KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Decembar 25, 2010, 07:10:04 pm



Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Decembar 25, 2010, 07:10:04 pm
*


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_(1932-1986).jpg)


MIROSLAV ANTIĆ


AUTOBIOGRAFIJA

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam pošteno kiriju platio,
na ovom svetu što sam živeo
                                                     .
možda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komšiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio
                                                     .
ako mi život krila skrati,
i sneg u oku počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem

U NEKOLIKO CRTICA O SEBI

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve 'Nevenove'. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list 'Ritam' ili uređivao Zmajev 'Neven'...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam". I u svim ostalim svojim pesmama."

Autor fotografije Branislav Lucić?

Miroslav Antić — Lirska proza (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=608.0)
Miroslav Antić — Pevani pesnici (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=479.)
Miroslav Antić — Pevani pesnici (kompozitori, pesnici i klinci) (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=1082.)
Miroslav Antić — slikarski radovi (http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=232.0)


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Decembar 25, 2010, 07:10:34 pm
*

MIROSLAV ANTIĆ


Miroslav Antić rođen je 14.03.1932. u Mokrinu kod Novog Sada. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u Dnevniku, radeći jedno vreme u izdanju sredom — Novosadskom dnevniku, do 1959.

Više od godinu dana bio u Beogradu urednik Pionira (1959—1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) — novinar u novinskoj Izdavačkoj kući Dnevnik — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962—1965), obnovio i radio kao glavni urednik Neven Čika Jove Zmaja (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu.

Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima.

Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: "Plavi čuperak", "Garavi sokak", "Nasmejani svet", "Šašava knjiga", "Olovka ne piše srcem", "Ptice iz šume", "Tako zamišljam nebo"...

Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag.

Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila.

Umro je 24.06.1986. u Novom Sadu. Pro Arte galerija (http://www.proartegalerija.com/miroslav_antic-izlozba.html)

*  *  *

Miroslav Antić (1932—1986)
Vojvođanski pesnik Miroslav Antić svojim delom ispunjava prazninu koja se osećala u ljubavnoj poeziji, kao najlepšoj i najdirljivijoj lirici.

Antić nije čist dečji pisac. U prvim njegovim stihovima oseća se podavanje tuđim uticajima. U početku je rezoner i didaktičar koji apostrofira dečju neposlušnost i roditeljski odnos prema svom porodu. Odvaživši se da pripada novoj estetici, pesnik za svoju temu uzima ljubav, i to đačku ljubav, temu od koje su raniji pisci bežali. Centralni motiv sveukupne njegove umetnosti je ljubav. Lepota početničke ljubavi, naivne i nepatvorene, polje je autorovog delovanja i njegova simpatija. Antić je progovorio o buđenju dečje duše bez zavijanja, jasno i otvoreno.

Jedinstven antologijski ciklus metaforičnog naslova "Plavi čuperak" peva o tek stasalim dečacima i devojčacima, o njihovim udvaranjima i potajnim ljubavima. "Plavi čuperak" je zvezdana priča o zatečenim devojčicama sa kikama i lutkama, i dečacima u čijim se srcima, umesto klikera u džepovima, "kotrljaju po dva topla i nasmejana oka". To je lirska drama o preobražaju detinjstva u mladost, o tajnim šaputanjima i sanjarenjima, i o stidnim i smetenim izricanjima prvih simpatija —  poezija pomaljanja veličanstvene i čudesno blistave prve ljubavi. Kad bi jastuci progovorili, ...A onda ljubav — dočaravaju lirsko uzbuđenje i složeno stanje duha u kome je sve drugačije. Tinejdžerska groznica, osećanje da u glavi nešto tutnji i vri, bezgranična sramežljivost – sam čin ljubavi što nadjača školske obaveze, igru i nestašluke — suptilno su izraženi jezikom ljubavi. Knjigu o šetnji udvoje i prvoj ljubavi krase plavetni stihovi o Sanjinom pramenu kose useljenom u tihi i bezbrižni život mirnog dečaka. Smenjivanjem statičkih i dinamičkih motiva, mirno i prirodno, naslikan je junak sa plavim čuperkom u mislima, koji je pomešao u sebi "rotkve i romboide", "note i piramide", "leptirove i gradove" ... Nenadmašni stihovi o pramenu kose koji je obuzeo celo dečakovo biće, manifest su ljubavi i zanosa, i oda đačkoga doba. Razapet između želje da odraste i nagona da zakorači u svet s druge strane skamija, Antićev protagonist je pun nemira, usamljen i zbunjen, nasuprot Ćopićevom dečaku, svojeglavom i narogušenom prema devojčicama.

Prva ljubav je doba lutanja i sanjarenja, vreme korzoa i samoće koju čine dve ćutnje. Zbunjeni dečaci i devojčice sporazumevaju se pogledima i "zažagrenim obrazima", govore u sebi ono što bi jedno drugom želeli da saopšte. Ćutanje je izraz ljubavnih nemira i tajna "velikog detinjstva", kada se upoznaje duševna struktura samoga sebe i nalazi svoje ja uodnosu na drugo ja. "Prvi tango" je metafora prve igre u životu i oproštaja od školskih klupa, korak na putu mladosti kaoreke u koju valja uploviti slobodno i bez straha. "Plava zvezda"
je večno traganje za idealom i srećom koja negde sja i čeka.

Autor "Plavog čuperka" je doprineo afirmaciji dečje ljubavne poezije. Antić se stavlja na čelo novog pesničkog pokreta, i proglašava sebe rodonačelnikom ljubavne dečje poezije. Direktan i zavodljiv, moderan u temporalnom, estetskom i aksiološkom smislu, Antić ulazi u zvezdano kolo srpskih dečjih pesnika.

Za trideset pet godina stvaralačkog rada, Miroslav Antić objavio je više od trideset knjiga.
    
Autor teksta nepoznat

*  *  *

DELA:

Zbirke pesama
  • Ispričano za proleća
  • Plavo nebo
  • Rožderstvo tvoje
  • Psovke nežnosti
  • Garavi sokak
  • Koncert za 1001 bubanj
  • Kikinda

Knjige za decu
  • Nasmejani svet, 1955
  • Poslednja bajka, 1965
  • Plavi čuperak, 1965
  • Šašava knjiga, 1972
  • Prva ljubav
  • Živeli prekosutra, 1974
  • Svašta umem
  • Stepenice straha (roman)

Radio drame
  • Otužni marš
  • Povečerje

    
Radio je na filmskim projektima "Sveti pesak", "Doručak sa đavolom", "Široko je lišće", "Strašan lav" i dr.

Antić je dobitnik mnogobrojnih priznanja: dve "Nevenove" nagrade (1969. i 1973), nagradu Mlado pokoljenje 1974. godine, nagradu za životno delo u poeziji za dece, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta ("Otužni marš" 1962. godine), Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluge za narod i dr.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Decembar 25, 2010, 07:15:58 pm
*

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati.
Vetar vrbama čupa kosu.

Kud ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla,
al' ja:
u krčmu svratio, gorak,
a ona,
ne znajući — prošla.

Ne znam.
Ceo smo svet obišli
u žudnji ludoj,
podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da, mora biti da je tako.


SENKA

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Umetnicke_slike/stranih_slikara/Christine_Comyn_-_Affected_by_You_(poezija_Miroslava_Antica).png)

Christine Comyn "Affected by You"


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Septembar 27, 2011, 01:43:01 pm
*
Miroslav Antić Mika


TO JA JOŠ UVEK ŠAŠAV LETIM, I ŽIVIM

...Za pedeset i četiri ovozemaljske godine uspešno se bavio poezijom, novinarstvom, filmom, slikarstvom, a prema sopstvenim rečima, bio je i zidar, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, stolar, radio kompresorima, obrađivao drvo, glumio u lutkarskom pozorištu, vodio televizijske emisije, bio konferansije...

Ovaj svestrani umetnik proleća, snova, zvezda, krila, plaventila, o kome se previše ćuti, a čije su knjige još uvek nepročitane i nedočitane, veći deo svog života proveo je u Novom Sadu odakle je kretao na mnoga putovanja i stizao do bluza u njujorškim predgrađima, do peterburškog hotela u kom se ubio Jesenjin, do upoznavanja sa Preverom u Parizu, do peskovite letonske obale, do oduševljenosti Pradom u Madridu, do dece naših iseljenika u Cirihu, do Bagdada sa 1001 danom umesto 1001 noći, do Skandinavije, Australije, Portugalije, Mongolije...

Bio je otac šestoro dece i imao tri braka koje je, prema njegovim rečima, doživeo sa mnogo ljubavi pretvorivši ih delimično u poeziju.

Voleo je boks, džudo i fudbal, more, svoj čamac, plovidbu Dunavom, kafanu, oduševljavao se naukom, posebno nebom, kosmosom, zvezdama, rado se bavio baštom, spremanjem ribe ili pasulja, više puta se lečio od alkoholizma, bio je zaljubljenik u život, u druženje sa ljudima. Njegovi prijatelji bili su kako poznati slikari, vajari, glumci, pisci, novinari, kritičari, muzičari, univerzitetski profesori, tako i kasapini, zlatari, berberi, prodavci novina, čistači ulica...

Sam je govorio da ne priznaje vidljive biografije koje podsećaju na krštenicu, karakteristiku u vojnoj knjižici ili radni dosije, one biografije koje sadrže precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Ipak, u ime sećanja na ovog velikog i toplog stvaraoca-večitog dečaka zavirimo bar u poneku sliku i boju njegovog životnog kaleidoskopa.
 
BEŽATI U SVET POEZIJE — TO JE MOJA NAIVNOST"

Prva Antićeva pesma Majka objavljena je 1948. godine u časopisu Mladost, a prva knjiga pesama Ispričano za proleća odštampana 1950. godine. Nakon toga usledile su mnoge knjige Plavo nebo, Roždestvo tvoje, Nasmejani svet, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj, Poslednja bajka, Plavi čuperak, Šašava knjiga, Garavi sokak, Živeli prekosutra, Krov sveta, Prva ljubav, Mit o ptici, Nebo u oku, Druga strana vetra, Svašta umem, Hodajući na rukama, Horoskop, Tako zamišljam nebo, Izdajstvo lirike, Savršenstvo vatre...

Antić je rado recitovao svoje stihove u školama, kafanama, bibliotekama, domovima kulture, fabrikama, kasarnama, bolnicama — šarmantno, temperamentno i vrelo, ponekad pomalo zamuckujući i ističući je da je stihove pisao krvlju, sa mukom, teško, spaljujući i bacajući mnogo, porađajući svoje pesme. Govorio je da su na njega uticali svi — Milovan Glišić, Lao Ce, Boš, Brojgel, Sveto pismo, Tolstoj, Fokner, njegova majka Melanija...

Čitalačkoj publici poznat je pre svega po zbirci pesama o godinama prvih ljubavi Plavi čuperak. Kako su ljubavne pesme za decu bile nešto sasvim novo i drugačije, ovo Mikino neposredno i toplo obraćanje onima koji nisu ni mali ni veliki, kao i posredno obraćanje njihovim mamama i tatama, nailazilo je u početku na nerazumevanje i negativne recenzije kritičara dečje poezije, tako da je godinu i po čekalo na objavljivanje. Plavi čuperak je po izdavanju doživeo veliki uspeh i postao kultna knjiga za mlade.

Osim poezije za decu i mlade, Mika nam je podario i predivnu refleksivnu i ljubavnu poeziju za odrasle u Koncertu za 1001 bubanj, Savršenstvu vatre, Mitu o ptici... Ti stihovi, više desetinagodina nakon što su napisani, još uvek strpljivo čekaju da budu na pravi način pročitani i vrednovani, kako od strane čitalaca, tako i od strane kritike.

Uz poeziju pisao je i prozu (romani Stepenice straha, Sveti vetar) i dramske tekstove (Parastost u belom, Ženidba na oglas, Povečerje, Otužni marš, Rt Dobre Nade). Neke svoje drame sam je postavio na pozorišnu scenu, neke su zaživeli u obliku radio-drama, a Otužni marš i Parastos u belom doživeli su i internacionalno izvođenje u Parizu, odnosno u Montrealu.

Dela su mu prevođena na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski, mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački... U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz celog sveta Novi smerovi objavljeni su i njegovi stihovi.

Prepevavao je pesme sa mađarskog i slovačkog pesnika Ferenca Fehera, Palja Bohuša, Mihaila Babinke, Jana Labata, Vjere Benkove... Bio je član Udruženja književnika Srbije. Više puta je bio nagrađivan — prvi je dobitnik Zmajevog štapa u okviru Zmajevih dečjih igara, primio je dve Nevenove nagrade, jednu za životno delo za poeziju za decu, Goranovu nagradu...

BEŽATI U SVET NOVINARSTVA — TO JE MOJA POTREBA DA PREŽIVIM

Novinarstvom — koje je smatrao svojim poštenim i časnim poslom, a koje ga je oduševljavalo jer mu je pružalo priliku da se upoznaje sa umnim ljudima, kao i da mnogo putuje — Mika je počeo da se bavi kao dvadesetdvogodišnjak u nedeljnom listu Pančevac. Nakon svega godinu dana prešao je u novosadski Dnevnik u okviru kog je delovao kao jedan od najzapaženijih novinara-autora, bio je izuzetan reporter, a njegove rubrike Obično petkom, Žurnal Miroslava Antića, Galerija savremenika čitale su se sa interesovanjem. Kao obožavac džeza, ozbiljne i ruske muzike pokrenuo je i uređivao reviju za džez i zabavnu muziku Ritam. Takođe je uređivao dečji informativni list Pioniri i Zmajev Neven. 1986. godine dobio je novinarsku nagradu za životno delo.

Više na blogu Miki i ostalim čudima (http://miki-i-ostalim-cudima.blogspot.nl/2006_08_01_archive.html)




(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_detinjstvo.jpg)



Autor fotografije nepoznat


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 03, 2011, 07:18:04 pm
**
MIROSLAV ANTIĆ


PESNIK DETINJSTVA, VOJVODINE I DIRLJIVIH NEŽNOSTI


Savremeni pesnik Miroslav Antić (rođen u Mokrinu 1932. godine, umro u Novom Sadu 1986) pisao je za decu i omladinu, a bavio se i novinarstvom. Bio je veliki boem, čovek velikog životnog iskustva (razne je poslove obavljao i mnoga zanimanja promenio) i sjajnog pesničkog dara, u koji je unosio i nešto od buntovnog Majakovskog, ali i od vragolastog i raspričanog Jesenjina, koji je znao biti nežan, usamljen i tužan. U srpskoj poeziji se javlja 1951. gopine zbirkom "Ispričano za proleće", da bi potom usledide knjige: "Plavo nebo", Psovke nežnosti", "Koncert za 1001 bubanj", "Plavi čuperak", poema "Vojvodina", "Šašava knjiga", " Garavi sokak". Celokupna dela u 10 knjiga pojavila su se 1986. godine, a na početku istih nalazi se veliki pesnički ciklus, najpročišćenija i najzrelija poezija — "Tako zamišljam nebo".
 
Pevanje Miroslava Antića je neprestano obraćanje deci, vraćanje u detinjstvo, u svet igre, snova, prvih gorkih iskustava, a što je u stvari pevanje o sebi i svom doživljaju ljudi i sveta. Drugi i veliki motiv u njegovoj poeziji je Vojvodina, kojoj se uvek vraća kao široj i neotuđivoj zavičajnosti prepunoj ljudskih radosti i muka, i nekog skrivenog smisla i značaja koji može sagledati samo onaj koji je u njoj rođen.
 
Detinjstvo u poeziji ovog pesnika puno je neugasivih slika koje ga čine neponovljivim delom svakog ljudskog života. Detinjstvo u njegovim pesmama određuje: drugarstvo, razne situacije, neobuzdanost, ali i nemaština, grdnje, batine, sputavanja da se dete preda svojim maštarijama i igrama bez granica. Peva o prvim gorčinama, prkosima i gnevnim raspoloženjima, o zebnjama i strahovima, začuđenostima i nesnalaženjima, o znatiželjama i porazima koje dete doživljava na svoj osoben način. Iz tih razloga, pesnik traži razumevanje i ljubav za taj svet u nastajanju. On bi da se taj svet bezazlenstva zadrži, sa porukom da deca ne žure sa odrastanjem jer više se nikad neće tako lepo sanjati.
 
Čaroban je taj svet
od izmišljene jave.

Tu su moji dečaci
najveće vojskovođe,
moreplovci i sportisti.

Tu oni vide oštro
o kraljevski kondori.
 
Tu njihov govor čini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
miriše na polenov prah.
 
Ako bi ikad pristali
da žive kao svi drugi,
 
čime bi onda rasli?
 
("Rasejana pesma")
 
A kad se poraste i započne novi život na tom prostoru "između zvezda i kamena", izgubi se polet, pritisnu brige i nevolje, a samim tim i noć deteta prestaje biti "od snova — zlatna". Zato, dok je čovek mlad, treba stalno da bude u pokretu, u nekakvom idenju, da uvek bude zahvaćen nekim dešavanjem kako u sebi tako i oko sebe. A za takvo nešto potrebna je volja i žeć za novim, dalekim i nepoznatim, i ona neugasiva iluzija da nas tamo negde čeka neki drukčiji i bolji svet. Jednostavno, tome se treba učiti od reke koja uvek hita u slobudu, u savlađivanje prepreka i ovladavanje daljinama "...ako ikada zapne/i umori se dok trči, /umreće bez daljine, / umreće bez slobode" ("Žeđ").
 
Obraćajući se detetu kao bliskom i najdražem, tonom najiskrenijeg prijatelja, upućuje mu reči iskusnog čoveka da se u životu nikada ne koleba, da se u sebi uvek lišava velikih dilema jer su one kočnice za prave poduhvate. Staro umrtvljuje (stare misli, navike), kao što umrtvljuje i stvarnost u kojoj je uvek sve isto. Da je stajanje u mestu lagano umiranje duha, kazuju i stihovi iz "Čarobne pesme":

Zašto bežim od kuće.

Nađeš me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.
U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim...

Naravno, nije lako ići kroz život jer se ne ide utabanom stazom i pravolinijski; vijuganje i prepreke su obavezne, iskušenja su samim tim velika, ali samopouzdanjem i upornošću sve se može. Ambicija, tj. hteti nešto postići, za nešto živeti, jeste imperativ života i od toga ne treba odustajati, ako se želi da život bude sadržajan i da ima nekakvog smisla:
 
Pa daj, budi takvo čudo
što ne ume ništa malo,
već kad kreneš — kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
. . . . . . . . . . . .
Pa ako se pozlatiš,
il sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
 
Nikad nemoj da se vratiš.

("Nepovratna pesma")
 
Sličnih "roditeljskih pesama" Miroslava Antića je mnogo. Samo da se podsetimo na neke: "Svašta umem", "Rasejana pesma", "Tatina pesma", "Čarobna pesma", "Samoća".

I baš zato što je detinjstvo neponovljivo u svom kratkom trajanju, pesnik Miroslav Antić misli da decu treba ostaviti da traju u tom njihovom "čarobnom svetu", koji iskače iz ove jave i postaje druga java koju mogu dosegnuti jedino deca. Ali to se sazna tek kad se odraste, kad se biće uozbilji, kad se počne prelistavati prošlost:
 
Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako luckasti,
šmrkavi i lajavi,
ludo smo izmišljali,
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srnima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

("Kad smo bili veliki")

Obraćajući se deci, Miroslav Antić se u stvari obraća detetu u sebi, pa i onda kada peva o dalekim morima, o brodovima, mornarici i priča o strogim kapetanima i lukama. Njegovo pevanje je veliko jedrenje ustalasanim morem detinjstva i neprestano idenje kroz olujni prostor života. Međutim, kada o svemu tome peva, on to čini jednostavnim jezikom i jednostavnim pesničkim postuikom — peva onako kako se govori u kući, za stolom, na kućnom pragu, sa drugom, na ulici i u kafani, u pismu; kao kad se ćaska u polupijanom ili zaljubljenom stanju. Antić od priče pravi pesmu i obratno — od pesme gradi priču, spontanu, toplu, meku, pomalo dirljivu i nadasve iskrenu, što se moglo i videti iz stihova koje smo navodili.
 
Miroslav Antić je iznad svega voleo Vojvodinu, kao svoju majku, kao svoj dom u Mokrinu, kao svoj ravni Banat. Voleći Vojvodinu, on je voleo i njene ljude, obične paore sa njiva i sokaka, iz birtija, ali na neki svoj, antićevski način, a koji je najbolje objasnio on sam u jednom pismu:

U našoj se literaturi mnogo pisalo, a i sad se još piše, o Vojvodini, ali o njoj je ipak malo rečeno. Mnogi su o staroj Vojvodini zabeležili da je bogata, još puna slanine i dobrostojećih domaćina sa nabreklim buđelarima. A ja sam u ovom predelu (misli se na rodni kraj) poznatom po beskrajnim pijankama, otkrio i istinske suze, koje niko nije bio u stanju da vidi. Poznavao sam ljude ne teže od pedeset kilograma koji su na svojim plećima teglili džakove dvostruko veće težine. U bircuzima sam nailazio na ljude i slušao njihova razuzdana podvriskivanja koja su uistinu bila jecaji, izrazi bola i gorčine koje su hteli da utope u piću. U svojim pesmama želeo sam da opevam ovu Vojvodinu sa stotinu lica.

Takvu je Vojvodinu i opevao, posebno u poemi "Vojvodina", mada je ona, sa svojim ambijentom, svojim ćudima i darovima, ljudima i njihovom svakodnevicom, uvek prisutna, manje ili više, u svim njegovim knjigama. Njegova Vojvodina je takva: od njiva i đermova, od dudova i zvezda, od bircuza i podvriskivanja, od svetlih zanosa, od bolova i trajnih ožiljaka, od blata i zlatnog klasja.
 
Takav je i sam Miroslav Antić — uvek uverljiv jer je uvek iskren; u pevanju je krajnje nepposredan jer je kao čovek, ponekad razdrljen i zubat, turoban, ali, u nekim trenucima i razgaljen, nostalgičan i setan; sav od želja, razastrtih snova i od dirljivih nežnosti. Na kraju ga vidimo ("Besmrtna pesma") kako se miri sa smrću koja dolazi i preobražava čoveka u stanje opšteg rasejanja, pa ga više nema i, opet, u svemu ima: u ptici, u vetru, cvetu, zvezdanom sjaju, pamćenju i nekom dobrom delu.

Časlav Đorđević (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=58.0) | Književnost i srpski jezik | Novi Sad 2002


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 03, 2011, 09:21:47 pm
**
MIROSLAV ANTIĆ
Prva ljubav




                                      PRVA LJUBAV



                                      Ovo su tvoje pesme. Ne pitaj kako sam
                                      saznao šta misliš. Možda sam nekada
                                      bio: ti. Možda si i ti pomalo bio: ja.
                                      Možda smo zajedno bili ceo svet.



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Knjige_casopisi/Miroslav_Antic_-_Prva_ljubav.jpg)



                                     PLAVA ZVEZDA

                                     Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
                                     žbunja, trava,
                                     opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
                                     zvezda prava.

                                     Čak i ako ne veruješ — probaj toga da se setiš,
                                     kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
                                     da odletiš,
                                     da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

                                     Ali pazi:
                                     ako nije sasvim plava, sasvim prava,
                                     mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
                                     mora dalje da se luta,
                                     tristo puta,
                                     petsto puta,
                                     mora druga da se nađe . . .  treća . . . peta . . .
 
                                     Mora u snu da se zađe na kraj sveta.
                                     I još dalje iza kraja — do beskraja.

                                    Mora biti takve zvezde.
                                    Što se čudiš?
                                    Pazi samo da je negde ne ispustiš
                                    dok se budiš.

                                    Jednog dana,
                                    jedne noći, ne znam kada, al znam tačno:
                                    izgledaće nebo bez nje tako prazno,
                                    tako mračno,
                                    i sva sunca,
                                    sve lepote,
                                    i sve oči što se jave
                                    nikad bez nje neće biti sasvim tvoje, sasvim prave.

                                    Ja ti neću reći šta je
                                    ova zvezda čudna, sjajna.
                                    Kad je nađeš — sam ćeš znati.
                                    Sad je tajna.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 03, 2011, 09:35:43 pm
**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Prvi tango


TAJNA

Svako ima neku tajnu:
šu-šu-šu . . .
Neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko šapne samo tebi
kao drugu: šu-šu-šu . . .

Obično su tajne glavne
izmišljene i ljubavne.

Al i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer — inače
zašto bi se zvale tajne.

I ja imam jednu tajnu
čudnu, sjajnu i beskrajnu.
Nikom drugom — samo tebi
prišapnuću jutros nju
Hodi bliže: šu-šu-šu . . .
Sutra rano . . . šu-šu-šu . . .
Baš onamo . . . šu-šu-šu . . .

Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži.
Šu-šu-šu . . .

Pronaći ćeš vrlo lako
i videćeš da je tako.


GOLIŠAVA PESMA

Kad mrak uz okno nos pritisne
i zvirka u klince što se svlače,
neko se isplazi,
neko vrisne,
a neko kaže:
oho, mrače!

Na spljošten nos mu palac metne
i onda,
uz osmeh,
spusti roletne.

Šta se tog mraka svaki čas tiče
na šta golišavi klinci liče.


KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome šta neko sanja i krije,
kad bi zaista progovorili
o tome šta neko radi kradom,
o devojčici,
na primer,
što oponaša starije
i nešto spletkari . . . spletkari,
sva izbrljana pomadom,

ili o dečaku
što se tupim žiletom brije,
— kao: kuburi čovek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi i o meni,
bilo bi i da se plače i smeje
i da se pocrveni.

Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja.

Oni su kao lađe,
velike bele lađe,
što plove u nemoguće,
u snove,
u bezmerja.

Uveče te odvedu.
U zoru te doveduu.
I niko ne sluti ništa.
Obrišeš san sa oka.
I sve je sasvim u redu.


ĐAČKI KORZO

U prvi sumrak
svi se tu sjate
ozbiljna lica,
držanja kruta:
odu do ugla,
pa se vrate
i opet tako
još dvesto puta.

Šarena povorka
gura se, šeta . . .
Hiljadu kapa
i bereta . . .
Hiljadu šubara
i kačketa . . .

A usput pogled
poneko baci
il nešto bajagi
nevažno kaže . . .

Ruku na srce:
šta svi ti đaci
danima ovde
uporno traže
dok troše đonove
i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate,
i opet tako
sve ispočetka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula,
idućeg maja
— tamo i natrag
i nikad kraja?

Čarape žute,
zelene,
plave,
i duge noge
kao štapovi.

I neki žvrkovi
na vrhu glave.
I šiške na čelu
kao slapovi.

I pogurkivanja.
I zavirivanja.
I zadirkivanja.
I dobacivanja.

A možda ipak,
ko će znati,
možda tu ipak
nešto postoji?

Možda to nisu
prazni sati
kad se u gužvi
šeta i stoji,
pa počne tako
sve ispočetka:
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula ili aprila . . .

Možda tu nekom
rastu i krila?

Možda tu počnu
sva putovanja?

Možda se ovde
najlepše sanja?

Možda se ovde
najlepše želi?

I možda su se
baš ovde sreli
putevi neki
dugi i tajni,
putevi beli,
putevi trajni?

I možda su se
baš ovde sreli
osmesi neki
— i zavoleli?

Možda baš zato
jedino vredi
da se u gužvi
ovako luta:
malo onamo
i malo natrag,
i opet tako
— još bezbroj puta.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 03, 2011, 09:53:34 pm
**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Prva ljubav


I

Naiđu tako dani.
Banu u oči kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka šarena nežnost isplete.
I ti — staneš.
I ne znaš: da li si, il nisi više
ono obično dete, ono bezazleno dete.

Nekakvo zrno zlata počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke:
izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega neko te čudan posmatra,
neko kome u dahu mirišu suncokreti
i plamte obrazi kao vatra.

Naiđu tako dani.
Mesec ti u potiljak diše.
Zdravo poslednja bajko: kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše il s tobom uvis lete.

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!


II

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš da opišeš ćutanjem,
da je sagledaš žmureći,
da je dotakneš samo osmehom i šaputanjem.

Vrlo je važno
da o njoj ne brbljaš okolo
i nikom ne daš da je dodiruje.

Ona je providna kao lutkino oko.
Ona je nežna kao tišina koja hoda na prstima.
Ona je jedini nemir koji ume da miruje.

Ona je sve tvoje nedokučivo,
neuhvatljivo,
sve tvoje srebrno i treperavo kao daleko zvono,
a ipak je u tebi,
i nešto oko tebe,
pa onda nešto malo onako i još onako,
pa ono.
I onda — ono!


III

Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da veruje — nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri,
pitanje veće od brda
i veće od dva brda
i jedna treperava duša što veruje u čuda,

i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno da li žmurite,
ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.


IV

Junaci,
nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!

Razumem sve vaše brige
i nespretnosti
i strah.
I evo: pomažem danas svakome da se seti
što se bez razloga duri i smeška u isti mah.

Junaci,
nos u jastuk!
Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje.

Zaista nije nagovaranje:
ko neće dalje da veruje — neka zapuši uši.
Važno je to, što je skriveno u nama,
pod čelom
i u duši.

A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu.


V

Evo o prvoj ljubavi još samo nešto, malo:
nek ne zaboravi niko — ona je ipak večna.
Ona je kao nebo što se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala rečna.

Ona će ostati sramežljiva i vitka
u nekim budućim staricama
koje sad krišom sanjaju odrezane vitice
i žure da završe sve zadatke na vreme.

I u nekim budućim penzionerima
koji sad gaze po blatu i skakuću po baricama,
skupljaju sličice fudbalera
i dobijaju jedinicuz bog Pitagorine teoreme.

Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće
kad se najviše hoće — a niko ne zna šta hoće.


VI

I kad godine minu u beskraj,
u daljinu,
i prođu mnoge lepote,
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva Ijubav ostaće negde u oku,
u nekim običnim stvarima,
u požutelim spomenarima,
kao večito novi i nepoznati svetovi.

Zato i vredi sanjati..
Zato i vredi želeti.
— Šta nas se ostalo tiče!

Zato i vredi zapisati i kao plakat podeliti
ove šarene reči koje na pesmu liče.


VII

Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora
ovde negde na čelu.
I celog života te prati.

Rađa se prva tuga i prva ljubomora.
I prvi put se pati.

I odjednom ti drukčije izgleda čitav svet.
Nešto u glavi gori.
Nešto tutnji.
I vri.

To nije kao matematika.
Tu su dva i dva često — pet.
A često — nisu ni tri.

Ali uvek je sigurno,
sigurno kao kad se diše:

jedan i jedan daju samo jedan.
I ni manje. Ni više.


VIII

Ne pitaj zato otkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.

Ne pitaj otkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak
i kao okeani.

Uostalom,
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli.
Izvoli,
sam zavoli,
pa ako je i tebi isto ovako — ti kaži,
a ako nije isto — onda sve ovo ne važi.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 12:02:01 am
**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Sve boje sveta


KRILA

Ako hoćeš da odletiš
— sklopi oči
i sve jače
veruj,
veruj kao nikad
u sve ono što je čudno.

Nemoj da mi smešno mašeš
kao glupe vetrenjače
svakom vetru,
svakoj ptici,
brzopleto,
uzaludno.

Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
i — moći će da poleti.

Neko nađe svoja krila
u tatinom novčaniku.
Neko proda svoja krila.
Neko uvek tuđa krade.

Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete Ijudi od nevolje.
Lete ljudi od parade.

Nekom mama krila sveže.
Nekom mama krila sreže.

Neko ode za pticama.
Neko padne čim se vine.

Al divno je,
al najteže,
kad u glavi nađeš krila
i obletiš maštom samo
za trenutak sve visine . . .

I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.


DRHTAVA PESMA

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno — pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.

Ja ne znam šta ću, a tata kaže:
— još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.

Nešto me muči. A tata kaže:
— još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda — kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.

Plačem od sreće. A tata kaže:
— još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj — ja ću od tebe više.
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj prirodo!
Zri naopako!
— Samo mi nemir ne pokvari.

Volim te što si zaista tako
ko i ja balava za divne stvari.


O ČEMU PRIČAMO DOK ŠETAMO

O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?

U stvari: mi samo ćutimo . . . ćutimo
i gledamo se kradom.

U stvari: mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.

I sanjamo. I skitamo . . . skitamo
i katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači
i od svetiljki dan požuti,

— odjednom znamo sve šta znači
to što se ovako ćuti.

U stvari: mi to u sebi slutimo
reči narasle u bezmerje.

Pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje.


ŠAŠAVA PESMA

Mama mi kaže: — šašavo moje
šta se to zbiva u tvojoj glavi?

U njoj dečaci — kažem — postoje.
Dečaci smeđi, crni, i plavi.

Mama mi kaže: — šašavo moje,
zar mogu tamo svi da se slože?

Ja mami kažem: — kad već postoje,
nek tu i stoje — šta se može!

Mama mi kaže: — pusti priče,
— zbijeni tako, na šta liče?

Ja rukom mahnem.
I — uzdahnem.

— Svi oni liče, svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče.

Na sve što čekam. Na sve što hoću.
Liče na nemir. I na samoću.

Mama mi kaže: — šašavo moje,
pa oni, znači, ne postoje.

Postoje — kažem — kao na javi
dečaci smeđi, crni i plavi.

Šta da se radi? — mama veli.

Ja kažem: — ništa, već da se želi,
da nikad čekanje ne izbledi.

Mama me pita: — a da li to vredi?
A ja se smeškam: videćeš — vredi.


NAJLJUBAVNIJA PESMA
 
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.

Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćošku
bespomoćni
i bačeni.

Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.

Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.


NAJMANJA PESMA

Evo najmanje pesme.
Manja je od zrna maka.

U njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje,
— šta da ti pričam dalje.

Ako ne znaš ko šalje,
— šta te se tiče dalje.


USNE

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.

Kad dlanovima pritisneš čelo
tu, gde je neka vatra u glavi,
ne skrivaj ljubav neveselo,
— svima je ispričaj,
— svima javi.

Kad jedno leto u pege celo
oko nosa se zgusne,
sav svet nek sazna šta se to htelo,
šta se to srelo,
šta se to smelo
i što su odjednom slađe usne.

Usne su da se nešto šapne.
Usne su da se nešto nasluti.
Usne su da na njih zvezda kapne.
I da se prvi poljubac nikom,
nikada nikom ne prećuti.

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 12:02:27 am
**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Plavi čuperak


PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
— U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
već jedne Sanje iz šestog "a".

Pa šta?

Videćeš šta — kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo-malo pa . . . pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš — a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka — pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.


PROLEĆE

Sunce se, eno,
kao vreteno
nad gradom vrti
i glavom klima.
Sve je u meni
danas šareno.
I u tebi je
možda šareno.
U nama svima
šarenog ima.

Bila je zima.
Prošla je zima.

Tu negde, blizu,
al ne znam gde je,
vetar se topli
vrti i smeje,
čupka nam kosu
i krošnje njiše.

Bile su kiše.
Prošle su kiše.

Sad sunce, eno,
kao vreteno
ispreda gradom
nešto šareno
i — miriše.

Reci mi zašto
s tobom u hodu
odjednom danas
govorim tiše
i zašto misli
nekud odu,
pa samo trepćem
i ništa više?

Kad ispod lipa
senke se ruše,
zašto sam tako
odjednom smušen,
pa kad te kući
iz škole pratim,
sve ne bih hteo
da se vratim,
već dugo stojim
i dugo ćutim
pod vetrom toplim
i suncem žutim?

A u glavu mi
nebo stalo.
I još po malo.
Čega po malo?

Svega po malo.

Ako se setim
ja ću ti reći
i — uteći.


DOSADNA PESMA

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazimo iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom,
bar da me vide devojčice.

Devojčice su smešna stvorenja:
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.

Meni je sve to dosadno.
Ipak, pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
— ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,

i bajagi se igram,
a tako mi je dosadno.

Dosadno mi je i da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.

Oni koji porastu prvo se danima mrze,
onda se danima svađaju.

Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak — kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.

Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego — nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se još sa trojicom.
čak i kad nema devojčica.


STRANICA IZ DNEVNIKA

Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.

Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.

Baš nas briga za te devojčice.

Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.


ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo ni znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem — oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je . . .

Al osvrćem se dugo . . . dugo . . .


ODLUKA

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna Ijubav — ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš: ti letiš . . . divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš ponovo znati
da voliš belje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvome srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.

_________

"Pesma 'Plavi čuperak' je priča o prvoj ljubavi. Pesma ima formu dijaloga, ispovesti sagovornika."


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 12:02:37 am
**
Poezija Miroslav Antić
PRVA LJUBAV | Posle detinjstva


LJUBAV

Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa
i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost
onuda uz prugu
gde trava ima ukus vode,
peska
i sunca.

Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi
ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.

Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama
ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.

Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu,
i svi su zajedno radosni,
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera
i svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure,
i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:
nikada više,
nikada više,
nećemo se uhvatiti za ruke,
ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo
nečega vrlo važnog,
nečega toliko ogromno važnog,
čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.


POSLE DETINJSTVA

Možda je to zbog sunca,
a možda i nije zato:
ove hiljade ruku,
ove hiljade lica,
— sve mi to jutros odjednom
izgleda nepoznato
kao da nema u gradu
dečaka i devojčica.

Odjednom: ko da su prešli
preko velikog mosta,
izvijenog i lepog
što podseća na dugu,

u neki novi život,
na neku obalu drugu.

Pod nebom, iz daleka,
šta ih to tamo čeka?
Za njima trake ptica
i trake vetra se vuku.
A oni trče.
I mašu.
I drže se za ruku.

Pod nebom, iz daleka,
šta ih to tamo zove?
Za njima gradovi plove.

Za njima prostranstva plove.
I sve je nalik na snove
kad ih prelije zlato.

Možda je,
kažem,
zbog sunca,
a možda i nije zato.

Stojte!
Čekajte! — vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak — bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

A jednom,
kad godine minu
u beskraj, u daljinu,
i prođu šareni dani
kao da nisu ni bili,
i umore se sve šetnje,
i posive aprili,
i lepi plavi čuperak
nad okom nam osedi,

— videćeš da ta mrva,
majušna mrva detinjstva,
nov neki život vredi.

Kao da raste u srcu
velika zvezdana priča,
bezbrižna,
zlatnožuta,
pa živiš još mnogo puta,
još nebrojeno puta.


SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora
i samo kamenčić zgrneš u dlan,
tako ti započne poneka zora,
tako se završi poneki dan,
i suze detinje kaplju sve teže
na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad,
onako,
kao od šale,
padne pred tebe zvezda prava,
a ti je šutneš vrhom sandale
i odeš dalje . . .
I kad se spava,
kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
noć tvoja,
od snova
bez veze — zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se skupljaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
jastuk kroz život i dalje plovi.

Samo je nešto teža glava:
manje se sanja — više se spava.


OPOMENA  

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi.

I ako sebe celoga damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo — tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.


KAKO SE PRAVE DECA

Deca se ne prave od mame.
Ni od rode.
To su priče.

Prave se od gotovih beba
da sama na sebe liče.

Da tegle svoje duše.
I suze.
I ponos.
I zube.

I sama sebe da lažu.
Da sama zbog sebe ogrube.
I da su nežna zbog sebe.
I sama zbog sebe — sama.

Deca su sebi i roda.
I sebi i tata.
I mama.

I sve se dalje ređa
kao na vodi krugovi:
deca su sama sebi
i snovi,
i sreća,
i drugovi.

I sama sebi sve otmu.
I sebi sve podare.
I kao igračku sebe
od jedne bezazlene bebe
i stvore
i pokvare.


KAD SMO BILI VELIKI

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
šmrkavi
i lajavi,
ludo smo izmišljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati,
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepšim zvezdama.
Crtali smo svetlošću
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smešan odgovor
na sva tužna pitanja.

Od juče smo ozbiljni.
I odjednom,
čudno:
kao da smo zgrčeni.
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put — mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda,
ništa nije za nas.
Nevešti smo.
Zbunjeni
u rođenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuća,
do drveća,
do tornjeva,
planina
i do ptičjeg leta,
u džep nam je stao dan,
u zenicu okean
i stala nam još u dlan
polovina sveta.

Od juče smo ozbiljni.
I ma šta nas čudilo
— u svemu svom krilatom
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strašno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.


IMENA
 
Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako
i ne veruješ
da ima neko kao ti — isti,
baš isti na ovom drukčijem svetu.

I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.

Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.

I ne znaš koliko kao ti — takvih
večeras ponovo nekog nemaju.

I ne znaš koliko kao ti — istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.

I ne znaš ko su to, kao ti — divni
i što su jastuke suzama vlažili.

A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.

I kreneš u život s pogrešnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.

A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 01:16:55 am
**
PRVA LJUBAV


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_Portret.jpg)


Zbirka: Plavi čuperak


Predgovor:
O LJUBAVI I JOŠ PONEČEM

Ovu knjigu nisam napisao ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni kad sam zapisivao ove pesme, bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi.

I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečjih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge stvari naučio od mlađih.

Ljubavne pesme za decu nastale su iz jedne moje prevelike brige. Stalno me je mučilo kako to može: biti u isto vreme i dorastao i nedorastao. Mislim da ni vaši roditelji nisu načisto s tim.

Kad se zaljubiš, svi ti se smeju, kao da nemaš pravo na to.

Kad vode ozbiljne razgovore o životu, oteraju te u drugu sobu i kažu: ozbiljne stvari nisu za balavce.

Ali kad treba da se donese kanta vode, ili kupi nešto u prodavnici, kad treba da se nacepaju drva, ili da se dovede u red nešto u kući, uvek su spremni da podviknu: vidi koliki si odrastao, a ponašaš se kao dete!

Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Za detinjstvo i mladost napisano je bezbroj lepih pesama. Za ono srednje doba, kad više niste šmrkavci, a niste još uvek ni sasvim odrasli, nema mnogo knjiga. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći sa jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina između dvanaeste i šesnaeste, koja ponekad ume da traje deceniju, a nekad je preskočiš za trenutak.

Ja sam zapisao ove pesme da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja koji se brine o vama drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Jednog prijatelja pesnika, koji je i sam pomalo dečak, sa jednim sedim čuperkom u glavi, ali još uvek plavim u duši.

Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje čitate, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.

Knjiga je oslobođenje pesme, one što ko zna od kada postoji u svakom od vas.

I još jedno je važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Ni svu ljubav ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.

Jednom, kad budete u mojim godinama, pa se okrenete i malo kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao slikar što gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Miroslav Antić


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 01:17:15 am
*  

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_1.jpg)


O PESMAMA . . .

"Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.

To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.

Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.

I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više." [Miroslav Antić]


*

Plava zvezda je pesma u kojoj se pesnik direktno obraća čitaocu i govori mu da postoji neka čudna plava zvezda u životu svakog čoveka i da svako ima svoju plavu zvezdu koju mora sam pronaći.

Plava zvezda sadrži sve ostvarivo i neostvarivo, sve ono što se voli i o čemu se sanja. Ona je prisutna i u snu i u javi, ali se može videti i čuti samo kada se zažmuri i kada se zaspi. Snovi su čudesni i u njima je sve moguće. Zato treba sanjati i u snovima tragati za svojom plavom zvezdom. Ona sigurno postoji negde daleko, među drugim plavim zvezdama i čeka da je neko pronađe. Plavih zvezda ima mnogo, jer svako ima svoju plavu zvezdu i mora baš nju pronaći. Ako zvezda nije dovoljno plava, onda ona nije prava i tada mora lepše da se spava, da se sanja, da se traži neka nova zvezda, ona prava.  A zašto je zvezda baš plava? Zašto nije žuta ili bela? Plava je kao nebo, taj daleki beskrajni horizont, jer je ona negde daleko i nije je lako pronaći.  Da bi se našla prava, plava zvezda mora da se dugo luta, dugo traži, da se ode i na kraj sveta, do beskraja. Trud je veliki, ali nagrada je još veća. Kada neko pronađeš svoju plavu zvezdu, on dobija vernog sapitnika koji sa njim korača kroz život i pomaže mu da pronađe pravi put. Tek kada je pronađe sazna šta ona znači, jer do tada ona je samo jedna velika tajna koju treba otkriti.

Plava zvezda je simbol snova i mašte, nade i želje da se ostvari neka ideja u budućnosti. Ona je tajanstvena zvezda vodilja u životu svakog čovjeka, zvezda koja ga uvek prati i pomaže mu da dođe do željenog cilja. [Boske (http://boske.rs/stranice/plava_zvezda.html), decembar 2009]


*

"Plavi čuperak je najpopularnija knjiga pesama Miroslava Antića. Ovom knjigom on je osvojio, za dečiju poeziju, novo tematsko područje. Ljubavne pesme u dečijoj poeziji dugo su zaobilažene i smatrane neprikladnim za ovaj uzrast. Pokazalo se, međutim, da ova tema upravo pogađa najživlja osećanja mladih i najtananija sećanja odraslih." [Vladimir Milarić]

"Kada se pojavio 'Plavi čuperak' (1965), postalo je jasno da uvodeći motiv ljubavi u poeziju za djecu Miroslav Antići nema prethodnika, da je on rodonačelnik ustreptale pjesme koja otkriva nježni i tajanstveni prostor dječje intime.

Ljubav je jedna i jedina (Kad ljubav brojiš do jedan, / onda je ima najviše."), ona je uvijek  p r v a  ako je prava, jer je ona čudo koje se nikad ne ponavlja, čudo novo i neviđeno koje dušu čovjeka, bez obzira na njegovu životnu dob, ispunjava mladalačkim zanosima." [Zorica Turjačanin]


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 01:47:02 am
*  

PESMAMA O LJUBAVI MIROSLAVA ANTIĆA


Pla­vi ču­pe­rak je me­đu mla­di­ma odav­no po­stao si­no­nim lju­ba­vi i sim­bol đač­kog do­ba. Već u sa­mom naslovu pe­snik je lju­bav na­go­ve­stio kao ve­li­ku ne­po­zna­ni­cu ži­vo­ta, ko­ja je de­fi­ni­sa­na kao taj­na, strep­nja i iza­zov. Taj pe­ri­od đa­ko­va­nja u ko­me se po­la­ko od­ra­sta i sko­ro neo­set­no na­pu­šta svet de­tinj­stva, de­ča­ci i de­voj­či­ce do­ži­vlja­va­ju sa po­me­ša­nim ose­ća­nji­ma ra­do­sti i se­te, pri­ta­je­nih že­lja i erot­skih sno­va. Za­to je i nji­ho­vo po­na­ša­nje neo­bič­no, pra­će­no če­stim pro­me­na­ma ras­po­lo­že­nja, emo­tiv­nim eks­ce­si­ma i na­glim re­ak­ci­ja­ma. An­tić je u ovoj pe­smi ostva­rio kom­pakt­nu lir­sku sli­ku, ko­ja se kri­sta­li­še na kon­tra­punk­tu di­ja­lo­ških i mo­no­lo­ških ele­me­na­ta. Pro­men­lji­vi ri­tam i mo­za­ič­ki spoj de­skrip­tiv­no-na­ra­tiv­nih seg­me­na­ta po­ja­ča­va­ju aso­ci­ja­tiv­ni tok di­ja­lo­ga ko­ji se raz­vi­ja u kul­mi­na­tiv­no je­zgro is­po­ved­ne i emo­tiv­ne po­en­te. Iako sa­mo na­go­ve­šte­na, lju­bav u ovoj pe­smi pred­sta­vlja po­se­ban te­mat­ski sloj. U sklad­noj lir­skoj kom­po­zi­ci­ji, sat­ka­noj ko­re­la­ci­jom mo­za­ič­kih de­ta­lja, An­tić je dis­kret­no i ne­na­me­tlji­vo ostva­rio ne­po­no­vlji­vu apo­te­o­zu đač­ke lju­ba­vi, i otvo­rio pe­snič­ke ho­ri­zon­te ko­jih ra­ni­je ni­je bi­lo, pra­ve­ći ra­di­ka­lan za­o­kret na pla­nu te­mat­ske i estet­ske kon­kre­ti­za­ci­je oda­bra­nih po­et­skih sa­dr­ža­ja. Pri­tom va­lja na­gla­si­ti da se on u svo­jim pe­sma­ma ni­je u pot­pu­no­sti oslo­bo­dio tra­di­ci­o­nal­nih pe­snič­kih mo­de­la ko­ji sa­dr­že zvuk i bo­ju fol­klor­ne po­et­ske or­na­men­ti­ke (Konsultovana kritička razmatranja u: Mi­lin­ko­vić, 1999: 212 — 213).

U pe­smi Pla­vi ču­pe­rak pe­snik pe­va o pr­voj de­čač­koj za­lju­blje­no­sti ili, bo­lje re­če­no, šta se sve de­ša­va u du­ši za­lju­blje­nog de­ča­ka i ka­ko se ta za­lju­blje­nost po­ka­zu­je pred dru­gi­ma. Ne­ko­me sa stra­ne to mo­že da iz­gle­da i sme­šno, ali ne i ono­me ko bur­no do­ži­vlja­va svo­ju pr­vu de­čač­ku lju­bav.

Pla­vi ču­pe­rak je sa­mo je­dan de­talj ko­ji kra­si de­voj­či­cu. On je naj­i­stu­re­ni­ji i naj­vi­dlji­vi­ji. Sve što je vra­go­la­sto, sav šarm i le­po­ta kao da su u tom ču­per­ku. Je­dan de­čak je op­sed­nut upra­vo tim "pla­vim ču­per­kom". On je sa­da nje­go­va pre­o­ku­pa­ci­ja i bez nje­ga sve gu­bi smi­sao: i ško­la, i raz­red, dan i noć. Sve što mi­sli i ose­ća on ve­zu­je za pla­vi ču­pe­rak. Od sve­ga na sve­tu on mu se naj­vi­še do­pa­da.

Pe­snik o za­lju­blje­nom de­ča­ku ne pe­va kao ne­ko ko­ji po­sma­tra sa stra­ne i mi­sli u de­ča­ko­vo ime. On ta­ko stva­ra pe­smu da je či­ta­lac do­ži­vlja­va kao lič­nu is­po­vest sa­mog de­ča­ka pred svo­jim pri­ja­te­ljem. Sa­da je to is­po­vest o lič­nim ja­di­ma. Iz "is­po­ve­sti" sa­zna­je­mo da "pla­vi ču­pe­rak" pri­pa­da de­voj­či­ci Sa­nji iz še­stog "a". De­čak je, da­kle, za­lju­bljen u pla­vo­ko­su Sa­nju. Na osno­vu če­ga se to mo­že za­klju­či­ti? Pr­vo, po to­me što u sva­kom tre­nut­ku i na sva­kom me­stu mi­sli sa­mo na jed­no — na "pla­vi ču­pe­rak". Dru­go, ka­da se ne­ko za­lju­bi u ne­kog, on­da se po­vla­či u se­be. Vi­še ni­je bez­bri­žan i ve­seo. Odjen­dom se uozbi­lji. Ozbilj­nost je u ce­lom nje­go­vom dr­ža­nju i u iz­ra­zu li­ca ("pa se umu­driš / udr­ve­niš"). I ne sa­mo to. Za­lju­blje­ni se če­sto i za­cr­ve­ni od ne­kog sti­da, na­ro­či­to ako se sa­zna za nje­go­vu taj­nu.

Šta se još de­ša­va za­lju­blje­nom? Po ono­me što on zna, za­lju­blje­ni po­či­nje da gric­ka nok­te, da kri­je li­ce i, s vre­me­na na vre­me, "pla­vom ču­per­ku" (de­voj­či­ci) ša­lje ce­du­lji­ce. Uče­nje sve vi­še za­po­sta­vlja. A kad poč­ne da uči, on­da je to ne­sre­đe­no i sve ha­o­tič­no. U gla­vi se sve me­ša: či­nje­ni­ce iz istog pred­me­ta i ra­znih obla­sti, ono što gre­ba n ono što ne tre­ba zna­ti. Me­ša­ju se isto­ri­ja i fi­zi­ka, ma­te­ma­ti­ka i ge­o­gra­fi­ja, sport i no­te. Ta­ko je­dan "pla­vi ču­pe­rak" mo­že da na­pra­vi ču­do u ne­či­joj gla­vi, a od pra­vog ju­na­ka "tu­njav­ka i ne­spret­nja­ka". (Konsultovana kritička razmatranja u: Đor­đe­vić, Pet­ko­vić, 2000: 150 — 151).

Ono što osve­ža­va sva­ku pe­smu tog, da­nas već le­gen­dar­nog Pla­vog ču­per­ka, je­ste ni­jan­sa ne­žno­sti, ton slut­nje, drh­taj taj­ne — stal­na po­mi­sao da se za­če­to ose­ća­nje ne raz­go­li­ti a ipak ose­ti. U sa­zve­žđu tih ose­ća­nja, An­tić pe­va svo­je sti­ho­ve iz an­to­lo­gij­skih pe­sa­ma, kao što su Naj­lju­bav­ni­ja pe­sma, ili pe­sma Sno­vi, ko­joj ne uz­mi­če ni čel­na Pla­vi ču­pe­rak, u ko­joj po­či­nje dra­ma zbu­nje­no­sti pred pla­vim i ma­glo­vi­tim ose­ća­njem, a ipak ja­sno ras­po­zna­tlji­vim de­ša­va­nji­ma:

"Pa učiš — pi sve ko­je­šta učiš.
Iz­me­šaš rot­kve č rom­bo­i­de,
Iz­me­šaš no­te i pi­ra­mi­de,
Iz­me­šaš lep­ti­re i gra­do­ve
I spor­to­ve
I ruč­ne ra­do­ve
I trop­sko bi­lje i sta­re Gr­ke
I le­po ne znaš šta ćeš od mu­ke..."

Jer sve je u vr­to­gla­vi­ci sen­zi­bi­li­te­ta ko­ji se ose­ća, ali ne po­zna­je, sve je vru­ći­ca du­šev­nog ne­mi­ra, i va­tro­met že­lja, i pla­men oti­ma­nja, i iz­gu­blje­nost ko­joj ne­ma gra­ni­ce:

"Sad vi­diš šta je ču­pe­rak pla­vi
Kad ti se da­ni­ma mo­ta po gla­vi,
Pa od de­ča­ka — pra­vog ju­na­ka
Na­pra­vi tu­njav­ka i ne­spret­nja­ka."

Pa ipak, za taj tre­nu­tak ra­do­sti i mi­lja, ka­ko bi re­kao pe­snik, za to lu­di­lo nad lu­di­li­ma lju­ba­vi — sve bi se da­lo, i ni­šta ni­je te­ško i muč­no: sve je pe­sma i sve je div­no. san u ja­vi, i ja­va u snu:

"Div­no je kad se u na­ma ne­ko če­ki­nje ja­vi,
Pa se od to­ga na usni ne­što ru­me­no is­ple­te
I ne­što gra­o­ra­sto i ze­le­no u gla­vi..."

U pe­smi Mi­ro­sla­va An­ti­ća de­tinj­stvo ra­ste i ne­sta­je. Ono se pre­ta­če u mla­de­na­štvo i bi­va no­vo do­ba mi­šlje­nja i ose­ća­nja. Iz so­be gde se za­po­či­nje igra kao vid do­di­ra sa sve­tom, ne­sta­ju i za­bo­ra­vlja­ju se igrač­ke: vi­še ne va­že pra­vi­la igre sa lut­ka­ma i olov­nim voj­ni­ci­ma, a po­či­nje san, lju­bav­na ago­ni­ja i ho­će se ne­kud, u park, pri­ro­du, me­đu tra­ve i je­se­nje li­šće (Konsultovana kritička razmatranja u: Mar­ja­no­vić, 2001: 216 — 217).

Deo teksta preuzet sa bloga Predraga Spasojevića (http://pspasojevic.blogspot.nl/2011/11/blog-post_464.html)


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 02:33:32 am
**
MIROSLAV ANTIĆ
Garavi sokak



GARAVI SOKAK



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Knjige_casopisi/Miroslav_Antic_-_Garavi_sokak.jpg)


KAD SAM BIO GARAV

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnoga se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.
 
Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimešzh žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve sumorne planine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
 
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
 
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
 
Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade.
 
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
 
Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga Baba-Rogom, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga čime god hoćete — vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:

— Mir! Ide Čohano!
 
Dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.
 
— Čohano jede sveće — kažu oni. — Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost.
 
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće.
 
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. U šlemu, pod oružjem, a jedva da je bio pet ili šest godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi i upitao, uz vrlo srdačan osmeh:

— Čega se to vas dvojica igrate?
 
— Ničega — rekao sam. — On se boji, pa mu čuvam strah.
 
— A šta je on tebi kad mu čuvaš strah?
 
— Brat — kazao sam.
 
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da se uspnem na prste.
 
— A koga se to bojiš? — upitao je Mileta.

Mile je ćutao i gledao u zemlju.
 
— Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče — kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca.
 
— A ti se ne bojiš?
 
— Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati — rekoh.
 
— A gde je tvoj stariji brat?
 
— Nemam ga, gospodine vojniče — kazao sam. — Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne smem. Moram da čuvam njegov strah.
 
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeh bez nosa.
 
Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I danas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu, složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, cvet.
 
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
 
Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske klape. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.
 
— Iz poštovanja — kaže mi Steva basista. — Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas.
 
I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi — to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
 
A Mile Dileja?
 
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
 
Uvek ga je tako mnogo želeo.

Miroslav Antić, 30. april 1973.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 02:38:11 am
**
Poezija Miroslav Antić
GARAVI SOKAK | Prozivnik


JOCA

— Jesi l čuo da će sutra padati dinari s neba?
— Nisam.
— A je l veruješ da ima tica što donosi kolače?
— Ne verujem.
— Jesi l čuo da ima negde gde je stalno leto?
— Nisam.
— A je l veruješ da u radiju žive mali ljudi?
— Ne verujem.
— Marš odavde iz našeg sokaka, kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam na pola — kao lebac.
Eto!


RAJA

Niko nije tako bogat i siromah, kao ja,
brate moj.
Niko nije tako srećan i nesrećan, kao ja,
brate moj.
 
U jednom selu kojeg nema,
u jednoj ulici koja još ne postoji,
pred jednom kućom koju još ni sazidali nisu,
na jednoj klupi što samo zbog mene čeka
da tek izraste kao drvo,
 
sedim tako svako veče i sviram
u jednu tamburu koju nemam
nekakvoj divnoj deci koja još nisu ni rođena,
a vole i mene i tebe onako kako mi to hoćemo.
 
Niko nije tako srećan i nesrećan, kao ja,
brate moj.
Niko nije tako bogat i siromah, kao ja,
brate moj.
 
Ako mislim da se šalim — nemoj da mi veruješ.
Ako misliš da ozbiljno govorim — naseo si, brate.


VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
 
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.


ĐORĐE

Kako možeš da lažeš
da najviše voliš da jedeš,
na svetu,
kad najviše volim da jedem — ja!
 
Ja, bre, kad jedem, brate,
padaju zvezde na krovove
kao bele dudinje
i plivaju mnoge lađe po Tisi.
 
Ja, bre, kad jedem, brate,
konji rastu lepi kao violina
i vozovi u Peštu putuju,
i čak u Rumu, majke mi.
 
I kad nema hleba — ja žvačem.
Žvačem ništa, brate. Onako,
Za moju dušu, majke mi.
 
Nemoj zato da lažeš
da najviše voliš da jedeš
na svetu,
kad najviše volim da jedem — ja!


ŽIVORAD

Što kod krojača
u izlogu
vise odela?
 
Kad je, braćo, reklama,
— treba da je reklama.
 
Što kod vulkanizera
pred kućom
vise gume?
 
Kad je, braćo, reklama,
neka bude reklama.
 
E, pa kad je reklama,
zašto onda ispred škole
da ne vise nastavnici?


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 03:07:14 am
**
Poezija Miroslav Antić
GARAVI SOKAK | Gatanje i čarolije


MART

Kad mi dođe da idem,
mnogo mora da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
— unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u "E" žicu kad plačem,
u "E" žicu kad pevam,
u "E" žicu kad sanjam,
jer kakva bi druga žica
osim "E"
mogla da se udene
 
— unutra u mene?

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Ali moram da idem
kad mi tako strašno mnogo dođe.
I ja idem, idem kao lud
 
— unutra u mene.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 03:56:10 am
**
Poezija Miroslav Antić
GARAVI SOKAK | Vašar


ZARUKE

— Ustani Ružo, očešljaj se.
Došli su ti Romi, prosioci.

— Neću ga, majko, ne mogu,
jer je Miloš mator,
jer je mnogo crn i garav
ko garava šerpa.

— Ustani, Ružo, očešljaj se.
Miloš te je kupio.

— Čekaj samo dok ja umrem,
pa me više nikad nećeš naći.
Samo će doći jedna luda tica
na moj grob,
da mi plače ko da mi je ona mama,
a ne ti.

Samo će doći jedan blesav vetar
na moj grob,
i šareno šašavo cveće
da mi plaču ko da su mi oni mama,
a ne ti.

Čekaj samo dok umrem,
pa ćeš da me uvek praviš od blata.
Da oživim.
A ja: ništa.
Nikad više.

Sad vidiš da ne mogu da ustanem,
ni da se očešljam,
ni da obujem bele cipele.

Sad vidiš da ne mogu da se udam
od jedanaest godina.


BALADA

Volim ovo selo.
I rode im lepše nego naše.
Tu mi tata svira
u Žarkovoj bandi.
 
Sviraj meni, tata.
jednu pesmu lepu kao minđuša.
Pesmu o mojoj mami
što nas je ostavila.

Volim ovo selo.
I deca im lepša nego naša.
Samo mame nigde nisu lepše
nego što je moja.


ROMANSA

— Jesi l moje
Najmoje?
 
— Jesam tvoje.
Najtvoje.
 
— Da ti sviram u ušima?
 
— Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al da budu na cvetiće.
 
— Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.
 
— Da me mrze sve komšije.
 
— Da ja imam samo tebe.
— Da ti imaš samo mene.
 
— Da ne uđu ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj penđer pun cvetića,
da je život nešto naše,
najnaše.
— — — — — — — — — —  

— Jesi l moje?
Najmoje?
 
— Jesam tvoje.
Najtvoje.


VAŠAR

III

— Hoćemo li u Šabac,
na vašar?

— Pa bili smo tamo.
Tako nam i treba.
 
Na vašaru šatra.
A u šatri roštilj.
Kraj roštilja ražanj.
Tu se peku pljeskavice,
ćevapčići i ražnjići,
mućkalice, vešalice,
kolenice, ćulbastija,
krmenadle, džigerica,
kobasica i mozak na žaru.
 
A na ražnju prasići i jagnjad.
I služi te jedna lepa Mica,
jelna Mica — lepa Žeravica.
— Bolje da sam bio ćevabdžija.
 
Bar bih seo
i sve sam pojeo.


MOLITVA
 
Poslušaj me, bože, veliki gospodine,
ako me još nekad ponovo budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Rom.
 
Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

Naćve od mene da naprave.
 
Sto godina u meni testo da mese.
Od hleba sav da se raspadnem.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 02:01:19 pm
**
MIROSLAV ANTIĆ
Tršave šiške večeri



 (http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Knjige_casopisi/Miroslav_Antic_-_Trsave_siske_veceri.jpg)


 Gledamo nekud visoko,
 visoko,
 i rastemo,
 rastemo,
 produžujemo se kroz rukave i nogavice,
 rastemo,
 produžujemo se kroz oči i srce
 kao putevi,
 kao pruge,
 kao nevidljive šare ptičjeg leta,
 daleko,
 daleko,
 bez Aladinovih lampi,
 bez čizama od sedam milja,
 ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 02:01:28 pm
**
Poezija Miroslav Antić
TRŠAVE ŠIŠKE VEČERI | Šta je veliko


ŠTA JE NAJVEĆE
 
Nebo je nešto sasvim, sasvim široko,
pa ipak može da stane u svako oko,
jer oko je veće,
i najveće od svega,
veće od grada,
od brega,
veće od moga tate . . .
 
U njega može da stane sto miliona zvezda.
U njega ptice dolete.
U njega putevi svrate.
U njega uplove brodovi.
Dogegaju se kuće i trgovi.
U njega dojure autobusi
i dotrče svi moji drugovi.

Jer oko je kao stotinu mora
i još jedanput toliko.
Njega nikada nije prepešačio niko,
ni oplovio niko,
ni obleteo niko.

Jedino ako mama u moje oko došeta,
tad nema mesta za nebo,
za ptice
i mora široka,
jer mama je veća od neba i veća od celog sveta
i veća od oba oka.


MALI ČAS BOTANIKE

Na ovom svetu ima nas raznih:
debelih, smešnih, pametnih, ružnih,
pakosnih, dobrih, nežnih i tužnih,
i svako dete
— kao u priči —
na cvet po neki čudno liči.
 
Neko se sasvim pitomo plavi.
Nekome bumbar zuji u glavi.
Neko bogatstva nosi u duši.
Neko je šaren.
Neko se suši.
Neko se pokorno na vetru njiše.
A neko beskrajno zamiriše.
 
Pa ako je zaista kao u priči
svako na nekakvo cveće liči,
onda jedino vredi za mene
cvet koji spusti novo seme
da biljka sutra ne uvene,
nego da trajanjem nadmudri vreme.
 
A seme — to je ono znanje
koje se u životu skupi
da čovek sebe oplemeni.
 
I tako:
ostaju samo mudri,
a venu lenji,
prazni i glupi,
ma bili čudno lepi i skupi
i čudno mirisni i šareni.


LIČNA PESMA
 
Ako hoćeš da si nešto
lično svoje,
sasvim lično,
ništa na tom belom svetu
ne sme da ti bude slično.
 
Možeš svemu biti vična,
al drukčije sve da umeš.
I toliko neobična
da i sebe ne razumeš.
 
I znaš šta je neobično?
Znaš šta nikom nije slično?
Ti si.
Lično i prilično.
I odlučno. I odlično.


KOSMONAUTSKA PESMA

S i n u  I g o r u
 
.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Možda i ne znaš koliko volim tvoju tršavu glavu,
tvoju glavu koja miriše na sapun
i aprilski vetar,
glavu u kojoj stanuju samo boje,
visoko,
ogromne i nedostižne,
glavu koja će biti u stanju da shvati
daljine svetlosnih godina
nerazumljive cifre i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra na nova neznana sunca.
 
Zato i hoću da te zamolim:
preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji;
dodirni rukama sjaj najudaljenijih zvezda,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji,
jer srca su ljudska zasađena nisko kao kupine
tu, gde su svici jedine zvezde
 i oči jedina sunca,
tu gde smo od sebe načinili mali svemir,
no ipak dovoljno širok da se u njemu izgubimo
daleki jedni od drugih.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Pronađi nove svetove i sazidaj im nebo,
podari im vazduh da mogu da dišu i žive,
ali ne zaboravi kako se korača po zemlji,
jer moramo se sutra jedan drugom približiti.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 03:36:34 pm
**
Poezija Miroslav Antić
TRŠAVE ŠIŠKE VEČERI | Junaci


JUNAČKA PESMA
 
Poznajem jednog kapetana.
Brada mu duga skoro do juga.
Oplovio je pola sveta.
Oplovio je sto okeana
i mnogobrojna mora druga,
i mnogobrojna mora treća,
i mnogobrojna mora peta.
 
Taj je kapetan strašno jak:
na leđa može da digne džak . . .
Koješta — džak!
Bar dva-tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i pet mornara — jakih momaka.
 
Pa kad sve lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
prošeta,
recimo,
čitavom lukom
i sruši kuću — levom rukom!
Ispije mleka osam oka
i pet buradi višnjevog soka,
pa tako pijan sve usput gazi
i okolo se na decu plazi.

Poznajem drugog kapetana.
Nije se brijao hiljadu dana.
Brada mu duga — tačno do juga!
 
Taj je kapetan još više jak:
na leđa stavi jedrenjak,
u zube stavi pola kita
i sto šampita
i sto krempita,
i povrh svega još — parče brega!
 
Pa kad sve lepo u zube stavi,
on se ovako važan pravi:
zareži kao četiri tigra,
malo se mazi,
malo igra,
i teret palubom do mraka nosi
i mornarima svojim prkosi.
 
Al sve su ovo prave sitnice
kad trećeg pogledaš u lice.
Znam i tog trećeg kapetana.
Glas mu je jači od uragana!
Brada mu duga dalje od juga
i oko zemle bar još dva kruga!
 
Tek taj je strašan!
Tek taj je jak!
Slobodno šeta kad je mrak.
Ne uplaši se hladne vode.
Ne uplaši se nijednog miša.
U berbernicu bez mame ode
i nešto pevuši kad se šiša.
Mislim da nikad prst ne sisa.
Ume — al neće da se bije.

Taj se ne boji zemljopisa,
računa,
crtanja,
istorije . . .
Pred nastavnikom pravo stoji.
Zna do milion da broji.
 
Ničeg se,
kažem,
taj ne boji.
Lako je njemu
da bude takav junak u svemu.
Lako je njemu da suče brk.
Lako je njemu da bude jak
kad je iskusni morski vuk,
a ne običan razmažen đak.


KRILA
 
Kad bih ja imao krila
odleteo bih čak do Nila
i malo gnjavio krokodila.
Na glavi bih mu,
na primer,
jahao
i ispred nosa papirom mahao,
za uši bih ga vukao . . . stezao . . .
na rep mu plavu mašnu privezao
i čuda radio svakojaka
što ne sme niko od dečaka.
 
Kad bih ja imao krila,
to bi smejurija prava bila:
odleteo bih do prvog ćoška
i uplašio jednog Boška,
odleteo bih do prvog mosta . . .
I dosta!
 
E, nije dosta!
 
Odleteo bih do prvog sprata
i bio veći nego tata!
 
Tek sad je dosta!


BRAT

Lako je tebi kad imaš brata,
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
Zato brat tako mnogo znači.
 
Lako je tebi kad imaš brata,
pa se njim ponosiš pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne — i već ih ima!
Na utakmici nigde mesta,
on samo migne — tri klinca digne!
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara.
Ima u gradu tristo drugara.
 
Meni je teško — jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani
spreman da uvek baš mene brani.
A kad se s drugom decom potučem,
obično deblji kraj izvučem.
Kod kuće radim sam za dvoje
i što je moje i nije moje:
i ugalj vučem,
i rublje skupim,
i sobu spremim
i mleko kupim . . .

I tako: pošto nemam brata
moraću uvek kako znam
da budem dvostruko vredan sam,
da budem dvostruko hrabar sam
i da porastem sasvim sam.
A baš je teško tako: sam.


KAD SAM BIO VELIKI

Kad sam ja bio veliki,
baš sam pravio mnoga čuda!
Peo sam se,
na primer,
na razna brdovita brda
i — svuda.
 
Istukao sam jednog divljeg lava
— bez pruta.
Bio sam na mesecu dva puta,
a možda i tri puta.
 
Posle sam i na Južni pol plovio.
Tu sam durbinom kita primetio.
Nije ni trepnuo
— a već sam ga ulovio!
Ostalim sam kitovima samo zapretio.
 
Kad sam ja bio veliki,
tata je morao svaki dan da se umiva.
 
Pobedio sam jednog gusara.
Pobedio sam jednog diva!
Pobedio sam . . . još jednog diva!
I svaki div je plako.
I sve tako . . .
 
Kad sam ja bio veliki,
mogao sam celu ulicu da istučem.
Mogao sam sa kuće krov da skinem.
Mogao sam svakog kera za uho da povučem.
Mogao sam slona za surlu da uštinem.
A možda: i dva slona da uštinem!
 
Kad sam ja bio veliki,
niko nije smeo da me po mleko šalje!
Kad sam ja bio veliki . . .
kad sam ja bio veliki . . .
e — ne znam dalje.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 04:13:20 pm
**
Poezija Miroslav Antić
TAKO ZAMIŠLJAM NEBO | Pra-govor I
Ciklusi: Gorka pesma & Roditeljske pesme
Izdavač: Nišro" "Dnevnik", Novi Sad, 1985.


Iz ciklusa Gorka pesma

ŽEĐ

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči,
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato većito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu.


GORKA PESMA

1.
Moj tata i moja mama
nikada nisu imali
sedam, deset, jedanaest,
ili trinaest godina.

Oni su odmah rođeni
namršteni i nervozni,
sa bezbroj otužnih svađa
i sitnih prebacivanja.

Oni su, čim su prohodali,
počeli da se sapliću.
I čim su progledali,
odmah su bili kratkovidi.

Zato posmatraju život
očima rođaka, suseda,
očima dnevnih listova,
očima vesti na radiju,
očima tuđih navika
i tuđih običaja.

Očima tuđe pameti.


2.
I čim su progovorili,
progunđali su i, potajno,
počeli među bebama
da ogovaraju život.

I sad ga ogovaraju.

Znaju sve pravde i nepravde
i večito isteruju
nekakve svoje istine
u zadihanoj želji
da objasne, da poprave,
da spasu ovaj svet.

A nevolja je u tome
što svet uopšte i ne zna
da oni u njemu postoje.


3.
Moj tata i moja mama,
jednostavno, ne umeju
nijednu stvar da shvate
neozbiljno i luckasto

kao patkasto geganje
meseca iznad krovova,

kao skakutanje drveća
na jednoj nozi duž drumova

i namigavanje svetiljki
i reklama kroz noć.

Pa su im zato i pobegle
najlepše detinje godine
kao srebrne ribe
iz sporih, nespretnih ruku.


5.
Moj tata i moja mama
nikada nisu bili
bezbrižna, bucmasta deca.

I meni ih je ponekad
tako iskreno žao
što nikad neće shvatiti
da jedna nađena krpica
može u našim glavama
da liči na balsku haljinu.

Da jedna stara stolica
na kojoj se klimatamo,
može divno da zameni
sve avione i brodove.

Da šaka peska, kad hoćeš,
vredi više od pustinje.

I malo vode na dlanu
više od okeana.


6.
A neprekidno ponavljaju,
stalno mi isto ulivaju
u ovu tršavu glavu
i teraju me da verujem:

jedno je biti stvoren,
a drugo — biti ostvaren.

Postoje roditelji
koji od dece zahtevaju
da ih u svemu naslede
i jednom, kad odrastu,
da sasvim na njih liče.

Ja hoću da ličim na sebe.

Ako mi se to nudi:
da budem kao oni,
nikad se neću ostvariti.

Ostaću stalno započet.


Iz ciklusa Roditeljske pesme


SVAŠTA UMEM

1.
Svašta umem,
stvarno umem,
samo sebe ne razumem.

Ja, čuvao, ljudi ovce
tamo negde na kraj sveta.
Mojoj deci kajmak smeta.
Luk im smeta.
Sve im smeta.

Ja do škole pešačio
i po kiši
i po snegu.
Moje kćeri ko knjeginje,
ko da se u svili legu.

jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Ko da lebde. Kao da se
u snovima samo kreću:
stalno traže,
troše, nose...

Kao da je novac lišće
koje raste po drveću.

Ko da imam dvesta glava.
Ko da imam tristo ruku.


2.
Svašta umem,
stvarno umem,
samo sebe ne razumem.

Ja krčio s ocem šumu,
Još i sad mi šake bride.

Mome sinu,
gospodinu,
teško da po mleko ide.
Teško mu da đubre baci,
sramota ga da ga vide.

Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko,
pa nek reži.

A on odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.

Traži novac,
kuka,
moli,
nema čime stan da plati.

A ja luda,
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.


POD STARIM MOSTOM

U meni večeras ova reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce riđe
jer mora nekud da iziđe.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je zlatna.
I čas je plava.
U njoj se ceo svet odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod ovim istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge
tako drugačije istovetne.


RASEJANA PESMA

1.
Pustite mi na miru
moje ćutljive, pitome,
rasejane dečake,
vi najjači u razredu,
najglavniji u ulici,
vi što sve brzo hoćete
i sve preglasno morate.

Mnoge se prave stvari
ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.

Pustite mi na miru
moje smešne i smušene
dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.


8.
Šta posle detinjstva ostaje
jedino još bezazleno.

Ostaju samo te glave
pune čarobnih svetova,
što se nikad ne tope,
što se nikad ne troše,
po nezastrtoj svetlosti
bez odjeka i senki.

Te glave iz kojih sutra
rastu njive i šume
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati vremenom,
i rastu ogromne prerije,
beskrajni okeani
i negde, u bespuću mašte,
nove neke komete,
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati prostorom.


TATINA PESMA

1.
Uzalud preturaš prašnjave slike
i tražiš mamine oči na njima.

Nađeš ih,
ali to nije mama,
iako hartija na nju liči.

Mama je za tebe nešto drugo:
to izmišljeno, što se ima
tek sad,
kad živimo ovako bez nje
u ovoj muškoj samačkoj priči.

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš:
ljudi se rode,
žive
i sretnu.
I čini im se našli su sreću
i neku zvezdu istovetnu.

A posle:
zvezda počne da rđa
i počnu prepirke ko je kriv.

I mama tati odjednom tuđa.
I tata mami jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne lađe.
I trunu na dnu tuđih mora.

I mama drukčije nebo nađe.

A živeti se i dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seća;
kud god se okreneš: njen je dah.

I sanjaš tu je,
na tvom uzglavlju,
i nežna i brižna u isti mah.


2.
Veruj mi,
bilo je u početku
lepog u meni i u mami.
Zaboravimo ružne stvari.
One odavno ne postoje.

Dok tako živimo ko dva drugara,
zar ti se čini da smo sami?
Zar nisam nešto sasvim tvoje?
Zar nisi nešto sasvim moje?

I nemoj da mi tunjavo šmrkaš
dok tražiš između prašnjavih slika.

Mama — to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag.

Proviri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika,
kao što i ja često prepoznam
u sebi nekog ko mi je drag.

Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.

Znaj, sve se menja.
Pa i mame.
Zgaze ih godine.
Sjaj im pokradu.

Al ti je,
da bi postao čovek,
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu i večno mladu.


ČAROBNA PESMA

1.
Često te tako vidim.

Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večitog vremena.

I čujem šapućeš: sezame
I svet se pred tobom rasklapa.


3.
Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.


6.

Zato bežim od kuće.

Nađeš me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mučim se da oljuštim
sa čela i sa misli
zemljinu težu čamotinje,
jednolikost života
i otupelost zanosa.

U bestežinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamišljam nebo.


7.
Onda priđeš i kažeš mi :
tata, idemo kući.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, već u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.


SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora,
a samo kamenčić zgrneš u dlan,
tako ti počne neka zora,
tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
padne pred tebe zvezda prava,
A ti je šutneš vrhom sandale
i odeš dalje. I kad se spava,
kad nebo zaljulja sva svoj klatna,
čitava noć ti od snova — zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja — više se spava.


NEPOVRATNA PESMA

1.
Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.

Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i šunja se tvoj početak.

Svud se staje.
Svud se može.
Samo ne u iste kože.

2.
Ne gužvaj se, ne saplići
o sopstveni rep
i trag.

Šta ti znači staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?

Tu je ono za čim može
da se pati.

To je ono čemu možeš
srce dati.

Al ako se ikad vratiš,
moraš znati:
tu ćeš stat.

I ostati.


ROMANSA

Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.

I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 04:26:51 pm
**
Poezija Miroslav Antić
TAKO ZAMIŠLJAM NEBO | Pra-govor I


BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
postoje usputne stanice.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš — ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 09:50:23 pm
*
   Stihovi Miroslav Antić


   USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA
   (KONCERT ZA 1001 BUBANJ)

    1.

    Sve nas je,
    evo
    manje
    bez povratnih karata i prtljaga
    u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
    i nežnosti,
    a žene namerno nose tugu sa one strane
    do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.
    Riču mi prazne boce ispod čela.
    Riču kao preklana bela telad.
    Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
    Na slavoluke i luke.
    Na lutke i belutke.
    Riču mi prazne boce u glavi.
    Molim da neko razume ove dobre trenutke
    kad ležim na mokroj travi
    sa suzama suvim i plavim.
    Molim da neko razume što imam u mesu šume
    i neba rumen grumen,
    dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

    2.

    Šefe,
    ako boga znate, šefe,
    kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?
    Ako ima vremena,
    pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.
    Otvorite širom sve skretnice.
    I blombirajte kočnice.
    Ima nekadm
    pa nam je neko veče životinjski drago,
    a ni sami ne znamo zašto je drago.
    Ima nekad,
    pa se po neka stara noć dugo seća
    naših prstiju isprljanih od krvi
    i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
    Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
    sreća.
    Pa šta ako i nije: sreća?
    Možda se mi i nikad nismo poznavali
    a sve vreme se mislilo
    da smo se divno poznavali.
    Šefe,
    ako boga znate, šefe,
    kad ide poslednji oz u naše izgužvane
    prastare kože?
    Da li primate možda umesto novca cveće?
    U redu:
    napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
    a neće,
    a nikako se neće,
    a užasno se neće.

    3.

    Kad ti voz ode,
    sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
    Biće mi lakše da sve zaboravim
    ako znam da me se neko seća.
    Biće mi lakše ako znam
    da smo skuplje plaćeni tamo
    gde smo se besplatno delili,
    nego gde smo se pogađali i prodavali.
    Inače,
    ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
    izvini,
    uopšte se ne zove: sreća.
    Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
    izvini,
    mi smo se divno poznavali.
    Hoću da podelimo noćas
    ovu poslednju krišku sna i ćutanja
    i sažvaćemo je
    svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
    Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
    ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
    U redu:
    presedećemo još koji nestrpljiv sat,
    a onda jutarnjim vozovima otputovati,
    otputovati,
    otputovati,
    bajagi — iznenadno.

    4.

    Ostani tako i ćuti.
    Pogledaj: pod oknom trg.
    Mala drolja — subota u krznu od inja.
    Sasvim mala,
    mala zabludela subota
    sa podsuknjom od taftanog praskozorja
    i brošem uličnog fenjera od prekoputa.
    Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo
    kao jug.
    Pa ja sam,
    rođeno moje,
    u krvi stvarno jug.
    Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug.
    Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće
    kovita,
    kovitla u krug
    i vetar kroz naše glave
    rominja,
    plače
    i luta.
    Jug moraš da razumeš zašto ore,
    ore,
    ore ...
    Jug moraš da razumeš ove zore.
    I kroz sve zore.
    I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem
    sad kad se poslednji put voli.
    I da oprostiš što te ranjavim poljupcima
    budim iz sna.
    Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi
    poskidali goli,
    od strašnog umora,
    od strašne sramote goli,
    — onda bar budimo kako treba goli
    od zvezdanih visina do dna.

    5.

    Sedi malo i ćuti.
    Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
    Odlaze u svoje meblirane zalive
    da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
    da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.
    Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila
    sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.
    Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka
    koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.
    Pogledaj:
    za oknom nebo izvrnulo dlan.
    Lete trotoarom papirići neba i jeseni
    kao pregršt uvelih makova.
    Tako bih želeo da svi usne
    jedan veliki i topli san.
    I ovi železničari,
    što se odvlače posle noćne smene
    u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,
    i ovi sa šeširima,
    i sa kapama,
    svi što su pretplaćeni na sigurnost,
    na isti ukus nežnosti i topline,
    tamo gde se iz dana u dan istim lažima
    ispisuje ta isto bespomoćna hronika,
    tamo, gde kad se probude
    ostavljaju samo oblike svoga tela
    u vrelom zadahu posteljine
    i pljuju na pod,
    i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
    i mokre u vedro ispod umivaonika.

    6.

    Ja znam sva svratišta i zavetrine.
    I garsonjere — šiparice
    čiji poljupci imaju ukus maminih saveta
    i ostavljaju po koži stidljive tragove.
    I budoare — udovice
    gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,
    pred ogledalima
    i psima.
    I ćumeze — matore frajle
    gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove
    i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.
    Moja ljubav je stanica.
    Bunovna čekaonica
    u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
    Jedva ću stići pre odlaska
    da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.
    Hreo bih toliko toga da ti kažem.
    a ne umem,
    ne umem ništa bolje sad,
    kad se voli,
    poslednji put uoči brodoloma. / Ćaskanja (http://caskanja.net/threads/miroslav-mika-antic.1127/)


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 09:50:32 pm
*
Stihovi Miroslav Antić


PORUKA

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju — daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući — u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

— nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.


OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo
čovek je željen, tek ako želi.

I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo, tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.


PUTOKAZI

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.

Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.

I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo.


SOLARIS

Pomešan s lišćem,
vetar ima mek i žut glas,
kao ona devojka kojoj sam obećao
na stepeništu katedrale
da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva,

i kupio bih,
kako sam bio romantičan
i šašav tog septembra,
samo da mi je Grujić na vreme poslao
onaj honorar što smo čekali,

i koja je danas ko zna gde,
majka nečije dece,
i neočešljana,
i zgadjena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu.


BALADA

Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda...
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja,

jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka — samo pola pedlja.


MOSTOVI

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.


PROROČANSTVO

Ne osećati hladnoću,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći
pod maglom neprozirnom.

I onda:
živeti prostran.

Biti do kraja sveta
sve što se doseći može.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda
što se u večnost pali.


SAVRŠENSTVO VATRE

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

* * *

Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 09:50:41 pm
*
Stihovi Miroslav Antić


DA LI SAM SVUDA GDE SU MI TRAGOVI

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao,
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
 
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
 
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe.
Sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik,
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
— prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
 
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
 
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
 
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz,
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
 
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
 
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
 
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.
 
Da li sam svuda gde su mi tragovi


SAPUTNICI

Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca
Na istoj cesti uvek će se uplesti
Trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
Tegleći svaki svoju drukčiju veru.
Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
Po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,
Sve dok na kraju ne stignemo
Tim istim pravcem na dve suprotne strane.


EPILOG

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
 
Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.
 
Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.
 
Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te voli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?
 
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
 
Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?


SERENADA

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera — oči. Sto kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.


KADA MI NEDOSTAJEŠ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...

Kada poželim
Da Ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli

Kada Te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ.


EKSPRES ZA SEVER

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 09:50:50 pm
*
Stihovi Miroslav Antić


IN MEMORIAM

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.


1.

Postoji jedan neverovatan gad
koji se zove Miroslav Antić.
Ždere moj hleb.
Pravi moju decu.
Nosi moja odela.
Sa mojom ženom redovno leže u krevet
svake noći,
jer zna da sam ja tog trenutka
daleko negde, u Lenjingradu.
I taj Antić
koji me je upropastio i kao pisca
i kao čoveka,
dakle, taj Antić,
koji će jednog dana vrlo strpljivo
leći u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jednog jutra:
šta vam je,
bogamu,
čoveče, izgledate mi nekako bolesni?
A šta se,
izvinite za izraz,
baš njega tiče kako mi je
i dokle ja to mogu.
O meni se najdivnije brinu
oni koji me ostavljaju na miru.
A on,
pere ruke mojom rakijom,
ima ključ od mog ateljea,
petlja sa mojim plavušama.
Ljudi,
taj me tera da čitam knjige,
ogovara me u rođenoj kući,
svašta laže,
mojoj deci,
zamislite svinjariju,
mojoj deci kupuje sladoled
i podmićuje ih.

2.

Bio sam mornar.
Bežao sam.
Ili odem,
na primer,
u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave.
Pustim brkove.
A on me i tu pronađe,
u nekoj bednoj Ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kući,
i rasplače me.
Mati moja Melanija,
koja ne zna da je rodila mene,
a ne njega,
više ga voli,
više mu veruje,
i on to još kako koristi.
A on je ta upeglana stoka
kojoj ja pišem biografiju.
On je ta uvažena životinja
kojoj ja dižem spomenik,
ovako popljuvan i sam
i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči,
i dušu,
i ono malo para
koje sam jedva pozajmio.

3.

Kad sam ja,
na primer,
skočio sa Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio
od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze
sa filmom.
Gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam.
Mešao se u moje snove.
Primao je moje nagrade.
Cerekao se na prijemima.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer.
Jedan — provincijalac.
Jedan što je trpeo sve ono
što ja nikada nisam mogao da istrpim.
I koji sada tako divno žuri
da crkne što pre umesto mene,
da bi umesto mene,
đubre jedno,
da bi umesto mene
što pre jedini živeo.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2011, 09:51:16 pm
**

VOJVODINA

[odlomak]

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali —
tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav —
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
 
I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K. u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima,
sivu kao voJnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se ne stidim tvog otegnutog govora
i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Februar 04, 2012, 12:52:45 am
*

MORE HLEBA I NEVOLJE


Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože. Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima... Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru... Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti, rođen u svili i dojili me belom kafom. Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga, što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino, stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra... Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i — pobegnem.

Kafana — ne više od pet stolova. Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos, a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz: poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju. Veruju: možda ću im nešto pomoći. Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima, a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće. I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda, obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put: da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim... tek — kažem ja njima:

— Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.

I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali — kasno.

— A znaš li ti sine — pita me jedan sedamdesetogodišnjak — šta su to staračka domaćinstva?

— Znam — kažem. — Samohrana.

— Đavola znaš — smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine. — I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom. Mladi beže u škole, na zanate... Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...

A rvanje je bilo. Nisam zaboravio. Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar, i milicija i poreznici, i reforma i otkup... Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva: "Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".

I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene, spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje, crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.

— Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, — žali se starac — izmolim nekako, ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu. Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro. Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje. Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje? A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga. Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?

— Prema jednoj anketi — kaže mi agronom, mlad i pametan čovek, ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada — ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno. Pa neka nosi zemlju ko hoće. Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba, duvana, soli i tamjana...

U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo. Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni, očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede. Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza. Dajte ovamo Cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo, pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako, samo me nemojte opominjati da sam čovek... Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja? Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama, i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!

A oni me gledaju sažaljivo:

— Takvog ministra u ovoj zemlji nema...

— Zatvori televizor! — grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog. — Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je. Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju. Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato, a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.

Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete, pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

— Opet! — viču mi komšije sa raznih balkona.

— Opet! — vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju. Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

Miroslav Antić


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 15, 2012, 05:06:52 pm
*

PRAVI ZORU KAD JE VEČE

Zidar, mornar, lutkar, boem, poeta: Miroslav Antić

Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom "Fukoovog klatna". Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari, Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. Zbog toga je postao klasik. Njegove pesme su lepa književnost, ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. Naprosto, čovek je bio genije.

Rođen je u Mokrinu 1932. godine, a umro je 24. juna 1986, pre tačno dvadeset godina. No, i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. Bio je pre svega pesnik. "Plavi čuperak" ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. Bio je pesnik tinejdžera — pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. Međutim, bio je i mudrac, recimo u svojoj zbirci "Horoskop" koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor. U "Garavom sokaku", o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov, bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu, Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima, stilskim figurama i rimama.

U svojoj autobiografiji Mika kaže:

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu; Goranovu nagradu; nagradu Sterijinog pozorišta; Zlatnu arenu za filmski scenario; Nagradu oslobođenja Vojvodine; Sedmojulsku nagradu Srbije; Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam", ili uređivao Zmajev "Neven". Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam". I u svim ostalim svojim pesmama".

Ipak, jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman. Roto roman "Stepenice straha" objavljen je 1973. godine u "Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum" iz Novog Sada, pod podnaslovom "Ljubavni vikend roman", a u znamenitoj ediciji "Svi pisci sveta". To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. To je prvi (avanturistički) nivo priče. S pojavom Olje, koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka, priča postaje ljubavna romansa. No, glavni junak Vuk ima haklberijevski problem. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina, ali se njegovi roditelji svađaju. Tražeći izlaz za Vuka, Miroslav Antić u priču uvodi Bobu, simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. Svejedno, ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića.

Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. On pokazuje da je sjajan pesnik, ali i literarni zanatlija. Piše roman u jednom dahu, držeći se pravila vikend romana. To nije laka stvar, ali Antić, renesansna ličnost s hiljadu zanimanja, kao da piše roto roman iz tri poteza. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije "Svi pisci sveta". Ali, opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije, a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci "Horoskop". I u "Stepenicama straha" Miroslav je Antić. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto, ali da ipak nije dovoljno videti. "Treba se setiti očima...".

Roman "Stepenice straha" koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski "Prometej", mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija, bez preterivanja, liči na telefonski imenik. Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman "Stepenice straha" potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu "Fukoovog klatna" čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života.

Mića Vujičić


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2012, 10:50:06 am
*

MIROSLAV ANTIĆ




(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_2.jpg)



 

Znam ljude s mislima koje ne smeju da se misle
Znam buntovnike s rečima koje neće moći da se izreknu
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju da poteknu
Znam paćenike koje bol guše u smehu
Znam željne odmazde sa rukom koja mora da se sputava
Znam pesnike sa pesmama koje se samo za sebe pišu
Znam ljude sudbinom pritisnute a još dišu
I znala sam pesnika za koga sam verovala
Da nikad ne može i neće umreti
A sada mu držimo pomen

Desanka Maksimović


MIROSLAV ANTEJ VOJVOĐANSKI

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara.

Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije.

A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
Ima l' Srema ako čuda nema
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje.

Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom.

Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja — majka
I samo je jedna zemlja — žena
I samo je jedna zemlja — sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč.

Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara.  

Ljubivoje Ršumović
Autor fotografije nepoznat


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2012, 12:32:40 pm
*

O MIROSLAVU ANTIĆU...


MIKA ANTIĆ, MORNAR SA PLAVIM ČUPERKOM

Prvi put sam ga sreo početkom pedesetih na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dolazio je dugačkim hodnikom Seminara za jugoslovensku književnost, pravo u salu 45, gde su se održavali književni susreti i gde se predavala jugoslovenska književnost. Dolazio je bučno, pričajući velikoj povorci studenata koja je išla za njim.
 
Dočekala ga je puna sala. Osvojio je "četrdesetpeticu". Tu smo se tada i upoznali. Bili smo veliki prijatelji do kraja njegovog života. Kada je bio operisan u novosadskoj bolnici, prvo je, naravno pored svoje žene, primio mene i Stjepana Kelja. Došli smo ujutro, nakon operacije, i u bolnici sreli njegovu suprugu. Rekla je: Mika nikoga ne prima, jer je sav u zavojima i ne može da govori. Pitaću ga da li je voljan da vas, možda, popodne primi.
 
Primio nas je. Došao je u sobu za posete, sav u zavojima, vukući za sobom neku medicinsku napravu, sa sveskom i olovkom u ruci. Seli smo svi četvoro: on, njegova supruga, Kelj i ja. Razgovarali smo pišući po svesci, mi njemu, on nama. Bio je ljut na bolest koja ga je snašla, ali se trudio da pronađe neke blaže reči da bi nam saopštio svoje viđenje situacije u kojoj se našao.
 
Kasnije sam se više puta sretao s njim u Novom Sadu, u njegovoj kući i u kući Radeta Obrenovića. Bio je sjajan, neuništiv. Pravi mornar koji je ovim svetom plovio na Remboovom Pijanom brodu. Kada smo se zajedno vraćali kućama sa pesničkih putovanja, jeli smo kisele i slatke bombone, da se ne bismo osećali na sva ona dobra i pametna vina.
 
Mika je izmislio ljubavnu poeziju za dečake i devojčice. Plavim čuperkom rekao je "zbogom detinjstvu". Veliki broj pisaca za decu već godinama pokušava da napravi neki novi Plavi čuperak, ali u svim tim novim "čupercima" isuviše je onog Mikinog.
 
Obojica smo voleli Cigane. Ja sam u Beogradu stanovao u ulici u kojoj su i oni stanovali. Bili su to muzičari, vrlo imućni ljudi. Pričao sam mu o njima, a on je meni pričao o svojim Ciganima. Ponekad se nismo viđali i više godina, ali kada bismo se sreli, nastavljali bismo priču tamo gde smo je prekinuli.
 
Mika je otišao za svojom Plavom zvezdom, ali je veliki deo sebe ostavio i na ovom svetu da svedoči o ljubavi koja je večna.
[Dragan Lukić: "Moji saputnici"]


STARI MOST

Antić je imao preveliku energiju za jedan život. Zato ga je bezdušno rasipao, na sve strane. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu, iako znam da je skupa cijena takvog življenja.

Mislim da je živio magnoveno, od trena i za tren. Za njega nije bilo prepreka. Ili ako ih je bilo, smatrao ih je motivskim predloškom za pjesničko nadahnuće. Prezent i futur kod njega su uvijek kucali istim bilom. Duhom je ukidao sve udaljenosti, prostorne i vremenske. Dovoljno je pročitali njegovu knjigu "Mit o ptici" i uvjeriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. Ptica je središte toga tajanstva. Let njeno suštastvo. Nebo vječni izazov.

Možda se Antićevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. I kod jednog i kod drugog osjeća se potreba u traganju za vremenom, što je ujedno i traganje za samim sobom. Dvije su stvari za biće nužne. Da se trenucima transferira vječnost. Tako prisvojeno vrijeme postaje pobijeđeno vrijeme. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje.

Pomenuli smo Antićevu energiju, s razlogom. To se vidi po broju pjesničkih djela koja su, sva bezmalo, našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. Posebno zbirka za djecu "Plavi čuperak", doživjevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. Niko vrijeme zaljubljivanja nije tako vjerno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu, a riječi kao prenosioci subjekta, profilišu ono najljepše što se talasa u mlađahnom biću. To je ono stanje kad željaželju pretiče. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao. U zbirci "Plavi čuperak" želja se preobraća u taj zanos. A mi znamo da je zanos najljepša karika života. Otuda tolika jagma mladeži za ovim djelom.

Kad smo već kod djela ovog pisca, pomenimo "Plavo nebo", "Koncert za 1001 bubanj", "Roždenstvo tvoje", "Nasmejani svet", "Boje i reči"… Tu su i filmovi "Doručak sa đavolom", "Sveti pesak", "Široko je lišće", "Strašan lav" i drugi.

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima. Poeta se sa time nije mirio.

Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvijek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!

Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni riječi prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.

Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživjela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.

Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu "Pančevac" gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom "Bata iz Banata". Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter "Dnevnika".

U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.

U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih riječi: "Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je."

Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.

Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika.
[Meha Šehić]


PJESNIK KOJI JE PJEVAO ZA PROLJEĆA

Veliki zaljubljenik Mostara

Miroslava Antića (1932.) nazivali su "mokrim bratom" iz Mokrina. Boemijom i pijanlucima najviše je ugrožavao sebe, ali je svojim stvaralačkim darom nadvisivao sredine u kojima je živio. Bio je posjednik neslućenog dara i energije, koje je samo smrt mogla ukrotiti. Zbirkom pjesama za mlade "Plavi čuperak" i zbirkom poezije "Mit o ptici" uvrstio se u red najvećih pjesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini prošlog vijeka.
 
Pamćenje samo za sebe za stvaraoca mnogo ne znači. Ako ono dobije imaginativnu osnovu i ako od nje potiču mnoge amplitude duha, možemo reći da je ono svrhovito i životno. A za pamćenje je važno da putuje kroz vrijeme, sačuvavši u njemu one trenutke koji domašajem obuhvataju najdalje trenutke prošlosti. Reći ćemo da je to djetinjstvo, budući da se iz njega vjerno rađaju slike i prve važnije spoznaje.
 
Život Miroslava Antića je jedno veliko djetinjstvo. I onda kad je zakoračio u punu stvaralačku zrelost, ono je predstavljalo crpku koja je napajala bogate stvaraočeve svjetove. Najviše one koje su nadahnute maštom. Mislim da je kod Antića ona bila stožer jedne fine unutrašnje prozračnosti. Rekao bih nešto nalik snu, sa brzim prelaskom iz jednog osjećanja u drugo, ne remeteći pri tom svoje značenjske upitanosti.
 
Poznanstvo s pjesnikom

Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznijet pjesničkim zanosom, banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama "Ispričano za proleća", o kojoj je Davičo, petnaestak dana prije toga, izrekao najlaskavije ocjene. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.
 
Petar Kerečki, predsjednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi, ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.
 
— Boli me briga kakav je skup! — vikao je Antić. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!
 
Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba, na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtijevao da i mi zajedno sa "uljezom" napustimo klupske prostorije. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu "Triglav", koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je, usljed narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane "Grčka kraljica".
 
Antić se obratio šefu smjene sa molbom da, iako priveden, recituje stihove, prvo Jesenjinove, a poslije svoje. Ovaj mu je uslišio molbu.
 
Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi). Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pjesnika, zaboravljajući na službene obaveze. Antić je recitovao Jesenjinovu pjesmu "Pismo ženi" da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pjesmom "Šemsa". Recitovao sam i ja pjesmu sličnog sadržaja, svoju.
 
Odobrovoljeni šef smjene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.
 
— Zaslužujete jednu turu pića! — rekao je.
 
— Važno je da nismo dobili po turu! — uzvratio je Antić.
 
Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo, održavao sam bliske odnose sa Antićem. Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo, sastajali i tamo gdje je radio u "Dnevniku" kao novinar, u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade.

Pjevanje u znaku magnovenja

Sada, na vremenskoj distanci, razmišljam o Antiću, njegovoj poeziji i burnom životu. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti, za poeziju u prvom redu, a poslije za film, slikarstvo, novinarstvo. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih vještina — boksa, džu doa… Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da se podučavaju iz navedenih vještina. Pitajući za njih kako su, rado bi mi rekao da su uznapredovali, pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumijem.

Antić je imao preveliku energiju za jedan život. Zato ga je bezdušno rasipao, na sve strane. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu, iako znam da je skupa cijena takvog življenja.
 
Mislim da je živio magnoveno, od trena i za tren. Za njega nije bilo prepreka. Ili ako ih je bilo, smatrao ih je motivskim predloškom za pjesničko nadahnuće. Prezent i futur kod njega su uvijek kucali istim bilom. Duhom je ukidao sve udaljenosti, prostorne i vremenske. Dovoljno je pročitali njegovu knjigu "Mit o ptici" i uvjeriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. Ptica je središte toga tajanstva. Let njeno suštastvo. Nebo vječni izazov.
 
Možda se Antićevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. I kod jednog i kod drugog osjeća se potreba u traganju za vremenom, što je ujedno i traganje za samim sobom. Dvije su stvari za biće nužne. Da se trenucima transferira vječnost. Tako prisvojeno vrijeme postaje pobijeđeno vrijeme. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje.
 
Pomenuli smo Antićevu energiju, s razlogom. To se vidi po broju pjesničkih djela koja su, sva bezmalo, našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. Posebno zbirka za djecu "Plavi čuperak", doživjevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. Niko vrijeme zaljubljivanja nije tako vjerno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu, a riječi kao prenosioci subjekta, profilišu ono najljepše što se talasa u mlađahnom biću. To je ono stanje kad želja želju pretiče. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao. U zbirci "Plavi čuperak" želja se preobraća u taj zanos. A mi znamo da je zanos najljepša karika života. Otuda tolika jagma mladeži za ovim djelom.
 
Kad smo već kod djela ovog pisca, pomenimo "Plavo nebo", "Koncert za 1001 bubanj", "Roždenstvo tvoje", "Nasmejani svet", "Boje i reči"... Tu su i filmovi "Doručak sa đavolom", "Sveti pesak", "Široko je lišće", "Strašan lav" i drugi.

Brže od života

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima. Poeta se sa time nije mirio.
 
Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvijek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!
 
Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni riječi prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.
 
Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživjela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.
 
Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu "Pančevac" gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom "Bata iz Banata". Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter "Dnevnika".
 
U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.
 
U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih riječi: "Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je."
 
Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.
 
Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika.
[Žarko Đurović, objavljeno u časopisu "Most"]


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Decembar 18, 2012, 01:21:53 pm
*

UMESTO RUŽE NA PESNIKOVOM GROBU
RAPSOD RAVNICE

Na današnji dan pre sedamdeset godina u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić. Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik, a ceo radni vek proveo je u "Dnevniku" i bio njegova "prva violina"

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 — Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").

METEORSKA FIGURA

Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.

U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.

Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" — činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao — pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antić je znao da kaže:

— Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.

TAJNA VEZA

Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio. Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!

Milan Živanović | Novi Sad, 14.03.2002. | Dnevnik




(http://riznicasrpska.net/fotografije/Riznica_Srpska/Miroslav_Antic_-_Spomenik_Novi_Sad_Dunavski_park_(rad_P._R).jpg)

Miroslav Antić

Novi Sad, Dunavski park (rad Pavla Radovanovića)
Autor fotografije nepoznat





Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Decembar 19, 2012, 03:37:51 am
*
MIROSLAV ANTIĆ (1932—1986), PESNIK KOJI NE PRIZNAJE RASTANKE


ŽIVEO SAM BAR OSAM ŽIVOTA

Njegov plavi čuperak i garavi sokak, njegova leta i ljubavi, reke i raskršća, obeležili su tolike naše najranije mladosti i utkali se u nas kao šifra, kao dar. Ostavio nam je Besmrtnu i Nepovratnu pesmu, najbolje od svih naučio nas ono o mravima i orlovima, svuda okolo rasuo čarobne slike iz te "zemlje čardaša, čaša i bezemljaša". Taj nezaboravni Banaćanin, čedni raspusnik, pesnik, slikar, novinar, mornar, pričalica, "poslednji vojvoda Vojvodine", on koji je umeo sve, na kraju nam je poručio: "Ako ti jave da sam umro, ne veruj. To ne umem"


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_(Nacionalna_revija_Srbija_2010)_1.jpg)


Verovao da je besmrtan. I to mnogo pre no što je napisao Besmrtnu pesmu čiji su se proročki stihovi pretočili u pesnikovo trajanje. Znao je, i kada ode u zvezdanu večnost, ostaće rasut po Vojvodini, onoj grudi rodnoj koju je voleo "od štala do neba, od blata do pšenice, tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša". Slutio je da će njegov Plavi čuperak, promovisan 1965. u beogradskom "Ateljeu 212", postati himna prvih mladalačkih simpatija i ljubavi, i da će se, zajedno sa nekim drugim njegovim lirikama, tajno nastaniti u pesničkim čitankama.

O Antiću koga nema govorilo se samo 24. juna 1986, kada je u 54. godini, izgubivši bitku sa opakom bolešću, izdahnuo. On je otišao, ali je ostao onaj drugi Antić, besmrtni, koga ima u garavim sokacima, u setnim akordima ciganskih balada izvijenih iz tamburaških gudala, u kafanskom dimu i pijanlucima, na obalama Dunava, u autorskim filmovima Sveti pesak i Doručak sa đavolom. Ima ga i u objektivu malog teleskopa u koji je, ponekad, satima bio zagledan u svojoj kući u Mihaila Babinke 1, u novosadskom Avijatičarskom naselju, čekajući da mu, kako je govorio, nebo dođe u goste.
 
Živeo je brzo. Hteo je sve, sad i odmah. Rodio se u Mokrinu, a živeo u Kikindi, Pančevu, Beogradu i Novom Sadu. Godine su proticale brzinom ekspresnog voza, odnoseći školske i gimnazijske dane, studije... Bavio se filmom, ženio i razvodio, sanjario, a između je pisao pesme i novinske zapise. Bolest ga je snašla nenadano, trošeći ga beznadežno. U odlasku je poručio da niko ne sme da mu drži govor, samo je Tugomir, s orkestrom Janike Balaša, po njegovoj želji tužno svirao romsku baladu "Čororo". Novosađani i onovremena Jugoslavija oprostili su se od vojvode Vojvodine stihovima Besmrtne pesme koje je kazivao glumac Miodrag Petrović.


ZATO ŠTO SAM BIO NOVINAR

Antićev svestrani dar ostavio je neizbrisiv trag u svemu čega se dotakao. O filozofski ozbiljnim stvarima pisao je tako da bude jasno svakom čitaocu. Njegove pesme jesu lepa književnost, ali i bestseleri koji se čitaju na letovanju i na školskim časovima. Otkud ta snaga, magija, kreativnost, talenat za mnoge zanate i umeća...? Odgovor je, i ne znajući, dao on sam:

"... Živeo sam mnogo života. Bar osam. Prvi život mi je novinarstvo. Drugi život mi je poezija. Onda film, televizija, pozorište. Moj život su i skitanja, lutanja, žene. A u post skriptumu dodaj: kafane, Cigani, taksi-šoferi. Sve sam to mogao zato što sam bio novinar."


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_(Nacionalna_revija_Srbija_2010)_2.jpg)


Generacije novinara Dnevnika pamte kako, nagnut nad pisaćom mašinom, ritualno vadi beležnicu, podvuče neku reč ili rečenicu, provuče prste kroz kosu i počne da kuca svoj članak. Pisao je brzo, u dahu. Kasnije bi, ne štedeći se, redaktorski prilježno brusio svoj rukopis.
 
Bio je vrstan reporter. Svoje razgovore sa čitaocima je objavljivao feljtonski u Dnevnikovoj rubrici "Obično petkom". Neukalupljen, pakovao ih u jedan potpuno nov novinarski žanr. Pričao je o tome svom kolegi i drugu Ljubi Vukmanoviću:

"Obično petkom je bio moj pokušaj da sa malo tuge i osmeha imitiram Čehova. Ja sam drukčiji temperament i to nije ni nalik na njega, mada bih bio ponosan da jeste. Tako, bilo je to, u stvari, nalik na mene. Zapis je imao nešto svoje i toga sam se držao. Mislim da sam u novinarstvu stvorio nešto između informacije i književnosti, nekakav hibrid koji je potreban čitaocima, mi smo to zvali feljtonistika."


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_(Nacionalna_revija_Srbija_2010)_3.jpg)
 

Novinarstvo je najpre samo voleo, a kasnije ga je, fasciniran tom profesijom, i poštovao.

"Šlajfna se mora pisati dugo, dugo" — govorio je, preporučujući svima da je napišu tako da ostanu iskreni i prema sebi i prema drugima. "Jednom sam za prvomajski Dnevnik napisao uvodnik. Bio sam ponosan na tu šlajfnu-dve. Pitao sam majku Melaniju, dok je to čitala, kako joj se sviđa. 'Miko, to je divno, ali mnogo lažeš!' rekla je. Da ne bih izneverio one u koje verujem, od tada više nisam lagao."

Iskreno je govorio i slikarskim jezikom, ne pretendujući da bude umetnik.

"Slikam", tvrdio je, "da bih mogao da dišem punim plućima. Ne slikam da bih bio slikar, slikam da bih bio čovek... Slika je ono što me spasava da ne umrem. Umirući, ja mislim. Razmišljanje je najstrašniji način umiranja. A slika mi ne da da mislim. Dok slikam, ja gledam, motrim u strašnim svojim samoćama."


OBIČNO PETKOM I OBIČNO SREDOM

Znao je, ovaj bajkoviti Banaćanin, da u svemu i od svega načini čaroliju običnog. U njegovom obožavanju kafana i birtija, u koje je ulazio kao u svoju kuću, ogledala se boemska zanesenost životom, pićem, ženama, pesmom... U jednoj reportaži u serijalu "Obično petkom" vojvođanski Jesenjin piše:

"Javno izjavljujem da obilazim mnoge kafane i da tako lepo umem da lumpujem, da je to prosto čudo. Sviraju mi Cigani, godinama, sviraju mi bez nota, iz srca, i znam da sam dobar deo života potrošio na njih i oni na mene, i da sam zbog njih čak i naučio ciganski tako da niko bolje od mene ne ume da prevede, recimo, sve stihove Pira manđe korkoro, kaj sem devla čororo..."
 
U tom tekstu Antić saoseća sa svojim prijateljem, muzičarem, koji posle tri i po decenije sviranja na violini, na pragu penzije, mora da uči note. Na to ga tera vlast, on bi hteo, trudi se, ali ne zna da svira na note.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_(Nacionalna_revija_Srbija_2010)_4.jpg)


Voleo je svirce, i oni su voleli njega. Bilo je dovoljno da se razbarušen i neuštogljen pojavi na vratima kakve čarde, pa da muzika odmah stane i zasvira neku njegovu pesmu. Mika bi seo, naručio piće, i posle nekoliko ispijenih čašica recitovao. Jakim glasom, zavodljivom dikcijom i dramskim nastupom skretao je pažnju kafanskih gostiju. Mnogi Novosađani i danas pamte te Antićeve poetske časove pod čardom, njegovo neodoljivo uranjanje u liriku koju je satima kazivao pred nemom i očaranom publikom.

Imao je neprestanu potrebu za druženjem. Ako bi se kojim čudom zadesio sam u kafani, naručivao je za dvoje. Ostala je anegdota iz Beočina, gde je pesnik jedno vreme dolazio nameravajući da otvori atelje na tavanu Starog dvorca u toj sremskoj varošici. Iako je često tamo boravio, nije uradio što je naumio, ali je zato upoznao tamošnje kafane. Prijatelji su ga zaticali kako sedi sam za stolom sa dve čašice vinjaka. Jedan ga je začuđeno pitao:

— Zašto naručuješ dve čašice za sebe?
— Jedna je za mene, a druga za moje drugo ja — rekao je pesnik. — Da imam s kim da se kucnem.

Veliki Mikin prijatelj Bata Pežo ugostio je u svojoj kafani mnoge poznate ličnosti, od nobelovca Ive Andrića (na kojem je u školi, pišući o njemu, dobio jedinicu), te Miloša Crnjanskog, Borislava Mihajlovića Mihiza, do (naravno) Miroslava Antića. S njim je Bata proveo dobar deo svog života, ali se nikada nije usudio da oceni njegov lik i delo, tvrdeći da bi za taj posao trebalo angažovati tim od književnika, slikara, muzičara, lekara, sveštenika, sociologa...

Jednom je Bata u kafani zalepio parolu: "Piće nikom nije dobro donelo". Videvši to, Mika je zatražio olovku, i dopisao: "... ali ni odnelo".

Harizmatični pesnik je u Batinu kafanu dolazio petkom, kad mu je na stupcima Dnevnika izlazilo njegovo "Obično petkom". Te tekstove, u kojima su se mnogi čitaoci prepoznavali, naglas je čitao. Gosti su aplauzom nagrađivali reporterski zapis, a Mika bi iskoristio dobru atmosferu da svakog od njih priupita: "Je l', burazeru, imaš li dva soma na zajam?" Dugove je uredno vraćao, obično sredom, kad dobije honorar, nikada ne zaboravljajući od koga se zadužio.


O MORNARU, DŽEMPERU I ČAMCU

Služeći u JNA, Mika Antić je vojni rok proveo u mornarici, čime se neobično ponosio. U duši je zauvek ostao pomalo mornar. Jednom, dok je sa svojim drugom Ljubom šetao Dunavskim kejom, primetio je na mladim mornarima prelepe crne džempere, sa rol-kragnom.

— Sviđaju mi se ti džemperi! — ponavljao je, oduševljen i očito rešen da se jednoga nekako dokopa.

I, zbilja, već sutradan se šepurio u crnom mornarskom džemperu. Dobio ga je tako što je otišao pravo kod komandanta rečne flotile, admirala Petra Simurdića. Predstavivši se kao pesnik i mornar Miroslav Antić, iskreno mu rekao da bi žarko želeo da ima jedan mornarski džemper. Komandant rečne mornarice je našao načina da trebuje rolku za šarmantnog pesnika. Ali, prijatelji su ponekad zbijali šale na račun Mike mornara.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miroslav_Antic_(Nacionalna_revija_Srbija_2010)_5.jpg)
 

— Često smo se okupljali na Dunavu — seća se Ljuba Vukmanović. — Sedimo, tako, s nekim momcima iz "Danubiusa", pričamo o moru i mornarima, i neko, slušajući s nevericom Mikine dogodovštine, prkosno primeti: "Kakav si ti to mornar, bre, kad nemaš čamac?!"

— Ja imam čamac — pobuni se on, i pokaza na drvenu barku privezanu uz obalu.
— Eh, čudna li čamca kad ni imena nema! — dobaci Nepoverljivi, čudeći se bezimenom čamcu.

Na tu primedbu je Antić zatražio od momaka iz "Danubiusa" da mu donesu boje i četkice, a prijatelje je zamolio da se okrenu na drugu stranu. Kada je završio, pozvao ih je da priđu barci koju je upravo krstio sveže ispisanim imenom: Čamac. To je bio on, nepredvidiv, originalan, svoj...

Verovatno je Antićeva opsednutost morem i mornarenjem poticala od njegove raskošne mašte, od te karte za mnoga putovanja. Neprestano je bio na točkovima, u vazduhu ili bi plovio nekim zamišljenim rekama, morima i okeanima. Kazivao bi, zagledan nekud: "Ja nisam ovde. Badava vi to meni govorite. Nisam ja tu." O tim svojim čudnim putovanjima pisao je i u rubrici "Obično petkom":

"Ko zna čija su naša tela. Duše su naše — to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato i niko nije tu gde misli da jeste." Pitao se: "Ko zna gde smo to mi?" I ravnodušno odgovarao: "Neko na vratima zvoni. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja."
 
Već tada je znao da je besmrtan, kao što je i prorekao.


* * *

"NEVENOVCI" Postoji veza između Miroslava Antića i Jovana Jovanovića Zmaja. Kako jednom reče Aleksandar Tišma, Mika je bio najpopularniji pisac Vojvodine posle Drugog svetskog rata, podjednako omiljen i kod najmlađih i kod starijih čitalaca. Zmaj je, pak, slovio za najvećeg srpskog dečjeg pesnika XIX veka. Vezivala ih je i urednička posvećenost jednom istom dečjem listu cvetnog imena, Neven, koji je osmislio i pokrenuo Zmaj 1880. i uređivao ga do smrti, 1904. Tačno 99 leta posle prvog izdanja Zmajevog Nevena, tog temelja srpske literature za decu, časopis je obnovljen u u Novom Sadu, a prvi urednik je bio Miroslav Antić.

BUKET ZA KNEGINJU Mogao je, udvarajući se nekoj ženi, da pojede buket cveća zajedno s drškom i da o tome peva: "Kneginjo, poješću ovo zbog tebe!"

Teško je danas reći koliko je buketa Mika tako pojeo, tek, žene su ga volele, onako boemski razuzdanog, s neizbežnom cigaretom među zubima. Ženio se nekoliko puta, iz dva braka dobio šestoro dece: Sa Svetlanom — Igora, Sanju, Ženju i Borisa, a sa Ljiljanom — Vuka i Juga.

Zorica Todorović Mirković | "SRBIJA — Nacionalna revija" (http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/Br%2021/Stari%20majstori%20-%20Miroslav%20Antic.html) | broj 21 | 2010.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Decembar 19, 2012, 09:13:50 am
*
ŽIVOTNA PRIČA — MIROSLAV ANTIĆ:


AKO TI JAVE: UMRO SAM NE VERUJ TO NE UMEM

Kada je pre dvadeset pet godina prestalo da kuca srce Miroslava Mike Antića, sećanje na ovog velikog pesnika otvorilo je besmrtno poglavlje njegovog života u kojem ono najvrednije otkrivaju njegova dela. Miroslav Antić rođen je na današnji dan, pre tačno 80 godina

Večitog tršavog dečaka svih detinjstava, dečjeg pesnika, slikara, mornara, lutalicu, novinara, filmskog scenaristu i reditelja Miroslava - Miku Antića jedni pamte po tome što je dao ime čuvenoj beogradskoj kafani Poslednja šansa, neki govore da je on samo pesnik, dok drugi kažu da je radio u vodovodu i kanalizaciji. Bilo kako bilo, Mika Antić je dopunio mnoga detinjstva i dorekao mnoge živote. Postoje ljudi koje ostave trajan beleg u vremenu bez obzira na netrajnost trena provedenog u zbilji zemljinoj i na zbir godina provedenih među ljudima. I takav je Mika Antić. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio sav od pesme, sete i dobrote. Duša od čoveka. On sam o sebi nikada nije mnogo pričao, ali je zato naširoko pisao. Međutim, treba reći da nije mario ni za druge, kao i za to da li oni mare za njega.

■ O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima — govorio je pesnik koji je rođen 14. marta 1932. godine u Mokrinu, u Banatu, tačno jedan vek posle takođe vrsnog pesnika Đure Jakšića, a učeni ljudi kažu da je dosta svakih sto godina po jedan pesnik i slikar takvog nerva za onaj sever što se od Bečkereka penje ka nebu.

■ Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima — ostavio je Antić pribeležen osvrt na voljenu ravnicu, ali je za života muku mučio sa ispisivanjem svoje biografije.

■ Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... — opisao je jednom pesnik čiji su roditelji bili učitelji i stalno su se selili, iz Mokrina u Kikindu, pa u Pančevo, u koje su se doselili 1941. godine i tu proživeli tamne okupacijske dane. Baš tu, Mika je napisao i svoje prve stihove, prvi put se zaljubio...

■ Nikada u životu nisam napisao prvu pesmi, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda osnovne škole u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama smo pisali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige koja mi se strahovito svidela i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao sam je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu. Svi su klimali glavama i govorili kako ću jednog dana biti veliki pesnik. Drugu pesmu posle nisam smeo da prepišem da me ne uhvate, a bojao sam se i da je sam napišem jer sam znao da će biti lošija. Tako sam od slave živeo ceo taj treći razred. Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koji su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu, mada nisam bio sasvim dobar đak i stalno sam nešto zamuckivao, a zamuckujem i danas. I onda kada treba nešto da kažem, dok to izgovorim, oni mi kažu da sednem i daju mi neku srednju ocenu. Za razliku od drugih koje su bile otvorene, moja je knjiga bila zapakovana u finu hartiju. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na jedan fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i onda verovatno nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim. A najveće je zadovoljstvo kad čovek nešto sam stvori — istakao je pesnik koji se mnogo godina kasnije našao u veoma simpatičnoj situaciji.

■ Jednog jutra ležimo moji mališani i ja u krevetu i slušamo Radio Beograd, a ono neki dečak kao veoma nadaren recituje svoje pesme. Meni na to moji klinci kažu: Slušaj tata, pa to su tvoje pesme. Mnogo mi je drago što sam doživeo da od mene kradu. Velika je sreća čovekova kad od njega kradu kad ima, nego kad on mora da krade od drugih kad nema — govorio je umetnik sećajući se svojih početaka kada se smrtno zaljubio u poeziju, što se nije moglo reći i za školu. Po završetku gimnazije odvojio se od porodičnog doma i preselio u Beograd gde je upisao slavistiku. Međutim, posle nekoliko položenih ispita otišao je u vojsku koju je služio u mornarici, a po povratku kući roditeljima je saopštio kako želi da se oženi. Pao im je kamen sa srca jer je Mika u mladosti voleo da popije i često sa društvom osvane u kafani. Zato je njegova majka Melanija, jedna hrabra i vredna žena koja je rođena dan pre nego što je Nikola Pašić položio kamen tameljac skupštinskog zdanja 28. avgusta 1907. godine, neretko budila oca Nenka i terala ga da zajedno traže sina. U prvo vreme otac je išao, ali posle više nije želeo, dok je majka bila uporna i svaku noć ga je, ako ne tražila, onda dočekivala za stolom na kojem je bila postavljena uvek podgrejana večera. Majka Melanija doživela je sinovljevu smrt, a iako je predosećala gde će ga njegov boemski način života odvesti, nikada ga nije opominjala da umerenije živi. Znala je za njegovu sklonost ka alkoholu, kao i razvode, ali nikada ni reč prigovora nije rekla. To je Antić s ponosom isticao. Kako je majci bilo u srcu, to samo ona zna. Uteha joj je bila to što je iza njenog Mike ostalo šestoro dece, a imala je još dve ćerke, Miru i Jelenu. Živela je sto jednu godinu, a sina je nadživela više od dve decenije.

Uprkos tome što se opijao po cele dane i noći, zbog čega je nekoliko puta išao u klinike na lečenje od zavisnosti od alkohola, Mika je bio na meti žena. Po završetku vojske ubrzo se prvi put oženio i sa suprugom Ljubicom u prvo vreme živeo kod svojih roditelja, a potom se preselio u Novi Sad.

■ Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo... Ući u nečiji život, otvoriti nekoga — znači početi jedan svet ispočetka. Ja nikada neću napisati knjigu Druga ljubav jer su sve ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi. Ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta — pisao je slikar koji je raskidao brakove čim su zapadali u krizu. I uvek se novom snu predavao. Bio je tri puta oženjen. Prvi put sa Ljubicom, drugi put sa Svetlanom Lazić s kojom imao četvoro dece: sinove Igora, umetnika, i Borisa, inženjera elektrotehnike, i ćerke Sanju, grafičarku, i Ženju, producenta. Njegovo srce treći put je osvojila Smilja Rajkovac koja mu je rodila dva sina: Vuka, sistem inženjera koji se bavi informacionim tehnologijama, i Juga SAP konsultanta koji se bavi implementacijom informacionih sistema. Od svih naslednika dobio je šestoro unučadi. Ono što je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Bio je zaljubljenik u razne borilačke veštine — boks, džudo... Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da treniraju slične sportove, što je Antića vrlo veselilo i time se rado hvalio prijateljima. Od dečačkih dana pa do smrti ostao je dosledan sebi, gluv za sve norme i slep za upozorenja.

■ Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim na mene gleda ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja obukao farmerke, ali ne može. Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klubu poslanika: Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja vas da pustim unutra i ovako, ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju. Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci od koje kupujem sir i kajmak: Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drugačije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod... Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom. Sva sreća što sam jedini na ovom svetu i što su svi ostali slobodni — zbijao je Antić šale na skoro sve što ga je okruživalo. Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene bi brzo osetile da zanos nije dovoljan za brak i da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osećanjima. Pesnik se s tim nije mirio.

Od braka do konjaka samo je pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma… Svako ima svoju pesmu. Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. Oduševljavao sam se Rimskim Korsakovim, Čajkovskim, Betovenom, čak i nekim teškim Vagnerovim partijama, a u isto vreme bio sam spreman da lumpujem uz grčke i makedonske pesme. Olivera Dragojevića i neke dalmatinske pesme slušao sam i pedeset puta, kao uostalom i neke međimurske i meksičke pesme. Bio sam u stanju da besomučno slušam sve, od regtajma do najmodernijeg džeza. Sve orkestre, pravce i stihove. Kakvo sam blistavo vreme provodio u Nju Orleansu i istovremeno mislio na dane i noći provedene sa čika Janikom Balažom — pričao je Antić.

I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Godinama se zlopatio sa srcem, ali i nju je pesnički prihvatao kao neophodnost. A to je umeo, ponekad i sa ciničnom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše i igra šah. Sa lekarom koji ga je lečio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu s njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odneo pobedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica! U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života koje je u pesništvu otkrio.

Onoga dana kada je Mika umro, 24. juna 1986. godine, uveliko iza ponoći otvoreno je pismo adresovano na Dudu iz komšiluka koje je apsolutno potvrdilo pesnikovu želju da izmakne malenim zamkama banalnih govora i oveštalih posmrtnih slova:

Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić

Tako je i bilo. U Mokrinu su na dan njegove smrti pisci održali književno veče u čast preminulog pesnika. Neki stihovi su podsećali na njegovu tvrdnju kako će zauvek živeti.
 
Ako ti jave: umro sam — ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.
 
I tako se, sasvim tiho, iz Ulice Mihala Babinke broj 1 Antić preselio u legendu.
 
Priredila Moni Marković 17.07.2011.


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Februar 24, 2013, 09:05:53 pm
*

SEĆANJE NA MIKU ANTIĆA

Da nije tako živeo, slavni pesnik i veliki boem Miroslav Antić u ponedeljak bi proslavio 79. rođendan. Draško Ređep: On je jedini naš pesnik čija popularnost raste

Kada su nam javili da je umro Miroslav Antić, u nama je odjednom nešto posivelo. Bilo bi sivo i danas da nas on, uoči odlaska, nije obavezao "Besmrtnom pesmom" da u smrt ne verujemo i da "uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim."

Da nije svoj jedan život trošio za trojicu, kako to slikovito, primećuje Draško Ređep, Antić bi slavio 79. rođendan.Jedna od najvećih legendi srpskog pesništva druge polovine 20.veka, neponovljivi pesnik i boem, poživeo je samo 54 godine. Za to, kratko vreme, oprobao se u različitoim literarnim, filmskim i slikarskim žanrovima, a onda 24. juna 1986. uzleteo je među komete. Od tog preseljenja prošlo je 25 godina.

Književnik Draško Ređep koji je sa Antićem proveo 33 godine u prijateljstvu, na fragmente prekidano kratkim negovorenjem posle burnih kafanskih rasprava, kaže da su gradovi Kikinda, Pančevo i Novi Sad bili bermudski trougao Mikine nesanice.

— Živeo je neko vreme i u Beogradu, Mostar je veoma voleo, a voleli su ga i u Crnoj Gori i hteli su za života da mu podignu spomenik. A, to se u nas desilo još jedino Desanki Maksimović — priseća se Ređep u Galeriji "Prometej", radoznalo pogledujući u goste koji, povodom dana Antićevog rođenja, pristižu na promociju trećeg, dopunjenog, izdanja "Antologija Antić". Izbor je načinio, naravno, Ređep.

Ovo delo, po mišljenju priređivača, pokazuje da je Antić bio umetnik reči, boem, slikar, dramatičar, putnik, pustolov, dečji pesnik i večiti dečak, plavi čuperak naše poezije:

— Sve je radio po pet godina: pet godina je snimao filmove, pisao drame, bio pesnik — priseća se Ređep i za "Novosti" dodaje manje poznati detalj: prvi strip kod nas Antić je crtao i pisao u nekadašnjem "Pančevcu", a u Novom Sadu je uređivao časopis "Ritam".

Antiću je gotovo čitav život prošao u nekom čudnom polusnu. Ni sam često nije mogao da razgraniči šta mu je java, a šta san. Poslednju svoju jesen, već sasvim skrhan bolešću, proveo je u Banji Junaković. Ti dani, ovako su se urezali u Ređepovo sećanje:

— Voleo je ovu banju i zbog najdužeg šanka koji je ikada video. Jednog dana otišao je u obližnji Sombor, kod Milana Konjovića. Vratio se sav srećan i pohvalio mi se: "Milan me je naslikao". Pitao sam da li ga je slikao u Galeriji, a znao sam da Konjović nikada tamo ne slika, nije tu držao ni pribor. Odgovorio mi, sad već pomalo zamuckujući da je Milanu pozirao baš u Galeriji i to dva sata. I da portret nije poneo, jer je ostao da se suši.

Kasnije je Konjović otkrio Ređepu da o Antićevom portretu nije bilo ni govora, a kamoli slikanja, ali je posle pesnikove smrti načinio portret po sećanju, koji je "Prometej" docnije štampao kao razglednicu.

I danas, sada već ostarele kafanske pevačice i nekadašnje devojke a danas bake, ljubomorno čuvaju neku umašćenu svesku ili salvetu na koju je Mika Antić upisao neki svoj stih. Ređep, koji čuva originalni rukopis Antićev za knjigu "Ulepšavanje nevidljivog", koju su naizmenično pisali, na kraju ovog sećanja na Miroslava Antića kaže:

— On je jedini naš pesnik čija popularnost raste, netremice!


SVI TALENTI Po Drašku Ređepu, Antić je bio: pesnik, boem, umetnik reči, usmenjak, slikar, dramatičar, pustolov, ljubavnik zavičaja, paor, dečak, Banaćanin, naslednik Zmaja, filmadžija, bostandžija, reporter, mag...

Jovan Simić | 12.03.2011. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:322652-Secanje-na-Miku-Antica)


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Oktobar 24, 2013, 04:49:36 am
*
MIKA ANTIĆ:


ŽIVOT — BUJICA

Izbor iz književnog i likovnog dela Miroslava Antića. Istraživanje zaostavštine izdavaču omogućio sin Vuk

Možda ću tek tamo, kad stignem do svog ušća, i ulijem se u ogromni okean večne i zajedničke vode, osvrnuvši se, videti u magnovenju šta znači silaziti do mora. Šta znači, to sam živeo kao bujica — zapisao je pesnik Miroslav Antić, januara 1977, a ovi redovi deo su nove knjige njegovih izabranih pesama, ali i likovnih radova, fotografija i rukopisa, koju je priredio Zoran Penevski, a pod naslovom "Tu gde počinje nebo" objavio "Stilos Art" i predstavio na Sajmu knjiga.

Ovaj luksuzno opremljeni almanah prati istoriju literarnog i intimnog života Mike Antića, neprevaziđenog i raskošnog pesnika. Uz oko 50 pesama, proznih celina i odlomaka, u ovoj knjizi ga prvi put upoznajemo i kao slikara, kroz više od 120 reprodukcija njegovih ulja, akvarela, crteža i kolaža. Sve to prati oko 30 crno-belih fotografija iz Antićevog života. A reč "nebo", koja se najčešće pominje u pesmama, odštampana je svuda plavom bojom.
 
Tekstovi Mike Antića — od naizgled prozračnih i veselih pesama za decu, preko mladalačkih, ljubavnih, porodičnih, ironičnih i angažovanih, do onih meditativnih i mračnih — ulančani su tako da pokazuju kako se njegov poetski ciklus ne može odvojiti od životnog, što pridružuje vojvođanskog barda posebnoj vrsti književnih velikana — onih koji nisu poetizovali svoj život već su živeli svoju poeziju.
 
— Dvadeset pet godina posle autorove smrti, izborom iz dela priređenim na neuobičajen način, želeli smo da publici predstavimo Antića onakvim kakav je malo kome danas poznat: i kao slikara i kao pesnika i kao javnu ličnost, ali i kao ličnost koja ima svoju intimu — kaže za "Novosti" urednik Slobodan Guberinić i dodaje: — Zahvaljujući ljubaznosti naslednika Miroslava Antića, naročito sina Vuka, koji je u vreme očeve smrti imao deset godina, "Stilos Art" istražuje zaostavštinu ovog i danas veoma popularnog pesnika, pripovedača, esejiste, dramaturga, kolumniste, slikara.

Građa je, po njegovim rečima, veoma velika, izuzetno očuvana i vrhunski kvalitetna i ona je san svakog urednika. Čine je knjige objavljene tokom prethodnih pedeset godina (od kojih mnoge nisu obnavljane decenijama), originalni rukopisi objavljenih dela i njihove varijante uz prateće piščeve komentare, originalni rukopisi neobjavljenih dela, kopije kolumni i novinskih članaka, prepiska sa brojnim ličnostima, crteži, slike, akvareli, ulja, krokiji, skice na marginama, fotografije, tonski i video-zapisi Antićevih intervjua i kazivanja...
 
— Izbor iz dela "Tu gde počinje nebo" prvi je rezultat istraživanja ove građe. Kontinuirano ćemo objavljivati na poseban način priređena i vizuelno opremljena izdanja — kaže Guberinić.


OD POREZA — "PEHAR" Pesma "Pehar" premijerno se pojavljuje u ovoj knjizi, a nastala je u tipičnom "antićevskom" stilu. Na formularu za prijavu poreza otkucao je na pisaćoj mašini stihove i poslao ih novosadskoj opštini, i tako svom Novom Sadu, umesto novca, poklonio ovu pesmu.

B. Đ. | 03.11.2011. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html%3A351927-Mika-Antic-Zivot---bujica)


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Oktobar 26, 2015, 03:06:35 am
*

MIKA ANTIĆ — GENIJE ZA ŽIVOT


"Mika je prezirao biografije. Nije želeo da ga ljudi pamte po nekoliko besmislenih anegdota koje se ponavljaju unedogled. Često je čak, menjao beleške o autoru koje su se nalazile na kraju knjiga i večito je nešto izmišljao i dodavao u svoju biografiju, što je jako nerviralo moju baku, a njegovu majku. Stalno je govorio: 'Šta će mi biografija koju sam već doživeo.' U tom smislu meni je bilo strašno teško, ali i važno da ovo ne bude još jedna suvoparna knjiga o Miroslavu Antiću. Bilo bi to za njega, ubeđen sam, razočarenje", kaže književnik, Nemanja Rotar, autor romansirane biografije Miroslava Antića "Sutradan posle detinjstva" i sestrić poznatog pesnika.

Rotar je iskoristio ono što drugi nisu mogli da imaju — obilje porodičnih dokumenata, pisama, razglednica, roždanik, dnevnike i spomenarske zapise i ličnu fascinaciju Antićem kao pesnikom. To je, kaže, upravo ta "kopča" i mesto njihovog susreta, jer vraćajući se u svoje detinjstvo, praveći otklon od traumatične stvarnosti, vratio se u vreme spokoja i tu na vratima svoje adolescencije i prve zrelosti, ponovo su se sreli — u knjizi. No, svakodnevni porodični susreti sa bratom svoje majke, Rotaru su manje važni od njegovog odnosa sa Antićem — književnikom, autorom i pesnikom kojeg je voleo. Kakvog će Antića pronaći čitalac o ovoj knjizi?

"To je rani Antić, manje poznat čitaocu, iz vremena njegove rane mladosti, odrastanja u Mokrinu, Kikindi i Pančevu i kasnije, iz novinarskih dana u Novom Sadu. Knjiga je polifona, može se otključavati na mnogo načina — ko želi čitaće je kao biografiju, drugi će pronaći zbirku dokumentarnih zapisa ili posebnu vrstu publicistike i to je čar ove knjige, jer nudi potpunu slobodu u interakciji sa čitaocem", kaže Rotar.

Knjiga "Sutradan posle detinjstva" izdavača "Arhipelag", delo je, kaže kritika, natopljeno lirskim nanosima i nosi kolorit Banata, smešu podneblja u kojem je živeo, voleo, pisao i lumpovao veliki pesnik. Vraća vreme u kojem su umetnici, novinari muzičari, rečju, boemi, bili ljudi o kojima se slušalo i čiji životi su se pratili, a u svemu tome bilo je mnogo stila i prefinjenosti, čak i kada je to bila jedna vrsta raspusnosti i bekrijanja. Tog vremena više nema, kaže autor i dodaje da je ipak, njegov Mika, pre svega otac porodice, ali se uvek pojavljuje u mnogo lica.

"Mika je bio pisac, pesnik, novinar, režiser i glumac. Svašta je radio. Pravio je lutke za predstave, radio na pristaništu... Bio je, i takvog ga možete naći u knjizi, mnogostruka persona izvan serije u svakom smislu — dinamičan, impulsivan, veseljak i brbljiv. Voleo je u svakom društvu da 'drži banku' i dominira, a takav je bio i u porodici. Uvek kada bi Mika dolazio, bila je to svečanost i poseban trenutak za moju baku i onda kada njen sin sedne u čelo stola, njemu je sve podređeno, od jela koja se kuvaju do pažnje kojom se svaka njegova reč sluša", priča Rotar.

On ne beži i od priča o Mikinom problemu sa alkoholom i želji da ga se reši, o njemu kao ocu koji je pravio greške, o njegova tri braka i tome da nije mogao da se skrasi, te da porodici nije bilo lako pored njega. Ali, kaže, to nije uticalo na Mikino stvaralaštvo.

"U tom i takvom životu on je zaista živeo genijalnim životom — utrošio je sav svoj genij u život, a talenat u pisanje", daje definiciju ličnosti Miroslava Antića, njegov, biograf i sestrić, Pančevac, Nemanja Rotar.


DVA SEĆANJA "Imam dva, potpuno intimna sećanja na ujaka Miku, jedno je lepo, drugo manje prijatno. Nikada neću zaboravite ćuške koje sam zaradio od njega zbog dečijeg nestašluka sa strujom, kada sam ga upoznao i kao strogog, kakav inače nije bio. Drugo, ono lepo je kada me je posetio dok sam bio bolestan i uzeo neke moje radove i objavio ih u 'Nevenu', koji je uređivao. Bio sam tada treći razred osnovne škole i sav ponosan što su mi radovi publikovani. Čitao sam taj 'Neven' na času srpskog, posebno zadovoljan zbog učiteljice koja mi je uvek, zbog gramatike, davala četvorku. Ovoga puta to nije smela da radi jer mi je Miroslav Antić objavio radove. Tako je Mika, zapravo, bio i moj prvi urednik", priča Nemanja Rotar (http://nemanjarotar.rs/). [...]

Olga Janković | 23.12.2014. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Mika-Antic-genije-za-zivot.sr.html)


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Oktobar 26, 2015, 03:36:19 am
*
KNJIGA O MIKI ANTIĆU


JOŠ UVEK BLESAVO ŽIVIM

Knjiga o velikom pesniku Miroslavu Antiću iz pera njegovog sestrića, pisca Nemanje Rotara. Na poslednjoj nedovršenoj slici napisao je: "Hteo ja još, pa stao"

Postoje ljudi koji nemaju jednu biografiju jer nisu živeli samo jedan život. Postoje umetnici čija dela iznova tumačena stvaraju novi mit o onome ko ih je sačinio. Postoje neuhvatljivi duhovi koje nijedna mreža podataka ne može zauvek zaustaviti i onesposobiti da se ne rasprsnu u nešto novo, posve drugačije. Postoje pesnici poput Miroslava Mike Antića...

Ovako u svojoj knjizi sećanja "Sutradan posle detinjstva" (izdavač "Arhipelag") pisac Nemanja Rotar govori o voljenom srpskom pesniku. Nije to samo "kolegijalna" oda tvorcu "Plavog čuperka", već jedna duboko lična priča — sećanje dečaka Nemanje i njegovi porodični susreti sa ujakom Mikom.

Antić je, svedoči Rotar u knjizi koja je nedavno doživela i drugo izdanje, imao odbojan stav prema klasičnim beleškama o autoru koje su umetane na kraju dela ili na klapnama knjiga.

— Večito je iznova izmišljao podatke o majci i ocu, detinjstvu i zahtevao od čitalaca da sami tvore njegovu biografiju ne bi li na taj način bio življi i stvarniji.

Malo mesto Mokrin, nadomak Kikinde, u kome se "svakih stotinak godina rodi jedan čovek svetskog imena", zavičajno je mesto Mike Antića.

— Zavičaj je ono u šta se upregnem. To je i Mokrin. A ja sam bio nasamaren, osamaren, imam am i dizgine. Čovek, u stvari, vuče svoj svet. Biti konj, i biti vuk, to nije isto. A ja sam izvan čopora. Nisam nikome pripadao. A čini mi se da i sada nikome ne pripadam — beleži Rotar u svojoj knjizi i svedoči da njegov ujak "nikada nije mogao da se uklopi u građanski milje, već je uvek išao protiv struje".

Po rečima njegovog sestrića, Antić često ni sam nije znao koji ga dusi gone na pobunu, niti protiv čega zaista vojuje.

— Bio mu je važan otpor, promena, iznenađenje, surovost gde se očekivala blagost, izvinjenje gde se tražio sukob. Pesnik sam kaže: "Zato i stojim nasred šora kojim prolaze svi, redom. Nikoga se ne plašim. Svi se mimoilaze sa mnom".

Knjiga Nemanje Rotara najlepša je i najvrednija u delovima koji nam otkrivaju porodičnu intimu slavnog pesnika. Autor se prisetio kako je izgledalo kada njegov ujak dođe da prespava u njihovoj kući u Pančevu.

— To "spavao" treba zbilja uslovno shvatiti, jer je Antić više dremao tokom života. Doslovno je đipao iz kreveta ako bi ga neka misao ili stih saleteli na međi jave i sna.

Antić se, saznajemo, dobrovoljno prijavio u vojsku kako bi stekao pravo da bira mesto gde će provesti vojničke dane. Izabrao je mornaricu i tada prvi put video more. Jedno vreme bio je radio-vezista na Korčuli i član posade malog ratnog broda presretača koji je zaustavljao italijanske ribarske brodiće i plenio im robu.

— Mika nije mogao da prihvati to presretanje sirotinje koja je lovila ribu da preživi. Oficir mu je održao govor upozorenja, a on se na to smejao i odmah je izbačen s broda.

Rotar se priseća da se Mika na ostrvu upoznao sa Marijom Roglić i fatalno zaljubio.

— Bio je spreman odmah da se oženi i jedva su ga u tome srpečili baka Melanija i deda Nenko — svedoči njegov sestrić i dodaje da je pesma "Solaris" posvećena ovoj Mikinoj ljubavi.

Prvi brak, sa Ljubicom Došlja, sklopio je kada je imao 21 godinu, a mlada 16. Njihovo venčanje obeležila je svađa sa Mikinim roditeljima, ali i kasnije finansijske neprilike. Brak je potrajao skoro devet godina.

— Na dan razvoda poslao je tetka Leli i baki Rahili razglednicu u Mokrin u kojoj je napisao: "Buba i ja smo se danas sudski razveli. Nemojte ništa ružno govoriti o njoj. Ja sam bio kriv".

U svojoj knjizi, Rotar piše da je nakon razvoda pesnik počeo svakodnevno da pije, a iz ralja alkohola nije uspeo da se otrgne do kraja života. Da bi namirio bivšu suprugu, podigao je jednogodišnju novinarsku platu u "Dnevniku" unapred, a potom živeo od honorara.

— Moja majka mi je rekla da ona i baka Melanija nisu uopšte znale kako se on zlopati. U decembru 1974. godine majci je poslao razglednicu: "Draga moja, ne brini se, ja još uvek blesavo živim" — priseća se Rotar.

Čovek koji je dva puta varao i samu smrt (preživeo dve kliničke smrti), preminuo je 24. juna 1986, jednog tihog predvečerja, u svom domu u Ulici Mihala Babinke u Novom Sadu.

— Mika je umro s rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom — piše Rotar.

Na toj poslednjoj nedovršenoj slici napisao je:

"Hteo ja još, pa stao."


PORODIČNA FOTOGRAFIJA Postoji, piše Nemanja Rotar, u porodičnom albumu fotografija na kojoj se zagrljeni osmehuju njegova majka, tada četvorogodišnja devojčica, 16-godišnja Mira i dva leta stariji Mika.
— Na margini albuma nalazi se komentar moje majke: "U našem detinjstvu sve je bilo plavo: deda Stevine i baka Meline plave oči. Mika je obožavao mamu. Ja mislim da su njene plave oči učinile da on sve vidi i oseća plavo".

Ana Popadić | 11.12.2015. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:556891-Jos-uvek-blesavo-zivim)


Naslov: Miroslav Antić (1932—1986)
Poruka od: Angelina Novembar 10, 2016, 09:13:03 pm
*
POEZIJA


LJUBAVNI STIHOVI MIROSLAVA ANTIĆA: JESI L' MOJE, NAJMOJE

Svojim stihovima je davao krila deci, voleo ljude, slavio nežnost, molio za toleranciju, veličao snove, ljubio ravnicu i more...

Bio je pesnik, novinar, slikar, reditelj. Boem i večiti dečak. Iza Miroslava Mike Antića (1932—1986), neizlečivog sanjara koji je pisao pesme kako bi stizao do zvezda, ostala je besmrtna poezija. Svojim stihovima je davao krila deci, voleo ljude, slavio nežnost, molio za toleranciju, veličao snove, ljubio ravnicu i more... Vreme ništa nije učinilo njegovim pesmama. I danas se čitaju iz školskih udžbenika, ali i sa društvenih mreža. I danas su njegove ljubavne murosti jednako mudre kao kad ih je pisao. Zato je vredno podsetiti ih se...


* Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

* Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju

* Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
   To je umivanje tobom.

* Kada te nema jer tako hoću, zaledim osmeh. U sebi kažem ime. Udahnem duboko i pomislim: tako mi nedostaješ.

* Jedino čisto čulo, to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo, uopšte nisu čula.

* Nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu.

* Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

* To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli.

* Voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikada više.

* Nasloni moje vreme na svoje. Duže će večnost vredeti kada smo zajedno.

* Da ja imam samo tebe. Da ti imaš samo mene. Jesi l' moje? Najmoje? Jesam tvoje. Najtvoje.

* Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime. Već kao boja života. Znaš kako se ja zovem? Zovem se čekanje tebe.

* Ostala si najlepša medalja iz najlepšeg rata, u kojem su mi srce amputirali.

* Čovek je željen tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi.

* Treći put kad se zaljubiš, izbriši obe ranije. Nek treća bude prva. Nek peta bude prva. Nek stota bude prva, ako se pošteno diše.
   Kad ljubav brojiš do jedan, onda je ima najviše.

* Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: ljubav.

* Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipelo, ne prehladim
   od studeni svog straha i samoće.

* Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi, i moje žene, i postelje u kojima su snovi ― zanat. Danas će drumovi biti
   za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat. Kad dlanovima pritisneš čelo tu gde je neka vatra u glavi,
   ne skrivaj ljubav neveselo, svima je ispričaj, svima javi.

* Postoje ljudi koji ti iščupaju srce i postoje oni koji ga vrate na mesto.

* Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga daš svima.

* Ti si sve ono što mi je potrebno da jesi. Ako ne razumeš moje ćutanje, nećeš razumeti ni moje reči.

* I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava. I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera,
   pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put,
   neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

T. L. | 08.01.2016.| Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/lifestyle.303.html:584555-Љубавни-стихови-Мирослава-Антића-Јеси-л-моје-најмоје)