima;
orao što krstari zavodi nas
modrim prostranstvima;
gnezdo, ognjište na graš zgaslo,
u gustoj vreži piska
ubogog nakota samo;
u dolji senica, pliska i drozd;
sve u osvit glasi se
glasom osvita,
ne glasom vrste,
ne glasom velikog bratstva.
 
Al, utihnu plamen i pesma,
utihnu govor, međ čokotima,
a to što čuje se
s druge strane dohodi
gde nam se pogled brižni
u visinama zaleđenim
mrzne i mrzne.
 
Zar to nisu
glasi boga il glasi onog
nevidljivog dvojnika, možda,
kog zaludno izgonimo
na svetlost dneva;
il onog
kom privid, iz kog izgreva
tek prividom svog bića slabog,
kraljevstvo jeste.
 
Igra to je zemaljska,
a ničeg zemnog tu nema;
zar smrt, što nam se svakog trena
nad imenom, kao nad bunarom,
poput mladog meseca naginje,
ičega zemnog u sebi ima?
 
Gledao sam joj lice mlado
kao lice svoje da gledah
posle buđenja, iz sna
što ne prekida se
ni u dnevima.
 
Koračamo; koračamo
ka svojim strmim posteljama,
u bunilu, poput mesečara.
Hitronogi goniči odasvud
senku svoju pristižu.
Lista zemlja u plodovima,
lista na jeziku
tragom uštapa,
i muk je svugde
u domovima.
 
A život naš, to obrtanje
okolo mača, okolo boga,
zar plamen nije, pun očaja,
s krajeva ose zahuktale,
plamen u prstima, u petama,
u mehurima krvi, u plućima
tek punim velike smrti
u cvasti. Vatra jesmo.
Pa i bog, napokon,
zar prepun nije
tek smrti naše samo?
Zacelo, to promena jeste,
kad i bog se, naočigled sveta,
u smrti našoj obličjem svojim skriva!
 
A tajna, u svemu, jeste,
ko svija stabla u noći
iza ponoći, pre petlova?
Dah čiji preko lista
što vrh drveta trepti
izgubljeno ime traži
van vrste svoje?
 
Iz noći — u noć,
iz rođenja — u smrt,
pa to znači vazda mrtav biti,
pa to znači i živ — mrtav biti,
jutrom kad lice umivamo
i s večeri kraj postelje;
i to je udes zemaljski
u kom ogledamo se
klečeći na dnu sveta
kao u jezgru ploda ogromnog
iz kog izlaska nema.
 
Ni jedan ogrtač, jao nama,
ne skriva jad duše u ognju,
nit knjiga prostrana
još prostranije
obličje nam bića
prikriti može,
a da se smrtnost,
a da se sam bog patnje
iz rukopisa ne glasne
zdravicom svojom.
 
Kog meljiva smo deo, zborim,
kog okeana kap tek jedna,
kog drveta grana, u bezglasju,
koje velike smrti
tek usta smo samo?
 
Što vrtlog jeste, iz smrti jeste,
što smiraj biva, smrti se vraća,
al nema nas gde jesmo
zemlja i voda samo,
nit dišemo što dišemo,
vazduh i plamen samo,
nit biće nam je, jao nama,
vreme zemaljsko.
 
Čemu svekoliko to gradivo,
na istoj meri, u naporu
da uzdignemo se preko oblika,
kroz ravnodušje svekoliko
tog sveta, što svet nije,
tih dneva, međ kojima koračamo
sami i sami, u bunilu,
a dnevi nisu.
Zemlju, na jeziku,
šta znači tvoj muk?
 
Slušam govor, a nije govor,
slušam disanje nevidljivo
kroz prostor mladi što zri
u plodovima.
Patnja jesmo.
Slušam srce svoje;
slušam zemlju u ustima
i na jeziku vezanom
u čvor mrtvi.
 
1971.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:43:22 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


OSNOVNA ZEMLJA


BRISANI PUT
 
Preko ledine — brisani puti
i nijedan naš nije trag.
Spram tebe, Gospode, stojim nag
bar da me skriju tvoji skuti.
 
Kakva uteha vek i kuća,
jer koji put do tebe vodi?
Makar još jednom da se rodim
negde u polju, nasred pruća.
 
Al nemi su nam razgovori!
Po čijem nas liku stvori
kad i senke nam, evo, stare?
 
Dok slamaju se svi okviri —
jer i duša bi da se raširi —
u praznini se prsti žare.
 
1979.


SVETI ARHDNĐELI, KOD PRIZRENA
 
Bolje da ostadoste pod zemljom, duboko,
za neko časnije pokolenje. Ovako,
slušam osinjak gde behu pčele i carevo oko.
Jer, vreme je opet naopako.
 
Još samo ime vam osta ko ispražnjeno lice.
Svi su anđeli slepi, i slepo je pokolenje.
I nijedan plod ne dočeka zrenje.
Umesto sokola — orao iznad Bistrice.
 
Kratka je slava sveta! Crni bivo dremlje
kraj reke, ispod nevidljivog zvonika.
Kao poslednji zalogaj, uzeh šaku zemlje.
 
Bolje da ste ostali skriveni, u dubini.
To što sad vidim, sasvim je druga slika.
Osvanuh, na svome grobu, u tuđini.
 
1985.


RAS

Zar ikome je dano da stasa
vrh Boga? Tu beše grad. I kula.
I presto na kom seđaše župan. Sad — podne jula.
Ni sokola nad bregom. Ni mirisa. Ni glasa.

Gde neimar je? Gde zdanje? Sat se ne vidi.
Ni oklopnici. Ni kamen na kamenu, sada.
Tu beše grad — od svakog veći grada.
Da li iko pamti ime ove hridi?

Bez drveta — plod se u mraku njiše,
nevidljiv neko nad praznom rekom diše,
to mrtav grad se, u meni, budi.

Zar nesta sve to? U meni se stiče
svet iz neke sasvim druge priče
i oganj trostruke studi.

1969.


GRANIČARSKI NAPEV

Isto nebo, al zemlja druga,
isti vetar, al drugi zvuci.
Sve tiši je damar u ruci.
Još samo negde peva vuga.

Ista kiša, al crna duga.
U domu svome, al taoci,
sami, ko na točku paoci,
hode sejači preko luga.

Crne se mokri drvoredi
i crna voda u Labu ledi.
Na kućnom pragu ovan zaklan.

Crn dan, opet, iznad Kosova.
Crni se seme, rasuta slova,
a visoko još grakće vran.

1979 (1989)


CRNA JE VODA SITNICA

Crna je voda Sitnica,
crno nebo vrh Čečana.
Zastani ispred Dečana
kao potonja skitnica.

Ući u žita klasala,
seja ti otrov popila,
al suzu nije pustila.
Cuješ li plač iz jasala?

Uzleću crni svatovi,
jato za jatom kosova.
Rojevi ljutih osova
i razjareni hrtovi.

Slomljeni svi su pečati,
tuđin nam ništi tapije.
Telali s južne kapije
u ponoć će zaječati.

Al duša što se stanila
u svakom zrnu pšenice,
glasi se glasom senice.
Čija nas strela ranila?

Crne nam vode dohode
Iz Laba i iz Sitnice.
Nevesta čupa vitice kad
je niz polje odvode.

1987.


RAŠKI NAPEV

Daleka svetla doma moga
i rana cvast drena i gloga.
Majka na pragu, na prestolu,
hleb i zdela mleka na stolu.
I jagorčevina u prisoju
i nebo koje menja boju.
I led kad se na Ibru topi
i kukurek koji me opi.
I dub koji na mrazu puca
i lampa kad u mraku zasvetluca.
I prepelica na otkosu
i mati kada za mnom vodu prosu.
I miris stručka bosioka,
i miris stručka bosioka.

1988.


SILAZAK U POLJE KOSOVO

Ko u reku kad slazi duga,
vlaziš, sestro, u polje isto
iz lestve nevidljive.
Drvo se i sad završava listom.
Al sad je to priča druga,
a iste crkve i njive.

Još isto sunce sija,
hleb, vino i tvoje lice.
Isti je zmijski ujed,
i isto žito klija.
Drugi se sad jezik čuje,
il isti glas je senice.

Opet je tama pala na Kosovo.
U Sitnici crna je pena
i plod svaki pun mraka.
Svetli nam Kneževa glava, i slovo,
za sva vremena,
negde visoko, iznad oblaka.

I dok zaručnika tražiš,
ime izgubljeno, lik i sen,
niko te, sestro, poznao ne bi.
Kolasta azdija u raži,
koprena od zlata i prsten
priviđaju se i sad tebi.

Isto šume lan i pšenica,
isti su, nad poljem, grom i munja,
mahovina, lišaj i zemlje grumen.
Isto nam zaklikće žunja.
I mada svud su sad tuđa lica,
ista je večernja rumen.

1989.


BRNJACI

Jedan je grad pod zemljom, drugi pod vodom,
jedan u tuđini, drugi na nebesima.
S talasa čitam o strahu i gresima.
Hladno je i pod užarenim svodom.

Isto nam sunce sija, od krvi i zlata,
nad svakim cvetom zuji careva pčela.
Pod vodom, u mulju, moja grana je svela.
U ponoć budi me cika sokola, hrta i ata.

Vrbe se sagle pod vodom zapaljenom.
Tutnji iz dubine. Opkoljen zlim vremenom
sa omčom oko vrata čekam sudnji čas.

Njišu se brda nad jezerom, obasjana
zlatom što svetli iz Hristovih rana.
Sa potopljenog zvonika čujem svoj glas.

Raška, 2. maj 1998.

____________

Pesma "Graničarski napev" je dvostruko datovana.
"Prvi datum odnosi se na godinu nastanka pesme, a drugi, u zagradi, na godinu kada je dobila konačan oblik. U nekoliko pesama izvršene su i manje izmene."

Brnjaci, mesto na Kosovu gde je nekada bio dvorac srpske kraljice Jelene Anžujsk, XIII vek. Dvorac i mnoge srpske kuće potopljeni su u vreme gradnje hidrosistema Ibar — Lepenica, kada su većim svojim delom vode Ibra usmerene prema Kosovu.

Autor


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:43:31 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Izabrane i nove pesme


SAZVEŽJE DVANAEST SRPSKIH ANĐELA


ČUDOTVORAC
Miliću od Mačve

Od nebeskog žara,
od praskozorja
naslika sunce
i ceo narod se greje,
naslika vodu i ceo narod žeđ gasi.
 
Mahne rukom,
iz kamena izvor noteče.
Podigne prst,
iz zemlje krilati hrast izraste.
 
Zlaćanim nitima
srca raspeta spaja.
U boje se presvlači.

U isti mah
sa obe strane Četvrte rajske reke
sebe doziva.
 
Doleće na krilatom klasu pšenice
u gladnu godinu,
zlatnim zrnevljem
ptice nebeske hrani.
 
U ribljem oku
kupolu hrama naslika,
u isto slovo
četiri strane sveta veže.

Za jednu noć
celu zemlju obiđe.
Iz dalekih zvezda
sudbinu našu čita.
 
1996.


MOJI TRENUCI
(Po Horhxeu Luisu Borhxesu)
 
Kada bi mi Gospod ponudio još jedan život,
opredelio bih se ponovo za isti
ovakav kakav sam i do sada živeo,
za iste svoje greške i iste radosti,
iste zablude i ista oduševljenja.
Kada bih, nekim slučajem, mogao da biram,
izabrao bih ponovo tebe,
tvoju jogunastu i nepredvidljivu narav,
tvoju srdžbu
i tvoju blagost;
tvoje kasno ustajanje
i moj rane jade.
Kada bi mi Gospod dao još jedan život,
sapleo bih se opet o isti kamen,
studirao medicinu,
završio nepotrebno književnost,
napisao nekoliko knjiga stihova,
ponajviše o ljubavi i o siromaštvu,
i zbirku eseja o svojim prijateljima pesnicima.
Kada bih drugi put mogao da biram
između ovog i nekog drukčijeg života,
opredelio bih se ponovo za isti.
Radovao bih se i tada jagorčevini u proleće,
trčao za decom i vrapcima
po brdima iznad Vlasova,
i svako leto provodio kraj Ibra,
čas na jednoj a čas na drugoj peščanoj obali.
Zamišljao bih opet daleke gradove gledajući s večeri
kako se pale i gase zvezde nad Raškom.
Divio bih se i u drugom svom životu
studeničkoj Bogorodici,
sopoćanskim anđelima i apostolu Jovanu;
bar jednom godišnje peo bih se na veliki kamen
iznad roditeljske kuće,
na koji se sada penje naš sin,
i gledao svet
i vozove, noću osvetljene, kako jure
ibarskom prugom.
Kada bi mi, drugi put, Gospod dao da biram,
izabrao bih iste prijatelje
i iste neprijatelje,
žudeo istu žudnju, uzaludno,
i radovao se istim stvarima.
Ali ja znam da neću moći da biram,
i sve što sam živeo, živeo sam,
najčešće opirući se,
kao da sam sve video što se može videti,
kao da sam sve živote proživeo.
 
18. februar 1991.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:43:39 am
**
Predgovor


PESNIK ŽIVE TRADICIJE

Prva pesma u ovom izboru, koji je načinio sam autor, nosi naslov "Ars poetica" i nalazi se u njegovoj prvoj zbirci, Svetlosti rukopisa, objavljenoj 1967. godine. Naći ćemo u tom ranom sonetu mnoge elemente budućeg pesnikovog pevanja. Slobodan Rakitić ne pripada kategoriji spontanih pesnika, pesnika koji se prepuštaju ćudljivim raspoloženjima i zahtevima trenutka. "Ja" koje govori, prevazilazi granice autobiografskog kazivanja. Ono je apstraktno središte iz kojeg se posmatra svet i u čijem se mentalnom prostoru formira jedan melanholičan pogled na stvari, na čovekov unutrašnji život.

Iako je s uspehom negovao i slobodni stih, prava Rakitićeva vokacija je klasična forma. Sonet i katren (u sedmercu i osmercu) su njegovi omiljeni oblici u kojima "disciplinuje" svoju imaginaciju. Pesma "Ars poetica" sadrži ceo jedan simbolistički program. Želja za usamljivanjem i naslućivanje nekog svemoćnog, tajanstvenog poretka stvari koji šalje poruke zatamnjenog smisla govore o nastajanju poetskog sistema kasnog simbolizma. Pesnik sebi zapoveda: "Ostati iza zida", "zatvoriti za sobom sve dveri, u nekom drugom prostranstvu biti". I u pesmi "Magnovenja" prepoznajemo glas simbolističke ekstaze:

I ja bih da letim ponad krova,
tragom pjanih mi labudova
k dvorcima sred plaveti!


Sklanjajući se od surovog sveta, pesnik u snu vidi jezera, nepreglednu tajanstvenu šumu, vrtove, dvorce od zlata i vilinska kola. Postepeno se stvara onirični pejzaž iz kojeg će pesnik, zanesen njegovim čarima, samo povremeno izranjati. Ustremljenost ka beskonačnim visinama, sanjarenje o "predivnoj" ženi i uživanje u tami noći, stvaraju svet u kome je sve krhko i maglovito - privid, lelujanje, slutnja i čežnja. Simbolistička imaginacija razara fizička bića i materijalne objekte, pretvara ih u "senku" i "penu". Istorijsko vreme je "zlo vreme", a unutrašnje vreme, odvojeno od "zlog pretskazanja" što dolazi spolja i ugrožava duševni mir, ispunjeno je srećom. Ali, ta "sreća" nije večna. Nada da će ona dugo trajati samo je iluzija kojom se teši ranjivo biće pesnika. I, kao što to obično biva, zanos prelazi u razočarenje: himnični stihovi su sve reći, a melanholični tonovi sve češći. Uzdržana tuga se preliva u beznađe, u tragičnu viziju sveta. I stvarnost, i san pripadaju univerzumu u kome proces dezintegracije uveliko teče.

Pesnikova maštanja i zapažanja ispunjena su predstavama opšteg osipanja, nestajanja. Vera da je lepota večna bila je obmana. Zlo je večno, prolaznost uništava nadu u spas. Pesnik uviđa da simbolistički estetizam ne može da zameni pravu veru. Setno raspoložen, on neguje stih elegičnog zvuka. U Rakitićevoj lamentaciji (bar u prvim godinama stvaralačkog rada) ima malo ličnog. Tragovi iskustva su jedva vidljivi. Njegov lirski ambijent je daleko i od seoskog predela i od gradskih. Jedino što bismo mogli da otkrijemo kao LIČNI doživljaj, kao sećanje, jeste pevanje ptica i šum drveća koje je pesnik zapamtio iz ranih detinjih godina. Ta sećanja su ugrađena u složene apstraktne slike. Proces stvaranja poetske slike počinje zapažanjima konkretnih stvari, da bi onda krenuo smerom simbolizacije koja potire realistički sadržaj početnih detalja. Rakitićev stih dobro izražava viziju opšte i neumitne dekompozicije. Svet je jedna velika ruševina. Mislim da niko u savremenoj srpskoj poeziji tako jako i darovito kao Rakitić ne kazuje jedno, nimalo utešno, saznanje da je sve oko nas (a i mi sami, i sva naša nadanja, i naša istorija) truležno, propadljivo.

U prvoj fazi pesnikovog razvoja (koja traje, uprošćeno govoreći, do kraja osamdesetih godina, odnosno do pojave zbirke Osnovna zemlja) njegov pesimizam ima metafizički karakter. Život je za njega lišen smisla. I onda izranja slika-simbol "osnovne zemlje": Stara Srbija koju napuštaju Srbi ostavljajući svoja ognjišta, svoja svetilišta ("Umesto sokola — orao iznad Bistrice"). Manastir Svetih Arhanđela prosto ga opseda: "Naše će pleme da se zatre". Pesimistička misao o propadanju sveta odnosi se sada u prvom redu na istorijske prilike. Naše propadanje prouzrokovano je napuštanjem zemlje u kojoj nam se nalaze duhovni temelji. "Udaljeni od drevnih znamenja otaca", primećuje Predrag P. Dragić Kijuk u jednom eseju o pesniku, "potomci, ne vide svoja lica u noći od pola veka" i umesto odgovora nalaze samo pitanja. U teškom i svečanom biblijskom versetu prikazana je sva drama golgotskog naroda čijim savremenim egzodusima prethode godine zabluda i iluzija, i odumiranja zaveta". Preostaje samo nada da nas Bog nije ostavio. Autentični religiozni impulsi prožimaju Rakitićevu liriku i čine je ne samo spiritualnom nego i veoma dramatičnom. Tragičnu kosovsku temu autor je u pesmi "Samotni potomak" (1981) izrazio na način koji se ne zaboravlja:"

Posrće samotni potomak
sa rukopisom
i bez imena;
s kolevkom
ispod ruke;
sa ognjištem
u grudima.


Ovaj nas prizor baca u nespokojstvo. Ima li izlaza iz istorijske i društvene pomrčine? Pesnik upire pogled ka nebu, ka slavnim manastirima koji svedoče o Božijem prisustvu na zemlji koju nam otimaju i gde smo nekad dokazali da smo bili narod kadar za podvige duha. Molitveni ton Rakitićeve lirike u knjizi Južna zemlja je potresan. Evo antologijskih stihova iz pesme "Molitva" (1988):

Dečanska kubeta još nam sjaje
i preobraženska peva voda.
Ledene zvezde u pomrčini
zbore nam slovo o postanju.
Bar jednom, Bože, zberi, sjedini,
pleme naše u osipanju.


Daleko od deklamatorske poezije, danas obilato zastupljene u srpskom pesništvu, Slobodan Rakitić stvara spirntualnu, reflelsivnu liriku, u čijim je dubinama nacionalna tematika transformisana u melodiozni poetski jezik, natopljen melanholijom. Uverenje da ćemo na kraju svi biti spaseni unosi jedinu svetlost u ovu liriku egzistencijalne strepnje i metafizičke tuge i "razređuje" njenu tamu. Bačen u svet u kome je sve u kovitlacu, u promenama i neizbežnim gubicima, pesnik je tragalac za večnim suštinama, za uporištima koja odolevaju prolaznosti.

Ima kritičara koji smatraju da je religiozna inspiracija vrlo bliska, ako ne i istovetna, s poetskom inspiracijom. Verujem da je to tačno. Mnoge pesme Slobodana Rakitića u knjizi izabranih pesama Južna zemlja, svojim uzvišenim tonom, snagom svoga čistog poetsko-religioznog nadahnuća podsećaju na molitve. Molitveni ton Rakitić je otkrio u srpskoj srednjovekovnoj književnosti, koja se formirala u kontekstu vizantijske kulture. Vizantijsko-srpski religiozni i književni tok je centralna kategorija u Rakitićevom poimanju tradicije. U eseju "Beleške o tradiciji i poeziji" on razvija misao da je kontinuitet pretpostavka svake tradicije. Često je taj kontinuitet u istoriji srpske kulture i srpskog naroda bio prekidan. Ti prekidi su izazivali bolne pukotine i praznine. "Osećanje istorije", svest o identitetu (individualnom i nacionalnom) nije ništa drugo do svest o postojanju žive tradicije. Iskidana nit tradicije doživljava se kao tragično saznanje o našoj kolektivnoj nemoći da idemo ka jednom zajedničkom cilju, bez skretanja i bez posrtanja. Ali, i sama ta tradicija, prevashodno pravoslavna, u Rakitićevoj poeziji dominantna, u znaku je tragične misli o čovekovoj grešnosti i smrtnosti. Slobodan Rakitić je osetio, doživeo i pesnički snažno izrazio mistični duh pravoslavlja — i njegovu obuzetost smrću, i njegovu ekstatičnu ustremljenost ka nebu, ka večnom, radosnom životu koji ne zna za prokletstvo zemaljskog osipanja.

Pavle Zorić


~


"Za Slobodana Rakitića jezik je ona mistična energija koja nas usmerava, opominje i opčinjava. U dubinskom zvuku jezika, zvuku koji se najpotpunije oslobaća autentičnim poetskim činom, nalaze se i prošlost i sadašnjost i budućnost. U dostojanstvu i eleganciji jezičke melodije sadržani su svečani rituali meta-fizičkog ozarenja, molitvene uznesenosti, buđenja svesti o ljudskom i božanskom, o pojavnom i univerzalnom, o individualnom i nacionalnom, o današnjem i svevremenom.

Ova zbirka nedvosmisleno pokazuje da Slobodan Rakitić pripada našim najdoslednijim, najoriginalnijim i melodijski najzavodljivijim pesnicima refleksivno-metafizičkog usmerenja." [Iz recenzije Čedomira Mirkovića]


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/SlobodanRakitic-Juznazemlja1a.jpg)

JUŽNA ZEMLJA
Slobodan Rakitić
PROSVETA
Beograd, 2000.


[postavljeno 31.01.2008]


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:43:50 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Južna zemlja


VII VAGA

VAGA

Onaj vazduh
i ovaj vazduh,

ona zemlja, koju više ne vidim,
i zemlja ova u osipanju,
i zemlja ova, rekoh,
koja mi sve više
izmiče ispod stopala,

onaj dan
i ovaj dan,

jesu li isti?

Onaj narod u tminama
i narod ovaj u tminama
jesu li isti?

Jezik onaj, u nevidljivim znacima,
i jezik ovaj, bez ognja,

jesu li isti?

Ko se kome približava
niz reke ploveći valovite
na tankim čunovima
bez vesala?

Stada ova
i stada ona (jagnjad krilata
preko nebeskih livada),
jesu li ista?

Vepar u kukuruzištu
i crni bivo
kraj reke.

Kos, drozd i vuga
svu noć pevaju
ne razlikujući se.

Reči one
i reči ove jesu li iste?

Još samo sebi mogu da govorim,
Bogu iza leđa
na tas dušu da stavim.

Još samo sebi da govorim,
jesam li isti danas i juče,
jesam li isti ovde i tamo,
jesam li
na drugi oblik sviko?

Senka ona
i senka ova
jesu li iste?
Ništa na svome mestu nije,
niko na svome mestu nije,
a kiša pada ko i juče,
i sunce greje ko i juče,
i voda teče baš kao i juče.

A ništa isto nije.

1982.

[postavljeno 23.02.2010]


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:43:57 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Južna zemlja


VIII TAPIJE U PLAMENU

STROFA

Listovi, listovi, listovi,
ko sve da ih zbroji?
Tek stablo jedno stoji
nad vodom, ko ime žedno.
Noć u polju nepreglednom
u ogrtač svoj me povi.

1979.


STID

Onaj što nam je vezao teg
o vrat i razorio dom,
i mrtav nas još goni u zbeg
po istom polju — paklenom.

Bar da nas runo ovčije
zgreje il munja nebeska.
Sakućemo — pleme ničije
očima punim peska.

Iz mraka slušamo smeh
njegov i sklapa nam se vid.
To zloduh nadima svoj meh.
Osta nam još samo stid.

1989.


JUŽNA ZEMLJA

1.
Sa južnom zemljom
u slovu,
u jeziku.

Sa jezikom bez zemlje,
sine moj.

Nijedan hram
krilat nije?
Nijedno drvo
uspravno i rodno?

Ne lete ptice više
prema jugu.
To jug nije.

1982.


TAPIJE U PLAMENU

Tapije naše, u plamenu!
Braćo moja, u domu svome
kao u tuđem da ste!

Zemlja vas ne štiti,
nebo vas ne čuje!

Bogu iza leđa,
ime vam čili
na vodi,
na zemlji,
na vetru.

Samo ptice ogromne lebde
kao obešene da su;
samo vetrouške, visoko nad poljem,
zapaljenih kljunova.

Ne ogleda se sebar
u sjaju raonika.
Ne vidim kralja
nad poveljom.

Huji crni dažd
nad stadom i vinogradom.

Ludo dete, prozračnih ruku,
sakuplja rasuto klasje
i crno zrnevlje
hiljadugodišnje pšenice.

Huji vatra nebeska
nad knjigom,
nasred polja otvorenom,
koja se sama lista.

Huji Bog
nad tapijama našim
u plamenu.

1984.

[postavljeno 23.02.2010]


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 24, 2010, 01:44:05 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Južna zemlja


X DUŠA I SPRUD

ČIJA SI SENKA, DUŠO MOJA

Čija si senka, dušo moja,
čije te stope svud prate?
Zrela se žita u polju zlate
i dasi gornjega sloja.

Za neki drugi menjala bi vek,
za drugo jutro, drugi dan,
za ogrtač drukčije tkan.
Radije otrov — no lek.

Dušo moja, u polju, sama,
tražeći mesto gde je dublja tama,
tumaraš kao plamen bledi.

Čili i plod na nestvarnoj grani,
u jednu tačku slivaju se dani
i dah se na usni već ledi.

1977.


DUŠA I SPRUD

Kome da zborim: muk je svuda,
kuda da krenem: mrknu puti?
Obala spram obale sluti
i moju dušu nasred spruda.

Šta snuje prazni oblik suda,
Šta izvor u kom voda ćuti?
Šta nad rekom pozni minuti?
Kuda sa međe, budan kuda?

Ne zatrepti ni vrh topole
kad zanosi je tajni skole.
Ali sa međe ko nam zbori?

Kad priklonih se tvome liku,
videh da u istom obliku
i moja duša ko tvoja gori.

1980.

[postavljeno 23.02.2010]


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Oktobar 05, 2011, 01:14:51 am
**
Iz knjige izabranih pesama Slobodana Rakitića
Južna zemlja


XI VODENA SLOVA

JUTRO

Jutro nas zatiče
budne u posteljama
starije za čitav vek.

Koža već menja boju
na jutarnjem suncu
i dah nam se rasipa
kroz otvorene prozore.

Kao da neko dalek
širi velike mehure
na vetru tankom,
tako se nadima
zemaljski prostor.

Da l nam je išta ostalo
od negdašnjeg života?

1982.


SVET U ODLOMCIMA

Ono što kiša govori zemlji, drveću i krovovima kuća,
ono što govori prozorskim oknima,
ono što govori mom ćutanju i mom nemom govoru,
ova letnja kiša na mahove što dolazi,
ono daleko more, moj živote,
ove jabuke na stolu i cveće ovo u vazi,
knjiga nepročitana i pismo nenapisano,
ova pesma kojoj ne znam više smisao,
ono koračanje preko polja i pored reke
i ova nepokretnost sada,
ovaj svet, sav u odlomcima,
je li nalik ičem što smo mislili da će biti,
što smo nekada želeli da bude.

29. jul 1982.

[postavljeno 23.02.2010]


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Mart 09, 2012, 03:43:23 pm
**

NAPOMENA UZ OVAJ IZBOR


Pesme u knjizi Južna zemlja, uz određena neophodna odstupanja u pojedinim ciklusima, raspoređene su hronološki — prema knjigama u kojima su izvorno objavljene. Središni deo izbora čine knjige Zemlja na jeziku, Osnovna zemlja i Tapije u plamenu, pa otuda i naslov Južna zemlja, po jednoj pesmi sa kosovskom temom. Znatan udeo u izboru ima i nedavno objavljena pesnička zbirka Vodena slova.

Za razliku od prethodnog izbora, objavljenog 1998, u Raški, čiji je završni ciklus imao samo pet novih pesama — "Kameni konj", "Kraljevićeva smrt", "Sazvežće Dvanaest srpskih anđela", "Čudotvorac" i "Moji trenuci" — ovo izdanje sadrži dva ciklusa pesama koje, osim pesme "Kraljevićeva smrt", nisu ranije objavljivane u zasebnim knjigama. To su ciklusi "Govor ratnika" i "Povratak kralja". Pesme sa motivima iz Švajcarske grupisane su u poseban ciklus "Boravak u Alpima".

Naslovi ciklusa u ovom izdanju dati su prema naslovima knjiga, što je logično kad se ima u vidu da je reč o knjizi izabranih pesama.

Neke pesme su dvostruko datovane. Prvi datum odnosi se na godinu nastanka, a drugi, u zagradi, na godinu kad je pesma dobila konačni oblik koji, sudeći bar po mom dosadašnjem iskustvu, i ne mora da bude konačan. To se, u stvari, nikada i ne zna. I ovog puta u nekim pesmama izvršene su manje jezičkostilske izmene. Pesma "Kad zagubih se u paprati", iz moje rane faze, pored izvesnih korekcija u prvoj strofi dobila je i nov naslov — "Međa".

U ovom izboru, koji je nešto drugačije komponovan nego prethodni, neke pesme dobile su i drugo mesto. U novom kontekstu one su dobile samim tim i nova značenja.

Pregrupisavanja u pojedinim ciklusima izvršena su radi tematsko-motivske koherentnosti izbora. Na početku je pesma "Plovidba", u središtu "Vaga", na kraju pesma "Da pomenem". Svaka od ove tri pesme pojedinačno, u kontekstu knjige Južna zemlja, ima ulogu svojevrsnog i tematsko-motivskog i oblikovnog "markera". Znatno je smanjen udeo knjige Duša i sprud, a dat je primat knjizi Zemlja na jeziku, koja u izboru, kao svojevrsna metafizička matrica, ima stožerno mesto.

Pesma "Vaga", koja pokreće jedno od najtežih mogućih pitanja - problem identiteta - po unutrašnjoj logici samog izbora našla se između knjiga Osnovna zemlja i Tapije u plamenu. Prilikom kontekstualizovanja pesme "Vaga" imao sam u vidu da je knjiga Tapija u plamenu komplementarna knjizi Osnovna zemlja, više tematsko-motivski, a manje oblikovno. Kao pesma-spona, umesto da odgovori na pitanja postavljena u ovim dvema knjigama, "Vaga" je postavila nova pitanja ili, tačnije rečeno, odgovorila je, ali novim pitanjem.

U nekolikim pesmama, prevashodno u Osnovnoj zemlji i Vodenim slovima, slobodno sam se služio stihovima i metaforama drugih pesnika, na šta nije potrebno posebno ukazivati. Bilo kao komentar, replika ili reminiscencija, to parafraziranje, ako mogu tako da kažem, ima svoju funkciju u kontekstu pesme i ne ugrožava njen identitet. Kao ilustracija može da posluži prvi stih pesme "Vidiš li, Kneže", koji korespondira sa početkom pesme austrijskog pesnika Paula Celana "Fuga smrti": "Crno mleko preranosti mi ga pijemo s večeri". Pesma "Vidiš li, Kneže" nastala je 1989, u vreme obeležavanja šest stotina godina od Kosovskog boja, i kao da je — podrazumevajući tragični smisao Celanovog stiha "Viče smrt svirajte slađe smrt je majstor iz Nemačke" — nagovestila srpsko stradanje, egzodus i kosovski polom.

Završetak pesme "Da pomenem" parafraza je završnih stihova u pesmi X. L. Borhesa "Granice". Slučaj sa pesmom "Moji trenuci" već sam po sebi je borhesovski. Pesma je nastala kao replika na pesmu pod istim naslovom, 1991, za koju je rečeno da je poslednja Borhesova pesma, iz njegove zaostavštine. Tako su i novine objavile. Pesnikov glas sa druge strane zvučao je kao testamentarna poruka. Pokazalo se, međutim, na osnovu svedočenja Borhesove udovice, gospođe Marije Kodame, da to i nije Borhesova pesma. Tek, ja sam u podnaslovu svoje pesme "Moji trenuci" ostavio naznaku "Po Borhesu", iako to u osnovi nije tačno. Ko zna, uostalom. Sama ta činjenica i nije više važna. Ni za Borhesa. Ni za mene. Važno je da li je pesma dobra ili nije. Podsticaj za njen nastanak ne mora se uvek i znati. Najčešće se i ne zna.

Za dobre poznavaoce poezije ovakav postupak je sasvim relevantan i zato sam i smatrao da je nepotrebno posebno ukazivati na takva mesta. Još manje ima potrebe, čini mi se, za takvim objašnjenjima kad su u pitanju oni koji poeziji prilaze isključivo kao čitaoci. Pesma se jednostavno voli ili ne i za njih je to i jedino merilo.

Smatram da je sasvim prirodno i što je kosovska tema u izboru zauzela najveći prostor. Knjige Osnovna zemlja i Tapije u plamenu u celini su posvećene njoj, a upravo na tim dvema knjigama, kao što sam već rekao, i temelji se izbor Južna zemlja. Ako bi trebalo imenovati suštinski prostor ove poezije, u rilkeovskom poimenovanju jednog takvog određenja, onda je to nesumnjivo kosovska tema. Ona će to, za mene, uvek i ostati.

O Preobraženju
2000. godine, u Beogradu

Slobodan Rakitić


Slobodan Rakitić | Južna zemlja | PROSVETA Beograd, 2000.

[postavljeno 23.02.2010]


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Mart 11, 2012, 11:51:52 pm
*
PRIKAZI


IZMEĐU ZEMALJSKOG I NEBESKOG

(Prikaz knjige Slobodana Rakitića, "Plamen i rosa", Srpska književna zadruga, Beograd 2010)

Već posle prvih zbirki pesama "Svetlosti rukopisa" (1967) i "Raški napevi" (1968), poezija Slobodana Rakitića postala je predmet kritičarskih razmatranja. Sa knjigama "Osnovna zemlja" (1988) i "Tapije u plamenu" (1990), Rakitić je zauzeo čvrstu poziciju među našim najznačajnijim književnim stvaraocima.

Njegovo pesništvo sadrži priličan broj pesama, ispisanih pretežno u vezanom stihu. Rakitić je privrženik sonetne forme, ali ga to ne sprečava da se sa podjednakim kvalitetom ispoljava i u slobodnijoj formi izražavanja.[1] U jednom razgovoru naglasiće da ne daje prednost ni jednom od ova dva pesnička iskaza, svestan činjenice da "ni slobodni stih nije u suštini slobodni, već i te kako ima svoje zakonitosti".[2] Pesnik je tu kao primer naveo svoju zbirku "Zemlja na jeziku" (1973), napisanu slobodnim stihom, koju je značenjski i formalno gradio po obrascu stare srpske književnosti.

Poslednja Rakitićeva zbirka "Plamen i rosa" sastavljena je od pesama nastalih "u dugom periodu od 1966. do danas".[3] Sam pesnik će za nju reći da je stvorena "bez prethodnog plana".[4] Nema, dakle, u ovoj zbirci tematske čvrstine kao u nekim drugim Rakitićevim knjigama, niti je ona izdeljena na cikluse. "Sintagma 'plamen i rosa' može se uzeti kao 'varijanta' poetičke teorije Laze Kostića o 'ukrštaju' suprotnosti“,[5] kazaće autor o naslovu svoje najnovije zbirke.

Određena kao lirski dnevnik, knjiga "Plamen i rosa" zasnovana je na klasičnoj formi (distisi, katreni, soneti), kako je na njenoj promociji u SKZ-u primetio pesnik Dragan Lakićević. Tematski posmatrano, ima u njoj raznovrsnih pesama: sa nacionalnim motivima, refleksivnih, putopisnih, ljubavnih itd. Ono što je i ranije činio, pesnik i sada radi, tj. često varira jedan isti broj motiva. Na pesmama on dugo radi, bruseći stihove dok ne dobiju željeni sadržaj i intonaciju. Tu osobinu Rakitić poštuje i kod drugih pesnika.[6]

* * *

U pesmi "Svi hode tragom sopstvene seni" uočljiva je pesnikova zamišljenost nad ljudskom prolaznošću, a tu je i stalni motiv seni (senke) — čijim tragom svi hode, sve do kraja puta, kad pesnik vidi "kako se i senke tope". U svetu u kome je sve isto, i bez razjašnjenja, lirski subjekt je "tuđinac sebi — samotni neznanac", kao u pesmi "Balada / (Po Branku Miljkoviću)". "Izgnaničke vatre" opisuju, s druge strane, zatiranje srpskih tragova na Kosovu i Metohiji.

Oslonac u opevanju sadašnje pustoši pesnik traži u srednjem veku, priznajući da je za njega vezan pupčanom vrpcom ("Povratak kralja"). "Srednji vek osećam veoma prisno i katkad mi je bliži nego sopstveno doba. Tada su književnost i pravoslavlje bili gotovo jedno isto",[7] izjaviće Rakitić pre dvadesetak godina.

U egzistencijalnom smislu, Rakitićeva osnovna osećanja su, gotovo uvek, melanholija, spiritualnost i elegičnost.[8] Ima toga, naravno, i u poslednjoj zbirci. Po pesniku, svet je od pamtiveka prerezan na dve polovine. Krik naš u njemu je bez odjeka, a jezik vezan, kao što piše u pesmi "Kolo". U njoj budućnost, s obzirom na ono šta nas čeka, nije nimalo optimistička:

"Njiše se beskraj zvezdan.
Korake spliće nam pređa.
Poslednja čeka nas međa
odakle počinje bezdan."

Da je liričar vanrednog dara, Rakitić demonstrira u pesmama "Žetelačka", "O, ti treptava, nežna ivo", "Proleće", "Slikanje predela / (Motiv iz Šumadije)" i dr. "Pismo sa Vračara" je, očigledno, ljubavna pesma, na čijem kraju pesnik predstavlja i svoju egzistencijalnu poziciju:

"Pišem ti, kao da trčim. Bez daha.
Bez predaha. Pišem ti od početka.
Igrač na žici iznad svakog retka.
Pišem ti, između nade i straha".

O kraju rata i pesnikovim osećanjima pre desetak godina, svedoče pesme "Crni osvitak" i "Novinske vesti". U pesmi "Pismo, noćno", opet je prisutan motiv senke, koja kao dvojnik prati pesnika, u životu koji brzo proleće i bliži se kraju:

"Od svega osta mi tek sen
kad stigoh do kraja puta.
Svaka mi stopa zasuta.
Ni kročio, a već jesen!"

Na upotrebu senke kao motiva, Đorđe J. Janić gleda kao na: "Slikanje nepoznatog prisustva. Osećanje da priroda nije samo naš prostor. Da je naš svet ispunjen i drugima. To se naročito oseća u Rakitićevim pesmama koje pevaju o pražnjenju naših hramova, gradova, polja, planina. Naš odlazak je tu poistovećen sa činjenjem greha prema senkama predaka koje su tamo ostavljene na milost i nemilost zaboravu".[9]

* * *

Već davno je Časlav Đorđević primetio da u Rakitićevoj poeziji "poenta je uvek na trošnosti (...), na prolaznosti bića".[10] "Okružen materijom koja se neprestano drobi a ipak traje, i koja ga za sebe veže, čovek se, u svom kratkotrajnom dahu, oseća usamljenim i zatočenim u praznini koja se oslanja na materiju, sa obaveznim padom u tu prazninu, odnosno sa obaveznim poricanjem sama sebe. I dok pada u prazninu, biće za sobom ocrtava parabolu na kojoj se, indirektno, čita njegov uspon (kao pokušaj da se ovlada prazninom i da se ona ispuni) i njegov pad (nemoć u izvijanju koje bi značilo obitavanje iznad sebe zemnog i potpuni spas bića)",[11] piše Đorđević.

Pesma "Tamni vilajet" na tragu je onoga što je Đorđević nazvao Rakitićevom obuzetošću "metafizikom bića, njegovim trajanjem i poreklom",[12] u meri koja kod nijednog našeg savremenog pesnika nije zabeležena. Posebno se to odnosi na poreklo, sa stalnim postavljanjem pitanja: "Ko smo? Šta smo? Šta u sebi nosimo? Gde su koreni naših prapočetaka?"[13] I, zaista, to se vidi i u "Tamnom vilajetu":

"O gde sam? Ko sam? Otkuda?
Nit sanjam, niti sam budan!
U svetu, a izvan sveta!"

Sonet "Nestajanje" posvećen je postepenom, ali sigurnom gubljenju bića, sa zaključkom o zemaljskom prahu od koga smo svi stvoreni i u koji se svi pretvaramo:

"Dušo sazdana od nemira,
između kala i svemira,
isto nas i ništi i čini".

Refleksivnu lirsku imaginaciju, sa dominantnim osećajem prolaznosti, zapazio je u Rakitićevoj poeziji i Mirko Magarašević.[14] U pesmi "Približavanje zemlji", pesnik piše da, kao što rani mraz zaustavi kretanje soka — što se iz korena penje u vrh stabla, tako i ljude, na kraju životnog puta, obuzima gnjilost, koraci im bivaju tromi, teži i sputaniji, dok im "u očima zgasne svetlosno pramenje". Upravo kroz opisivanje prirode, tu čistu liriku, Rakitić asocira na život i promene u njemu, s najdubljim značenjem, naravno.

Jedino je, možda, pesma "Istina srca" bez dubine i simbolike ostalih Rakitićevih pesama, jer je suviše otvorena.

* * *

Setna Rakitićeva lirika predstavlja ljudska bića zatočena u krugu (pesma "U hrasta svakom godu"), koja tumaraju kroz tmine, da bi im se i život okončao tamom "kroz koju – Gospod sine" (pesma "Belutak"). Čovekov položaj u svetu je usamljenički, o čemu govori pesma "Slovo i god":

"Sam sebi lovac i plen,
od zemlje teži mi svod."

U Rakitićevim pesmama nailazimo i na religijske motive, što je uobičajena stvar u njegovom pesništvu. Njegovo je mišljenje da se u osnovi pesničkog dijaloga sa određenim sagovornikom (Bog, anđeo, smrt, dvojnik, satana, sama pesma), a on je najčešće prividan, najverovatnije nalazi "želja da se dosegne Bog".[15] Dakle, na jednoj strani je čežnja za drugim svetom, a na drugoj tama koja nas očekuje. Ali sve to kroz pomenuti ukrštaj suprotnosti, gde je čak i dominantnija tuga i pesnikova zagledanost u mrak i bezdan. Religioznih motiva, dakako, ima i u zbirci "Plamen i rosa", ali ne u nekoj velikoj meri. Druga osećanja u njoj nose prevagu, s tim što je i njihova suština najčešće sumorna i pesimistička.

Rakitić je odavno formiran pesnik, sa prepoznatljivim poetskim toposima, ali i snagom da se oprobava i na novim temama. U tom smislu je "Plamen i rosa" knjiga kontinuiteta i u izvesnom smislu nečega emocionalno novog. Kvalitativno, nema tu nekih pomaka ni gore, ni dole. Zbirka "Plamen i rosa" ispisana je rukom istinskog pesnika, oslonjenog na tradiciju, ali i toliko samosvojnog da su neke njegove pesme, pa čak i zbirke i same postale deo tradicije.

Dobrica Gajić

__________________

[01] Dobrica Gajić, "Čežnja za spasenjem" (Slobodan Rakitić, "Tapije u plamenu", Idea, Beograd 1990), Demokratija, 10. mart 1991, str. 14.
[02] Intervju, Slobodan Rakitić, "Dušin let" (razgovor vodio Dobrica Gajić), Student (nova serija), broj 7—8, 4. oktobar 1992, str. 4.
[03] Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bliskost-izmedju-religije-i-poezije.sr.html)
[04] Isto
[05] Isto
[06] Slobodan Rakitić, "Slovo o Milovanu Danojliću", Književni list, broj 97/98, 1. novembar i 1. decembar 2010, str. 2—3.
[07] Razgovor sa pesnikom Slobodanom Rakitićem, "Došlo je vreme da Srpska crkva ponovo dobije presudnu ulogu u sudbini naroda" (razgovor vodio Dobrica Gajić), Pravoslavlje, broj 605, 1. jun 1992, str. 4.
[08] Đorđe J. Janić, "Opevanje puste zemlje" (Slobodan Rakitić, "Južna zemlja"; Pavle Zorić, "Pesnik žive tradicije"), Pogledi, broj 247, januar 2002, str. 52.
[09] Isto, str. 53.
[10] Časlav Đorđević, "Ars poetica Slobodana Rakitića", Koraci, broj 5—6, 1982, str. 297.
[11] Isto, str. 299.
[12] Isto, str. 301.
[13] Isto, str. 301.
[14] Mirko Magarašević, "Razvoj i smisao jedne poetike", u: Slobodan Rakitić, "Tapije u plamenu", Idea, Beograd 1990, str. 18.
[15] "Dušin let", str. 5.


Нова Српска политичка мисао (http://www.nspm.rs/prikazi/izmedju-zemaljskog-i-nebeskog.html) | 02.01.2011.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Mart 12, 2012, 12:22:36 am
**

SVI SU PESNICI MOJI PRECI


Odmah da kažem da mi je ova nagrada pričinila istovremeno i veliku radost i veliku setu. Radost, jer nosi ime pesnika za čiju me poeziju vezuju suštinske niti, a setu, jer sam gotovo sa nevericom shvatio koliko je već godina prošlo od one kobne noći između 11. i 12. februara 1961, kada je u kalendar tragičnih događaja naše poezije upisan još jedan datum. Sada je već izvesno da će zauvek ostati tajna šta se stvarno desilo te noći u Ksaverskoj šumi, na periferiji Zagreba? Smrt, velika Miljkovićeva pesnička tema, i opsesija, privela ga je sebi i uzela pod svoje krilo. Iščileo je, kako bi rekao Rilke, od njenog jačeg bića, ali je zato njegova poezija bila svojevrsna objava svetu.
 
I nebeske prilike, kao u slavnoj pesmi Filipa Višnjića, bile su u znaku pesnikove smrti. U vreme njegove sahrane desilo se pomračenje Sunca. U Beogradu su bile jake demonstracije zbog događaja u jednoj dalekoj afričkoj zemlji. A pesnički Beograd još je bio u šoku. U stihovima iz pesnikove zaostavštine tražili smo odgonetku njegovog preranog odlaska sa ovog sveta. Brankove objavljene knjige odjednom su dobile novo značenje.

Bilo koju pesničku nagradu da sam dobio, ne bi za mene imala značaj koji ima ova nagrada, koja nosi Brankovo ime. Ona je meni više nego nagrada, ako mogu tako da kažem a da to ne zvuči patetično, stereotipno i kao paradoks. Ako je Miljković izjavljivao da su njegove veze sa nadrealizmom rodbinske i da sebe smatra unukom nadrealista, ja bih za sebe mogao da kažem, parafrazirajući ga, da sam mlađi brat neosimbolista, među kojima je on bio prvi pesnik. Za života je proglašen princom srpskih pesnika i čini se da nijednom srpskom pesniku to nije bolje pristajalo nego njemu. Za moju generaciju, tek nešto malo mlađu od Brankove, njegova poezija je značila prekretnicu i u njoj smo intiutivno osetili nešto prevratničko i magijsko.
 
Prihvatajući svesno smrt, Branko Miljković je prišao životu s druge strane, unutrašnje. Od svih pesničkih paradoksa, kojima inače obiluje Miljkovićevo pesništvo, njegovo svesno opredeljenje za smrt možemo prihvatiti i kao svojevrstan paradoks o životu ili, ako hoćete, paradoks o pesniku. Ali i kao prevazilaženje paradoksa, pripitomljavanje vatre, izmirenje agona: "Dok su obale u svađi/ Vode će mirno proticati", glasi jedna pesma u zbirci Poreklo nade.
 
Miljković pevanje i življenje, odnosno pevanje i umiranje, spaja u jedinstven oblik trajanja, izjednačuje ih. Pesnikovo trajanje (življenje) "prenosi se" u poeziju (pevanje). Stvarnost pesme jeste stvarnost življenja. U tom smislu sasvim je deklarativan Miljkovićev stih iz "Balade", posvećene ohridskim trubadurima: "Isto je pevati i umirati". Poezija istovremeno znači i mogućnost izbora: život ili smrt, tamnicu ili slobodu, nebesko ili zemaljsko. Miljkovićev stih "Isto je pevati i umirati", gde pesnik govori sa pozicije pesme, a ne sa pozicije smrti, svojom sugestivnošću i magičnim zračenjem usmerio je, početkom šezdesetih godina, čitavu jednu pesničku generaciju, kojoj sam i sam pripadao, tako da je ona počela da peva u senci njegove smrti. Ima li nesrećnijeg početka?
 
Koliko je Miljkovićeva poezija bila prisutna, opsesivna i sugestivna govori činjenica da on spada svakako u najrecitovanije pesnike poslednjih dve i po decenije. Mnogi su znali njegove pesme napamet i često su, prilikom recitovanja, po neki stih i menjali, po sopstvenom nahođenju, a neke stihove, sintagme, metafore recitovali su a da kat-kad i nisu znali njihova prava značenja.
 
Pored već pomenute "Balade", naročito su bili na ceni njegovi "Tragični soneti", zatim pesme iz zaostavštine, kao što su "Vesela pesma" i "Pesma za moj dvadeset i sedmi rođendan" i druge. Recitatori bi padali u zanos kada bi stigli do stihova "Smrtonosan je život, al smrti odoleva." (Jedna strašna bolest po meni će se zvati.) Mnogo smo patili. I, evo, sad peva (Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.)

"Isto je pevati i umirati" iz "Balade" ili: "Ne verovati i dalje osta greh) Još nam crtaju šibom po leđima raj" iz "Vesele pesme". Citirane stihove doživljavali smo kao pesnikovu svojevrsnu pobunu. S njima smo nalazili neki tajni, samo nama znani, unutrašnji smisao. Ti stihovi su nam zvučali zaverenički i gotovo subverzivno. Najboljeg Miljkovića, onog iz "Utve zlatokrile", "Ariljskog anđela" i "Tragičnih soneta" tek smo postepeno otkrivali. Zasenile su nas u početku njegove "lične" i "ispovedne" pesme, da ih tako uslovno nazovem, u kojima smo nalazili svojevrsni pesnikov bunt i nešto što bih sada označio kao novi romantizam.
 
Miljković je izbegavao da "fiksira" određeni pesnički sadržaj u pesmi; za njega je mnogo važnija ideja. Možda nas je baš to odsustvo sadržaja, a snažno prisustvo određene ideje, najviše i približilo Miljkovićevoj poeziji. Ta svoja razmišljanja o sadržaju i ideji u pesmi on je izneo u nekoliko svojih kratkih eseja. Mnoge od Miljkovićevih pesama, koje su nam se dopale, podrazumevaju određen sadržaj, koji prethodi pesmi. Istina ne sme, kaže Miljković, da bude sadržaj pesme. Isto tako, pesma ne sme da nosi u sebi istinu već mora da je sluti. Moglo bi se reći da je pevanje gubljenje, a ne nalaženje sadržaja, zaborav a ne pamćenje sadržaja. Na taj način Miljković je bio na dobrom putu uspostavljanja neosimbolističkog učenja. To izbegavanje direktnog sadržaja bilo je očigledno jedna vrsta reakcije na tiraniju određene stvarnosti u poeziji, na socrealizam, poeziju borbe i obnove, "realizam" i "modernizam", itd. Ideološka usmerenost i dogmatizam u prvim posleratnim godinama, a i ranije, opustošili su srpsku poeziju. U jednom trenutku ni kamen na kamenu nije ostao. Svaka duhovnost bila je sasečena u svom korenu.
 
Može se postaviti pitanje zašto u srpskoj poeziji, hteli mi to da priznamo ili ne, nikada nije došlo do uspostavljanja nekog moćnijeg književnog pokreta ili pesničke škole? Kod nas je, čak, i nadrealizam ostao u povoju. Paradoksalno ili ne, u svetskim okvirima od nadrealizma je delotvorniji i značajniji zenitizam Ljubomira Micića. Ali, do jednog pravog pesničkog pokreta, kakvi su, recimo, bili simoblizam u ruskoj i francuskoj poeziji, nadrealizam u Francuskoj i Marinetijev futurizam u Italiji, da uzmemo samo ova tri najistaknutija primera, kod nas nije moglo da dođe. Razlozi očigledno nisu samo književne prirode. I neosimbolizam, koji se prvenstveno vezuje za Branka Miljkovića, ali i za pesnike koji nisu pripadali njegovoj grupi (Ivanu V. Laliću, B. Radoviću, V. Lukišu), ostao je u povoju, premda mu se i kod nekolicine njegovih saputnika naziru jasniji obrisi.
 
U "Mladoj kulturi" (br. 52, 1956) objavljen je prilog pod naslovom "Reč je o neosimbolizmu". Grupa, koja je brojala deset mladih stvaralaca (Dragan M. Jeremić, Žika Lazić, Branko Miljković, Božidar Timotijević, Milovan Danojlić, Dragan Kolundžija, Petar Pajić, Vera Srbinović, Kosta Dimitrijević, Zvezdan Jović), nastala je iz želje da se, kako stoji u izjavi Božidara Timotijevića, "druga posleratna generacija književna okupi oko jednog jedinstvenog cilja i jedne jedinstvene istine". Prema Timotijeviću, prava umetnost jeste u "jedinstvu najboljeg, a ne u efemernom sporenju između 'modernizma' i 'realizma'". Osnovni cilj neosimbolizma je da izrazi ono što je simbolično u datom vremenu i u datom društvenom kontekstu.
 
Kako su simbolisti zamišljali to "jedinstvo najboljeg"? Očigledno kao sintezu određenih tokova književne tradicije i savremenosti. U tom smislu, neosimbolisti su računali na aktuelnost svoga pevanja; pevati, to znači iraziti se u svom vremenu, ali i izraziti svoje vreme. Veoma kontradiktorna ličnost, Branko Miljković je, u jednom intervjuu, na pitanje novinara kakve su njegove veze sa nadrealizmom, nedvosmisleno odgovorio: "Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku". I zaista, jedan je Miljković u knjizi Poreklo nade (1960), u kojoj je zaista platio danak nadrealizmu, a sasvim drugi u knjigama Uzalud je budim (1957) i Vatru i ništa (1960), ne samo na oblikovnom planu nego i na tematsko-motivskom. Pa ipak, te razlike nisu suštinske. Njegov pesnički prostor je jedinstven i celovit.
 
O nastojanjima neosimbolista i o tome kako oni shvataju simbol Branko Miljković je, u već pomenutom broju "Mlade kulture", dao nekoliko važnih i sažetih referenci "Simbol je za nas inkarnacija stvarnosti, kondezovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno. Ostvarivanje simboličkog izraza je omogućeno unutrašnjom distancom prema stvarima, u odnosu prema njima koji karakteriše nužnost i neminovnost onoga što dolazi sutra. Potpuno prožimanje stvarnosti i njenog suštinskog izraza, esencijalno povezivanje humanog sa onim što je bitno u stvarima ostvaruje se simboličnim rečima poezije. Po Milovanu Danojliću, neosimbolisti imaju "svesno osećanje istorije", ali ne zapostavljaju ni dimenziju svoga trenutka. Dragan M. Jeremić, estetičar i književni kritičar, teorijski je razradio osnovne pretpostavke neosimbolizma, koji je trebalo da produbi ono što je već postigao "modernizam", ali i da u realizmu, koji, kako ga vidi Jeremić, kao široka moćna reka "ide od Upanišada i Homera do danas", naći one večne vrednosti. Neosimbolizam je, dakle, posebno sebi ambiciozan program velike pesničke sinteze, sa osnovnom teoroijskom pretpostavkom da bude dostojan izraz svoga vremena.
 
Neosimbolisti su nameravali da okrenu časopis "Simbol". Ali, sem nekoliko objavljenih tekstova "Mladoj kulturi", "Poljima", "Vidicima" i drugde, zatim nekoliko intervjua, na tome se i ostalo. Eseji koje je pisao Branko Miljković ("Poezija i oblik", "Hermetična pesma", "Iskušenje poezije", "Poezija i istina" i drugi) imali su za cilj da utemelje neosimbolizam kao pokret i da mu daju teorijsku osnovu. Pada u oči da se Miljković, a potom i neki drugi pesnici neosimbolisti, sve više udaljavao, i u poeziji i u esejima, od prvobitno zamišljenog neosimbolističkog programa. Izrazite stvaralačke individualnosti, pre svega oni koji su činili jezgro i dušu pokreta, neosimbolisti nisu mogli dugo da se održe kao grupa. Pogotovo je Miljkovićev pesnički uspon bio meteorski. Ali napor da se ujedine "modernizam" i "realizam", kao jedna od temeljnih postavki neosimbolista, ipak će uroditi plodom ali ne u onoj meri kako su to oni želeli. Duh integralne poezije, na koju se se zalagali, ostao je, ipak, samo ideal. U našem vremenu kao da nisu mogućne velike pesničke sinteze. Ili će, naprotiv, baš na vreme, ipak, omogućiti takvu sintezu.
 
Kako vidim danas osnovne pretpostavke Miljkovićevog neosimbolističkog učenja? Pre svega, kao pokušaj obnove duhovnosti, i to one duhovnosti koja je bila gotovo prognana iz naše književnosti. To izražavaju prevashodno Miljkovićevi "Tragični soneti", "Ariljski anđeo", "Sedam mrtvih pesnika", "Utva zlatokrila", "More pre nego usnim" itd. U najboljim Miljkovićevim pesničkim ostvarenjima došlo je do delotvornog spoja klasičnog i modernog i do kostićevskog ukrštaja tradicionalog simbola i modernog senzibiliteta. Što se mene tiče, sledeći Miljkovićevu poetiku, mogao bih da kažem da su svi pesnici moji preci, premda mi je blizak i stav Miloša Crnjanskog da je on sam sebi jedini predak.
 
Poezija, po Miljkoviću, ne eksplicira sadržaj već ga podrazumeva, ne iznosi istinu kao sadržaj već nam tu istinu sugeriše ili pokazuje put do nje. Sa umetničkog stanovišta, za Miljkovića nije važan predmet koji se ogleda u vodi nego njegov odraz. Za mene pak, što se tiče knjige Osnovna zemlja, za koju ste me počastovavali nagradom Branko Šiljković, podjednako su važni i jedno i drugo: koliko predmet toliko i njegova senka; koliko lik što se ogleda toliko i njegov odraz u vodi.
 
Poeziju Branka Miljkovića vidim kao najsuštastveniji ali i kao najimaginativniji segment u savremenom srpskom pesništvu, baš onako kako sam je doživeo pre trideset godina: kao pesničko otkrovenje. Jedna od njenih najvećih vrlina jeste što ona u istom činu i misli i oseća.

Slobodan Rakitić 
U Nišu, 6. juna 1989. godine


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Mart 12, 2012, 12:39:57 am
*

BIĆE POEZIJE U BIĆU JEZIKA

Okrugli sto kritike o stvaralaštvu Slobodan Rakitića na Književnoj manifestaciji u Plužinama

Plužine — U Plužinama, u Pivi, staroj srpskoj župi, koja se pominje u "Letopisu popa Dukljanina" i "Povelji kralja Milutina", održani su 40. književni susreti "Pjesnička riječ na izvoru Pive". Manifestaciju je otvorio Milenko Mićanović, direktor Centra za kulturu Plužine. Izložbu slika Vojimira Dedeića otvorio je Jovan Delić. Predstavljeni su zbornici radova o Baji Pivljaninu i Ljubomiru Simoviću, monografija "Matija Bećković" i antologija "Bećković", kao i knjige pivskih stvaralaca objavljene između dve književne manifestacije. O nedavno preminulom pesniku Dragomiru Brajkoviću govorio je Jovan Delić.

Nagrada "Spasoje Pajo Blagojević" uručena je Nataši Pavićević, pesnikinji iz Bijelog Polja, a nagrada "Radule Željko Damjanović" pesnikinji Sanji Šućur, učenici gimnazije u Nikšiću. Predstavljena je i knjiga Slobodana Ivanovića, prošlogodišnjeg dobitnika nagrade "Spasoje Pajo Blagojević".

Okrugli sto književne kritike bio je posvećen književnom delu Slobodana Rakitića (1940), jednog od najvećih srpskih pesnika. U uvodnom izlaganju Jovan Delić je ukazao na nekoliko osnovnih tematskih čvorišta Rakitićevog pesništva. Ovaj pesnik ima lepih ljubavnih pesama, u ranoj fazi stvaralaštva, o čemu je malo pisano. On je pesnik zemlje (južne, osnovne, očeve). Otuda je prirodna i nužna njegova veza sa srpsko-vizantijskom tradicijom. Rakitićevu poeziju karakterišu i metafizičko-religijske teme, njega zanima pesnički jezik i pesnička samosvest. Rakitić je i istaknuti esejista, koji u svojim ogledima precizira odnos prema tradiciji i stvarnosti.

Akademik Žarko Đurović govorio je o patnji kao poetskom izvorištu, na primeru Rakitićeve zbirke "Duša i sprud". Gledajući svet koji ga okružuje, pesnik uviđa da taj svet nije milostiv, i da je jedno od njegovih primarnih određenja — tuđost. Otuda i jedna Rikitićeva zbirka nosi naslov "Svet nam nije dom". U svojoj poeziji, kaže Kosta Radović, Rakitić traži svetlost, onu upaljenu zublju u tami koja se iznenada javi u gluvoj noći i mračnom prostoru, da bi se transformisala u neobičan simbol — svetlost rukopisa.

Za Slobodana Rakitića primećuje Marko Nedić biće poezije nalazi se u biću jezika i njegovog estetski oblikovanog rasporeda, biće jezika proizilazi iz bića naroda i njegove tragične istorijske sudbine, iz njegove kulture, tradicije, prostora u kojem postoji. Nacionalni naboj, saopšten kroz knjigu "Južna zemlja", naglašava Ilija Lakušić jeste poetska briga nadnesena nad zavičajem koji je najpouzdanije mesto oslonca i jedinica mere patriotskog iskaza.

— Kosovska tema i rodoljubiva poezija Slobodana Rakitića, smatra Mićo Cvijetić, nije jeftino i propagandno pevanje, naglašene verbalne energije, već je duboko ljudski i uverljivo umetnički uobličen pesnički glas o ljubavi prema srpskom narodu i zemljama, bolno pesničko referisanje o stradanju i porazima.

Slobodan Rakitić, dodaje Milica Kralj, prebirajući po belezima i znakovima prethodnih vremena, po tragovima predačkog duhovnog nasleđa, uprkos gubljenju i preimenovanju trajnih oblika, stvara pesnički preobraženski krug u čijem središtu pulsira silovita, trajna snaga bića jezika, i bića zemlje. Rakitićeva poezija, ističe Sofija Kalezić, traga za univerzalnim vrednostima čovekovog stanja i postanja, propitujući smisao života kroz subjektivnu vizuru njegovih uskovitlanih doživljaja.

Književna manifestacija završena je velikim pesničkim mitingom u porti pivskog manastira, posvećenom Uspenju Bogorodice, podignutom u 16. veku. Posebno je bilo uzbudljivo kazivanje stihova Matije Bećkovića.

Jubilarnu, 40. manifestaciju "Pjesnička reč na izvoru Pive" pomoglo je Ministarstvo kulture Republike Srbije, ali ne i Ministarstvo kulture Republike Crne Gore, što je još jedan loš primer negativnog uticaja politike na kulturu.

Zoran Radisavljević | 18.07.2010. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bice-poezije-u-bicu-jezika.lt.html)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Mart 12, 2012, 01:34:58 am
*
KNJIGE


SLOBODAN RAKITIĆ DOBITNIK "ZMAJEVE NAGRADE"

Pesnik Slobodan Rakitić dobio je "Zmajevu nagradu" Matice srpske (MS) za najbolju knjigu poezije u prošloj godini za zbirku pesama "Plamen i rosa" u izdanju Srpske književne zadruge u Beogradu, saopštio je danas žiri tog našeg najstarijeg i najuglednijeg pesničkog priznanja.

Predsednik žirija Mihajlo Pantić i članovi Slavko Gordić, Bojana Stojanović Pantović, Đorđo Sladoje i Ivan Negrišorac odlučili su da iz bogate lanjske pesničke produkcije na srpskom jeziku, od nekoliko stotina knjiga nagrade to Rakitićevo delo.
 
Konačna odluka doneta je, većinom glasova (4:1), posle razmatranja užeg izbora, u kojem su još bile pesničke zbirke "Iza zatvorenih očiju" Milovana Marčetića i "Motel za zbogom" Tanje Kragujević, obe u izdanju kraljevačke Povelje.

Obrazlažući odluku o laureatu, Pantić je na konferenciji za novinare u MS istakao da je Rakitić tom knjigom novih pesama "u izvesnom smislu napravio rekapitulaciju svog dosadašnjeg pesničkog stvaralaštva", tako da su sve najbolje osobine njegovog pesničkog opusa sabrane u toj zbirci.
 
Podsetivši da je Rakitić u nekoliko navrata bio u najužem izboru za "Zmajevu nagradu, potpredsednik MS Slavko Gordić je naglasio da taj pesnik decenijama slovi za jednog od vodećih i veoma prepoznatljivih srpskih pesnika.
 
"Prepoznatljiv je najpre po vezanom slogu, po pesničkom majstorstvu, prefinjenom stihu i strofi ali su mu i pesme u slobodnom stihu podjednako umetnički relevantne", rekao je Gordić.
 
Podsećajući da su među mnogim Rakitićevim pesničkim preokupacijama "kosovsko-metohijska tema i muka, svojevrsni proročki pesimizam, kome je život na žalost dao za pravo", Gordić je dodao da se taj pesnik bavi i lirskim, metafizičkim temama, koje su i u ovoj knjizi "pomalo dopunjene novim sluhom za stvarnost i osećanjem za pejsaž".
 
Nagrađena knjiga, kao i čitav njegov opus, "ima dve hemisvere, jedna je u znaku lirske metafizike i pesničkog neosimbolizma a druga bliža Vojislavu Iliću, pejsažu i onom konkretnom, kazao je Gordić ocenivši da je ta ravnoteža obeležje Rakitićevog pesništva.
 
"Reč je o pesniku koji je doista virtuoz", čije pesme, naročito soneti, predstavljaju "vid majstorstva pa i savršenstva, a u savršenstvu se ne može preterati", zaključio je on obrazlažući odluku žirija nagrade koja nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja.
 
Nagrada će, po tradiciji, dobitniku biti uručena 16. februara u Novom Sadu, na svečanoj sednici povodom Dana Matice srpske.

01.02.2011 | RTS (http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/835716/Slobodanu+Rakiti%C4%87u+%22Zmajeva+nagrada%22.html)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina April 15, 2012, 03:55:27 pm
.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina April 15, 2012, 03:57:02 pm
*

RAKITIĆ: SVETI SAVA JE PUTOKAZ DUHOVNOG SVETLA


Zvornik — Sveti Sava je u ovim vremenima velikih iskušenja potreban kao putokaz duhovnog svjetla na prosvjetiteljskom, crkvenom, državnom, političkom, nacionalnom, diplomatskom, zakonodavnom i moralnom planu, izjavio je večeras u Zvorniku akademik Slobodan Rakitić.
 
Rakitić je na duhovnoj akademiji, koja je održana u okviru kulturne manifestacije "Svetosavska nedjelja", rekao da u vremenu nacionalnih poraza i moralnih posrnuća Srbi postaju svjesniji kada se suoče sa Svetim Savom, jer tek pred njegovom ikonom upoznaju sebe, svoje tragično doba, pustoš i gubitke.
 
"Jedino pred ikonom Svetog Save možemo da odgovorimo na suštinska pitanja ko smo, odakle smo i kuda idemo", rekao je Rakitić i dodao da je Sveti Sava osnovao Srpsku pravoslavnu crkvu, napisao prvi manastirski tipik, održao prvu službu nemanjićkom svecu, svome ocu svetom Simenonu, napisao Prvo žitije svetog Simeona Nemanje, prvi crkveni zakon.
 
Podsjetivši da sve što je kasnije napisano u tom obliku, napisano je po obrascu Svetog Save, Rakitić je rekao da je početak srpske prosvjete u Savinom učenju, dok izvorna srpska kultura, prožeta vizantijskim duhom, mudrošću, skladom, potiče od njega.
 
"Savino žitije svetog Simeona Nemanje je prvi srpski roman, ne računajući Ljetopis popa Dukljanina, koji slovi kao prvo srpsko originalno književno djelo", rekao je Rakitić.
 
On je pojasnio da je srpsko hrišćanstvo, zahvaljujući Svetom Savi, dobilo specifičnu nacionalnu dimenziju, koja će etički korpus i kulturu oblikovati, ne samo u periodu srednjeg vijeka pod turskim ropstvom, već u vrijeme izgradnje moderne srpske države u 19. i 20. vijeku.
 
"Sve što je potrebno jednom narodu, prije svega svijest o sebi, potiče od njega, sve što je potrebno jednoj državi on je gradio i uradio — moć srednjovjekovne Srbije Nemanjića zasnovana je na harmoniji između države i crkve", istakao je Rakitić.
 
On je naglasio da je Sveti Sava početkom 13. vijeka priredio Novokan, takozvano zakonopravilo sastavljeno iz dva dijela, od kojih prvi sadrži norme kanonskog, a drugi javnog i privatnog prava.
 
"Zahvaljujući Svetom Savi, Srbija je dobila pravo. Savino zakonopravilo je prihvaćeno kao obavezni Zbornik propisa u Bugarskoj, dok je 1274. godine Savin Zbornik proglašen za opšte obavezni crkveni zakon ruske crkve, koji zvanično i danas važi kao izvor crkvenog prava", rekao je Rakitić.
 
Rakitić je u ime Srpske književne zadruge, jedne od najstarijih srpskih kulturnih institucija, i u svoje ime, građanima čestitao 20 godina postojanja Republike Srpske.
 
U kulturno-umjetničkom programu publici se predstavilo prvo pjevačko društvo "Izvornik" iz Zvornika.

Srna — 26.01.2012 | Nezavisne novine (http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Rakitic-Sveti-Sava-je-putokaz-duhovnog-svjetla-125520.html)     


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina April 15, 2012, 03:57:11 pm
*
RAKITIĆ:


NE MOGU DA ĆUTIM

Slobodan Rakitić o pesništvu, krizi ljudskih vrednosti, klanovima: Svi su početkom raspada zajedničke države, osim Srba, znali šta hoće. Nijedno od krupnih pitanja srpskog naroda nije rešeno, i odgovornost za to svakako podjednako snose i politička i kulturna elita

Pesnik koji drži do tradicije, predsednik najstarijeg srpskog izdavača Srpske književne zadruge i doskoro predsednik Udruženja pisaca Srbije, na Preobraženje, u okviru Raških duhovnih svečanosti, poneće priznanje koje nosi ime prvog srpskog kralja "Stefan Prvovenčani". U mnogobrojnim zbirkama progovorio je krhkim lirskim doživljajem sveta o suštinskim duhovnim problemima i važnim pitanjima nacionalnog opstanka, kosovskom zaveštanju i nacionalnim nesrećama...
     
■ Oduvek sam bio vezan za srpski srednji vek i za doba dinastije Nemanjića. Stefan Prvovenčani bio je sjajan vladar, ratnik i pisac. Prvovenčani nije bio samo vešt vladar i hrabar ratnik nego i izvanredan pripovedač. Zato se uz brata, Svetoga Savu, smatra osnivačem ne samo srpske kraljevine i Srpske pravoslavne crkve nego i srpskog pesništva. Priznanje koje nosi njegovo ime čini mi veliku čast, kao i to što se dodeljuje u okviru Raških duhovnih svečanosti. Posebno sam počastvovan što ovo priznanje dolazi iz mog zavičaja. To što ga dodeljuje varošica koja od svog osnivanja nosi ime prve srpske države, pokazuje lep odnos prema našoj prošlosti i kulturnom i duhovnom nasleđu.

NADA

Celokupnim pesničkim delom, ali i ličnim intelektualnim angažmanom zastupali ste stav da, ne samo da ne treba ćutati, već se treba opirati i boriti da bi se sačuvao kulturni integritet.
     
■ Poezija ne sme nikome i ničemu da služi sem jeziku i samoj sebi. U tome je njena najviša odgovornost. Samo tako će na pravi način biti od značaja i drugima. Radio sam samo ono što sam smatrao da je prirodno da radim. Postoje vrednosti za koje se valja zalagati i boriti. Ja to shvatam kao nužnost. Postoje i ljudi koji čekaju da drugi urade sve. Za moto u jednoj pesmi uzeo sam iskaz Osipa Mandeljštama: "Ne mogu da ćutim". Postoji i drugi iskaz: "U ćutanju je sigurnost." Ja sam se opredelio za prvi. Ako je tako kako kažete, onda je dobro.
     
Danas se kao narod susrećemo sa nimalo prijatnim predrasudama o nama, ali i sa svešću o sopstvenim zabludama o sebi samima. Kako izaći bez ozbiljnijih posledica po sopstveno duhovno biće iz procepa u kome smo se našli?
     
■ Srbima je pripisano da o sebi misle da su najhrabriji, najlepši i najumniji, iznad drugih. Onda su krenuli u njihovu satanizaciju zbog toga, napadajući ono što su sami izmislili. Nekada i sasvim obične stvari izgledaju nedostižne, ne samo velike. Na početku dvadesetog veka, došavši u Pariz, Milan Rakić, kao Srbin i Evropljanin, verovao je u srećnu zvezdu srpskog naroda. Na početku dvadeset prvog veka još nam ostaje samo nada, duga više od jednog veka.
     
Nije, valjda, samo nada?
     
■ Banalna je istina da nikada nije tako loše da ne bi moglo da bude još gore. U beznađu, ipak, nahodi se, kako kažete, i izlaz. Parabola o pšeničnom zrnu, iz Jevanđelja po Jovanu, koju citira Dostojevski na početku "Braće Karamazova", veoma je poučna: "Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padne na zemlju i ne umre, onda jedno ostane; ako umre mnogo roda rodi." Klica propasti lako se, ako je nadahnuta Božjom promisli, preobrazi u novi izdanak. Pesnikinja Darinka Jevrić, govoreći o tragičnoj situaciji na Kosovu i Metohiji, na kraju svoje pesničke zbirke "Hvostanska zemlja", navodi reči igumanije manastira Deviča, monahinje Paraskeve, kao odgovor na pitanje novinara ima li mogućnosti da se brane: "Pa, kako da kažem. Branimo se Bogom." Te reči izgovorene su 14. aprila 1982. godine. Nikada nam, dakle, nije bilo lako u prošlosti. Kako onda tako i danas.

NESPREMNI

Imaju li srpski intelektualci danas odgovor na pitanje kako dalje. Jesu li u pravu oni koji kažu da su intelektualci izdali svoj narod?
     
■ Bilo bi više nego neuputno da ja govorim o jednom takvom pitanju. U svakom slučaju, naš narod je u celini, pa dakle i njegova intelektualna elita, bio nespreman, krajem devedesetih, i rekao bih zatečen rušenjem Berlinskog zida. U nekim srpskim glavama, taj zid, nažalost, još nije srušen. Srbi su, za razliku od drugih Južnih Slovena i drugih narodnosti u bivšoj Jugoslaviji, sve promene dočekali nespremno. Politička i intelektualna elita, ako smo ih uopšte imali, bile su, takođe, nespremne. Bolje reći, nisu bile na visini svog doba. Može se u tom smislu govoriti o greškama i zabludama srpskih intelektualaca, ali i o nezainteresovanosti i ravnodušnosti za patnju sopstvenog naroda. Da vas podsetim kako je Beograd reagovao na egzodus Srba iz Kninske Krajine i na srpski polom na Kosovu i Metohiji. Između mogućih odgovora da su svi krivi i da niko nije kriv, nema razlike. Svi su početkom raspada zajedničke države, poslednje decenije prošlog veka znali šta hoće, a šta neće. Samo to Srbi nisu znali. A srpsko pitanje je veoma složeno. Ono je nacionalno, državno, demokratsko, moralno, duhovno, kulturološko, lingvističko... Sve to i još više. Dakle, nijedno od tih krupnih pitanja nije rešeno i odgovornost za to svakako podjednako snose i politička i kulturna elita.

RAVNODUŠNOST

Dugo ste bili na čelu UKS. Nekada je ova institucija uživala veliki ugled i u njoj su se dešavale mnoge važne stvari. Šta se to u međuvremenu promenilo?

■ Promenile su se okolnosti, kulturni i društveni kontekst, a ne UKS. Koja nacionalna institucija uživa danas veliki ugled? Kao da se neko trudi da bude što gore, bar kad je u pitanju srpski nacionalni i kulturni interes. I danas se u Udruženju književnika dešavaju važne stvari, ali to nikoga ne interesuje, najmanje one koje to treba najviše da interesuje. Ravnodušnost je zahvatila sve. Ili malodušnost, svejedno. Tako, na primer, srpski manastiri na Kosovu i Metohiji postali su kosovski manastiri, sem časnih pojedinaca niko na to nije reagovao. UKS je neideološka asocijacija, esnafska, integrativna, jer okuplja sve pisce u matici i u svetu. A upravo to nekome smeta. Koliko ja vidim, danas su jači klanovi u kulturi i društvu nego ikada. Nadrealistički klan, na primer, čista je naiva prema današnjim klanovima. Unapred se već zna koja će knjiga biti prevedena u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, koje će se drame igrati, šta sve treba uraditi da tamo budete na ceni, koga treba naružiti da biste bili prevedeni i nagrađeni...
     
Kao pesnik koji je dobio sve važnije književne nagrade, mislite li da one danas imaju smisla?
   
■ Pesnik ne piše zbog nagrada. Pesniku pred belinom hartije niko ne može pomoći, ali mu svako može lako odmoći. Oduvek su postojale nagrade i ne vidim ništa loše u tome. Loše je to što su kod nas nagrade uglavnom simbolične. Kao u svemu u životu, i tu, naravno, ima ogrešenja. Ima dokonih i zlonamernih koji su čak izbrojali koliko kod nas ima književnih nagrada. Kao da je to jedini problem. Nisu svi nagrađeni i veliki pisci - neki su već sasvim zaboravljeni - kao što ni pisci koji nisu dobili neku veliku nagradu nisu loši pisci. Ne postoje apsolutno objektivna merila. Ali postoje manipulatori, njih ima, bilo ih je i uvek će ih biti, očigledno. Ali to je već nekakva politika i nema nikakve veze sa poezijom i umetnošću.
     
NEZAMENLJIVA

Kako vidite budućnost SKZ?

■ Velika društvena kriza u poslednjih deceniju i po nije mimoišla ni Srpsku književnu zadrugu. Ona ne može da se takmiči sa savremenim izdavačima, sa hit-knjigama i kiosk- izdanjima, ali će nastaviti sa objavljivanjem svojih tradicionalnih edicija, pre svega "Kola", a potom "Zabavnika", "Poučnika" i "Savremenika" i drugih biblioteka. Danas se Srpska književna zadruga nalazi na putu svog potpunog oporavka. Ona nije samo izdavačka kuća već kulturna institucija od posebnog kulturnog značaja. Knjigu ništa, ipak, ne može da zameni pa ni Zadrugu ne može da zameni neki drugi izdavač. Ona traje od 1892. i trajaće i ubuduće.

Dragana Matović | 12.08.2006. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:186887-Rakitic-Ne-mogu-da-cutim)     


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina April 15, 2012, 03:57:22 pm
*

ZABORAVLJENI KLASICI

Sigurno postoje knjige koje analitički obrađuju pojedine pisce i pojedine teme, ali što se tiče dnevne, aktuelne kritike, ona više nije na visini književne produkcije

BANJA LUKA — Prva pjesnička knjiga Slobodana Rakitića "Svjetlosti rukopisa" u izdanju beogradske "Revije" objavljena je 1967. godine. Moglo bi se reći da je na 40. rođendan svoga rada Rakitić dobio nagradu "Šušnjar" za knjigu "Potomak, Novi Potomak" koju je ove godine izdala Raška škola iz Beograda. 

■ Nagrade na neki način doprinose suočavanju pesnika sa samim sobom i svođenju računa sa samim sobom. Doprinose i sagledavanju puta koji je pesnik prošao — rekao je Rakitić. On je naglasio da nagrade nekada možda dođu kasno, mnogo je bolje da ih čovjek prima mlad, jer onda djeluju podsticajno.

■ U suštini nagrade su uvek dobrodošle, zato što skrenu pažnju na pesnika i na njegovo djelo, pogotovo u našem vremenu kada se poezija malo čita, i kada su mali tiraži dela — naglasio je Rakitić. On je rekao da mu je nagrada "Šušnjar" posebno draga, zato što je već dugo vezan za ove prostore.

■ Dolazio sam ovdje često poslednjih godina, pa i za vrijeme ratnih dešavanja. Govorio sam o prvom dobitniku nagrade "Šušnjar" na toj književnoj manifestaciji, o profesoru Nikoli Koljeviću — ispričao nam je Rakitić. On je naglasio da je upravo Koljević u nagrađenoj knjizi "Otadžbinske teme", govorio o nekim velikim civilizacijskim vrijednostima, o vrijednostima koje posjeduje naša kultura i naša književnost.
 
■ Nastalo je neko čudno vrijeme, došle su promene. Danas se čita laka literatura, nešto što će čitaoca više razonoditi, a ne podsticati da razmišlja i da se dobro zamisli nad stvarima koje u tim knjigama postoje — mišljenja je Rakitić. On smatra da bi jedan od razloga za to mogao biti ubrzan život, kojim se danas živi na našem području.

■ Takvu "laganu" literaturu još uvek ne mogu da shvatim, pogotovo imajući u vidu knjige ruskih klasika, Kafke i drugih dela poznatih pisaca — rekao je Rakitić. On je istakao da ni književna kritika nije ono što je nekada bila.

■ Sigurno postoje knjige koje analitički obrađuju pojedine pisce i pojedine teme, ali što se tiče dnevne, aktuelne kritike, i reagovanja na pojedine knjige, mislim da se tu nešto promenilo i da kritika više nije na visini književne produkcije — bio je izričit Slobodan Rakitić.

Slobodan Rakitić je rođen u Vlasovu kraj Raške, gdje je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Novom Pazaru, a jedno vrijeme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise "Savremenik" i "Raška". Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list "Književna reč" 1972. godine.

■ U zemlji u kojoj uglavnom najveći deo ljudi veoma teško živi i književnici žive isto — rekao nam je Slobodan Rakitić. Naglasio je da književnici dijele sudbinu svoga naroda i to ne samo u tome kako žive, nego i u svim drugim problemima.

■ Poezija svjedoči, ona je jezičko djelo, a jezik je suština umjetničkog djela. Prava istorija jednog naroda upravo se nalazi u pjesništvu tog naroda, a i duhovnost je u pjesništvu — rekao je Rakitić. Dodao je da je poezija uvijek aktuelna, a da se nikada ne zna šta će biti tema jedne pjesme.
 
■ Poezija mora da služi jeziku, a najvažnije je pisati dobru poeziju. Po pesmi možete prepoznati tačno iz kojeg je vremena jer ona nosi znake tog vremena, tog podneblja i karakteristike jednog naraštaja — istakao je Rakitić.

Glas Srpske | Datum: 02.08.2007.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina April 15, 2012, 03:57:45 pm
*
RAKITIĆ:


DVE DECENIJE KAO PET VEKOVA

Pesnik Slobodan Rakitić o dvadeset godina višepartijskog sistema, podelama, lutanjima, cenzuri: Zgusnuto su nas pogodili veliki lomovi. Više smo raspeti i ugroženi iznutra nego spolja


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Slobodan_Rakitic_Dve_decenije_kao_pet_vekova.jpg)


SRPSKI višepartizam ovog decembra "slavi" dvadeseti rođendan. Jedan od pionira početne borbe za demokratiju je i pesnik Slobodan Rakitić, koji je te 1990. godine, bio jedan od osnivača SPO i šef najjače antimiloševićevske poslaničke grupe u parlamentu.

Dve decenije kasnije, kada se demokratija "odomaćila" u Srbiji, Rakitić je kao predsednik Srpske književne zadruge daleko od stranaka i politike. Povukao se u knjige i rukopise:

■ Mnogi su se povukli u sebe i udaljili od politike. Osamdesetih godina prošlog veka znali smo za šta smo i protiv čega smo. Danas, na žalost, ne znamo ni jedno ni drugo.

Jeste li ovako zamišljali Srbiju za koju se borite kada ste krajem osamdesetih vodili intelektualne rasprave u Udruženju književnika i dok ste ulazili u političku arenu?

■ Srbija danas izgleda kao u Disovoj pesmi "Naši dani", a od tada je prošlo gotovo sto godina. Dve decenije istorije nije mnogo, ali u životu jednog čoveka, jednog naraštaja to je dug period. Za to vreme Srbima su se zgusnuto dešavali lomovi i potresi koji se srećnim narodima i ozbiljnim državama ne dešavaju ni u pet vekova, ili se ne dešavaju uopšte. Nama je, pak, bilo suđeno da, iako brojčano mali narod, budemo u središtu najvećih zbivanja u poslednja dva veka kao direktni učesnici. Posledice su katastrofalne.

Da li ste tada naivno verovali da će se rušenjem komunizma rešiti svi nacionalni problemi Srbije i da ćemo naprasno i preko noći "ozdraviti", stati na noge i postati prijatelji svima?

■ Uvođenje političkog pluralizma i višestranačja, za čim smo žudeli u komunizmu, donelo nam je istovremeno i raspad države, ratove i nova stradanja, umesto uzorne demokratije. Shvatili smo da komunizam nije samo politički sistem već način života. Ponadali smo se da ćemo ga se brzo osloboditi, ali njegovi koreni su odveć duboki.

Pa šta nas je zapravo snašlo umesto obećane katarze?

■ Zbili su se takvi paradoksalni politički i socijalni obrti koje je teško shvatiti. Kao što su se devedesetih komunisti prekonoć prerušili u socijaliste, tako su se u sledu događaja, posle 2000, socijalisti prerušili u demokrate. Posledica tog kameleonskog ideološkog obrta jeste osiromašen narod, oslabljena država, razorene industrija i poljoprivreda, ugrožene nacionalne, kulturne i duhovne institucije, opustošena kultura i prosveta.

U kojoj meri su, mali, obični ljudi postali samo puki posmatrači svetskih pomeranja i domaćih političkih razračunavanja?

■ U nekoliko mahova poslednjih decenija narod je iskazivao svoju političku volju, energiju, žilavost i istinsku želju za korenitim promenama. Ali ta volja je postepeno tihnula, energija iscurila i zavladala je duboka apatija i razočaranje. Već duže vreme nalazimo se u svojevrsnoj i političkoj i egzistencijalnoj hibernaciji. Ogromna je nesrazmera između obećanja političkih stranaka uoči svakih izbora i stvarnog stanja u zemlji. Osiromašeni narod postao je tek nemi posmatrač zbivanja poput igrača oko ruleta dok čekaju na kom će se broju točka kuglica zaustaviti. Zemlja je pretvorena u ogroman činovnički mehanizam, skup i neefikasan.

Da li su srpske podele dublje, a nepomirljivi jaz između "dve Srbije" veći nego pre dve decenije ili je raspolućenost srpskog duhovnog i intelektualnog organizma usud koji se ne leči?

■ Podele su, nažalost, tradicionalna odlika Srba. I uvek su nas skupo koštale. Tokom decenija i vekova te podele su samo produbljivane i dobijale su nova politička svojstva i oblike. Podela na "dve Srbije" danas je gotovo institucionalizovana. Njih podstiču i takozvane nevladine organizacije ne samo u politici nego i u mnogim društvenim segmentima, i to onim najbitnijim. U tom smislu "druga Srbija", kako je inače sama sebe nazvala, ima povlašćen položaj. Državnu politiku više vode nevladine organizacije nego vlada. Ni u jednoj evropskoj i vanevropskoj državi nevladine organizacije nemaju moć koju imaju kod nas. Očigledna je tendencija da se srpska kultura i umetnost liše svojih nacionalnih svojstava, identiteta, kao da nacionalno ne može da bude univerzalno. Sopoćansko "Uspenje", mileševski "Beli anđeo", studeničko "Raspeće" i dečanski "Isus Pantokrator" nisu samo srpska nego i svetska baština, sa univerzalnim vrednostima.

Može li Srbija pronaći sebe i svoje mesto tokom novih globalnih prestrojavanja, dok je razapeta na "četiri stuba spoljne politike"?

■ Diplomatska strategija Srbije, svedena na "četiri stuba spoljne politike", uopštena je politička krilatica. Takva orijentacija se na izvestan način podrazumeva i ne vidim u tome ništa specifično. Deluje kompromisno i izbalansirano, imajući u vidu šta nam se sve dešavalo poslednjih dvadeset godina. Ako nešto treba staviti u prvi plan, onda je to da Srbija nema alternativu. To uvek treba da bude polazno stanovište i suštinska odrednica naše unutrašnje i spoljne politike. Srbija je evropska zemlja i ne može se postavljati kao politički cilj ono što ona već jeste i što je bila u čitavoj svojoj istoriji. Danas je Srbija više raspeta i ugrožena iznutra nego spolja.

Kako vam je izgledao diplomatski slalom Srbije uoči dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu?

■ Povlačenje odluke da se ne ide u Oslo na dodelu Nobelove nagrade za mir i izmena Rezolucije Ujedinjenih nacija o Kosovu, dve su krupne greške koje su ponizile ne samo ministra spoljnih poslova i Vladu Srbije, već samu Srbiju. Ko ne poštuje sebe, ne može očekivati da ga drugi poštuje. Čak i da su politički potezi Vlade Srbije bili ishitreni i pogrešni, nije ih trebalo menjati.

Na koji način uopšte pronaći čarobnu formulu i obezbediti poštovanje u realnom svetu interesa, pritisaka i jasnih pravila utakmice u kojoj smo mi mali igrači?

■ Pritisci spolja su očigledni, naročito kad se tiču Kosova. Vlada Srbije treba da postavi graničnu liniju ispod koje ne može da ide suprotno državnim interesima. Inače, nema kraja ucenjivanju i pritiscima. Propuštena je šansa 2000. godine, kad je uspostavljena nova vlast u Srbiji, da spolja prestanu pritisci i ucene. Međutim, ista politika spolja nastavljena je i posle toga.

Može li Srbija bar da sačuva kulturni i duhovni identitet u zamajcu sveopšte globalizacije?

■ Globalizacija, koja bi trebalo da bude prednost, pokazala je svoju ružniju stranu, jer je kod nas pogrešno primenjena poništavanjem svega što čini kulturni i duhovni identitet srpskog naroda. To se čini preko pojedinih institucija i favorizovanih nevladinih organizacija koje se bave takozvanom "dekontaminacijom" srpske kulture. Umesto obogaćivanja novim vrednostima, prožimanja različitih tendencija i kulturnih modela, kultura se osiromašuje i obezličuje. Cilj je da se izmeni ne samo sadašnjost nego i prošlost srpskog naroda, njegova istorija i njegove temeljne vrednosti. Globalizacija podrazumeva i upoznavanje drugih kultura sa našim vrednostima i našom tradicijom.

Kakvo je stanje danas u srpskoj kulturi, izdavaštvu i oseća li se uticaj ili pritisak političkih struktura?

■ Politika je uvek imala veliki uticaj na kulturu, ima je i danas. Kultura je interesuje prvenstveno ako joj služi. Posledice takvog odnosa su pogubne, jer se time ugrožava ne samo njen identitet, već identitet i suštastvo čitavog naroda. Kultura često služi i za nametanje određenih ideoloških i političkih koncepata i modela. Ponovo su revnosni ideološki cenzori. Nigde se ne manipuliše toliko kao u kulturi i kulturom, njenom upotrebom u političke svrhe. Važna umetnička dela i pojave se prećutkuju, kao da ne postoje. Očigledno da postoji autocenzura. U medijima se vrte, ukrug, iste ličnosti. Poput lažnih vidovnjaka, najaktivniji su samozvani analitičari, tobožnji eksperti, krojači nove stvarnosti. Zato nije čudno što se narod zaglupljuje i narkotizuje emisijama poput "Farme" i "Velikog brata".

Da li su se zbog svega intelektualci ućutali ili su i oni u sprezi sa neminovnim političkim procesima? Nedostaje li nam reč umnih ljudi kao korektiv političarima i birokratama?

■ Godinama smo se borili protiv famoznog verbalnog delikta, danas je postao legitiman oblik političkih obračuna. Čitav svet je izmenio svoje lice. Političari su nadmeni i samozadovoljni, i kod nas i u svetu, i ne dozvoljavaju nikakav korektiv, ma koliko to bilo potrebno. Sa omalovažavanjem se gleda i na najveća imena iz sveta koja su imala razumevanje za stradanje Srba u poslednje dve decenije, posebno u vreme NATO agresije na Srbiju (Solženjicin, Čomski, Peter Handke, Harold Pinter i mnogi drugi). Oni se svi svrstavaju u disidente, kao prevaziđenu pojavu, iz vremena totalitarizma.


SVETI SAVA KAO UZOR
Koliko vam intimno znači Orden Svetog Save koji ste nedavno dobili?
■ Sveti Sava je jedina srpska istorijska ličnost čije ukupno delo i njegova svetačka svetlost traju u kontinuitetu od njegovog doba do danas. U samoj osnovi srpskog nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta, koji se održao kroz vekove i onda kad nije bilo srpske države, nahodi se njegovo delo. On nam je dao nacionalna i duhovna svojstva koja nas čine kakvi smo bili kroz vekove i kakvi smo danas. Ako želimo da opstanemo, imamo njegov put i njega kao uzor. Orden Svetoga Save primio sam kao najveću počast.

"VIKILIKS" NE MENJA SVET
Da li će svet biti drugačiji posle afere "Vikiliks"?
■ Mislim da se ništa neće promeniti. Svet je odavno postao "globalno selo". Mnogo šta što je "Vikiliks" objavio bilo je poznato. Važni politički potezi uvek se povlače negde drugde. Ono što važi za velike, ne važi za male države. Uvek neko gubi, a neko dobija. Koliko dugo se zna o stravičnim zločinima OVK na Kosovu i Metohiji, trgovini ljudima, ljudskim organima, drogom i oružjem, o čemu je pisala čak i Karla del Ponte, ali sve je to bilo obavijeno ćutanjem. Ne znam da li o tome ima informacija u "Vikiliksu". Ne bi me čudilo da nema!

Predrag Vasiljević | 18.12. 2010 | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:311898-Rakitic-Dve-decenije-kao-pet-vekova)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina April 15, 2012, 03:58:14 pm
*
Intervju: Slobodan Rakitić, pesnik


BLISKOST IZMEĐU RELIGIJE I POEZIJE

Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskoga u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno već političko pitanje

Slobodan Rakitić (1940), autor zbirki: "Svetlosti rukopisa", "Raški napevi", "Svet nam nije dom", "Pesme o drvetu i o plodu", "Žudnja za jugom", "Osnovna zemlja", "Tapije u plamenu", "Duša i sprud", "Vodena slova"… dobitnik je Ordena Svetog Save II stepena. U obrazloženju Svetog arhijerejskog sinoda SPC kaže se da je orden dodeljen pesniku za "delotvornu ljubav prema svetoj majci crkvi, naročito pokazanu njegovim neumornim književnim radom i velikim doprinosom u očuvanju i negovanju istinskih vrednosti i pravoslavnog duha srpskog naroda".

Srpska književna zadruga, u "Maloj biblioteci", objavila je novu Rakitićevu zbirku pesama "Plamen i rosa".

Dobili ste Orden Svetog Save II stepena, ali ne i Žičku hrisovulju. Najteže je, i dalje, dokazati se u svom zavičaju?

■ Put koji nam je odredio Sveti Sava, put je kojim i danas hodimo i zahvaljujući njemu mi smo ono što jesmo i ono što treba da budemo. Svetlost kojom nas je obasjao Sveti Sava osnova je naše tradicije i to onaj njen najsuštastveniji deo. Dodelu Ordena Svetog Save doživeo sam kao najveću počast. Imajući u vidu bliskost između religije i poezije, shvatam ga i kao počast pesništvu uopšte. On na neki način objedinjuje i sva druga priznanja, i koja sam dobio i koja nisam. Ionako se poezija ne piše za nagrade, visoko priznanje naše crkve pričinilo mi je veliku radost.

Lirski dnevnik "Plamen i rosa", kontrastnog naslova, objašnjavate citatom iz "Žitija i stradanja svetih mučenika". Gde ima vatre — ima i suza i rose, i mogu da se "smrznu i rosa i plamen"?

■ Zbirku "Plamen i rosa" čine pesme nastale u dugom periodu od 1966. do danas. Može se reći da je nastala sama, bez prethodnog plana. Citat na početku zbirke usledio je na kraju, kad je zbirka već bila završena, premda ima suštinsko značenje, jer ukazuje na celovitost sveta, fizičkog i duhovnog. Čini se da se u tom paradoksalnom jedinstvu nahodi suštinska dimenzija kojom se podjednako odlikuju i religija i poezija. Sintagma "plamen i rosa" može se uzeti i kao "varijanta" poetičke teorije Laze Kostića o "ukrštaju" suprotnosti. Sam naslov zbirke imao je nekoliko varijanata (Oganj i led, Plamen i inje, Vatra i sneg, Plamen i sen), ali su sve one sadržane u konačnoj verziji "Plamen i rosa".

Nežnu "Baladu", s refrenom: "Dušo moja usamljena u svetu", posvetili ste Branku Miljkoviću. Usamljen i neshvaćen otišao je i Branko Miljković, ali i toliki drugi pesnici?

■ Miljkovićeva poezija označila je prelom u srpskom pesništvu šeste i sedme decenije prošlog veka. Među mladim pesnicima, tek nekoliko godina mlađim od Miljkovića i njegove pesničke generacije, došlo je do svojevrsne polarizacije: na Miljkovićeve sledbenike i na one suprotne orijentacije. Prvoj grupi pripadao sam i ja. Miljković je nastojao da sjedini ono što se na prvi pogled ne može sjediniti. To je iskazao svojim čuvenim paradoksima, rađenim takođe po modelu "ukrštaja" Laze Kostića. Paradoksi na sažet način izražavaju celinu sveta. Maternja melodija, za kojom je tragao Nastasijević, takođe je traganje za integralnom poezijom. Pavlovićevo "mleko iskoni" podrazumeva kreativni odnos prema tradiciji. To su suštinski entiteti u pesništvu.

Poezija nastaje u samoći i iz samoće. U njenom tamnom vilajetu, kako kaže Miljković, svako bije "svoje izgubljene bitke". Čini se da u životu i nema pobeda.

U pesmi "Metohija" vidite svetlost nad Dečanima. Šta je, u ovom trenutku, rešenje za Kosovo i Metohiju?

■ Poezija nije samo pevanje u usamljenosti, već i svedočenje. Znatan broj pesama u zbirci "Plamen i rosa" ima to svojstvo. Ili sam bar želeo da ga ima. Svetlost je najsuštastvenija Božja istina. Naša poezija počinje učenjem o svetlosti Svetoga Save. I u najtežim godinama, godinama poloma, rasula i iskušenja, ta nit svetlosti iznad Dečana i Metohije nije se kidala. Od te svetlosti su sazdani i nimbusi oko glava srpskih svetitelja.

Kosovo je vekovima bilo u ropstvu, kao što je to i danas. Ne znam šta je rešenje, ali znam da treba istrajati u svom kosovskom opredeljenju i zavetu. Slediti nauk svetih otaca. Ništa nije izgubljeno čak i kad se čini da je izgubljeno. Treba istrajati...

U knjizi je najviše soneta. To je, očigledno, neprevaziđena forma koja, uostalom, odvaja pesnike od stihoklepaca?

■ Pod uticajem petrarkističke poezije, sonet u srpsko pesništvo uvode predromantičari Jovan Pačić, Jovan Došenović, Savo Mrkalj, Nikola Borojević i drugi. U vreme romantizma, sonet kod srpskih pesnika nije bio u modi, sem u retkim izuzecima (Branko Radičević, Medo Pucić, Jovan Ilić). Sa tradicijom dužom od sedam vekova u evropskom pesništvu i gotovo dva i po veka u srpskom, sonet se izborio za prvo mesto među svim pesničkim oblicima. Večni sonet, rekao je neko. Nema iole značajnijeg pesnika koji se nije ogledao u ovoj zatvorenoj, čvrstoj i virtuoznoj formi koja — što je paradoksalno — više omogućava brojne metričke i strukturalne varijacije nego što sputava...       

Posle Dučića, Šantića, Rakića i Bojića, dolazi do sonetne oseke u srpskom pesništvu. Iz ideoloških razloga i socrealistička poetika odbacila je sonet kao dekadentnu pojavu. Pedesetih godina prošlog veka dolazi do svojevrsne obnove soneta. Nova svojstva dali su mu Stevan Raičković, Borislav Radović i Branko Miljković.

Prve sonete objavio sam 1961. godine, kao student medicine, u listu "Student". Tom obliku ostao sam privržen do dana današnjeg. Pesme kojim se završava zbirka "Plamen i rosa" imaju sonetni oblik sa autopoetičkim svojstvima.

U Crnoj Gori su preveli "Gorski vijenac" na crnogorski jezik. Može li se i vaša poezija prevoditi na crnogorski?

■ Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskoga u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno već političko pitanje. Ispada da politika nije samo "veština mogućeg", već i "veština nemogućeg". Njegoš je pisao srpski, mislio srpski, osećao srpski, patio srpski. On nije samo tragični junak kosovske etike i kosovskog zaveta, onako kako su ga sazdali narodni pevač i srpski narod u vekovima ropstva.

Moglo bi se reći da je upravo Njegoš u "Gorskom vijencu" najsrpskiji pesnik. Kao što nije poštovana njegova testamentarna volja da počiva u maloj kapeli na Lovćenu, već je nasilno srušena, tako se sada ne poštuje ni njegovo najveće pesničko delo već se skrnavi i razara.

To je isti onaj rukopis nečoveštva koji je srušio malu kapelu. Ne čude me više oni koji to rade već me čudi vlast u Srbiji i brojne srpske naučne i umetničke institucije koje o svemu tome ćute.

Zoran Radisavljević | objavljeno: 06.01.2011. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Bliskost-izmedju-religije-i-poezije.lt.html)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Jun 01, 2012, 08:15:42 pm
*
Intervju: Slobodan Rakitić, pesnik


ROMANTIZAM I POSLE ROMANTIZMA


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Slobodan_Rakitic_Romantizam_i_posle_romantizma.jpg)


Poezija je srpski jezik učinila velikim, kao što se može reći da je srpski jezik poeziju romantizma učinio velikom

Srpska književna zadruga objavila je "Antologiju poezije srpskog romantizma", koju je priredio Slobodan Rakitić (1940), pesnik, esejista, antologičar. U antologiji, u tri poglavlja: predromantizam, romantizam i postromantizam, zastupljena su 44 pesnika. Portrete svih pesnika uradio je Predrag Dragović.

Ovo je prva integralna antologija poezije srpskog romantizma. Do sada ovakvih knjiga nismo imali?

■ Profesor Miodrag Popović, najbolji poznavalac srpskoga romantizma, pisac trotomne "Istorije srpskoga romantizma", objavio je 1962. godine, za školske potrebe, obimom neveliki zbornik "Srpska romantičarska lirika". Ne računajući brojne tematske antologije i zbornike, ovo je prva integralna antologija, ne samo srpske romantičarske poezije, nego i pesništva predromantizma i postromantizma. Vremenski, antologija obuhvata period veći od jednog veka. U doba prosvećenosti, srpsku književnost odlikuju dva dominantna pravca — klasicizam i predromantizam. Klasicizam je, u novim verzijama, nadišao i predromantizam i romantizam, ugradivši se u njih, ali svoj odjek imao je i u poeziji XX veka, na šta najbolje ukazuje "Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića.

U kojoj meri je Mrkaljeva i Vukova reforma srpskoga jezika doprinela nastanku srpskoga romantizma?

■ U "Antologiji" očigledne su pojedine faze i razdoblja u razvoju i konstituisanju srpskog pesničkog, odnosno književnog jezika. Nigde se kao u srpskoj klasicističkoj, predromantičarskoj i romantičarskoj poeziji nije ispoljila drama srpskog jezičkog identiteta kao suštinske odrednice srpske nacionalne samosvesti. Potresna je drama srpskog jezika i srpskog pesništva u periodu koji je prethodio Mrkaljevoj i Vukovoj reformi. U viševekovnoj jezičkoj tradiciji Srbi su razvijali književnost na slovenskom jeziku, koji je u različitim periodima imao različite recenzije: staroslovenski, ruskoslovenski, crkvenoslovenski, srpskoslovenski, srpski narodni jezik. Prema svim tim jezičkim varijantama Srbi su se odnosili kao prema svom nacionalnom književom jeziku, a u osnovi svih njih dve su bile ključne: staroslovenska i srpskog narodnog jezika.

Prevazilaženje diglosije krajem XVIII i početkom XIX veka i reforma pisma bili su odlučujući ne samo za razvoj srpskog pesništva, već za jedinstvo srpskog naroda i jačanje nacionalne samosvesti i samobitnosti.

Antologiju otvara poezija Dositeja Obradovića. S njim počinje predromantizam u srpskoj poeziji?

■ Epoha koja počinje Dositejem, a završava se Sterijom, predstavlja ključno razdoblje u srpskom pesništvu, ne samo zbog drame na planu jezika, već i zato što su se tada zametnule klice koje će svoje najlepše plodove doneti u romantizmu. Upravo su predromantičari uspeli da prevaziđu i takoreći "izmire" izvesne protivurečnosti između klasicista i romantičara. Presudnu ulogu u razrešenju te svojevrsne pesničke drame imao je Vukov i Daničićev rat za srpski jezik i pravopis. Taj rat je bio neumoljiv i radikalan, premda je, sa današnjeg aspekta, moglo biti i drugačije. Najgore su prošli Vukovi protivnici, Jovan Hadžić i Milovan Vidaković, čiji je značaj za srpsku kulturu izuzetan. Ovom Antologijom nastojali smo da ispravimo nepravdu i prema njima.

Ko su najistaknutiji predstavnici srpskog romantizma?

■ Tu nema nepoznanica. Kao što su u predromantizmu Solarić, Pačić, Došenović, Mrkalj i Sterija najznačajniji pesnici, tako su Njegoš, Branko Radičević, Đura Jakšić, Zmaj i Laza Kostić glavni stubovi srpskog romantičarskog pesništva, ali i srpskog pesništva uopšte. Tu su naravno Sarajlija, Koder, Jovan Subotić, Petar Preradović, Medo Pucić, Jovan Grčić Milenko, i niz pesnika od kojih su neki bili slavni u svom vremenu, a potom su pali u zaborav. Ovom "Antologijom" nastojali smo da ih vratimo u naše pesništvo ili bar ukažemo na njih. Posebno mesto u Antologiji ima Vojislav Ilić koji je sam u svojoj poeziji prošao kroz predromantizam, romantizam, klasicizam, postromantizam i simbolizam. On je otvorio vrata prema Dučiću i srpskoj Moderni.

Najveći uticaj na naše romantičare imali su nemački pesnici. Bilo je to vreme čvrstih književnih veza između srpske i evropske poezije?

■ Uz nemački i ruski, jak je bio i romanski uticaj na srpsko pesništvo. Oko Dositeja postojala je tzv. tršćanska pesnička škola, kojoj su pripadali gotovo svi glavni srpski predromantičari (Jovan Došenović, Pavle Solarić, Vićentije Rakić i drugi), u severnoj Italiji — Jovan Pačić, u Dalmaciji i Liki – Savo Mrkalj i Nikola Borojević. Gotovo kod svih njih primetan je uticaj italijanskih pesnika, posebno Petrarke i Mikelanđela. U srpsko pesništvo prodiru oblici i svojstva romanske pesničke škole (sonet, oktave, tercine). Značajan doprinos sonetnoj formi dali su Pačić, Došenović, Mrkalj, Borojević. Paradoksalno je da je sonet bio karakterističniji za predromantičare nego romantičare. Nekoliko soneta koje je napisao Branko Radičević pokazuju da je velika šteta što je prestao da ih piše.

U kojoj meri je romantizam živ danas i kakav uticaj ima na mlade pesnike?

■ Romantičarske poezije bilo je pre i posle romantizma. Veliki pesnici uvek su i pesnici velikih sinteza, što se vidi na primeru "Antologije poezije srpskog romantizma", koja nije samo književno svedočanstvo o jednom velikom pokretu nego je i jezičko, istorijsko, filozofsko, estetsko, kulturno i društveno svedočanstvo. Nemerljiv je značaj poezije predromantizma i romantizma u razvoju i utemeljenju srpskoga jezika. Poezija je srpski jezik učinila velikim, kao što se može reći da je srpski jezik poeziju romantizma učinio velikom. Revolucija na planu poezije i jezika bila je značajna za srpski nacionalni identitet — podjednako kao i srpska revolucija 1804. godine.

Zoran Radisavljević | objavljeno: 03.10.2011. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Romantizam-i-posle-romantizma.lt.html)
Fotografija: T. Janjić


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Jul 20, 2012, 11:28:24 pm
*

ŠTO ĆUTIŠ SRBINE TUŽNI

Slobodan Rakitić nije odoleo iskušenju da sačini svoju antologiju, usredsređujući se na doba romantizma, u širokom značenju tog pojma… Rezultat je kapitalno delo koje svrstava našeg pesnika u red najznačajnijih antologičara

Pred nama je kapitalno delo pesnika Slobodana Rakitića, antologija koja obuhvata tri značajne epohe: predromantizam, romantizam i postromantizam. Ovim impozantnim delom pesnik Rakitić se svrstao u red znamenitih naših antologičara: da pomenemo samo Bogdana Popovića, Miodraga Pavlovića, Zorana Gavrilovića — lista uglednih antologičara je duga. Rakitić nije odoleo iskušenju da sačini svoju antologiju, usredsređujući se na doba romantizma, u širokom značenju tog pojma...


KRATKOVEKI PESNICI
 
Romantizam je velika, svetlonosna epoha u istoriji svekolikog evropskog pesništva. Po nemačkim filosofima i pesnicima, to je doba muzike. Vagnerova je to misao, a i Ničeova, čije je delo "Rađanje tragedije iz duha muzike" imalo znatan uticaj širom sveta, pa i u Rusiji. Aleksandar Blok, ali ne samo on, zastupa ideju o duhu muzike, to jest o uzvišenoj harmoniji kojom su prožete i oplemenjene velike epohe u povesti čovečanstva. Srodna zamisao je prisutna i u teoriji Šopenhauera. Posle zatišja u Srednjem veku, humanizam i renesansa su velike muzičke epohe. Nekoliko stoleća stišana, muzika je opet preplavila stvaralaštvo u vreme velikih revolucija, koje su osmišljavale i nadahnjivale doba romantizma, u svim umetnostima, osobito u muzici i u pesništvu.. Romantizam nije samo istorijski ograničen književni pravac. On je stil života, način osećanja... Biti romantičar znači živeti na nov način, udesetostručenom snagom. Posle renesanse i reformacije, došle su nove godine trijumfa duha muzike: 1789, 1830, 1848, 1871, 1917... A zar nisu tu, u saglasju sa Evropom, i srpske revolucije, Prvi i Drugi srpski ustanak? I celo to devetnaesto stoleće sve do prvih decenija dvadesetog. To je doba velikih pregnuća za oslobođenje i ujedinjenje, za preporod u svim oblastima... Rakitić nije slučajno svojoj antologiji dao početni ton dozivajući Dositeja, tvorca himne "Vostani Serbie". I sve što zatim sledi — Njegoševo gorostasno delo i Vukov veličanstveni podvig — u skladu su sa sudbonosnim zbivanjima na istorijskoj pozornici Evrope. Ali posle te veličanstvene epohe romantizma jedinstvo sveta, jedinstvo umetnosti, nauke i života biće razbijeno. Šiler je, kažu, poslednji predstavnik pravog, muzikalnog humanizma, koji je ujedinio u sebi umetnost sa životom i naukom, čoveka sa muzikom. Posle njega se humanizam u sudaru sa sve prozaičnijom stvarnošću razlio i rasuo u bezbroj rukavaca. Što je grananje veće, muzikalnost, to jest smisao za jedinstvo i sklad manja je, i duh kulture je slabiji... Ta razbijenost i sve veća podeljenost na specijalizacije — odlika je postromantičarske civilizacije. Tu sudbinu Evrope podelio je i srpski narod. Savremeni umetnik, srpski pesnik, i svi stvaraoci kulture, kojoj smetaju granice, treba da traže izgubljenu, a sveujedinjujuću muziku. Njen nesvesni čuvar je — veruju plemeniti zanesenjaci — narod, onaj što ne pristaje na podele i usitnjavanje, a teži jedinstvu koje je zlovolja civilizacije i savremene politike uništila. Jer "gde jedinstvo vlada — tu stanuje Bog". Kad kažemo muzika, mislimo na sklad i na spasonosno jedinstvo uprkos razlikama, a one su, kod vernih duhu muzike, samo bogatstvo, raskoš koje valja brižno negovati. Duh muzike podrazumeva vladavinu ideala, koji kao nebeski svod natkriljuju i krote centrifugalne sile...

Taj veličanstveni luk, kao raznobojna i očaravajuća duga, prisutan je u Rakitićevoj antologiji. U njenom središnjem delu su vrhunci — mislim na lirske uzlete u "Gorskom vijencu" koji deluju kao neponovljiva refleksivna lirika; mislim takođe na najbolje pesme Branka Radičevića, Zmaja, Đure Jakšića i naravno Laze Kostića, čija je "Santa Marija" pesma nad pesmama, kruna cele epohe romantizma, istinski trijumf tog duha muzike, o kojem su nadahnuto govorili veliki filosofi, kompozitori i pesnici... Njegoš, Vuk, Branko, Zmaj, Đura Jakšić, čudesni Laza Kostić — to su naši vrhovi...

Dragan Nedeljković | 10.11.2011. | Pečat (http://www.pecat.co.rs/2011/11/sto-cutis-srbine-tuzni/)     


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Septembar 27, 2012, 12:37:56 am
*
KNJIŽEVNIK SLOBODAN RAKITIĆ:


ZABORAVLJENI PJESNICI PONOVO U KNJIŽEVNOM ŽIVOTU

Oduvek me je privlačio duh romantike. Najveći srpski pesnici su iz epohe romantizma (Njegoš, Branko, Đura, Zmaj, Kostić). Oni su još uvek stubovi ne samo srpskog romantizma već srpske poezije uopšte. Romantizma je bilo i pre i posle romantizma.

Rekao je ovo u intervjuu "Glasu Srpske" književnik Slobodan Rakitić, kome je Srpska književna zadruga nedavno objavila "Antologiju poezije srpskog romantizma", koja privlači veliku pažnju čitalačke publike i književne kritike.

GLAS: Možete li nam nešto reći o samoj Antologiji, šta Vas je, u stvari, inspirisalo da je priredite?

RAKITIĆ: Godine 1978, za školske potrebe, priredio sam zbornik "Poezija romantizma jugoslovenskih naroda". Više se i ne sećam kako je došlo do toga da baš ja radim takav zbornik, koji bi obuhvatio sve jugoslovenske romantičare. Drugo izdanje izišlo je 1982, u 20.000 primeraka, kao i prvo, što je za današnje prilike više nego zavidan tiraž. Takve knjige kod nas do tada nije bilo. Antologija, na kojoj sam radio, s povremenim prekidima, gotovo deset godina, obuhvata više od jednog veka srpskog pesništva. Otuda u njoj predromantičari, romantičari i postromantičari. Vojislav Ilić, koji je ispunio poslednje dve decenije 19. veka, kada je romantizam već bio na zalasku, prošao je kroz klasicizam, predromantizam, romantizam, realizam i simbolizam. Njegova poezija je autentičan oblik velike sinteze. Na isti način, "Antologija poezije srpskog romantizma", bar kako je ja vidim, ima integrativni karakter i predstavlja takođe sintezu najboljih romantičarskih ostvarenja na srpskom jeziku.

GLAS: Koje razdoblje i koje značajne srpske pjesnike obuhvata Antologija?

RAKITIĆ: "Antologija poezije srpskog romantizma" obuhvata kraj 18. veka, čitav 19. vek i prve decenije 20. veka. To je i najznačajnije razdoblje moderne srpske istorije, u kome se odigrala Karađorđeva revolucija, Vukova reforma jezika i pisma i prodor srpske narodne poezije u Evropu. Obnovljena je srpska država i najznačajnije državne, kulturne i prosvetne institucije. Osnovano je Društvo srpske slovesnosti, Matica srpska i Srpska književna zadruga itd. To je put od Kneževine i Kraljevine Srbije, pod autoritarnom vladavinom dinastije Obrenovića, do uzorne demokratske monarhije na čije čelo 1903. dolazi kralj Petar Prvi Karađorđević. Srpski narod je prošao na državnom i kulturnom planu promene koje se u normalnim prilikama ostvaruju stolećima. Srpski predromantičari stvaraju uglavnom u velikim evropskim centrima, Trstu, Beču, Pešti, Lajpcigu. U tim centrima postojali su srpski književni pokreti, iz kojih je izišlo nekoliko značajnih pesnika koji su prethodili romantizmu (Solarić, Pačić, Mrkalj, Luka Milovanov, Borojević i drugi). Prelaskom Matice srpske i Letopisa iz Pešte u Novi Sad, nastaju novi srpski kulturni centri. Srpski romantičari imaju središno mesto u najznačajnijim antologijama srpske poezije (Bogdana Popovića, Zorana Mišića, Miodraga Pavlovića). Svaka od ovih antologija ima svoj poetički identitet. U "Antologiji novije srpske lirike" Bogdana Popovića nema Kostićeve pesme "Santa Maria della Salute", za koju je morao znati, ali je zato Popović imao sluha za drugu veliku Kostićevu pesmu, "Spomen na Ruvarca". Takođe lepo mesto imaju romantičari u Pavlovićevoj "Antologiji srpskog pesništva" (1964). Metafizička dimenzija, karakteristična za ovu antologiju, bila je svojstvena i predromantičarima i romantičarima, tako da je uspostavljen kontinuitet sa srpskom srednjovekovnom poezijom. Ta spona bio je Venclović. Nastojao sam da na jedan broj zaboravljenih pesnika, najčešće nepravedno, ponovo skrenem pažnju i vratim ih u književni život. Uostalom, jedna od važnih uloga Antologije jeste i u tome.

GLAS: Kakav je, u stvari, njen značaj, odnosno koliko romantizam utiče na pjesničko stvaralaštvo danas?

RAKITIĆ: "Antologija poezije srpskog romantizma", pored književnog, ima i dokumentarni značaj, jer svedoči ne samo o pesnicima nego i o vremenu i podneblju kada su pojedine pesme nastale. Zatim ukazuje na širi evropski kontekst srpskoga romantizma. Naši predromantičari bili su u čvrstim vezama sa evropskim pesničkim tokovima, nemačkim, italijanskim, ruskim i francuskim. Pod uticajem Petrarke nastaju prvi srpski soneti (Orfelin, Jovan Pačić, Jovan Došenović, Sava Mrkalj, Nikola Borojević). To se isto odnosi i na romantičare (Medo Pucić, Jovan Ilić, Branko Radičević, Petar Sundečić i drugi). Nažalost, u srpskom romantizmu sonet nema ono mesto koje je imao u najznačajnijim evropskim književnostima.

GLAS: Postoji li, po Vama, danas kriza knjige i čitanja?

RAKITIĆ: To je opšte mesto naše stvarnosti. I ne samo naše. Živimo u vreme opšte krize, koja nije samo kriza knjige i čitanja. Kao što se može videti, knjige se ipak i štampaju i čitaju. Čini se da se više štampaju nego što se čitaju. Ali svaka knjiga, ipak, nađe put do svog čitaoca. Bio sam u julu na međunarodnom pesničkom festivalu na jugu Francuske, u Setu, rodnom mestu velikog francuskog pesnika Pola Valerija. Stiglo je u Set preko stotinu pesnika i muzičara, uglavnom iz mediteranskih zemalja. Festival je trajao desetak dana. Ceo grad je živeo duhom poezije, muzike i umetnosti. Na nekoliko mesta u gradu održavani su pesnički programi, od podne do duboko u noć. Poslednjeg dana, u jednoj bašti, s pogledom na more, imao sam svoje završno pesničko popodne, pred pedesetak ljubitelja poezije, koji su pažljivo slušali moje pesme na srpskom i francuskom. Bio sam više nego iznenađen pažnjom i prijemom i njihovim interesovanjem za poeziju.


Nova djela

GLAS: Planirate li da pišete novu knjigu?

RAKITIĆ: Spremam nova izdanja svojih ranijih knjiga. Nadam se da će u vreme sajma izaći prvo kolo od pet knjiga: "Svetlosti rukopisa", "Raški napevi", "Svet nam nije dom", "Zemlja na jeziku" i "Duša i sprud". Iduće godine trebalo bi da izađe drugo kolo, takođe u pet knjiga. O ostalim planovima, neki drugi put.

Mirna Pijetlović | 23.10.2011 | Glas Srpske (http://www.glassrpske.com/kultura/vijesti/Knjizevnik-Slobodan-Rakitic-Zaboravljeni-pjesnici-ponovo-u-knjizevnom-zivotu/lat/65188.html)     


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Decembar 06, 2012, 12:57:06 pm
*
SLOBODAN RAKITIĆ:


NE ŽIVIMO U MRAKU NACIONALIZMA, VEĆ U SUMRAKU DEMOKRATIJE Deo I

Teško je sresti istinoljubivog čoveka u Srbiji koji je zadovoljan našom stvarnošću. Ideali koje smo postavili sebi na početku višestranačja raspršili su se kao mehuri od sapunice. Umesto da smo se približili rešenjima, mi smo se od njih udaljili. Jedino su mediji neiscrpni u kreiranju političke, ekonomske i kulturne stvarnosti. Svetom inače vladaju činovnici i birokrate, a ne istinski lideri i državnici


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Slobodan_Rakitic_U_sumraku_demokratije.jpg)


Kao što Srbija, za najveći broj njenih građana, nije zemlja u kojoj je lagodno i udobno živeti, tako ni srpska javna scena — politička i kulturna, za većinu njenih aktera nije mesto "pravolinijskih" karijera, predvidljivih prilika i pouzdanih tokova profesionalnog i društvenog opstajanja. Za intelektualce, pogotovo za one koji su položajem, javnom aktivnošću, kao i medijskom pažnjom izdvojeni iz šire grupacije koju zovemo "društvenom i kulturnom elitom", retko da ima smirenja u zavetrini radnih kabineta i bezbedne nedodirljivosti dostignutog položaja.

Često u situaciji da brane ne samo svoj "veltanšaung", već i profesionalni i lični integritet i dostojanstvo, stvaraoci u fokusu javne pažnje, naročito oni iz društveno-politički angažovanog "ešelona", u prilici su da pored bitaka u sferi sučeljavanja kritičkog mišljenja upoznaju i oštricu koja prevazilazi uobičajenu usredsređenost i kontroverze "koncepcijskih i principijelnih" neslaganja, takođe i da ponekad dožive javnu omrazu i izopštenost.

Slobodan Rakitić, naš sagovornik, jedan je od pisaca i intelektualca koji bi o pomenutim nepisanim pravilima i duhu vremena koji je obeležio društvenu pozornicu Srbije neposredno pre, a potom i u vreme tranzicije, mogao da govori sa pouzdanim iskustvom. Kao književnik koji je gotovo deceniju i po učestvovao i odlučivao u političkom životu, danas — iako živi "mirnim životom" predsednika SKZ-a — u prilici je da sluša kritike, prozivke i još uvek "polaže račune" neistomišljenicima. Ni novinarska, ni druga društvena, često zakulisna kinjenja, pogotovo iz diskursa koji se kritički odnosi prema "nacionalizmu i patriotskom angažmanu" nisu bila (a nisu ni sada) izuzetak. Respektabilna biografija, ne samo pisca već i poslanika, predsednika UKS-a i prvog čoveka slavne Francuske 7 u vreme kada je "grmelo", izazov je za mnoge koji bi da ga "preslišaju". Rakitić se p(r)oziva da "položi račune", kako za sopstvene, tako i za kolektivne, stvarne ili tobožnje greške, "srpsku krivicu", ideološke zablude, istorijska i nacionalna posrtanja… I — naravno za "nacionalizam" i "patriotizam" , kao pojmove čije je značenje u ovom vremenu podložno preispitivanju i "rasklimavanju". U razgovoru za "Pečat" Slobodan Rakitić pojašnjava svoje razumevanje pomenutih problema, istorijskih, kao i aktuelnih prilika u životu srpske nacije i države.

Jednom ste primetili kako i "pisanje soneta može biti političko pitanje". Čini se da danas malo šta u životu naše zemlje nije "političko pitanje"! Da li je tu reč o usudu malih naroda i kultura ili je pak u pitanju neko posebno nacionalno "prokletstvo"?

■ Kultura je, iako su njene vrednosti univerzalne, ukupnom svojom suštinom u osnovi identiteta svakog naroda. Kultura našeg srednjeg veka ogleda se u pesništvu, slikarstvu, žitijima i hramovima. Zato su se naši neprijatelji i okomili na naše kulturne vrednosti, istoriju i mitologiju, na čitavu našu prošlost. Rasturanjem Jugoslavije, početkom devedesetih godina, nastalo je rastakanje srpskih duhovnih vrednosti, književnosti i jezika. U sklopu dramatičnih događaja s kraja prošlog veka pitanje Kosova je internacionalizovano i time je dobilo za srpski narod sudbinske razmere. Završni čin je bio secesija Kosova i Metohije 17. februara 2008. godine i njeno priznanje od strane SAD-a, Evropskog parlamenta i najmoćnijih zemalja Evropske unije.
 
Ispostavilo se da je stvaranje Jugoslavije 1918. godine najtragičniji čin u srpskoj istoriji, jer je njim ukinuta srpska država, pre svega voljom velikih sila, ali i jugoslovenske političke i kulturne elite. Jedan uzvišeni ideal, oslobođenje i ujedinjenje Južnih Slovena, pokazao se kao utopija sa tragičnim posledicama. Raspad komunističke Jugoslavije samo je nastavak nezavršenog prethodnog rata. Današnju dramu na Kosovu i Metohiji vidim u sledu događaja u 19. i 20. veku.
 
Politika je svugde. Ako ne želite njome da se bavite, baviće se ona vama. Kod malih naroda to je još dramatičnije, jer drugi odlučuju o njihovim sudbinama. I kulturu i književnost treba posmatrati u tom kontekstu. Raspad Jugoslavije počeo je raspadom "Saveza pisaca Jugoslavije". U Srbiji to se ispoljilo izdvajanjem albanskih pisaca iz "Društva pisaca Kosova i Metohije", koje je bilo u sastavu "Udruženja književnika Srbije". Na čelu albanskih pisaca sa Kosova bio je Ibrahim Rugova, višegodišnji vođa albanskih separatista. U književnosti, koja je trebalo da bude iznad politike, ispoljile su se tendencije koje su dovele do raspada Jugoslavije.

Tema svih tema u ovom za srpski narod gubitničkom i nesrećnom vremenu jeste opstanak našeg naroda i srpske državnosti na Kosovu i Metohiji. Na "pitanju Kosova" prelamaju se ne samo političke sudbine, karijere i pozvanja, već, uvek i iznova, ono biva stožerno mesto za razumevanje identiteta i osećanja digniteta u većine Srba!
 
■ Puni zamah srpska srednjovekovna država dobila je na prostorima Raške, Kosova i Metohije i današnje Makedonije. Brojne države, kraljeve i župane imali su Srbi gotovo pet vekova pre države Stefana Nemanje i Svetog Save, ali tek su Nemanjići uspostavili snažnu državu, državotvornost i političku samosvojnost. Srbiju srednjeg veka, u vreme njene pune istorijske zrelosti, odlikuje sinteza vizantijskog, autohtonog i zapadnog elementa. Šireći se prema jugu do Korinta, jača i ekonomski i politički, a autohtoni elemenat postaje dominantan. Zato se dva veka vladavine Nemanjića u istoriji Srba označavaju "zlatnim dobom".

Događaji, koji su se dramatično ispoljili u poslednjim decenijama prošlog veka, bili su bolni za Srbe i srpske zemlje, ali okupacija Kosova i Metohije i nasilno izdvajanje iz Srbije predstavlja kidanje živog tkiva na srpskom nacionalnom biću. Na "pitanju Kosova" prelama se naša ekonomska, kulturna i duhovna stvarnost, naš opstanak i identitet. Jednom delu našeg potištenog i osiromašenog naroda nametnuto je uverenje da bi sve bilo u redu samo da nije problema sa Kosovom i Metohijom.

Srbija je ponovo podeljena, što nije samo veliko zlo nego i veliki greh. Jer nemamo pravo da se odričemo nečega što su nam preci ostavili u nasleđe. Briga za srpski nacionalni interes proglašava se, kao u Brozovo vreme, za "mrak nacionalizma", što ukazuje da smo dobro zašli u zonu demokratskog sumraka.
 
U stolećima od pada Smedereva 1459. godine do oslobođenja Stare Srbije 1912, i u decenijama posle Drugog svetskog rata, u istoriji srpskog naroda mnogo šta se menjalo, naizmenično su se smenjivali porazi i pobede, samo je antisrpska politika, i iznutra i spolja, održala svoj kontinuitet do dana današnjeg. Sam pridev srpski proskribovan je kao u vreme najcrnjeg komunističkog totalitarizma.

Establišment je nametnuo moderni politički katihizis prema kojem su "devedesete krive za poraze", pa i za "gubitak Kosova", navodno "definitivno izgubljenog 1999. godine". Imaju li ove tvrdnje uporište u činjenicama?
 
■ Devedesetih godina finalizovano je ono što je decenijama pripremano. Sve ustavne promene posle Drugog svetskog rata postupno su išle ka razaranju Jugoslavije i njenom slomu. Republike su dobile atribute državnosti, a sa njima su izjednačene i pokrajine Vojvodina i Kosovo (kojem je ukinuto ime Metohija!), što je sve više slabilo saveznu državu. Na to je ukazivano na tribini "Francuska 7" u "Udruženju književnika Srbije". Zbog kritike ustavnih amandmana u martu 1971, filosof i pravnik Mihajlo Đurić udaljen je sa Pravnog fakulteta u Beogradu i osuđen na dvogodišnju robiju, kasnije preinačenu na devet meseci, za krivično delo neprijateljske propagande. Jedan od najvećih srpskih filosofa i pravnika robijao je u Zabeli, zajedno sa kriminalcima, secikesama i razbojnicima.
 
Objedinjavanje Srbije krajem osamdesetih i lišavanje pokrajina atributa državnosti otvorilo je krizu u Federaciji. Hrvati i Slovenci jedva su čekali razlog za secesiju. Srbima raspad države nije odgovarao jer su živeli rasuti na širokom jugoslovenskom prostoru. Nemačka je odmah priznala otcepljene republike — Hrvatsku i Sloveniju — što je i dovelo do rata.

Što se tiče Kosova i Metohije, ta priča je mnogo duža. U vreme priprema za Berlinski kongres 1878. godine Albanci su osnovali Prizrensku ligu i sačinili memorandum o svojim teritorijalnim pretenzijama. Liga je digla ustanak i preuzela vlast u Prizrenu 1880. godine. Prvi srpski konzul u Prištini Luka Martinović, postavljen 1889, ubijen je u junu 1890, nasred prištinske čaršije. U Prištini su konzuli bili Branislav Nušić i Milan Rakić, koji su izveštavali Vladu Srbije o šiptarskim zločinima nad Srbima. Grigorij Stepanovič Ščebrina, ruski konzul u Kosovskoj Mitrovici, ubijen je 1903, u vreme najvećeg terora nad Srbima. U periodu od 1878. godine do oslobođenja Stare Srbije 1912, vladala je anarhija i sprovođen je genocid nad Srbima.

Vinovnici stradanja Srba ni tada nisu bili samo Albanci!
 
■ Nisu, neprijatelja je bilo više. Prilikom proglašenja Srbije za Kraljevinu, 1882, turska vlast u Prištini osniva preki sud. Pored proterivanja Srba, potpisnika peticije upućene Berlinskom kongresu, ubijeno je preko 7.000 ljudi, a 241 izvedeno pred sud, od kojih su neki povešani, a neki osuđeni na stotine godina zatvora i odvedeni u tamnice u Malu Aziju, odakle se nisu vratili. Srbi su stradali i od Turaka i od pripadnika Prizrenske lige. Njihov život u Kosovskom vilajetu pred Berlinski kongres do oslobođenja 1912. godine bio je nepodnošljiv.

Smatra se da je Prva prizrenska liga, iza čijeg stvaranja je stajala turska vlast, bila instrument politike Austrije, Italije i Engleske i oblik manipulacije albanskim narodom u balkanskim događajima. Ustanak Albanaca turska vlast je u krvi ugušila, a Ligu, kao antiturski pokret, likvidirala 1882. godine. Tukli su se međusobno Turci i Albanci, a najviše su stradali Srbi, i od jednih i od drugih.
 
Druga Prizrenska liga je osnovana 1943, pod pokroviteljstvom nemačke vojno-obaveštajne službe Abvera. Obnovljen je program Prve prizrenske lige i projektovana "velika Albanija". Nastao je još veći teror nad Srbima i slovenskim življem, i pritisak za njihovo iseljavanje u Srbiju i Crnu Goru.

Ljiljana Bogdanović | 29.12.2011 | Pečat (http://www.pecat.co.rs/2011/12/slobodan-rakitic-ne-zivimo-u-mraku-nacionalizma-vec-u-sumraku-demokratije-deo-prvi/)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 01, 2013, 08:33:56 pm
*
SLOBODAN RAKITIĆ:


ČEKAJUĆI EU, OSTAĆEMO SAMI SA SOBOM  Deo II

Naši savremeni kulturni činovnici, u demokratsko ruho preobučeni ideolozi, drže srpsku kulturu pod punom kontrolom, da ne bi došlo do skretanja sa puta globalizacije. Ni u jednoj oblasti nema toliko manipulacija kao u oblasti kulture


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Slobodan_Rakitic_Cekajuci_EU_ostacemo_sami_sa_sobom.jpg)


Na samom početku ovog veka zaključili ste da je politička elita u Srbiji porazila intelektualnu. Čini se međutim da su danas naše elite, odnosno "vladajuće klase" voljnije za saradnju, ali da je reč o specifičnom, interesima motivisanom zajedništvu?

■ Intelektualna elita je doživela poraz. Neki su se priklonili vlasti, neki su se primirili, dok je nemali broj pojedinaca, zabrinutih za opstanak naroda i države, onemogućen da se oglasi zbog strogo kontrolisanih medija, posebno elektronskih. Zavladao je muk, apatija i malodušnost, što ne sluti na dobro. Zemlja je opustošena, narod osiromašen, nezaposlenost ogromna, selo uništeno, preduzeća rasturena i upropašćena, država prezadužena, bankarstvo razoreno, temeljne vrednosti odbačene… Potreban nam je ne samo ekonomski preporod, nego i kulturni i moralni, u zdravstvu i u obrazovanju.
 
Uznemirujuća je indiferentnost Srba prema ključnim problemima sa kojima se država danas suočava, kao što su okupacija Kosova i Metohije, političke ambicije muslimanske zajednice u Raškoj oblasti i jačanje separatizma u Vojvodini. Dok je u državama nastalim raspadom Jugoslavije prenaglašen patriotizam i nacionalni entuzijazam, iako su bez državotvornih tradicija, dotle je u Srbiji sve izraženija apatija i nezainteresovanost za sopstvenu budućnost. Izuzetak su Srbi u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, kod kojih je razvijeno patriotsko osećanje i jaka volja za opstanak na svojoj zemlji.
 
Naša najznačajnija naučna i kulturna ustanova, "Srpska akademija nauka i umetnosti", izolovala se i izvan je društvenog konteksta, s devizom da ne treba da se bavi dnevnom politikom. Kod nas druge politike nažalost i nema osim dnevne, od danas do sutra. Zar je opstanak naroda i države dnevna politika? Zar je drama Srba na Kosovu i Metohiji dnevna politika?
 
Očigledno da su Srbi na Kosovu i Metohiji prepušteni milosti i nemilosti projektanata nove albanske države na Balkanu. Kad su to shvatili, okrenuli su se sebi i organizovali odbranu svojih kuća, svojih porodica, svojih svetinja, svoje slobode. Srbi na Kosovu i Metohiji danas su poslednja odbrana Srpstva.

Zaključak da je Srbiji potreban novi strateški pravac i da članstvo u EU nije od presudne važnosti, danas je postao "opšte mesto". Ideja "evropskih integracija" potrošila je međutim ogromnu društvenu energiju, sredstva i vreme, a pod pritiscima i ucenama već je plaćena za nju visoka cena. Kako je ova moderna srpska himera tako dugo potrajala?
 
■ Evropska unija je jedini politički ideal vlasti u Srbiji i stalnim postavljanjem novih uslova, ponižavanju i iscrpljivanju ovog naroda kao da nema kraja. Retorika političara puna je eufemizama, stvari ne nazivaju pravim imenom, što je očigledan vid manipulacije. Kako Evropska unija slabi, poljuljana unutrašnjim protivrečnostima i globalnom svetskom krizom, tako su srpski političari nestrpljiviji prema drugačijem i trezvenijem mišljenju. Koliko je njena sudbina neizvesnija, toliko su stremljenja vladajuće klase revnosnija, a politički potezi sve nervozniji i užurbaniji. Nema uslova koje vlast neće ispuniti zarad neizvesne budućnosti u raštimovanoj Evropskoj uniji.

Za pojedine političare ulazak u EU nema alternativu, umesto da se trezveno priđe tom pitanju, bez žurbe i bez ponižavanja sopstvenog naroda. Može se ekonomski bolje sarađivati sa pojedinim njenim članicama, u zajedničkom interesu, umesto neizvesnog ulaska u nju, jer je jasno da je uslov za ulazak Srbije u EU priznavanje nezavisne države Kosovo, što ne garantuje da posle toga neće doći na red novi uslovi. Prema priznanju ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, šef diplomatije jedne velike evropske zemlje izjavio je da će njegova zemlja smatrati dalje insistiranje Srbije na Rezoluciji 1244 aktom neprijateljstva prema njoj. Takođe, po izjavi Jeremića, četiri ministra spoljnih poslova zemalja EU, rekla su otvoreno da Srbije ne može ući u Uniju bez formalnog priznanja nezavisnosti Kosova.
 
Nedavni sporazum Klinton-Jahjaga o kulturnoj baštini na Kosovu, što je tek uvod u preotimanje srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa, zatim poseta Angele Merkel Kosovu, kao i otpor da se nacrt rezolucije o trgovini ljudskim organima na Kosovu stavi na dnevni red u Savetu bezbednosti UN, pokazuju prave namere međunarodne zajednice.

Čekajući ulazak u EU, mi ćemo kao narod ostati sami bez sebe.
 
Ravnodušni smo prema prijateljima, servilni prema neprijateljima. Peter Handke, veliki nemački pisac, u jednom intervjuu u "Večernjim novostima" izjavio je da bar dva-tri puta godišnje dođe na Kosovo i Metohiju, u Veliku Hoču, da se usami i razmišlja.
 
Zašto Handke dolazi na Kosovo i Metohiju, zašto podržava Srbe kad u svojoj zemlji zbog toga ima velike neprilike? Oduzeta mu je velika književna nagrada "Hajnrih Hajne", skinuta pozorišna predstava sa repertoara u Berlinu itd. Zato, rekao je, da bi bio uz narod koji pati i strada. I zato je uz njega. Izgleda da čak i stranci bolje znaju od nas šta za Srbe znači Kosovo i Metohija!

Ljiljana Bogdanović | 12.01.2012 | Pečat (http://www.pecat.co.rs/2012/01/slobodan-rakitic-cekajuci-eu-ostacemo-sami-sa-sobom-deo-drugi/)    


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 01, 2013, 11:00:10 pm
*
RAZGOVOR SA SLOBODANOM RAKITIĆEM


ZMAJ JE I DANAS ŽIV PESNIK

Slobodan Rakitić (1940), autor zbirki: Svetlosti rukopisa, Raški napevi, Svet nam nije dom, Pesme o drvetu i o plodu, Žudnja za jugom, Osnovna zemlja, Tapije u plamenu, Duša i sprud, Vodena slova... dobitnik je Ordena Svetog Save II stepena. U obrazloženju Svetog arhijerejskog Sinoda SPC kaže se da je orden dodeljen pesniku za "delotvornu ljubav prema svetoj majci crkvi, naročito pokazanu njegovim neumornim književnim radom i velikim doprinosom u očuvanju i negovanju istinskih vrednosti i pravoslavnog duha srpskog naroda". Rakitić je dobitnik naših najuglednijih književnih nagrada: "Milan Rakić", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", "Laza Kostić", "Kočićevo pero", "Jovan Dučić", "Zlatni krst kneza Lazara", "Zlatni beočug", "Desanka Maksimović", "Pesničko uspenije", "Zmaj Ognjeni Vuk", "Odzivi Filipu Višnjiću", "Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića", "Povelja Morave", "Stefan Prvovenčani", "Šušnjar", "Instel", "Bogorodica Trojeručica", "Lazar Vučković", "Zlatni Orfej"...
 
Za zbirku Plamen i rosa, koju je Srpska književna zadruga objavila u "Maloj biblioteci", Rakitić je dobio "Zmajevu nagradu" Matice srpske za 2010. godinu.
 
Kakvu ulogu zauzima danas, u srpskoj književnosti, Jovan Jovanović Zmaj?

■ U svom obraćanju na uručenju "Zmajeve nagrade" rekao sam da je Zmaj i danas živ pesnik. U svim antologijama srpske poezije XIX i XX veka on ima dominantno mesto, čak i u onim sačinjenim po najstrožim kriterijumima, kao što su Mišićeva (1963) i Pavlovićeva (1964). Takvo mesto Zmaj ima i u novijim antologijama. Pri svakom vraćanju Zmaju otkrije se neka nova dimenzija njegove lirike.
 
Premda je Zmaj za života slavljen kao veliki narodni pesnik, sve do Skerlića kritički sudovi o njegovoj poeziji bili su oprečni, i kad je reč o lirskim pesmama i pesmama za decu. Skerlić je Zmaja uvrstio, u svojoj Istoriji nove srpske književnosti (1914), u "najbolje i najjače liričare celokupne srpske književnosti". Za visokom ocenom Zmajeve lirske poezije usledila je takođe i Skerlićeva visoka ocena njegovog stvaralaštva za decu.
 
Kao što je Skerlić na izvestan način rehabilitovao ne samo Zmaja liričara već i Zmaja pesnika za decu, tako je Ljubomir Simović, 1982, u svom izboru Zmajeve poezije, u redovnom Kolu SKZ, ponudio u predgovoru za to izdanje i jedno novo viđenje i čitanje ovog pesnika, ukazujući na osobenosti njegovog pesničkog izraza, na širinu delovanja, zaključivši s razlogom da je Zmaj "naša pesnička osnova". Nije Simović ponudio samo novo "čitanje" Zmaja nego i nov izbor, uključivši ravnopravno sa lirikom i njegove dečje, satirične, humorističke i političke pesme.

Dok je Ljubomir Nedić smatrao da je Zmaj "u dečjim pesmama najsretniji", a za Đuliće i Đuliće uveoke rekao da su "suviše hladni", Laza Kostić, Zmajev prijatelj, u svojoj kapitalnoj studiji o njegovoj poeziji pisao je i kritički, ali i sa ushićenjem, premda je za njegove dečje pesme rekao da u njima "nema poezije ni za lek". Bogdan Popović, pak, nije osporio vrednost Zmajevoj dečjoj pesmi, nego ovu vrstu književnosti nije uopšte smatrao relevantnom. U osnovi bio je nemilosrdan prema Zmaju, utvrdivši: "Kao ni dušu čovekovu, ni dušu ženinu, Zmaj nije znao ni dušu detinju." Možda ništa pogrešnije nije rečeno o Zmajevom stvaralaštvu. Ipak, u svojoj Antologiji novijeg srpskog pesništva (1911), Popović je Zmaju dao zavidno mesto.
 
Spremajući Antologiju poezije srpskog romantizma, koja će se uskoro pojaviti u izdanju SKZ, teška srca sam se odrekao nekih Zmajevih pesama, jer bi inače bio nesrazmerno zastupljen u poređenju sa drugim srpskim romantičarima. Uz njih Zmaj predstavlja dragocenu lirsku dimenziju kojom je unapredio ne samo srpski pesnički jezik već sam duh srpskog romantizma.

Epohu romantizma obeležili su, pored Branka, Đure Jakšića i Kostića, još dva velika pesnika: Sima Milutinović Sarajlija i Petar Petrović Njegoš?
 
■ Sarajlija i Njegoš predstavljaju ključne pesnike na početku srpskog romantizma i čvrstu sponu između predromantizma i romantizma, ali i više od toga. Njegoš je u svojim lirskim pesmama i u Luči mikrokozma uspostavio kontinuitet između duha poezije i jezika srednjeg veka i klasicizma, s jedne, i romantizma, s druge strane. Sarajlija i Njegoš na najbolji način prevazilaze dramu srpskog jezika sa kojom su se suočili klasicisti i predromantičari. S druge strane posmatrano, Venclović završava pesnički duh srednjeg veka, a Njegoš na najboljim njegovim tradicijama, asimilujući staroslovenski, crkvenoslovenski i ruskoslovenski, otvara novo doba, romantizam. Njegoš je izišao kao pobednik u toj drami jezika. U Gorskom vijencu Njegoš harmonizuje lirsku i epsku tradiciju prihvatajući Vukov jezik.
 
Sarajlija je bio Njegošev učitelj, pisali su tada na srpskom jeziku, a danas Njegoša prevode na crnogorski! Kako komentarišete preimenovanje srpskog jezika u hrvatski, bošnjački i crnogorski?

■ Sasvim je izvesno da je to isključivo političko a ne lingvističko pitanje. Posmatrano lingvistički, tu nema ničega nejasnog. Iz autohtonog i izvornog jezika jednostavnim preimenovanjem stvoreni su novi jezici, odnosno jezički hibridi, kao što su iz srpskog etničkog korpusa stvorene nove nacije. To je politički projekat koji dugo traje i još nije završen.
 
Nasilje nad srpskim jezikom nastavlja se, posle hrvatskog i bošnjačkog, stvaranjem tzv. crnogorskog jezika, što dobija farsične oblike. Ljudskoj gluposti nikad kraja. Nažalost, o tome se uglavnom ćuti, ćute kako lingvisti tako i nadležne naučne institucije. Legalizuje se falsifikovanje srpskog jezika. SANU, na primer, još uvek objavljuje Rečnik srpskohrvatskog i narodnog jezika, iako Hrvati već decenijama srpski jezik zovu hrvatskim, a odnedavno muslimani u Bosni i Hercegovini bošnjačkim. Hrvati su zapostavili svoj čakavski jezik i za književni jezik uzeli Vukov narodni jezik. Bošnjački, koji se imenuje i kao bosanski — čime se ostvaruje davna ideja Benjamina Kalaja — samo je lokalna varijanta srpskog jezika, kao kada bi neko jezik Raške oblasti označio kao "raški", u Vojvodini "vojvođanski", na Kosovu "kosovski", u jugoistočnoj Srbiji "vranjanski", a u Metohiji "metohijski jezik". Sledeći Kalajevu ideju, izražava se očigledna namera vlasti u Sarajevu da se uvođenjem "bosanskog jezika" Bosna i Hercegovina unitarizuje kao država bosanskih muslimana, a da se Srbi i Hrvati utope u tom bosanskom loncu.
 
Krajem prošlog i početkom ovog veka stvorene su i neke nove nacije: bo'njačka i crnogorska, recimo. U kojoj meri smo i sami krivi za te procese, jer smo se odrekli Srba-katolika i Srba-muslimana?

■ Ozvaničeni projekat tzv. "crnogorskog jezika" i "crnogorskog pravopisa", koji je van svake lingvističke logike, ima korene u separatističkim i antisrpskim tendencijama aktuelne crnogorske vlasti i Dukljanske akademije. Prognoze da će se do crnogorskog jezika doći okolišno i postupno, prvo uvođenjem srpsko-crnogorskog jezika – gde će iz dvojnog naziva otpasti reč "srpski", kao kod naziva "srpsko-hrvatski" – nisu se obistinile. Vlast u Crnoj Gori, posle proglašenja nezavisnosti, ispoljila je nestrpljenje i odmah krenula u stvaranje "crnogorskog jezika" i "crnogorskog pravopisa". Istina je, međutim, samo jedna: srpski jezik je jedan, autohton i nedeljiv, kojim govore svi Srbi, zatim Hrvati, Crnogorci, muslimani u Bosni i Hercegovini i u Raškoj oblasti, i ima dva ravnopravna izgovora: ekavski i ijekavski. To su temeljne postavke Slova o srpskom jeziku, koje je sačinila grupa srpskih lingvista i pisaca, i gotovo jedino reagovanje na sve anomalije i falsifikate pri stvaranju novih hibrida srpskog jezika.

Svakako da smo u mnogo čemu sami krivi. Nisu se Srpstva odrekli samo Srbi-katolici i Srbi-muslimani, nego i znatan broj Srba-pravoslavaca. Stvaranje makedonske i crnogorske nacije sprovela je komunistička vlast, u čemu je imala izdašnu podršku srpskih komunista.

Da se vratimo pesnicima, u romantizmu poseban pečat ostavila je poezija Branka Radičevića?

Zoran Hr. Radisavljević | Letopis matice srpske | knj. 487 sv. 4 | april 2011. Novi Sad


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 02, 2013, 10:29:48 pm
*

INTERVJU SA SLOBODANOM RAKITIĆEM

S obzirom da ste bili predsednik Saborne narodne stranke (koje više nema u Registru stranka), recite nam razlog… i koje godine je zvanično stranka "prestala sa radom"?

■ Saborna narodna stranka nastala je iz jednog krila Demokratskog pokreta Srbije (DEPOSA), odnosno Srpskog pokreta obnove (SPO). Jezgro stranke i njenu okosnicu činili su jedanaest saveznih poslanika DEPOS-a u Veću građana Savezne skupštine SR Jugoslavije i osam bivših republičkih poslanika i funkcionera SPO-a. Saborna narodna stranka osnovana je 28. januara 1995, kad su na izbornoj skupštini usvojeni Program i Statut, a u registar političkih organizacija uvedena je 14. marta 1995. godine. Pre toga, od januara do novembra 1994. radila je pod imenom DEPOS u Veću građana savezne države, kada su joj mandati oduzeti i predati Srpskom pokretu obnove.
 
Kako zbog protivljenja SPO-a Saborna stranka nije ušla u DOS (Demokratska opozicija Srbije), ostala je izolovana, bez finansijke podloge i posle deset godina od osnivanja, prestala je sa radom. Donošenjem novog zakona o strankama, Saborna narodna stranka se nije ponovo registrovala i samim tim prestala je da postoji.
 
Da li imate snage i volje da aktivirate svoju Stranku?

■ Ako politička stranka želi da bude samostalna, gotovo je nemoguće da opstane. Naša politička scena je ionako pretrpana brojnim strankama, koje više liče na preduzeća nego na političke stranke, i više postoje zbog stranačkih interesa a ne zbog naroda. Otuda i nedoumica, sasvim razložna, da li su nam uopšte potrebne nove stranke, mada postoji potreba za strankom koja bi svoj program i delovanje utemeljila na osnovnim načelima hrišćanskog učenja, kakva je bila Saborna narodna stranka ili Srpski pokret obnove na svom početku. Mesto jedne takve stgranke bilo bi na desnom krilu političkog centra. Ja lično nemam političkih ambicija, ali bi možda neko mlađi mogao da aktualizuje program Saborne narodne stranke.
 
Interesuje nas Vaše mišljenje o potrebi — SABORNOSTI SRPSKOG NARODA, i šta taj pojam SABORNOST — predstavlja za Vas?

■ Samo ime Saborne narodne stranke određuje njen politički identitet. Pojam sabornosti utemeljen je u civilizacijskoj, istorijskoj, oslobodilačkoj, državotvornoj, političkoj, hrišćansko-pravoslavnoj i običajnoj tradiciji srpskog naroda. Sabornost nije prost zbir pojedinačnih svojstava. Ona je izraz kolektivnog bića, u skladu sa univerzalnim principima privlačnosti. Sabornost je takođe demokratsko sabiranje umnih i delotvornih narodnih snaga naključnim pitanjima nacionalnog i državnog opstanka Srba.
 
Sabornost omogućava kulturno i duhovno jedinstvo srpskog naroda na njegovim istorijskim i etničkim prostorima. Nema nesaglasja između opšte volje zajednice i individualne volje slobodnih pojedinaca, što Stranci daje demokratski karakter. Demokratija i pravoslavno hrišćanstvo su kompatibilni, što je sadržano u samom imenu Saborne narodne stranke.
 
U Programu je naglašeno da je osnovni cilj Stranke postizanje pravilnih i uravnoteženih odnosa u srpskom narodu, onakvih kakvi su u njenoj tradiciji ukorenjeni između pet istorijskih stubova: porodice, škole, crkve, skupštine (sabora) i države — stubova na kojima su i drugi evropski narodi utemeljili svoje postojanje. Samo ujedinjena, demokratska i bogata država, zasnovana na hrišćanskim civilizacijskim vrednostima, može biti slobodna država pravoslavnog srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Srpski narod je rasut na širokom prostoru Balkana, veliki broj je u dijaspori i zato se Stranka zalaže za etnički, kulturni i duhovni integralizam.

Kakvo je Vaše mišljenje o novim strankama, pokretima, udruženjima koje će se pojaviti na izborima u maju mesecu. Vidite li uspeh nekih od njih…

■ Veoma je nezahvalno predviđati šta će biti. Osim toga, dugo sam izvan politike, premda se, hteli mi to ili ne, politika bavi svima nama. Živimo u državi prevlasti partokratije. Bojim se da se na sledećim izborima stranačkim neće ništa promeniti i da nijedna politička stranka neće moći sama da formira Vladu, tako da će opet biti stranačkih trgovina, ucena, uslovljavanja. Umesto da služe narodu, stranke žele da vladaju, da narod služi njima.
 
Jedna mlada organizacija, osnovana pre godinu dana, mada postoji već nekoliko godina, odlučila je da izađe na izbore pod geslom DVERI — Za život Srbije! Program DVERI je sličan programu SPO-a na njegovom početku, a to znači da je glavna programska orijentacija ovog mladog pokreta duhovni, kulturni, moralni i ekonomski preobražaj Srbije i srpskog naroda ma gde on danas živi, na rasutim srpskim zemljama ili u dijaspori.

I ZA KRAJ GOSPODIN SLOBODAN RAKITIĆ NAM JE POKLONIO PESMU

 MOLITVA

 Bratstva nas ovakvog spasi
 i ovolike, Bože, časti!
 Pred nama bedem, žice i nasip
 i licemerje nove vlasti.
 Oburvava se vek nad decom,
 od jutra isto sunce sviće.
 Lovac za kerom, ker za zecom,
 i zloduh što nam putanje spliće.

 Sav zbeg u jednu stopu stade
 i rod žita u jedno zrno.
 Krvave nam stigle poklade
 pod nebom čije je lice crno.
 Poljem na vepru demon juri,
 deca troglava vrište i kliču.
 Dlakava žaba u nas zuri
 a bivolice kraj Laba riču.

 Crna nas svetlost obavija,
 izgnane knjige, jezik okovan.
 S plamena čitam sveta žitija
 i novog učenja crna slova.
 Spasi nas, Bože, ove sloge
 i ovolikog zemaljskog blaga!
 Tuđe nas svetom nose noge
 od kućnog praga do netraga.

 Hiljadugodišnje zvono traje
 i carske stope preko poda.
 Dečanska kubeta još nam sjaje
 i preobraženska peva voda.
 Ledene zvezde u pomrčini
 zbore nam slovo o postanju.
 Bar jednom, Bože, zberi, sjedini,
 pleme naše u osipanju.
 Strepi ispod zemlje i koren
 kad vetar u srdžbi krošnje svije.
 Posrćemo, korak nam smoren,
 senka bi negde da se skrije
 dok vučemo je do večeri
 kao što pseto svoj rep vuče.
 S bregova se javljaju zveri
 i jejina iz duba huče.

 Dečje kosti u crnoj brazdi
 zasvetle kao u žbunu svici.
 Satrula riba kraj Laba bazdi.
 Stradanje naše poče u klici.
 Crni praznici i crna slavlja,
 dete se odziva tek žunji.
 Sačuvaj nas, Bože, ovog zdravlja
 i dana što su od noći crnji.

 Sačuvaj nas od ove radosti,
 pune trpeze i pune čaše.
 Psi raznose dečije kosti.
 Kos i drozd sriču očenaše
 nad crnim žbunom. Samuje bor.
 Zjape rečna korita, bez vode,
 Graje deca ko cvrčaka hor.
 Spasi nas, Bože, ove slobode!

 Hleb, so i ovsena kaša,
 nailazi doba sve veće studi.
 Nek i nas mimoiđe čaša
 koju nam tuđin s praga nudi.
 Sa bregova uzleću šume,
 hode bunari preko polja.
 Opkolile nas utvare, čume.
 Bože, neka bude tvoja volja!

 Jer nebrat se za brata kaže,
 a ljubav se tek mržnjom meri.
 U nama, Gospode, preobražen,
 mi preobraženi u tvojoj veri.
 Huje nebesa i zemlja ćuti,
 i kos nam se sa plota javlja.
 Svud okolo nas mrkli puti,
 a zvezda krvav trag ostavlja.
 

Odgovori na pitanja Ružice Pavlović | 14.02.2012. | Nezavisne novine (http://svisrbisveta.org/politika/intervju-sa-slobodanom-rakiticem/#ixzz2GrMic0oo)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 02, 2013, 10:40:32 pm
**

S l o b o d a n  R a k i t i ć
30. septembar 1940. — 01. januar 2013.



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Slobodan_Rakitic_in_memoriam_14.03.2012..jpg)




                                           Takav si moj živote

                                           ... Kao nedokučivi smisao guste rečenice,
                                           kao podne pod šuštavim haljinama moje ljubljene,
                                           kao kratkotrajni pljusak letnje kiše,
                                           kao lađa na pučini bez svetionika, opustela i zaboravljena pristaništa, kamen nad provalijom,
                                           kao talas što se vraća, nesvodljiva linija, večno ćutanje prosute krvi na belom čaršafu,
                                           kao smrt koja sebe ne sme,
                                           kao život koji sebe ne sme — takav si, moj živote! ...


                                                                                                    



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Ostalo/Sveca_Riznica_Srpska.jpg)





                                                                             ... Samo buket belih ruža
                                                                              nek bude večno na grobu mom
                                                                              samo vetar neka priča
                                                                              tu tajnu života mog.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 03, 2013, 01:40:51 pm
*

PREMINUO PESNIK SLOBODAN RAKITIĆ


BEOGRAD — U Beogradu je danas u 72. godini preminuo poznati srpski pesnik Slobodan Rakitić, predsednik Srpske književne zadruge (SKZ) i nekadašnji predsednik Udruženja književnika Srbije (UKS).

Kako su saopštili SKZ i UKS, Rakitić je preminuo posle kratke i teške bolesti.

U biografiji se navodi da je Rakitić rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške, gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Novom Pazaru.

Od 1960. živeo je u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom Fakultetu u Beogradu, ali je diplomirao na filološkom Fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost.

Uređivao je književne časopise Savremenik, Raška i Književna reč. Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik.

U vreme jednopartijskog sistema u Jugoslaviji Slobodan Rakitić je kao književnik bio angažovan u borbi za poštovanje i zaštitu ljudskih i građanskih prava i sloboda, između ostalog i u okviru Odbora za zaštitu misli i slobode izražavanja (1985—1989).

Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do 2004. godine. Od 26. aprila 2005. godine je predsednik Srpske književne zadruge.

 U prvom višestranačkom sazivu srpskog parlamenta, Rakitić je bio predsednik tada najveće poslaničke grupe demokratske opozicije — poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove (1991-1992).

Potom je izabran za poslanika u Skupštini SRJ, gde je bio predsednik poslaničke grupe Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS), 1993—1994.

Na osnivačkoj skupštini Saborne narodne stranke, 1995. godine, Slobodan Rakitić je izabran za predsednika.

Sveti arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao je Rakitića Ordenom Svetog Save II stepena 2010. godine.

Knjiga pesama "Tapije u plamenu" nagrađena je Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom "Rade Drainac" za 1991. godinu. Rakitić je 1998. godine dobio nagradu "Zlatni beočug" za trajni doprinos kulturi Beograda.

Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika.

Tanjug | 01.01.2013


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 03, 2013, 01:42:37 pm
*

PREMINUO PESNIK SLOBODAN RAKITIĆ


Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskog u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno, već političko pitanje. Ispada da politika nije samo "veština mogućeg", već i "veština nemogućeg", govorio je Slobodan Rakitić

U utorak ujutru, prvog dana ove 2013. godine, posle kraće bolesti, u Beogradu, na Prvoj hiruškoj klinici, preminuo je Slobodan Rakitić (1940), jedan od najznačajnijih srpskih pesnika. Vreme i mesto sahrane biće naknadno saopšteno.

Rođen je u Vlasovu, kraj Raške, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je časopise: "Književna reč", "Savremenik" i "Raška". Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik. Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do 2004. Predsednik je Srpske književne zadruge od 2005.

Dobitnik je, gotovo, svih naših najuglednijih književnih nagrada. Za knjigu "Tapije u plamenu" nagrađen je Oktobarskom nagradom grada Beograda (1990) i nagradom "Rade Drainac" (1991). Dobitnik je "Velike Bazjaške povelje" (Temišvar, 1998), diplome "Zlatno pero" (Moskva, 2005), jubilarne Medalje Udruženja književnika Srbije (2006), Vukove nagrade (2008), Ordena Svetog Save (2010). Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski, makedonski...

Dve beogradske izdavačke kuće: "Raška škola" i "Prosveta", objavile su sabrane pesme Slobodana Rakitića, u deset knjiga: "Svetlosti rukopisa i rane pesme" (1), "Raški napevi" (2), "Svet nam nije dom" (3), "Zemlja na jeziku" (4), "Duša i sprud" (5), "Potomak, novi potomak" (6), "Osnovna zemlja" (7), "Tapije u plamenu" (8.), "Vodena slova" (9) i "Plamen i rosa" (10). Centar za kulturu "Gradac", iz Raške, organizovao je, prošle jeseni, okrugli sto o stvaralaštvu Slobodana Rakitića.

Iako se njegovo delo sabiralo, i zaokruživalo, ništa nije ukazivalo na prerani odlazak pesnika. Bio je čovek velike energije, pun ideja, spreman da sasluša sagovornike. Sebe je ugradio u Srpsku književnu zadrugu, zato što je najstarija, i najvažnija kuća knjige, a i zato što je srpska, što joj knjige izlaze, uprkos svemu, na ćirilici. Želeo je da pomogne Zadruzi, sa svojim starim, i novim političkim vezama, da se uspravi, da nastavi tamo gde su je ostavili Stojan Novaković, Jovan Jovanović Zmaj, Ljubomir Stojanović, Ljubomir Kovačević, Svetislav Vulović, Andra Gavrilović, Ljubomir Jovanović, Milan Đ. Milićević, Milan Jovanović Batut... Nije, nažalost, mnogo uradio, jer današnje političare — knjiga ne zanima.

Rodno Vlasovo Slobodana Rakitića, predgrađe Raške, danas je Srpska Krajina, prema Kosovu: "Kosovo i Metohija, kao simbol srpskog istorijskog postojanja i otpora osvajačima", govorio je Rakitić, "zauvek je srpsko. Očuvanje Kosova i Metohije u granicama Srbije — nije partijsko pitanje, nije evropsko, nije svetsko pitanje, iako je to postalo, već je, prevashodno, srpsko pitanje, i o njemu treba da brinu srpska država i Srpska pravoslavna crkva. Kosovo i Metohija, bez obzira što su danas okupirani, i odsečeni od Srbije, najsvetiji su hram u srcu svakog Srbina".

Bolelo ga je i otcepljenje Crne Gore: "Crnogorska nacija", bio je jasan, "stvorena je dekretom posle Drugog svetskog rata, premda su se Crnogorci, i posle toga, takoreći pola veka, najvećim delom, osećali kao Srbi, kako se, inače, oseća i znatan broj Crnogoraca danas. Izdvajanjem iz celine srpstva, političkim inženjeringom, stvorena je crnogorska nacija, a onda se krenulo u preimenovanje i razaranje sopstvene nacionalne istorije, kulture, književnosti i vere".

Ništa nije bio blaži ni prema osnivanju hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog jezika: "Pitanje novih jezika, preimenovanjem srpskog u hrvatski, bošnjački ili crnogorski, nije naučno, već političko pitanje. Ispada da politika nije samo "veština mogućeg", već i "veština nemogućeg". Njegoš je pisao srpski, mislio srpski, osećao srpski, patio srpski. On nije samo tragični junak kosovske etike, i kosovskog zaveta, onako kako su ga sazdali narodni pevač, i srpski narod u vekovima ropstva", objašnjava Rakitić.

Šetali smo 1996/97, gutali suzavac 2000, a ništa se nije promenilo. Šta kaže Slobodan Rakitić: "Nažalost, i posle 2.000 godine, ustoličenjem nove vlasti, nisu prestali pritisci spolja, naročito kada je reč o Kosovu i Metohiji, kao da se ništa nije promenilo, čime je srpski narod surovo kažnjen, a Srbija, kao država, ponižena. Tom poniženju doprinosi i sama vlast u Srbiji svojom poltronskom politikom prema Evropskoj uniji, NATO-u, i Americi, pristajući, često, i na ono što se od nje i ne traži".

I sada, kada ga više nema, da s njim, za velikim gostinskim stolom, u Srpskoj književnoj zadruzi, možemo da popijemo piće, i razgovaramo o novim naslovima SKZ, čujemo njegove reči, iz pesme u prozi: "Slovo anđelu": "Anđele raški, s očima budnim u plavoj izmaglici, pun sjaja koji nikada neću moći da dosegnem, prinosim ti na dar svoje ime, svoje srce, svoje ruke, svoj vid, svoju tužnu glavu. Prinosim ti budućnost kojoj si me naučio".

Slobodane Rakitiću, znamo, primio te je raški anđeo, i tebe, i tvoju tužnu glavu.

Zoran Radisavljević | 02.01.2013. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Preminuo-Slobodan-Rakitic.lt.html)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 06, 2013, 11:32:33 pm
*

ODLAZAK SLOBODANA RAKITIĆA: OVAJ SVET MU NIJE BIO DOM

Povodom odlaska Slobodana Rakitića, pesnika i esejiste, dugogodišnjeg predsednika UKS i SKZ. U pesmama težio ljubavi prema zavičaju, prirodi, postojanju, individualnom duhu i sećanju

Ja sam intelektualno sazrevao pored Sopoćana, Đurđevih stupova i drugih raških srednjovekovnih manastira. Divio se Magliču u Ibarskoj klisuri. Kao dete zamišljao sam kako Musić Stevan sa slugom Vaistinom žuri na Kosovo, na ročište čestitome Knezu. Sve se to, što bih nazvao znacima istorije i tradicije, odrazilo i na moje pesme, negde manje, negde više. Odnos prema zavičaju podrazumeva i odnos prema detinjstvu, rodnom domu, jeziku, predelima, od čega se ne može pobeći. Znaci zavičajnog podneblja odakle dolazimo prate nas na našim zemaljskim putevima ma gde da smo.

Govorio je tako pesnik Slobodan Rakitić (1940—2013) u jednom od poslednjih intervjua koji je u oktobru prošle godine dao "Večernjim novostima". Pesnik i esejista, predsednik Srpske književne zadruge, bivši predsednik Udruženja književnika Srbije, nekadašnji funkcioner Srpskog pokreta obnove i Demokratskog pokreta Srbije, preminuo je 1. januara u Beogradu u 73. godini, nakon kratke i teške bolesti.

U času u kojem se suočavamo sa smrću Slobodana Rakitića, izuzetnog pesnika savremene srpske književnosti, po mišljenju dr Marka Nedića, književnog kritičara, istovremeno se suočavamo i sa ključnim osobinama njegove poezije i esejistike, s njegovom tolerantnom ličnošću i njenom značajnom ulogom u savremenoj srpskoj književnosti i kulturi.

Rakitić je, po Nedićevim rečima, kao pesnik naglašenog elegičnog tona — nesumnjivo najautentičniji elegičar srpske književnosti posle Drugog svetskog rata. Dobar versifikator, pesnik visokih artističkih mogućnosti, on je svakoj izabranoj temi omogućavao i neposredno poetsko značenje, blisko povezano s prepoznatljivim smislom pesničkog predmeta, i univerzalno i metafizičko.

— Teme opšte prolaznosti, neminovnosti smrti, nestajanja, nesaglasnosti između pesnikovog položaja u stvarnosti i njegove apriorno idealizovane predstave o njoj, između tragične sudbine nacionalnog bića i potrebe da se ona jezički simbolizuje i postavi u šire duhovne okvire, obeležavale su njegovu poeziju od prvih objavljenih knjiga do poslednjih napisanih stihova — rekao je Nedić za "Novosti".

Tematski okviri Rakitićeve poezije širili su se s vremenom na autopoetičko promišljanje mesta i značenja same poezije i jezika kao velikih tema moderne poezije, i njihove sudbine u istorijskom trajanju srpskog naroda i njegove kulture, podjednako ugrožene i u prošlosti i u sadašnjosti. Elegična i evokativna nota njegove poezije najsnažnije je bila motivisana upravo tim saznanjima.

— Ispoljena težnja u njegovim pesmama prema jedinstvu doživljaja sveta i spoznaja nesavršenstva samog sveta, potreba za harmonijom i ljubavlju u čoveku, posebno za ljubavlju prema ženi kao univerzalnoj temi svekolike umetnosti, ljubav prema zavičaju, prirodi, postojanju, prema individualnom duhu i sećanju, potreba za ravnotežom i opštim mirom koji uvek ostaju nedosegnuti u neposrednom životu i druge pesničke teme slične prirode potvrđuju stav književne kritike da Rakitićeva lirika pripada najizrazitijem neosimbolističkom krilu i meditativnom duhovnom usmerenju savremene srpske poezije.

— Način na koji on jezički oblikuje svoje pesničke knjige, od pesama slobodnog stiha do soneta, od dužih pesama s lirsko-muzičkim komponentama i tihom uzdržanošću prema neposrednoj stvarnosti do povremenog ritma modernog pesničkog iskaza, uvek osenčenog osećanjem izgubljenog duhovnog zavičaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, predstavlja ga kao stvaraoca duboko svesnog značenja koje pesnička reč ima u pojedinačnom doživljaju sveta, ali i njene nemoći da sam svet bitnije promeni. Ličnost takvog duhovnog i stvaralačkog profila trajno će nedostajati srpskoj književnosti i kulturi — istakao je Nedić.

Rođen je 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živeo je u Beogradu. Neko vreme je studirao na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise "Savremenik", "Raška" i "Književna reč". Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik.

U vreme jednopartijskog sistema u Jugoslaviji, Rakitić je kao književnik bio angažovan u borbi za poštovanje i zaštitu ljudskih i građanskih prava i sloboda, između ostalog i u okviru Odbora za zaštitu misli i slobode izražavanja (1985—1989). Bio predsednik UKS od 1994. do 2004. godine. Od 26. aprila 2005. godine do kraja života bio je predsednik SKZ.

U prvom višestranačkom sazivu srpskog parlamenta posle Drugog svetskog rata Slobodan Rakitić je bio predsednik tada najveće poslaničke grupe demokratske opozicije — poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove (1991-1992). Zatim je izabran za poslanika u skupštini Savezne Republike Jugoslavije, gde je bio predsednik poslaničke grupe Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS), 1993-1994. Na osnivačkoj skupštini Saborne narodne stranke, 1995. godine, Slobodan Rakitić je izabran za predsednika. Saborna narodna stranka delovala je u okviru bloka stranaka demokratske opozicije do demokratskih promena u oktobru 2000. godine. Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao ga je Ordenom Svetog Save II stepena 2010. godine. Knjiga pesama "Tapije u plamenu" nagrađena je Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom "Rade Drainac" za 1991. godinu. Dobitnik je književnih nagrada: "Milan Rakić", "Isidora Sekulić", "Branko Miljković", "Laza Kostić", "Kočićevo pero", "Jovan Dučić", "Zlatni krst kneza Lazara", "Desanka Maksimović", "Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića", "Stefan Prvovenčani", "Bogorodica Trojeručica", "Lazar Vučković" i "Zlatni Orfej". Dobitnik je i "Velike Bazjaške povelje" (Temišvar, 1998), diplome "Zlatno pero" (Moskva, 2005), Vukove nagrade (2008)...

Objavio je knjige pesama: "Svetlosti rukopisa", "Raški napevi", "Svet nam nije dom", "Zemlja na jeziku", "Pesme o drvetu i o plodu", "Žudnja za jugom", "Potomak", "Osnovna zemlja", "Tapije u plamenu", "Duša i sprud", "Zemaljske slike i druge pesme", "Vodena slova", "Potomak, novi potomak", "Plamen i rosa".[/color]


KNJIGE ESEJA Pored knjiga pesama, Rakitić je paralelno pisao i tekstove o poeziji i pesnicima. U brojnim, analitički pisanim studijama i ogledima on je poeziju klasika srpske pesničke tradicije, moderne i savremene poezije postavljao u širi evolutivne okvire i na taj način naglašavao prirodni kontinuitet novije srpske književnosti.
— Izbor pesnika o kojima je pisao vršio je prema njihovom značaju u razvoju srpske književnosti i prema onim osobinama njihove poezije koje su istovremeno bile bliske njegovom pesničkom izrazu. Njegovi eseji o srpskim pesnicima prve i druge polovine XX veka, od Rakića, Dučića i Disa do Raičkovića i Miljkovića, dobar su primer promišljene stvaralačke kritike kakvu mogu da pišu isključivo sami pesnici — rekao je Nedić.

E. V. N. | 02.01.2013 | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:413073-Odlazak-Slobodana-Rakitica-Ovaj-svet-mu-nije-bio-dom)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 06, 2013, 11:34:24 pm
*
O SLOBODANU RAKITIĆU


OVAJ SVET MU NIJE BIO DOM


RAJKO PETROV NOGO: LIRIČAR

Pevao je u najboljoj tradiciji srpske lirike. Iz Vlasova u Raškoj on je govorio tako da se nisu mogli prepoznati akcenti, dakle neutralnim akcentima. On je na sebi veoma dugo radio i stigao je dotle da je njegov vezani stih bio perfektan, a da je takođe i njegov slobodni stih imao jednu lelujavu leksiku i unutarnji ritam koji je plenio. Bio je rodoljubivi pesnik, ispevao je, može biti, najbolje svoje pesme o Staroj Srbiji, to jest, o Kosovu i Metohiji. I ispevao ih je takođe na lirski način, bez patetike. Za celo vreme rata u Bosni, i to nije nevažno, bio je istinski sa nama. Njegov odlazak je ostavio istinski bol i rekao bih prazninu u ionako našoj marginalizovanoj i osiroteloj poetskoj sceni.


JOVAN DELIĆ: USUD

Rakitič je prevashodno pesnik osnovne, južne zemlje, pesnik Raške, Metohije i Kosova; pesnik Stare Srbije. On je tu svoju osnovnu zemlju doživljavao kao rodnu kuću i delio njen usud. Otuda intimni tonovi u njegovoj patriotskoj poeziji. To je njegov neprebolni bol i inspiracija. Njegova usudna ptica nije gavran već vuga: "Još samo vuga peva" — naslov je njegovog ciklusa. "Svet nam nije dom" — to je osnovno osećanje i naslov jedne njegove poznate zbirke; osećanje koje prožima celokupno Rakitićevo pesništvo. Otuda i potreba da se uzdigne iznad dnevnog i zemnog i da se usmeri ka večnom i neprolaznom, i potreba da se u dnevnom i zemnom ostavi trag i beleg. Trajni po mogućnosti. Rakitić je bio čovek sabornosti; znao je i poštovao vrednosti države i nacionalnih institucija, i na tom poslu je dao nemerljiv doprinos.


PETAR PAJIĆ: POSVEĆENIK

Bio je veliki posvećenik poeziji, koji joj je verovao i u ovo naše vreme koje joj baš nije naklonjeno.

Jedan je od najznamenitijih Srba. Družili smo se, a kako pesnici ne umiru nego ostaju svojim duhom u poeziji, družićemo se i dalje.


TIODOR ROSIĆ: DISTANCA

Slobodan Rakitić pripada onom krugu srpskih intelektualaca koji su imali kritičku distancu i prema političkim zbivanjima i prema aktuelnim izazovima ovoga vremena. On je u svom političkom delovanju bio čovek koji se zalagao za demokratiju. Po njemu demokratsko nikad nije isključivalo nacionalno niti je srpsko nacionalno trebalo da potre druge identitete. Na književnom nivou Rakitić pripada onom lirskom, plodotvornom stvaralačkom opredeljenju. On je kao pesnik imao svoje književne pretke, ima svoje književne savremenike i, ubeđen sam, imaće i svoje književne potomke.

Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:413073-Odlazak-Slobodana-Rakitica-Ovaj-svet-mu-nije-bio-dom) | 02.01.2013


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 06, 2013, 11:38:34 pm
*

SAHRANJEN SLOBODAN RAKITIĆ

Poznati srpski književnik Slobodan Rakitić sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju

Bio je jedan od najtananijih misaonih liričara naših, ali i jedan od najpitomijih gospodstvenika koje smo imali, čija je blagost odudarala od ovovremenih grubosti i nasilja. Prvi januar 2013, kada se upokojio pamtiće se kao izgubdan srpskoga pesništva — izgovorio je u petak Milan Komnenić na Novom groblju u Beogradu, opraštajući se od prijatelja, političkog saborca i brata po peru, Slobodana Rakitića.
 
U Aleji zaslužnih građana, gde je Rakitić sahranjen, okupilo se nekoliko stotina poštovalaca njegovog dela. Na poslednji put ispratili su ga mnogobrojni srpski pisci i pesnici, i svi se složili sa Komnenićevom ocenom da je srpska književnost izgubila uzdržanog, odmerenog, promišljenog, diskretnog, starovremski otmenog, gospodstvenog i uljudnog pesnika i čoveka.

— Pun setne milošte, milozvučan, melanholičan, dobrostiv i blagorodan, u javnom delanju bio je ubedljiv ali ne i nametljiv, kao što je u lirici bio suptilan ili u književnim ogledima trezven i razborit. U njegovu reč moglo se pouzdati, a sa njegovom doslednošću vredelo je računati. Duhovno i moralno Rakitića je odredilo samo mesto gde se rodio. To je ona Nemanjićka Raška, sveta stopa i duhovno uzletište ovog naroda, a ne današnja čemerna varoš nadomak još čemernijeg prelaza Jarinje gde se udara tuđinski plot. Počev od ranih pesama iz knjige "Raški napevi", do skorašnje potresne poeme "Južna zemlja", on je ispisivao zavetnu povesnicu koja je po logici stvari pre svega umetnost, ali ujedno jedan etički stav, jedan pogled na svet sa promišljanjem individualne i kolektivne sudbine — rekao je Komnenić.

Po želji njegove porodice, supruge Danice i sinova Dušana i Đorđa, dve Rakitićeve pesme pored groba pročitala je Mirjana Vukojčić.
 
Opelo u crkvi Svetog Nikole na Novom groblju održao je episkop hvostanski Atanasije Rakita, uz prisustvo patrijarha srpskog Irineja, a pesnika je ispratio i Vojislav Koštunica, predsednik DSS. Po rečima akademika Dragana Nedeljkovića, koji je govorio posle opela, Rakitić je pesnik koji je oličenje pravoslavne duhovnosti, a njegovo delo je osvećeno ljubavlju.
 
Pre sahrane, u Skupštini grada Beograda održana je zajednička komemoracija UKS, SKZ i Kolarčevog narodnog univerziteta u čast velikog srpskog liričara.
 
— Sve što je dotakao, Rakitić je obožavao, pozlaćivao i podizao u visinu, bliže anđelima, u neprozirnu plavičastu maglinu. Bilo da su posvećena dragoj ženi, majci, muzi, Vladičici Bogorodici, zavičaj Kosovu, otadžbini, njegova "slova ljubavi" imaju tajnovito metafizičko osenčenje. Sve su njegove pesme ljubavne, i zavičajne, i rodoljubive, i religijske. On je izrastao iz najdubljeg korena naše povesti, tradicije i duhovnosti —  rekao je Gojko Đogo.
 
On je prisutne podsetio na vreme početka devedesetih godina, kada su oni što su drukčije mislili počeli da se udružuju i osnivaju prve demokratske političke stranke. Rakitić je, po Đogovim rečima, poverovao kao i mnogi pisci, filozofi, umetnici, da je moguća harmonija etike i politike i saglasje visokih nacionalnih i demokratskih ciljeva.
 
U ime UKS, čije je Rakitić bio predsednik od 1992. do 2004. godine, i u ime Matice srpske oprostio se dr Marko Nedić.
 
Ispred SKZ okupljenima su se obratili Milo Lompar, sekretar i Dragan Lakićević, glavni urednik.
 
— Kao pesnik nosio je jedno osećanje koje je bilo samo naizgled isključivo tradicionalno, a bilo je i duboko moderno. Njegova zbirka "Svet nam nije dom" odslikava dvostrukost i paradoksalnost Rakitićevog pesničkog govora, jer svet koji nam nije dom i u kojem se krećemo sa različitim i često rđavim ishodima svoje lične sudbine u isto vreme je svedočio Rakitiću da doma ima, ali nije u svetu. Time se otvarala religijska dimenzija njegove poezije — naglasio je Lompar.
 
U ime Kolarčeve zadužbine, na Rakitićev doprinos srpskoj kulturi podsetio je Dobroslav Smiljanić, a poslednju poštu odao mu je i istoričar Čedomir Antić.


JEZIK — Kao što je SKZ bila svuda gde se govori srpski jezik i gde se čita ćirilica, tako je Rakitić svuda dospevao, sve to smatrao našim i svojim, mislio o svemu tome, patio sa svim stradalnim ljudima, crkvama, grobljima i srpskim pokrajinama od Knina do Sarajeva, od Jadovna do Kosova — rekao je Lakićević.

B. Đoršević | 04. januar 2013 | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:413397-Sahranjen-Slobodan-Rakitic)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 09, 2013, 02:36:02 am
**

SLOBODANU RAKITIĆU POSTHUMNO


Smrt pjesnika Svete Rascije
Izaziva tugu srpske nacije.


                  Vaskrsnu pjesnik u vječnu pjesmu,
                  međ' svoje zvijezde, stihove,
                  zavještavši poetsku česmu,
                  za naraštaje, pjesnike nove!

                  Kao sva velika braća po peru,
                  Rakitić je, k'o Jakšić Đura,
                  pjevao o rodu, slavio vjeru,
                  svih ovih posljednjih srpskih bura.

                  Tek što smo se na vrh ispeli,
                  stigavši konačno gdje smo htjeli;
                  tu se obično doživi krah,
                  smrt nas prevede u zemni prah.


Ispod raškog neba — kupole, zvonici,
sa štitom od stiha — Hristovi vojnici!                  


Vjekoslav Vukadin, 05.01.2013.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2013, 11:22:46 pm
*

IN MEMORIAM: SLOBODAN RAKITIĆ (1940—2013)


KAŽU — UMRO JE PJESNIK

Kada umre pjesnik — ugasite lampu,
kada umre pjesnik — ne kosite travu,
kada umre pjesnik — mlinovi nek šute,
jer pjesnik ne umire — bez nevolje ljute!

Kada umre pjesnik — kiše učestaju,
priroda kao — prestane da diše,
kada umre pjesnik — nebo zatreperi
anđeo jedan — na nebu je više!

Govorio glasno — a pisao jako,
pjesma je bila — sva istina htjenja,
uklesala trag — kroz dušu čovjeka
i nikada neće — biti zaboravljena!

Sa dužnim poštovanjem,
Božidar Škobić – čika Boško

A veliki književni stvaraoc, Slobodan Rakitić je rado, sa kolegama književnicima, bio i naš gost među članovima Udruženja iseljenih Srba iz Srednje Bosne u Kolektivnom centru "Novo Zoranovo" — Nezuci — Višegrad 1996-te!
Pok. Slobodan Rakitić je u više navrata bio učesnik manifestacije "Višegradaska staza"!

Objavljeno na: Višegrad24.info


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Mart 03, 2013, 02:30:22 pm
*

ČIJA SI SENKA, DUŠO MOJA

Povodom odlaska pesnika Slobodana Rakitića

Govorio nam je da smo "sagradili kuću na najlepšem mestu, od najtvrđe građe, od samih kostiju, od ruku i nogu, od naše krvi, očiju..." Pogađao ga je i mučio tragizam srpskog naroda, samozaborav, seobe, izolacija, nepravda. Borio se svojim najoštrijim oružjem — rečju — protiv podela, odvajanja, prekrajanja istorije, jezika. Glasno je govorio i kada su drugi ćutali. Bio je politički aktivan, čak i poslanik u prvom sazivu višepartijskog srpskog parlamenta, predvodeći poslaničku grupu SPO, a kasnije u saveznom parlamentu i DEPOS-a. Od 1995. osnovao je Sabornu narodnu stranku i vodio je u okviru demokratske opozicije sve do petog oktobra 2000. godine. Pre i posle svega, ipak, pamtimo ga kao pesnika velike energije, koji je davao sebe do kraja u borbi za istinu o srpskom narodu, za očuvanje jezika, tradicije i srpskog bića. Slobodan Rakitić, pesnik i esejista, dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Srbije, urednik katedre za srpski jezik u Kolarčevoj zadužbini, a poslednjih godina i predsednik Srpske književne zadruge, najstarije i najvažnije izdavačke kuće u Srbiji, umro je u Beogradu 1. januara 2013. godine, posle kraće bolesti.

Rođen je 20. septembra u Vlasovu kod Raške, a od 1960. godine živeo je u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise "Savremenik", "Raška" i "Književna reč". Prvu knjigu pesama "Svetlosti rukopisa" objavio je 1967. godine. Tokom tih šezdesetih, kako navodi Mirko Magarašević, Rakitić se u svom pesničkom razvoju nije upuštao u teatralno bučne nastupe pojedinih pesnika svoje generacije, niti je pokazivao afinitet prema ostacima nadrealističke poetike. Rakitić je retko pisao o urbanim prizorima, nisu doticali njegovu pesničku imaginaciju. Njegov pesnički pristup je od početka bio skoro ritualan. Reč je bila svetinja, ali i veliko iskušenje. Njegova poetika protkana je njegovim poreklom iz Stare Srbije, Raškom, prepunom tradicije, istorije, bogatom duhovnim, vizantijskim nasleđem. [...]

Tokom 2011. i 2012. godine izašle su i Rakitićeve "Sabrane pesme" u deset tomova. Dobitnik je više književnih i drugih nagrada, odlikovan Ordenom Svetog Save II stepena. Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, italijanski, poljski, kineski, češki, slovački, makedonski, jermenski, švedski i rumunski jezik.

Na samom početku ove godine, 1. januara 2013, Slobodan Rakitić je "prešao iz jednog u drugo doba", prinevši kao u pesmi raškom Anđelu na dar svoje ime, srce i budućnost", i kao onaj njegov "Poslednji ratnik" domahnuo životu koji je prošao.

S. Spasić | Avantart magazin (http://www.avantartmagazin.com/slobodan-rakitic/) | 04.01.2013.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Mart 03, 2013, 02:45:49 pm
*

Miša Đurković: SLOBODAN RAKITIĆ (1940—2013)


U utorak 1. januara u sedam sati ujutru, dok Srbija još nije ni počela da se budi iz magnovenja praznične noći, tiho i dostojanstveno, onako kako je i živeo, otišao je veliki srpski pesnik i veliki čovek Slobodan Rakitić.
 
Samo za navođenje osnovnih podataka o njegovom životu i pobrojavanje svih nagrada koje je dobio trebalo bi nam više stranica. Pomenimo ovde tek da je iza njega ostalo dvadesetak nagrađivanih knjiga poezije, tri knjige eseja, i da su mu pesme prevođene na petnaestak svetskih jezika. Rakitićev doprinos je nemerljiv i kad je u pitanju rad u institucijama kulture. On je jedan od osnivača i prvih urednika Književne reči, časopisa koji je otvorio jedno novo poglavlje u našoj kuturi, književnosti i društvenoj misli. Više decenija je sebe ugrađivao u programe Kolarčeve narodne zadužbine, deset godina vodio je Udruženje književnika Srbije, a od 2005. do smrti bio je na čelu Srpske književne zadruge.
 
Rakitić je bio miran, ali hrabar i odlučan čovek. Još u drugoj polovini osamdesetih uzeo je učešće u Odboru za zaštitu misli i slobode izražavanja, i u brojnim aktivnostima koje su vodile povratku političkog pluralizma. Iako je jasno stao na stranu svog naroda i stvarao modele za oživljavanje onog najboljeg iz njegove tradicije, otvoreno se stavio na stranu protivnika socijalističkog režima. Verovao je da u ta lomna vremena intelektualac ima obavezu da politički deluje i predvodi svoj narod. Uključio se u vodeću opozicionu stranku Srpski pokret obnove i bio prvi predsednik njihovog poslaničkog kluba u višestranačkom parlamentu. Bio je to bez preterivanja jedan od najboljih poslaničkih klubova od 1990 naovamo. Zatim je bio predsednik poslaničke grupe DEPOS-a u saveznom parlamentu.
 
Međutim sve teže je podnosio Draškovićeve političke vratolomije i 1995. je napustio SPO formirajući Sabornu narodnu stranku. Već tada je shvatio da politika kod nas nažalost gubi dimenziju argumentovane javne rasprave i sve više postaje prljava igra moći, podmetanja, manipulcije i prevare. Slobodan Rakitić je izabrao da u tome ne učestvuje. Poslednju potvrdu ispravnosti ove svoje odluke doživeo je 2000 kada je pred republičke izbore bilo neiskrenih poziva da se angažuje na listi jedne tada velike stranke. Sa praktičnom politikom više nije želeo da se petlja, ali je podržavao svaku inicijativu mlađih ljudi koji su se iskreno borili za sistem vrednosti koji je i sam utemeljivao. Javno je podržao listu Dveri.
 
Rakitić je poslednje godine često provodio u društvu sa Dankom Popovićem. Za nas mlađe bila je velika privilegija da slušamo njihove priče, ideje, sećanja. Kad smo pokrenuli Centar za konzervativne studije, obojica su prihvatili da nam budu počasni članovi čineći nam veliku čast.
 
Čika Slobi poslednji pozdrav uz zahvalnost što nam je svojim životom, stvaralaštvom i poštenjem ostavio model na koji se u ovo teško vreme možemo ugledati.

Desnica (http://desnica.rs/slobodan-rakitic-1940-2013/) | 16.02.2013.


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Mart 03, 2013, 03:26:49 pm
*

KNJIGOM I SEĆANJIMA SKZ SE OPROSTILA OD SLOBODANA RAKITIĆA

Beograd — Umesto četrdesetodnevnog pomena, Srpska književna zadruga se danas oprostila od svog predsednika Slobodana Rakitića (1940 — 1. januar 2012), novom knjigom Đorđa J. Janića o njegovom delu i sećanjem na njega akademika Matije Bećkovića i Radeta Vojvodića.

Glavni urednik SKZ književnik Dragan Lakićević je objasnio da sada kada više nema pesnika, urednika, esejise, političara, velikog čoveka jedne epohe Slobodana Rakitića dolazi vreme da se veća pažnja posveti njegovom delu.

"Igrom slučaja Janićeva knjiga sa ogledima o Rakitićevoj poeziji "Vreme i utemeljenje" u izdanju "Hrišćanske misli" i "Partenona" koju je trebalo on prvi da vidi, stigla je poshumno, i ovo je prvi prilog njegovom novom isčitavanju", istakao je Lakićević

Prema njegovim rečima, "Janić je prstupio Rakitićevom delu, svrstanom u dva književna pravca: neoromantizam i neosimbolizma, razmatranjem tih pravaca i njihovom prisustvu u Rakitićevoj poezij da bi ga zatim stavio u okvir epohe i u kontekst stila".

Lakićević je primetio da je autor knjige "posebnu pažnju posvetio fenomenu Rakitićevog stvaralačkog činajer spada među pesnike koji uverk saopštava svoju posrednu poetiku".

Za buduće istraživače Rakitićevog dela Janićeva knjiga će biti nezaobilazni priručnik jer on utvrđuje uticaje drugih pesnika na Rakitićev opus i prenosi potpuni pregled tesktova koje su najpoznatija srpska kritičarska pera napisala o Rakitiću .

Pesnik i antologičar, Rade Vojvodić se u svom govoru naslovljenom "Zbogom raški pesniče" posebno pozabavio Rakitićevim stalnim kolebanjem između očajanja, osećanja besmisla, jada i bljeskova nade i svetlosti.

On je prepoznao da kod Rakiitća nikada nije bilo samoobmanjivanja već je imao sjanu sliku stvarnosti koja ga je okružavala i ona je bila pretežno veoma mračna.

Akademik Bećković koji je evocirao sećanja na prve susrete sa Rakićem kada je kao student više govorio stihove Branka Miljkovića nego svoje i nazvao je taj period njihove mladosti - "vatra i ništa".

"Slobodan Rakitić je raški pesnik, izgledao je 'kao da je sišao sa freske' a pisao kao freskopisac" konstatovao je Bećković i doda da je 'bio jedan od retkih pesnika čiji su pesnički i životni planovi računali na dugi rok'".

Opisao ga je ovim rečima: "bio je podesan čovek, pouzdan prijatelj, ozbiljan sagovornik, požrtvovan nacionalni pregalac, savestan urednik časopisa i književnih tribina, skrupulozni kritičar i esejista, suštinski i formalno pismeniji od većine pesnika".

Janić je, iskreno potresen, kazao da je pisao knjigu imajući u vidu da je preda Rakitiću sa kojim je dugo drugovao. On je kazao da mu je cilj bio da knjigom pokaže dokle je stigla kritika u pisanju o njemu. "Ovo je priča i o vremenu u kome je Rakitić radio, vreme je bilo mračno a on je bio tužan čovek", završio je Janić.

Izvor: Tanjug


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Avgust 28, 2013, 05:00:02 pm
*
SLOBODAN RAKITIĆ


PISAO JE KAO FRESKOPISAC

Studiju Đorđa J. Janjića o poeziji Slobodana Rakitića objavili "Hrišćanska misao" i "Partenon"

U Srpskoj književnoj zadruzi predstavljena je knjiga Đorđa J. Janića "Vreme i utemeljenje" (Ogledi o poeziji Slobodana Rakitića), koju su objavili "Hrišćanska misao" i "Partenon". O studiji su govorili Dragan Lakićević i autor, stihove Slobodana Rakitića kazivao je dramski umetnik Srba Milin, a o nedavno preminulom pesniku besedili su Radoslav Vojvodić i Matija Bećković, njegovi savremenici i prijatelji.
 
Đorđe J. Janić, istakao je Lakićević, pristupa Rakitićevom pesničkom delu sveobuhvatno i kompleksno: najpre u okviru epohe, otud — vreme iutemeljenje, u kontekstu stila, postupka, forme — ritma i rime. Zatim u odnosu Rakitićeve poezije spram Rakitićeve esejistike, u potrazi za autopoetikom. Jedna od Janićevih teza je da pesnik, razmatrajući tuđu poeziju, govori najviše o sebi. U takve pesnike spada i Slobodan Rakitić. Njegovu poeziju Janić često dovodi u vezu sa njegovim esejima i studijama o poeziji velikih srpskih pesnika: Rakića, Nastasijevića, Desimira Blagojevića, Desanke... Posebnu pažnju Janić je posvetio problemu ili fenomenu stvaralačkog čina Slobodana Rakitića. I stvaralački čin je teorijski i filozofski pojam koji pesnik artikuliše i izražava kao doživljaj.
 
Od prvih danas poznatih stihova Slobodana Rakitića, naglašava Janić, prisutna je u njegovoj poeziji — slutnja. Slutnja kao psihološko, ali i mistično stanje. Slutnja kao bolno, ali i slatko mučno slanje. I ne prečesto kao ona Disova slutnja, koja je sećanje o nečem drugom, izgubljenom. Iz tog sećanja rađa se čitav njegov pokušaj da razreši pitanje postojanja sveta i čovekovog mesta u njemu. Slutnja je majka svih otkrića, ali i svih strahova. Svaki pesnik, stvarni pesnik, u stalnom je stanju slutnje.
 
— Iščitavajući Rakitićevu poeziju prepoznavao sam odsjaje, onaj "tajni žar", u mnogim od njih. Evo da nabrojim neke: "Pesma izgnanika", "Studenički napev", "Metohija", "Zapis iz Velike Hoče", "Nečujna zvona", "Istina srca", "Sveti Nikola", "Praznik u Raški", ali i "Grob Rilkea u Raronu"... Nije slučajno da njegove knjige imaju ove naslove: "Svet nam nije dom", ali i "Potomak, pa novi potomak", da postoje i "Svetlosti rukopisa", ali i "Vodena slova" — primećuje Radoslav Vojvodić.
 
Slobodan Rakitić, kaže Matija Bećković, raški je pesnik. Izgledao je "kao da je sišao s freske", i pisao je kao freskopisac. I pred njegovim likom bi se neki budući Sveta Mandić mogao upitati: "Da l' umre mlad taj pesnik ko Miljković il' star i grešan kao Jovan Dučić"? Slobodan Rakitić bio je jedan od retkih pesnika čiji su pesnički i životni planovi računali na dug rok. Smrt je i njemu, kao i u tolikim drugim slučajevima, pomrsila račune. Ali, nije samo njemu, nego i nama koji smo mu ostali dužni i pravu reč, i prava priznanja. Lirik, kojem je nedostajalo mane da bi bio lakše uočen i jače osvetljen, pisao je vezanim stihom, ali se u zrelom dobu, katkad, poslužio i slobodnim stihom, dolazeći i do slobodnije reči.
 
Raški pesnik Rakitić, u savremenoj srpskoj poeziji, zaključio je Bećković, zauzima slično mesto koje Raška oblast danas zauzima u Srbiji. Ali, to mesto, već sutra, neće biti onakvo kakvo je danas.
 
Z. R.  | 15.02.2013. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Pisao-je-kao-freskopisac.sr.html)


Naslov: Slobodan Rakitić (1940—2013)
Poruka od: Angelina Novembar 17, 2013, 04:17:45 am
*

NAGRADA "JELENA BALŠIĆ" POSTHUMNO SLOBODANU RAKITIĆU


BEOGRAD — Sala za sastanke u Srpskoj književnoj zadruzi bila je danas tesna da primi sve koji su želili da prisustvuju proglašenju nedavno preminulog Slobodana Rakitića za dobitnika književne nagrade za životno delo s pravoslavnom duhovnošću "Jelena Balšić".

Ovu nagradu, četvrtu po redu, dodeljuje svake druge godine Mitropolija crnogorsko-primorska i danas je arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski i egzarh pećkog trona Amfilohije (Radović) saopštio je da će nagradu uručiti porodici laureata Slobodana Rakitića na Blagovesti 7. aprila u grobnoj crkvi ćerke kneza Lazara i sestre despota Stefana Lazarevića Jelene Balšić koja je bila cenjena pesnikinja.

Utemeljivač ove pesničke nagrade mitropolit Afilohije, koji se ogradio da se nikada nije mešao u rad žirija, nije krio da je veoma zadovoljan što je ove godine dobitnik Rakitić i konstatovao da to nije slučajno iako nije doživeo da je lično primi. Podsetivši da se u Goričkom zborniku čuvaju pisma i zapisi Jelene Balšić, mitropolit Amfilohije je kazao da duh koji provejava iz njih, kao i iz tekstova njenoga brata despota Stefana, uklesan je u sva duhovna i pesnička tkanja postokosovske tradicije koja, na moderan način, prožima poeziju Rakitića. On je u prepoznao da je u tom dubokom doživljaju ne samo sebe već i sveta oko sebe Rakitić na određen način blizak vladici Petru II Petroviću Njegošu, pre svega njegovoj "Luči Mikrokozmi". Za mitropolita Amfilohija je jezik kojim je Rakitić pisao svoje stihova jedan od važnih faktora kod njihovog vrednovanja jer to je "jezgrovit, krtistalno jasan govor u kome nema tuđica i miriše duhom Raške, Kosova i Svetih Arhanđela, svim što je oplemenilo ovaj narod".

Prof. dr Dušan Babić predsednik žirija, u kome su još dr Valetnina Pitulić, prof. dr Milo Lompar, prof. dr Ljubica Petković i Ranko Jovović, objasnio je da je svako od njih odabrao po pet kandidata i predložio ih da bi u drugi krug ušli oni koji su dobili po pet glasova. Na kraju su ostali Rakitić i Momir Vojvodić koji je dobio jedan a Rakitić četiri glasa. Pošto će obrazloženje žirija biti saopšteno prilikom uručenja nagrade 7. aprila, Babić je pročitao izvode iz svog referata podnetog prošle godine na naučnom skupu u Raškoj posvećenom stavralaštvu Rakitića koji je naslovljen "Motiv crnog sunca u poeziji S. Rakitića". Prema Babićevoj oceni "duhovna pozicija Rakitićeve poezije kretala se od panteizma ka hrišćanskoj ontologiji i etici u kojima duša nalazi svoje utočište". Rakitić je, kazao je Babić, "pesnik žudnje za izgubljenim mogućnostima a u ravni jezika ključna reč cele poezije je 'slovo' jer u ravni promišljanja jezika pesnik sugeriše misao o stapanju poezije i religije, estetskog i svetog".

Odabrane Rakitićeve pesme govorio je glumac Srba Milin. (Tanjug)

Objavljeno 14.03.2013. u Glasu Srbije