KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Decembar 27, 2010, 01:01:36 pm



Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:01:36 pm
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Ljubomir_Simovic_(1935).jpg)


LJUBOMIR SIMOVIĆ


Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine u Užicu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju šlolu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Za vreme studija radio je kao urednik i odgovorni urednik studentskog književnog časopisa Vidici. Radni vek je proveo kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.

Simović je napisao više pesničkih knjiga, četiri drame, jedan roman-hroniku, knjigu eseja o pesnicima i dramskim piscima, knjigu eseja o slikarima i vajarima, dnevnik snova, dnevnik vođen za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine, putopis o Kini, i čak četiri knjige razgovora, članaka, eseja, govora i, praktično, analiza i komentara onoga što se događalo na teritoriji Jugoslavije i Srbije krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. U tim knjigama se smenjuju, a na neki način i prožimaju, političke, društvene, književne, pozorišne i poetičke teme.

15. decembra 1988. godine izabran je za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Pristupnu akademsku besedu, pod naslovom Sterija među maskama, održao je na svečanom skupu SANU 30. maja 1995. godine.


KNJIGE POEZIJE: Slovenske elegije, 1958, 1971; Veseli grobovi, 1961; Poslednja zemlja, 1964; Šlemovi, 1967;Uoči trećih petlova, 1972; Bibliografsko izdanje, s podnaslovom učenje u mraku, 2006; Subota, 1976; Vidik na dve vode, 1980; Um za morem, 1982; Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj, 1983; Istočnice, sa crtežima Marija Maskarelija, dodatak Književnim novinama, Beograd, 1983. (Prethodno je, zbog pesama koje su ocenjene kao neprijateljske i ideološki neprihvatljive, pre štampanja, rasturen slog u niškoj Gradini); Gornji grad, 1990 (2); Igla i konac, 1992; Ljuska od jajeta, 1998; Tačka, 2001, (prerađeno i dopunjeno izdanje, 2004).


KNJIGE IZABRANIH PESAMA: Izabrane pesme (1953—1979), 1980; Hleb i so, 1985, (divot izdanje 1987); Hrast na Povlenu, 1989; Istočnice i druge pesme, 1994; Učenje u mraku, 1995; Troknjižje (Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac), 1998; Sabrane pesme I i II, 1999; Istina o ekserima, 2001; Najlepše pesme Ljubomira Simovića, 2002; Sreda u subotu, 2002; Pesme, Knjiga prva, 2005; Pesme, Knjiga druga, 2005.


DRAME: Hasanaginica, 1976; Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu), 1984; Putujuće pozorište Šopalović, 1985, 1986; Boj na kosovu, 1989 (2); Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović), 2002; Boj na Kosovu, druga verzija, 2003;


KNJIGE PROZE: Užice sa vranama, hronika koja je povremeno roman ili roman koji je povremeno hronika, 1996 (2), 2002; Snevnik, dnevnik snova, 1998; Kina: čitanje spaljenih knjiga, putopis, 2007.


KNJIGE ESEJA: Duplo dno, 1983; Duplo dno, eseji o pesnicima, 1991; Duplo dno, eseji o srpskim pesnicima, o komedijama Sterije i Nušića, i o Životu i priključenijima Dositejevim, 2001; Čitanje slika, eseji o slikarima i vajarima, 2006.


KNJIGE RAZGOVORA, DNEVNIKA, BESEDA, PISAMA, ČLANAKA I ESEJA: Kovcačnica na Čakovini, razgovori, pisma, eseji, 1981—1989, 1990; Kovačnica na Čakovini, razgovori, pisma, eseji, 1981—1990, 2004; Galop na puževima, Srbi u jugoslovenskom ratu, 1994; Galop na puževima, drugo, dopunjeno izdanje, Prvi deo (14. april 1987 — 15. maj 1994), Drugi deo (13. maj 1994 — 20. avgust 1997), 1999; Guske u magli, dnevnik, (24. mart — 15. jun 1999), 2005; Obećana zemlja, (9. oktobar 1999 — 22. jun 2006), 2007;


IZABRANA DELA U PET KNJIGA: Hleb i so, izabrane pesme; Drame, (Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović); Boj na Kosovu; Duplo dno, eseji o pesnicima; Kovačnica na Čakovini, (razgovori, pisma, eseji, 1981 — 1990), 1991.
Sabrana dela u dvanaest knjiga: 2008. godine


KNJIGE NA STRANIM JEZICIMA: Four Yugoslav Poets (Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Milorad Pavić, Ljubomir Simović), N.H. 1970; Spev o zazračnikovi, Bratislava, 1981; Povlenskiot dab, Skopje, 1988; Le theatre ambulant Chopalovitch, Lausanne, 1995; Miracle au "Chargan", Lausanne, 2001; Termaji pe Strollad Chopalovitch, Brest, 2001.

Simovićeve pesme i drame su prevođene i štampane na mnogim jezicima, bilo u posebnim knjigama, bilo u književnim i pozorišnim antologijama, zbornicima i časopisima. Najviše uspeha u inostranstvu doživela je drama Putujuće pozorište Šopalović, koja je prevedena na francuski, engleski, poljski, češki, slovački, ruski, rumunski, bretonski, korejski, slovenački, makedonski, španski, bugarski i ukrajinski jezik, i koja je postavljena na scene preko pedeset pozorišta u Francuskoj, na scene u Belgiji, Švajcarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Kanadi, Sloveniji, Makedoniji, Južnoj Koreji, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Od januara 2003. na francuskim scenama se igra i Čudo u Šarganu. O izvođenjima Simovićevih drama u zemlji i u svetu priređena je, u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu, u proleće 2005. izložba pod naslovom Putujuće pozorišze Ljubomira Simovića.


LITERATURA O PISCU (posebne knjige): Časlav Đorđević: Pesnički vidici Ljubomira Simovića, 1982; Pavle Zorić: Vrhovi — Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović i Matija Bećković., 1991; Poezija Ljubomira Simovića, zbornik radova, 1995; Portret Ljubomira Simovića, Blok posvećen dobitniku Žičke hrisovulje, 1996; Jasmina Vrbavac: Žrtvovanje kralja — Mit u dramama Ljubomira Simovića., 2005; Miloš Jevtić: Rukopis vremena. Razgovori sa Ljubomirom Simovićem, 2005; Olga Marković: Putujuće pozorište Ljubomira Simovića. Katalog izložbe, 2005.


NAGRADE I PRIZNANJA: Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada, među kojima su nagrada Đorđe Jovanović, Zmajeva nagrada, Oktobarska i Sedmojulska nagrada, BIGZ-ova, Zlatan krst kneza Lazara, Branko Miljković, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Nagrada Grada teatra Budve Stefan Mitrov Ljubiša, Milan Rakić, Isidorijana, Žička hrisovulja, Belovodska rozeta, Velika bazjaška povelja (koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji), Ramonda serbika, Račanska povelja, Odzivi Filipu Višnjiću, Vasko Popa, Dučićeva nagrada, Biblios, Mića Popović, Plaketa Disovog proleća, Rade Drainac, Pečat Narodnog pozorišta Beograd, Statueta Joakima Vujića Kragujevačkog pozorišta i druge. Sterijina nagrada mu je dodeljena četiri puta: tri puta za najbolji dramski tekst (Hasanaginica, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu), a četvrti put za doprinos razvoju pozorišne umetnosti.


CIKLUS: Portreti u Gradskoj kući

Gradska kuća, Svečana sala — petak, 12. decembar 2008. | Kulpin (http://www.kulpin.net/index.php?option=com_fireboard&Itemid=58&func=view&id=29&view=threaded&catid=11)
Fotografija: Večernje novosti, 18. septembar 2016.


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:02:08 pm
*

PISCI:  LJUBOMIR SIMOVIĆ


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/LjubomirSimovic.jpg)


Malo je gradova u Srbiji koji su imali sreću da se u njima rodi i odraste pesnik neuobičajenog senzibiliteta koji će, mnogo kasnije, podariti knjigu poput "Užica sa vranama".

Ljubomir Simović, pesnik, dramski pisac i esejista, rođen je u Užicu 2. decembra 1935. godine. U Simovićevoj biografiji piše:

"U vreme pesnikovog detinjstva, šumske jagode su se prodavale u krabuljicama, korpicama od brezove kore, a lubenice su bile pamnozelene, ili prugaste, u kad bi se u njih zario nož, to je odjekivalo kao sladak pucanj.

To Užice odavno ne postoji.

U tom Užicu, koje više ne postoji, Simović je završio osnovnu školu, u kojoj se, kamenom pisaljkom, pisalo po tablicama od škriljca, za koje su bili privezani mali sunđer, za brisanje, i krpica, za posušivanje. Račun se učio uz pomoć vrbovih devaca i zrna pasulja, ili pomoću računaljke, sa belim i crnim, ili belim i crvenim, kuglicama, nanizanim na deset žica.

Ni te tablice, ni te računaljke, odavno ne postoje.

U Užicu je Simović završio srednju školu, a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.

Danas ne postoje ni ta književnost, ni taj jezik."

Neki čitaoci se danas razneženo i sa setom sećaju vremena kada su Simovićeve zabranjene Istočnice, fotokopirane, nabavljene "ispod ruke", iščitavali tokom noći, kraj prozora na kojima su bile navučene roletne. Ali, kako bi to rekao pesnik, ni tog vremena više nema.

Ljubomir Simović je 1988. godine izabran za dopisnog, a 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U Godišnjaku Srpske akademije nauka i umetnosti za 1998. štampana je kompletna bibliografija pesnikova. Dobitnik je svih značajnijih književnih nagrada, među kojima su i Žička hrisovulja, Račanska povelja, nagrade "Milan Rakić", "Desanka Maksimović", "Branko Miljković", "Zmajeva nagrada" i mnoge druge.

Živi između Beograda, Užica i Jelove gore. U tom trouglu i nastaje njegova poezija, mudra, tiha i opominjuća, poezija koja već odavno prevazilazi granice prostora i jezika.

Deo teksta preuzet sa: Užice (http://www.uzice.net/pisci/ljsimovic/index.htm)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:05:44 pm
**

LJUBOMIR SIMOVIĆ


HLEB I SO

Ljubomir Simović, savremeni pesnik, počinje intezivno da se javlja u književnosti krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Pripada genereciji koju su obeležili Milovan Danojlić, Matija Bećković, Ivan V. Lalić, Branislav Petrović, Dragan Kolundžija i dr.

Ovaj pesnik je rođen 1935. godine u Užicu, odakle će poneti živo osećanje za narodni, svakodnevni jezik i njegovu melodiju, tako prepoznatljivu u svim njegovim delima. Poneće i sećanje na mnoge situacije, prizore i priče, stvarne i nestvarne. Sve će se to u njemu taložiti i kasnije pojavljivati u vidu bogatih slika kako u pesmama tako i dramama.

Ljubomir Simović je objavio više pesničkih knjiga: Slovenske elegije, Veseli grobovi, Poslednja zemlja, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Um za morem, Istočnice, Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici, Hleb i so, Gornji grad, Igla i konac. Napisao je i nekolike drame i dobio najznačajnije nagrade. Savremena srpska drama se ne može zamisliti bez njegovih ostvarenja: Hasanaginica, Čudo u "Šarganu", Putujuće društvo "Šopalović" i Boj na Kosovu. One će ga učiniti i velikim dramskim piscem. Piše i kritike, eseje, mahom o srpskim pesnicima iz prošlosti (O Zmaju, Lazi Kostiću, Nastasijeviću i dr.), u kojima otkriva nove pesničke vrednosti (knjiga Duplo dno).

Pesnička knjiga Hleb i so (1985) predstavlja izbor samoga pesnika iz dotadašnjeg njegovog stvaranja. U njoj su se našle pesme iz gore navedenih knjiga: Slovenske elegije, Šlemovi, Uoči trećih petlova, Subota, Vidik na dve vode, Um za morem, Istočnice i Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici. Svaka od ovih knjiga postaje jedan ciklus u novoj knjizi, a svi ciklusi, poređani po redosledu nastajanja pesničkih knjiga, daju jasnu sliku pesnikovog razvojnog puta. Tako se sklapa celina naslovljena Hleb i so.

Naslov Simovićeve knjige je simboličan i oslanja se na našu hrišćansku tradiciju — da se gost i stranac dočeka hlebom i solju, čime se iskazuje dobrodošlica i želja za trajnim prijateljstvom, iskazuje se vernost i potreba duše da se živi u zajedništvu i jedinstvu, da sve bude prožeto dubokom ljudskošću i pobožnošću.

Na početku svoga pevanja Ljubomir Simović je obuzet mladalačkim nemirima i sav je okrenut zavičaju i zaronjen u zavičaj, u ono što je blisko, prepoznatljivo i neodvojivo od pesničkog bića. Kada ovo kažemo, prvenstveno mislimo na ciklus (knjige) Veseli grobovi i Slovenske elegije. Pesnik je obuzet predelima, mestima i predmetima koji nastanjuju zavičajni prostor. On je opijen prirodom, slikama i prizorima oko sebe. Njega sve uzbuđuje i svemu se predaje. Oseća silnu potrebu da sve imenuje, sve izgovori i u pesmu složi; da to bude "pesma od imena vetrova i sela i planina... od potoka, šuma, od vina". Uzbuđuju ga predvečernji zraci svetlosti, zore, polje mokro od rose, "skamenjen plamen stenja", dubina šume i reka što teče kroz šumu. Boje, zvuci, mirisi, toplota — sve to zapljuskuje pesnikova čula i on sav trepti od zanosa i pomame, da bi u jednom tretnutku izgovorio: O, koliko uzbuđenja! (pesma "Nebeska zemlja") ...Na zemlja koju pamtim / Sva Godišnja doba su leta ("Avgust"). U ovoj, ranoj Simovićevoj poeziji sve je fascinanto i neodoljivo: i "fosforna zvezda", i "vetar što svice ko zrna belice diže", i "vatrene kapi" koje odnekud padaju, i vetar u noći koji fijuče i bije i "nosi ploveće krošnje šljiva". U dočaravanju ovakvih prizora posebno se izdvajaju pesme "Nebeska zemlja", "Veče nad zemljom" i "Gozba". U njima sve je bajkovito - od "poda" do "krova" sveta: zemlja je potopljena u mirise, "vazduh je od zlata", "oblak pun plodova i žena", nebo je postalo "zvezdana kovnica" i zato je to — "nebeska zemlja".

Zavičaj Ljubomira Simovića se ne može zamisliti bez groblja (ciklus Enitafi sa karanskog groblja), bez krstova, vrana, sveće voštanice, hleba, soli i vina jer zavičaj ne čini samo priroda, nego i ljudi, običaji, verovanja, jezik i sve što u biću traje kao daleko sećanje na ono što je bilo i na one kojih više nema. Zavičaj će u njegovom pevanju ostati glavna izvornost. I kada bude pisao o najuniverzalnijim temama i problemima ljudi i sveta, on će uvek polaziti od te neposrednosti i svakodnevnog doživljaja u koji će unosti dosta toga iz srpske mitologije i istorije.

U ciklusu Šlemovi nestaje "nebeska zemlja" puna svetlosti, plodova, vetra, bujanja. Umesto toga vidik nastanjuje zlo u liku rata. Sa njim dolaze pohodi, frontovi, rušenje, sakaćenje i smrt običnih i nevinih ljudi koji su stvoreni za ljubav i radost, da slave život a ne da trunu u blatnoj zemlji. Stoga i pesnikov glas čoveka u ime čovečanstva, sveljudskog:

Ko je taj što me strelja i kolje
i čamov sanduk brzo stesa
— dok pada čađ na snežno polje —
za 70 kila mesa?

Ko je taj što me goni i vodi
kroz vatru bitke i oganj gripa
da jedem, spavam, trunem u vodi,
a krov mi samo stara lipa?...


Iz ovog pevanja izbija protest koji prerasta u antiratni stav, u pobunu, a sve u ime života i svetlosti, u ime trijumfa mira i svakodnevnih radosti:

Vojnici! Uzmimo u ruke svoje odsečene noge
i, naoružani njima,
pođimo, skakućući kroz njive pune dima,
i dotucimo svoje vođe!..


Ciklus (knjiga) Uoči trećih petlova spada u najbolju Simovićevu poeziju. I dok je povratak zavičaju bio u stvari povratak samome sebi, u ovom delu poezije on se vraća u prošlost, u istorijsku i mitološku prošlost svoga naroda, imajući uvek na umu njegovu kolektivnu dramu koja dolazi sa raznim bunama, sa svakim novim ratom, tako čestim na ovim prostirima. Ta drama srpskog naroda započela je od prvog "prelaska preko Drine" i prvih nastanjenja na ovom tlu i traje do današnjih dana.

Istoriju srpskog naroda Ljubomir Simović doživljava kao Golgotu, kao večni hod po mukama, kao poražavajuće kolektivno iskustvo ispisano na grobovima krajputašima kojima je prepuna Srbija. Istorijsku dramu svoga naroda on vidi u mnogim ratovanjima, seobama, gladima, bolestima, pogibijama, krikovima, kletvama, molitvama i užasima kojima nema kraja. Užasi su u njegovoj poeziji dati na apokaliptički način: pred nastupom sile i zla, sve se odvaja, kida i — strahom ispunjeno — postaje izbačeno iz ravnoteže. Evo kako je pesnički osmislio najezdu austrijske vojske na Srbiju:

Valjevo s grobom na ramenu,
sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac noseći odsečenu Glavu,
vuku se preko Kosova.
-------------------------
Uzleće Petrova crkva, praćena svojim
grobljem,
sija Gračaniia u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima Ćele-kula...


("Seoba Srbije")

U narednim stihovima iste pesme čovek tone u krv i glib, u očaj, užas i bezizlaz, u sunovrat i pakao, a niko to da vidi, zaustavi ili pritekne u pomoć:

Kuća iz kuće izbačena,
drvo iz drveta prognano, —
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata...


U dramu srpskog čoveka uključene su i poplave, suše, nesaglasja u narodu i uzajamna trvenja između velikih i malih velmoža, sitih i gladnih. A u središtu svih tih sukoba i stradanja kroz vekove stoji običan čovek, o kome će ovaj pesnik neprestano pevati. To su, mahom, drvoseče, ratari, stočari, domaćini, moravski i šumadijski čovek, pitom i blag, gostoprimljiv, ali i ponosan i prkosan, sav od inata i želje da traje uprkos svemu, svim tiranijama i pogibeljnostima, o čemu na najbolji način peva "Balada o Stojkovićima".

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na
točku,
seku nam glave, ruke i noge — strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju — oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji.
A mi živi...


A kad ovakva hrabrost postane besmislena (protiv sile se ništa ne može), Simovićev čovek izlaz traži u drukčijem otporu, naizgled bezazlenom: u crnom humoru, u lukavstvu, u iskonskom umeću neučenog seljaka da naće "u tesnom širinu / u plitkom i niskom dubinu i visinu", kao što to čini lirski junak Jeremija iz istoimene pesme u knjizi Vidik na dve vode:

Ne samo da sam izneo živu glavu,
nego su mi i šajkaču dali!
I ne samo šajkaču,
nego i kašiku!
I ne samo da su mi slamljaču bez slame,
teleću čorbu bez teletine,
lonče na lancu,
i cipele drvene dali,
nego sam ja uz to izučio i veštinu:
da tražim, da nađem,
u tesnom široko,
u plitkom i niskom
duboko i visoko!...


Vidik na dve vode je još jedan pesnički osvrt na prošlost i na rat, i to Drugi svetski rat, koji u pamćenju i sam pesnik nosi. Na ovom mestu on peva o onome "šta zna", što je oko deteta videlo na trgovima Užica pod okupacijom, a što se može smatrati istorijskim stradanjem srpskog naroda. Pesme iz ovog dela knjige Hleb i so ispunjene su grozomornim sadržajem i slikama koje se daju na neposredan, direktan način, sa ne tako mnogo onih mitoloških nanosa na koje smo nailazili u delu Uoči trećih petlova. Čitalac nailazi na slike vešanja, internacije, streljanja, zbegova, hapšenja i umorstava, na zgarišta, na redove pored kazana i hleb koji se deli; vidi okupaciju Užica, podizanje vešala i dolazak slobode. Na sličnu atmosferu, samo naglašeniju u mržnjama, zverstvima i obračunima nailazimo i u njegovoj kasnijoj knjizi Igla i konac.

Poezija iz knjige Vidik na dve vode slika u stvari dva lica "dve vode" jedne iste stvarnosti. Jednu stranu čini rat, njegove grozomore, a drugu - mir i tišina posle rata. Čovek, izašavši iz rata i nadživevši zlo, zaranja u lepotu prirode i života, željan mira, svežine, tihe porodične sreće, sitnih zadovoljstava i malih radosti koje čine život. Hraneći se onim što ima i što mu je jedino preostalo (komad proje, parče slanine i sira, čen luka, jaje, zrno pasulja), navikao na skromnost i nemaštinu, on brzo uspostavlja vezu sa tlom i ravnotežu u sebi. U njemu se ko zna po koji put obnavlja iskonska snaga i on počinje da živi svoju svakodnevicu, srećan što postoji:

Dolazi duga zima,
dočekujem je pun nade;
imam četiri oblice,
i ćebe do brade;
imam pola sveće,
paklo duvana;
hleba i slanine imam
za sedam dana.


("Početak duge zime")

U "ciklusu" Um za morem pesnik govori o zlu, ali u drugim okolnostima — u miru. Umesto prošlih trenutaka, Simović daje sliku sadašnjeg društvenog i istorijskog trenutka. On, u ovom delu knjige Hleb i so, kako kaže na jednom mestu, ne slika pomorandže, već govori bez obrazine (maske) kao očevidac i onaj koji optužuje zbog nove tragedije Srba na Kosovu i u drugim krajevima (uvek aktuelna tama), ali i zbog moralne krize koja je zahvatila voće i pojedince u narodu. Pesnik, zmajevskom sažetošću i oporošću, žigoše konformizam, sitost, pohlepnost, nezainteresovanost za sudbinu naroda i otuđenost od tog istog naroda. Ulizice, izdajnici, dvoličnici, oni koji kupuju i oni koji su spremni da se prodaju — postaju glavni akteri i nosioci određenog stanja duha i besmisla u ovim pesmama. Takav soj ljudi, koji je spreman da se proda "za vino u čaši, bubreg u tanjiru", čiji se vidik ne širi dalje od tanjira i stola, zaboravio je na dostojanstvo, pretke, na poreklo i moral, o čemu posebno govori pesma "Hrast". Pesnik u ovoj pesmi želi reći da smo stradalnici i gubitnici i stoga što smo zaboravili na korene, što smo porekli tradiciju, jer smo posekli hrast, sveto drvo koje je znalo da o nama besedi. Drvo od kojeg se pravi hram, krst, badnjaci. Hrast je završio u peći. Hrasta više nema i na njega niko i ne misli. Zaborav i samozadovljstvo ovovremenog čoveka poništili su sve što je predačko i sveto, pa smo zato i takvi kakvi jesmo.

Istočnice su se pojavile 1983. godine i odmah izazvale polemike i suđenje pesniku u dnevnim listovima i na tribinama širom Srbije, sa uverenjem nepozvanih da on peva o četnicima, da se podruguje oslbodiocima i da u pesmama iznosi mračnu viziju naše sadašnjosti, jer se usudio da kaže kako "ne može / da se diše / od mraka" i da "niko se ne nada ni šibici na istoku, a kamoli zvezdi i zori" ("Mrkla jesen"), te da nam ne sviće ni sa Istoka ni sa Zapada. To je bila velika pesnikova slutnja trenutka u kome se upravo nalazimo. A o čemu peva Simović u ovom delu? Peva o lažnim i osionim oslobodiocima, o duhovnom ropstvu koje je upravo počelo sa njima, o ženi kao večnom principu rađanja i obnavljanja života, o bezizlazu u kome se našao jedan narod.

Jedna od najlepših pesama i najboljih ostvarenja u celokupnom Simovićevom pesništvu je delo Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj. Ovo delo je himna i molitva, inspirisana umetničkim postupkom u našim srednjovekovnim molitvama. Pesma je ispevana u prvom licu, u obliku kolektivnog "mi" i predstavlja direktno obraćanje Bogorodici Trojeručici sa molbom za izbavljenje i spas naroda od mnogih nevolja. Pesnik se moli za spas iz oluje na pučini, iz tamnice, iz vejavice, iz greha i boleštine, iz smrti. Zašto se pesnik obraća Bogorodici Trojeručici? Smatra se da je slika Bogorodice pripadala Jovanu Damaskinu, a nalazi se u manastiru Hilandaru. Po zapovesti vizantijskog cara Lava III bila mu je odsečena desna ruka. On se skrušeno moli i u molitvama obraća Bogorodici da mu pomogne, što ona i čini: iscelila mu je ruku. U znak zahvalnosti, načinio joj je srebrnu desnu ruku i pridodao je njenom liku. Ta treća ruka je čudotvorna ruka, isceliteljska ruka; postala je simbol "blagosti i spremnosti da se prihvate i pomiluju nevoljnici i žrtve". Pesnik se ne moli za sebe, nego za svoj narod, za njegovo spasenje i izbavljenje.

Treća ruka Bogorodice Trojeručice treba da privede jedan narod iz oluje sa pučine života u mirnu luku; ona treba da isceli mučene, prebijene i da uzvisi "one bacane na dno kazana i jame", da verom osvetli i suzom soli uputi na izbavljenje i mirnije trajanje. Suza predstavlja sapatnju, razumevanje tuđeg bola, praštanja, so zbližava, učvršćuje zajednicu i čuva od kvara.

Na kraju možemo reći da je u Simovićevoj poeziji centralno mesto dato čoveku iz naroda, da je taj čovek uvek predstavnik naroda ili jedne određene svesti na koju nailazimo u svakoj sredini i svakom vremenu na ovom balkanskom prostoru. To je čovek domaćeg podneblja, predstavnik seoskog i prigradskog srbijanskog sveta. Javlja se kao arhaičan čovek — ratar, ovčar, ali i kao radnik i zanatalija. To su oni što govore ispod vešala i na nas gledaju sa vešala. Među njima su i mudri starci, pesnici, batinaši, sudije i osuđeni, komandanti, vojnici, dželati, bogovi i sveci, anđeli i đavoli, kopiluše i žene koje svetle, živi i mrtvi.

Kada je reč o predmetima pevanja, svi oni vode poreklo iz svakodnevice, iz neposredne stvarnosti: seoske kuće, lugarnice, kovačnice, vajati, šume, podrumi, zatvori, trgovi, kafane, ulice, grobovi, jame... Tu su i predmeti kojima je određeno poreklo i duh naroda, njegova obeležja i prepoznatljivi znaci: šajkača, drvena kašika, kantar i teg, šporet, ognjište, verige, tiganj i lonac, kašika, tanjir, lampa, sto i stolice, igla i konac, šinjel, cokule, šlemovi, čizme... Na pitanje otukd ta potreba da u pesmu unosi razne predmete i nazive jela i začina za koje se ranije nije verovalo da mogu biti ključni znaci u pesmi, Ljubomir Simović ogovara: "Mene, na primer, veoma privlači da slanik, viljušku, naprstak, dugme, iglu, šilo, mlin za kafu, doživljavam ne samo kao predmet, nego i kao slova neke metafizičke azbuke..." U pesme uvodi i razne pesničke obrasce i postupke koje preuzima iz bogate pesničke tradicije srpskog naroda. U njegovim knjigama nailazimo, na primer, na oblike pitalica, predskazanja, gatanja, zakletve; na oblike kletve i molitve, zdravice. Sve u svemu, u njegovoj poeziji je sadržana istorija, mitologija, svakodnevni život, ukratko - duša naroda. A nju najbolje iskazuje jezik kojim on govori a pesnik rado sluša i vešto koristi.

Bitne karakteristike njegovog pesništva najbolje i na najsažetiji način je dao jedan od komentatora njegovog dela, koji je rekao: "Niko od srpskih pesnika ne hvali i ne kudi Srbiju kao Simović; on je vidi na nebesima, među zvezdama, ali i u blatu, među kaljugama. Njenim putevima hodaju ljudi anđeoske dobrote ali se šetaju i najokoreliji zlikovci... Simovićeva Srbija sva je u protivrečnostima, bogata i siromašna, svetla i tamna, raspevana i plačna, cvetna i blatnjava, anđeoska i vampirska, slobodarska i ropska. Nepojmljiva, neshvatljiva, misteriozna, iracionalna Srbija". (Milisav Savić)

Časlav Đorđević | KNJIŽEVNOST I SRPSKI JEZIK | Lektira iz savremene književnosti | Novi Sad, 2002.

[Postavljeno 07.03.2009]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:08:58 pm
.


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:09:07 pm
.


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:09:15 pm
**
Stihovi Ljubomir Simović


ZVEZDA PUTNICA

1.
Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?

Ili si mračna što znaš da gore ima
Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?

2.
Je li tvoj sjaj tvoj govor? Jesi li
zasjala kad su te o jezik obesili?

I kad mi se glava s blatom pomešala
poruku mi šalješ s nebeskih vešala?

I dok me je dželat u konopce pleo
šta sam to u tvome sjaju razumeo,

pa ćutim pred ljudima što me hlebom goste
i pred sudijama spremnim da oproste?


SEOBA SRBIJE

U zlo se seli, dobroselica!

Prtenom vrećom ogrnut Negotin,
Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi,
Užice s rana razgoneći vrane,
Obrenovac na nosilima.

Valjevo s grobom na ramenu,
Sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac nosi odsečenu glavu,
vuku se preko Kosova.

Osta na severu, na vešalima, Kosmaj,
vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova;
beži iz svojih šuma Kopaonik,
na drenovu štaku oslanja se Povlen,
ogluveo od topova.

Drvlje i kamenje valjajući, Drina,
Timok, zagrciut mutnim kišama,
Lab, pun potopljenih topova i svinja,
glibovita Kolubara,
štapom pipajući, slepa Nišava.

Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,
sija Gračanica u oblaku, iznad rasula,
okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
leti Žiča, lete Visoki Dečani,
puna jabuka, pred njima
Ćele-kula.

Kuća iz kuće izbačena,
drvo iz drveta prognano, —
zaglibljeni već do ramena
kroz razlivena gacamo blata;
ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
niko nam ruku ne pruža;
tonu gradovi, planine, tonu crkve,
za pramen magle
davljenik se hvata.

Nad barom što nam se popela do brade,
od devet nebesa, osam se smračilo,
a deveto se dimi.
Sve iznad njih se zapalilo!

Gledamo taj plamen
visoko iznad goleti,
gledamo taj plamen,
— u njemu još ničega nema!

Ni onaj ko nas vodi ne zna
hoće li odatle da nam siđe zora,
ili požar u kome ćemo,
grad za gradom, žito za žitom,
izgoreti.


IZVEŠTAJ

Blagoje na Drini, pun šrapnela,
Todor sa glavom daleko od tela.

Milutin u prvom pešadijskom puku,
Uroš bez jednog oka i bez ruku.

Radenko noseći pod pazuhom pevca,
Mladen u šumi iza Kragujevca.

Milun pod Nišom od aeroplana,
Stevan u vojnoj bolnici od rana.

Miloš u albanskom snegu, dok ga prti
drug, koji kostur posto je pre smrti.

Gojko u moru što se brzo sklapa
puno nafte i vojničkih kapa.

[Postavljeno 07.03.2009]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:09:42 pm
**
Stihovi Ljubomir Simović


BALADA O STOJKOVIĆIMA

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
ipada mrtav umoran,
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, — prska nam lobajna,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
U to i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
— ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi,
svi nas tuku i psuju; ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu,
potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge — strašno!
Streljane nes vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju — oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!

A i nas hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće to dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati,
i umrećemo
od smeha.

Iz zbirke "Hleb i so".


PESMA O KOMANDANTIMA

Kroza nas galopom, pucajući,
pevajući i halačući, projahaše,
izjahaše pred nas sa zastavama,
i sad pred nama — škripeći sedlima,
fišeklijama, opasačima, futrolama,
rukavicama, remnicima i čizmama — jašu
komandanti, na ramenu sa psećom,
ovnujskom, svinjskom glavom, i telećom.

Pevajući ono što nam se ne peva,
i slaveći onog ko nam se ne slavi,
idemo i stižemo i gde nismo hteli:
na prazno mesto, na koje pada mrak.

Komandantima ni traga, ni glasa.

Kuda su, kad su, kako su nastali?
s naših ramena pitaju se pseće,
ovnujske, svinjske glave, i teleće.

[Postavljeno 07.03.2009]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:10:27 pm
**
Stihovi Ljubomir Simović


ISTOČNICE

Ko kaže da će sveci i junaci?

Idu udovice junaka, idu
majke svetaca, pekara, bojadžija
— bežite s puta! — idu verenice
i sestre mrtvih đaka i regruta!

Idu pred kasarne i zatvore, idu
na stratišta, bojišta, gubilišta,
idu, od ceđa izjedenih ruku,
s torbom na leđima, s kolevkom na kuku!

Iza muževa, koji nose puške,
kroz kraj spaljen, opustošen i go,
one, ko utvari, nose iglu i konac,
nose brašno, sapun, šibicu, so.

Ko kaže da u svetlost? Idu u mrak,
iz kog se i zver, prestravljena, vraća,
idu kroz krv, kroz koju ne mogu muževi,
idu kroz greh, kroz koji ne smeju braća!

Ne palite im peć ni petrolejku
— njima je toplo i svetlo i bez vatre!
Vratite u škrinju vunene čarape
— one će i bose preko snežnih gora!
Ne spremajte im, lađari, jedra i vesla
— one će i bez lađe preko mora!


MRKLA JESEN

Ne može
da se diše
od mraka.

Niko se ne nada ni šibici na istoku,
a kamoli zvezdi ili zori.

Samo domaćica,
skupivši suknju međ kolena, kleči
pred otvorenim šporetom,
i, kao svitac koji se pali i gasi,
njeno lice na mahove se ozaruje
žarom, u koji duva, da ga razgori.


ZAPIS

Kao što seljak pred tuđim vojskama
na razna mesta,
u podrum,
iza jaruge,
pod hrast,
zakopava žito,
Municiju, pušku,
rakiju, lampek,
ikone, sukno i mast,

tako i ja,
u mračno vreme ovo,
sve što imam skrivam,
pola u nejasno,
pola u nezapisano slovo.

[Postavljeno 07.03.2009]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:10:51 pm
**
Stihovi Ljubomir Simović


MRAK

Ne svetli ništa ni u kući,
ne svetli ni na sokaku.
Neko s nekim o tvojoj sudbini
razgovara
u mraku.

Uzalud čekaš, digavši
očajno lice iz šaka.
Ne vide im se ni lica, ni imena,
ni reči im se ne čuju
od mraka.

Nemaš pojma šta se dešava,
ti nisi u tom kolu;
a to je tvoja glava
među njima
na stolu.

Ne znaš da l će ti glavu na panj,
il će te s lađe, u džaku.
Ti znaš samo toliko,
da se to radi
u mraku.

Odmiče noć, a ti čekaš
da ti se presuda javi.
Tebe ne zovu na razgovor,
a sude
o tvojoj glavi.

Crne u dovratku čekaju te čalme,
crne rukavice pretresaju ti stan.
Niko ti neće reći zašto moraš
da digneš kosu i nasloniš obraz
na panj.

Soba se dimi od kafa i od lula.
Tvoja glava, il ruka, šta je sad palo na vagu?
Ne znaš, ne vidiš, ne čuješ,
sve se to radi
u mraku.

(Iz Hasanaginice)


UČENJE U MRAKU

One koje krvavi majstori muče,
i koji ne znaju da se brane i bore,
još krvaviji protomajstori uče
da od zla spasava samo gore;

da te od sekire sablja oslobodi,
da te iz poplave izvlače čaklje i kuke,
da te u mutnoj vodi, polumrtvog,
iz usta kečige otimaju štuke;

da se, kad sjaši, dizgini i uzde
oduzmu od plehanog hajduka
zato da ih, uzjahavši, uzme
gvozdena rukavica i ruka;

da se ruke, vezane naopako,
dreše da bi vezale brata jedinoga;
da se od đavola oslobađa tako
što se crnji đavo proglasi za boga.


PROROCI NA KOSOVU POLJU

Kažu nam ne bojte se, kažu nam smirite se,
kažu nam slobodno otvorite prozore, vrata,
uvucite konac u iglu, uključite motor,
umočite četku u boju, naložite vatru,
posolite meso, uzmite dete u krilo!

Kažu nam budite potpuno spokojni,
čude nam se zašto se zaboga plašite,
kažu nam da to nipokoju cenu,
kažu da to neće, da ne sme, da ne može biti!

Kažu nama,
koji znamo
da je već bilo.

[Postavljeno 07.03.2009]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:11:14 pm
**
Stihovi Ljubomir Simović


AUTORITET SA GLAVOM NA STOLU

Rastu mi na pragu,
rastu mi u oluki, rastu na krovu,
po svim sobama
rastu mi korov i trava!
A meni se spava!

Napadaju me mravi,
ruka mi se do lakta crni od mrava!
A meni se spava!

U sela nam ujahuju vojnici,
pale sena,
hvataju guske i patke,
na drumove izgone
stada ovaca i krava!
A meni se spava!

Razvaljuju mi vrata kundacima,
tuku me,
hapse me,
bacaju me niz stepenice u mrak,
prepun drvenih i gvozdenih sprava!
A meni se spava!

Neko, ne vidim ko,
pozivamo me u borbu za slobodu,
traži pobedu istine i pravde,
pobedu ustava, zakona i prava!
A meni se spava!

Bacio sam pušku i kapu!
Neka pobedi sneg!

Na sto se spušta,
ko na dno,
moja glava!

Meni se spava,
ugasite,
meni se
spava!

Iz zbirke "Ljuska od jajeta"


RIBARNICA

Ne samo pesničke tričarije,
kako je verovao i pisao Katul;
u ovom veku i besmrtna dela
završavaju isto kao i mrtva:
kao i u listove sinoćnjih novina,
danas i u listove svetih knjiga,
čija su slova svetlela kroz tmuše,
ribari na pijaci uvijaju skuše!


POSLE UŽASA

Šta se to
— od veka
dublje i moćnije
sad, kad je sve zanemelo,
glasi
ovim trenom
koga ispunjava
suncem upaljen
miris mirođije?

Taj mi se miris
sa zujanjem pčele
ispod kapaka zaklopljenih,
kroz celo telo,
do vrhova prstiju,
širi,

i za tren
— dublji od veka
u sunčeve oblake
taj miris me nosi,
sa ranom bez leka,
sa svetom bez nade,
taj miris me
miri.

[Postavljeno 07.03.2009]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:11:35 pm
**
Stihovi Ljubomir Simović


ČUDO NA KOBILJOJ GLAVI

Kroz klopke i zamke,
bez konaka i jataka,
sve dublje u šumama,
po kojima nas love,

vučjim i kozjim stazama uzmičući,
pri vrhu uzbrdice,
skoro u oblaku,
umesto crkve i zvonika
ugledasmo drveni slanik i hleb.

Hleb u slanik umočivši, zapitah se:
ima li druge crkve,
osim ove?


POTOMCI SVETOG SAVE

Kace nam se rasušile, bačve rastočile,
brašno nam se ubuđalo, čorba prokisla;
raž nam se zatravila, kosa uvašljivila,
vino se usirćilo, sirće izvetrelo.

Našu sveću gase, žetvu pale.

Mi smo u mastionicu Savinu pesak usuli,
od Takovskog grma kašike izdeljali.
Sve usijano, i osijano, i užareno — ugasili,
pa, u mraku, sabrano rasuli,
zašiveno rašili, pomireno zakrvili,
isceljeno ozledili, utešeno ucvelili,
nedeljivo razdelili.


DESET OBRAĆANJA BOGORODICI
TROJERUČICI HILANDARSKOJ

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam Tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, Trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
Dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

[Postavljeno 07.03.2009]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:11:57 pm
*
Stihovi Ljubomir Simović


MOLITVA SVETOM NESTORU KOJI JE UBIO ALU
A IZ NJE POSTALI MIŠEVI GUŠTERI ZMIJE I DRUGA GAMAD

Ubio si, sveti Nestore, alu,
hvala ti!
Al da smo posle odahnuli, - nismo!
Razmileli se iz njene strvi miševi,
daždevnjaci, zmije i ostala gamad,
ne znaš kad ćeš zmiju pod jastukom zateći,
kad miša kašikom izvući iz tanjira,
kad će te daždevnjak iz hleba ujesti;
možeš lopatom gamad po zemlji da skupljaš,
iz vode izviru, padaju sa zvezda;
što nam je nekad sa jednog mesta smrdelo,
sveti Nestore, posle tvog junaštva
preti i smrdi sa hiljadu mesta!

Pokuni sveti Nestore, ove zmije,
guštere, miševe, slepiće, daždevnjake,
škorpione, i drugu gamad, u vreću,
odnesi vreću na vrh brda,
istresi je, zasuči visoko rukave,
pa od njih opet onu alu umesi,
veliku ko što je bila, i još veću!

S daždevnjakom u ustima, sa zmijom oko ruku i nogu,
sa slepićem na očima, sa škorpionom u nozdrvi,
dok mi u žabi nestaju ovca i pas,
gvozdenozubatu i stoglavu, molim te,
sveti Nestore, vrati nam onu alu,
spasi nas!


UTEHA

Zbog zala proklinješ,
a ni za jedno se dobro zahvalio nisi!

Pitaš se od kog je nemilosnog boga,
ili od koga đavola, ovo zlo,
a za dobro pitao nisi od koga je!

Stiskaš glavu šakama, kolenima,
pitaš se čime si ovaj pokor zaslužio,
a čime si dobro zaslužio pitao nisi!

Ustaj, otri te suze, ne cvili tu,
umij se, očešljaj se, uljudi se,
i gledaj da odsad
sa tom krvavom suzom u srcu živiš
ko što si dosad
s veselom vodom kroz livade, živeo!


U REDU PRED KAZANOM
JAVNE KUJNE NA CARINI

Za parče hleba
i tanjir janije
nekom da se prodaš,
pogano je.

Al za tanjir kupusa
ili boranije
nekog da kupuješ —
to je poganije!


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:12:21 pm
*
Stihovi Ljubomir Simović


HRAST

Gospodar voda, vodenica i stada,
magacina, otkupnih stanica,
skela, mostova, žitnica i ljudi,
gledam ga kako vlada,
kako seva i grmi, kako sudi,
sedeći za trpezom pod hrastom
koji će ga nadživeti.

I gledam kako taj hrast,
otac oluje, šumni bog,
bog kome sunce izgreva iz krune,
osviće u nekom zimskom jutru
kao naramak drva kraj furune.

I čujem kako na furuni zuji čajnik
miris lipe se u snegu oseća,
i vidim kako skočanjene ruke
lončetom čaja greje drvoseča,

čiji sin izlazi u proletnji dan,
vedar, plavičast,
kapu i kaput baca na hrastov panj,
kopa jamu, i sadi novi hrast.


OGNJENI DAN

Preko nasipa nadire plamen umesto pene
liftom se
uz lestvice se
uz drveće se
penje.

Od naših lica hučan peče garave maske
ustave ruši
nosi krevete
stolice svinje
džakove grede i mazge.

Crven visoko u nebu zahvata divlje guske
topi bronzane kipove
topi topove
tornjeve medalje
kašike lađe i puške.

I sejač beži sa polja i zvezda sa zvezdanog puta
čemu trud
kad plamen
za tren sve stiže
i guta.

Samo pesnik dok dimom sve vijori
— gradovi crkve silosi nasipi fabrike lađe —
dok se sa zvonika
cedi bronzano testo
dok mu krov nad glavom
dok mu postelja
gori

kao da piše za večnost
kao po mramoru
piše
na hartiji
koja
gori.


SMRT PESNIKOVA

Kad pesnik umre
smrt skine maglu s njegovih stihova,
gradovi osvanu zaista na nebu,
jedna jabuka puna ptica zaplovi niz oganj.

Kad pesnik umre
zašumi iznad krošnji
zvezda koja obuhvata ceo nebeski svod,
i pesnik više ne čuje lavež ni zvuke roga;
poraženi svetlošću koju ne vide
gonioci se povlače
u bezimen mrak iz koga su i došli.

Kad pesnik umre
smrt mu donosi pravdu
koju mu život uskraćuje.
U gluvo doba, vetar na gumnu odvaja
čist vazduh i svetlost od ostale pleve.
Pesnik, odeven u dronjke svoje kože,
i mrtav gonjen plamenom preko leda,
s ostatkom svoga užeta, i mrtav
iz nekog drugog sveta kroz nas u treći gleda.

Kad pesnik umre
njegove ptice počnu da lete
nad premlaćenim žitom i morem koje cveta.
Ruža zaista jaše na konju,
čovek u more unosi ženu s kojom je ležao,
i doboše, frule i oružje pšenicom zasipa vetar.

I hrastom razvaljen vazduh,
i surovi narod, i mračna polja, i zveri,
gledaju njegov grob kako se diže u svet
progoneći one pred kojima je bežao.


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:12:45 pm
*
Stihovi Ljubomir Simović


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Ljubomir_Simovic_Politika_2008.jpg)


PRED RAJSKIM VRATIMA

1.
Raste li još u raju ono drvo?

Koje drvo?

Znaš ti koje drvo!

Je li još uvek na snazi zabrana
da se jedu jabuke s drveta
oko koga se puzeći obavija,
i s koga nam se šapatom obraća, zmija?

Koja zmija?

Znaš ti koja zmija!

2.
U čekaonici pred rajskim vratima,
kuvarica pita piljara, pita poštara,
pita profesora logike, pita nosača:
Postoji li u raju kućni red?
Kada se leže, kada se ustaje?
Ko kuva, ko mesi, ko pere sudove?

Piljar pita: Da li se roba u raju,
u mesarnici, ili na kvantaškoj,
na zelenoj, stočnoj i ribljoj pijaci,
plaća čekovima ili u gotovu,
ili se deli besplatno i bez merenja?

Profesor logike, s kavezom u krilu,
nije našao da pita ništa drugo
nego ko je, po rajskim zakonima,
odgovoran za rečnik papagaja:
vlasnik papagaja ili papagaj?

Nosač sa Železničke stanice Beograd
ćuti, puši, ne pita nikog ništa,
ali se nada da je u rajskom vrtu
obavezno ležanje u senu,
s rukama pod glavom, s travkom u ustima.

Meni je lako da zamislim pakao,
imam na osnovu čega, kaže pralja.
A na osnovu čega da zamislim raj?
A seljaci — kontroverzni seljaci! —
i raj i pakao zamišljaju ko Grad!

Ne ćuti samo nosač, ćuti i pekar,
koga pred rajskim vratima nagriza crv:
Da li onoga što nam se ovde nudi
ima manje ili više,
i da li je bolje ili gore,
od onog što smo imali na zemlji?

A, ušavši u čekaonicu,
prvog koga je ugledao, poštara,
carinik pita: Treba li da se popuni,
i gde se i kome predaje, prijavni list?

Možeš da popuniš
— kaže kuvarica —
možeš da popuniš,
al nemaš kome da predaš:
piše da se otvara u 7,
a prošlo je 8!

3.
Čkilje li u raju uveče bircuzi
u kojima se toči pivo?
Ima li u bircuzima pivopija,
ima li svirke,
ima li zgodnog ženskinja?
Ako nema, kakav je to raj?
Zašto ga toliko reklamirate,
zašto o njemu toliko trubite,
i ko će poželeti da uđe u raj
u kome nema onog čega ima
u svakom Lapovu ili Sumrakovcu?

Umesto što čekam da uđem u raj,
bio bih mnogo srećniji da večeras,
izašavši iz stanične "Kasine",
s njenog praga gledam kako u mraku
iz svake ulične lampe sipa sneg!

4.
Ako se desi da u rajskom vrtu
glavici kupusa izrastu zečje uši,
na zaštitu svog prirodnog prava
ko može računati: kupus ili zec?

Ako ovo pitanje ne razumeš,
mogu da ga postavim i ovako:
jesu li po rajskim šumama i rekama
dozvoljeni lov i ribolov?

Ako jesu, to je raj za lovce,
ali je za ribe i srne pakao!
Ako nisu, to je raj za srne,
a samim tim je za lovce pakao!

Na zaštitu svog prirodnog prava,
ni u raju, kao ni na zemlji,
ne mogu računati i kupus i zec!

Pa kako možeš da veruješ u raj,
ako raj, da bi zecu bio raj,
kupusu mora da bude pakao?

5.
Hvala vam,
lepo je od vas,
vrlo ste ljubazni,
što mi širom otvarate rajska vrata!
Ali vas molim da ih zatvorite!

Pre no što pređem preko ovog praga,
hoću da vidim, hoću da proverim,
da li u raju zaista cveta ono
što je napisano na rajskim vratima!

Da mi se, u mome neznanju, ne desi
da se, ubeđen da ulazim u raj,
nađem u baraci, u kojoj dobijam
kupus sa muvama, ležaj sa stenicama!

I da se posle ne začudim kad vidim
kako nad barakama kroz oblake
lete anđeli s automatima!

Objavljeno u Politici (http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/t53622.lt.html)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:13:08 pm
*

PUTUJUĆE POZORIŠTE LJUBOMIRA SIMOVIĆA


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Ljubomir_Simovic_foto_Pozorje.jpg)


Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine, od oca Dragiše, užičkog obućara, i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Rođen je u Užicu, "gradiću s dve crkve i pet pijaca (drvarskom, zelenom, rakijskom, stočnom i žitnom), sa dve osnovne škole (jednom gradskom, užičkom, i drugom seoskom, buarskom), s realnom gimnazijom i Učiteljskom školom, s kovačkim i potkivačkim, bravarskim i kazandžijskim, crevarskim i lederskim, vunovlačarskim i bojadžijskim, s opančarskim, kolarskim, stolarskim, berberskim i gvožđarskim radnjama, s potocima i javnim česmama, s rekom, i s dve električne centrale na toj reci, sa železničkom stanicom, kolnicom i ložionicom, s tkačnicom, puškarom i kožarom, s Malim i Velikim parkom (u čijem su se paviljonu pre rata ponekad održavali promenadni koncerti), s bakalnicama, pekarama i kafanama, s tri hotela i jednim fotografom, s dve kasarne, sa sokolanom i javnim kupatilom, s dve vodenice i jednim parnim mlinom, s tri apoteke i bolnicom, s dve male privatne štamparije i, ako se dobro sećam, s dve knjižare, i sa siluetom oronule srednjovekovne tvrđave iznad svega toga..."1

Sudbine bliskih Simovićevih predaka, dedova i baka, podsećaju na istorijske lomove koji su se dešavali na ovim prostorima: "Mamin otac, sarajevski kameno-klesar Đorđo Cvijić, otišao je u Nemačku, u Tiringiju, na usavršavanje zanata, i otud se u Sarajevo vratio sa 16-godišnjom Anom Klarom Valter, koju je preveo u pravoslavlje, s kojom se oženio, i izrodio petoro dece. Najmlađe od njih, bila je moja majka...

...Kad je buknuo Prvi svetski rat, mamin otac je otišao na front, s koga se nije vratio: iz austrougarske je prebegao u srpsku vojsku, i ratovao je kao srpski dobrovoljac. Prvo je izgubio ruku, a onda je, 1918, u Bitolju, umro od španske groznice. I samo ime te bolesti, 'španska groznica', delovalo je mnogo egzotičnije nego, recimo, srdobolja, gušobolja, tuberkuloza... Mamina porodica se osipala i propadala, ponajviše zato što su u njoj ostale samo žene, i zato što su te žene bile potpuno neupućene u poslove svojih izginulih muževa. Mnogo godina kasnije, posle tog rata, moja baka, mamina majka, udala se za jednog ruskog emigranta, kozaka, konjanika, čiju su celu porodicu pobili boljševici. Kako je u Prvom svetskom ratu, u zarobljeničkom logoru u Doboju, umro i moj deda po ocu, Ljubomir, to smo brat i ja kao svog jedinog dedu upamtili tog visokog i plavokosog Rusa, Andreju Krasjukova, koji je lepo pričao, i koji nas je mnogo voleo. Tako smo kroz njega, i kroz baku i bakine priče, brat i ja zavirivali u tajanstvene svetove koji su postojali daleko od našeg Užica: u islamski istok, koji je nama ležao na zapadu, i u Rusiju i Nemačku..."2

U Simovićevom detinjstvu provedenom u tom Užicu koje više ne postoji, zapaženo mesto zauzimalo je upravo - pozorište!

"Celo moje detinjstvo bilo je jedno veliko pozorište" — seća se Simović i nastavlja. "Počev od pokladne, Bele nedelje, kad smo se maskirali i pred kućama pevali pesme koje smo ponekad i sami izmišljali... Ili leti, s fenjerima od tikava, kad je cela ulica postajala jedna velika fantastična scena... A zatim, negde odmah posle rata na Rosuljama — a to je najlepši kraj mog rodnog Užica — među nama decom, pozorište je postalo velika moda. Scenu smo dobijali razapinjući konopac između jedne kajsije i direka od ograde, u dvorištu šumara Velizara Filipovića, kod koga smo stanovali. Bili smo sve, i pisci, i glumci, i publika. Tekstovi nisu postojali, izmišljala se kratka priča, a onda se na samoj sceni, na licu mesta, improvizovalo, dijalog se spontano odvijao. Trajalo je to dve do tri godine. I bilo zaboravljeno, kao svaka igra... Onda je došlo nekoliko sjajnih sezona užičkog pozorišta... Bio je to početak pedesetih godina, i mi smo u tom pozorištu, smeštenom u zgradi predratnog bioskopa 'Luksor', videli sve ono što na početku treba videti... Ko nije živeo u malom mestu nikada neće znati kolika je, i koliko je neprocenjiva, vrednost tih malih pozorišta..."3

"To što je ovaj grad otvorio Pozorište, značilo je da neko u njemu želi da se on otvori svetu i svetskoj kulturi. Taj neko je znao da to što pozornica, iz praktičnih razloga, mora da bude uzdignuta bar jedan metar iznad tla, znači da ona ne samo doslovno, nego i simbolički, i suštinski, predstavlja drugi i viši nivo u odnosu na nivo pijace i ulice, na kome se odvija naš svakodnevni život. Taj neko je možda znao i da je pozornica, u stvari, drvena raskrsnica na kojoj se ukrštaju različiti putevi i sudbine. I možda je znao da put, kojim nešto iz sveta može ovde da dođe, i kojim odavde može da se ode u svet, vodi preko te drvene raskrsnice.

Preko te raskrsnice u Užice su stigli Skapeni, i Pometi, Tartifi i Žutilovi, stigle su Mirandoline i Petrunjele, Gospođe Vorn i Gospođe Živke ministarke, stigli su Šajloci i Kir-Janje, Buličovi i Glembajevi, Bopčinski i Dopčinski, Ujka Vanje i Stanoji Glavaši, Dezdemone i Koštane, revizori i malograđani, uobraženi bolesnici i rodoljupci, laže i paralaže, učene žene i pokondirene tikve, ožalošćene porodice i hvalisavi vojnici, mletački trgovci i seviljski berberi... Preko te drvene raskrsnice u Užice je počeo da stiže onaj čudesni glumački narod, kome je neizvesnost često jedina izvesnost, koji često nema sigurnost doma ni krova, ali koji je kod kuće svuda gde postoji pozorišna zavesa, i čiji su najsigurniji zidovi i bedemi pozorišne kulise...."4

O zavičaju će kasnije reći: "Iako se država u kojoj živim stalno smanjuje, moj zavičaj je danas mnogo veći nego što je bio nekada. Zavičaj se ne poklapa sa državnim granicama."5

U tom i takvom Užicu Simović je završio osnovnu i srednju školu, a pedesetih godina dolazi u Beograd gde upisuje studije na Grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik na Filološkom fakultetu.

"Izgleda da sam u Beograd stigao u pravom trenutku", kaže Simović. "Tada je najzanimljivije bilo Beogradsko dramsko pozorište, čiji me je repertoar, sa savremenim delima, mladim glumcima i režijskim eksperimentima, zaista oduševljavao... Tada se osnivao Atelje 212, u zgradi 'Borbe'...

Prve predstave koje su na mene ostavile snažniji utisak? One koje su me naljutile! Dobro ih se sećam: Joneskove Stolice i Sartrova drama Iza zatvorenih vrata. Dok sam ih gledao činilo mi se da se gušim, želeo sam da se otvori neki prozor, da uđe čist vazduh, da dune neki vetar... Cilj tih dela i jeste da izazovu to osećanje gušenja i teskobe kod gledaoca, ali ja sam od njih očekivao i nešto drugo, svežinu pobune protiv svega toga što su ona prikazivala. Moje nezadovoljstvo nije bilo ideološko, nego, tako da kažem, još osnovnije, biološko... Ne znam... mislim da čovek nema prava da govori drugima, ako nema nade...

Priznajem: ne volim, ne trpim beznađe. To ne znači da ga ne priznajem kao činjenicu, onda kad ono jeste činjenica. Ali ja beznađe nikad neću priznati kao definitvno. Jonesko, Sartr, pa i Beket — koga više cenim jer mislim da je dosledniji svojim idejama — ipak nisu moji pisci. To su, po mom osećanju, pisci jednog prelaznog perioda. Po jednom većem saznanju i života i pozorišta, meni je bliži Breht, kad nije previše tendenciozan, i bliži mi je Evgenije Švarc sa svojim Zmajem, ili Peter Vajs sa Mara-Sadom. Volim dela u kojima se osećaju životni sokovi. Neću da isključujem ni jednu pesničku ni pozorišnu mogućnost..."6

Od jeseni 1958. godine, kada mu je užički Klub studenata štampao prvu zbirku pesama Slovenske elegije, čije je ponovljeno i redigovano izdanje štampano i 1971, Simović je objavio više pesničkih knjiga: Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac (1992), Ljuska od jajeta (1998), Sabrane pesme (1999), Tačka (2004)...

Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Hrast na Povlenu (1989), Perom i mastilom (1990), Istočnice i druge pesme (1994), Učenje u mraku (1995), Vidik na dve vode, Istočnice, Igla i konac (1998), Istina o ekserima (2001). Objavljene su i Najlepše pesme Ljubomira Simovića, u izboru Aleksandra Jovanovića (2002), i Sreda u subotu, u izboru Branka Kukića (takođe 2002).

Objavio je više knjiga eseja: Duplo dno (eseji o srpskim pesnicima, 1983, 1991); (treće izdanje, dopunjeno, pored ostalog, i esejima o komedijama Sterije i Nušića, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1997, 2004), Galop na puževima (1994, 1997), Novi galop na puževima (1999).

Dnevnik snova objavio je pod naslovom Snevnik u časopisu "Delo" (1987), a kao posebno i znatno dopunjeno izdanje objavljeno je 1998.

Dva izdanja knjige Užice sa vranama ("hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika"), štampana su tokom 1996, (treće izdanje 2002).

Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991.

Od 1998. godine, u toku je objavljivanje njegovih Odabranih dela, u izdanju "Stubova kulture". (Do sada je objavljeno osam knjiga).

U martu 2005, pod naslovom Guske u magli, objavljen je Simovićev dnevnik, pisan u vreme bombardovanja NATO (24. mart — 15. jun 1999).

Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha u svetu postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade, Belgije i Južne Koreje.

Simovićeve pesme i drame su prevođene i štampane u posebnim knjigama, antologijama, zbornicima, književnim i pozorišnim časopisima, u mnogim zemljama. Šopalovići su objavljeni u poznatim pozorišnim časopisima Poljske ("Dijalog"), Rumunije ("Lumina") i Rusije ("Teatar"). Kao posebna knjiga doživeli su dva izdanja na francuskom (1989, 1995) i korejskom (2001), a Čudo u Šarganu na francuskom (2001).

Simović je priredio izabrane komedije Jovana Sterije Popovića, pod naslovom Laže i paralaže, i Branislava Nušića, pod naslovom Sumnjiva lica.

Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada, među kojima su nagrada "Đorđe Jovanović", Zmajeva nagrada, Oktobarska i Sedmojulska, BIGZ-ova, Zlatan krst Kneza Lazara, "Branko Miljković", "Isidora Sekulić", "Desanka Maksimović", "Stefan Mitrov Ljubiša", "Milan Rakić", Isidorijana, Žička hrisovulja, Velika bazjaška povelja (koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji), Ramonda Serbica, Račanska povelja, "Vasko Popa", statueta "Joakim", "Biblios", Dučićeva nagrada i druge.

Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993).

Kao predstave u celini, Simovićeve drame su tri puta bile pobednice Sterijinog pozorja: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Dejana Mijača (1986), Čudo u Šarganu, u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, u režiji Egona Savina (1993), i opet Čudo u Šarganu, u izvođenju Ateljea 212, u režiji Dejana Mijača (2002).

Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Pristupnu akademsku besedu, pod naslovom "Sterija među maskama", održao je na svečanom skupu SANU 30. maja 1995.

___________________

1 Ljubomir Simović: Reč na promociji zbornika "Narodno pozorište Titovo Užice 1945-1985", Teatron, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, br. 65 / 66 / 67, septembar 1989.
2 Ljubomir Simović: Kovačnica na Čakovini, Stubovi kulture, Beograd, 2004.
3 Olga Božičković: Poezija na scenski način, Politika, Beograd, 17. januar 1976.
4 Vidi nap. br. 1
5 Sonja Ćirić: Šibice u džepu, Vreme, Beograd, 8. mart 2001.
6 Vidi nap. br. 3
7 Bio-bibliografski podaci preuzeti iz Godišnjaka Srpske akademije nauka i umetnosti (odeljak: Biografije i bibliogra fije) za
1998, knj. CV

 
Olga Marković (iz Kataloga izložbe) | 27.05.2005. | Pozorje (http://www.pozorje.org.rs/2005/izlozba1.htm)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:13:35 pm
**

VIDIK NA DVE OBALE LJUBOMIRA SIMOVIĆA


Današnji trenutak srpskog pozorišta vezujem za pisca koji piše drame u stihovima i čija je popularnost dostigla veličinu njegovog dela. Preveden je na više od dvadeset jezika i igran na mnogim pozornicama sveta. Ovaj pesnik nije rođen u srednjem veku i nije engleskog porekla kao Šekspir, niti je kao "divina" Dante Italijan. Rođen je u Srbiji, tačkici na mapi sveta i živi u Beogradu, gradu koji je u poslednja dva veka rušen svakih četrdeset godina i čiji je stanovnik, u prošlom veku, doživeo bar jedno bombardovanje.

Ime ovog dramskog pisca je Ljubomir Simović. Pesnik, prevashodno.

... Razlozi Simovićeve popularnosti leže u njegovom umeću da u jeziku ne vidi samo sredstvo, nego metafizički entitet koji u njegovoj poeziji dobija samostalnost. U toj samostalnosti se čovek kao čovek samoosvešćuje. U svim Simovićevim dramama osobeno dramaturško sredstvo je jezik koji nije samo instrument sporazumevanja ili način da se stvori dramska napetost. Jezik je glavni junak njegovih drama. Na prvi pogled jedan od elemenata dramske strukture. Metafizika Simovićevog jezika briše granice vremena i prostora i isijava snagom žive energije - onom vizuelno nevidljivom. Končić koji ljudsko biće povezuje sa božanskim.

... U Simovićevim dramama ovostrano nikada nije ograđeno zidom od onostranog niti se može uočiti raselina između realnog i onog takozva-nog fantastičnog. Magični realizam uživo... Prema Simovićevoj filozofiji ovostranog, običnog, sve što vidimo na ravni bukvalnog može da se uzdigne visoko iznad te ravni i da izražava nešto mnogo više od očiglednog i bukvalnog. Simović nas posredstvom svojih junaka i jezika koji je junak u svakoj njegovoj drami, uverava da svaka stvar i svaka reč mogu da sadrže i neki horizont koji ih prevazilazi.

... Mitske situacije se kod Simovića nerazdvojno povezuju sa svakodnevnim životom. Evo kako pesnik to objašnjava: "Mitska ili religiozna vrednost prisutna je u poklopcu, u loncu, u vratima ambara, u bravi, u muzičkom instrumentu, u obliku noža, u kutlači, u šari na vratima, u svemu što čovek dodirne. Mit je svakodnevno tu, što znači da je neka viša suština svakodnevno bila tu, da je čovek svakodnevno živeo u prisnosti sa apsolutnim i primordijalnim, da nije bio sam i izolovan u svom usamljenom istorijskom vremenu." I zato mu moramo poverovati kada kaže: "univerzalno polaže jaja u sva gnezda."

...Ljubomir Simović — Čudo u Šarganu? Ne!

Ljubomir Simović — Šargan, čitaj, Srbija u čudu? Da. I to neopozivo.

Vesna Janković | NIN | 21.02.2008.

[Postavljeno 21.03.2010]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:14:03 pm
**
Jovan Delić


POGLED NA DVE OBALE — o lirskoj i dramskoj poeziji Ljubomira Simovića

ZBORNIK O LIRSKOJ I DRAMSKOJ POEZIJI LJUBOMIRA SIMOVIĆA


Među savremenim srpskim književnicima, malo je onih koji su tako svestrani i plodotvorni, a istovremeno, izuzetno cijenjeni, kao Ljubomir Simović (Užice, 1935), redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti — pjesnik, dramski pisac, književni kritičar, esejista i publicista. Svojim radom, Simović je stekao međunarodnu afirmaciju i status jednog od najznačajnijih i najuticajnijih živih srpskih pisaca. U njegovom obimnom i žanrovski raznovrsnom opusu, centralno mjesto i najveći značaj imaju pjesnička i dramska ostvarenja. Objavio je petnaest zbirki pjesama: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (1983), Gornji grad (1990), Igla i konac(1992), Ljuska od jajeta (1998), Tačka (2004), Planeta Dunav (2009); te četiri drame: Hasanaginica, Čudo u "Šarganu", Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu.
 
Simović je za svoj pjesnički i dramski rad dobio preko dvadeset književnih i pozorišnih nagrada. Njegove pjesme i drame prevedene su na mnoge jezike i ostvarile su veliki uspjeh u inostranstvu. Razumljivo je, otuda, što ova dva vida Simovićevog stvaralaštva i dalje privlače najviše pažnje književne kritike. Tako je bilo i na naučnom skupu koji je održan u okviru trideset šestih pjesničkih susreta Pjesnička riječ na izvoru Pive, 22. juna 2006. godine, u porti pivskog manastira Uspenja presvete Bogorodice.
 
Zbornik radova sa pomenutog naučnog skupa uredio je prof. dr Jovan Delić, a objavljen je 2010. godine u izdanju Beogradske knjige i Centra za kulturu Plužine, pod simbolično-metaforičnim naslovom Pogled na dve obale. Podnaslov O lirskoj i dramskoj poeziji Ljubomira Simovića, na izvjestan način razotkriva simboliku naslova i preciznije upućuje na suštinsku tematiku zbornika. Naslovu, odnosno podnaslovu, odgovara i dvodijelna struktura zbornika. Naime, pored prva tri teksta koja imaju funkciju uvodne cjeline, u sadržaj zbornika ušlo je četrnaest radova, koji su raspoređeni u okviru dvije tematske cjeline. Prva cjelina O lirici i poetici Ljubomira Simovića, sadrži devet radova koji se odnose na lirsku poeziju i poetiku, a druga Onostranost ovostranog, objedinjava pet radova posvećenih dramama Ljubomira Simovića.
 
Na samom početku zbornika, u prvom tekstu uvodne cjeline, prezentovana je kratka biografija Ljubomira Simovića. Iako prilično sažeti, navedeni bio-bibliografski podaci su vrlo informativni i predstavljaju dobar uvod u raspravu o Simovićevom pjesničkom i dramskom opusu, te istovremeno svjedoče da je riječ o književnom i kulturnompregaocu čiji rad zavređuje svestraniju ocjenu naučne i stručne javnosti.
 
Slijedi tekst Jovana Delića Strah od potopa, za koji u napomeni stoji da je Besjeda o Ljubomiru Simoviću na trideset šestim pjesničkim susretima "Pjesnička riječ na izvoru Pive". Shodno namjeni, dio Delićevog rada ima prigodan karakter i sadrži pozdravnu riječ upućenu Ljubomiru Simoviću i učesnicima pomenute manifestacije. Težište izlaganja naznačeno je, osim u naslovu simboličnog karaktera, i u podnaslovu: O jednom tematskom rukavcu u pjesništvu Ljubomira Simovića. Delić, naime, u ovom radu na konkretnim primjerima iz osam pjesama (Poplava, Pitalica o prazniku, Krčma na Konderu, Autoportret sa poplavom i skakavcem, Kratak opis oluje nad Beogradom, Pogled sa beogradske tvrđave prema severu, Ukrcavanje u Nojev kovčeg kod Beograda i Molitva iz potopa), pokazuje kako Simović "temu potopa varira više puta dajući joj uvijek nova značenja".
 
Uvodnu cjelinu zbornika zatvara kratak tekst Ljubomira Simovića, iz čijeg sadržaja se vidi da je to, zapravo, prigodan govor koji je Simović održao u porti pivskog manastira Uspenja presvete Bogorodice, u ljeto 2006. godine, na trideset šestim pjesničkim susretima Pjesnička riječ na izvoru Pive, a "čudo je", kako on ističe u ovom obraćanju organizatorima i učesnicima skupa, "da se kod nas nešto održi celih trideset šest godina".
 
Tematski dio zbornika i prvo poglavlje O lirici i poetici Ljubomira Simovića otvara rad Milosava Tešića Obeleženo i neobeleženo, ruku pod ruku. U ovom ogledu Tešić problematizuje "traganje za rečima kao vernim odrazom onoga što pesnik, pod pritiskom određenog osećanja, želi da iskaže". Kao polazište za svoja razmatranja Tešić uzima Simovićevu prvu zbirku pjesama, Slovenske elegije. On ukazuje da se Simović, već u ovoj zbirci, suočio s jednim od osnovnih pitanja pjesničkog stvaralaštva — sa pitanjem "verbalnog ovaploćenja nekog pesničkog doživljaja". Ilustrativnu potvrdu za ovo zapažanje, Tešić pronalazi u Simovićevoj pjesmi Traženje reči, za koju, takođe, tvrdi da je u osnovi autopoetička.
 
Pitanje poetike, odnosno autopoetike Ljubomira Simovića, upotpunjava se u narednom tekstu zbornika — raspravi Bojane Stojanović-Pantović O nekim poetičkim osobenostima "Snevnika" Ljubomira Simovića. Nakon uvodnih napomena teorijske prirode, autorka se osvrće na Snevnik, kao na djelo koje, kako ona kaže, "svakako razmiče i problematizuje postojeće žanrovske granice, ali istovremeno nudi čitaocu neku vrstu autopoetičke odgonetke o razlozima i uslovima za njegov nastanak i neobičan karakter". Navodeći kao primjere nekoliko zapisa iz Snevnika, Bojana Stojanović-Pantović pokušava da problematizuje njihovo značenje u širem poetičkom kontekstu Simovićeve pjesničke, dramske i prozne umjetnosti. Imajući u vidu brojna pitanja, koja se pri tom nužno nameću, autorka dolazi do zaključka da "Snevnik Ljubomira Simovića predstavlja više nego dragocen dokument o različitim oblicima tekstualnosti sna".
 
Rad Lidije Delić Nasleđe karnevalske kulture u poeziji Ljubomira Simovića je veoma interesantan i sadržajan, jer u jednom širem, sintetičkom luku sagledava naznačeni problem i dolazi do originalnih zaključaka koji se odnose na znatan dio Simovićeve poezije. Autorka polazi od opšteprihvaćenih teorijskih shvatanja Mihaila Bahtina o karnevalskoj kulturi i sistemu mišljenja na kojem se ona temelji, predstavljenih u knjizi Stvaralaštvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse. Analizom odabranih pjesama (pjesme Pitalica o prazniku, Veliki ribolov, Gozba, pjesme iz ciklusa Šlemovi, Grobar igumanu, Balada o Stojkovićima, Rugalica o vinu i Molitva svetom Nestoru koji je ubio alu a iz nje postali miševi gušteri zmije i druga gamad), Lidija Delić pokazuje kako se iz Simovićevog obimnog pjesničkog opusa izdvaja čitav niz žanrovski i tematski raznolikih pjesama, koje su na određen način bliske karnevalskoj kulturi i karnevalskom tipu mišljenja. U skladu s tim, razumljivo je što je, kako ona kaže, groteska "postala jedno od stilskih i poetičkih načela i dominanti date linije Simovićevog stvaralaštva". Tim povodom autorka, takođe, naglašava da kod Simovića postoji znatan otklon prema izvornoj predstavi karnevalske kulture, što je, u određenom smislu, odlika svekolikog modernog pjesništva i moderne književnosti.
 
Značajan prilog zborniku predstavlja i još jedan rad Jovana Delića, koji nosi pomalo neobičan naslov Da li se Nikolija preziva Stojković? Podnaslovom O dvjema pjesmama Ljubomira Simovića, upotpunjen je smisao i značenje naslova. Naime, kako se u dvije Simovićeve pjesme — Baladi o Stojkovićima i Jutro na Međurječju – pojavljuje lirski lik Nikolije, Delić pokušava da odgovori na pitanje da li je Simović u svojoj pjesničkoj viziji imao istu osobu. Nakon detaljne analize Balade o Stojkovićima, a potom i pjesme Jutro na Međurječju, Delić dolazi do zaključka da "Simovićeva pjesma Jutro na Međurječju jeste zapravo balada o Nikoliji, pandan Simovićevoj Baladi o Stojkovićima, s tom razlikom što su smijeh, humor i groteska znatno redukovani u Nikolijinoj pjesmi; gotovo da ih nema." Na samom kraju, autor još dodaje i sljedeće: "A Nikolija jeste Stojkovića soja; kod njih žene, barem u poeziji, ne mijenjaju prezime. Nikolija se, doista, preziva Stojković." Tako, u šaljivom stilu, Jovan Delić završava svoju raspravu i daje konačan i nedvosmislen odgovor na pitanje postavljeno u naslovu.
 
I prilozi koji slijede u ovom dijelu zbornika predstavljaju vrijedne studije koje produbljuju i proširuju kritičke vidike na poeziju i poetiku Ljubomira Simovića. Tako Veroljub Vukašinović u radu Molitva trećoj ruci, na originalan način tumači Simovićevu pjesmu Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj. Slijedi prilog Gojka Božovića Tačka i epifanija, u kome autor, na određenim primjerima iz Simovićeve poezije, pokazuje kako se "epifanija otkriva kao ključno oblikovno načelo u knjiziTačka i kao jedno od najvažnijih oblikovnih načela u ukupnoj Simovićevoj poeziji". Zbirka pjesama Tačka bila je inspirativna i za Žarka Đurovića, koji u radu Kritičke refleksije o zbirci pjesama "Tačka" Ljubomira Simovića, smjelo procjenjuje da ova zbirka "sadrži u sebi znakove vrijedne i neponovljive poezije", kao i da "spada u sami vrh savremenog srpskog pjesništva". Kritički osvrt Aleksandra Milanovića Poetska potraga za poreklom i značenjem reči, posvećen je Simovićevoj pjesmi Sinjajevina. Posljednji tekst u ovom dijelu zbornika je rad Jovana Ljuštanovića pod metaforičnim naslovom Dečja duša Ljubomira Simovića, u kome je dat svojevrstan analitički pregled svega onoga što se u stvaralaštvu Ljubomira Simovića, bilo kojim putem, može dovesti u blisku vezu sa pojmom djetinjstva, odnosno književnosti za djecu.
 
U drugoj tematskoj cjelini Zbornika, posvećenoj dramskoj poeziji Ljubomira Simovića, kao što smo već pomenuli, našlo se pet radova koji predstavljaju značajne priloge o dramskom stvaralaštvu Ljubomira Simovića. Stiče se utisak da je temeljna koncepcija zbornika bliska mišljenju Vesne Janković u radu Onostranost ovostranog — vidik na dve obale Ljubomira Simovića. Naime, kroz njen rad se provlači i razvija teza da je Simović pjesnik i kad piše drame, što je podudarno sa podnaslovom zbornika, koji glasi O lirskoj i dramskoj poeziji Ljubomira Simovića (Istakla V. M.). Veoma zanimljiva zapažanja donosi i Ljiljana Pešikan-Ljuštanović u radu Ambivalentna priroda čuda i čudotvorca u "Čudu u Šarganu" Ljubomira Simovića. Branko Brđanin autor je priloga pod naslovom Drugi Simovićev "Boj na Kosovu": tekst i kontekst. Ista drama našla se i u središtu pažnje Aleksandra Damnjanovića, čiji rad zapravo predstavlja, kako u naslovu stoji, Projekat za komponovanje muzičke drame po pozorišnom komadu "Boj na Kosovu". Rad Zlatka Grušanovića Tri drame Ljubomira Simovića bavi se uočavanjem, opisom i klasifikacijom osnovnih strukturnih elemenata (prostor, vrijeme, likovi, govor, priča i kompozicija) u dramama: Hasanaginica, Čudo u "Šarganu" i Putujuće pozorište Šopalović. To je ujedno i posljednji rad, kako u ovom dijelu zbornika, tako i u cijeloj knjizi.
 
Ne ulazeći u detaljnije opisivanje vrijednosti svakog od radova u zborniku posvećenom lirskoj i dramskoj poeziji Ljubomira Simovića, nastojali smo da potencijalne čitaoce, bar ukratko, upoznamo sa njegovim sadržajem. Nema sumnje da je riječ o vrijednom zborniku, koji svojim prilozima upotpunjava dosadašnju sliku o pjesničkom i dramskom radu Ljubomira Simovića, ali istovremeno otvara i neka nova poetička pitanja. U tom smislu, ovaj zbornik, ne samo da bi trebalo postati nezaobilazna literatura za sve one koji se ozbiljnije namjeravaju baviti stvaralaštvom Ljubomira Simovića, nego se može smatrati i pravom riznicom tema za neke buduća istraživanja.
 
Vesna Mićić | LEO comercce (http://www.leo.rs/c24e0064-48df-4a7a-9b48-e33362a17c1a/POGLED-NA-DVE-OBALE-o-lirskoj-i-dramskoj-poeziji-Ljubomira-Simovica.aspx)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:14:32 pm
**
UDS 821.163.41-4.09 Simović Lj.

ESEJISTIKA LJUBOMIRA SIMOVIĆA

(Kontekst, teme, uvidi)

SAŽETAK: Ovaj rad nastoji na višestrukoj kontekstualizaciji esejistike koju pišu vodeći pesnici trećeg talasa srpskog modernizma — Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić i Ljubomir Simović. Težište je na temama i uvidima Duplog dna (2001) Ljubomira Simovića, prvenstveno zaokupljenog pesničkim nasleđem.
 
KLJUČNE REČI: esej, "stvaralačka kritika", tradicija, Simović, reinterpretacija nasleđa.

 
1.
 
Razmah srpskog eseja u drugoj polovini dvadesetog veka u ponečem napominje situaciju s njegovog početka. Naime, opet kao da se oblikuju — katkad otvorenije, katkad prikrivenije — dve suprotstavljene formacije književne kritike, a time i literarne esejistike. Na jednoj strani je, kao u osvit stoleća, tzv. oficijelna kritika — koja baštini poziciju i pretenzije nekad bezmalo harizmatične profesionalne, profesorske, stručne, akademske i univerzitetske kritike, kako je sve nazivana platforma i delatnost Ljubomira Nedića, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. Na drugoj pak stoje poslenici čije bismo pobude i aspiracije mogli uporediti s negdašnjom formacijom "stvaralačke kritike", izričitije ili prigušenije suprotstavljene autoritetu i uplivu pomenutih čelnika, ključnih protagonista negdašnjeg pregnuća na evropeizaciji srpske književnosti i književnog života. Kao nekad Svetislav Stefanović, Jovan Dučić, Veljko Petrović i Sima Pandurović, pesnici po prevashodnoj vokaciji, sad Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić i Ljubomir Simović utemeljuju kritičko-esejističku protivtežu "zvaničnom" i "službenom" položaju i diskursu književne misli i književne kritike, tradicionalno povlašćene okriljem i prestižom koji obezbeđuju univerzitet, institucije, školski programi i vodeća glasila.

Analogija, naravno, hramlje već i stoga što delo i uticaj (nek imena budu shvaćena kao metafore) jednog Gligorića, ili Vučenova, ili Fincija, ili Bandića, nisu ni izdaleka ravni Nedićevom, Popovićevom i Skerlićevom značaju i učinku. S druge strane, "uplitanje" savremenih pesnika u poslove književne misli, kritike i esejistike nema intenzitet i boju "pobune" njihove sabraće iz razdoblja prvog talasa srpskog modernizma. (Kao što nema ni samodopadnost, pa ni patetiku s kojom tvorci — ne potrže tu reč samo Stefanović, već i Dučić — oglašavaju premoć svoje nadležnosti u pitanjima stvaranja.) Reč je o mirnijem i, po pravilu, studioznijem (pre)ispitivanju našeg književnog nasleđa i novije, mahom pesničke produkcije, u čijem svetlu i baština neretko menja svoj značenjski lik i vrednosni predznak.
 
Našu paralelu, najposle, relativizuje i činjenica da je od esnafsko-formalne stratifikacije u znaku opozicije oficijelno-stvaralačko relevantnija distinkcija koja delatnike kritičko-esejističkog mišljenja razlučuje po teorijsko-metodološkim, estetičkim i poetičkim polazištima. S našom, unekoliko "staleškom" podelom ova druga, bitnija, ne mora stajati u punijem saglasju: kako na početku dvadesetog stoleća tako i u njegovim poslednjim decenijama vrsta i kakvoća argumenata mogu katkad podsetiti na dobro izmešane karte — pesnici se mogu slagati uzajamno manje negoli s profesorima, kao što i stavovi i uvidi ponekog međ ovim drugim mogu prisnije korespondirati s pesničkim negoli sa naučničkim nalazima.
 
Da li je onda smisleno izdvajati "stvaralačku" kritiku i esejistiku iz integralnog korpusa književne misli novijeg vremena? I da li bi to izdvajanje nužno overavalo onu koliko staru toliko i vitalnu tezu da je "pesnik odista jedini koji može da neko delo pronikne do u samu njegovu srž" (Dučić, 1996, 284)?
 
Odgovor na prvo pitanje morao bi uvažiti činjenicu da su, od Bodlera naovamo, granice između kreacije i refleksije uveliko relativizovane, ali i da se oni koji ih relativizuju — "pesnici kao kritičari", kako ih najčešće vide i grupišu ozbiljne edicije — ipak ukazuju kao jedna osobena i markantna skupina, prepoznatljiva po samosvojnom i, ako ne uvek alternativnom, a ono makar bočnom viđenju (i obdelavanju) književne istorije, teorije i kritike. Izdvojenost je, dakle, fakat. A da li ona — evo nas na tragu odgovora na drugo pitanje — sama po sebi podrazumeva i nadmoć pesnikovog pronicanja u samu srž književnog fenomena? Bezrezervno potvrdan odgovor bio bi neodrživ već i stoga što je vrednost uvek singularna kategorija. Autentičan pesnik nije nužno i valjan kritičar, a ni pesniku nespornih kritičko-esejističkih dispozicija nije svaki kritičko-esejistički uvid nesporan. Uopštavanje koje bi imalo načelnu osnovu ne bi smelo dalje od načelne pretpostavke da je učeni pesnik od učenog nepesnika nadmoćniji u promišljanju primarno unutarnjih relacija pesničkog dela i, recimo tako, stvaralačkog procesa. Bilo bi doista čudno da — uz jednake druge uslove — nepesnik od pesnika bude kvalifikovaniji i delotvorniji kad svoju misao o delu pregne da produbi intuitivno-refleksivnim "opisom iznutra" ili je, da budemo smeliji, okrene "unutrašnjoj strani reči". Nimalo slučajno, prvu poetsku sintagmu dugujemo Borislavu Radoviću, a drugu Tanji Kragujević, pesnicima koji, uz pomenute savremenike, takođe izrazito obeležavaju današnji trenutak srpske kritike i esejistike.
 

2.
 
Oficijelna (univerzitetska) književna nauka i profesionalna književna kritika nije, međutim, jedini bitan kontekst literarnoj esejistici i kritici koju pišu značajni srpski pesnici tokom druge polovine dvadesetog veka. Od iste važnosti je susedstvo drugih i drukčijih pesnika, posebno onih koji su dvadesetih i tridesetih godina pripadali modernističkim pokretima, te i nekih mlađih, koji su nastavili da veruju kako je međuratni modernizam bio ključna i poslednja reč u stvaranju moderne književnosti. Oni o kojima je ovde poglavito reč — Pavlović, Hristić, Lalić i Simović — čine treće krilo trećeg talasa našeg modernizma, grupu koja je, po Hristićevim rečima, shvatila da mora učiniti "nešto bitno različito od svojih književnih prethodnika, čije se ideje i ideali posle dvadeset godina mogu pretvoriti u veoma opasne iluzije. I prvo što su oni učinili bilo je da počnu da tragaju za svojom tradicijom, za razliku od svojih prethodnika koji su — sa prilično herostratskom hrabrošću — odbijali svaku vezu, pa čak i svaku pomisao no tradiciju" (Hristić, 1994, 88).
 
Potraga za jednom drugom tradicijom, drukčijom od kanonizovane, bila je tokom čitavog poluveka ne samo jedno od glavnih poetičkih uporišta i izvorišta stvaranju vodećih naših pesnika već i jedna od osnovnih preokupacija njihovih kritičko-esejističkih promišljanja srpskog književnog nasleđa i savremenog, mahom pesničkog stvaralaštva. Uz podrazumevani upliv i sadejstvo Zorana Mišića i Vaska Pope — od kojih prvi nije u vidiku naše teme stoga što nije pesnik, a drugi otud što (izuzmu li se škrti zapisi) nije esejist — pomenuta četvorica, sve su prilike, predstavljaju središnju i najproduktivniju formaciju ukupnog kritičko-esejističkog korpusa srpske književnosti druge polo-vine minulog stoleća. Otud nije čudno što se ovaj domen njihovog stvaranja — i nezavisno od onog primarnog, pesničkog — ponekad nađe u fokusu istraživača naše novije misli o književnosti. Tako je i autor ovog teksta u u više navrata pisao o literarnoj esejistici ovih srpskih pesnika — izuzev o Simovićevoj, koja stoga biva problemski privilegovana u ovom radu.
 

3.
 
Upoređen s Pavlovićevim, Hristićevim i Lalićevim, tematski raspon Simovićeve esejistike pokazuje izrazitu omeđenost. U njemu nema zasebno tematizovanih odziva na strane teme i svetske pisce, ni ogleda čiji su povodi i problemi nađeni u oblastima izvan književnosti ili na njenom rubu — u filozofiji, antropologiji, etnologiji. Kad i zalazi u sferu posebnih znanja, to Simović čini sa striktno funkcionalnim — interpretativnom i poredbenom — merom i namerom. Svojevrsnom vrlinom omeđenosti i usredsređenosti Simovićevi tekstovi neretko više naginju strogosti rasprave negoli slobodi eseja. Zato, opet, momentom svagda aktualizujuće recepcije i ponekad zažarene angažovanosti Simovićevi zapisi drže razdaljinu prema neutralno akademskom duhu i metodu esnafsko-stručnih istraživanja. Kao što, dakako, i besedničkom srčanošću i efektnošću odudaraju od programski impersonalnog i preovlađujuće hladnjikavog diskursa kojim su upravo pomenuta trojica obeležili ton i jezik novijeg srpskog eseja.
 
Uporediv s njima pre predmetom negoli načinom svog govora, Simović s prvim deli radoznalost za značajne kote nasleđa, na razdaljini od Jefimije do Nastasijevića, s drugim pre svega zaokupljenost dramskim i pozorišnim segmentima naše baštine (Sterija, Nušić), s trećim afinitet za pesnički svet, stav i izraz Vojislava Ilića, Stanislava Vinavera, Desimira Blagojevića, Desanke Maksimović i Miodraga Pavlovića. Kad je o uzajamnim portretima reč, četvorica ne udovoljavaju — a i zašto bi — ritualnim nalozima proporcije i reciprotiteta. Pavlović ne uzvraća na monografski opsežan esej Simovićev o svome pesništvu, ali stihovima Lalićevim i Hristićevim zaključuje prvo izdanje svoje, sad već kultne antologije. Lalić u Kritici i delu (Lalić, 1971) posvećuje jedan zapis Simovićevim Šlemovima, jedan Pavlovićevoj Velikoj Skitiji, jedan Oblicima moderne književnosti Jovana Hristića. Ovaj poslednji biva junak i jedne Simovićeve besede o Sabranim pesmama, dok sâm ima ogled Ivan V. Lalić, lucidan i dragocen, mada i nedorečen, jer je nastao (1969) pre pojave najboljih Lalićevih pesničkih knjiga. Jednoj od njih (Smetnje na vezama, 1975) nspisaće pogovor Ljubomir Simović, ali ga neće uneti u Duplo dno.
 
Duplo dno, knjigu eseja o srpskim pesnicima, činilo je u prvom izdanju (1983) deset tekstova, u drugom (1991) dvadeset jedan, a u trećem (2001) trideset jedan. Izvan primarno pesničkog horizonta ove knjige ostaju samo Dositej, Nušić i, unekoliko, Sterija, o kojima, međutim, Simović razmišlja sa istom merom tragalačke usredsređenosti kakvu pokazuju njegovi eseji o poeziji u stihu. Tako bismo našu ovlašnu kontekstualizaciju Simovićeve esejistike mogli dopuniti još jednom, ne baš nebitnom "izoglosom": autor Duplog dna pripada krugu tumača i posvećenika poezije, kakvi u prošlom veku još behu Vinaver, Mišić, Radomir Konstantinović i Novica Petković, krugu onih, dakle, kojima je poezija ne samo prestono mesto književnosti nego i više od toga: so i hleb kulture, suma ključnih pitanja i odgovora na čudo, muku i zagonetku ljudskog postojanja.
 
Sva u prizivima i odzivima, analogijama i paralelama, sećanjima na pretke i najavama sledbenika, ova knjiga — sa indeksom od preko dve stotine imena — nalaže (ili bar dopušta) još koje poređenje po srodnosti. Među srodnike našeg pesnika, naime, moramo ubrojati i one pesnike koji su se u ranijim decenijama i godinama istog stoleća nadnosili nad iste teme i zagonetke naše pesničke prošlosti. I kad su bili okrenuti više svetu nego domu, kao Svetislav Stefanović i Milan Ćurčin, pesnici su proučavali i usmenu književnost maternjeg jezika — prvi narodne pripovetke, drugi odjeke naše narodne poezije u nemačkoj književnosti. I kad su sami bili liričari, zaokupljali su ih epski reljefi i zamasi deseteračke epike — posebno one Višnjićeve, o kojoj pišu Vinaver i Veljko Petrović. I kad bi, kao zatočnici simbolistički i "dekadentno" zatamnjene poetike morali da vide u racionalističkom osamnaestom veku stoleće bez poezije i, štaviše, prosvećenu pustinju, strasno se bave Dositejem — kako prozaisti Veljko Milićević i docnije Vladan Desnica, tako (raspravom, stihom, prigodnom dramskom scenom) i pesnici Miloš Perović, Sima Pandurović, Mirko Korolija i Velimir Rajić. Da i ne govorimo o Zmaju, o Lazi Kostiću, ili o Vojislavu, o kome su pre Simovića ili u njegovo vreme rekli svoju upečatljivu reč toliki značajni pesnici — Dučić, Stefanović, Veljko Petrović, Pavlović i Lalić, a posebno Milorad Pavić, pesnik pre i posle tolikih vidova svog književnog i naučnog stvaranja. Dučić i drugi, međuratni talas našeg modernizma — s Vinaverom, Crnjanskim, Nastasijevićem i Blagojevićem — pogotovo je svojom poetičkom aktuelnošću i vremenskom blizinom morao tangirati naše pesnike, između ostalih Boška Petrovića, Stevana Raičkovića, Milovana Danojlića, Slobodana Rakitića, Rajka Petrova Noga i Ivana Negrišorca.
 
Preokupacije pesničkim nasleđem koje pesnik Simović deli s nekim drugim pesnicima potvrđuju i tri ovde nepomenute teme — Koder, "jedna grana srpskog simbolizma" i pesnički udes Dušana Vasiljeva. Ako su se Vasiljevim pesnici bavili ređe od antologičara i kritičara (na vremenskoj i metodološkoj razdaljini od Milana Bogdanovića do Mihajla Pantića), Koder i zvučni simbolizam, kao iskušenje i pustolovina izricanja neizrecivog, stvaralački i te kako intrigiraju upravo pesnike. To pokazuje i knjiga Save Damjanova Koder, istorija jedne recepcije, u kojoj je ocrtana duga putanja dosluha i nedosluha s najzagonetnijim srpskim pesnikom, prema kome su se (i nezavisno od tekstologa i inih specijalista književne nauke) odredili i toliki pesnici, od Zmaja, Ljube Nenadovića, Laze Kostića i Đorđa Rajkovića, Vinavera, Veljka Petrovića i Božidara Kneževića, do Pope, Pavlovića, Rakitića, Nebojše Vasovića i samog Simovića (Damjanov, 1997).
 
Ocrtavši ovako svoje polje istraživanja i tradiciju kao uži, dejstveniji deo ukupne baštine, pesnik i esejist Ljubomir Simović svrstao se uz one — ne uvek premoćne — pesnike i kritičare koji su u srpskoj moderni, međuratnom i trećem, posleratnom modernizmu istrajavali u otporu onima čiji se pristanak na prošlost svodio isključivo na tradiciju negiranja tradicije. Reklo bi se da je Simović svojim stvaralačkim i izučavalačkim iskustvom saglasan s porukom citiranog Hristićevog eseja: "Bez vezanosti za tradiciju — na ovaj ili onaj način odabranu — nijedan književni pokret nije u stanju da opstane" (Hristić, 1994, 89). Ili pak s jednom novijom tezom književnog istoričara i kritičara Milana Radulovića: "U svojim najboljim i stvaralački najplodnijim vidovima, srpski modernizam 20. veka predstavlja renesansu tradicije, a ne antitradicionalizam" (Radulović, 2002, 184).
 

4.
 
Dvadeset eseja Ljubomira Simovića govore o živoj književnoj prošlosti, dvadeset prvi (O jednoj grani srpskog simbolizma) o porodici pesnika čiji je predak Koder a najmlađi izdanak Alek Vukadinović. U ostalih deset štiva autor je okrenut svojoj pesničkoj sabraći, savremenicima, od kojih su, nažalost, u međuvremenu dvojica (Jovan Hristić i Branislav Petrović) promenila svetom.
 
Nijedna tema, ime i delo u Simovićevom kovčeziću nisu novi i nepoznati. Neretko su to, štaviše, i školske teme. Međutim — i u tome je, možda, ključni beleg ove knjige — znano je viđeno u novom svetlu. Pod ruhom poznatog, a ponekad i posivelog od rutinskih čitanja, nađeno je neznano, drukčije. I tu je, valjda, smisao naslova: legat valja raspakovati pažljivo i mudro.
 
Neretko odsečan i britak, pa i retorski žustar kad nužda sporenja ili uveravanja to nalaže, Simović ume da bude i tih i pretanjen u odgonetanju dubljih poruka i dočaravanju egzistencijalnih i duhovnih situacija koje su ih iznedrile. Samo takvoj osetljivosti biva dostupna istina o velikoj veri, velikoj kulturi i velikom majstorstvu utkanom u dva koncizna zapisa Jefimijina, i samo takvoj usredsređenosti mogu da se posreće otkrića skrovitijih značenja u govoru "pesnika koji ponekad možda i ne zna šta sve zna" (Simović, 2001, 13), kakva je slepa Jeca u svojoj pomoravskoj baladi o smrti vojvode Prijezde, ili, naprotiv, otkriće likujuće stvaralačke samosvesti u četiri neočekivana stiha na samom kraju, ili dnu, jedne standardne pesme (Zidanje Manasije). Takvim sadejstvom suptilne prijemčivosti i otkrivalačke lucidnosti izvezen je u svega šezdesetak redaka minijaturni esej o baladi Musić Stevan koji predočava nešto što je svima promaklo — da je naknadna borba i pogibija kosovskog junaka "više obred, nego boj" i da ovom pesmom "kosovska legenda dobija dublji sadržaj i širi značaj, ali i izvesnu vedrinu" (Simović, 2001, 15—16).
 
Posle ova četiri filigranska zapisa pretezaće u Duplom dnu, i brojem i značajem, monografski raskriljeni eseji, među kojima oni o Višnjiću, Dositeju, Koderu, Zmaju, Kostiću, Iliću, Dučiću, Nastasijeviću, Pavloviću i Danojliću dosežu punoću i celovitost koliko nadahnutih, toliko i studioznih ogleda, bez kojih — i kad su u ponečem sporni ili se spore sa drukčijim, podjednako ubedljivim viđenjima — naša književna misao u nekim važnim domenima i registrima neće naprosto moći dalje! Mada Duplo dno obiljem pokrenutih pitanja, uspostavljenih relacija i domašenih nalaza, opisnih i vrednosnih, parcijalnih i opštih, zaslužuje podroban i diferenciran odgovor u razmerama svojevrsne knjige o knjizi, ovde je mogućan samo škrt opis i komentar ključnih Simovićevih uvida u prirodu — redovno složenu a neretko i zagonetnu — sveta i govora pomenutih stvaralaca. Takav prikaz biva neminovno kus, pored ostalog i stoga što uglavnom mora da prećuti situaciju i akustiku poliloga u koji se, kao replika, utuk, saglasje ili nadgradnja, uključuje Simovićev interpretativno-kritički glas. Šta sve, na primer, nije dosad rečeno o Višnjiću? Simović će izričito pomenuti Gezemana i Koljevića, ali nema sumnje da ima na umu i širi recepcijski fon, dakle i čitanje pomenutog Vinavera i Veljka Petrovića, kao i nepomenutih naučnika, od Slobodana Jovanovića do Vladana Nedića. Na sličan način i u sličnoj meri premrežen je ovaj Simovićev esej temama i kontroverzama različitih disciplina — totalne i književne istorije, poetike usmene i umetničke književnosti, stilistike i versologije.
 
Telegrafski, makar, rečeno, šta je novo u Simovićevom čitanju tradicije?
 
Nov je Višnjić u svojoj pesnički atipičnoj i epohalno neregularnoj situaciji kad prošlosti i polaganosti, genološkim postulatima književnog roda čijim se konvencijama samo unekoliko privoleo, pretpostavlja sadašnjost i hitrinu. Novi su i Simovićevi nalazi o izmenjenim motivacijskim uporištima Višnjićevih junaka i njihovih postupaka, kao i o dimenziji individualizma kojim su ti junaci i njihovi postupci pre okrenuti dolazećem vremenu i romanu kao njegovoj reprezentativnoj formi negoli prošlosti i njenim epsko-etičkim zavetima.
 
Nov je Dositej, u Simovićevoj vizuri, po širim kontekstima svoga "veltanšaunga", koji uključuje i afinitet za poneku lepotu i slobodu izvan konvencionalnog racionalističkog kanona, za "nešto skitničko, cigansko, boemsko", "nešto izvorno i nesumnjivo pesničko" (Simović, 2001, 56—57), što našeg esejistu ohrabruje na smele paralele — ako ne u izrazu, onda u stavu — sa Sandrarom, Larboom i Rastkom Petrovićem.
 
Nov je Đorđe Marković Koder ne samo nizom čudesnih "sevotina" koje Simović iznalazi u njegovim spevovima i prilaže stalno rastućoj zbirci opčinjujućih fragmenata, koja ipak ne vaspostavlja smisao i rang celine, već i osvedočenjem da nije zaumni zvuk nego zaumna slika najjača i najprivlačnija strana ove poezije. Poezije kojoj, po Simoviću, možda prilazimo sa postavkama i merilima koja joj nisu inherentna i na koja ona ne računa ili kojoj — što je druga, ne manje problematična krajnost — olako pripisujemo utemeljenje nove i osobene mitologije, zaboravljajući da ona, sama po sebi, ne obavezuje na stvaranje novog jezika.
 
Nov je i te kako nov Zmaj, toliko čitan a nedočitan, i velik ne samo po nalazima stogodišnje ankete ili uprkos njima, već i po začuđujućim, bezmalo neverovatnim anticipacijama potonjih, modernih pesničkih tokova, mahom sakrivenim pod varljivom jednostavnošću pesme za decu ili prividnom efemernošću po sebi već kontroverzne političke poezije, čiji vidokrug, u njegovom slučaju, "nije opisivan nacionalnim šestarom malog, niti stranačkim šestarom još manjeg prečnika" (Simović, 2001, 143). Zanimljivo je da upravo Simović, vazda skeptičan prema ekstremnim i denikenovski senzacionalnim reinterpretacijama nasleđa, ovaj put — opet otkrivajući nepoznato u prividno poznatom — stoji na samom pragu čuda, nalazeći u Zmajevim stihovima "jedno veliko oslobođenje tamnih sadržaja i horizonata" (Simović, 2001, 122) i nagovest kafkijanskog sveta, ibijevske groteske, farse i apsurda, i začetke vizuelne i signalističke poezije, čak i zametak moderne (fukoovske) sumnje u jezik i pitanja o njegovoj otuđenosti i krizi.
 
Nov je i Laza Kostić, u sklopu svojih stvarnih i prividnih protivrečnosti, svojih saglasja i nesaglasja sa stvarnošću, sudbinom i Bogom, svojih ukrštaja, zaokreta i sinteza, rvanja i mirenja sa tamnim sferama i dejstvima političkog, psihološkog, snovnog i transcendentalnog, nov (i drukčiji no u viđenjima Vinavera i Vojina Matića) u svom priklanjanju Bogorodici i okrenutosti nevidljivoj stvarnosti, kao i otkriću telesnosti kao jednog od puteva prema nebu. I nije samo nova već i duboko utemeljena Simovićeva teza o čuvenoj Kostićevoj pesmi kao velikom preludijumu jedne nenapisane poezije, "koja bi se zasnivala na smelijem prepoznavanju znakova transcendencije u zemnim stvarima" (Simović, 2001, 168). Kao što je, opet, koliko utemeljena toliko i nadahnuta njegova pretpostavka iz četvrtog, zaključnog segmenta ovih nepretenciozno naslovljenih Beležaka o Lazi Kostiću o ideji koja je pesnika vodila u jezičke eksperimente i promene: pesnici hoće jezik kao put izlaska iz jezika, pesmu kao prevazilaženje jezika i njegovo iščeznuće u onom ćutanju koje proizvodi pesnička reč, pri čemu taj napor prevazilaženja jezika samim jezikom vodi stalnom umnožavanju jezičkih sredstava. "Tako se događa da jezik proizvodi upravo ona težnja koja bi htela da ga ukine" (Simović, 2001, 170) — što je, po Simoviću, najoštrija i, valjda, najplodonosnija protivrečnost Kostićevog pesništva, koje ne prestaje da nas zasenjuje.
 
Nov je umnogome i Vojislav Ilić, i to upravo u naoko najprozirnijem delu svoga slojevitog opusa, koji je mnoge kritičare prevario horizontom realističke deskripcije. Mnoge, ali ne sve, jer su poneki iza opisa naslućivali nešto drugo, subjektivno, nematerijalno, na domaku simbola. Idući hrabro smerom njihove slutnje, Simović sklapa rizično tumačenje — saglasan, možda, s teoretičarima koji drže da je interpretacija kreativan posao, koji ukazuje na smisao dela koji nije očigledan (Petrović, 1972, 136—145). "Kad pesnik kaže 'petao', 'konj' i 'gavran', to očigledno i jesu petao, konj i gavran, ali su i šifre kojima se označava nešto nevidljivo i neočigledno. (...) Slikajući ono što vidi, pesnik izražava ono što ne vidi, opevajući ono što zna, on govori o onome što ne zna" (Simović, 2001, 181). Ovakvim odgonetanjem (u arhajskom, mitološkom ključu) hladne objektivnosti pejzaža kao projekcije pesnikovog subjektivnog i unutrašnjeg sveta, Simović se, izgleda, obreo u jednom času na mestu i poslu upravo onih kritičara koje, u eseju o Pavlovićevom pesništvu, prekoreva što, plašeći se da ostanu nasamo s pesmom, svako njeno značenje nadziru listajući simbološke i mitološke rečnike. Zato je, međutim, naš esejist vrlo ubedljiv u završnici svoje interpretacije, gde pokazuje kako će vremenom "ta slika koja deluje iz senke vidljive i očigledne slike izbiti u prvi plan" i kako će se realistički detalji Vojislavljeve poezije "povući pred žestokim naletom nadrealnih, snovnih, nejasnih, fantastičnih slika i zvukova" (Simović, 2001, 182). Dok precizno ocrtava Vojislavljevo delo kao veliko raskršće starih i novih puteva našeg pesništva, Simoviću se ovaj pesnik čini najautentičnijim kad uspostavlja vezu između tamnije sfere Zmajeve poezije i Disovih Utopljenih duša.
 
Nove su, i prilazom i nalazima, i Simovićeve interpretacije pojedinih Dučićevih pesama i njegovog opusa kao jedinstvene životne i stvaralačke drame, u čijem poslednjem prizoru pred nama stoji "jedan usamljenik, čija su se sva znanja sažela u saznanje efemernosti svega, i čije su se sve želje okončale u molitvi da nas više nikad ništa ne pozove i ne probudi iz ništavila u kome ćemo nestati" (Simović, 2001, 209). Pisan 1993, kad se moglo činiti da je Dučić ispričana priča, Simovićev esej Lirski junaci Jovana Dučića ili put u ništavilo odiše dahom otkrivalačke prvine. Dučićevo delo je viđeno kao scena na kojoj se smenjuju sjaj i mrak, vreva i tišina, pompa i ubogost, blesak carske krune i bezljudni mir šume. "Dučić je na visoko ciljao pevajući o carevima i krunama. A visoke ciljeve je dosegao pevajući o bukvama i mravima" (Simović, 2001, 204). Otkriće Boga zatamnjuje slutnja nepovratnog odlaska u ništavilo. Dvosmislenu, antologijsku, pesmu Natpis Simović je doživeo kao najbeznadežniju molitvu u srpskoj poeziji.
 
Novinom i tragalačkom svežinom pleni i Simovićeva interpretacija i kontekstualizacija Ratnih drugova Stanislava Vinavera, bezmalo neverovatnih i neobjašnjivih u svome apsolutnom nesaglasju s njegovom ranijom poetikom, i Lamenta nad Beogradom Miloša Crnjanskog, mračne tužbalice i zračne himne, u kojoj se "tačno iznad najniže tačke pesnikovog pesimizma nalazi i sjajna najviša tačka njegove vere" (Simović, 2001, 224). Ove nadahnute zapise, pune dragocenih obasjanja ne samo dvaju opusa već i njihovog epohalnog okružja, ipak nadmašuju Lirski krugovi Momčila Nastasijevića, razuđeniji i ponorniji esej, u kome Bojana Stojanović-Pantović (uz ogled O poeziji Miodraga Pavlovića) vidi najvredniji tekst Duplog dna. (Stojanović-Pantović, 2001). Njegovih četrnaest segmenata posvedočuju višestruku paradoksalnost Nastasijevićevog pesničkog dela, dezaktualizovanog u istorijskom, a mnogostruko aktuelnog u psihološkom smislu, u početku vedrog a potom "tmolog", obuzetog slutnjom o nerazlučivosti erotike od smrti i nestajanja od spasenja, a potom (trenutak kad Nastasijević biva prvi put veliki pesnik!) strašnom strepnjom od oba sveta, te strahom od života shvaćenog kao "groza od iskoni" i osećanjem greha koje se može poništiti samo poništenjem celog života. Silazeći u ove pesme kao u katakombe, gde odricanje od života ima najpre budistički i prometejski beleg, a zatim smisao sveopšteg srodstva po postojanju i stradanju, koji Nastasijevića uključuje u poveliko kolo srpskih i hrvatskih pesnika inspirisanih Franjom Asiškim, Simović dopire i do ciklusa Reči u kamenu, u kojem Nastasijevićeva poezija dobija socijalnu i etičku komponentu — čuvajući, ipak, distancu prema istoriji. Zašto? Stoga što je, po našem tumaču, nezavisno od svakog socijalnog, istorijskog ili psihološkog nesporazuma, osama pesnikov zadatak i sudbina, cena i uslov njegove vidovitosti. A sada, pošto je ocrtao idejno-motivski luk ove poezije, Simović se okreće njenom zagonetnom jeziku, koji je u nevelikom broju pesama takođe prešao velik razvojni put. Ne slažući se s nekim autoritativnim nalazima o udelu i prirodi jezičke redukcije u bezmalo neprobojnom hermetizmu Nastasijevićevog izraza, naš esejist u tananim mikroanalitičkim (stilističkim i versološkim) prozrenjima pokazuje visinu pesnikove jezičke invencije i poetskog majstorstva, ocrtavajući čitavu lepezu Nastasijevićevih izuma u građenju pesničke slike. Ali i poneki trenutak (Gluhote) kad čitalac nema načina da premosti belinu zagonetnog skraćenja i kad ga više od smisla sakrivenog hermetizmom zaokupi smisao samog hermetizma. Odgovor Simovićev biva i postupan i slojevit: pesnik je vrač i molčalnik koji ne veruje u vrednost i svrhovitost govora, nego veruje da je govor greh, a ćutanje pravi put iz greha, put do svetlosti i vedrine. Ćutanje tako razaznajemo kao cilj i sadržaj Gluhota, a hermetizam kao način da se taj cilj ostvari. Ali Simović traga dalje, pomerajući težište pažnje sa smisla zagonetnih iskaza na njihovu strukturu. I tu, u dvanaestom segmentu ovog eseja stojimo na jednom od najviših interpretativnih visova Duplog dna: uočena formula karakteristične simetričnosti u najtamnijim iskazima Nastasijevićeve poezije i proze ukazuje na "dvosmislenost i paradoksalnost bića i njegove egzistencije", u kojoj nedoumica s kojom živimo biva samo "prirodna posledica prirodnog ustrojstva sveta. Jer sve te suprotnosti između kojih se čovek nemoćno raspinje, toliko su zavisne jedna od druge, toliko su jedna drugom prožete, jedna drugom osmišljene i izražene, da ništa nije ono što jeste ako uza nj nema onoga što mu je suprotno" (Simović, 2001, 251—252). Napetost strukture Nastasijevićevog stila i rečenice, homologna njegovoj viziji sveta, toliko je dramatizovana (paradoksima, elipsama, inverzijama) da postaje neprirodna. Nema pesnika koji manje haje za čitaoca i za govorni jezik. "Govorni jezik za njega ne postoji čak ni onda kad piše pripovetke i drame. Zagledan u tamno dno jezika, u ćutanje koje u tom dnu sluti, zanet neizrečjima, zanesen tamnim i dubokim zvucima, i povremeno ozaren bleskovima što katkad sevnu iz ponora u koji je zagledan, Nastasijević je čitaocu okrenut leđima" (Simović, 2001, 253). Sledi, međutim, na samom kraju eseja blistavo paradoksalna poenta. Ne hoteći da budu literatura, Nastasijevićeve pesme — posebno u nekoliko svojih velikih zatamnjenja — bivaju i literarno savršenstvo, i nešto više od literature. "Zato njegovu pesničku knjigu ne vidim na polici ili na pisaćem stolu istoričara, teoretičara ili nekog drugog profesionalnog ljubitelja književnosti", kaže Simović, "nego u koferu prognanika, kraj jastuka teškog bolesnika, ili na stolu kraj robijaške porcije, — gde i jeste pravo mesto za knjigu pesama" (Simović, 2001, 255).

Redak spoj energpje i tananosti, Simovićev poduhvat ponovnog esejističkog promišljanja bitnih segmenata i relacija srpskog književnog nasleđa višestruko je vredan i podsticajan. Nadmašivši Hristića i Lalića, Simović se širinom i dubinom ovog rukavca svoga stvaralaštva približio učinku i rangu Miodraga Pavlovića. Tragajući, mahom, za novim u znanom i skrivenim u poznatom, za neuočenim vrednostima, relacijama i kontekstima već uveliko izučenih pisaca i dela, ovaj esejist finog nerva, žive radoznalosti i izuzetne rečitosti otkriva tolike dosad neprimećene ili slabo osvetljenje životne i umetničke intenzitete, korespondencije davnašnjeg i današnjeg, našeg i stranog, tolike mene, dileme i drame u svagda novom i drukčijem pesničkom rvanju sa tajnama postojanja i otporom jezika. Ta otkrića se, uglavnom, događaju na nivou jednog opusa, jednog dela, neretko i jedne pesme, pa i jednog stiha. Ponekad, međutim, preovlađujući model eseja portreta biva produbljen svojstvima i pregnućima oblika koji bi Klaus Ginter Just nazvao esej problem. Takav je, ponajpre, slučaj s ogledom Sterija među maskama, s kojim uspostavljaju suptilnu vezu neki odeljci eseja o Kostiću, Iliću, Dučiću i Crnjanskom, gde takođe — kao ponornica — iskrsava fenomen maske, mišljen u metafizičkom, psihološkom, etičkom i poetičkom ključu.
 
Tako se savremeni srpski esej koji pišu današnji o negdašnjim pesnicima ukazuje u Simovićevom Duplom dnu kao dvostruko pregnuće: iskušavanje vlastite žanrovske mogućnosti, nedostupne nijednoj drugoj formi, i preispitivanje slike književne prošlosti, kodifikovane drukčijim vidovima mišljenja. Time se i na samom kraju stoleća potvrđuje teza Jovana Deretića da "u srpskoj književnosti XX veka esej zauzima vrlo značajno mesto, da spada u njene velike domete" (Deretić, 1997, 271).

Slavko Gordić


LITERATURA
 
Sava Damjanov, Koder: Istorija jedne recepcije, Prosveta, Beograd 1997.
Jovan Deretić, Poetika srpske književnosti, Filip Višnjić, Beograd 1997.
Jovan Dučić, Blago cara Radovana, Prozaik, Beograd 1996.
Ivan V. Lalić, Kritika i delo, Nolit, Beograd 1971.
Svetozar Petrović, Priroda kritike, Liber, Zagreb 1972.
Milan Radulović, Modernitet i tradicija, Hrišćanska misao — Institut za književnost i umetnost, Beograd 2002.
Ljubomir Simović, Duplo dno, Stubovi kulture, Beograd 2001.
Jovan Hristić, Eseji, Matica srpska, Novi Sad 1994.



Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:15:39 pm
*

NIJE SVE ONAKO KAKO IZGLEDA

Ljubomir Simović, Gost iz oblaka — Izabrane i nove pesme, Prosveta

Nije čest slučaj u srpskoj poeziji da se piše o knjigama izabranih pesama, jer, po uvreženom mišljenju, nema tu šta novo i zanimljivo da se kaže. Može biti a ne mora da znači.

Iako je štampano nekoliko knjiga izabranih pesama (poslednja u dva toma u "Stubovima kulture", 2005), jednog od najznačajnijih "živih klasika" srpske književnosti, Ljubomira Simovića, izbor o kojem govori ovaj tekst, verovatno, najbliži je autorovom pogledu na svoje, sopstveno pesništvo. Pre svega, zato što su, za razliku od uobičajenih izbora, pesme i ciklusi, po Simovićevim rečima, poređani "po tematskoj srodnosti, a ne po hronološkom redu", a tome pesnici u krajnjoj liniji i teže, zar ne. Međutim, neka hronologija ipak postoji, jer se knjiga "otvara" izborom iz Slovenskih elegija (Simovićeva prva zbirka pesama), a zatvara separatom novih pesama kojima prethodi izbor iz Tačke. To jeste sekundarna stvar, iako bi pravi potez bio "mešanje karata" i apsolutno zanemarivanje hronologije u korist tematske srodnosti.

I dalje čekam pesnika koji bi se odlučio na takav korak.

U Gostu iz oblaka pesnik je izborom po tematskoj srodnosti otključao neke nove vidike, i za čitaoce i za kritičare, ali što je još važnije — izbor je pokazao stvaralačku vitalnost pesnika i potrebu da uvek bude drugačiji od prethodnog Simovića, što nije nimalo jednostavno a o čemu svedoči Simovićev, da tako kažem, renesansno-raznoliki opus. Već sam napomenuo da se Gost iz oblaka "zatvara" separatom od četiri nove pesme koje donose i još jednu razliku, koju ćemo moći videti i do kraja uočiti tek kada izađe nova knjiga. Ipak, ove četiri pesme nagoveštavaju u kom će pravcu ići ta buduća knjiga. U ovim pesmama, ubeđen sam, Simovićev ton dosta je oštriji, beskompromisniji, vitalniji, nezavisniji, lucidniji i nepristrasniji, u odnosu na prethodne zbirke.

U sve četiri pesme ("Prodavac kupusa", "Mišolovka", "Trg od oružja" i "Pred rajskim vratima") Simović zaoštrava svoj kritički odnos prema kolektivnim temama dopunjujući ga britkom otrežnjujućom ironijom, pa bi se tako pesma "Prodavac kupusa" mogla čitati u svetlu srpsko-crnogorskih odnosa (pročitati intervju sa Simovićem "Spavanje kao strategija i taktika", u knjizi Obećana zemlja) u kojoj prodavac kupusa stavljajući glavicu kupusa na kantar konstatuje i "domaćici i poštaru kaže: /Nekad smo bili dva oka u glavi!/ A sada smo dva oka u dve glave! Ili pesma "Trg od oružja" koja u formi prepoznatljivog simovićevskog dramskog dijaloga oslikava modernu agoru u kojoj se umesto slobodnih reči koriste i slobodno prodaju kalašnjikovi, a bezimeni prodavac viče: Nema argumenata, brava ni trikova/ ispred cevi kalašnjikova! Ova pesma konciznim i pomalo tragikomičnim tonom upire prstom i snagom svojih reči razoružava kolektivno ludilo (pre svih, naše!) ovih prostora. Međutim, ova pesma može predstavljati i jednu širu globalnu sliku sveta koja bezimenog prodavca sa trga pretvara u filozofsku varijaciju "milosrdnog anđela" koji propoveda svoje jevanđelje: Šta će ti raj kad nemaš kalašnjikov?

Ipak, pesma koja sasvim opravdano "zatvara" ovaj izbor jeste "Pred rajskim vratima", možda najbolja pesma u srpskoj poeziji od dvehiljadite godine. Ona sublimira Simovićevu poeziju u malom, ali i anticipira taj novi i sveži Simovićev ton koji, kao i uvek, funkcioniše na nekoliko nivoa, da ne kažem, vidika. Još jednom dramska forma, ali ovog puta mnogo većeg i ozbiljnijeg formata koju bi vredelo postaviti kao jednu malu pozorišnu predstavu. Simović ovom pesmom ne gleda u prošlost nego u budućnost, ali sa namerom da ironičnim tonom upozori na više puta ponavljanu sklonost sa pogubnim rezultatima, posebno u poslednjem delu pesme — bezrezervno verovanje u "dogmu", bila ona nacionalističko-nebeska ili evropska. Za Simovića su i jedna i druga batina sa dva kraja.

Jer svaki raj koji se nudi iza rajskih vrata ne mora i biti raj, naročito ako imate pogrešnu predstavu i uverenja o tom raju, čiji god on bio. U ovoj pesmi raj se pretvara u baraku iznad koje kroz oblake lete anđeli s automatima!

Da nije to onaj gost iz oblaka iz naslova knjige?! Valjda nije.

Marko Krstić, 2008, Beograd | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Nije-sve-onako-kako-izgleda.lt.html)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:16:33 pm
*

PROPEVALO JE NAŠE JEZIČKO I KULTURNO PAMĆENJE

Ljubomir Simović je pesnik koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji — ističe Aleksandar Jovanović

U Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, predstavljen je zbornik radova "Pesničke vertikale Ljubomira Simovića". U Trebinju, na Blagovesti 2010. godine održan je naučni skup o delu Ljubomira Simovića. U zborniku, čiji su izdavači Institut za književnost i umetnost iz Beograda, Učiteljski fakultet iz Beograda i Dučićeve večeri poezije iz Trebinja, objavljena su 23 rada. O zborniku su govorili Aleksandar Jovanović, Jovan Delić, Petar Pijanović, Jelena Novaković, Dragan Hamović, Predrag Petrović i Ljubomir Simović.

Trinaesti naučni skup u ciklusu poetičkih istraživanja "Poetika srpske književnosti", a peti u okviru projekta "Poetika srpske poezije druge polovine 20. veka", ističe Aleksandar Jovanović, bio je posvećen poeziji i poetici Ljubomira Simovića, pesnika koji je na bitan način obeležio drugu polovinu prošlog veka i početak ovog veka u srpskoj poeziji. Između njegove prve zbirke "Slovenske elegije" (1958) i najnovije "Planeta Dunav" (2009), prošlo je pola veka. Širok je tematsko-motivski i formalni raspon Simovićevih stihova. U njegovoj poeziji propevalo je naše jezičko i kulturno pamćenje, drevni jezik našeg predanja, ali joj nije strano — još od "Uma za morem" (1982), pa do pritiska stvarnosti u poslednje dve decenije u "Ljusci u jajetu" (1998) i "Tački" (2004) — ni suočavanje sa neposrednim društvenim zbivanjima. Ukrštanje retorskog zamaha, crnohumornog tona i pevanja o najvišim nacionalnim vrednostima, postalo je pesnikov zaštitni znak u kojem su ispevane, nije preterano reći, njegove najlepše pesme.

Lako je uočiti snažno prisustvo usmenosti i usmene književnosti, naglašava Jovan Delić, u pesništvu Ljubomira Simovića, kako na nivou stiha (na primer upotreba asimetričnog „epskog”, i znatno ređe simetričnog „lirskog” deseterca), tako i na nivou žanra (poslovica, izreka, bajalica, basna, brojanica, zapevka, zdravica i odgovor na zdravicu). Iz tog naglašenog prisustva folklorne tradicije mogao bi se izvesti zaključak o novoj folklorizaciji srpskog pesništva, pa bi se slična tendencija mogla uočiti i u pesništvu Matije Bećkovića, Rajka Petrova Noga ili Đorđa Sladoja.

Svojim poetičkim razmatranjima, smatra Petar Pijanović, Simović daje živost i uverljivost i time što često navodi zanimljive i slikovite primere iz našeg kulturnog života i svog ličnog iskustva. Toga tipa je i anegdota o jednoj radijskoj emisiji čiji je glavni junak politički revnostan, odveć "budući šef", u tragikomičnoj ulozi. Iako je on relikt "vunenih vremena", Ljubomir Simović posredno sugeriše da izmenjene kulturne prilike i istinska demokratizacija kulture mogu da budu brana od sličnih pojava i "likova".

Stvaralaštvo Ljubomira Simovića, kaže Jelena Novaković, našlo je mesta i na francuskom kulturnom prostoru. Prevodi pesama nisu brojni, oni nisu objavljivani u knjigama, nego samo kao pojedinačna ostvarenja, zajedno sa pesmama drugih srpskih ili evropskih pesnika, u okviru nekog tematskog časopisa. U Francuskoj Simović je mnogo poznatiji kao dramski pisac.

Samosvesni poetički um, koji retorički organizovanim jezikom proizvodi osobeno saznanje o svetu, a ono uključuje i naglašen moralni i ideološki stav, kaže Predrag Petrović, izrazito je prisutan u poeziji Ljubomira Simovića. U savremenoj srpskoj književnosti Simovićevo pesništvo potvrđuje izuzetne mogućnosti retoričkog oblikovanja jezičkog izraza, a upravo zahvaljujući tome ono dobija značenjsku punoću i postiže umetnički efekat.

Motivi pogibija i raznih muka i postradanja, primećuje Dragan Hamović, biće uprizoreni u mnoštvu ratnih Simovićevih pesničkih sižea, bilo da tematizuje internacionalne ili, još izrazitije, ovdašnje, zavičajne užičke i srbijanske slike i priče iz razdoblja velike ljudske pometnje.

Ljubomir Simović kaže da bi mu bilo mnogo lakše da govori o zbornicima nekog drugog pesnika. Drago mu je što ne živimo u svetu koji je postao gluv za pesničku reč. Novica Petković, osnivač ovog projekta, bio bi zadovoljan danas kada bi video ovu kolekciju knjiga koju su sačinili njegovi nastavljači, njegovi najbolji učenici. Odnos prema kulturi, smatra Simović, danas je mnogo gori nego pre pedeset godina, kada je on ulazio u srpsku književnost. Tada je bilo dovoljno da objaviš jednu knjigu i da za tebe zna cela Jugoslavija. Danas, možeš da objaviš i dvadeset knjiga i nikom ništa. U Beogradu, već godinama, ne radi Narodna biblioteka Srbije, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti. To, jasno, pokazuje kakav je odnos države prema kulturi. Ali, to ne znači da od stvaralaštva treba odustati. On bi, veli, pisao pesme, eseje i drame i kada bi znao da to niko neće čitati.

A što se zbornika tiče, bio je iznenađen nekim analizama, jer su književni kritičari, u njegovom delu, otktrili i ono što on nije primetio. Značenje jedne pesme, dakle, nije za sva vremena. Ono se menja, u zavisnosti od okolnosti i vremena u kojem se čita. Svako novo čitanje može biti — nov doživljaj.

U pripremi je zbornik radova sa naučnog skupa "O pesmama i poetici Matije Bećkovića", a krajem godine, u Šapcu, biće održan naučni skup o poetici Oskara Daviča.

Z. Radisavljević | 12.06.2011 | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Propevalo-je-nase-jezicko-i-kulturno-pamcenje.lt.html)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:16:57 pm
*

ODABRANA DELA LJUBOMIRA SIMOVIĆA


U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu nedavno su  predstavljena Odabrana dela akademika Ljubomira Simovića, u dvanaest knjiga, koja je objavila "Beogradska knjiga". Opširnije Milena Gluvačević.

Srpski književnik i akademik Ljubomir Simović, u svom kritičkom javnom delovanju, uvek je bio i ostao na vrelom poprištu društvenih zbivanja.  Njegove pesme izazivale su političke bure, njegove drame talasale su društvenu svest, a  književna publicistika i smirena kritička esejistika bila je izraz moralne savesti i duhovne samospoznaje epohe. U matici društvenih potresa, koji su doveli do pada komunizma i poraza partijske civilizacije, Simović je hrabro istupio sa knjigama kritičke publicistike. Zanimljivo je da je ovo prvi put, da se celokupno delo jednog tako velikog pesnika, poznatog dramskog pisca, pronicljivog esejiste, pripovedača i dragocenog publiciste pojavilo u svoj punoći pred čitaocima. Sada se, prema rečima književnih kritičara, može steći pravi uvid u širinu, raznovrsnost, razuđenost i bogatstvo moćnog opusa Simovićevog dela. Njegova poezija je u znaku iznijansirane ironije, osobenog i dragocenog humora, poezija okrenuta čoveku, njegovom stradanju i njegovoj izdržljivosti. Prema rečima književnika Milosava Tešića, svi esejistički radovi Ljubomira Simovića pisani su tako da se s podjednakom pažnjom čitaju od početka do kraja. Sve je u njima je promišljeno i odmereno rečeno. Bez ikakve pesničke sujete, on piše i o pesnicima koji su mu, gotovo, vršnjaci: Ivanu V. Laliću, Jovanu Hristiću, Milovanu Danojliću, Branislavu Petroviću, Aleku Vukadinoviću, Matiji Bećkoviću. Govoreći o svom delu, Simović je istakao da se, pišući o slikarima i vajarima, nije pretvarao u likovnog kritičara ili istoričara umetnosti. Pisao je, kako kaže, kao neko ko voli sliku i skulpturu i ko u njima otkriva suštinske srodnosti sa pesništvom. Pišući o politici, nije se pretvarao u političkog analitičara. Pisao je kao pesnik koji se oseća dužnim da se javno usprotivi politici koja nas uvlači u sukobe sa susedima i sa svetom i sa samima sobom. Bilo čime da se bavio, naglasio je da je poezija  za njega uvek bila središte iz koga je sve polazilo, u kome se sve ukrštalo i u kome se, na kraju, sve sabiralo.

Deo teksta preuzet sa: Glas Srbije (http://glassrbije.org/index.php?option=com_content&task=view&id=26788&Itemid=30) | 05.01.2009.  




(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/LjubomirSimovic-odabranadela.jpg)




Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:17:25 pm
.


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:17:50 pm
*
Akademik Ljubomir Simović


KUDA IDE SRBIJA?

Uprkos stvarnosti koja nas okružuje, mi živimo u nekom ludačkom virtuelnom svetu, u kome se otkrivaju izvori nafte i podižu se Evropolisi, u kome se ujedinjujemo sa Grčkom ili Rusijom, u kome odolevamo divovima i sankcijama, u kome najteže poraze proglašavamo za najveće pobede, i u kome podizanje pontonskog mosta na Moravi proslavljamo kao podizanje Bruklinskog mosta.

Poraze koje smo doživeli poslednjih godina mogli bismo nabrajati sve do jutra, a da opet ne stignemo da ih sve nabrojimo. Ali sve razloge i uzroke za tolike poraze mogli bismo sažeti u jednu rečenicu: naši porazi proističu iz toga što smo svi — jedni na jedan, a drugi na drugi način - izgubili osećanje za realnost. Uprkos stvarnosti koja nas okružuje, mi živimo u nekom ludačkom virtuelnom svetu, u kome se otkrivaju izvori nafte i podižu se Evropolisi, u kome se ujedinjujemo sa Grčkom ili Rusijom, u kome odolevamo divovima i sankcijama, u kome najteže poraze proglašavamo za najveće pobede, i u kome podizanje pontonskog mosta na Moravi proslavljamo kao podizanje Bruklinskog mosta. Zato što smo izgubili osećanje za realnost, i što kao stvarnost prihvatamo nepostojeći svet režimske televizije, mi još nismo svesni ni onoga što nam se dogodilo, ni onoga što nam se sprema.

Čime, ako ne potpunim odsustvom osećanja za realnost, možemo objasniti to što smo se našli u ratu sa devetnaest članica NATO pakta? Čime se, ako ne odsustvom osećanja za realnost, može objasniti uverenje naših vođa da ćemo u tom ratu pobediti? Čime, ako ne potpunim odsustvom osećanja za realnost, možemo objasniti tvrdnju naših državnika i generala da su integritet naše zemlje, i njen suverenitet na Kosovu, sačuvani, uprkos činjenici da su naša vojska i policija Kosovo napustile, a da su tamo ušle strane trupe?

Za tim stranim trupama, i pod njihovom zaštitom, tamo su ušle i naoružane skupine kosovskih Albanaca, koje su u međuvremenu status terorističke organizacije zamenile statusom oslobodilačke vojske. Ta vojska je na Kosovu i u Metohiji zavela najstrašniji teror. Naša nemoćna vlast na taj teror nema nikakvog odgovora, osim verbalnog. I čime se, ako ne opet odsustvom osećanja za realnost, mogu objasniti pretnje naših političara i generala da će se naša vojska vratiti na Kosovo, da će tamo pobediti i NATO, i UČK, i zavesti red? Još nismo zalečili rane od jednog rata, a već izražavamo spremnost da uđemo u drugi, u kome bismo, bojim se, prošli gore nego u prvom. Umesto da pokušamo da se suočimo sa stvarnošću, mi smo od nje sve dalje.

* * *

Otkad je došao na vlast, ovaj režim ni u unutrašnjoj politici, ni u diplomatiji, ni u čemu osim u utvrđivanju svog monopola i položaja, nema nikakvu inicijativu. Nije teško pogoditi zašto je nema: nema je zato što nema nikakvu političku viziju. A kako opstaje na vlasti uprkos tome što nikakvu viziju nema? Opstaje zato što nama to odsustvo političke vizije ne smeta. Narod koji pristaje da živi bez struje, bez nafte, bez lekova, može da živi i bez političke vizije; to jest, bez ikakve predstave o svojoj političkoj budućnosti. A s narodom koji nema svest o svojoj političkoj budućnosti svi, i domaća vlast i strani svet, mogu da rade šta hoće.

Svi režimi pokušavaju da opstanu na vlasti poboljšavanjem stanja u državi. Režim koji upravlja našom zemljom pokušava da opstane na mnogo originalniji način: stalnim pogoršavanjem stanja u državi. Da bi održao neophodnu napetost u zemlji, režim bar deset godina nije pokušavao ništa da problem Kosova reši. Sada, kada je Kosovo, sa svojim požarima, otplovilo iz Srbije, režim, da bi održao napetost koja ga spasava, pokušava da aktivira rezervni požar u Crnoj Gori.

Nezadovoljstvo Crne Gore položajem u zajedničkoj državi jeste opravdano i razumljivo. Nije, međutim, razumljivo to što se u Crnoj Gori veruje da se njeni problemi mogu rešiti jedino napuštanjem zajedničke države. Tu se neizbežno nameću neka pitanja. Zar je u ovoj zajednici Srbiji bolje nego Crnoj Gori? Čega to Srbija ima što Crna Gora nema? I zašto bi Crna Gora trebalo da se odvaja od Srbije? Crnu Goru u težak i neravnopravan položaj nije dovela Srbija, nego je vladajući režim doveo u bedu i beznađe i Srbiju i Crnu Goru. Režim ne ignoriše samo prava, volju i interese naroda Crne Gore nego i Srbije. Srbija ima isto toliko razloga za nezadovoljstvo zajedničkom državom koliko i Crna Gora. I šta onda ove dve podjednako osiromašene i podjednako obespravljene republike treba da rade? Da li se katastrofalni potezi režima smeju koristiti kao izgovor za povlačenje novih katastrofalnih poteza? Ako nešto u zajedničkoj državi ne valja, onda to što ne valja treba menjati i popravljati, a ne svako nezadovoljstvo koristiti za pretnje otcepljenjem. Crna Gora ne treba da se deli od Srbije, niti Srbija treba da se odvaja od Crne Gore, nego obe zajedno treba da se oslobađaju režima koji im obema, otkad je zaseo tamo gde je zaseo, ne donosi ništa osim zavade, štete i nesreće!

Ni Srbiji ni Crnoj Gori, ni izbeglicama iz Knina ni izbeglicama iz Prištine, ni penzionerima ni studentima, ni inženjerima bez posla ni bolesnicima bez lekova, nikome u ovoj zemlji ne može biti dobro dok njom upravljaju oni kojima je lakše da izgube Kosovo nego da izgube vlast. I koji, radi očuvanja te vlasti, testiraju spremnost Rusije da zbog njih uđe u novi svetski rat, i koji su, kad im to ne pođe za rukom, spremni da potpaljuju male plemenske ratove, ne zato da bi sačuvali zajedničku državu nego zato da bi sačuvali vlast nad onim što od zajedničke države ostane!

* * *

Sve vreme govorim o gubitku osećanja za realnost, a sve vreme se pitam ne bismo li bili bliže istini ako bismo kazali da se tu radi o svesnom, otvorenom, bezočnom i sistematskom obmanjivanju naroda. Ako bismo prebrojali sve izgubljene godine, sve izgubljene prijatelje i saveznike, sve štete i nesreće, sve grobove i sve ruševine, videli bismo koliko nas je to obmanjivanje koštalo. I videli bismo, ako nismo videli dosad, kuda nas ono vodi. Nad ovim večerašnjim skupom lebdi pitanje: kuda ide Srbija? Zato što znamo kuda ide sa njima, moramo učiniti sve da put nastavimo bez njih. I kad bi kojim čudom hteli, i kad bi nekim još većim čudom umeli, oni za Srbiju ne mogu da učine ništa. Amerikanci o sudbini Kosova ne razgovaraju sa Slobodanom Miloševićem nego sa Hašimom Tačijem.

I zbog onoga što su dosad učinili, ali i zbog onoga što nisu učinili, današnji vlastodršci treba da odu. Tu, međutim, iskrsava jedan prolem koji nije neočekivan: oni neće da odu! Što je još gore, oni nemaju kuda da odu! Ovih dana se proneo glas da je jedan od stubova režima pao u nemilost i da je stavljen u kućni pritvor. A ko se od njih ne nalazi u nekoj vrsti kućnog pritvora? Taj kućni pritvor im je sve što imaju, i oni su spremni da ga brane svim sredstvima kojima raspolažu! Pred tom njihovom spremnošću mi smo zastali kao u nekoj vrsti nedoumice. Svi znamo šta treba uraditi, ali niko ne zna kako. Oni koji treba da odu koriste to naše neznanje da ostanu. Može li to tako trajati u nedogled — kada se zna kakve im se alternative nude, je li realno očekivati da ovaj režim pristane da sa vlasti ode mirno, legalnim putem, i na legalan način? Nije realno. Ali suština svih naših nastojanja i jeste u tome da se legalni načini i putevi učine mogućim i realnim! I obaveznim, i za one koji odlaze, i za one koji dolaze!

* * *

A jednoga dana, kada sve ovo bude prošlo — a proći će! — čudićemo se samima sebi kako smo sve to toliko dugo trpeli!

(Na skupu koji su Grupa 17 i Pakt za stabilnost Srbije organizovali 9. septembra 1999. godine u Velikoj dvorani Doma sindikata u Beogradu)

Vreme (http://www.vreme.com/arhiva_html/454/15.html) | 18.09.1999.


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:18:13 pm
**
U RAZGOVORU SA...
ZA ČASOPIS "DUGA" — 1990.


LJUBOMIR SIMOVIĆ:  
OPEVANJE SVETOSTI I ČESTITOSTI


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Ljubomir_Simovic_intervju_Duga.jpg)


I M A   L I   M I R A   U   K U Ć I

SIMOVIĆ Kosovski mit označava naše okretanje duhovnim visinama i izražava naše opredeljenje za najviše vrednosti, kojima se, kao odsutnim ili prisutnim, bavi i knjiga "Gornji grad". Kosovski mit, međutim, mnogi ne razumeju. To nerazumevanje prepoznajem i u čuđenju koje neki ljudi izražavaju: kako jedan narod može tako mazohistički proslavljati svoj najveći poraz? U proslavi kosovskog boja, u čuvanju kosovskog mita i kosovske legende, uopšte se ne radi o slavljenju poraza. Radi se, zapravo, o slavljenju pobede. Jer, glavna vest koju glasnik donosi iz kosovske bitke nije: "I pogibe srpski knez Lazare / i njegova sva izgibe vojska." Glavna vest glasi: "Sve je sveto i čestito bilo!" I kad se prošle godine proslavljalo šest vekova od kosovske bitke to nije bila proslava poraza srpske vojske nego proslava te svetosti i te čestitosti. Srbi su u kosovskom boju pokazali da kao jedinu moguću egzistenciju priznaju najvišu egzistenciju. Svest o toj egzistenciji je pobedonosna, i pobednička, a žrtvovanje je samo dokaz te pobede.

AĆIN U svojoj ste drami "Boj na Kosovu", pak, išli naročito za svojevrsnom depatetizacijom kosovskog mita...

SIMOVIĆ Sama kosovska bitka — sa mnogo pogibija, sa mnogo patetičnih opredeljenja, sa velikim i dramatičnim, herojskim gestovima — vrlo lako može da odvuče u patetiku. I to je prva opasnost koja vreba. Ono što sam ja i inače, bez obzira na tu opasnost, želeo da uradim jeste da sve u drami "Boj na Kosovu" deluje prirodno. Da ljudi govore i da se ponašaju prirodno, tako da i današnji čitalac ili gledalac jednog kneza Lazara, ili cara Murata, ili Obilića, može da doživi intimnije i prisnije, bez one distance s koje se posmatraju spomenici. Želeo sam da gledaoca dovedem u onu bližim junaka u kojoj se čuje junakovao disanje.


SRPSKA IZDAJA

AĆIN Kad govorite o aktualizaciji kosovskog mita, pri čemu je nemogućno ne osvrnuti se na pitanja o ugroženom identitetu, o izdaji i slično, šta biste rekli ko su danas "Brankovići" i "Levčam"? I nasuprot tome, šta bi u ovom času trebalo razumeti pod lazarevskim i obilićevskim opredeljenjem i žrtvovanjem?

SIMOVIĆ Govoreći otvoreno, srpski narod poslednjih decenija i nije imao nikoga drugog do Vukove Brankoviće i Levčanine. Sama ta činjenica je mogla da aktualizuje potrebu da se setimo onoga što su predstavljali knez Lazar ili Miloš Obilić. Naše vreme je vreme potpune moralne i duhovne razgradnje. U takvom vremenu nije ništa potrebnije nego setiti se jedne tako visoko moralne i visoko duhovne ličnosti kao što je bio knez Lazar, koja je simbol duhovne nadgradnje. Mislim takođe da je naše vreme — vreme velikog kukavičluka i da nije ništa prirodnije nego da u vreme kukavičluka oživi mit heroja.

AĆIN Utoliko pre kad je reč o današnjem problemu Kosova, o kosovskoj nesreći. Kao da je nekadašnja čestita i junačka rana i, po narodnom pesniku, duhovno uznošenje — to Kosovo postalo, da upotrebim uobičajeni, premda mi se čini i ne sasvim tačan izraz, rak-rana ne samo Srbije nego i Jugoslavije. Pa koliko je, po vama, današnje Kosovo rak-rana?

SIMOVIĆ Kosmet je rak-rana zato što tu zemlju, na kojoj je Srbija posejana, na kojoj je začeta, na kojoj je definisala i ostvarila sebe, i s koje se uznela, neko pokusava da nam oduzme. Mi to ne možemo da prihvatimo, jer bi to značilo potpuno odricanje od našeg identiteta, odricanje od naše istorije, odricanje od imena i prezimena koje smo zaslužili celom svojom istorijom. Na Kosmetu se, dakle, dovodi u pitanje ne samo jedan deo naše zemlje, nego i naše celokupno prošlo i buduće postojanje. Srbija bez Kosmeta, i srpski narod bez Kosova i Metohije, ne bi bili ista zemlja i isti narod. Zato je taj problem toliko važan i toliko težak. Na Kosmetu se dovodi u pitanje cela Srbija. Moram, međutim, da kažem da ja Kosmet doživljavam na još jedan način. Mislim da se u nesreći koja se tamo događa javlja i nešto pozitivno. Ta nesreća je konačno počela da budi i da osvešćuje srpski narod, i da ga mobiliše da se ponovo suoči sa nekim sa nekim egzistencijalnim problemima koje je organizovano zaboravljao.

AĆIN Šta podrazumevate pod organizovanim zaboravom?

SIMOVIĆ Mislim na to da je srpski narod na razne načine upućivan, potplaćivan, poučavan i naterivan da zaboravlja samoga sebe i sve ono što je predstavljao i potizao.

AĆIN Pa i u tom smislu bi se mogao sagledati čin izdaje o kojoj smo maločas govorili, za koju su krivi današnji Brankovići...

SIMOVIĆ Apsolutno. Ako govorimo o posleratno vremenu, ta izdaja je permanentna. Za srpske rukovodioce su skoro redovno birani oni koji su bili najspremniji da zaboravljaju interese srpskog naroda.

AĆIN Koga biste istakli istakli kao posebno zaslužnog za tragiku takve posleratne situacije?

SIMOVIĆ Ja nisam u prilici da merim da li je Janko krivlji od Marka. Ali mogu da kažem da je takozvana negativna selekcija bila jedan organizovan sistem, na koji su pristajali skoro svi oni koji su dolazili na vlast. U tom sistemu oni ili nisu mogli, ili nisu hteli, ili nisu smeli da se ponašaju drugačije nego onako kako im je diktirano. Međutim, bilo da nisu smeli, bilo da nisu hteli, bilo da nisu mogli — krivica je, na kraju krajeva, ista. Jer je rezultat takvog njihovog ponašanja isti: kapitulacija srpskog naroda. Mislim da se u jednom trenutku pojavila samo jedna svetla ličnost u srpskoj politici — to je bio Marko Nikezić — ali je on, upravo zato što nije pristajao da igra diktirane uloge, vrlo brzo onemogućen i smenjen. A usput je uspostavljena i "ravnoteža" sa hrvatskim maspokom.


SLOVENAČKE VRBE, USA DEMOKRATE

AĆIN S druge strane, Srbiji je nametnuto i ono što označavate kao "odgovornost najbrojnije nacije", iz koje je valjda proistekla i teza "što slabija Srbija, to jača Jugoslavija". Ima li ikakve nade da se takav odnos prema Srbiji prevaziđe?

SIMOVIĆ Kad sam rekao da je Srbija bila spremna da plati svaku cenu samo da se Jugoslavija sačuva, mislio sam i na tu spremnost Srbije da postane slaba. Slaba i kao privredni sistem, i kao država, i kao društvo. Spremna da pristane na povlačenje na svim frontovima samo da se sačuva mir u kući. U tome se stvarno nije moglo otići dalje nego što se otišlo. Da smo nastavili tim putem, mi bismo nestali, jer to je bio put potpunog iščezavanja sa istorijske scene. Prema tome, tu dileme nema: Srbija više nikad ne može da pristane na Jugoslaviju koja će biti jaka ili moguća na račun slabljenja i nestajanja Srbije.

AĆIN Takav odnos prema Srbiji očito nije od danas, niti odskora. Znamo da je stih "Srbe o vrbe" nastao još 1914. godine.

SIMOVIĆ A pisac te pesme, Marko Natlačen koji je Slovence pozivao da Srbe vešaju o vrbe, posle 1918. godine je postao ban Dravske banovine u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca! Znači, mi smo već tada bili skloni da zaboravljamn i da praštamo čak i te genocidne pozive na vesanje. Država koja je to zaboravila morala je propasti — kao što danas propada i država koja je bila spremna da zaboravi Jasenovac i crkvu u Glini.

AĆIN A što se tiče stiha "Srbe o vrbe", ako se to uopšte može i sme nazvati stihom, valjda je već tada rečito ilustrovao slovenački "humanizam". U jednom drukčijem smislu vi govorite o današnjem slovenačkom, "neravnnmernn raspoređenom humanizmu" baš kad je reč o Kosovu.

SIMOVIĆ Neprincipijelnost slovenačke politike se i pokazala upravo na Kosovu i Metohiji. Pokazalo se, naime; koliko je taj njihov humanizam nejednako raspoređen. Oni su se jako mnogo zalagali za ljudska prava Albanaca, ali ni jednom rečju niko u Sloveniji nije pomenuo stradanja i ljudska prava Srba i Crnogoraca. Slovenci su ostali gluvi na stradanje Đorđa Martinovića, ostali su nemi na pogibiju Dušana Milinčića, nisu reagovali na silnvanje devojčice od dvanaest godina, ili na paljevine sena i manastirskih konaka. Nisu reagovali na ubijanje stoke i sečenje voćnjaka... Zato što su ti voćnjaci, ta stoka, ti manastirski konaci, ta deca, i te žrtve, bili srpski. On nisu, kao mi, bili spremni da zaborave pesmu koja ih je pozivala da vešaju "Srbe o vrbe". Oni tu pesmu — pišući taj stih po zidovima — pevaju i danas.

AĆIN Naša odgovornost je utoliko veća ako se zna da se dugo nismo trudili da kosmetski problem svetu predstavimo u pravom svetilu. Naprotiv, uneta je velika zbrka zbog odomaćene upotrebe izraza čije značenje očito mnogima nije bilo jasno — a koji, u stvari, znači nešto potpuno suprotno od onoga što se misli — iredenta...


RAZARANJE DRŽAVE

SIMOVIĆ Da. To je bilo čak neukusno koliko se taj očigledno pogrešan termin koristio. Nikada neću zaboraviti 1981, kad su na Kosmetu krenuli veći neredi, i kad se Beograd napunio stranim novinarima. Jedan japanski novinar je, na jednoj konferenciji za štampu, vrlo učtivo pitao Dolanca šta znači reč iredenta, na šta mu je Dolanc arogantno odgovorio: "To možete da pogledate u svakom rečniku stranih izraza!" Očigledno da sam Dolanc nije ni otvorio taj rečnik, i da nije imao pojma šta znači reč koju tako samouvereno upotrebljava. S druge strane, kad su počeli razgovori u centralnim komitetima o Kosovu i Meohiji jedan bivši ministar inostranih poslova SFRJ, Miloš Minić... On je svo vreme govorio iridenta. Dakle, on ne samo što nije znao šta ta reč znači, nego čak nije znao ni kako se izgovara! I u tome se pokazuje na kom se nivou znanja, odnosno neznanja postavljao i rešavao kosmetski problem. —


(NE)RAZUMEVANJE EVROPE

SIMOVIĆ O Evropi se kod nas zaista nemaju prave predstave. Šta je Evropa? Šta je suština Evrope? Gde su granice Evrope? Znate, kazati da Evropa počinje od Minhena, ili, što je još smešnije, od Novog Mesta, znači odreći se grčke kulture. A kakva je to Evropa bez grčke i vizantijske civilizacije? Ja he bih voleo da živim u takvoj Evropi, jer bih se u njoj osećao manjim i siromašnijim. Kao sinonim evropske visoke civilizovanosti neki vide, pre svega, i isključivo, životni konfor i standard. Ali, Evropa nije svodljiva na to. Vizija Evrope kao malograđanskog raja nije nikakva vizija, nego kič. Oni Evropu ne poznaju i ne razumeju, pa, shodno tome, ne raziimeju, i ne mogu da prate, ni procese evropske integracije. To dokazuju upravo tim insistiranjem na dezintegraciji Jugoslavije.

AĆIN Ne u političkom nego u kulturološkom smislu kako vidite tu ujedinjenu Evropu, jer 1992. je na pragu?...

SIMOVIĆ Trebalo bi da naši gradovi tada budu prepuni knjiga na svim jezicima, da gledamo izložbe i pozorišta iz svih zemalja, da u izlozima i na pijacama nalazimo robu iz svih evropskih fabrika, fromažerija i vinograda... Trebalo bi da u Brisel ili Minhen putujemo kao što putujemo u Gornji Milanovac. I trebalo bi da svoja dela proveravamo u drugim i drugačijim sistemima vrednosti. Evropa bez granica je nešto što svako pametan sanja — da možete slobodno da putujete u Irsku, u Nemačku, u Francusku, bez mnogo procedura, bez zaustavljanja i pretresa na granicama, bez mnogo potpisa, pečata i taksenih maraka. .. Međutim, teško je nama iz ove mišje rupe — u koju je Jugoslavija poslednjih decenija pretvorena — da vidimo takvu Evropu i da u nju uđemo. Kako možemo govoriti o slobodnom putovanju u Švedsku ili Norvešku, kad je putovanje u gradove drugih jugoslovenskih republika danas opasno po vaše automobile i gume, a sutra će, kako se stvari razvijaju, biti opasno i po život?


PRIČA O OCU I KOPRIVAMA[/size]

AĆIN Evo prilike da već postojećem Odgovoru o majci dodate, po prvi put, i Odgovor o ocu...

SIMOVIĆ Moj otac je ostao bez oca 1916. godine. Imao je osam i po godina. Ostao je sa šestoro braće i sestara, i sa majkom a, kako je bio najstariji, morao je da preuzme na sebe brigu o porodici u tim ratnim uslovima. Tu počinje ona naša klasična priča o koprivi koja je othranila porodicu. Kako je porodica ostala bez ikakvih sredstava, moj tata se unajmljivao kod trgovaca i licidera, pa je po vašarima prodavao njihove proizvode. Posle je otišao u sirotinjski dom i u njemu je završio obućarski zanat. S jednim prijateljem je u Uzicu pre rata otvorio obućarsku radnju, taj prijatelj ga je prevario, ostavio ga je praktično bez icega. Mislim da se tata nikada od toga nije oporavio — ne od te finansijske propasti, nego od tog razočaranja u prijatelja. I prešao je pred rat da radi u "Vojnoj odeći", u Požegi. Sećam se da je svakog jutra iz Uzica putovao u Požegu. Onda je došao rat. Tata je za vreme rata nekad bio hapšen, nekad je bio teran na prinudni rad. U međuvremenu je otvorio svoju radnju, kod čuvene turske Kamene ćuprije, koju su Nemci, krajem rata, srušili. Posle je tata bio jedan od osnivača obućarske zadruge, no vrlo brzo se teško razboleo i otišao u penziju. Eto, to je ta priča, koja nije ni mnogo zanimljiva, ni mnogo vesela. No, ja sam sa tatom imao posebno komplikovan odnos. Tata je bio jako strog čovek. Sećam se, opsesivno sam želeo da me tata odvede u šetnju, da mi napravi zviždaljku od vrbe ili da mi perorezom "išara" prut. Ta mi se želja nikada nije ostvarila. Tata je uvek bio na nekoj distanci, koju nisam razumeo, i koja mi je smetala. Međutim, uvek, u najtežim situacijama, on mi je davao presudnu podršku. Ali onu običnu, svakodnevnu komunikaciju, mi nismo imali. Ta komunikacija se uspostavila mnogo kasnije, na krajnje neobičan način. Veoma rano, ja sam počeo da zapisujem svoje snove. Deo tih zabeležaka, pod naslovom "Snevnik", objavio sam pre nekoliko godina u časopisu "Delo". Pročitaću vam jednu kasniju zabelešku, o jednom kasnijem snu, u kome se ta komunikacija sa ocem ostvarila na čudesan način.

Tata je u januaru 1988. godine otišao u bolnicu. Bio je jako bolestan i videlo se da će da umre. Dok je bio u bolnici, ja, na izmaku jedne februarske noći, sanjam da dolazim u stari stan mojih roditelja na Rosuljama, to je jedan kraj u Uzicu, i sa zaprepašćenjem vidim da je tata pobegao iz bolnice! Neobrijan je, ima na glavi neki zeleni šeširić: Ležeći na leđima čepa neko drvo, stegavši ga obema ispruženim nogama. Strepim da će tako sam sebi odseći nogu, i čudim se kako posle skoro mesec dana gladovanja — pošto je u bolnici živeo od infuzija — može tako snažno da zamahuje sekirom. Brat mi kaže da je tata iz bolnice izašao jutros i žali mi se: "Neće ništa da jede." Ja tatu pitam: "Tata, zašto ništa ne jedeš?" a on mi odgovara: Jedem pomalo, samo još nisam elegantan." Tu se san završava.

Istog jutra, rano, telefoniram bratu da čujem najnovije vesti o tatinom stanju. Brat je već bio u bolnici i priča mi kako je tatu presvukao, kako mu je dao onu bolničku, neispeglanu i pocepanu, pidžamu. I priča mi kako je tata dlanom pokušavao da izgladi nabore na pidžami i kako je pritom rekao: A kako sam ja nekad bio pedantan!"

Tako se, eto, komunikacija sa ocem ostvarila u nekom potpuno drugom svetu, na nekom drugom jeziku, na neki drugi način, na nekim drugim linijama i vezama. Kada je tata, krajem februara, umro, imao sam neko čudno osećanje. Pošto su moji dedovi poumirali mnogo pre nego što sam se ja rodio, nisam imao to iskustvo sa umiranjem nekog od svojih predaka. Tata je u tome, za mene, bio prvi. I kad je umro, ja sam, pored žalosti, imao i snažno osećanje da od tog trenutka moja porodica i ja u nekom drugom svetu imamo nekoga koće da nas zastupa. Tako sam u oca projektovao neke veoma drevne i veoma komplikovane sadržaje. I tako tu očevu zaštitu više osećam sada, kad je on mrtav, i kad sam ja zreo čovek, nego onda kad sam bio dete, a on živ i u punoj snazi.


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:18:37 pm
**
nastavak


BRATOUBILAČKI RAT

AĆIN Rekoste da vam je otac za vreme rata povremeno hapšen i slat na prinudni rad. Ko ga je hapsio?

SIMOVIĆ Nemci. Oni su građane, kao taoce, hapsili veoma često. Sećam se da su se građani od tih hapšenja krili kod jednog užičkog trgovca, Andrije Mirkovića. Njegov zet je bio Nemac, koji se pokrstio i posrbio. Zvao se Lautner, ali je uzeo ime Miloša Vojinovića. Bio je istaknuti ljotićevski oficir, i poginuo je u borbi sa četnicima. Valjda je preko njega Andrija Mirković saznavao kad će da budu te racije. Građani su odlazili i provodili noć kod njega, dok opasnost ne prođe.

AĆIN Eto, kakva je samo nepravda naneta vašem ocu. U vreme kad ste žestoko napadani zbog "Istočnica", govorilo se da je vaš otac bio četnik i da zbog toga zagovarate "izmirenje grobova"...

SIMOVIĆ Spomenuli ste nepravdu. Nepravda je učinjena već prema tom trgovcu, Andriji Mirkoviću. Njega su, verovatno zbog njegovog zeta, partizani streljali posle oslobođenja Uzica. Tako taj čovek, koji je spasao mnogo života, i koji bi možda zasluživao i neki spomenik, možda nema ni grob.

AĆIN U "Moćnicama", jedan od ženskih likova, vaša Kopiluša, kaže: "Kainu rađam Avelja, Avelju Kaina." Vaš odnos prema našem građanskom ratu je nedvosmislen: besmisao bratoubilačkog rata proistekao iz naših deoba... Pa ipak, i danas, gotovo pola stoleća posle krvavih i počesto besmislenih obračuna među Srbima — a nije reč ni samo o njima — ideologije i mržnje pogađaju život preko mrtvih, htele bi da kontrolišu prošlost, htele bi da nadziru sadašnjost, pa i da nam, i dalje, kroje budućnost. Odlučuju o grobljima...

SIMOVIĆ Mislim da mi ništa nećemo moći da učinimo ako nastavimo drugi svetski rat, ako ga konačno jednom ne prekinemo. Građanski rat je bio naša velika nesreća. Mislim da je više ljudi izginulo u međusobnim borbama, nego u borbama protiv okupatora. Ja sam u "Istočnicama" pisao o jednoj bici između partizana i četnika, koja se septemba 1944. godine odigrala na Jelovoj Gori. To je bila strahovita bitka. Pazite, to je 1944. godina, kad je Srbija prepuna nemačkih, bugarskih i mađarskih divizija. I tada, kad je Jugoslavija prepuna stranih armija, Srbi se na Jelovoj Gori tukli međusobno, u jednoj krvavoj borbi u kojoj na obe strane gine ogroma broj ljudi! I u kojoj nema ni jednog jedinog stranog vojnika! To je nešto nad čime svako mora da se zamisli. Čovek ne mora da bude pasnik da bi ga takva činjenica i potresla i uplašila, i zabrinula. Na primeru te borbe može se pokazati dokle je išlo to naše raslojavanje. Tu su se Srbi tukli podeljeni na četnike i partizane. Ali, to nije bila jedina podela. Tada su ljotićevci hteli da pomognu četnicima da zaustave prodor partizana i poslali su im svoju artiljeriju. I ta artiljerija je došla na neko brdo kod četničkog poručnika Račića, koji nije trpeo ljotićevce...

AĆIN Zašto?

SIMOVIĆ Zato što su ljotićevci bili fašisti. I Račić je ljotićevcima rekao: "Vidite li ona sena onom brdu? Gađajte iz topova ta sena." Oni su gađali. Pogodili su i popalili ta sena. Račić je rekao: "Izvršili ste zadatak — možete da idete!" Račić je, dakle, svoju vojsku u najkritičnijem trenutku lišio artiljerijske zaštite, zato što nije hteo da je primi od fašista. To neosporne govori o nekom moralu, ali govori i o našoj nesrećnoj i tvrdoglavoj spremnosti da delimo čak i onda kad nam od sloge zavisi i goli život.

AĆIN Zanimljivo je da je i onaj malopre spominjani Lautner bio ljotićevac...

SIMOVIĆ I to, kao što rekoh, veoma istaknuti ljotićevac. Očito je da je to bio nemački čovek. Ja ga, međutim, pamtim po nečemu drugom. Zbog njega sam kao dete dobio valjda najveće batine u svom životu. Naime, tata me je poslao da kupim novine, i trebalo je da se kući vratim najviše za pola sata. Međutim, prelazeći preko užičke Žitne pijace, uleteo sam u toržestvenu pogrebnu svečanost. Žitna pijaca je bila prepuna naroda. Video sam mrtvačke kovčege podignute jako visoko, oko kojih su gorele neke džinovske svece i baklje. Bila je to sahrana ljotićevaca, koji su izginuli u borbi protiv četnika u Sečoj Reci. Za dečje oči to je bio jedan grandiozan, mističan spektakl, uopšte nisam osećao kako vreme prolazi, tako da sam se kući vratio tek negde oko podne. Naravno, zbog ratnog vremena roditelji su bili zabrinuti, i tu zabrinutost su iskalili debelim prutovima...


NACIONALNO POMIRENJE

Kasnije, sedamdeset i neke godine, sreo sam na Jelovoj Gori jednog seljaka iz Seče Reke, koji je u vreme te bitke bio dete, kao i ja. On mi je ispričao kako se ta bitka između četnika i ljotićevaca odigrala, i kako je taj Lautner poginuo. Priča je strašna: "Lautnera četnici nisu ubili, nego su ga uvatili živog. Uzeli mu prsten i sat, i gurnuli ga 'vako, du, u kamion. Polili ga benzinom i zapalili." — "Živog?" — "Živog!"

Onda mi je pričao kako je taj sukob bio žestok. I pričao mi je o nekom Miroslavu Gligorijeviću, četniku: "Miroslav Gligorijević je popio pokila rakije. Stavio oko pojasa sedam bombi, a dve uzo u ruke i vikno: "Majku vi vašističku!". Pa baci bombu na borna kola i ošteti ih, onda skoči na borna kola i ubaci bombu unutra. Onda se privuče dućanu, gde su ljotićevci imali dva topa, i ubaci bombe. Videli smo samo kako krov ode uvis. Ranjen se dovuko do mog oca da ga operiše (jer otac mi je bio bolničar u prvom svetskom ratu), ali otac nije imao čime da ga operiše, nije imo instrumente, samo jedne makazice sa solunskog fronta — i danas ih čuvam. I gorele su! I tu Miroslav izdane. Mi smo izbrojali sedamdest tri mrtva ljotićevca, a mlogo ih je i pobjeglo."

Eto, kako su izgledala naša raslojavanja. Koliko samo srpskih vojski možete da izbrojite za vreme ovog rata u Jugoslaviji. Prvo, Srba je, naravno, bilo u partizanima — oni su činili najveći deo partizanskih jedinica; bilo ih je u ljotićevcima, bilo ih je u nedićevcima, bilo ih je u takozvanoj poljskoj straži, bilo ih je u četnicima. Pa i četnici su se delili na mnogo frakcija, koje su takođe između sebe ratovale. Pišući knjigu "Putujuće pozorište Šopalović" iščitavao sam "Novo vreme" iz '41. godine i smejao sam se tekstu o nekom poručniku Putiću — koga jure i Draža, i Nemci, i partizani! Tu se nije znalo, što se kaže, ni ko pije, ni ko plaća. mislim da je ta naša srpska nesloga, spremnost da se pri najmanjoj razlici najviše zavadimo i yakrvimo naša najveća nesreća. Zahvaljujući takvom svom mentalitetu i takvim svojim odnosima, mi smo bili jako pogodni da nas drugi — čak i manji, i slabiji od nas — posle svih naših sjajnih pobeda, upotrebe, zloupotrebe, i da nas potčine svojim interesima. Nesloga je prva i najveća bolest od koje treba da se lečimo. Bez tog nacionalnog pomirenja nema nam ni napretka ni opstanka.

AĆIN Draža Mihailović! Sada čitamo o pokušajima da mu se, kao "čiči srpskom", podigne spomenik. Da li ga je zaslužio?

SIMOVIĆ Nisu u pitanju spomenici, nego istorija. Da pobednici pišu istoriju, to jest da je istorija koja nam se nudi pisana pristrasno, mi znamo bolje nego iko. Naša novija istorija će morati da se piše ispočetka, na osnovu novih istraživanja. Istoričar ne može da piše "u prisustvu vlasti". Sve što je mistifikovano moraće da se demistifikuje. I zbog mentalnog i nacionalnog zdravlja, i zbog čistih računa. Očito je da će učešće mnogih ličnosti u našoj novijoj istoriji morati da bude revalonzovano. Koliko će daleko ta revalorizacija ići — to jest da li će se neki spomenici rušiti, a neki podizati — moraće da zavisi samo od golih činjenica. Kao što se traži preocenjivanje uloge Josipa Broza, koji je do juče bezgranično slavljen, tako će morati da se preocenjuje uloga svih ostalih učesnika u tom nesrećnom ratu. Bilo bi, međutim, tragično ako bismo, isterujući stare nepravde, stvarali nove.


TITOVE TOPONIMIJE

AĆIN Spomenuste Broza — do juče bezgranično slavljenog. Koliko li se samo mesta kod nas "diči" njegovim imenom! Zalažući se da se Uzicu vrati njegovo izvorno ime, kažete: "Stara imena trebalo bi da budu zaštićena kao i stare crkve." Čini mi se kao da pritom zaboravljate da su čak i stare crkve naši pobednici rušili, i još ruše: nedavno crkvu na Primorju...

SIMOVIĆ Kod nas nije zaštićeno ništa! Znate, u političkoj, a pogotovu u kulturnoj istoriji jednog naroda, neke stvari bi morale da budu neprikosnovene. Pazite, mi raspravljamo o opasnostima koje prete Studenici, Morači, Rači na Drini, Pećkoj patrijaršiji, ili Gornjaku... A o tome se ne može raspravljati! Te crkve mogu da imaju samo jedan status — status neprikosnovenosti! Ista je stvar i sa toponimima. Zalagao sam se, kao što ste rekli, da se Užicu vrati njegovo staro ime, to jest da se ono zove jednostavno onako kako se zvalo kroz toliko vekova...

AĆIN Doista je besmisleno da se tako starom nazivu, i to gradu kojeg vi pamtite kao nalik žanr-scenama holandskih slika iz 17. veka, dodaje ime koje mu samo kvari izvornu lepotu...

SIMOVIĆ Upravo sam to hteo i da vam kažem. Na inicijativu užičkih građana da se Uzicu vrati staro ime, reagovali su borci, koji su tražili da Uzice ostane Titovo, i koji su taj zahtev argumentovali tvrdeći da se ime ne može menjati dok se prvo ne vidi kakva je bila Titova istorijska uloga, i dok istorijska nauka ne oceni njegovo delo. U toj njihovoj argumentaciji postoji jedna velika pogreška. Prvo, istina o jednoj istorijskoj ličnosti nikada ne mora biti definitivna, i za sva vremena, pa ma kakva bila. Svaka generacija će ponovo morati da preocenjuje, sa svojih tačaka gledišta, sa svojim iskustvom i sa svojim znanjima, svaki događaj i svaku ličnost iz prošlosti. Može se desiti da jedna ličnost u jednoj generaciji bude ocenjena pozitivno, ali da druga generacija nađe razloge zbog kojih će tu istu ličnost i te iste događaje ocenjivati negativno. Ime grada se ne može menjati sa promenama istorijskih ocena. Sada se u Užicu i dalje insistira na toj inicijativi — koju smatram i zdravom i prirodnom, i koju podržavam. Ljudi traže referendum na kome će građani odlučiti kako će se Užice zvati. Mislim da je i organizovanje tog referenduma pogrešna stvar, jer za ime jednog grada se ne glasa. Pogotovu se ime jednog grada ne može prepustiti odluci jedne generacije građana. Umesto referenduma, opština treba da održi sednicu na kojoj će ukinuti odluku one opštine iz 1946. godine, a ukinuće je na osnovu činjenice da je ta odluka bila nelegalna, jer niko nema pravo da menja imena gradova. Ime grada je nešto što su sadašnji Užičani nasledili i što treba da prenesu i svojim unucima. Užice treba da se zove Užice dok god bude postojalo. Njegovo ime, dakle, treba da bude neprikosnoveno. I u te neprikosnovene stvari se ne sme dirati, bez obzira čije je ime gradu pridodato, i bez obzira na to kako mi ličnost o kojoj se radi ocenjujemo: pozitivno ili negativno. Ovde se radi o vrednostima koje su iznad toga. I to uopšte ne mora da se shvati kao gest protiv Tita.

AĆIN A dokle ide ludilo "komunističkih vernika" svedoče i predloži posle Brozove smrti da se gradovima daju imena njegovih sinova, zatim da se Jugoslavija zove Titoslavija...

SIMOVIĆ Oskar Davičo je u jednoj svojoj poemi Jugoslaviju nazvao Titoslavijom.


IDEOLOŠKE UDVORICE

AĆIN Taj apsurd se uvećava kad se zna da je Kosovskoj Mitrovici — koja nosi ime pravoslavnog sveca Dimitrija — dodato ime komuniste i ateiste...

SIMOVIĆ A pritom niko nije znao šta je uradio prekrštavajući Kosovsku Mitrovicu. Ona je, kao što ste naveli, dobila ime po svetom Dimitriju, i zvala se Dmitrovica. Ono d — kao teško izgovorljivo — vremenom se izgubilo, pa je ostalo samo Mitrovica, ali u tom toponimu je ostalo zapisano sećanje na svetog Dimitrija. Ljudi koji su Mitrovici dali ime Titova Mitrovica uopšte se nisu udubili u značenje tog imena, nego su mu mehanički prilepili drugo, tako da su se u jednoj sintagmi našli komunistički ateista i pravoslavni svetac. Ja sam doista siguran da je do takvog nespojivog spoja došlo na osnovu besprimernog neznanja, što ne samo da ne opravdava nego još više optužuje onog ko je to uradio. Ovde je reč o nečemu što ne sme da se ne zna. Evo i sada, kad se govori o Golom otoku, jedan od tadašnjih najviših rukovodilaca — da bi skinuo krivicu sa sebe — kaže: "Ja nisam znao za Goli otok!" A bio je na tako visokoj dužnosti da je to morao znati, i za to, prema tome, biti i kriv. A ako za tako krupnu stvar, budući, na tako visokoj dužnosti, nije znao — kriv je što nije znao! Kako je uopšte vršio svoju visoku dužnost, ako nije znao za tako nešto? Šta je znao, ako to nije znao? Eto, na tom nivou neznanja i neodgovornosti odlučivalo se o našoj judbini...

AĆIN Nije znao ni Edip šta čini, no prihvatio je krivicu i tražio kaznu... Spomenuli ste Davičovu poemu u kojoj govori o Titoslaviji. To je dobar povod da nešto kažete o ideološkoj poeziji...

SIMOVIĆ lma pesnika i pesnika. Ako je neko pesnik ne znači automatski da je čist od nekih mana i da je otporan na neka iskušenja. Kao što znate, ja sam o tome govorio na simpozijumu na temu novija srpska književnost i kritika ideologije, održanom u Srpskoj akademiji nauka. Ja sam tu temu sagledao iz drugog ugla: poezija ne kao kritika, već kao apologija ideologije. Kod nas se nedavno pojavila i jedna antologija udvoričke poezije, koja je jako tanka u odnosu na sve ono što je zaslužilo da u nju uđe. Meni je bilo zanimljivo to što su ti pesnici, slaveći vođe — u našem slučaju slaveći Tita, dakle jednog ateističkog vođu — upravo koristili religijske simbole. Dakle, ateisti su se prema svom vođi ponašali kao najekstremniji religiozni vernici prema svom Bogu. To mi je bilo interesantno i kao psihološki, i kao moralni problem.


ČOVEK ILI SVETAC

AĆIN A kakvo je vaše mišljenje kad je o samom Brozu i njegovoj eposi reč?

SIMOVIĆ Ono što smo nasledili od Titove epohe može se nazvati blokadom — blokadom rasprava, blokadom mišljenja, blokadom ispitivanja različitih puteva, različitih mogućnosti organizovanja, življenja ltd. Jednostavno, blokadom razvoja. Njegova vladavina je bila jedan jako dug monolog u kome je jedan čovek govorio a svi drugi su slušali. Na neki način, taj monolog kao da se nastavlja i danas. I ta blokada kao da traje i danas.

Neposredno posle Titove smrti govorilo se da je on "najveći sin naše prošlosti, naše sadašnjosti i naše budućnosti". Narod koji kaže tako nešto sam je sebe osudio na propast. Jer ako je najveći sin već postojao, i ako više nikad ne može postojati niko bolji i veći, znači da nam preostaju samo urastanje, degeneracija i nestajanje.

Isto je tako besmislena i parola: "I posle Tita — Tito!" Ona me je uvek podsećala na priče o tome kako čoveku i posle smrti rastu nokti i kosa... Mislim da se svega toga — uza sve te otvorene razgovore, kritike i demistifikacije ne oslobađamo ni dovoljno brzo, ni dovoljno energično. To oslobađanje nam ostaje kao zadatak koji treba da se dovede do kraja. Međutim, mislim da pravu kritiku Tita i njegove vladavine mogu da izreknu tek nove generacije — one koje svoj moral nisu potrošile u ćutanju pred živim Titom.

SIMOVIĆ Rekoste da vas parola: "I posle Tita — Tito!" podseća na priču da čoveku i posle smrti rastu nokti i kosa. Da, ali samo četrdeset dana, ali ne i narednih četrdeset godina!

SIMOVIĆ Zato je naša situacija toliko i morbidna. Zaista ima nečeg nekrofilnog u atmosferi.

AĆIN Karakteristično je u tom smislu vaše iskustvo urednika za poeziju I programa Radio Beograda — kad vam je bilo zabranjeno da emitujete pesme u kojima se spominju bolest, smrt, patnja, noga...

SIMOVIĆ Da, jer se strahovalo da sve to može da se tumači kao aluzija na bolesnika. —


SVEST O SEBI[/size]

AĆIN Jednom ste rekli da ste pišući "Istočnice" u stvari rešavali odnos između istorije i poezije. Kako danas vidite taj odnos između istorije i poezije?

SIMOVIĆ Sve može da bude polazna tačka za pesmu, čak i neki istorijski događaj. Međutim, problem nije u tome od koje ćete tačke poći, nego koliko ćete se od nje udaljiti. U "Istočnicama" sam se bavio maločas pomenutom bitkom između partizana i četnika na Jelovoj Gori, u septembru 1944. godine. Ali, ta bitka je meni bila samo polazna tačka za nešto mnogo važnije od same te bitke i od sudbine njenih učesnika. Sećate se da ja u scenu te bitke dovodim i bogove, i komandante, i vojske, ali da su glavne ličnosti ove knjige žene — Kopiluša, Stočanica, Švalja... Meni se, kao što znate, zameralo što mirim četnike i partizane, što hoću da izmirim zavađenu i mrtvu braću, i što pritom uopšte ne vodim računa o ideološkim razlikama između te mrtve braće. Ne mogu se te ideološke razlike odneti i u zagrobni svet! Ja ne bih ni bio pesnik da su moj problem ideološke diferencijacije. "Istočnice" vode računa o jednoj drugoj, važnijoj i dramatičnijoj diferencijaciji — a to je diferencijacija između života i smrti. Dok se njihova braća i muževi tuku u jednom ideološkom ratu, ove žene vode jednu važniju bitku — bitku protiv ništavila, protiv jalovosti, protiv pustinje, bitku protiv nepostojanja, bitku za egzistenciju. A s tim smo otišli veoma daleko od istorijskog događaja od koga smo krenuli.

AĆIN S druge strane, vama ipak nije strana ni takozvana politička poezija. Vaša knjiga "Um za morem" je direktna reakcija na ono što se u novije vreme dešava na Kosovu.

SIMOVIĆ Ta knjiga je bila direktna reakcija na kosovske događaje. Tu knjigu sam napisao tokom '81, i '82. Objavljena je kod mog dragog izdavača Miroslava Jošića Višnjića, kod koga sam '83. godine objavio i "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj". Na kosovske događaje sam reagovao zato što mislim da poezija ne sme da ostane gluva za nečiju nesreću i tragediju. To jeste knjiga u kojoj sam se najviše približio politici, međutim, moji motivi za pisanje ovih pesama nisu bili politički. Kao što sam malopre rekao, sve može da bude polazna tačka za pesmu, pa, prema tome, to može da bude i politika, ali je važno što dalje otići od te polazne tačke. Politiku kao materijal za pesmu ja ne odbacujem, ali sam protiv toga da pesma, koja se političkom činjenicom koristi kao materijalom, i sama ostane samo politička činjenica. —

Ono što nam se događa može tu pesmu da aktualizuje na onaj način koji ona nije ni želela ni prizivala. Uvek su prisutne pretnje koje će nas naterati da kantar pretvorimo u štit, a pogotovu danas kad vidimo na koji se način raspada ova zemlja. Mi smo u jednom trenutku svoga slepila, svoje plemenitosti, svoje velikodušnosti — ali i svoje gluposti — bili spremni da zaboravimo Jasenovac i Jadovno, i crkvu u Glini, a sve to ponovo može da nam se dogodi... Mi moramo da uzmemo vrlo ozbiljno sve ono što se danas dešava, i moramo da budemo spremni da odgovorimo na sve moguće loše posledice po srpski narod i u Srbiji, i u drugim krajevima. Mi moramo da branimo svoj identitet, moramo da branimo svoju egzistenciju, i mi to moramo da branimo nezavisno od toga da li je u Hrvatskoj na vlasti bivši komunista Tuđman, ili sadašnji komunista Račan — čak i bez obzira na to ko je na vlasti u Srbiji. Identitet Srbije ne može zavisiti od toga da li je njen predsednik radikal, demokrata, komunista, liberal ili neko drugi. Mi moramo da budemo svesni da se neke stvari moraju čuvati i braniti u svim okolnostima... —


"U posleratnom vremenu srpski narod je na razne načine upućivan, potplaćivan, poučavan i naterivan da zaboravlja samoga sebe i sve ono što je predstavljao i potizao. Izdaja je bila permanentna. Za srpske rukovodioce su skoro redovno birani oni koji su bili najspremniji da zaboravljaju interese srpskog naroda."

"Pesnici su, slaveći vođe — u našem slučaju slaveći Tita, dakle jednog ateističkog vođu — upravo koristili religijske simbole. Dakle, ateisti su se prema svom vođi ponašali kao najekstremniji religiozni vernici prema svom Bogu."


Intervju za časopis "DUGA" — 1990. | Razgovarala: Zdenka Aćin | Snimak: Milinko Stefanović

[Postavljeno 07.03.2009]


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:19:01 pm
*
Intervju — Akademik Ljubomir Simović


SRBI NA KRAJU MILENIJUMA
 
Šta se dešava u pesničkoj radionici tvorca "Istočnica"? — Zašto Beograd, iako duhovno i materijalno osiromašen, ostaje evropski grad? — Kakav je učinak političara na vlasti i kuda će ih odvesti trka za privilegijama? — Na koji način se može popraviti položaj naroda koji je izgubio svoje mesto u svetu?

Ljubomir Simović nije od onih pisaca koji se ustežu od izjašnjavanja o glavobolnim nacionalnim, državnim i političkim poslovima. Poznat po odrešitim i preciznim formulacijama, on je govorio najčešće sa jakim razlozima, u izrazito lepim ili izrazito nelepim prilikama.

Ni sada Simović ne govori radi govorenja. Ovo što sledi jeste, u stvari, odgovor velikog pesnika i dramatičara na pitanje: Ima li nade za Srbe i Srbiju na izmaku dvadesetog veka.

Jedna od Vaših pesničkih knjiga, "Istočnice", bila je svojevremeno politički slučaj. Šta ste kao pesnik doživeli na putu od "Istočnica" do najnovijih knjiga, "Snevnika" i "Ljuske od jajeta"?

■ Godine 1992, u knjizi Igla i konac, objavljena je, kao što je uobičajeno, i Beleška o piscu. Dopunjena i proširena, ta beleška će biti ponovljena i u mojim Sabranim pesmama, koje treba da izađu krajem januara. Tu belešku pominjem zato što su u njoj naslikane okolnosti u kojima sam proveo svoj život i pisao svoje knjige. A te su okolnosti zajedničke svima nama. Na neki način, u toj belešci o piscu dat je i žalosni rezime naših života.

To je, dakle, i kratka istorija opšteg propadanja?

■ U toj belešci ukazujem na činjenicu da grad u kome sam se rodio, Užice onakvo kakvo je nekada bilo, više ne postoji. Ni tablica od škriljca, na kojoj sam u prvom razredu osnovne škole učio da pišem, takođe više ne postoji. Ni računaljka na kojoj sam učio račun, ne postoji. U Beogradu sam kasnije diplomirao na katedri za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Ni taj jezik, ni ta književnost, danas ne postoje. Godine 1983, posle hajke na Istočnice, koju pominjete, tadašnji organizacioni sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, hvalio se, u jednom intervjuu, kako je ta hajka bila odlično organizovana. Danas ne postoje ni taj Savez komunista, ni taj Centralni komitet, ni taj organizacioni sekretar. Za svoje knjige sam, pored ostalih, dobio i Oktobarsku i Sedmojulsku nagradu. Ni te dve nagrade više ne postoje. Ni država u kojoj sam se rodio, i dugo živeo, Jugoslavija, danas ne postoji. Mnogi delovi te države postali su inostranstvo. Sve oko nas se raspada i nestaje bez traga. U tom sveopštem raspadanju svega izoštrava se Helderlinov stih, koji kaže da "ono što traje zasnivaju pesnici".

Hoćete da kažete da vas pesnički posao spasava od rđave svakodnevice?

■ U svetlu tog Helderlinovog stiha, a ne u svetlu hajki i incidenata, čiji inventar nikada nisam pravio, treba gledati i pesnički posao. Što se mene lično tiče, posle Istočnica, i svega što se sa njima događalo 1983, nastavilo se ono što je počelo davno pre svega toga. Nastavio je da se proširuje raspon mojih interesovanja i tema. Grubo govoreći, taj raspon bi išao od knjige Galop na puževima, koja govori o našoj realnoj stvarnosti, do knjige Snevnik, koja govori o snovima. Tu su i drame, napisane posle 1983, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu, kao i knjige pesama, Gornji grad, Igla i konac i Ljuska od jajeta, koje sve te stvarnosti pokušavaju da obuhvate, i izraze.

Ima veoma darovitih pesnika koji sjajne slike i prosvetljenja u svojim stihovima zatrpavaju rečima bez nosivosti. Kod Vas nema nepotrebne reči, nepotrebnog znaka. Kako se to postiže? Postavljajući Vam ovo "nepotrebno" pitanje, u stvari, pitam o Vašoj književnoj radionici.

■ U našem narodu postoji lepa izreka, koja kaže da voda nema praznika: ona nikad, ni na Božić, ni na Uskrs, ne prestaje da teče. Tako je i sa pesničkom radionicom: ona se nikad ne gasi i ne zatvara. Setite se one čuvene anegdote, koja se, ako se ne varam, vezuje za Sen Pola Rua. Kad bi polazio da spava, on bi na vrata okačio papir na kome je pisalo: "pesnik radi"! I to nije nikakav vic, nikakva ekstravagancija. Pesnik je, na neki drugi način, budan i kad spava. U svom pesničkom iskustvu, i u svom razumevanju pesničkog stvaranja, kao vrlo važan trenutak smatram onaj u kome sam shvatio da je inspiracija u stvari permanentna koncentracija...

Inače, pesnička radionica je u isto vreme i isposnica, i raskrsnica. Ona je i neko veliko skladište, u kome se skuplja sve, sa svih strana. U toj radionici pesnik čuva sve što nađe, jer nikad ne zna šta će mu za šta zatrebati. Nikad se ne zna u kakvo se blago može pretvoriti neka bezvredna stvar. Nešto, što ne treba nikome, u pesmi se tako preobrazi da postane potrebno svima... Pesnik ne zna gde mu se šta u toj radionici nalazi, i čega sve u njoj ima. Ali neka davno zaboravljena slika, baš onda kad je potrebna, sama izađe na videlo i dođe na svoje mesto.

I biva, kao što kaže Branko Miljković: "Nadmudrila me je pesma koju sam izmislio..."

■ U mojoj pesmi Sveta zemlja, u knjizi Gornji grad, pojavljuju se merdevine naslonjene na stog sena. Lestvice su naslonjene na stog sena i u jednoj Mandeljštamovoj pesmi. Vidimo ih i na Bošovoj slici Kola sena. Ali te merdevine u moju pesmu nisu došle ni iz Mandeljštamove pesme, kako bi mogli pomisliti istoričari književnosti, ni iz Bošove slike, kako bi mogli reći istoričari umetnosti. Merdevine, naslonjene na stog sena, video sam, po srpskim selima, nebrojeno puta. Ali ove, koje sam uneo u pesmu, video sam, jednog leta, naslonjene na jedan od stogova u livadi Momčila Savića. I ko zna koliko je dugo slika baš tih merdevina, naslonjenih baš na to seno, čekala, da izroni iz sećanja, da bi ušla baš u tu pesmu! Između života i poezije funkcioniše jedan sistem gustih veza, koji je potpuno nepredvidljiv, ali u kome nema ničega proizvoljnog. Duboko sam ubeđen da u procesu pisanja poezije deluju neki vrlo promišljeni zakoni, koje mi samo slutimo, i kojih se možda držimo po intuiciji.

Vaše pesme i Vaše zbirke bile su radost za čitaoce i prilika za neke kritičare da budu bolji od sebe u tumačenju poezije. Da li su Vam kritičari rekli o Vama ono što niste znali?

■ Nedavno preminuli poljski pesnik, Zbignjev Herbert, u svojoj sjajnoj knjizi o Holandiji, kaže, na jednom mestu, da je Torencijusova slika Mrtva priroda s đemom vekovima služila kao poklopac za bure sa suvim grožđem. Onda je neko došao da iz bureta uzme šaku grožđa, podigao je poklopac, zagledao ga, i shvatio da u ruci ne drži poklopac, nego slikarsko remek-delo!

Slična iznenađenja možemo da doživimo i kad se radi o slavnim delima, kao i o delima za koja smo ubeđeni da su nam potpuno poznata. Čitajući neku pesmu, mi ne vidimo odjednom sve što je u njoj napisano. Čak ni onda kada smo to što čitamo napisali mi sami. Pripremajući to izdanje Sabranih pesama, koje sam maločas pomenuo, morao sam ponovo da pročitam svoje ranije knjige. I mnoge pesme sam i sam doživeo na nov način. Video sam u njima nešto novo u odnosu na ono što sam video, ili što sam verovao da vidim, kada sam ih pisao. Ne samo svaki novi čitalac, nego i svako novo čitanje, predstavljaju mogućnost novog razumevanja i tumačenja. U svakom slučaju, pesma sa novim čitaocem može da živi neke nove živote. Kad to kažem, uzimam u obzir i činjenicu da ona može da zadovoljava i vrlo različite potrebe svojih čitalaca, čak i one koje nisu čisto estetske. Slika, na primer, može da bude i deo oltara, ali i poklopac. Naši seljaci islikavaju preslice, košnice, sanduke, kapije, nadgrobne spomenike. Ni jednu od službi u kojim se pesma ili slika mogu naći ne treba prezirati. Da slika, kao ona Torencijusova, ume da govori, možda bi kazala da nije tako loše biti poklopac za bure sa suvim grožđem!

Svom rodnom gradu, Užicu, hronikom "Užice sa vranama", podigli ste veliki literarni spomenik. Kakvi su Vaši današnji odnosi sa zavičajem? Pitam to zato što znam da je u našem dobu tužna osrednjost na mnogim stranama porazila i prognala gotovo sve što jeste elita i što je moglo da postane elita. Ali tu nije kraj pitanja. Kako se osećate u Beogradu, koji je, kažu, postao stecište svakojakih navika i običaja, različitih znanja i mnogostrukih neznanja, dobrih manira i (još češće) velikih neodgovornosti?

■ Užice je grad u kome sam se rodio i školovao, u kome sam proveo detinjstvo i mladost. Sama činjenica da sam napisao Užice sa vranama kazuje šta taj grad za mene znači. Sve ostalo je sporedno.

Mnogo veći deo života proveo sam u Beogradu. Beograd danas prolazi kroz velika i teška iskušenja, i to se na njemu vidi. Kada sam u njega došao definitivno, 1. septembra 1955, to je bio grad-gospodin. A danas je to grad-prosjak, grad-đubrište. On je izgubljen i zapušten, kao što je izgubljena i zapuštena cela ova naša rashodovana zemlja, koja se raspada. Pa ipak, i u takvom Beogradu, ja lakše dišem. Bilo kuda da odem, bilo od kuda da se u njega vratim, u njemu osetim olakšanje. Kad me je jedna švajcarska novinarka, pred premijeru Šopalovića u Lozani — a to je bilo vreme rata u Bosni, koji je pretio da se prenese i na ovu obalu Drine - pitala da li ću Beograd napustiti, i skloniti se na neko bezbednije mesto, rekao sam da ću u Beogradu ostati, čak i u slučaju da bude bombardovan. Beograd, srećom, nisu bombardovali, što ne znači i da neće, ali se on i bez bombardovanja ruši i propada. Međutim, i kad bih želeo, i kad bih imao priliku, nekud da odem, to što je Beograd danas u ovakvom stanju obavezivalo bi me da u njemu ostanem. I ovako posiveo, i pocrneo, on ima neke boje koje se nigde drugde ne mogu naći. I ovako oronuo, i osiromašen, Beograd je ipak evropski grad.

U junu 1992, u manastiru Gračanica, primajući Zlatni krst kneza Lazara, izgovorili ste jedno gorko slovo, i naše doba nazvali nečovečnim. Da li ova vaša priča o Beogradu, ovaj vaš odgovor, svedoči o smanjenju gorčine?

■ Razloga za gorčinu, nažalost, danas je mnogo više nego u junu 1992. godine. Za svega nekoliko godina poništene su tekovine vekovnih napora ovoga naroda. Izneverene su njegove tradicije, razorene su njegove institucije, nestala je njegova etika, poništen je sistem vrednosti, poljuljan je njegov ugled, izgubljeno je njegovo mesto u svetu. Doveden je u pitanje i njegov državni, i njegov biološki opstanak. U ovom sveopštem obezvređivanju i propadanju svega, ne vidim ni jednu jedinu stvar za koju bi se moglo kazati da je ostala pošteđena.

Političari na vlasti reći će vam da to nije tačno. Ili da pesnik u vama preuveličava nevolje...

■ Naši rezultati su sjajni samo u očima i izjavama naših vođa. Inače su katastrofalni. Što je još gore, ne vidi se kako bi se ti loši rezultati, u ovakvim okolnostima, mogli promeniti i popraviti. A ne vidi se zato što mi nemamo snage da se suočimo ni sa jednom činjenicom, i ni sa jednom istinom. Jugoslavija se, kao i jugoslovenska ideja, definitivno raspala, a mi i tu činjenicu odbijamo da vidimo, i ovo što je od nekadašnje Jugoslavije ostalo, Srbiju i Crnu Goru, i dalje nazivamo Jugoslavijom. To ime je verovatno zadržano zbog pretenzija da se nova država predstavi kao naslednik stare. Od toga se očekivala neka dobit. Ali, dok smo čekali tu dobit, gubili smo nešto mnogo dragocenije od onog što smo se nadali da ćemo dobiti: gubili smo vreme! Insistiranje na jugoslovenstvu i Jugoslaviji samo produžava naše iluzije. Jugoslavija je definitivno prošlost, a mi uporno pokušavamo da živimo u toj prošlosti.

Ta upornost deluje tragikomično. Današnji režim, na primer, insistira na tome da kao državni praznik, kao i u bivšoj državi, slavi 29. novembar. Ali on sada ne slavi 29. novembar 1943, kada je u Jajcu, na zasedanju AVNOJ-a, stvorena avnojska Jugoslavija, nego slavi jedan drugi 29. novembar, onaj iz godine 1945, kada je, na zasedanju Ustavotvorne skupštine u Beogradu, ukinuta monarhija! A samo dva dana kasnije, taj isti režim, tek što je proslavio ukidanje monarhije, praznuje 1. decembar 1918. godine, dan kada je stvorena kraljevina! Ovo bi možda dobro zvučalo u nekoj komediji. Ali loše zvuči u političkoj zbilji.

Zašto srpski račun i rezultat, koji ste ovde precizno izveli, nije bolji?

■ Taj račun i taj rezultat su onakvi kakvi u ovakvim okolnostima jedino i mogu da budu. Mi kao da ništa ne vidimo i ne shvatamo, u svemu kasnimo, i stalno upadamo u nove nesporazume. Nije nikakvo čudo što nas drugi doživljavaju ili kao anahronizam, ili kao incident. Mi izgledamo kao neko ko je na prvenstvo u košarci poslao vaterpoliste. I dok svi igrači istrčavaju na parket između koševa, naši skaču u vodu!

Srbi su neprestano govorili u prošlosti, govore i u sadašnjosti, o tuđim odgovornostima i krivicama za sopstvene poraze i promašaje. Krivi su nam Turci, krivi su nam Austrijanci, Nemci, Englezi, Rusi... Sada i Amerikanci. Opisujući jedared naše nesporazume sa svetom, rekli ste: "Umesto da smo se opredelili za strpljenje, mi smo se opredelili za inat". Zalagali ste se za reviziju svih nacionalnih pojmova i svih odnosa, za novu definiciju našeg položaja. Kakav je odjek imalo to zalaganje? Kakav odjek može imati ovo vaše sadašnje izjašnjavanje, u NIN-u?

■ Nikakav! Da bismo nešto popravili u svom nezavidnom položaju, morali bismo prvo jasno shvatiti koliko je on nezavidan. Međutim, mi nismo spremni da se suočimo ni sa čim. Ni sa svojim teškim položajem, ni sa razlozima koji naš položaj čine toliko teškim, ni sa ovim ponižavajućim izopštenjem u kome smo se našli. Mi, naprotiv, sve te neprijatne istine pokušavamo da sakrijemo, i stalno oko sebe podižemo neke kulise, i farbamo ih, i buljimo u njih, pokušavajući da sebe ubedimo da su te kulise svet. Mi neke zemlje neovlašćeno proglašavamo svojim bezrezervnim prijateljima. Setite se one neverovatne najave ujedinjenja sa Grčkom, o čemu Grčka nije imala pojma. I pogledajte ovo neprijatno nuđenje Rusiji i Belorusiji, koje bi verovatno bile srećnije da do takve ponude nije ni došlo... Ili, pak, idemo u drugu krajnost, pa sve oko sebe okrivljujemo kao neprijatelje, i kao krivce za sve što nam se događa. Naši odnosi sa nekim državama nisu tako jednostavni, a pogotovu nisu tako srdačni, kako mi ponekad želimo da verujemo. Niti je neko u nas posebno zaljubljen, niti neko ima razloga da nas posebno mrzi. Ne radi se tu o ljubavi i mržnji.

Šta biste vi želeli da čujete umesto večnih i jalovih tirada o ljubavi i mržnji?

■ Umesto da se zaljubljujemo u neke narode, i umesto da očekujemo da se oni zaljubljuju u nas, mi treba da se suočimo sa nekim istinama. I o nama, i o drugima. I o međudržavnim i međunarodnim odnosima uopšte. Države nisu ljubavnici, nego saučesnici. I nisu prijatelji, nego partneri. Saučesništvo i partnerstvo traju dok za to ima razloga. A danas niko nema razloga da nama bude partner ili saučesnik. Odnosi među državama, i kad izgledaju najbolji, ne moraju da budu ni logični, ni razumljivi. Nas su eskadrile nekih država bombardovale čak i onda kada smo bili ratni saveznici. Jedna od vodećih antikomunističkih zemalja pomogla je uspostavljanje komunističkog režima u Jugoslaviji. Neke demokratske zemlje ne zaziru od toga da u drugim zemljama podržavaju diktature. A, kad im to odgovara, i teroriste. Interesi su jači od principa, pogotovu su jači od ljubavi. I opasno je ne biti toga svestan.

Pomenuli ste Amerikance. Svetu, pa i samoj sebi, Amerika bi mnogo više koristila ako se ne bi osećala obaveznom da, bilo kuda da pođe, obuje čizme i stavi šlem. Obuveni u čizme, i sa šlemovima na glavama, Amerikanci se već nalaze na našim granicama. Kad budu ocenili da treba da uđu u našu zemlju, ne verujem da ćemo ih ubediti, a još manje da ćemo ih naterati, da čizme izuju. Tamo gde je sila jedini argument, mi smo, objektivno, bez argumenata. Pretnje da ćemo se Americi suprotstaviti silom veoma su opasne, ali ne za Ameriku.

Mi moramo da tražimo neki drugi izlaz, i drugi način.

Koji?

■ Ne znam koji. Znam samo da ovo što radimo nije pametno. I znam da ovu našu orahovu ljusku ne možemo naterati da plovi uz bujicu. I znam da moramo pokušati sve da ovu orahovu ljusku, i sve što je u njoj, nekako sačuvamo, i privedemo je u neke mirnije i manje opasne vode. Ako ne možemo biti moćniji nego što jesmo, treba da pokušamo da budemo pametniji nego što smo dosad bili.

Ali šta može da postigne pametna reč u našim prilikama? Šta je postigao Slobodan Jovanović svojim zabrinutostima i savetima? I zašto velika većina Srba radije sluša galamu i pretnju nego razložnu i odmerenu misao?

■ Ovde se odavno ne traže oni koji su pametni, nego oni koji su poslušni. Da nam je do pameti, ne bismo pustili toliko mladih i obrazovanih ljudi da svoja znanja odnesu u tuđe zemlje.

Kazali ste svojevremeno da je nezreo narod koji pristaje da jedan čovek, što nikome ne saopštava svoje ciljeve i planove, i nikome ne polaže računa o rezultatima svoje politike, odlučuje o njegovoj sudbini i sudbini zemlje. Ali, recite sad, gospodine Simoviću, šta je to narod? I kako to narod, u vreme sveopšte medijske manipulacije, može da bude pametniji?

■ Nesumnjivo je da je uticaj medija, u našem vremenu, strahovito porastao, i da su, u srazmeri sa tim njihovim sve većim uticajem, rasle i mogućnosti njihove zloupotrebe. U sadašnjoj manipulaciji narodom mediji su odigrali veliku i kobnu ulogu. Međutim, nisam siguran da se sva krivica sme pripisivati samo medijima. Biće da tu ima i nekih drugih razloga koji su pomogli da se od nas umesi to što se umesilo. Možda mi u ovom trenutku nismo brašno od koga bi se moglo umesiti nešto drugo.

Kad je na Kosovu počelo da se puca, neki policajci su dali otkaze i napustili službu. Bili su spremniji da se vrate na svoja zapuštena seoska imanja, i da oru, nego da se po Kosovu tuku sa dobro naoružanim Albancima, i da ginu. A otkaze nisu davali, i službu nisu napuštali, i nisu pokazivali spremnost da se na svoja zapuštena seoska imanja vrate, u jesen i zimu 96. i 97, kada su sa pancirima, šlemovima, pendrecima i vodenim topovima, slati da rasteruju demonstracije golorukih beogradskih studenata!

Kad je proletos zapucalo na Kosovu, mnogi roditelji su požurili u kosovske kasarne, da traže svoju decu, da ih vrate kućama. Taj strah i briga su razumljivi. Ali ti roditelji su toj deci, kad su odlazila u vojsku, priređivali raskošne ispraćaje, sa gozbama, zastavama i muzikom, pevajući o Srbiji koja nije mala jer je triput ratovala!

Da, zaista to upućuje na razmišljanje o nedoslednosti.

■ Najveće nedoslednosti otkrićemo ako podignemo pogled prema državnim i stranačkim vrhovima. Na primere te nedoslednosti mi smo toliko navikli da smo ih, čak i onda kada su dobijali drastične oblike, pratili sa apatijom. Tu apatiju je za trenutak prekinuo predlog Zakona o pravima i obavezama izabranih lica, koji je predsednicima republike, vlade i skupštine, ministrima i narodnim poslanicima, javnim tužiocima i njihovim zamenicima, a delimično i sudijama, trebalo da obezbedi basnoslovne i doživotne plate i druge privilegije. Od tog zakona su gora samo obrazloženja koja su ga pratila. Ministri, navodno, treba da dobiju tolike plate i privilegije da bi mogli biti ekonomski nezavisni, i da bi tako bili zaštićeni od korupcije! Zar su "izabrana lica" toliko kvarljiva roba da ih od tog iskušenja treba zaštititi doživotnim privilegijama? Uostalom, zar se i tolike privilegije ne bi mogle shvatiti kao vid korupcije?

Povećanje funkcionerskih plata obrazlagano je i tvrdnjom da direktor jedne novinske kuće mesečno prima, navodno, deset hiljada maraka. I tih deset hiljada maraka predstavljeno je kao jedina relevantna mera za određivanje funkcionerskih primanja. A zašto kao mera nije uzeto nešto što je u našim prilikama mnogo relevantnije, suma od sto ili dvesta maraka, koliko iznose plate i penzije velikog broja građana Srbije?

Kako vam zvuče reagovanja na ovaj zakon?

■ Ogorčeni ljudi najčešće kažu da on pokazuje da ova vlast misli samo na sebe. Meni to ne izgleda tako. Da ume da misli na sebe, vlast svojim sve većim prohtevima ne bi provocirala nezadovoljstvo naroda koji živi u sve većoj bedi. Kada sve siromašniji narod mora da izdržava sve pohlepniju i sve bogatiju vlast, to je u početku loše po narod, ali na kraju može da ispadne vrlo loše po vlast!

Nedavno doneti Zakon o informisanju je naneo udarac našoj štampi, a preko nje i razvoju demokratije u Srbiji. Zakon o univerzitetu je naneo udarac našem visokom školstvu, a preko njega i našoj nauci. Moglo bi se, međutim, desiti da Zakon o pravima i obavezama izabranih lica, koji već mnogi, kraće i tačnije, zovu Zakon o privilegijama, nanese udarac onima u čiju je korist donet. Jer, i pored velike trpeljivosti ovog naroda, i pored apatije u koju je potonuo, on ipak neće pristati da bude pretvoren u testo koje se mesi nogama.

Da li ste u to potpuno uvereni?

■ Nisam, jer ne mogu smetnuti s uma da ima ljudi koji su zadovoljni i sa devet penzija godišnje, jednostavno zato što je devet penzija ipak više od pet. I koji će biti zadovoljni i sa samo pet penzija, zato što je pet penzija više od tri. I koji će glasati i za onog ko im obezbedi tri penzije godišnje, jer su tri penzije ipak više nego ni jedna! Režim se oslanja na takve glasače, i na takvu logiku. Treba li da ostanemo bez ijedne penzije, i bez igde ičega, da bismo se osvestili i shvatili šta nas je snašlo, i da bi nam sinulo šta u tome što nas je snašlo treba da radimo?

A možda bi cela ova priča mogla stati u manju torbu. Možda je taj zakon donet samo zato da bi ga neki spasitelj nacije mogao ukinuti!

"Nema na svetu tako rđavog naroda koji bi zasluživao ovako rđavu vlast." To je Vaša rečenica iz jednog od govora studentima, održanih u vreme masovnih protesta na izmaku 1996. Protesti su završeni pobedom (?) te vlasti, i ulaskom studentskih čelnika u rukovodstvo jedne opozicione stranke. Kažu pesimisti da je tako potrošena narodna energija, potrebna za velike promene. Mislite li i Vi da jeste potrošena?

■ To, da je narodna energija potrošena, ne kažu pesimisti nego realisti. Ta narodna energija jeste potrošena, i to ide na dušu onih kojima je ona bila stavljena na raspolaganje. Ali to što je ta energija potrošena ne znači da se u narodu, umesto nje, ne stvara neka nova, možda još veća energija. Onu energiju koja se pokazala u jesen i zimu 96. i 97. nisu proizveli programi opozicije. Nju je proizveo režim. I valjda samo režim ne vidi da opet čini sve što je u njegovoj moći da stvori energiju koja će ga srušiti. Setite se Eshilovog Prometeja, koji na Ijino pitanje o Zevsu: "Pa ko će njemu carsko žezlo oteti?", odgovara: "Sam sebi svojim namerama sujetnim".

Osim neprilika koje sam proizvodi, režim ima jednu, nasleđenu, koju - sami ste rekli - oklevanjem uvećava. Za razgovor o Kosovu verovatno nema podesnijeg sagovornika od pesnika "Boja na Kosovu". Jedan veliki srpski pisac kaže da je Kosovo izgubljeno. Patrijarh srpski gospodin Pavle veli: "Ništa nije izgubljeno dok ne bude izgubljeno." Patrijarh veruje da Srbi mogu sačuvati Kosovo snaženjem sebe i svoje istrajnosti. U šta Vi verujete gledajući kosovsku dramu?

■ Nama se danas sveti lakomislenost naših vođa, koji su nas, tokom svojih predizbornih kampanja i agitacija, uveravali da problem Kosova ne postoji, da je izmišljen, i da je na Kosovu i u Metohiji sve u redu. Med i mleko, kao i u celoj Srbiji. Koliko je na Kosovu sve u redu, i koliko problem Kosova ne postoji, pokazalo se tokom cele protekle godine, kada je tamo, na obema stranama, izginulo, ili na druge načine stradalo, mnogo ljudi. A najviše mladih, bespomoćnih i nedužnih. Kad se neki problem ne vidi, onda se za njega ne traži ni rešenje. A naša vlast deset godina ništa nije videla, i nikakvo rešenje nije tražila. I dok je ona i sebe i nas uveravala da je tamo sve u redu, Albanci su neometano pripremali teren za postizanje svojih ciljeva. Imajući na umu svoj cilj, otcepljenje i nezavisnost Kosova, oni su organizovali institucije svoje ilegalne, paralelne države, obezbeđivali su saveznike, čak su se i naoružavali, šili uniforme, kopali rovove, gradili čak i kasarne, i organizovali neke skupine, koje su proglasili oslobodilačkom vojskom. I kad je sve to bilo gotovo, kad su ocenili da je kucnuo pogodan čas, oni su sve to aktivirali. Počele su otmice i ubistva.

Kakav ishod naslućujete?

■ Ishod ovoga što se sad događa na Kosovu je neizvestan. Alternativa ratu su pregovori, ali ti pregovori nikako da počnu. Albanci bi pristali da pregovaraju sa srpskim vlastima samo ako bi im unapred bilo priznato pravo na otcepljenje i nezavisnost. Ako bi taj njihov zahtev bio usvojen pre nego što se sedne za pregovarački sto, o čemu bi onda ostalo da se pregovara? O tome da li će se ugovori o njihovim usvojenim zahtevima potpisati crnim ili plavim mastilom? Albanci bi za pregovarački sto seli samo pod velikim pritiskom svetskih moćnika, koji se uveliko ponašaju kao njihovi mentori. Ali ti veliki pritisci su izostali, i pregovora još uvek nema.

S druge strane, srpske inicijative i ideje ne deluju ubedljivo. One su iznuđene i nejasne i, što je najgore, one su zakasnele. Pitam se nije li onaj ko sve drži u rukama, i ko sve ove delegacije šalje u Prištinu, na razgovore na koje niko sa albanske strane ne dolazi, odavno propustio sve mogućnosti, i sve rokove, za sva rešenja koja bi za Srbe mogla biti povoljna.

Albancima nije teško da se postavljaju tako nepomirljivo, i čak tako ultimativno, kad iza sebe imaju tako veliku podršku, a ispred sebe jedan režim koji je stekao reputaciju gubitnika. Nedavno me je neko od vaših kolega pitao: Da li Srbija može da odbrani Kosovo? Odgovorio sam: Da Srbija može da ga odbrani, Albanci ne bi ni pokušali da ga od nje odvoje!

Da ste političar i državnik, po definiciji poslanja zadužen za traženje izlaza iz nevolja, gde biste ga tražili i našli?

■ Da bi rešila problem Kosova, kao i sve ostale probleme koji gore oko nas, Srbija bi morala da se konsoliduje, da se normalizuje, da ojača. Ne da ojača naoružavajući do zuba sto hiljada policajaca, i pretvarajući policiju u vojsku, nego da ojača ozdravljujući privredu, izgrađujući demokratiju, obezbeđujući podršku nacionalnim interesima, i vraćajući se na svoje mesto u evropskim i svetskim, političkim i ekonomskim, institucijama i sistemima. Ovaj režim, međutim, od svega toga ne radi ništa, ili radi samo ono što je tome suprotno. Niti jača privredu - privreda sve dublje i sve brže propada; niti stiče saveznike i obezbeđuje podršku nacionalnim interesima — on se ksenofobično ograđuje od sveta, pa čak i one koje smo smatrali svojim tradicionalnim prijateljima okreće protiv nas i pretvara ih u naše neprijatelje!

Režim u neprijatelja pretvara čak i Crnu Goru, poslednju i jedinu republiku koja je sa Srbijom ostala u zajedničkoj državi. On ne samo da ni jedan od problema ne rešava, nego nove probleme stalno stvara! Ponašanje srpskog režima prema Crnoj Gori je neodgovorno, nepromišljeno i opasno. Ali je isto tako neodgovorno i opasno ako se svaka kriza, svako neslaganje u zajedničkoj državi, svako nezadovoljstvo njenim funkcionisanjem, koriste kao povod za pretnje otcepljenjem!

Stari i novi ljubitelji otcepljenja među Crnogorcima, takozvani zelenaši, reći će isto što su govorili Hrvati i Slovenci: da je zajednički život postao nepodnošljiv. A sve će učiniti da se nepodnošljivost uveća.

■ Srbija i Crna Gora svoju zajedničku državu treba da smatraju neprikosnovenom, i treba da je čuvaju u svim uslovima, i uprkos svim iskušenjima. Ako život u toj državi postane nepodnošljiv, tu državu ne treba napuštati i rasturati, nego treba uklanjati uzroke koji život u njoj čine nepodnošljivim.
 
Milo Gligorijević | 31.12.1998. | NIN (http://www.nin.co.rs/arhiva/2505/5.html)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:19:26 pm
*

LJUBOMIR SIMOVIĆ O SUDBINI POEZIJE I SUDBINI NARODA

Uvek je više pobednika nego što je bilo boraca

Ljubomir Simovic svakako je jedan od najizrazitijih pesnickih glasova u srpskoj poeziji dvadesetog i veka koji je tek poceo. Njegove poetske zbirke, od samog pocetka njegove karijere, donosile su uvek nov, svez i anticipirajuci poetski materijal. Verovatno nijedan pesnik u srpskoj poeziji nije dublje usao u poreklo mita i uzroke usuda srpskog naroda. Dramsko stvaralastvo Ljubomira Simovica takodje predstavlja vrh i sublimat savremene srpske drame. "Putujuce pozoriste Sopalovic", "Cudo u Sarganu" i "Hasanaginica" pune pozorisne sale sirom Jugoslavije i Evrope. Nedavno su se pojavila dva izbora iz obimnog poetskog Simovicevog opusa. Jedan se pojavio u "Prosveti" (u izboru Aleksandra Jovanovica), a drugi u izdanju "Rada" (izbor je nacinio Branko Kukic). Ova dva medjusobno razlicita, a jednako zanimljiva i inspirativna izbora bacila su novo svetlo na Simovicevu poeziju.

O sudbini poezije, sudbini naroda, razvoju i usudu koje donosi zivot u okviru mita, kao i o promisljanju teatra, razgovarali smo sa pesnikom.

Sve su velike imperije znale tu tajnu — da imperiju ne cini samo teritorija, vec je jezik taj koji osvaja. Hajdeger je negde rekao da jezik cini bice naroda. Imate li utisak da smo, u trenutku kad su reci kojima govorimo polako prestale da imaju znacenje, najvecu bitku vec izgubili — zajedno sa znacenjem reci i smisla, poceo je da se trosi i osipa i nas logos?

■ Možda je proces bio upravo obrnut: kad je poceo da se trosi i osipa nas logos, poceo je da se kvari i nas jezik. Medjutim, svejedno sta je starije, jaje ili kokoska, cinjenica je da se u nasem tiganju nalazi nesto sto se ne moze jesti.

To sto se mnogo stosta kod nas, pa i nas jezik, nalazi u tako zalosnom stanju, ne bi trebalo da bude razlog da zurimo da bitku proglasimo izgubljenom. Ali je razlog da pozurimo da neke negativne procese zaustavimo, i da neke vrednosti zastitimo. Na sudbinu naseg jezika uticalo je cepanje Jugoslavije, a uticace, naravno negativno, i formiranje drugacijih odnosa izmedju Srbije i Crne Gore. Ceo nas zivot, pa i nas jezik, zahvatili su procesi cepanja i usitnjavanja. Tim se procesima, nazalost, jos ne vidi kraj, i ja ne smem ni da mislim na sve ono sto nas jos mozda ceka. Engleski jezik se i na Novom Zelandu zove engleski, a bojim se da ce se srpski u Cacku zvati cacanski, a u Krusevcu krusevacki.

I nije u pitanju samo cepanje, koje je posledica politickih deoba. U pitanju je i kvarenje, do koga dolazi zato sto smo zaboravili duh i sustinu jezika uopste, i sopstvenog jezika posebno. Nas jezik vrvi od nakaznih i neprirodnih konstrukcija. Umesto da jednostavno kazemo da o necemu brinemo, mi kazemo prisutna je zabrinutost. Umesto da jednostavno kazemo popravljamo cipele, mi kazemo: vrsimo popravku cipela. Kad cujem da neko, umesto odmaram se, kaze odmaram, zaboli me stomak! I tako govore svi: i spikeri, i novinari, i prevodioci filmova!

Pisali ste o Kosovu. Pisati o necemu znaci uci u taj prostor i razgrnuti prostorne i vremenske granice, ponovo preziveti, rekreirati tu stvarnost. Kada ste usli u prostor Kosovske bitke, mora biti da ste o tome saznali i nesto drugo i nesto novo, iako je to novo mozda staro koje ne zelimo da vidimo?

■ Dramom "Boj na Kosovu", koju sam napisao 1988, nisam bio zadovoljan, i krajem prosle godine sam je toliko radikalno preradio, da se moze reci da sam je ponovo napisao. Doslednije sam sproveo ideju koju sam imao 1988. godine. A sta sam to zeleo 1988. godine? Zeleo sam da na scenu iznesem sto vise svakodnevnog zivota, da pokazem da srednjovekovna Srbija nije samo manastir, bojno polje i dvor, nego i pijaca i ulica. Zeleo sam da na scenu, pored glavnih aktera, knezeva, sultana i vitezova, o kojima govore i srednjovekovni tekstovi, i epske pesme, i istorija, izvedem i obicne gradjane, o kojima ne govori niko. Zeleo sam i vise: da tim obicnim gradjanima dam status glavnih junaka. Zeleo sam i da negde u pozadini drame promicu pejzazi koji ce potvrditi ono sto je govorio Milan Kasanin: da srednjovekovna Srbija ne lici na Tursku, nego na Toskanu.

Zeleo sam, konacno, da kosovski mit i bitku stavim u kontekst mnogo siri od uobicajenog.

Naravno, neizbezno je da u svemu tome prepoznajemo neke karaktere, odnose i dogadjaje, koje i danas vidimo oko nas. Takva prepoznavanja, naravno, nisam izbegavao. Naprotiv. To pricu cini zivljom i aktuelnijom.

Uprkos svemu tome, ne verujem da ce se oko ove drame pozorista previse otimati. Srbi danas ne vole da govore o Kosovu. Ni o onom srednjovekovnom, ni o ovom danasnjem. To je jedna nelagodna tema, koju svi izbegavaju. A narocito je izbegavaju neki politicari, koji se plase da bi se jedna izgubljena teritorija mogla pretvoriti u nesto mnogo gore: u izgubljene izbore. I koji zato pokusavaju da taj problem upakuju i proslede nekoj buducoj generaciji... Jednu skorasnju inicijativu da se pristupi razgovorima o problemu i statusu Kosova, neki politicari odbijaju, tvrdeci da je za takve razgovore jos rano! Rano! A jos je pre pedeset godina bilo kasno!

Srbi su narod bez osecaja za vremensku utemeljenost. Ukoliko svaki narod ima sopstvenu kletvu, a ima je, zasto je nasa ta da neprestano ponavljamo iste dogadjaje, iste poraze, iste greske? Zasto je srpska kletva "vecito vracanje istog" i nemogucnost da se uopste stupi u bilo koju buducnost? Kao da nam je buducnost nesto sto se krece unazad?


PODRUMI NA KROVU

Teatar je najlepši hram sa najstrašnijim sveštenstvom. Da li se zato tako oprezno odnosite prema pozorištu, svesni da se ono hrani živim ljudskim iluzijama, emocijama, dakle — mesom?

■ To sto sam dosad napisao svega cetiri drame — ako na to mislite — ne znaci da sam prema pozoristu oprezan, nego, jednostavno, znaci da sam vise pisao druge stvari. Ali i te druge stvari, pesme na primer, traze od coveka sve, ukljucujuci i "zivo meso". Jedino sto, pisuci pesmu, mozete biti sigurni da vam se ne moze desiti ono sto vam se cesto dogadja sa dramskim tekst om: da vam izvodjaci radova uklone stepeniste, da neke sobe zazidaju, da prozore pretvore u vrata, a da podrume izgrade na krovu. I da sve to nazovu svojom kreativnom autorskom interpretacijom!

Da stupimo u "bilo koju buducnost", kako kazete, sprecava nas mnogo stosta: i neznanje, i lenjost, i glupost, i inertnost, i kolebljivost, i strah od promena. I mozda najveci od svih strahova: strah od gubitka vlasti. I neverovatno visok stepen iracionalnosti. Tesko je zamisliti nesto iracionalnije od vlasti koja je pala 5. oktobra. Ali se ni oni koji su tada dosli na vlast ne ponasaju uvek racionalno. Nije racionalno gubiti toliko vremena i toliko odlagati neke promene. Na neke promene se predugo ceka zato sto se neki ljudi ne usudjuju da donose teske odluke. A nisu racionalni ni gradjani, koji ocekuju da teske odluke donese neko ko se i pred zelenim svetlom dvoumi da li da predje ulicu... Iracionalne su i ambicije i sujete, koje dovode do sukoba slicnih sukobima srednjovekovnih feudalaca.

Dosta je da neki danasnji Balsic izjavi da je nesto plavo, pa da se neki danasnji Tvrtko isprsi tvrdeci da je to plavo crveno. I dok se oni nadmecu oko tog plavog ili crvenog, koje je najverovatnije crno, vreme prolazi. Prosle su vec skoro dve i po godine od promene vlasti, a na neka vazna pitanja se jos ne daju odgovori. Mislim na pitanje ko je ubio Slavka Curuviju, mislim na pitanje gde je Ivan Stambolic, je li ziv ili mrtav, ko ga je odveo i gde. Bojim se da se nova vlast ustrucava da pravim ljudima postavi prava pitanja. Ko za koga radi, ko iza koga stoji? U tome je tesko snaci se, izmedju ostalog, i zato sto je posle 5. oktobra doslo do velike seobe naroda iz porazenih u pobednicke stranke. Na kraju svake bitke, uvek je vise pobednika nego sto je bilo boraca. Takve seobe novu vlast pretvaraju u staru, a put u buducnost pretvara se u put u proslost.

Cini mi se da je ovde nama neprestano potreban kolektivni pevac, odnosno neko ko ce biti glas puka. Cini li vam se da mi teze u poeziji priznajemo liricare, dakle one koji potresaju nutrinu i licno, a da stalno imamo i dalje potrebu za guslarima, za nekima koji ce, dakle, govoriti o istoriji?

■ Pitanje je da li je sudbinu pojedinca, pa cak i njegov unutrasnji zivot, pa cak i samu liriku, moguce odvojiti od istorije! Otkad znam za sebe, istorija je bila deo mog licnog, svakidasnjeg, pa cak i unutrasnjeg zivota. Od istorije se nije moglo pobeci cak ni u taj unutrasnji zivot! Samo sto sam dosao na svet, poceo je jedan od najstrasnijih ratova u istoriji sveta. Celo moje detinjstvo je proslo u tom ratu. A ni u kasnijim godinama nije bilo manje istorije. Ni manje ratova. Osim toga, ako svi mi delimo istu sudbinu, gde je granica izmedju licnog i kolektivnog? Ako saosecate sa drugim ljudima, i ako o njihovoj sudbini govorite i pisete, da li samim tim postajete kolektivni pevac?

Nedavno sam na televiziji gledao kako se, ne secam se u kojoj zemlji, ovce transportuju na pijace i klanice. Bilo mi je muka od onog sto sam video. Ne znam sta je bilo strasnije: gledati te ovce kako satima i danima crkavaju bez vode i vazduha, ili ljude koji na to ne obracaju paznju. Ti ljudi su me uzasnuli. A pri tom znam da ni o jednom coveku ne znam toliko losih stvari koliko znam o sebi. Mozda se bas kroz taj odnos prema drugima, prema ljudima ili ovcama, dolazi najdublje u sebe. U to sto nazivate "nutrinom". Znam na sta ste mislili kada ste govorili o guslarima. Ja govorim o pesnicima.

Ako proucavate razvitak srpske poezije, narodne pogotovu, postoji jedan tragican glas koji je fon na kome se sve odvija i koji se stalno vraca. Kao da su Srbi nekoliko puta vec nestajali i ponovo se vracali pred Bozje lice? Kao da je u nasoj poeziji skrivena svest o nasem nestanku i o sve tezem povratku?

■ Na nasu istoriju utice i nasa geografija. To je stara i poznata prica o "Kuci nasred druma", o kojoj peva Vasko Popa. Na ovoj geografskoj sirini i duzini opasnost od nestanka je deo nase svakidasnjice. To bi trebalo sve da nas odrzava budnim. Sve, ukljucujuci i pesnike, za koje se veruje da i budni sanjaju .

Ne verujem da se istorija pise u istorijskim udzbenicima. Ona se nalazi u literaturi, koliko god to zvucalo paradoksalno, kao sto se i prica o buducnosti nalazi u poeziji. Ko je, po vama, dotakao istorijski usud i trajno zabelezio istinu o nama?

■ Kada me pitate *ko*, nadam se da ne ocekujete da vam kazem jedno ime, ili jedan naslov. Kod nas su, pogotovu sad, na kraju veka i milenijuma, u modi ankete koje pitaju: koji je pisac najveci, koja je knjiga najbolja, u stolecu koje je proslo? Nikada u takvim anketama nisam ucestvovao. Nasa istina nije samo jedna, i niti moze stati u jednu knjigu, niti je moze formulisati jedan pisac. Ma koliko ta knjiga i taj pisac bili sjajni. Nasa istina nisu samo bune i bitke, o kojima je pevao Visnjic, nego i magnovenja i gluhote, o kojima je pevao Nastasijevic. Sima Pandurovic ne govori nasu istinu samo kad pise pesmu "Na kumanovskom razbojistu", ili o ranjenicima iz 1912, nego i onda kad pise "Svetkovinu", koja pocinje onim slavnim stihom: "Sisli smo s uma u sjajan dan". Nasa istina nije samo "Na Gazimestanu", nego i "Daleko u nama".

Nemamo nimalo razloga da se, birajuci jednu knjigu, odreknemo svih ostalih.

Prolazeci kroz vas kompletan poetski opus, nailazila sam na cikluse. Ponegde, vi ste ih formirali, ponegde su se formirali sami - prosto, Muza je tako diktirala. Slutim novu sferu poetskog koju cete otvoriti, koja ce poceti novom dramom. Jesam li u pravu?

■ Ukoliko se nova verzija "Boja na Kosovu" moze prihvatiti kao nova drama, u pravu ste!

Sanja Domazet | 01.02.2003. | Knjiga info (http://www.knjigainfo.com/index.php?gde=@http%3A//www.knjigainfo.com/pls/sasa/bip.tekstovi_o_izdanju%3Ftip%3D12%26pblcid%3D21863@)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Decembar 27, 2010, 01:19:49 pm
*
Razgovor sa Ljubomirom Simovićem


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/LjubomirSimovi.jpg)


NAJBOLJI LEK JE ISTINA

Ljubomir Simović je pesnik, dramski pisac i esejista. Dobitnik je najznačajnijih književnih nagrada.
Simovićeve drame igraju se u našim pozorištima. Član je SANU.

Vaše celokupno stvaralaštvo prožeto je hrišćanskim motivima. Kakav je odnos umetnosti i vere? Da li je poezija za Vas vid molitve?

■ Možda bi najbolje bilo da vam, umesto odgovora na pitanje koje ste postavili, ponudim jedan odlomak iz knjige "Užice sa vranama", koju ste pomenuli. Taj odlomak govori o vremenu neposredno posle završetka Prvog svetskog rata, a vi sami procenite da li bi se on mogao čitati i kao slika naše današnje situacije. Evo tog odlomka: "I posleratni politički život u Užicu odvija se kao i pre rata, u znaku nadmoći Radikalne stranke. Njen glavni suparnik, Demokratska stranka, posle rata je obnovljena spajanjem Samostalne radikalne, Naprednjačke i Liberalne stranke, i sve vreme puca upravo po tim šavovima na kojima se sa drugim strankama spaja. Rascepi u vrhu stranke produžavaće se do njene osnove, do dna, tako da će Demokratska stranka u Užicu biti pocepana na dve frakcije. Jedna od tih frakcija izdaje list koji se zove 'Užička demokratija', dok se organ druge zove 'Užički demokrat'. Do stvaranja različitih frakcija i partija među Srbima ne dolazi zbog razlika u ideologiji, nego zbog sličnosti u mentalitetu."

U knjizi "Užice sa vranama" govorite o stranačkim borbama u Užicu krajem 19. veka i posle Prvog svetskog rata. Dojučerašnji koalicioni partneri postaju najljući neprijatelji. Mislite li da se na političkoj sceni istorija ponavlja, i postoji li nešto posebno što karakteriše srpsku političku scenu u odnosu na političke prilike u drugim zemljama?

■ Odnos poezije i religije (kao i odnos poezije i istorije, poezije i politike) nije uvek, u svim vremenima i okolnostima, isti. Moderna poezija nije u istom odnosu prema religiji kao što je bila u vreme sv. Simeona Novog Bogoslova ili sv. Jovana Damaskina, koji su svoja dela pisali za crkvene službe. Moderna poezija se prema religioznim temama, i prema oblicima religioznog pesništva, odnosi nekanonski, slobodnije i nezavisnije... Iako te moderne pesme ne mogu da postanu deo bogoslužbenog rituala, one imaju snažan religiozni naboj. Pogledajte samo Pola Klodela, ili Šarla Pegija, ili dramatični i potresni Sandrarov ciklus "Vaskrs u Njujorku". Da ne pominjem ruske pesnike! Čitav niz srpskih pesnika prihvatio se obnove nekih oblika crkvene poezije: Milorad Pavić ("Služba Relji Krilatici"), Ivan V. Lalić ("Četiri kanona"), Milosav Tešić ("Sedmica"). Za mene je posebno privlačna forma molitve, koja pesniku pruža neslućene mogućnosti. Pomenuo bih samo čuvenu baladu koju je, umoljen od majke, Fransoa Vijon napisao da joj posluži kao molitva Bogorodici. Ja sam napisao nekoliko molitava: "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj", "Svetom Joanikiju Devičkom", "Hodočašće Svetome Savi". Iako te pesme ne mogu da postanu deo bogoslužbenog rituala, to nekim ljudima ne smeta da ih doživljavaju, čitaju i koriste kao molitve.

Godine 1915, za vreme austrougarske okupacije, zabranjena je upotreba ćirilice. Danas, u eri kompjutera, latinica je sve prisutnija i u elektronskim i pisanim medijima. Postojanje srpkohrvatskog jezika dovelo je do ravnopravne upotrebe dva pisma. Kako danas ćirilicu postaviti na prvo mesto i naglasiti da je ona pismo srpskog jezika?

■ Nisam isključiv, i nemam ništa protiv bilo koje azbuke. Ali ne razumem ovoliko zanemarivanje i potiskivanje ćirilice. Ono što naročito pada u oči, i što naročito zabrinjava, to je što to naše pismo potiskujemo mi sami. Mi za takvo stanje najčešće optužujemo tu "eru kompjuterizacije", koju pominjete. A meni se čini da su za takvo stanje krivi i nepismeni, i neznalice, koji iza stranih imena na svojim firmama, i iza latinice, pokušavaju da sakriju svoje neznanje i svoju nepismenost. Ima u tome mnogo od one pokondirenosti o kojoj je u svoje vreme pisao Sterija.

Razvoj tehnologije i proces globalizacije doveli su do neminovnog priliva mnoštva stranih reči. Međutim, za mnoge strane reči postoje odgovarajući sinonimi u srpskom jeziku koji se ne koriste. Kako sačuvati srpski jezik — kako od tuđih reči, tako i od preimenovanja (maternji, crnogorski i sl.)?

■ Ne plašim se toliko upotrebe stranih reči. Plašim se njihove pogrešne upotrebe. I plašim se njihove preterane upotrebe, kad neke strane reči koristimo ne iz nužde, nego iz afektacije, iz želje da svoje znanje predstavimo većim nego što jeste. Najviše me, međutim, plaši onaj drugi problem koji ste pomenuli: cepanje i razdvajanje srpskog jezika. Dojučerašnji srpskohrvatski jezik se pocepao na srpski, hrvatski, bosanski, bošnjački, a sve je veći pritisak crnogorskih vlasti da se srpski jezik u Crnoj Gori zove crnogorski...Tu se ne radi samo o cepanju jezika, nego i o raskolu u narodu. U nekim glavama nije ostalo ništa od Njegoševe Crne Gore. Da bi stvorili neku novu, nezavisnu Crnu Goru, njeni zagovornici razdvajaju sve: i Crkvu, i jezik. Što je najgore, zagovornici tih podela znaju da mržnja deli najdublje i najnepomirljivije. Dokle se u tome došlo, videlo se nedavno na fudbalskom stadionu u Podgorici, kad su navijači Budućnosti fudbalerima Železnika vikali "Srbe o vrbe!" i "Ubij, ubij Srbina!". Zar ćemo sve probleme rešavati, i sve bolesti lečiti, mržnjom i ubijanjem? Neko među nama gaji taj otrov. Otrov mržnje, najgori od svih otrova. Prodaja otrova mržnje je, uz to, nekažnjiva. Naprotiv, dok prodaja droge vodi na robiju, prodaja mržnje donosi profit. Glavarima profit, a narodu nesreću.

Za vreme pomenute austrougarske okupacije 1915, u Užicu je bilo zabranjeno čitanje knjiga iz srpske istorije. Posle Drugog svetskog rata učili smo falsifikovanu, ideologizovanu istoriju. Kada ćemo i kako saznati istinu o Srbiji u dvadesetom veku?

■ Ko hoće da sazna, naći će načina da sazna. A ko neće da zna, neće mu pomoći ni hiljade udžbenika. Neće mu pomoći ni istoričari, ni pesnici.

Po Vašoj drami "Boj na Kosovu" svojevremeno je snimljen film. Kako biste objasnili potrebu naroda da se opredeli "za Carstvo nebesko", i da tako kompenzuje svoj zemaljski poraz u Kosovskom boju? Šta je Kosovo za srpski narod?

■ Da bih odgovorio na Vaše pitanje, morao bih da citiram celu tu svoju dramu, Boj na Kosovu. Koliko su ta pitanja teška i složena, vidi se i po tome što sam tu dramu, praktično, pisao dva puta:1989. i 2002. Druga verzija drame je mnogo kraća, brža, jasnija, odlučnija od prve. U njoj sam pokušao da dam odgovore na ključna pitanja onoga što se zove kosovski mit i kosovsko opredeljenje, i to ne samo sa tačke gledišta glavnih junaka tog mita, kneza Lazara i Miloša Obilića, nego i sa tačke gledišta običnih ljudi iz naroda. Čak ni tursku tačku gledišta, i tursko razumevanje tih događaja, nisam zaboravio i zanemario. Jednom rečju, želeo sam da napravim preseke kroz sve slojeve tog mita. Želeo sam da obnovim svest o njegovoj složenosti. Ništa kod nas nije tako uprošćavano, tako zloupotrebljavano, tako pogrešno tumačeno, tako vulgarizovano, kao priča o raskrsnici na kojoj smo se našli te 1389. Neki su se na taj mit pozivali, neki su ga izvrgavali ruglu i podsmehu, a vrlo često ga ni jedni ni drugi nisu razumeli. A to što nisu naučili iz obilja dosad napisanih knjiga, neće naučiti ni iz našeg razgovora.

U knjizi "Užice sa vranama" pisali ste i o komunistima. Koliko je komunizam i danas prisutan, kao opredeljenje, u svesti ljudi? Postoji li lek protiv te ideologije i njenih zabluda?

■ U takvim stvarima najbolji lek je istina. A istina o periodu komunističke vladavine odavno je izbila na videlo. Tu istinu ne zna samo onaj ko neće da je zna. A onome ko neće da zna, ne vredi ni govoriti. Njega ni istina ne može izlečiti.

Vaše stvaralaštvo je u duhu naroda i vere kojoj pripadate. Kako da sačuvamo ono što je naše i opstanemo u složenim prilikama svetske politike?

■ Prvo, treba da znamo šta hoćemo. Drugo, treba da vidimo kako ćemo, i da li možemo, to što hoćemo. Morali bismo da se dogovorimo i složimo i oko toga šta su nam najpreči ciljevi, i oko toga kojim se putevima može do tih ciljeva doći. Mi dosad nismo uradili ništa od tih osnovnih stvari. Mnogo vremena smo izgubili, vremena više nema, a mi se ponašamo komotno, kao da još vekovima možemo da se dvoumimo, razmišljamo i preganjamo... Da su Albanci radili ovako kako mi radimo, nikad se ne bi ovoliko približili ostvarenju svojih nacionalnih ciljeva. A da smo se mi za svoje nacionalne interese i ciljeve borili ovako kako se Albanci bore za svoje, ne bismo danas bili u situaciji u kojoj smo.  

Violeta Vučetić | Pravoslavlje (http://pravoslavlje.spc.rs/broj/918/tekst/najbolji-lek-je-istina/print/lat)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Mart 31, 2012, 06:42:49 pm
*
Razgovor nedelje: Ljubomir Simović


PUT KROZ IGLENE UŠI

Posle petog oktobra očekivao sam brže i veće promene, hrabriju, odlučniju i jasnije definisanu politiku, zasnovanu na više realizma

Izdavačka kuća "Beogradska knjiga" objavila je "Odabrana dela Ljubomira Simovića" (1935, Užice), istaknutog pesnika, dramskog i proznog pisca, uglednog esejiste i publiciste, u dvanaest knjiga. U prva dva toma je izbor iz pesničkih knjiga, u druga dva toma su drame, u petom je onirička proza "Snevnik", u šestom je roman-hronika "Užice sa vranama". U sedmoj knjizi "Duplo dno", nalaze se eseji o srpskim pesnicima i dramskim piscima, a u osmoj, čiji je naslov "Čitanje slika", ogledi o srpskim slikarima i vajarima. Četiri poslednje knjige ("Kovačnica na Čakovini", "Galop na puževima i Novi galop na puževima", "Guske u magli" i "Obećana zemlja") pripadaju političkoj esejistici, razgovorima, člancima, ogledima, pismima, dnevničkim beleškama i komentarima. Iako ove knjige govore o dramatičnim političkim zbivanjima u periodu od 1981. do 2008. godine, u njima nisu zanemarene ni književne, pozorišne i poetičke teme.

Da li se pesme u ovom izdanju mogu smatrati kanonskim?

■ Svako novo izdanje je merodavnije od prethodnih, jer je u njemu, u odnosu na ranija izdanja, uvek nešto poboljšano. U ovom izdanju skoro da nema promena u tekstovima samih pesama, ali ima izvesnih promena u njihovom rasporedu i u kompoziciji nekih knjiga.

U Vašoj poeziji ima ironije, humora, groteske. Je li takvo i vreme u kojem živimo?

Naše vreme karakterišu neodlučnost, sporost i konfuzija. Posle petog oktobra očekivao sam brže i veće promene, hrabriju, odlučniju i jasnije definisanu politiku, zasnovanu na više realizma. Nažalost, izostalo je mnogo onoga što smo očekivali i čemu smo se nadali. Često se pitam u čemu nam je prošlo ovih osam godina. A ponekad se pitam u čemu su nam prošle sve one silne godine od Titove smrti do danas.

Često se u Vašim pesmama javljaju igla i konac. To, "Igla i konac", nalazi se i u naslovu jedne Vaše pesničke knjige. Hoćemo li se provući kroz "iglene uši"?

Hoćemo, provući ćemo se, kao onaj miš iz narodne poslovice: "Ne mogao se miš provući kroz jamu pa svezao tikvicu za rep".

Kada ste objavili zbirku "Istočnice" podigla se velika prašina. Da li su ideološka vremena prošla?

■ Vreme vladavine jedne ideologije jeste prošlo, ali ponekad se i nove ideologije služe iskustvom stare. Ideološke komisije, na primer, koje su ceo naš javni život držale pod kontrolom, više ne postoje. A ponekad mi se čini da one rade i danas, pod drugim firmama i na drugim adresama. One nemaju moć nekadašnjih ideoloških komisija, ali imaju njihovu isključivost.

U dve knjige su sabrane Vaše drame. Šta se od tih drama, trenutno, igra kod nas a šta u svetu?

■ U ovom trenutku, na scenama beogradskih pozorišta igraju se tri moje predstave: U Ateljeu 212 "Čudo u Šarganu" i "Putujuće pozorište Šopalović", a u Narodnom pozorištu "Hasanaginica". U Zrenjaninu se igra "Čudo u Šarganu", a premijere "Šopalovića" spremaju se u Kraljevu i Subotici.

Što se inostranstva tiče, u Francuskoj se "Šopalovići" igraju još uvek u nekoliko pozorišta, a neka od njih, koja su ovaj komad igrala pre deset ili petnaest godina, ponovo traže autorizaciju, za nove postavke. Pre nekoliko dana potpisao sam ugovor sa Slovenskim narodnim gledališčem iz Nove Gorice o postavljanju "Šargana". Premijera treba da bude u martu. Naše Ministarstvo inostranih poslova obavestilo me je da jedno pozorište iz Tokija, Black Tent Theatre, traži kontakt sa mnom, jer želi da igra "Šopaloviće". Taj kontakt smo nedavno i ostvarili, i ova drama će premijeru u Tokiju imati u novembru ove godine. Posle predstave "Šopalovića" u Južnoj Koreji, u Seulu, 1998. koju je, 2001. pratilo i objavljivanje prevoda ove drame na korejski jezik, ovo bi bilo drugo izvođenje "Šopalovića" na Dalekom istoku.

"Užice sa vranama" je hronika o jednom gradu i jednom narodu. Spremate li nešto slično?

■ Ne. U knjizi koju upravo završavam biće mnogo čega novog u odnosu na sve što sam do sada pisao.

Napisali ste veliki broj eseja o našim pesnicima i dramskim piscima. O svojim generacijskim drugovima pišete bez sujete i zlobe, s puno razumevanja i ljubavi?

■ Sujeta i zloba nisu dobri savetnici ni u jednom poslu.

Pisali ste i o zaboravljenim i zanemarenim pesnicima, kakav je, recimo, Đorđe Marković Koder?

■ O Koderu su, u novije vreme, pisali mnogi ozbiljni istraživači, i mnogi pesnici. On je izuzetno zagonetna, čak ekstremna, pesnička pojava. Stvorio je, između ostalog, ceo jedan novi jezik, u čija je značenja ponekad teško proniknuti, i čije je reči često nemoguće izgovoriti. Čitajući ga, često se pitate s kim komunicira, i šta izražava, njegov jezik, i na ta pitanja neretko nemate odgovor. To, što nemate odgovor, ne mora da bude gubitak. Dobitak je već to što vas Koder provocira da postavljate pitanja koja vam bez njega nikada ne bi pala na pamet. Inače, ja sam u njegovim džinovskim spevovima našao obilje sjajnih pesničkih fragmenata i slika. I mnogo lepih reči koje je ovaj neobični pesnik stvorio.

Čitav niz ogleda, tačnije: celu jednu knjigu, posvetili ste slikarima i vajarima?

■ Nije to ništa neobično. Mogao bih do mraka da vam nabrajam pesnike koji su pisali o slikarstvu. Slikarstvo sam oduvek voleo. Čak i ono što nije bilo slika gledao sam kao sliku. Ja i na pijacu idem kao na izložbu slika. I Dunav predamnom teče kao neka ploveća izložba slika. I firme i izloge gledam kao slike. Mislim da se to traženje likovnosti u svemu oseća i u mojoj poeziji. Eseje o slikarima i vajarima pisao sam iz iste potrebe, i sa istom strašću, s kojom sam pisao eseje o pesnicima i dramskim piscima. Čak i iz iste potrebe iz koje sam pisao pesme. Za mene, sve je to jedno s drugim u suštinskoj vezi, sve to jedno drugo prožima, i sve se spaja u jednu jedinstvenu celinu.

Napisali ste dramu "Boj na Kosovu", po kojoj je snimljen istoimeni film. Boj na Kosovu i Metohiji još traje, kakav ishod očekujete?

■ U izlaganjima na ših političara o problemu Kosova i Metohije redovno nedostaju neka pitanja. Možda zato što na njih ne mogu da nađu odgovore, ili zato što su ti odgovori neprijatni i nepopularni. A možda je i samo postavljanje tih pitanja nepopularno. Neka od tih pitanja ja sam već postavljao, upravo u "Politici". Šta bismo mi radili ako bi Sjedinjene Američke Države i Evropska zajednica, i svi koji su u stvaranje nezavisnog Kosova umešani, odlučili da Kosovo i Metohiju vrate u granice Srbije? Ima li Srbija snage i načina da integriše milion i po ili dva miliona kosovskih Albanaca, koji odbijaju da budu integrisani? Ako bi Kosovo ostalo u Srbiji, da li bi se etnička neravnoteža, koja je tamo stvorena — s obzirom na albanski natalitet, koji je u ekspanziji, i na srpski, koji je u opadanju — prenela i na ostale naše krajeve?

Političari kažu: "Kosovo je Srbija", i misle da je to formula kojom su rešili sve. A to nije nikakva formula, to je samo parola u službi dnevne politike. Umesto tog predizbornog partijskog patriotizma nama je potrebno otvoreno i ozbiljno suočavanje sa istinom. A istina je mnogo neprijatnija, problem je mnogo teži, i opasnost je mnogo veća nego što smo mi spremni da priznamo. Nama preti nešto mnogo opasnije nego što je nezavisnost Kosova. Mi moramo uzeti u obzir i mogućnost da jednog dana na Pančićevom vrhu ne bude granica između Srbije i nezavisne države Kosovo, nego granica između Srbije i Albanije. Pogledajte tu sliku na mapi, i sami izvucite zaključke.

Ulazak u Evropsku uniju postavlja se kao "biti il' ne biti". Šta će nam doneti članstvo u ovoj organizaciji?

■ Neki od onih koji se opiru ulasku Srbije u Evropsku zajedicu svoj otpor obrazlažu tvrdnjom da to Srbiji ne treba, jer je ona i bez toga evropska zemlja. Međutim, biti u Evropi i biti u Evropskoj zajednici su dve različite stvari. Ulaskom u Evropsku zajednicu Srbija ne dokazuje ono što se i bez toga zna, da je ona evropska zemlja, nego ulazi u jednu zajednicu koja bi mogla da joj pomogne u razvoju i u rešavanju problema. Možda i u rešavanju problema Kosova. Članice Evropske zajednice, njihova roba, njihove investicije i ideje, i njihova kultura, imale bi otvoren pristup u Srbiju. Ali bi otvoren pristup u te zemlje imali i naši interesi i argumenti, i naša kultura, i naša roba. Bilo bi vrlo opasno ako bi sve zemlje našeg regiona ušle u Evropsku zajednicu, a mi jedini ostali izvan nje. Bila bi to još jedna opasna izolacija, opet bismo se našli u kavezu zaključanom iznutra. Nije teško zamisliti do kojih bi razlika došlo u brzini razvoja između nas i naših suseda. Ući u Evropsku zajedicu za mene ne znači u njoj izgubiti, nego u njoj afirmisati svoj identitet.

I Vaš "iskorak u stvarnost", kako reče Predrag Palavestra, ostao je uzaludan. Pesnike, u ovoj zemlji, nema ko da čuje, čak ni onda kada glasno govore?

■ Ezra Paund u jednom eseju postavlja pitanje: "Ima li književnost neku ulogu u državi, u ljudskoj zajednici, u republici, u res publica, odnosno je li (književnost) od javne koristi (uprkos birokratskom razblaćivanju i gnusnom ukusu rulje pri biranju svojih upravljača)"? I kaže, na osnovu svog anglosaksonskog iskustva: "Ima". A ja se, na osnovu našeg srpskog iskustva, bojim da nema. Nema, zato što političari, koji sebe automatski smatraju i državnicima, ne slušaju "književnost", ne slušaju kritička upozorenja, nego se okružuju savetnicima i saradnicima koji će im svakodnevno potvrđivati njihovo sopstveno visoko mišljenje o samima sebi. Neverovatno je kako se i pametni ljudi lako daju ubediti da su veliki, genijalni i nezamenljivi. Da su generalisimusi.


MERA OZBILJNOSTI I ODGOVORNOSTI

Danas je 105. rođendan našeg lista. Vi ste njegov saradnik više decenija. Recite nam nešto o značaju "Politike" u istoriji i kulturi srpskog naroda.

■ O "Politici" dovoljno kaže već i to što je doživela sto peti rođendan. Ona je bila porodični list mnogih porodica, uključujući i moju. Sećam se da je, brižljivo savijena, redovno virila iz džepa mog oca kad se iz svoje obućarske radnje vraćao kući. U tom svom veku "Politika" nije bila samo informator nego i mnogo više od toga. Nekima je čak služila i kao bukvar, iz koga su učili slova. Međutim, nije sve bilo ni u slovima. Sećam se onih vremena velikog pritiska i velike kontrole svega, kada smo, želeći da pročitamo i nešto necenzurisano i nekontrolisano, bili ubeđeni da "Politikini" novinari umeju da nadmudre kontrolore i cenzore i da pišu i između redova. I trudili smo se da savladamo tu novu i tajnu pismenost. I bili smo ubeđeni da umemo da čitamo, i čitali smo, i ono što nije bilo napisano, ni u redovima, ni između njih. To svedoči o poverenju koje smo imali u svoje novine. I utoliko nam je teže padalo kada je to naše poverenje izneveravano. A bilo je i toga.

U ovom vremenu obezvređivanja svega, u vremenu nestajanja svih kriterijuma i obzira, čitaoci "Politike" od svog lista očekuju da bude mera i norma ozbiljnosti i odgovornosti. Ispod toga, da bude mera i norma — "Politika" ne sme da ide. Između ostalog, i zbog ovih sto pet godina. To je brojka koja obavezuje.

PARTIJSKI FEUDI

Jednom prilikom ste kazali: "Pišući o poeziji, slikarstvu i pozorištu, pisao sam o onom što volim. Pišući o politici, pisao sam o onom od čega se branim". Može li čovek da se odbrani od politike?

■ Ne smem ni da zamislim šta bi s nama bilo ako ne bismo uspeli da se odbranimo od politike koja državu deli na stranačke feude, u kojoj partijska članska karta i gvozdena vrata otvara, dok se znanju i pameti otvaraju jedino ona vrata koja vode u pečalbu i beli svet.

Zoran Radisavljević | 25.01.2009. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Put-kroz-iglene-ushi.lt.html)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Jun 01, 2012, 10:24:59 pm
*
LJUBOMIR SIMOVIĆ


POEZIJA JE NEŠTO DRUGO U ODNOSU NA SVE

A pre svega nešto drugo u odnosu na konvencionalno, akademsko, školsko shvatanje pesništva

Izdavačka kuća "Stubovi kulture" iz Beograda objavila je novu zbirku pesama Ljubomira Simovića (1935), pesnika, dramskog pisca, esejiste, pod naslovom "Planeta Dunav". Simovićeve pesničke knjige: "Slovenske elegije", "Šlemovi", "Uoči trećih petlova", "Subota", "Vidik na dve vode", "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj", "Istočnice", "Igla i konac", "Ljuska od jajeta", "Tačka", drame: "Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović", "Boj na Kosovu", štampane su na engleskom, korejskom, francuskom, poljskom, češkom, slovačkom, ruskom, rumunskom, bretonskom, japanskom, slovenačkom, makedonskom, španskom, bugarskom, ukrajinskom… Dobitnik je najznačajnijih naših književnih i pozorišnih nagrada. Dopisni član SANU postao je 1988, a redovni 1994. godine. "Beogradska knjiga" je prošle godine objavila Simovićeva odabrana dela u dvanaest knjiga.

Novu zbirku pesama ste nazvali "Planeta Dunav". Stanujete na Dorćolu, često šetate pored reke... Šta za Vas znači Dunav?

■ Pre svega, volim reke. I zbog njihove uvek nove i uvek drugačije lepote, i zbog koristi koju pružaju. Svi znamo kakva je uloga vode u razvoju života i kakva je uloga reke u razvoju civilizacije. Prva velika reka koja me je opčinila, uprkos tome što je nikada nisam video, bila je Misisipi. Misisipi iz romana "Doživljaji Haklberi Fina" Marka Tvena, valjda prve ozbiljne knjige koju sam kao osnovac pročitao. Kasnije su me fascinirali Tigar i Eufrat, sa civilizacijom koju su te reke omogućile. Video sam ih, istina, samo iz aviona, leteći iz Atine u Teheran. Ne mogu opisati uzbuđenje koje sam osetio daleko u Sibiru, na obali Oba, ili u Izraelu, na obali Jordana, ili u Kini, gledajući Huangpu i Jangcekjang. Nije, dakle, nikakvo čudo što sam se toliko vezao za Dunav, kraj koga živim. Dunav povezuje gradove i zemlje, jezike i narode, kulture i civilizacije, ribe i ribare, ptice i lovce... Kad sam na obali Dunava imam utisak da sam u vezi sa svim gradovima kroz koje protiče, i sa svim ribarima i lovcima, i sa svim ribama i pticama, koji su, u raznim vremenima, živeli na njegovim obalama i u njegovim vodama.

"Planeta Dunav" je knjiga urbanih stihova. U njoj na jednostavan, ali pesnički način, opisujete prizore iz velegrada?

■ Urbane scenografije, i urbanih tema, bilo je i u mojim ranijim knjigama. U "Šlemovima" ćete naći Brisel, Degendorf, Keln, Berlin sa Aleksanderplacom. Najviše sam, međutim, pisao o Užicu u vreme Drugog svetskog rata, to jest u vreme moga detinjstva. Pojam urbano ne treba vezivati samo za velike gradove. Da li će neka sredina biti urbana ne zavisi od broja nego od duha.

Užice sam zamenio Beogradom već u poemi "Subota", koja je prvi put objavljena 1973, u časopisu "Književnost". I kao što se za Užice vezuje pesnička trilogija koju čine knjige "Vidik na dve vode", "Igla i konac" i "Istočnice", tako se nova pesnička trilogija, koju čine knjige "Ljuska od jajeta", "Tačka" i "Planeta Dunav", vezuje za Beograd i njegove reke... Ko čita ove pesme, shvatiće da i tačka može da bude planeta, i da i planeta može da bude samo tačka. Kad ovo kažem, za svedoka bih mogao da pozovem i samog Milutina Milankovića.

Sedeći u bifeu kraj pijace, jedan čovek otkriva kako se neki običan prizor pretvara u neobičan. Samo pesnik može da primeti da se "u suterenu već pale sijalice", dok "visoko gore na dvadesetom spratu, još sija sunce u svim prozorima"?

■ Od poezije se i očekuje da otkriva i vidi nešto što niko ne vidi, i da sve gleda na način na koji niko ne gleda. Bez namere da od toga razvijam neku teoriju i poetiku, ja sam za sebe, za svoju ličnu upotrebu, formulisao jednu definiciju poezije. Ta definicija je kratka i jednostavna. Ona glasi: "Poezija je nešto drugo". Nešto drugo u odnosu na šta? Nešto drugo u odnosu na sve. A pre svega nešto drugo u odnosu na konvencionalno, akademsko, školsko shvatanje pesništva.

"Beograd se crveni i zeleni", kažete. Ali, postoji strah da sve što je crveno i zeleno može da požuti i pocrni. Šta to slutite?

■ Ništa ne slutim. Znam. Kao što su znali svi pre mene, kao što je znao i Branko Radičević: "Lisje žuti veće po drveću", i tako dalje. U pesmi koju imate na umu pokušavam da sa žutog, koje će ubrzo pocrneti, i koje je nesumnjiv predznak smrti, akcenat premestim na zeleni i crveni život. Na papagaje, paprike i lubenice.

Živimo u vremenu u kome "svemu raste cena, samo pada cena znanja, pameti i rada"?

■ Živimo u vremenu poremećenih vrednosti. Borimo se za položaje, za vlast, za novac, a odustali smo od borbe za elementarne vrednosti. Iz zemlje u kojoj se znanje ne poštuje, u kojoj se od znanja ne može živeti, pametni i školovani ljudi beže u zemlje u kojima se znanje koristi, poštuje i nagrađuje. U kojima se od znanja može živeti. Mi još ne shvatamo da je pitanje opstanka pitanje znanja.

U "Planeti Dunav" pojavljuje se i jedan čovek koji ima "dve glave: glavu na panju i glavu u torbi". Kalašnjikov je postao statusni simbol?

■ U knjizi se pojavljuje mnogo različitih likova: pojavljuju se lovci, ribari, piljar, šankerica, profesor logike, kuvarica, žene iz Starog zaveta, demonstranti, nosač sa Železničke stanice, poštar, carinik, policajac iz Stare Pazove... Jedan od najvažnijih likova je upravo taj čovek koga pominjete. On ima dve glave — jednu na panju, drugu u torbi, što znači da zapravo nema nijednu. Pojavljuje se i trgovac oružjem, sa svojom filozofijom, koja kaže: "Večeraće" — dakle preživeće — "ko ima kalašnjikov".

U jednoj od pesama "u pozorištu zasipamo cvećem Bruta koji je ubio Cezara, a u skupštini glasamo za Nerona"?

■ To je stara priča o dvoličnosti i kukavičluku.

Neke od ovih pesama imaju priču, prolog i epilog, dijalog, liče na male drame?

■ Već sam jednom negde rekao da su u mojoj radionici pomešani alati pesnika i dramskog pisca.

Čest motiv Vaših pesama su i slike i likovne izložbe. Rado pišete o slikarima?

■ I o slikarima, i o vajarima. Otkad znam za sebe vezan sam za likovnu umetnost. Ne propuštam nijednu izložbu, gde god da putujem prvo obilazim muzeje i galerije. O mom odnosu prema likovnoj umetnosti svedoči i knjiga eseja "Čitanje slika", ali i niz pesama o našim, španskim ili holandskim slikarima. Po mom osećanju, slikarstvo je umetnost koja je najbliža pesničkoj umetnosti. Možda i zato što se poezija, bar kako ja to osećam, ne služi sentencama, poslovicama, gnomikom, onim što se nekad u novinama štampalo pod naslovom "Misli velikih ljudi". Poezija se služi slikom, ali ne onom slikom koja je deskripcija, nego slikom koja na nov i neočekivan način otkriva nešto novo i neočekivano. Kao, na primer, kada Džon Don, u pesmi "Tviknamski vrt", kaže: "A da se ovo mesto može sasvim smatrati rajem, zmiju sam doneo". Ili kad Radjard Kipling u jednoj pesmi napiše: "Vrhovi Himalaja su kolena drugih planina". Ili kad Zbignjev Herbert, u pesmi "Gospodin Kogito o vrlini", kaže: "A unaokolo huči divan život, rumen kao klanice ujutro".

Posle ovih primera možda će i ona moja definicija — "poezija je nešto drugo" — biti jasnija i delovati ubedljivije.


KOBASICA SKUPLJA OD KONJA

U jednoj pesmi kažete: "Ovo vreme je smrt za hiperbole". Život je postao brži, snažniji, maštovitiji od literature?

■ Nažalost, nije. Postao je siromašniji i sivlji. Postao je apsurdniji. Šta je neka pesnička hiperbola prema činjenici da smo se našli u vremenu u kome je par konjskih kobasica skuplji od konja? Takvi apsurdi obezvređuju, obesmišljavaju, razoružavaju hiperbolu kao pesničku figuru. Reč je o životu koji literaturu prevazilazi u apsurdu.

Zoran Radisavljević | 01.01.2010. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Poezija-je-neshto-drugo-u-odnosu-na-sve.sr.html)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Januar 30, 2013, 10:06:11 pm
*
LJUBOMIR SIMOVIĆ:


U STRAHU OD CRNOG BIRAMO SIVO

Akademik o pesničkim izvorištima, političkoj sceni, stanju svesti u Srbiji: Na našoj političkoj sceni nema ni stranaka, ni ličnosti, koje su dorasle problemima u kojima smo

Na moje formiranje je uticalo sve što se oko mene događalo, sve u čemu sam učestvovao, a uticali su svi ljudi sa kojima sam dolazio u dodir. U početku, presudan uticaj imali su moji roditelji, a potom i moja škola. Naravno, najdublji trag je ostavio rat.

Ovako za "Novosti" počinje priču akademik Ljubomir Simović (1935) povodom ovih dana izašle knjige "Pamtivek" (u izdanju "Stubova kulture"), bogate foto-monografije u kojoj ovaj veliki pesnik i dramski pisac svedoči o svom životu, putovanjima, savremenicima...

Samo nekoliko dana ranije, objavljen je zbornik "Pesničke vertikale Ljubomira Simovića", u izdanju Instituta za književnost, Učiteljskog fakulteta i Dučićevih večeri poezije, a iz serije "Poetička istraživanja", u kojoj je Simović, posle Miodraga Pavlovića, drugi živi pisac, a iduće godine to će biti Matija Bećković.

Akademik Simović živi na Dorćolu sa suprugom Nadom, sa kojom je u braku 52 godine.

Gde su vaša pesnička izvorišta: u rodnom užičkom kraju, odnosno na Jelovoj gori, vašem drugom domu, ili u Beogradu, kraj Dunava, kuda svakodnevno šetate i beležite utiske?

■ Ta "izvorišta" nalaze se svuda i u svemu. Nikad se ne zna šta iz čega može da nikne i izraste. Zato ja, otkad znam za sebe, gledam, slušam i čitam sve. Sve od Gogolja, Čehova, Džojsa, Selina ili Muzila, pa do grafita po beogradskim zidovima. Ja i izloge gledam kao slike i pozornice. U prilikama kao što je ova, neizostavno se pozivam na Lešeka Kolakovskog, koji kaže da "ništa nije tako obično, malo, da ne bi zasluživalo da kao objekat filozofske radoznalosti skrene i privuče našu pažnju". Naš Milutin Milanković, čijim se knjigama neprekidno vraćam, rekao je da je naša planeta, Zemlja, samo tačka u svemiru. Ali sam siguran da se ne bi protivio ni tvrdnji da i tačka može da bude planeta.

Od vaše četiri drame, najveći uspeh postiglo je "Putujuće pozorište Šopalović", koje je prevedeno na gotovo 20 jezika, i igrano ne samo na scenama širom nekadašnje Jugoslavije, nego i na četiri kontinenta. Kako to objašnjavate?

■ Važno je da vas neko dobro prevede, i da taj prevod dođe u prave ruke. Za sudbinu "Šopalovića" presudan je bio prevod na francuski, koji je naručio, i u dva izdanja štampao, Vladimir Dimitrijević, u svojoj izdavačkoj kući "L'Age d'Homme". Za poslednjih dvadesetak godina, ta drama je postavljena na sceni preko 50 pozorišta u Francuskoj. Ja nisam imao ni veza ni načina da radim na tolikoj promociji svoje drame. Ponekad mi se, međutim, čini da je za nju radila neka neverovatna pozorišna internacionala.

Kao čovek koji je uvek odgovarao na izazove vremena, sigurno delite opštu zabrinutost našom današnjom društvenom situacijom. Koji su razlozi što smo tu gde jesmo?

■ Već 6. oktobra počelo je izneveravanje onoga što smo očekivali od događaja 5. oktobra. Sve je prvo počelo da se osporava, pa da klizi, pa da se, posle ubistva Zorana Đinđića, sve brže sunovraćuje, u pravcu suprotnom od onog u kome smo verovali da će Srbija krenuti. Danas definitivno možemo da kažemo da na našoj političkoj sceni nema ni stranaka, ni ličnosti, koji su dorasli problemima u kojima se Srbija nalazi. Stranke su preduzeća za proizvodnju i podelu vlasti. Političari nas drže u permanentnoj predizbornoj kampanji, kojoj je podređeno sve. A mi smo se odavno umorili od izbora na kojima nema pravih ponuda, i na kojima, u strahu da ne pobedi crno, glasamo za sivo.

Umnožili su se oni koji umeju da prodaju "za 3 kila mesa kilo luka/za bačvu zejtina kašičicu joda"...

■ Prema zvaničnim podacima, objavljenim u štampi, mi iz Austrije, Holandije, Grčke, Makedonije, Kine i Egipta uvozimo crni i beli luk, iz Egipta, Kine, Turske, Grčke i Bosne uvozimo pasulj, a iz Grčke, Turske i Španije uvozimo krastavce, iz Holandije, Grčke, Makedonije i Nemačke uvozimo šargarepu! Naša seljačka i poljoprivredna zemlja uvozi ono što bi mogla da izvozi. Pošto se naša sela sve brže prazne i propadaju, vlast se uveliko bavi podizanjem Potemkinovih sela. Naša fudbalska liga se zove Superliga, naši političari Srbiju proglašavaju liderom regiona. Lider i super — to su, u našem slučaju, reči bez pokrića.

Svedoci smo velike razočaranosti i u politiku, u stranke, u vlast i opoziciju.

Postoji li neki mogući izlaz?

■ Ne zavisi sve samo od političara. Zavisi i od birača. Ne znam zašto pažljivije ne pratimo šta nam političari govore i obećavaju a šta od onoga što su obećali ispunjavaju. Ne znam zašto ono što nam govore danas ne upoređujemo sa onim što su nam govorili juče. Neki političar, na primer, tako radikalno promeni svoju politiku, da se ta promena, bez preterivanja, može upoređivati sa operacijom promene pola. Čovek u bolnicu uđe kao muškarac, izađe kao žena, a birači ne primete nikakvu promenu. I idu za njim — to jest, za njom — u pravcu suprotnom od onog u kome ih je vodio juče.

Očigledno, postavlja se i pitanje stanja svesti u našem društvu?

■ Stanje svesti zavisi i od činjenice da danas u Srbiji imamo preko milion nepismenih. Pri tom ne treba zanemariti ni nepismenost pismenih, čiji je uticaj na stanje svesti možda i veći, i pogubniji. Mi, međutim, više pažnje obraćamo na stanje svesti naših suseda, nego na stanje naše sopstvene svesti. Rugali smo se Hrvatima kada je Tajči pevala "Danke, Dojčland", prezirali smo kosovske Albance kada su u Prištini podizali spomenik Klintonu, a ne vidimo da se "na našem najvećem stadionu" deca majke Srbije masovno bacaju u naručje "matuške Rusije"!

Obavljena preko leđa običnih ljudi, tranzicija ima za posledicu preovlađujuće osećanje nemoći i apatije. Da li u takvim okolnostima ekstremno radikalne ideje mogu da budu opasan mamac?

■ Na našoj političkoj sceni, inače vrlo specifičnoj, imamo najveći mogući raspon najneočekivanijih ideja i poteza, od performansa sa usisivačem za prašinu, do dramatičnih štrajkova. Iako su ti potezi ponekad toliko različiti da se ne mogu upoređivati, nije teško prepoznati da ih diktira ista ambicija.

I u ovim danima velikog praznika ne možemo a da ne primetimo kako je sve više onih koji se izjašnjavaju kao ubeđeni vernici, a sve je više nepočinstava u dubokom neskladu sa osnovnim hrišćanskim načelima. Kako objasniti taj paradoks?

■ Nema tu nikakvog paradoksa. Jednostavno, svako se ponaša u skladu sa svojim znanjem i obrazovanjem, sa svojim moralom, i svojim duhovnim ili materijalnim potrebama. Neko veru shvata kao modu, neko religiju brka sa politikom, a možda poneko čita i "Novi zavet".

Kritičari su jednodušni u zapažanju da je raspon tema i motiva u vaših pesmama jedinstven u srpskoj poeziji. Od tog obilja, šta vam je lično najbliže?

■ Za mene je najbitnije ono što povezuje sve te oblasti i sve te nivoe, i što sve, i biblijske tekstove, i mitove, i istoriju, i svakodnevicu, i univerzalno, i lokalno, dovodi u istu ravan.


OPSEDNUTOST RATOM

Kada je počeo Drugi svetski rat, bio sam u predškolskom uzrastu, a u tom uzrastu mozak je izuzetno prijemčiv. Slike iz rata pamtim kao da sam imao kameru u glavi - nastavlja priču sagovornik. - Pamtim ulazak Nemaca u Užice, povlačenje Jugoslovenske vojske, pamtim nemačke "štuke" i zavijanje njihovih sirena prilikom bombardovanja puškare — fabrike oružja — u Užicu. Sećam se trezora Narodne banke, u kojima smo se 1941. krili od bombardovanja. Mama, brat i ja smo iz tih trezora izašli samo nekoliko minuta pre nego što će u njima grunuti ona eksplozija u kojoj je izginuo silan svet. Pamtim okupaciju, policijski čas, smotru četničkog konjičkog eskadrona ispred Gimnazije, pamtim čak i ženu koja im je služila slatko i vodu. Pamtim, na Žitnoj pijaci, spektakularnu komemoraciju ljotićevcima izginulim u Sečoj Reci, u borbi protiv četnika. Pamtim i batine koje sam, zbog te komemoracije, dobio. Tata me je poslao da kupim novine, a ja sam, umesto da se odmah vratim kući, na Žitnoj pijaci ostao satima gledajući bubnjeve i doboše presvučene crnom čojom, konje u crnoj opremi i sa crnim perjanicama, džinovske sveće i crne uniforme. Sećam se nepreglednih eskadrila angloameričkih aviona koji su, vraćajući se sa bombardovanja naftonosnih polja u Rumuniji, satima preletali iznad Užica. Bombardujući nemačke kolone koje su se povlačile iz Grčke, ti avioni su bombardovali grad. Mnogo od svega toga sam opisao u knjizi "Užice sa vranama", i u nekim drugim tekstovima. To objašnjava moju opsednutost ratom u nizu knjiga: "Šlemovi", "Vidik na dve vode" , "Igla i konac", "Istočnice"...


ČIKA JOVA I HAJDUK ČARUGA
Više se ni sam ne sećam kad sam napisao prve stihove. Znam samo da su dve prve knjige stihova koje sam pročitao bile knjige Zmajevih pesama, "Čika Jova srpskoj deci", koju sam dobio kao nagradu "za odlično učenje i primerno vladanje", na kraju prvog razreda osnovne škole, a da je u drugoj neki nepoznati autor u rimovanom desetercu opevao zločin i smrt hajduka Čaruge, koji je harao po Slavoniji. U toj neuglednoj knjižici bile su i fotografije sa egzekucije Čaruge i njegovih drugova.

PČELA U ČAŠI
U istoj meri kao i dramatični događaji iz rata, za mene su nezaboravne bile neke scene iz svakodnevnog života. Sumrak u kome svetli žar iz pegle, dok mama pegla veš, ili miris pogače koja se, obložena kupusnim listovima, peče u rerni. Pamtim i mir letnjih popodneva, u kojima se čuje kako zuji pčela u čaši. Tu pčelu sam kasnije uneo u "Putujuće pozorište Šopalović".

Dragan Bogutović | 22.04. 2011 | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:328098-Ljubomir-Simovic-U-strahu-od-crnog-biramo-sivo)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Septembar 19, 2016, 01:27:42 am
*

UČIO SAM OD SVAKOG KOGA SAM ČITAO


U sredu, 17. oktobra, u okviru Smederevske pesničke jeseni, Ljubomiru Simoviću, pesniku, dramskom piscu i romansijeru, članu Srpske akademije nauka i umetnosti, biće uručen "Zlatni ključ Smedereva", kao priznanje za celokupno pesničko delo. Tom prilikom će biti objavljena i njegova pesnička trilogija "Planeta Dunav".

Uz knjige pesama ("Slovenske elegije", "Šlemovi", "Uoči trećih petlova", "Subota", "Vidik na dve vode"...) napisao je i četiri drame: "Hasanaginica", "Čudo u Šarganu", "Putujuće pozorište Šopalović" i "Boj na Kosovu". Zatim roman-hroniku "Užice sa vranama", knjige eseja o srpskim pesnicima, dramskim piscima, slikarima i vajarima. Objavio je i dnevnik snova: "Snevnik".

Simovićeve pesme i drame su prevođene na mnoge jezike, ali je najviše uspeha u svetu doživela drama "Putujuće pozorište Šopalović", koja je prevedena na 20 jezika i koja je postavljena na scene pozorišta u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Belgiji, Švajcarskoj, Kanadi, Sloveniji, Makedoniji, Japanu, Južnoj Koreji, Kolumbiji. Od 1990. do danas, "Šopalovići" su igrani u više od 100 pozorišta u Francuskoj, uključujući i elitni pariski "Theatre de la ville". Igrani su čak i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki.

Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935, u Užicu.

Koje knjige ste prve pročitali?

■ Od poezije, to je bila knjiga Zmajevih pesama, "Čika Jova srpskoj deci" i neka poema u rimovanom desetercu o "podvizima" i smrti hajduka Čaruge, koji je između dva svetska rata harao na području Slavonije. Posebno pamtim neko prastaro izdanje "Doživljaja Haklberi Fina", Marka Tvena. Prvi dramski tekst koji sam pročitao bila su "Dorćolska posla", Čiča Ilije Stanojevića.

Da li vas je to vezalo za pozorište?

■ Ljubav prema pozorištu je, u mom slučaju, deo porodične tradicije. Osim toga, s pozorištem su u vezi, nesumnjivo, bili i dani "Bele nedelje", kad su po Užicu, svako veče, iza svakog ugla, iskrsavale maskirane družine i kad se, svaki čas, sa svih strana, čulo: "Evo maski, evo maski!" To su bile velike, simultane ulične predstave, kojih se današnje Užice više ne seća. Kao deca, pozorište smo i sami pravili u našim dvorištima: razapnemo konopac između šljive i kajsije, preko njega prebacimo čaršav, ispred te "zavese" postavimo klupe i hoklice, izmislimo neku priču, podelimo uloge, i eto pozorišta! Ne bi trebalo zaboraviti ni da je Užice, odmah posle rata, dobilo profesionalno pozorište, sa sjajnim glumcima i odličnim repertoarom.

Ko vam je bio uzor u književnosti?

■ Uzor mi nikad nije bio jedan pesnik ili jedan pisac. Čitao sam sve, a učio sam od svakog koga sam čitao. Učim i danas.

Čemu težite u pisanju?

■ Onome što je definisala Marina Cvetajeva, kad je kazala: "Visoka mera. Meriti visokim merom."

A da li se nečega odričete zbog pisanja?

■ Ne. Pisanju je potrebno sve, svako iskustvo.

Postoji li nešto u životu što biste želeli da zaboravite?

■ Ponekad naiđe neka noć u kojoj se sećate svake ružne reči koju ste rekli i svega onoga čime ste se o nekoga ogrešili. I to vam celu noć ne da da zaspite... Kad bih to zaboravio možda bih lakše spavao. Ali se pitam šta bih izgubio ako bih to zaboravio.

O čemu ovih dana razmišljate?

■ O državi koja postavlja uslove Evropskoj uniji, a povlači se pred huliganima. I koja godišnje ne može da izgradi ni 10 kilometara autoputa, a čiji nam političari obećavaju da će prokopati kanal od Dunava do Egejskog mora.

Niste oduševljeni našim političarima?

■ Prateći njihove metamorfoze i plastične operacije, pomišljam kako čedno prema njima izgleda Mirabo, za koga se govorilo da "doručkuje sa jakobincima, ruča s ljudima iz 1789, a večera sa rojalistima".

Protiv čega se borite?

■ Još od 2005, borim se, zajedno sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti, protiv otvaranja rudnika nikla. Da otvaranje rudnika nikla nije opasno po životnu sredinu, nadležni ministar pokušava da nam dokaže slikajući se na televiziji sa dvema razglednicama, punim vinograda ili suncokreta, procvetalih u Kavadarcima, u kojima radi rudnik nikla. U Kavadarcima, u kojima se od dima i jalovine crne i nebo i zemlja. A mi se zalažemo za to da se kao dokaz ne uzimaju razglednice nego naučne analize kompetentnih ljudi, akademika, profesora Hemijskog i Rudarsko-geološkog fakulteta. A te analize ubedljivo dokazuju da bi iza eksploatacije tih rudnika ostali jalova zemlja i mrtve reke. Da bi Zlatibor, Tara, Šargan, Šumadija, Goč, bili pretvoreni u Mesečeve pejzaže, kakve vidimo oko Bora i Majdanpeka.

Čemu se, ipak, nadate?

■ Nadam se pobedi znanja i razuma. Što je od mene veoma nerazumno.

A čega se plašite?

■ Gledajući kako se Srbija sve brže prazni, bojim se da ćemo se i mi jednog dana pitati, kao što se pitao jedan od Džojsovih junaka: "Gde je naših 20 miliona Iraca koji bi trebalo da su ovde umesto ovih četiri?"

Ima li nešto što bi moglo da nas ohrabri?

■ Valjda ima. Na primer, borba za ljudska prava je sve aktuelnija i sve glasnija. Za ljudska prava se katkad najviše zalažu oni koji ih najviše krše. A više od svih proglasa, programa, studija i zakona o ljudskim pravima, o odnosu i ravnopravnosti svih rasa, vera i nacija govori jedna kratka rečenica, koja se, ako se ne varam, pripisuje Tesli, a od koje odavno nisam čuo nešto lepše, i od koje ne nalazim ništa bolje čime bismo završili ovaj razgovor, a koja glasi: "Postoji samo jedna rasa, u raznim bojama."


_  _  _ _ _ _ _ _ _ _ _


SUGRAĐANI

Kad sam ušao u autobus 26,
koji, kao i 24,
ide s Trga Republike na Dorćol,
video sam kovrdžavu bradu
kako nešto šapuće minđuši,
koja od tog šapata svetluca!
Dok je kod crkve Aleksandra Nevskog,

"dvadesetšestica" skretala
iz Francuske ulice u Dušanovu,
gospođa koja stoji govorila je
gospodinu koji je sedeo:
"Toj deci treba kazati da prestanu!
Ne samo zato što to nije lepo,
nego i zato što je sad kasno!
Roditelje treba tući dok su mali"!..

Slavko Trošelj | 13.10.2012 | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Propevalo-je-nase-jezicko-i-kulturno-pamcenje.lt.html)


Naslov: Ljubomir Simović (1935)
Poruka od: Angelina Septembar 19, 2016, 02:24:27 am
*

LJUBOMIR SIMOVIĆ:
SRBIJOM VLADAJU PLAGIJATORI, A VUČIĆ NEPRESTANO OTKRIVA NOVE NIJANSE SAMOGA SEBE


Na srpskoj političkoj sceni, prepunoj aktera koji neprekidno menjaju uloge i kostime, teško bi bilo naći ličnost teatralniju od Aleksandra Vučića, kaže veliki srpski pisac i akademik SANU Ljubomir Simović u ekskluzivnom intervjuu za Novu ekonomiju.

Ljubomir Simović poznati srpski pisac i akademik SANU

"On sve nas shvata kao publiku, pred kojom, tokom dvadeset i četiri časa, ne prestaje da glumi samoga sebe. I to na svim scenama, na svim TV kanalima, u svako doba dana i godine. On spasava zemlju, dovodi strane investitore, preseca vrpce, otvara mostove i auto-puteve, otvara klanice, otvara robne kuće... Pritom je pristupačan i neposredan, rukuje se sa radnicima, novinarima se obraća po imenu, a ne propušta ni priliku da demonstrira i svoju familijarnost sa šefovima vlada i država. Mađarskog premijera, tako, oslovljava sa 'Viktore', dok o nemačkoj kancelarki govori kao o 'Angeli'. Da ne govorim o neprekidnom pominjanju naših nemačkih, naših kineskih, naših arapskih i drugih prijatelja".

Više nego ta premijerova stalna predstava, kako kaže, njega zanima njegova politika.

"Bojim se da je ona prepuna kontradikcija, koje je teško pomiriti i složiti ih u jednu smislenu celinu. Glavni cilj njegove politike je ulazak Srbije u Evropsku uniju. Ali kako se sa tim može usaglasiti njegova koalicija sa Srpskom narodnom partijom Nenada Popovića, čiji je glavni cilj da se spreči da Srbija pristupi Evropskoj uniji? I da, nasuprot tome, uđe u uniju sa Rusijom? Nije teško setiti se da je Vučić, u aprilu 1999. godine, zajedno sa Šešeljem i Nikolićem, pred Skupštinom proslavljao pristupanje Jugoslavije, odnosno onoga što je od nje ostalo, uniji Rusije i Belorusije, koje su u Skupštini izglasali prethodnog dana. Ako je sada u stvaranju koalicije između narodnjaka i naprednjaka proradila ta saglasnost, šta ostaje od glavnog cilja naprednjaka — priključenja Srbije Evropskoj uniji?", navodi akademik Simović.

On podseća da je takvih kontradikcija u Vučićevoj politici bilo "koliko hoćete".

"Ja ću se zadržati samo na jednoj. Vučić se u Srebrenici poklonio bošnjačkim žrtvama. A sećamo se da je on, dok je na politički teren izlazio u dresu sa Šešeljevim likom, na Novom Beogradu, preko table 'Bulevar Zorana Đinđića' lepio novo ime: 'Bulevar Ratka Mladića'. Ne znam kako sve to može da stane u jednu biografiju, pa makar ona bila i biografija jednog političara", zaključuje.

Kako ističe, bilo je krajnje vreme da se o problemu lažnih diploma i lažnih doktorata otvoreno i oštro progovori, a način na koji je tema otvorena za okruglim stolom u organizaciji Odbora za visoko obrazovanje SANU je bio pravi.

"Tim pre što ni akademska zajednica ni pravosuđe na to prethodno nisu reagovali na pravi način. Kada kažem da nisu reagovali na pravi način, mislim na poništavanje kupljenih diploma, na oduzimanje doktorskih titula do kojih se došlo prepisivanjem tuđih radova. Mislim čak i na krivično gonjenje", rekao je akademik Simović i podsetio na to da su istovremeno na sve strane počele da niču razne visoke škole, fakulteti, univerziteti...

"Naravno, ne sa namerom da se od Lapova napravi Harvard, nego da se zarade pare. Profesor Ljubiša Rajić je u svoje vreme upozoravao da mi nemamo dovoljno nastavnog kadra za tolike visoke škole. Sećam se i da je jedna od njih, preko oglasa u 'Politici', nastavnička mesta nudila studentima koji su tek diplomirali, a u obzir da zasednu za katedru dolazili su čak i oni koji su se tek nalazili pred diplomskim ispitom".

On je prokomentarisao reči akademika Dušana Teodorovića, predsednika Odbora za visoko obazovanje SANU koji je rekao da na našim privatnim fakultetima predaju 'kvazidoktori nauka', i da se na tim fakutetima 'navodno obrazuje, još gori kadar, tragičan i polupismen', kao i da je doktorska disertacija gradonačelnika Beograda Siniše Malog strašan plagijat.

"U pomenutom intervjuu on ukazuje i na činjenicu da je gradonačelnik Beograda, koji je po struci ekonomista, dobio doktorat iz tehničkih nauka! On otkriva da je u komisiji koja mu je na osnovu takve disertacije dodelila titulu doktora nauka, bilo troje ljudi čije su reference katastrofalne, u suštini nikakve. To su teške optužbe, koje valjda nigde u svetu ne bi prošle bez ikakvih posledica. Nigde osim kod nas", kaže akademik Simović.

Sve što se događa sa prodajom i kupovinom diploma, sa sumnjivom proizvodnjom profesora i doktora nauka, podseća ga na seoskog paroha, lika iz Servantesovog Don Kihota, 'koji je bio učen čovek i dobio je stepen doktorski u Siguensi'.

"Naš prvi prevodilac Don Kihota, Đorđe Popović Daničar, čitaocu daje sledeće objašnjenje: 'U ono vreme bilo je u Španjolskoj malih univerziteta, koji su za novce ma kakvoj budali davali stepen doktorstva. Siguensa je bila na glasu, da doktorstvo daje i magarcu za dva dublona'. Bojim se da je Srbija prepuna doktora iz Siguense. Sve te arhitekte, pravnike, ekonomiste... Za to vreme, premijer i gradonačelnik Beograda, polažući kamen temeljac za kulu iz Dubaija, poziraju pred kamerama, sa lopatama u rukama", rekao je akademik Simović u novom broju Nove ekonomije.

(Nova ekonomija)
Nova srpska politička misao (http://www.nspm.rs/hronika/ljubomir-simovic-srbijom-vladaju-plagijatori-a-vucic-neprestano-otkriva-nove-nijanse-samoga-sebe.html) | 05.05.2016.