KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Decembar 28, 2010, 02:20:47 am



Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:20:47 am
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Branko_Miljkovic_(1934-1961).jpg)


B R A N K O  MILJKOVIĆ
(Niš, 29.01.1934 — 12.02.1961)


UVOD

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gdje počinje da piše pjesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pjesme pokazuju utjecaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i filozofije Heraklita. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Izvršio je samoubojstvo 1961.

Noć između 12-tog i 13-tog veljače 1961. godine, našla je tijelo srpskog pjesnika Branka Miljkovića obješenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živio duže vremena. U vrijeme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubojstvo, dok je u to vrijeme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Uslijed geopolitičkih prilika u poslijeratnoj Europi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vrijeme Drugog svjetskog rata bio svjedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladom Miljkoviću i njegovoj poeziji koja je slijedila.

Njegov talenat i lakoća s kojom se koristio i igrao riječima nisu prošli neprimjećeni. 1953. godine s roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pjesama, i u kojem provodi narednih osam godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje s drugim pjesnicima, Vaskom Popa i Ivanom Lalićem.

Mladi Miljković odbija članstvo i vezu s partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegovog pjesništva. Međutim, njegov uspjeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pjesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom slijedi njegova prva kolekcija pjesama 1956. godine, pod nazivom "Uzalud je budim", i bila je uspjeh kod publike kao i kod kritičara. Pjesma je postala klasika, i jedna od najpoznatijih njegovih pjesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posjetio svog komšiju u Nišu i vidio na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku s devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim uslijed stalnog konzumiranja alkohola, umio je pokazati i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog čega je stalno ulazio u tuče, koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike s režimom koji nije želio da toleriše takve ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vrijeme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Kao rezultat ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvijek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pjesama je objavnjena pod nazivom "Smrću protiv smrti". 1958. godine Jean-Paul Sartre posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posjete ubrzo sprijateljili.


SMRT

U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije i neprijateljske atmosfere. Čak i njegove bliske kolege su se okrenuli protiv njega, što je on teško podnio, i donio odluku da zauvijek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zegreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije. U posljednjnoj noći njegovog života, viđen je kako je pio u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio s uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane s nekim. Sledeći put kada je bio viđen, visio je o drvo u parku.

Neki kažu da se sam ubio, jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje, neki kažu da nije mogao da prežali sukob s partijom zbog kojih se odrekao svojih pjesama i to sebi nije mogao da oprosti, neki kažu da je bilo samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi. Postoji broj svedoka koji su rekli da je bio veoma pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pjevao srpske pjesme, i da ih je, kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u uzvještaj o smrti.

U svojoj kolekciji pjesama "Izvor nade", napisao je epitaf — Ubi me prejaka reč. Skoro da zvuči proročki.


ZBIRKE PESAMA

1957. Uzalud je budim  
1959. Smrću protiv smrti (sa Blažom Šćepanovićem)
1960. Poreklo nade  
1960. Vatra i ništa  
1961. Krv koja svetli

Za zbirku "Vatra i ništa", dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda 1960. godine
 

DOKTORSKE DISERTACIJE O BRANKU MILJKOVIĆU

Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića — orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (1973.).


KNJIGE KRITIKA O MILJKOVIĆU I NJEGOVOM ŽIVOTU

Petar Džadžić — "Branko Miljković ili neukrotiva reč", Beograd 1965;
"Kritičari o Branku Miljkoviću" — zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973;
"Branko Miljković u sećanju savremenika"— zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973;
Vidosav Petrović — "Pesnikov uzlet — Sećanja na Branka Miljkovića", Niš 1988;
Miodrag Petrović — "Pesnički svet Branka Miljkovića", Niš 1991;
"Poezija i poetika Branka Miljkovića" — zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996;
"Branko Miljković i savremena srpska poezija" — zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han / Beograd 1997;
Radivoje M. Petković — "Branko Miljković — školski dani", Niš 1999;
Radivoje Mikić — "Orfejev dvojnik — o poeziji i poetici Branka Miljkovića", Beograd 2002;
Radovan Popović — "Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića", Niš 2002;
Kosta Dimitrijević — "Ubijeni pesnik", roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002;
Kosta Lozanić — "Slike iz života Miljkovića", roman o Branku Miljkoviću u 77 slika, Obrenovac 2003;
"Poezija Branka Miljkovića — nova tumačenja", zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003;
Gojko M. Tešić — "Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951— 973)", I—II Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974.): 151—197, 343—396;

Gradina, Nova serija broj 4/2004., tematski broj časopisa posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković.


FILM O BRANKU MILJKOVIĆU

"Vatra i ništa" (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: PP Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša
Režija: Marislav Radisavljević,
direktor fotografije filma: Ivan Zdravković,
snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov,
kostimograf: Jelka Ašanin,
kompozitor: Blagoje Radojević,
slikar dekora: Perica Donkov,
glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović


NAGRADA BRANKO MILJKOVIĆ

Jedna od najprestižnijih nagrada za najbolju knjigu pesama. Nagradu dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine. Icrpni podaci o istorijatu nagrade i dobitnicima nalaze se u časopisu Gradina, Nova serija broj 4/2004. Vidi tekst Vase Pavkovića "Nad istorijom nagrade Branko Miljković."


SPOMEN SOBA BRANKO MILJKOVIĆ

U Narodnom muzeju u Nišu čuva se celokupna zaostavština pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971. povodom desetogodišnjice pesnikove smrti njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su Narodnom muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, namečtaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku s oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku s isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.

wikipedia.org
Fotografija iz porodičnog albuma

*

MILJKOVIĆEVE POETSKE SVEČANOSTI
 
Književna manifestacija ustanovljene 1994. godine u Gadžinom Hanu — mestu predaka Branka Miljkovića — kao svojevstan vid negovanja književnog stvaralaštva i imena ovog velikog srpskog pesnika. Svake godine Svečanosti okupljaju neše najbolje pesnike, pisce, kritičare...

Kosta Dimitrijević — Ubijeni pesnik (roman o Branku Miljkoviću) (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=340.0)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:20:56 am
**

ORFIČKO ZAVEŠTANJE BRANKA MILJKOVIĆA


TAJNA PESNIKOVE SMRTI

Dve postavke su se iskristalisale, sasvim oprečne, u vezi sa tragičnim ishodom životne sudbine Branka Miljkovića: ona zvanična, po kojoj je pesnik podigao ruku na sebe; i ona, po kojoj su to drugi učinili, zaustavivši ga zauvek u punom naponu života i stvaranja. To nije samo pitanje života i smrti jednog čoveka već neumitnost koja je u jednom danu (zapravo, jedne februarske noći) izmenila srpsko pesništvo, lišivši ga jednog od najuticajnijih autorskih izdanaka.

Postavke Miljkovićevog života i pesništva, nama još vremenski bliske, polaze od pesnikove summa poetica stvaralačke i biografske spekulativnosti umetničkog doživljaja smrti otelovoljenog u svakodnevnoj realnosti života. Njegovo pesništvo i jeste u izvesnom smislu summa, summa jednog dinamičnog života bogatog avanturama i obrtima kojima je mladi Branko isprobavao snage svoje ličnosti, svoje mogućnosti, svoj izuzetni radni elan u teškoj borbi za opstanak na životnoj i književnoj sceni.

Svakako, danas bismo se mnogo lakše složili sa postavkom da je ubijen nego sa postavkom da je posredi samoubistvo. Prva, u svojoj pozitivističkoj viziji, tragičnu sudbinu pesnika (zataškanu u to doba u Srbiji i Hrvatskoj) svodi na njegovu privatnost. Što se tiče druge postavke, moglo bi se poći još napred i produbiti analiza njegovog pesništva. I najnoviji književno-kritički prilozi podvlače ponovo da je Miljkovićeva poezija summa njegovih intelektualnih, umetničkih i životnih iskustava.

Veoma je značajno obratiti pažnju na društveni (ili, bolje, nacionalni) aspekt Miljkovićevog književnog stvaranja, tim pre što kod nas — sada više nego ranije — postoji velika zbrka u ocenama društvenih i političkih okolnosti u Srbiji i Jugoslaviji u periodu u kojem počinje obnavljanje ideja o nacionalnoj samobitnosti članica jugoslovenske zajednice posle Drugog svetskog rata do širenja ideje o državotvornosti i postepenog odvajanja. Sada različito objašnjavamo raspad prethodne države, ne vodeći računa o činjenici da je i u kulturi tu već bio početak jednog kraja, kao što je u politici svakako bio kraj onog tzv. perioda bratstva i jedinstva koji baš u to vreme doživljava prve simptome teške krize, prve kataklizme, katastrofe koja će jugoslovensko društvo do temelja potresti. Branko Miljković je pesnik tog sveta i vremena. I on je mnogo doprineo obnovi rodoljubivog pesništva, opevajući topose partizanske borbe, mada se, po snazi poetskog doživljaja i iskaza nesumljivo zasnivalo na antičkim poetikama, poput celokupnog njegovog pesništva. Tri veoma značajna događaja u isto vreme najavljuju konačno gašenje njegovog života, sudeći po biografskoj knjizi Branko Miljković ili pesnikov uzlet Vidosava Petrovića; igraju značajnu ulogu u pesnikovom životu i u njegovom književnom stvaranju.

Najpre bismo pomenuli nedaleko prisustvo Ćele-kule koja se nalazila u blizini kuće njegovih roditelja na niškoj periferiji kod Građanske bolnice (kako se ranije zvala). Dovoljno bi bilo navesti da je motiv kule od lobanja veoma prisutan u njegovim pesmama, pa da se shvate razmere njenog traumatičnog uticaja na dečačku ličnost Branka Miljkovića i njegovo autorsko formiranje.

Brankov otac je bio predratni pandur a majka Srpkinja iz Drništa, što je u godinama nove vlasti porodično uticalo na dečaka sklonog estetizmu i umetnosti, da napusti rodni grad i da se na studijama u Beogradu bavi omiljenom filozofijom i pesništvom, mada je docnije, iz književnih razloga, boravio dosta često u raznim sredinama tadašnje Jugoslavije. Po našem mišljenju, porodica nema ipak nekog presudnog uticaja na pesnički rad Branka Miljkovića; nalazi se samo kao povod da bi se ispričala priča (odnosno, veliki broj priča, čitav jedan svet) o susedovanju dveju prijateljskih porodica Brankovih i Vidosavljevih roditelja. Okvirna priča o devojci Ruži se tu nalazi iz istog razloga iz kojeg Branko paklom rata počinje svoj pesnički put prelepom "Uzalud je budim". Prema Vidosavu Petroviću, životni put tragičnog pesnika je morao da započne užasnim i strašnim prizorom da bi se završio uzvišenim i metafizičkim ishodištem na nebo.

Treći fakat koji je, po ovom pouzdanom biografu velikana naše pesničke reči, bitno uticao na Brankov život i stvaranje jeste sama umetnost, pesništvo kao takvo, kako bi rekli srodnici nesuđenog filozofa. Poezija je povezala njegovu životnu i autorsku sudbinu, pružila mogućnost da se ostvari stvaralac jugoslovenskog formata. Njegov ciklus "Sedam mrtvih pesnika" predstavlja veoma značajan poetički panoptikum po kome prepoznajemo presudne podsticaje stvaralačkog zamaha životne i pesničke sudbine Branka Miljkovića. Bio je svestan koliko životne i autorske sudbine pesnika čijim je imenima naslovio pesme ovog ciklusa mogu nadahnuto da posluže da se tekovine srpskog Panteona prenesu u novo doba i nov pesnički iskaz i oblik, izbegavši "apokrifne" verzije. Svakako da je susret sa Radičevićem, Njegošom, Lazom Kostićem, Disom, Nastasijevićem, Ujevićem, Goranom, doprineo veoma značajnoj ulozi u usmeravanju na poetološka izučavanja naše nacionalne književnosti, mada činjenica je da marljivi i sistematični Miljković ide dalje od pomenutih pesničkih tragičara. Vrstan poznavalac antičkih filozofa produbljuje svoj senzibilitet vrednotama i filozofijom nacionalne baštine, narodne lirike i epike. Mladi Branko oseća potrebu da u nove pesničke prostore prenese dostignuća srpskog etosa i eposa koje je sačuvala narodna književnost, ali i kontinuitet pravoslavno-hrišćanske paradigme eksplikovane "Ariljskim anđelom".

Mnoge vrline i vrednosti njegove umetničke poetike uzdiže pesma "Goran", sluteći mu fatalnost životnog ishoda. Već u prvoj strofi lirski subjekt, na primer, pominje drvo koje opominje: "Nemoj", uvukavši ga u šumu iz koje nema izlaza kao u Danteovom "Paklu". "Ime ti svoje ostavljam / kad ne mogu da se vratim", smesta saopštava, dirnut tolikom ljubavlju smrti za njegov život. Znači, ideal nije više život, već "noć suviše velika za moje zvezdano čelo" i racionalno upravljanje umiranjem, kako to priliči autoru stiha "Isto je pevati i umirati". Na žalost, Brankova poezija ključa takvim stihovima, i to još jednom ukazuje na potrebu maksimalne pažnje prilikom tumačenja ne samo njegove poezije nego i dileme o samoubistvu ili ubistvu.

I čuveni epitaf "Ubi me prejaka reč" navodi na pomisao da je pesmu platio glavom. Ne samo da to na prvi pogled tako izgleda, već se i eksplicira; čak je, izgleda, sa velikim zadovoljstvom sam svedočio, pa tražilo se to od njega ili ne. Uživao je u tome da posvađa sebe sa životom, da izaziva sudbinu, da se svojom rukom pozleđuje ili ubije. Svi izazovi smrti bili su u tom pesniku sakupljeni. Bog ne obraća pažnju na takve greške već na čistotu vere, a ako mu se i obraćao, Branko Miljković je to činio preko filozofije verujući da mu je ona uslišitelj molbe kako da živi i umre, mada u njegovoj poeziji nema antireligiozne polemike niti je pesnik imao nameru da je vodi. U njegovoj poeziji suštinski se opeva pesma sama i pesnički subjekt kao objekt pevanja. Prenoseći iskustva i istovremeno se bogateći iskustvima i znanjima prethodnika, omogućili su mu nastajanje tri pesničke zbirke i posebno zajedničke (sa Blažom Šćepanovićem) indikativnog naslova "Smrću protiv smrti".

Prilika je da se opet podsetimo na genezu pomenutog "Epitafa" ispisanog i na pesnikovom grobu: "Ubi me prejaka reč". Manje je poznato da je to bio poslednji stih u pesmi "Epitaf" od devet redaka, upućenoj prijatelju Zlatku Tomičiću i njemu posvećene. Zanimljivo je da pesmu "Epitaf" Branko Miljković nikada nije objavio, mada je štampao u zbirci Poreklo nade (Zagreb, 1960) u ciklusu ''Smeli cvet'', str.52, samo poslednji redak koji glasi: "Ubi me prejaka reč"; dakle pod istim naslovom ("Epitaf"), odakle je ta pesma, odnosno poetski aforizam poznat čitaocima.

"Nisam nikada upitao Branka zašto je odbacio ostale stihove te pjesme i u zbirci tiskao samo poslednji stih. Vjerojatno zato što je Branko pjesmu "Epitaf", napisanu i poslatu 15.I 1960. godine napisao samo za mene, kao pismo — šta ta pjesma zajedno sa svim dodacima, gore citiranim, zapravo i jest (...)" — zapisao je hrvatski pesnik Zlatko Tomičić. I malo zatim: "'Kako smatram da pjesma nije sasvim privatnog karaktera nego, dapače, danas — nakon Brankove smrti kad su se sve stvari izmjenile — dobiva sasvim drugi značaj i postaje važna u izučavanju njegove filozofije i tragedije njegove životne sudbine — ja se usuđujem objaviti je i učiniti pristupačnom javnosti."

Tomičićev tekst "Jedna neobjavljena pjesma", objavljen u "Književnim novinama" br. 295 od 18. februara 1967. godine, završava se pesmom "Epita" u njenoj prvobitnoj verziji, i glasi:


EPITAF

ZA MENE I TEBE, DRAGI ZLATKO

Za života urezah u svoj kamen ovo bilje i zvezde bez noći.
Ko može da izgazi moj vrt.
Usekoh i ptice u kamen zvezdovit. Pogiboh od ptica.
Ko u snu spava taj ne sanja. Padoh.
Zemlja pade na mene. Padosmo jedno na drugo pomireni.
Brate, pozajmljujem ti ime; ono mi više ne treba.
Ubi me prejaka reč.


U svakom razgovoru o samoubistvu ili ubistvu pesnika Branka Miljkovića moraju se imati u vidu i ovi njegovi rezolutno sročeni amanetni stihovi.

Koliko je Branko Miljković bio svestan da živi svoju smrt, da umire živeći i živi umirući, bliži svom kraju sa svakom napisanom pesmom i stihom? Njegove pesme su na svaki način bile mnogo snažnije nego njen tvorac, i nadživele su ga. Tek mu je bila na pragu dvadeset i sedma godina.

Miljkovićeve zbirke okrenute su prema svetu koji "nestaje polako"' (pesma "Sunce") i svoju inspiraciju crple su iz antičkih motiva kao zajedničko bogatstva svih kultura. Tim motivima je autor porekla nade i vatre i ništa udahnuo nov senzibilitet i uklopio ih u nove umetničke oblike, tako da se veliki deo docnijeg srpskog i jugoslovenskog pesništva njima inspirisao kao njegovim motivima i formama.

Branko Miljković je doživljavao lične krize od kojih su ga neke lišile života. Shvatio je da je njegova poezija u kojoj je našao svog duhovnog dvojnika i ono drugo lice, raspusno i hedonističko, koje je koegzistiralo u senci pesničkog, ruši barijere građanskih stega, ali što je u tom slučaju ostalo za raj koji ga je čekao na drugom svetu?


POBEDA POEZIJE NAD PESNIKOM

Da bi se shvatila poezija Branka Miljkovića mora se imati u vidu njena simbolička ravan, pošto je ovaj pesnik sebe i smatrao naslednikom simbolista. Na simboličkim ravnima značenja reči zasnovao je svoju svest o pesmi, kako inače glasi naslov jednog njegovog ciklusa. Njome, svešću, istovremeno je naglašen iracionalitet mislenoga sadržaja pesme.

Reč vatra, sudeći po prvoj pesmi u navedenom ciklusu, oličava najvišu mogućnost metafizičke i umetničke lepote po prirodi posedovanja moći da bude izgovorena. Smisao reči vatra, kojoj pesnički subjekt Miljkovićeve "Svesti o pesmi" najpre odaje zahvalnost, potisnut je u podsvesni deo pesnikove ličnosti ili kako sam kaže "njen pepeo je zaborav". Zaborav, simbolisan pepelom, konkretan je izraz nespasenosti. Zato u poslednjoj strofi simbolička veza vatre odgovara iskustvu egzistencije ("Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim"), a simbolički smrt jamči za vezu autorske ličnosti s energetskim izvorima samospoznaje rečima.

Krv je elementarno svojstvo bitisanja, povezanog sa nagonom za stvaranjem ("Možda izvan moga srca i nema pesme"). Krv je simbolisani izraz "mastila bez moći". Mastilo i krv u opisanom savezu s nesvesnim sadržajem pesnikovog bića poistovećuju pesmu i smrt. To je, zapravo, poruka Miljkovićeve "Balade".

Žudnja je pak simbol nepriznatih psihičkih sadržaja od uticaja na onaj deo pesnikovog nagonskog života preobličenog u umetničko stvaranje.
Vatra, krv i žudnja u "Svesti o pesmi" saobraženi su dominantnoj temi smrti i, sledstveno, unutrašnjoj povezanosti i zatvorenosti tema i motiva ovog predstavnog kompleksa. Vezi smrti i svesnog upravljanja životom prema simbolu smrti, s obzirom na njegov veliki značaj kao opsesivnom reprezentu Miljkovićevog pesništava, pripisuje se presudna vrednost. Istovremeno, ovaj simbol dobija dominantnu estetsku vrednost. A ova zajednička funkcija, egzistentna i estetska veza prema simbolu smrti, transcendira njegovu poeziju.

No, i taj kompleks zatvara se prema svemu što njemu ne pripada. Oslanjajući se na Vernineov pojam, ovaj fenomen u psihijatriji Oto Gros obeležava kao "sejunkciju". Reč je o nagomilavanju grupa predstava (ili kompleksa), međusobno nepovezanih ili u veoma labavoj vezi. Na metapoetskom planu, takva struktura pesme kod modernista uopšte, kod Miljkovića posebno, postaje disharmonična ili sejunktivna. Partikularni kompleksi pesničkih motiva ugrađeni su naizgled bez uzajamnog uticaja i zbog toga izgleda da su izjednačeni; istina, u sebi strogo i logički zatvoreni. Naročito odvojen i zato najjači i nepromenljiv motivski (i motivacioni) kompleks smrti postaje "nadvrednosna ideja", apsolutno nepokolebljiva veličina.

Ovim se može objasniti tema smrti sa drugim kompleksima tema i motiva u poeziji Branka Miljkovića. Tip pesništva kome pripada i Miljkovićevo, odstranjenjuje spoljašne sadržaje, uklanja ih iz pesme ili iznutra amalgamiše. Kad je reč o Miljkovićevoj poeziji ona tome naročito teži; od svega se povlači i zatvara u sebe, do samosvrhovitosti. U tom smislu može se kod Miljkovića govoriti o pesmi kao osnovi pesnikovog pounutrašnjenog subjektiviteta. Pounutrašnjenjem, pojave objektivnog sveta ne poimaju se pojedinačno kao pojmovi velikih kompleksa tema i motiva nego kao sastavni deo umetničkog sveta pesničkog teksta. Istovremeno, bio je to povod za najveće nesporazume dvojnosti njegove prirode: ljudske i pesničke. "Suviše ljudskog" ili "suviše pesničkog", svejedno, podrazumeva preimućstvo i opasnost. Kod Miljkovića je to preimućstvo postalo opasnost. Ili, kako bi rekao K.G.Jung, suviše je izašao iz života i svet suviše posmatrao iz simboličkog aspekta. Pesnik više nije stvarnost koristio kao stimulaciju nego kao simulaciju i zato je završio tragično.

S pravom se govori o "mitologizaciji" Miljkovićeve smrti. Ali, njegovu pogibiju ne bi trebalo osvetljavati kao "mitsku smrt". Diferentna priroda njegove poezije opire se klasifikaciji pomoću tragičnog udesa. Nama se čini da se mora više obraditi priroda primarne funkcije poezije, to jest da je poezijom uslovljen njegov tragičan kraj. Suprotno tome je gledište onih koji smatraju da je odnosom prema smrti predodređena poezija koju je pisao.

U potvrdi našeg stava ističemo naročitu produženu funkciju autorovog pesničkog dela posle njegove smrti, čime je takođe specifičnost pesnikovog tragičnog čina dovedena u zavisnost od njegovog pesničkog dela. No, zašto bi autorov tragičan kraj uslovljavao tumačenje pesničkog dela? Tragičan kraj očevidno je bio uslovljen poezijom koju je pisao. Istorija književnosti obiluje primerima umetničkih dela čiji autori, uprkos zaokupljenosti smrću, nisu završili tragično. U ovom slučaju njihovo delo je imalo veću restitucionu sposobnost negoli delo autora koji su tragično okončali.

Intenzivni proces stvaranja kod Miljkovića bio je "zaposednut" smrću ili manifestacijama umiranja. Asocijativne veze koje iz njega proizilaze ispoljene su kao vrednosne ("Isto je pevati i umirati") u suprotnosti prema onome što se identifikuje kao kontraktivni efekat, bezvrednosan ili trivijalan svejedno (mesto pesnikove pogibije, način izvršenja, okolnosti pod kojima se dogodila).

Poezija je uslovila pesnikov tragičan kraj. Intenzitet primarne funkcije poezije bio je presudan u pesnikovom životu. Smrt je gotovost, poezija je trajanje.

Ona kojoj je bio sav posvećen, do poistovećenja, zauzela je pesnikovo mesto u svetu:

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?


Ovaj aprioristički kvalitet poezije nesumnjivo jeste projekcija, odnosno prenošenje smisla pesnikovog na smisao postojanja poezije. Ili, kako bi rekao sam pesnik, pobeda poezije nad pesnikom.


DVA IZBORA POEZIJE BRANKA MILJKOVIĆA

Poduhvati ovakve vrste pre svega aktualizuju pitanje: da li Miljkovića objavljivati kompletno (kao što je to učinila niška "Gradina"'), priređeno, kakvim pretenduje da bude opširan izbor Petra Džadžića ili pak selektivno, dakle kritički, kako je postupio Muharem Pervić? Što više odmiče vreme od Miljkovićeve smrti ili, još tačnije, od njegovog oglašavanja u srpskoj poeziji pedesetih godina dvadesetog veka, sama Miljkovićeva poezija odlučno odbija da se i dalje podvodi u okvire zbirki publikovanih za života autora, već traje svoju autohtonu sudbinu, postajući predmetom sve strožih kritičkih preispitivanja i vrednovanja.

Antologičari Miljkovićevog pesništava tražiće ubuduće od njegove poezije pre svega formalnu perfekciju i čistotu, upravo ono čemu je autor najviše težio. Zato je sve manje važno da li ona konfrontira racionalne (egzistencijalne) i iracionalne (metafizičke) ravni njegove poetike i sudbine, jer se time ne rešavaju osnovne protivurečnosti njegovog pevanja i mišljenja. Bitnije su same faze stvaralačkih mena koje oblikuju pesnikove metafore u složeni proces divergentnih smerova. Bez toga poezija Branka Miljkovića mogla bi lako da se novim čitaocima učini pomalo prenapregnuta, neizgrađena do stepena prave velike poezije.

Na takva razmišljanja podstiču oba, pre svega izbor koji je načinio Muharem Pervić. Otuda se, odmah valja reći, vrednost ovog izbora potvrđuje u onim priređivačkim nastojanjima koja istovremeno ruše postojeće i stvaraju novo viđenje ove poezije.

Pervićev izbor počinje pesmama kojima Petar Džadžić završava svoj izbor. Naime, oba priređivača su pratili redosled njihovog objavljivanja po ciklusima i u zbirkama, s tim što je iz završnog dela pod naslovom "Ostale pesme", koji se u Džadžićevom izboru nalazi na začelju, u Pervićevom izboru nekoliko pesama pripalo čelno mesto, uključujući i naslovnu, "Dok budeš pevao", kojom je njegov izbor započeo.

Zašto je tako postupio Miharem Pervić i u čemu je bitna razlika u odnosu na Džadžićev pristup? Dok je Petar Džadžić pošao od načelne pozicije da tragični čin Miljkovićeve smrti izvede iz njegove ličnosti, čak i iz intime njegovog emocionalnog života, dotle Muharem Pervić tragični čin Miljkovićeve smrti izvodi iz njegove poezije, to jest iz uverenja da je svaka pesnikova reč bila korak bliže njegovom kraju. U skladu sa tim je i naslov zbirke; dakle, živećeš dok budeš pevao, pevaćeš dok budeš živeo.

U stvari, Džadžićev izbor Miljkovićeve poezije predstavlja obnovljeno izdanje, koje je prvi put objavljeno još 1965. godine u "Prosvetinoj" ediciji "Brazde". Priređivač je pošao od uverenja da su i posle šesnaest godina principi na kojima je sačinjen njegov izbor održivi i dalje. Iz tog uverenja, on je takođe priključio i svoj predgovor u istom onom obliku u kome je bio objavljenu u prvom izdanju. "Bila je to prva obimnija studija o Miljkovićevom pesništvu, i prva studija posle njegove smrti, pa mislim da je iz razloga dokumentarno-istorijskih treba i ovom prilikom prezentovati u prvobitnom obliku", naglašeno je u uvodnoj belešci.

Možemo se složiti sa tim da njegova studija i dalje ostaje najambiciozniji pristup u Miljkovićevo pesništvo i njegov životopis, i da ima dokumentarno-istorijsku važnost, ali je isto tako nemoguće zaobići rezultate sve većeg broja novih autora koji književno-teorijski i esejistički promišljaju Miljkovićevo pesništvo u novom svetlu. Isto tako, priređivački rezultat Petra Džadžića iz 1965. godine ne može imati onu važnost kakvu je imao do objavljivanja Miljkovićevih Sabranih dela 1972. godine, te je od autora studije "Branko Miljković ili neukrotiva reč" bilo logičnije očekivati drugačiji analitičko-sintetički, bolje reći kritički izbor.

Stoga je od posebne važnosti činjenica da su se oba izbora pojavila upravo iste godine, bezmalo jedan za drugim, prvi da iznova rekapitulira, a drugi da kritički postulira Miljkovićevu poeziju. U tom smislu, izbor Petra Džadžića predstavlja opšte svođenje Miljkovićevih pesničkih rezultata, koje podleže evidentnoj neujednačenosti vrednosti i nivoa pojedinih njegovih pesama ili većih pesničkih celina, dok izbor Muharema Pervića ovu poeziju pročišćava prelamanjem kroz lucidan pogled, siguran, precizan i ubedljiv pristup i strogu selektivnost. (U toj strogosti sasvim je zaobiđen, s pravom ili ne, ciklus "Sedam mrtvih pesnika", na primer). Pervić je upravo pronašao način da ostvari selekciju koja je u stanju da celovitije izražava ne samo osnovu pesnikovog bića nego i njegov stvaralački odnos prema svetu i sopstvenom delu. Stoga je sasvim razumljivo što u novom grupisanju, bez ikakve izdeljenosti na cikluse i zbirke, u zastupljenim pesmama na mah otkrivamo vrhunske i retko dokučive domete Miljkovićevog pesništva.

Oba izbora, inače, dragocena su po tome što nanovo, svaki na svoj način, približavaju velikom pesniku i podstiču na još neposrednije kontakte sa njegovim delom. [...]

Dragan radović
Deo teksta preuzet iz elektronskog časopisa Legat (http://www.nbleskovac.org.rs/legat7.htm) ka umetnosti svih svih umetnosti
Leskovac • Broj 7, godina II, Maj — Jun 2005.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:21:03 am
**

PARALELNI SVETOVI


Sticajem okolnosti, ili igrom slučaja (ne, nego neumitnim zakonitostima stvaralačkog trajanja), pod okriljem Narodnog muzeja su jedna do druge spomen-sobe dvojice najvećih pesnika Niša: Stevana Sremca i Branka Miljkovića.

Baš onako, kao što ispred Talijinog hrama, na Sinđelićevom trgu, njihova dva spomenika na simboličan način ukazuju na dvojakost književnih orijentacija u nas.

Uvek sam, zastajući pred ova dva spomenika, ili obilazeći njihove spomen-sobe, uspostavljao jednu unutrašnju, kulturološku viziju tokova književnog stvaralaštva, jer mi se, evo, već godinama, ukazuje kao metafora za onu ulogu koju stvaraočevo životno boravište ima za umetničku afirmaciju njegovog dela. Izdvojenim znakovima svojih umetničkih svetova, bez obzira na poetike proznog, poetskog kazivanja, kao i na vremenske razmake u kojima su živeli i stvarali, takođe, metaforično ukazuje na osobenosti stvaralačkih polarizacija u književnosti. Nije u pitanju samo moj odnos i stav prema ovim piscima, koliko moje vraćanje ka onoj unutrašnjoj, kulturnoj ravnoteži, njenoj sabranosti u granicama realiteta, ali i mnogo više od toga: ravnoteži između regionalnog i univerzalnog, tradicionalnog i modernog, napose ličnog i opšteljudskog.

Sudbine Sremca i Miljkovića su okončane, ali nisu mrtvo slovo iskustva nego sastavni deo žive memorije onih koji sebe smatraju njihovim nastavljačima, u gradu za koji ova dva autora vezuju najbitniji deo svog stvaralačkog razvoja.

Znam da ovi pomalo "iracionalni" uglovi posmatranja književnog života i stvaralaštva podležu egzaktnim kritičkim sučeljavanjima. Tim pre što u gradu za koji se s pravom kaže da do Miljkovića njegov rodoslov nije upisao nijednog značajnijeg pesnika, stvaralaštvo onih koji se danas okušavaju u literaturi, sa demokratizacijom kulture, sporo ali neumitno nadrasta okvire sredine u kojoj nastaje. Pa ipak, umetnici koji žive i stvaraju u ovom privrednom, kulturnom i univerzitetskom centru juga Srbije još misle da Branko Miljković ne bi postao veliki pesnik da nije otišao iz Niša. Možda je to provincijsko lukavstvo nepriznatih veličina; ili, pak, večna sumnja umetnika u vlastite izglede na izvesnost stvaralačkog čina.

Poređenja su neophodna, mada se, kao uvek, ovo pitanje, kao jedno od najključnijih za stvaralaštvo, bitno problematizuje konstatacijom: Miljković je otišao iz Niša, ali je Sremac ovamo došao!

"Došljak" Stevan Sremac realističkom prozom pružio je na visok literaran način svedočanstvo o šturom, nepoetičnom mentalitetu čaršije i njenih žitelja. Miljkovićevo pesničko delo je, pak, verifikovana vrednost sa svojim osobenim i neponovljivim metaforičkim delovanjem.

Branko Miljković je otišao iz provincije. Stevan Sremac, naprotiv, kao da je želeo da bude — provincijalac (u pitanju je, naravno, prostorno a ne duhovno obeležje njegovog rada).

Naime, Sremac je pravio životnu literaturu od onoga što je Miljković poricao da je život. Za Miljkovića: umetnost stvara život, za Sremca život stvara umetnost. Sremac je prihvatio život, Miljković se pitao: šta je život? Sremac se uvek nalazio licem u lice sa životom, Miljković licem u lice sa smrću.

Jezik Sremčeve proze nije jezik Miljkovićeve orfičke poezije. Drugim rečima, Branko nije bio lokalni, regionalni pesnik, to jest za njega se ne bi moglo reći da je kao naši dobri, stari spisatelji (koji u savremenoj literaturi imaju sledbenike) "uneo u književnost" svoj kraj i zavičaj. Kao moderan pesnik težio je amorfnom i univerzalnom, a ne realističkom, svakidašnjem. On je — kako to zapaža jedan profesor književnosti, koji je najviši akademski stepen stekao baveći se njegovom poezijom i poetikom — tako reći od samog početka shvatio da mu slavu neće doneti ni pesma o Nišavi, ni traktat o Ćele-kuli nego, baš naprotiv — bekstvo od njih, od neposrednosti i prepoznatljivosti.

Poruka Miljkovićevog puta u umetnost je jasna: ako je već poezija "patetika uma", a ne "smešne gajde smisla", onda je za prave pregaoce normalnija inteligentna privrženost kosmosu, a ne regionu, "mutnoj kontemplaciji", a ne mutnoj reci Nišavi. On nije Antej i njegovi dodiri sa tlom bili su sasvim druge vrste nego Sremčevi, čije se delo ne iscrpljuje vrednošću umetničke hronike i autentičnošću dokumenata o životu starog Niša, niti njegovim istaknutim mestima u literaturi, već kao svako istinski vredno umetničko delo nadrasta svoje uske tematske i regionalne okvire, jer izražava originalnu umetničku viziju sveta i života.

Pa ipak, pisac je danas pred istom dilemom: ostati u zavičaju ili otići? Regionalno ili univerzalno? Moderno ili tradicionalno?

Supstrat svih tih pitanja, pored odgovora da je jedinstvo tradicije i inovacije najprimerenije modernoj umetnosti i kulturi, otkrivamo u jednom, ključnom pitanju: "Zašto pišem?"

Pitanje "Zašto pišem?", danas kao i uvek, odnosi se na nezadovoljstvo i probleme koje pisanje sobom nosi.
Sutra će neko treći biti — spomenik.

Tekst preuzet iz elektronskog časopisa Legat (http://www.nbleskovac.org.rs/legat7.htm) ka umetnosti svih svih umetnosti
Leskovac • Broj 7, godina II, Maj — Jun 2005.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:21:18 am
*
Stihovi: Branko Miljković


UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama,
zbog neba razapetog između prstiju,
budim je zbog reči koje peku grlo...
Volim je ušima,
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi,
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde,
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči trgova budim je,
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova,
budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu...
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom...
Moja ljubav puna drugih je deo zore,
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih,
budim je,
mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu!
Sigurno je rekla: Neka me traži i vidi da me nema!
Ta žena sa rukama deteta koju volim,
to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim,
uzalud,
uzalud, uzalud,
uzalud je budim — jer će se probuditi drukčija i nova...
uzalud je budim, jer njena usta neće moći da joj kažu,
uzalud je budim.
Ti znaš — voda protiče ali ne kaže ništa,
uzalud je budim,
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku ako nije tako
— odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:21:26 am
*
Stihovi: Branko Miljković
SEDAM MRTVIH PESNIKA 1956.


BRANKO

Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi
i peščano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrtvim
ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem
uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?


GROB NA LOVĆENU

Ali ne, to još uvek nije vreme
To je jedno mesto
koje prepoznajem u prostoru

Mrtve su gore odakle ta reč dođe
Svingo s pticom lažljivom umesto lica koje
Svlada
tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada.
Vidim smele mostove preko kojih nema ko da
prođe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo,
kruta
gde provejava smrt i ljubav ne spasava.
Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas
obasjava.
Taj san je u noći produžetak dana i puta.

Šta si ptica ili glas koji luga
pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog
na vrhu Lovćena s čelom punim sunca, tamo
gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta
negde u visini čuva otisak tvoga lica.
Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica.


LAZA KOSTIĆ

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor.

Da li ćemo je naći u povratku noći
u povratku cveta u povratku sna i gora
na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoći
od naše žeđi i mrtvog anđela gde se skamenila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će moći
da sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostora
Neka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoći
O pusti žali i žalosna mora

Koji su predeli u tvome srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
Santa Maria della Salute


DIS

O moje sunčano poreklo ta potonula krv
Neka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica
Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica
od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv
Otišao Izašao na vrata kojih nema
U svim vodama zeleni psi me traže
Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi,
tople laži
poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se
sprema
krvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti
treba
u ovom izobličenom prostoru čija smo
polomljena rebra
iz čijeg kamena čudovišne ptice vire
Ruko ispružena prema drugoj obali kloni
Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire


TIN

S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se
voli

Neka niče cveće iz prokletog tla


MOMČILO NASTASIJEVIĆ

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.


GORAN

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Pčele sleću na leš koga nema
Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem
Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

Ovde dole svako svoju tamu ima
Moj mrak je senka ptice. O ne ima
puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!

Stihovi preuzeti sa: Alas (http://alas.matf.bg.ac.rs/~mm03007/BrankoMiljkovic.html#_Toc479683279)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:21:34 am
*
Stihovi: Branko Miljković


UMESTO BIOGRAFIJE:

Rodio sam se odjutros, uprkos svim
podacima o meni,
a ipak stariji sam, od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa što je bilo pre
moga rođenja
i sećam se svega što je bilo posle moje
smrti
i nisam kriv nizašta što se desilo juče...


SONET O NEPOROČNOJ LJUBAVI

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim,
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.
Iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.


JEDAN MALENI SVET

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije,
a već je znao sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohod'o,
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i miriše, miriše.


PRELID

Hladna vatro koja izgaraš
Svud oko mene a dan ne stvaraš
Ne znaju kuće gde odoše ljudi
Nit pozna jutro one koje budi
Al zna ih ponoć puna suncokreta
Biljni petao na krovu sveta
Koji ih samo zato budi
Što mrtvi znaju da budu budni
Da slede reku zvezde i ptice
i nastave život kriomice


BOL I SUNCE

To u šta se sjaj i bol pretvara isto
Biva: ljubav koju još pesnik ne reče
Jarki cvete kojim vrtovi se leče
Iz probitog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta
Mir tvoga kretanja što mi nemir snio
I nepokretnost moja kad sam mrtav bio
Sam u svom srcu bez munje i cveta.

Gde je uteha za ono što znamo
Nada bez onoga koji se nada, san
Bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog
U vatru premešta iz vatre u dan
Ljubav van nas i u uspomeni?


PROPOVEDANJE LJUBAVI

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.


ZAMORENA PESMA

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi
naglasak
umrle nežnosti
Načini zoru
od našeg umora
Miris je vreme
koje je posedovao
cvet
Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je
A Je kaže
Nije
Na to ptica
opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije


HRONIKA

Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori.


KULA LOBANJA

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:21:41 am
*
Stihovi: Branko Miljković


KAP MASTILA

šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su


ORFIČKO ZAVEŠTANJE

Ako hoćete pesmu
Siđite pod zemlju
Al' pripitomite životinju
Da vas propusti u povratku

Ako hoćete pesmu
Iskopajte je iz zemlje
Ali se čuvajte njenih navika
Njenog podzemnog znanja

Reči imaju dušu gomile
Raznežuje ih prostaštvo i gugutka
Ali opasnosti prevaziđene metaforom
Na drugom će mestu zapevati opasnije.

Iz  zaostavštine B. Miljkovića


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:21:56 am
**
Stihovi: Branko Miljković


POČETAK TRAGANJA ZA BIĆEM

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom — ko da ih suzbije.

Neizdvojen pojavom još niko nije
Otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.


PROPOVEDANJE VATRE

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.


CRNI JAMB SNA

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan

MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.
 
Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.
 
O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.
 
U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdan luk.


SVEST O PESMI

Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.


TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Nevarstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi,
Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve više.


POHVALA SVETU

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
Pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto


LAUDA

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.


BALADA

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.


MORE PRE NEGO USNIM

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u lažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istinita je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?

Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i  p r a v i
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.


PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati !

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.

Iz zbirke pesama | POSLERATNI SRPSKI PESNICI | Sveta Lukić • Vuk Krnjević | NOLIT 1970


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:22:59 am
*
Stihovi: Branko Miljković


KRITIKA METAFORE

Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih reči
Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
One žive na račun tvoje komotnosti
Sve su lepše što si nemoćniji
A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao


GOJKOVICA

I tako budućnost mračnoj nadi posta
Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakovern.
Jesi li živi stub grada il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena kojeg se svi boje,
Noć niz Bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurnoj zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
Žrtvenih ždralova umiljatom snagom.

Stihovi preuzeti sa: Alas (http://alas.matf.bg.ac.rs/~mm03007/BrankoMiljkovic.html#_Toc479683279)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:23:06 am
*
Stihovi: Branko Miljković


KRAJ PUTOVANJA

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.


POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
ali:
hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:23:13 am
*

B R A N K O  MILJKOVIĆ


Ubi me prejaka reč...

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme...

Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj...

Ko ne sluša pesmu slušaće oluju...

Najlepše pevaju zablude...

Išao bih da zagrlim jabuku na livadi ali sam put do detinjstva zaboravio...

Ne krijem... ja sam pun neskromnih snova. Skromnost uopšte meni nije dana...

I zato ti časovi koji su otkucavali, ponovo će otkucati sa časovnika budućnosti...

Pustite me da koračam prema sebi, kao prema svome cilju...

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao...

Za sve ono što neću, trebalo je da se samo rodim...


DOMOVINI **

Nema pesme izvan istine
Volim te
I kada bi poslali na mene životinje sa praznim očima
Volim te
I kad bi iz zemlje iskopali psa da laje na nas
Volim te
I kad bi mi budućnost premestili iza mene
I kad bi me ubili
Volim te


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:23:21 am
*

O BRANKU MILJKOVIĆU


Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934—1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke "Uzalud je budim" (1957), "Poreklo nade" i "Vatra i ništa" (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama "Smrcu protiv smrti" (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934—1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.

Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.

~

Branko Miljković pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrcenim putam moderne poezije, oslobodjeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloskih stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesnickom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesnickih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga "Uzalud je budim" (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je docekana afirmativnim kritikama — vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djaluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kriticke prikaze, prevodi — ima ga u svim casopisima i književnim listovima. Sa Draganom M. Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokusao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku. Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije "Smrću protiv smrti". Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: "Poreklo nade" (u Zagrebu) i "Vatra i nista" u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina — iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji. Znanje (http://www.znanje.org/lektire/i25/07/05iv0704lekt/biografija.htm)

~

"Bio je neumoran stvaralac, ali je posedovao i disciplinu i umetničku samosvest.

Miljković je verovao da se filozofski sistemi mogu prepevati. On teži obnovi misaonog pesništva shvaćenog kao spoj simbolotvorne pesničke forme i mišljenja koje dijalektički povezuje krajnosti: biće i ništavilo, život i smrt, nazvavši to "patetikom uma". Govorio je da je savršenstvo najveći ideal pesme, te da "nema velike poezije bez stroge i određene forme"."

Godine 1959. objavio je novu knjigu pesama: "Smrt protiv smrti", zajedno sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem.

"Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati"

Branko Miljković: "Balada"


Naslov: Branko Miljković (1934— 1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:23:28 am
**
BRANKO MILJKOVIĆ


RUŽA IZ PEPELA


Ne, više nije važno šta ću reći.
Već beše sve to nekad ko zna kad
U nekom snu ili nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

 

Svitalo je, al nije svanulo — to je, čini mi se, Pasternakov stih. Tako je bilo, tako je moralo biti i one februarske, matoševski guste i tamne noći kada je za koji tren vatra zore imala da spase jedan dan ili, možda, jedan pesnički život. Život koji je sebi, bez priziva i kazne, bežeći od sebe samog, oduzeo Branko Miljković, pesnik nekolikih dubokih i vrtoglavih knjiga. Svodeći se na reči, neprestano sobom nošen i raznošen, pesnik je presekao krug u kome se vrteo, i kao ranjena ptica strmoglavio se u jedan sumračni jutarnji pejzaž u kome više nije bilo reči.
 
Šta je Branko Miljković bio u sopstvenoj poeziji, a šta u poeziji svojih vršnjaka i na liniji naslednika, saznajemo iz ogleda Petra Džadžića Branko Miljković ili neukrotiva reč. Daleko više iz ove knjige i knjige pesama, sabranih širokom rukom, saznajemo o dubokim nastrojenjima, strukturama, nadahnućima i lakomislenostima pesnika. O čistoti njegove noćne fantazije, o okrutnoeti njegovog pesničkog majstorstva, o strasti njegovog neofitstva, o težini njegove metafore. Istovremeno, sa Džadžićevim ogledom došao je u naše ruke i putopis, odlomak putopisa, koji objavljuje Marko Ristić u zagrebačkom časopisu Forum. Posle zračnih i kao jezersko jutro humanih, i rojem asocijacija izdašnih sećanja na Bretona, Elijara, Aragona, Desnosa tako totalno ostvarenog poezijom i životom, poezijom i smrću — došao je i kratki, kao sa avionskog krila dočarani lik Rene Krevela, koji je, gonjen bolešću i čistotom iznad bolesti, izpunio nadrealističku preokupaciju i samom sebi oduzeo život. Ne mogu, ne uspevam da u danima kada noć postaje sve kraća, kada dolazi definitivno proleće, ne dođem do ogledala u kome se, po lepoj nadrealističkoj igri osvajanja i odgonetke, stapaju ta dva profila: jednog francuskog pesnika i jednog našeg, našeg vršnjaka. Branko Miljković je vrlo dobro znao za sudbinu, za liriku i za munjeviti egocentrizam svoga francuskog prethodnika. Znao je naizust njegove stihove, znao je za velike i stvaralačke nastranosti nadrealizma.
 
Taj spontani život, koji su nadrealisti hteli da učine velikim izvorom obračuna i revolucije, neodoljivo je privlačio našeg pesnika. Sećam se leta, poslednjeg koje je Branko Miljović provodio, uvek do grla zakopčan, uštogljen i gotovo vajldovski kočoperno doteran pored žarkog julskog popodneva, kada se bifei i kiosci čine staklenim i potpuno otvorenim. Na Slaviji, u podnevnoj gužvi radnog sveta, u crnini koja ga je istovremeno odvajala od bujica što idu duž bulevara prema Dedinju, i gore uz šumicu i zvučnu ulicu Borisa Kidriča, pesnik je koračao sa rojem reči na usnama, tražeći od sopstvene jezičke energije da istovremeno zatvori sliku koja trenutno gleda i da sve stvari pomiri sa jednim simbolom što je nosio konsekvencu čula mirisa. I nosio je još nešto: uvek sa knjigama, koje pod njegovom miškom nisu bili teški i dekorativni rekvizit, ovoga puta je bila antologija crnog humora. Taj crni humor koji se graničio sa krajnjim postupcima i pojedinačnim revoltom, i koji je čak u jednoj anketi o samoubistvu francuskih nadrealista imao da bude glorifikovan kao jedino rešenje "moralnog problema sve dok se on postavljao u jednom tragičnom metafizičkom obliku" — poslednja je lektira Branka Miljkovića.
 
Kada je 1956. debitovao u našoj poeziji, Branko Miljković je u rečniku jednog maštovitog derana najviše i najčešće pominjao bilje, rastinje, cveće, voće, trave, floru tako cvetnu i tako plodnu da je izlazila iz konvencionalnog vrta srpske baštovanske poezije. I ne samo da to nije bila malograđanska flora srpske lirike nego to nikako nije bila ni projekcija jednog sebičnog, detinjski branjenog pejzaža. Čini mi se da je u tom Brankovom osećanju difuzne, kao pod vodom sahranjene flore bilo i fantazije i sistema u fantaziji, otprilike kao u nekoliko gustih i apartnih stranica u moravskoj dubini Ćosićevih Deoba. Brankova drama je i u tome što je tamnu lepotu detinjstva, i čitavu jednu neostvarenu marginu koja bi ga dovela do žene, odjednom hteo da prevaziđe i da podsvest dovede do temelja svoje poezije. Njegova osetljivost, podosta presecana lektirom i zanatom same poezije, otimala se i jurišala u jezik: nije slučajno što je jedna njegova pesma svedena na udar groma, na opaku krilaticu, na metaforu užasa, na sugestivnost tužbalice: "Ubi me prejaka reč!" Od terora pesničkog jezika, od žeći za čistotom izraza, od antiseptičke ambicije koja se kretala u oblasti jezika i poezije, kao da je stvorena posebna logika morala i demoralizacije pesnika Branka Miljkovića. Međutim, grubo govore oni koji u Branku Miljkoviću vide jednog nadrealističkog maturanta sa tajnim pristupom nacionalnoj simbolici.
 
Nije više trenutak da predlažemo epitete koji će spakovati Brankovu poeziju i tako je preneti u iskušenje svakodnevne lektire. To je kratka, vatrom i pepelom zaokupljena mladost u kojoj se flora sa Morave i Dunava, sasvim prirodno i po zakonvma izuzetne mašte, kalemi na rusoovske, da ne kažem generacijske vizije stabala i korenja. Branko je imao nešto od ambicije skitnica koje se odriču svih stvari i svih reči u ime jedne flaute. Tražeći tu dragocenu flautu, on je zalutao među grdne i tamne instrumente, i među njima kao staklo pukao je njegov glas. U jednoj od najboljih svojih pesama, gde se poezija suvereno bavi sobom i sudbinom svoga autora, on je nasumce krenuo od slike jezera i gomile mudrih ohridskih ribara. Pa je od slike uleteo u reč, u veliku eksploziju, provaliju i avanturu, da bi sa prvom kadifom noći koja na Ohridu ima nešto mlečvo i milosno, ušao u dijalog sa smrću, u dijalog sa sobom već viđenim u smrti:
 
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
 
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

 
Načinom i dramom kako je završena, poezija Branka Miljkovića trebalo bi da bude krajnje sumorna, teška i pogrebna. Međutim, u toj poeziji neprestano se smenjuje svečanost i nehaj, barok i polet, stuživanje i nemir. On je voleo život, i to preko serije simbola u kojima se kretanje vode i lepršanje vatre pojavljuje sa svim rojevima asocijacija, sa svim linijama rastinja, korenja, bilja. I najmanje trave su tako velika i grozničava postojbina pesnika: u njemu on traži jedinstvo života i ruho samoobmana, ali i smrt kao simboličku anticipaciju i kao koračanje ka grobu, kao hadžiluk ka smrti. Istovremeno, jedan talas mudrosti prelazi preko flore, preko velikih povorki bilja, preko pomirbenog rituala smrti, i barokna nadmoćnost reči kao da zaklanja onaj plamen, heraklitski, što dovodi u pepeo i ništavilo sve doživljaje, ovu okolinu, sve stvari, sve ruže.
 
Izgradio je pesnik osetljivo polje i na njemu je vazda predan najdubljoj stvarnosti sebe i stvarnosti smrti. Napisao je poemu o Euridiki, a mislio je na sebe kao na Orfeja koji ulazi u podzemni svet sluteći ga dublje nego nadzemni i svakodnevni. Neodoljivo, nad svakom pesmom, i nad svim pesmama Branka Miljkovića zajedno, ide ona lepa reč koju je Žan Kasu napisao o Rilkeu, Milošu i Mačadu: "Oni su osvojili smrt, oni su je anketirali, oni su je kolonizovali. Restituisali su je čovaku, da od nje načini svoju stvar, jednu od ovojih stvari, on kome ništa ne može da izmakne". Ima li većih trenutaka i drhtaja od dijaloga sa smrću i od igre smrti? Od onoga što neprestano čili i nestaje, a što daje pravo pesniku da krene i "stazom varke" i "stazom besmrtnosti". Ima li dubljih i nadrealnijih tekovina od tog osećanja cene smrti? Od one trke za vremenom i za nespokojnim pitanjima mladosti koja se, poput dva oblaka puna tuči, munjevito približavaju smrti? Proširena na reči i na snagu koja u njima stoji, Brankova poezija nije korenita u smislu razgolićene, narativne i reproduktivne maštarije. Taman da krene u poemu, koja samopouzdanje početka dovodi do sigurnosti izraza, a pesnik ulovi svoj lik u ogledalu smrti. U svome ogledu Petar Džadžić zaključuje: "Nema pesnika koji se nije odredio prema smrti: u naporu jednih prepoznajemo trezvenu ili mističnu težnju da je upoznaju, pripitome, da se naviknu na nju, u naporu drugih da je izbegavaju ili 'izbegnu'. Branko je ponekad naivni Protej: shvativši pesnika kao relativnu egzistenciju, kao biće koje do krajnjih granica učestvuje u svom, imaginarnom, svetu, on bi hteo da je zavara: ja nisam u sebi već u svemu što me okružuje i što prisvajam snagom reči."
 
Duguje se tom mirakulu i nešto više osetljivosti i nešto zahuktale nedorečenosti. Ima dosta proizvoljnosti u ranim Brankovim pesmama, kao što ima očevidne himne smrti u njegovim poslednjim stihovima:
 
Odveć smo mladi pa nam peva znanje
Odveć zaljubljeni da bismo živeti znali
Odveć maštoviti za svetlosti danje
Jedemo sve što leti nismo pali
Sve smo bogatiji što imamo manje.

 
Jedna svečana lakomislenost ipak izrasta u određene pojmove i reči polako proizvode svoj vlastiti red. U mladićkoj žudnji za izrazom, u mačevanju rečima i uživanju u porazu, pesnik postaje egocentričan. Najpre je to lepa nadrealistička potvrda egocentrizma sna, zatim izraza i jezika i, na kraju, čitava autopsija. Nigde se ne vidi tako cela, razbijena i rastužena "zemaljska proba" jednog pesnika kao ovde, u ovim obraćanjima praznini i ništavilu. Ali u znaku života i slabosti, koja se u tipu osetljivosti ovog pesnika pokazuje kao podvig, dogodilo se i nešto više: umesto ugursuzluka i raskalašnosti, pesnik je dostigao pomirenje sa jezikom i red u govoru i ispovesti. Ono što je moderno u Brankovim pesmama nije njegov jezički eksperiment — tu je on, uostalom, i veoma obazriv — nego njegova gotovo fizička borba sa herkulskim bićem jezika:
 
Zar pesma? Zavera protiv srca to je!
Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,
jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.

 
Pesma i jezik kao dvojnik, kao opomena, kao takmičar — beskrajno su zamarali osetljivo i budno biće samog pesnika. Opsednut stvaranjem pesme kao čiste akcije, između dve vatre i dva pepelišta, između dva korena i dva cveta, Branko Miljković nastavlja mučni rad jednog Disa: one reči koje nije izabrao život, veoma pažljivo i precizno izabrala je smrt. ("To je onaj život gde sam pao i ja".) Ubijana i ranjavana jezikom kao kuršumima, poezija jednog i drugog, u vrhuncima svoje retorike i ritualu samoga pevanja ("Isto je pevati i umirati"), postaje tako silovita ispovest na samoj granici života:
 
S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
Prostore izgubljene koje poseduju sunca.

 
Orfejski elan, dakle, nikada ne prestaje. Višak poetske snage upravo je onaj oluj iznutra, ona žudnja za pesmom kao slobodom i pesmom kao smrću. Ne postoje spoljašnji i banalni razlozi za proricanje smrti, za svečanu prognozu kraja. Uostalom, i sam Branko Miljković u jednom od svojih eseja o Majakovskom gotovo kliče: "Majakovski se nije ubio u trenutku duševne krize. Njega je ubio višak vlastite snage, 'revolverski' pucanj iznutra".
 
Rečeno je odviše brzopletih reči o nadrealizmu i simbolizmu ove poezije, o književnom nasleđu i književnoj situaciji njenoj. Takođe, više ništa ne može da šokira i da mami na prepričavanje, na jednoliki sadržaj ove poezije. Milimetar po milimetar, ostaje nam da utvrdimo formalno bogatstvo, slojevito pretvaranje reči u pokret, i obratno, zvučnost i metaforičnost, orfičku koloritnost i metriku, raspevanost imenica i jednostavnost, pa čak i grubost glagolskih rešenja. Ima izvesnih promašaja mašte koja odviše ustupa mesta logici i slabosti da se sa mnogo muzike i reči ispovedi banalno neonalaženje u svetu. To je, takođe, iz sfere pesnika Utopljenih duša. Uostalom, Branko Miljković je umeo da apsorbuje snage onih snoviđenja i snivača koji su umeli da stignu do tamne svečanosti smrti. Ne fizički tako bliske, kao na primer kod Antuna Branka Šimića ("Smrt nije izvan mene. Ona je u meni ..."), nego despotski gladne i nagnute nad egzistencijom. Bilje i smrt jesu osnovni simboli poezije Branka Miljkovića, i njihova čudna, utopljenička svečanost upravo održava već nevidljive i nerazdeljive etape jedne kratke mladosti, jedne olujne službe. Službe poeziji:
 
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u srcu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mirni skameniše vale.
— — — — — — — — — — — — — —
Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
kao onaj što menja reči a ne svet skroviti.


Nije tako mnogo putovao, nije video, sem u fantaziji, daleka ostrva, prašume, oaze, okeane, pustinje, gradove. Ali pesma je bila njegova velika sloboda i njegov neprestani "hadžiluk ka grobu". Reči mogu da ubijaju, da teško ranjavaju i kažnjavaju. Evo jednog pesnika, našeg, koga su ubile sopstvene reči. Ubijajući, one su ga nadživele i sada su jedna velika i ozbiljna arhitektura.


SVI MOJI PESNICI
ESEJI
Milosav Mirković
NOLIT BEOGRAD
1973

[postavljeno 01.02.2010]


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:23:36 am
*

JURODIVO IMENOVANJE SVETA

 
U srpskom jeziku živi nekoliko pesnika sa imenom Branko: Radičević, Ćopić, Miljković i V. Radičević. To magično ime sinonim je za velikog srpskog romantičara, začetnika stražilovske linije pevanja. Ali, kako se to retko ipak događa, po mitu koji su u drugoj polovini dvadesetog stoleća razgorevale Miljkovićeva sudbina i jezik, sa Radičevićevog oreola, diskretan šarm kultne svetlosti pomešao se i sa novim oblikom slave još jednog Branka. Dakle, jedan je Branko u dvojici, kao što su jedan po sebi i Ćopić i V. Radičević.

Miljković je orfejski amblem lirike, dvadesetsedmogodišnji sin poezije u zaustavljenom klinču sa bogovima i čudima jezika za sva vremena. Ono čuveno "ubi me prejaka reč", ipak, nije odvelo Miljkovića pod tanku kao prst granu još neizraslog drveta u zagrebačkom predgrađu 12. februara 1961. godine. Tuđa je ruka pesniku navukla kravatu na vrat te mračne zore pored niskog drvceta sa mrtvim Brankom na kolenima. Izujedan svakovrsnim otrovima i podmetanjima tadašnje beogradske književne čaršije, mladi i slavni Branko će bukvalno pobeći iz "grada na dve reke" u svoju smrt.

Tada je autor ovih redaka pohađao prvi razred osnovne škole u Gomjenici kod Prijedora, doselivši se u Krajinu iz Šajkaša kod Novog Sada. Kao adolescent, u biblioteci čuvene slikarske porodice Sovilj, rodom iz Sanice, pronaći će sveže štampana sabrana dela Branka Miljkovića u četiri knjige, u izdanju "Gradine" iz Niša, sa otisnutom 1972. godinom na šestoj strani. Tako je započeo hipnotički kontakt sa ukletim zracima Miljkovićeve poezije.

"Jarki cvete kojim vrtovi se leče", peva Branko i proriče svoj uticaj u srpskoj poeziji koji do današnjih dana ne jenjava, već polako naseljava i novi vek. Jer, pesnik je znao da "jedna bolest" po njemu će se "zvati". Nezajažljivi talenat, raspet na giljotinama erosa i tanatosa, kao nikad pre u srpskoj poeziji, ovaplotio je pesnički govor u jurodivo imenovanje sveta: "O hladna vatro koja izgaraš/ Svud oko mene a dan ne stvaraš/ Ne znaju kuće gde odoše ljudi/ Nit pozna jutro one koje budi". Miljkovićev pesnički jezik je, zaista, pijanstvo uma u najvibrantnijem smislu reči, ona valerijevska patetika koja tvori viši aspekt pesničkog rezona i dometa. To je vrsta tvoračkog zaumlja koje demistifikuje razum, razobručuje logiku i priprema u jeziku epifanijsku invenciju duha. Na sceni je lunarni aspekt psihe koja plodi i uvećava riznice jezičkih rešenja spram realnih i već viđenih. U takvom procesu pesnička duša stalno menja i obnavlja svoj oblik poput meseca kao fascinantnog odraza sunca, hladne svetlosti bunila i smrti, ali i sile plodnosti i strasti. Tu dominira prvotni detinji doživljaj instikata i duševnog pijanstva što zanosi lutalačku i hirovitu prirodu u pustolovini stiha.
 
Takav pesnički jezik može da izgubi sva svojstva osim jednog: da u ekstatičnom plesu govori istinu! Jer, iz kruga neprestanog umiranja i rađanja izlazi se, upravo, kroz patetiku uma čije spiralno-vertikalne efektive duha negiraju verbalnu simboliku sveta. Patetika uma je izvan vremena, ona počiva u misterijama jezika. I sam Miljković je govorio da je poezija "višak jezika". To je dosad, možda, najjednostavnija i najsmelija definicija poezije, koncilijantna i moguća. Taj "višak" nikako nije materijal, niti oblik više pismenosti, već aura samoga jezika, njegov energetski inicijal lakokrilih vibracija kojima nije potreban nikakav medij da bi se potvrdio, jer poseduje svoj logosni princip i izvor.

Branko je jezik uzimao kao proces neprekidnog talasanja logosa ka beskraju i nadvremenu. Jezik je Miljkoviću odežda koju menja spram temperature nadahnuća, odelo kojeg će se, na kraju, odreći i bestelesan iščeznuti. Otuda i konkretno Miljkovićevo odricanje od svega što je napisao. Sedamnaest dana pred svoju smrt, 27. januara 1961. godine, on izjavljuje "ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost itd... ". Zatim dodaje: "Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se...".

Tako eksplicitna silina stava, kreativnog užasavanja nad onim što je napisano, bez obzira na kafansku mitologiju trenutka, ne postoji u našoj poeziji i jeziku. Možda je tome činu pandan, ma koliko paradoksalno zvučalo, rukovet antologijskih pesama naših anonimnih srednjevekovnih pesnika monaški odanih Bogu. Miljković je pokazao da je bavljenje poezijom demijurška "igra na trapezu" (koju je inače smatrao najvećom umetnošću), igra života i smrti u jeziku, koja, negirajući stvoreno, može reći neizrecivo, "formulu sveta". Otuda, neka Miljković, i kao vrsni esejista, sa bukeom serioznog boemskog šarma, zaključi ovaj skromni zapis: "Poezija je istinita po onome što nije rekla".

Nenad Grujičić "Polemike i odušci" (http://www.nenad.brankovokolo.org/ostaleknjige.php)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:23:44 am
*

"AJNŠTAJN SE MOŽE PREPEVATI

Razgovor s pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama:
Poreklo nade i Vatra i ništa


Ko je naš najveći savremeni pesnik?

■ Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji recite je.

■ Sve istinske formule sveta su poetske. Cesto buljim u Ajnstajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epitaf Bodlerov stih: "Covekov put vodi kroz sumu simbola." Moja formula: "Reci su moci okvir sveta. Sve sto se desava, desava se na podrucju jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama."

Ima li pesnika koji pise onako kako biste vi zeleli da pisete?

■ Ne. Treba sve drukcije i ponovo reci. Poeziju treba procistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono sto mi kod najveceg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sazetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sazetosti. Samo ono sto je sazeto, ne moze se ponovo opevati.

Da li je poezija "neprekidna svezina sveta"?

■ Usvajam valerijevsku definiciju: "Poezija je patetika uma."

Filosofija delegirana u poeziju, je li nuzna, funkcionalna?

■ Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobodjenu racionalistickih ekssplikacija, misao u odsustvu razuma, cistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su vase veze sa nadrealizmom?

■ Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokusavam da u svom pesnickom postupku izmirim simbolicku i nadrealisticku poetiku.

Da li po vasem misljenju literatura ide ispred kulture?

■ S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja ciju punu vaznost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura jos uvek iznad opsteg kulturnog nivoa. Medjutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao visi oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi ("Uzalud je budim", 1957) imate stih koji, ako se tacno secam, glasi: "Sve sto imamo to su nase reci." Ako biste morali da budete lisenbi svih reci sem jedne, koju biste rec odabrali?

■ Odabra bih jednu prejaku rec, kadru da iz sebe ponovo stvori citav recnik.

Koja je to rec?

■ Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

Znaci "Tako reci jedna drugu izmisljaju", kako to vi kazete u pesmi "Kritika metafora" (zbirka "Poreklo nade")

■ Da, upravo je tako.

Moze li se na nasem jeziku ispevati velika poezija?

■ Na svakom se jeziku moze pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali poesnici.

Koje dve pesme u nasoj ranijoj poeziji smatrate najlepsim?

■ Santa Maria della Salute Laze Kostica i Mozda spava Vladislava Petkovica Disa.

Moze li poezija pomoci...?

■ Poezija ne pomaze, poezija miri.

Sta vas je, koji momenat iz zivota okrenuo ka poeziji?

■ Rano osecanje nemoci pred svetom nagnalo me je u poeziju. Covek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju nistavnost ili da se divi. Divljanje nas izjednacuje sa onim cemu se divimo. Poeziju sam poceo da pisem iz straha.

Sta vas je navelo da knjizi date naslov "Vatra i nista"?

■ Mudra uspomena na mracnog pesnika iz Efesa. Zasnivajuci poeziju na heraklitovski shvacenom ontosu, pokusao sam da izbegnem eleacanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim "Tragicnim sonetima".

U kom okviru ste pokusali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i misljenja?

■ U okviru klasicnog mita o vatri i ptici: Zar-ptici.

Koji ciklus iz svoje posledje knjige "Vatra i nista" smatrate najboljim?

■ Ne samo ja, vec i drugi drze da je najuspeliji Utva zlatokrila. U tom ciklusu su ocigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U cemu je bila snaga tih simbola?

■ Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno procisceno narodno iskustvo i da svojom sugestivnoscu sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola moze se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj masti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se necemo moci osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi naseg senzibiliteta.

U knjizi "Poreklo nade" imate ciklus pesama koji se zove "Kritika poezije". Neuobicajeno, zar ne?

■ U tom ciklusu pokusao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Sta spremate u ovom trenutku?

■ Sa Misom Nikolicem prevodim stihove Mandelstama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R.Stevica Rasa.

Mislite li da ce covekov prodor u kosmos naci odjeka u poeziji? I zasto ga vec nije nasao?

■ Verovatno. Samo, pesnici su jos uvek pod uticajem tragicnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

■ Tuzno, ratno...

Kada ste se najvise uplasili?

■ Samo jednom, kad mi se ucinilo da vise necu napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

■ Ne.

Da li ste nesto zaboravili u zivotu?

■ Zaboravio sam mnogo toga. Pisem pesme da bih se setio sta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo ucite da hodate i govorite?

■ Uvek se nanovo ucim uspravnom hodu i govoru.

Sta vas nervira u zivotu?

■ Sporost.

Kad bi na vama izvrsili takozvano biolosko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, sta biste ucinili u tom trenutku?

■ Trazio bih da me ponovo zamrznu!

Vasa omiljena poslovica?

■ "Praznu glavu vetar nosi."

Sta mislite o vremenu-sudiji?

■ Vreme je lazno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli jos nesto da nam kazete o svojoj poeziji?

■ Mogao bih da kazem jos mnogo stosta, ali mislima da to nije potrebno. Svako objasnjenje je uslovno i nije jedino. Ono sto je pesnik zeleo reci u pesmi, ni priblizno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaze za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zasto ste svoju knjigu "Vatra i nista" posvetili kriticaru Petru Dzadzicu?

■ Za svaki slucaj...

Kazite jedan svoj stih...

■ "Hoce li sloboda umeti da peva kao sto su suznji pevali o njoj."

Koja je umetnost, za vas, najveca?

■ Igra na trapezu.

Sta mislite o buducnosti poezije?

■ Sve sto je ljudsko ima svoju buducnost. Buducnost poezije je buducnost coveka. O propasti poezije govore oni koji se plase progresa.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:23:53 am
*

BRANKOVO PISMO PRIJATELJU


"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"


NEKI KOMENTARI NA OVO BRANKOVO PISMO:

"I sada, ljubitelji Brankove poezije žive u zabludi na koju ih je onaj kriticar Džadžic navukao objavljujući bez naše dozvole njemu upućenu prepisku o njegovoj tobož neizmernoj ljubavi prema jedinoj ženi svog života, dok se on po svom običaju, kao što je i ranije činio, jednostavno zafrkavao.

To podmetanje ni do danas nisam mogla da shvatim jer se moj sin nikada ne bi ubio zbog jedne žene, pogotovo ako ga je izneverila. Ne kažem, bilo je i takvih, ko to živ nije doživeo, ali ih pitajte kako su prošle. Za Branka su odmah bile mrtve, a on je voleo život i mogao da bira devojke."

***

"Oni koji su bliže poznavali Branka, znajući za njegova razmišljanja o ženama, kao i postupke, tvrde da to namerno sentimentalno, krajnje patetično pesnikovo pismo navodi na misao da ga je sročio namerno, u želji da postigne efekt kod "dotične" dame i ostalih, znajući da će se uvek željan reklame, kritičar Džadžić pohvaliti njegovim poverenjem. Kasnije, to moje lično mišljenje ispostavilo se kao tačno, što mi je posvedočila prisutna osoba u zagrebačkoj kafani, kada je Branko pred nekoliko poznanika sročio to pismo u stilu zaljubljenika romantičarske škole, čemu se podsmeva, ističući veštački izazvanu famu o nadzemaljskoj ljubavi u stilu odnosa Petrarke prema Lauri, pominjući prozne meditacije o ženskoj prevrtljivosti i neveri iz pera tog istog majstora soneta i kancona.

Na taj domišljeni način, inteligentni Branko uspeo je tim pismom da podvali Džadžiću i mnoge dovede u zabludu svojom veštinom da o istoj temi iznese dve sasvim suprotne verzije, ili da o jednom događaju zahvaljujući bujnoj mašti ispriča više verzija, ali svaku na ubedljiv način, kome se mora poverovati.

Tako se desilo i sa tim pismom sročenim za opkladu u zagrebačkoj kafani, s verovanjem da će uznemiriti duhove u Beogradu povodom već raširene priče o izdaji Brankove velike ljubavi, ali tada kada je bilo očigledno da niko nije verovao u pesnikov skorašnji kraj, što je Džadžić vešto iskoristio da podrži vlastodržačku priču o samoubistvu zbog neverstva jedne žene. Da nije to želeo, zar bi Džadžić privatno Brankovo pismo, bez saglasnosti njegove porodice, objavio kao deo svoje ozbiljne, analitične studije posvećene pesnikovoj "neukrotivoj reči".

Takođe, Džadžić je u istoj studiji objavio i sadržaj Brankove dopisne karte, upućene 7. februara na njegovu adresu, koja nema nikakve veze sa stilom prethodnog njegovog ljubavnog pisma i ne nagoveštava njegov tako brz, tragični kraj.

U toj dopisnici Branko traži da ga kritičar obavesti šta je sa bolesnim Zoranom Mišićem, priznajući da je bio u Beogradu pijan, kada je o tome saznao od Vaska Pope, a onda sledi optimistički završetak: "Ja se osećam odlično. Kao da sam se danas rodio. Raskinuo sam sa svime što je bilo juče i sa poezijom i sa životom (misli na ranije probleme - pr.a.) Ali nekoliko prijatelja je, nadam se ostalo..."

***

"Da je Brankovo ubistvo krajnje neosnovano i bez valjanih dokaza proglašeno samoubistvom, doprineo je, po mišljenju Dobrile Nikolić, i njegov tobožnji prijatelj Petar Džadžić, koji se trudio da to postane tek pri kraju pesnikovog života kad je postigao veliki uspeh u poeziji. "On je veoma pogrešio što je uz svoju studiju o Brankovoj poeziji objavio ono pismo njemu upućeno o neizmernoj ljubavi prema jednoj poznatoj ženi zbog koje je morao da pobegne iz Beograda. Bila sam prisutna sa našim društvom iz čistog zafrkavanja rekavši: 'Peri Džadžiću će to moje pismo možda pomoći u ujdurmi koja se širi oko mene'. I pri tome Branko se vragolasto osmehnuo uveren da će Džadžić i njegova okolina to ozbiljno shvatiti."


DVE NEDELJE PRE SMRTI, BRANKO JE NAPISAO OVO PISMO:

"Pre svega zahvaljujem se "Dugi" i mome prijatelju Branku V. Radičeviću, koji mi omogućuju da na ovim stranicama oglasim ono što bi ostali smatrali, možda smatrali, za čistu ludost, duševnu pomućenost, ili, što je još gore, lažnu megalomansku skromnost i licemerje, glumu, neiskrenost, itd. Želim da se zna da sam ja rasčistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se:

1 knjige "Uzalud je budim"
2 zbirke: "Poreklo nade"
3 zbirke: "Vatra i ništa" (žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu) i
4 zajedničke zbirke: "Smrću protiv smrti"

27. I 1961.
Bgd.

Branko Miljković"

***

PESNIKOV PRIJATELJ TANASIJE MLADENOVIĆ:

"Znao sam da je Branko veliki pesnik, od prvog susreta. A što se tiče njegove smrti, to sam utvrđivao na licu mesta, dva dana posle sahrane. Bio sam u Italiji kada se to dogodilo. Kada sam se vratio, uzeo sam automobil, uzeo sam njegove roditelje… Otišli smo u Zagreb, na lice mesta. Tražio sam od islednika da mi pokaže šta su uradili. Bio sam tad savezni poslanik, imao sam pravo i morali su to da mi daju. Istraga je bila aljkava. Ubeđen sam da je Branko Miljković bio zadavljen jastukom. Bio sam u toj strašnoj kafani… Mogli su kriminalci da ga ubiju. Nije moralo to da bude iz političkih razloga, ali on je ubijen. Videli smo službenu fotografiju Branka, sa šeširom na glavi, kraj "drvceta", kako kleči na jednom kolenu!!! Drvo je bilo više nego tanašno da izdrži ljudsko telo normalne težine... Posetio sam i porodicu koja je u blizini stanovala. Ti ljudi su mi rekli da su te noći između 11. i 12. februara, čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno noću hodati"...


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:24:01 am
*

BRANKU MILJKOVIĆU


BRANKU MILJKOVIĆU

Svud celac. Nigde ni staze uske.
Rani mrak. Idem bronzanom drugu.
Samo u nebu još: divlje guske
lete kroz zimsku jezu — jugu.

Čuješ li kako nas krikom plave?
(ja ćutim, nalik tebi skoro)
Veje po nama dugo sporo.
Da l da ti sklonim sneg s glave?

Vidim li (il pretskazujem)
smrt moju i naših poznanika?
Kakvu magnetsku tišinu čujem
u grudima tvog spomenika!

Stevan Raičković


POTONJA NOĆ BRANKA MILJKOVIĆA

U zimskoj noći preko Maksimira
Branko Miljković žuri iz očaja
Otresa igle inja sa šešira,
Crnjeg od noći, i tugu opaja
 
Pićem kojim se pjane pokoljenja,
Na ramenu mu plače saputnica,
U crnoj uri tišine i bdenja
Nad vjeđama mu graje zloslutnica:

"Dušmanskom stazom gredeš težak, trpski,
Orfeju gorki, prema njenom glasu
Zaupućen sam i had psujem srpski,
Bijela pčelo na zrelome klasu!"

Branko je čvrknu blago po zlom kljunu
I preko jaže kojom tama teče
Prekroči lako i na jezu pljunu,
Pa saputnici crnoj gorak reče:

"Zatekla si me izmeđ' dva vremena,
Zloguka kljuno, žedna moje krvi,
A mene grije iskra iz kremena
Dok iz tvog neba ispadaju crvi!

U tuđem logu ova me noć nađe,
Iz nje mi se ljut gad kezi i ruga,
Haron me zove iz adove lađe,
A pored mene ni žene, ni druga.

Vražjemu kotu od zla domaćega
Odbjegoh samo dok zarastu kraste
I ubojine od šaka bližnjega,
Naciklina na duši dokle sraste,

Zato, zloguka, ne kljucaj mi u trag,
Oštrim kandžama ne razdiri mi drob,
Pa kad mi čelo udari tuđi prag
U ovoj noći, otprati me u grob!

Samo je noćas zov kosmičke studi
Čujem i njoj se javljam setnom frulom,
A kad mi šikne šipurak iz grudi,
Poljupcem ću te tražiti u trulom

Voću od koga zaljubljeni lude,
Nerođeni će moj bol da ti sriču,
Uzaludu će laude da bude
Moga ponora uspavanu priču.

Mesec je mrtav nad mojim šeširom
U ovoj noći zgaženog lovora,
Mrtvog me prati senka što nemirom
Puni krčage žarom mog govora;

Od leda mi je naciknulo srce,
A oči su mi daleko od jutra,
Kome li vodim moje drage mrce,
Znaće to sova moga mrtvog sjutra;

Zato noćniku otimam žive reči
I pevam izmeđ' dve umrle zvezde,
Od mog pevanja tamni ponor ječi
Dok se slavuji u mom srcu gnezde

I snose vere mog govora jaja
Pod kljunom kom će biti vruća pišta,
Pa, zloslutnice, ovu noć bez kraja
Ostavi princu od vatre i ništa!"

Momir Vojvodić, 1998.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:24:17 am
*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 1 & 2


KRAJ NA POČETKU

U hladnoj zimskoj zagrebačkoj noći između subote i nedelje, 11. i 12. februara 1961, pri ulazu u park iz Jandrićeve ulice 35, visilo je obešeno, o stub fenjera, jedva visok dva metra i nešto, telo beogradskog pesnika i studenta filozofije Branka Miljkovića, koji je već bio poznat u književnosti po mnogobrojnim pesmama, a naročito po stihu — "Ubi me prejaka reč".

Od tada o ovom poeti koji je, nasilno umro u 27. godini (rođen je u Nišu 1934), ne prestaju da se pišu tekstovi i knjige, štampaju njegove pesme. To se i danas čini u Rusiji kad su u pitanju tragične sudbine pesnika Sergeja Jesenjina i Vladimira Majakovskog.

A samo godinu dana ranije, u zbirci "Vatra i ništa", a u "Baladi" posvećenoj Ohridskim trubadurima, Miljković je pevao: "Mudrosti, neiskusno sviću zore. / Na obične reči više nemam pravo! / Moje se srce gasi, oči gore./ Pevajte, divni starci, dok nad glavom / Rasprskavaju se zvezde kao metafore! / Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli. / Ptico, dovešću te do reči. Al' vrati / Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. / U tuđem smo srcu svoje srce čuli. / Isto je pevati i umirati."

Vest da pronađeno beživotno telo Miljkovića, preneli su tada uzdržano svi ondašnji jugoslovenski dnevnici, a zvanična "Borba" je objavila: "Mladi beogradski književnik i dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za 1960. (za zbirku "Vatra i ništa", "Prosveta", Beograd) nađen je u nedelju mrtav. Posle uviđaja organa SUP, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga povodom ovog slučaja je u toku."

U "PESMI za moj 27. rođendan" koju je napisao nekoliko meseci pre smrti, Branko Miljković je pevao: "Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; / Vreme je da sunce kaže koliko je sati; / Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; / Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Ali, vratimo se danu smrti Branka Miljkovića. Šta se tačno desilo 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Vest o samoubistvu bila je nejasna i štura. Ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja. Pesnikinja Ljubica Miletić zato i kaže u eseju posvećenom ovom našem poeti: "Branko Miljković je bio i jeste velika nerazjašnjena tajna srpske poezije. Njegovo zaveštanje puno tragizma i lepote ne gubi ništa s godinama koje se talože jedna na drugu."

Miljković je u pesmi "Orfičko zaveštanje" (pronađene u njegovoj zaostavštini), inače, kazivao: "Ako hoćete pesmu /Siđite pod zemlju / Al' pripitomite životinju / Da vas propusti u povratku // Ako hoćete pesmu / Iskopajte je iz zemlje / Ali se čuvajte njenih navika / Njenog podzemnog znanja // Reči imaju dušu gomile / Raznežuje ih prostaštvo i gugutka / Ali opasnosti prevaziđene metaforom / Na drugom će mestu zapevati opasnije."

Zanimljiva je i vest objavljena u "Borbi" daleke 1954, kad je on imao samo 20 godina, a u kojoj se pod naslovom "Branko Miljković", kaže: "Samo godinu dana posle objavljivanja svoje prve zbirke pesama koja je štampana 1953. godine ("Uzalud je budim") Branko Miljković postaje član Udruženja književnika Srbije. Danas je on već stekao ugled priznatog pesnika i vrlo često se sa svojim radovima pojavljuje na stranicama većine naših časopisa i listova.

A U TIM godinama, on je ispevao i pesmu "Grob prijatelja": "Ležiš u tamnoj i dubokoj /pukotini u vremenu / Prstima uzimam obalu / (nema te među prstima) // Drvo i njegova noć / čekaju te na obali dve zelene večnosti // Tvoj glas sanja nešto teško / u dnu kamena // Ležiš u tamnoj i dubokoj / pukotini u vremenu".

Nije možda zato ni čudno što se pesnikinja Miletić još pita kako je moguće da mladić u 23. godini uđe u književnost sa zbirkom pesama najviše, uglavnom antologijske vrednosti? Ili, kakva je to blagodet njemu data da stupi u carstvo poezije, 1957. "Tragičnim sonetima", sonetnim vencem visokog dometa? Kakva je to promisao navela živog da počne svoje delo zavetnim ciklusom "Sedam mrtvih pesnika"? Ili, još tajanstvenije, otkud Orfej i Euridika, silazak u podzemlje, u onostrano, kad pesnik počinje uspon u visine srpske poezije? Je li Miljković znao da se u njegovom početku krije kraj, a u kraju večnost...


VATRA I NIŠTA

Kada je okončan život mladog pesnika Branka Miljkovića (29. 1. 1934 — 12. 2. 1961), Broz je još držao poluge štampe. Zato nijedan list dugo godina nije se usuđivao da se pozabavi tragikom Miljkovićeve sudbine. Izuzeci su bili zagrebački nedeljnici "Vjesnik u srijedu" i "Telegram", list za zbivanja u oblasti kulture.

Deset dana posle njegove smrti VUS je objavio opsežan tekst Miodraga Ašanina "Porečeno odricanje?", koji je prepun insinuacija da su za Miljkovićev prerani odlazak krive "neke njegove bliske beogradske kolege!" Pre nego što će srpski pisac otići da radi u Radio Zagrebu, on je imao "teške okršaje sa izvesnim beogradskim prijateljima", navodi VUS.

Posle kraćeg rada u Radio Zagrebu, on se iznenada vraća u Beograd i počinje intenzivno druženje sa čašicom. Doživeo je i nekoliko oštrih sukoba. "Pa, šta predstavlja današnja poezija?", pitao se tada i sam odgovarao: "Ništa". Onda mu je prijatelj pesnik savetovao da se javno odrekne poezije, što je Miljković, u melanholičnom stanju i obećao. I već za nekoliko dana beogradski nedeljnik, VUS ne navodi koji, objavljuje Miljkovićevu poruku, u kojoj se, između ostalog, tvrdi:

"Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao za ovo nekoliko godina. Odričem se: 1. Knjige "Uzalud je budim", 2. Zbirke "Poreklo nade", 3. Zbirke: "Vatra i ništa". Žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu (Oktobarsku) i 4. Zajedničke zbirke: "Smrti protiv smrti" (sa Blažom Šćepanovićem).

NEŠTO ranije Miljković će ispevati pesmu "Obale", u kojoj kaže: "Obale neme/ zapljuskuju vas rečima/ i umirem na pesku vašeg nemanja/ obale nema. // Obale crne/ osećam vas ko gorku brazdu/ suze na usnama/ obale crne. // Obale izdane/ osećam vas nemoćne u svojojkrvi/ osećam vas preplavljene u svojoj smrti/ obale izdane."

Posle odricanja od svojih stihova, slučaj "Miljković" nije pao u zaborav. Naprotiv, u sledećem broju beogradskog "ilustrovnog lista" (kojeg, opet, VUS ne pominje) objavljena je i anketa pesnika o tome da li podržavaju ili ne Miljkovićev stav o svom pesništvu. Stevan Raičković je tada rekao, tvrdi VUS 22. 2.1961, da "pesnik ima pravo u izvesnim trenucima da bude ili oduševljen sobom ili razočaran u sebe". I istaknuti kritičar Predrag Palavestra je rekao da je Miljković "postigao ono što je želeo". Dragan Kolundžija je dodao da se Miljković "trezno odricao": "Bio sam sa Brankom dok je bio u Beogradu i znam sa kakvim je nestrpljenjem očekivao izlazak svojih knjiga pesama 'Vatra i ništa' i 'Poreklo nade'."

U ZOSTAVŠTINI upravo je pronađena Miljkovićeva pesma naslovljena "Stevan Raičković". Ona glasi: "Ljudi prozukli od praznog dana/ To što imaju da kažu nisu reči. / I čemu pesma koja će poreći/ Sve zbog čega je bila ispevana! // Da ih ne pokoleba reč neiskazana/ Svakom po zvezda da pred njome kleči/ Svakome patnja dok ima još dana/ Svakom svoj ponor da ga pticom leči. // O pustu senku tu, udomi!/ Čuše je cvetovi al' je ne ču java/ Kroz čudne se predele ona lomi/ Gde prah procveta i trijumfuje trava/ Gde nema sećanja al' ni zaborava/ Da dan izmišljen na dva dela lomi."

I, naravno, VUS zaključuje: "Tih dana, dok se u novinskim kioscima prodavao taj ilustrovani časopis, uoči samoubistva 11. februara, Miljković je izgledao vrlo neobično. Usne su mu bile stisnute, pokreti odsečni, nervozni i brzi. Na njegovom licu nije bilo više one vedrine, ni želje da bude kozer i zabavljač kao prethodnih dana. Nađen je 12. februara u jednom od najlepših delova Zagreba.

Piše: Dušan Stanković, februar, 2006.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:24:26 am
*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 3 & 4


OSTAVKA IZ REVOLTA

POŠTO je 1953. završio gimnaziju u Nišu sa odličnim uspehom, Branko Miljković upisuje filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde će mu profesori biti čuveni Bogdan Šešić, Mihailo Marković, Vuk Pavićević, Nikola Rot, Miloš Đurić, Raško Dimitrijević, Dragoljub Pavlović. U gimnazijskom školskom dnevniku ostala je zapisana ova karakteristika: "Inteligentan, vredan, pažljiv, pomalo uobražen u svoje sposobnosti. Ima naročito smisla za književnost, mada ga zanimaju i prirodne nauke."

Kako beleži Radovan Popović u knjizi "Princ pesnika", u gimnaziji upoznaje Branko "još jednog samouverenog, načitanog, darovitog mladog pesnika Rada Vojvodića". Na književnoj večeri u pesničkoj družini "Njegoš", Vojvodić će za Brankovu poeziju reći da je besmislena, na šta je ovaj upitao: "Druže, da li vi mislite da je moja poezija bez smisla ili besmislena"? Na to mu je Vojvodić odgovorio: "Ne bez smisla, nego besmislena..." Od te noći oni su bili nekoliko godina nerazdvojni.

U uspomenama koje je pesnik Petar Pajić objavio u "Savremeniku" za Branka kaže da ga je sreo u jesen 1954. kada je iz Valjeva došao u Beograd da studira. Upoznao ih je Boža Timotijević, koji je Miljkovića predstavio kao "Balzaka", jer su ga zbog načitanosti svi njegovi prijatelji već tako zvali. Susreti i druženja s Brankom trajali su do 1961. do njegovog tragičnog kraja. Kada je osnovana grupa neosimbolista sa Draganom M. Jeremićem na čelu, njoj je pristupio i Petar Pajić. Ali ovaj umetnički pokret kasnije je nasilno ugušen.

KAO urednik "Književnih novina", Branko je hteo da štampa četiri Pajićeve pesme, ali mu je neki drugi urednik dve odbio. Ljut što se to desilo, Miljković je redakciji "Književnih novina" napisao otkaz: "Molim redakciju da uvaži moju ostavku. Razlog: odbijanja da objavi pesme Petra Pajića. Ako urednici 'Književnih novina' ne uviđaju da su pesme Petra Pajića bolje od baljezgarija Radeta Vojvodića, onda ja ne želim da sedim sa njima u istoj redakciji. Molim da mi se ostavka uvaži odmah. Dosta mi je pukog sedenja u redakciji gde se moj glas i mišljenje nikada nisu uvažavali."

Pismo ostavke i danas se nalazi kod Pajića, a prema njegovom mišljenju, Branko je, verovatno,tada imao i druge razloge što je napustio uredništvo poznatog književnog lista. Njih dvojica su se, inače, poslednji put videla kada je Branko primao Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost za zbirku "Vatra i ništa".

"Susret je bio slučajan", seća se Pajić. "Bio je besprekorno obučen, imao je tamne naočare, koje, ipak, nisu uspevale da prekriju modricu ispod oka. Čuo sam za tuču u Klubu književnika, ali to nismo pominjali. Već je radio u Radio Zagrebu. Konkurisao je bio istovremeno za rad u Radio Sarajevu, Radio Titogradu i Radio Zagrebu, a odabrao je ovu poslednju stanicu. U žurbi me je pitao da li imam nešto sitnih para, pošto on ima samo krupan novac, a treba da ih vrati nekom, "jer ne želi da ostane idiotima dužan". Iz džepa je izvadio pregršt novca i pokazao mi ga. Imao sam novac koji mi je tražio, a odgovorio sam da nemam. Još sebi to prebacujem."

SEĆA se Pajić kada mu je Miljković tražio i pesme za časopis "Vidici". Kada mu je ovaj odgovorio da ne može da mu ih da, jer nema pisaću mašinu da ih prekuca, Branko mu je rekao da će on to da mu uradi, pa je još dodao: "Celo popodne sedeo sam za pisaćom mašinom i napisao sam samo jedan red, ali mislim da nisam izgubio vreme. Pisac mora svakog dana da sedi po nekoliko sati za pisaćom mašinom."

Pesnik Slavko Vukosavljević piše mu 6. maja 1959. karakteristiku za Vojni odsek. Između ostalog i ovo: "Kao pisac, Miljković je u svojim pesmama i napisima pokazao visoku socijalističku svest i odanost našoj domovini i SKJ. Zbog svega ovog Miljković je u februaru ove godine, kao jedan od najboljih najmlađih pisaca, izabran i za člana Uprave UKS. Miljković je među prvim mladim članovima našeg Udruženja koji dolaze u obzir za prijem u osnovnu organizaciju SKJ pri našem udruženju."

Taj isti Branko "odan partiji i otadžbini" nije mnogo voleo Broza. Jedne noći pošto je bio izbačen iz elitne beogradske kafane "Bezistana", jer je popio malo više i vređao goste, krenuo je sa Matijom Bećkovićem prema Slaviji. Prolazeći pored knjižare "Kultura" zagledao se u izlog prepun Brozovih knjiga. Pljunuo je u izlog i počeo da beži koliko ga noge nose. Stao je kod kafane "Tri lista duvana" i samo izustio: "Ala je bilo gusto"...


KAO U PAKLU

KAKO je pesnik Branko Miljković, posle dobijanja Oktobarske nagrade grada Beograda za književnost počeo dosta da pije, njegovi roditelji Gligorije i Marija prodali su imovinu u Nišu i kupili kuću u Beogradu na Dušanovcu, s lepim dvorištem punim cveća, kako bi bili bliži sinu. Još su za Branka dozidali jednu prostoriju sa zasebnim ulazom.

Oktobarska nagrada sve do tada, i kasnije, dodeljivana je mahom zrelijim stvaraocima. A kako je Branko još 1955. objavio pesmu o Brozu, a po dobijanju književnog priznanja neki njegovi drugari po peru počeli su da ga "peckaju" da mu je nagrada dodeljena za pesmu o "sinu naših naroda", a ne za zbirku "Vatra i ništa"! Ta pesma ga je, inače mnogo mučila. Radovan Popović u već navođenoj knjizi o Brankovom životopisu objavljuje i izjavu Matije Bećkovića:

"Računao je da će mu ta pesma otvoriti širom vrata u visoko društvo, ali vrata su mu se samo odškrinula. Pričao mi je sa setom da je na jednom prijemu pokušao da dođe do Tita. On se spremao, doterao, ispeglao odelo, novi prsluk, bela košulja, leptir mašna. Kada je krenuo prema odaji u kojoj je bio Broz, zaustavljen je i usmeren na drugu stranu. Posle se kajao što je napisao pesmu o Titu. I govorio je da ako sutra nešto bude da će on visiti na Terazijama, dok će njegovi prijatelji pesnici i dalje uživati u stvaralaštvu i životu."

MOŽDA je zato Branko i ispevao pesmu "Dok budeš pevao". U njoj su stihovi: "Dok budeš pevao ko će/ Tvoje breme da nosi/ Dok jedini prkosiš/ Siromaštvu jasnoće// U susret jetkom voću/ I podsmešljivoj rosi/ Dok budeš pevao ko će/ Tvoje breme da nosi// Putuj pevaj prkosi/ Samo te pesma hoće/ I noć sa tobom ponosi/ Ali dok pevaš ko će/ Tvoje breme da nosi."

U dugom sećanju naslovljenom "Poslednji put s Brankom" Dimitrije Nikolajević, piše u časopisu "Savremenik": "Voz je krenuo (za Zagreb), a Branko nam je dugo mahao. Nismo ni slutili da ga više nikada nećemo videti. Posle samo nekoliko dana nađem se ispred 'Bezistana' na Terazijama i ugledam Branu Petrovića kako trči prema meni i viče: 'Branko se obesio! Branko se obesio!'"

Onda su obojica počeli da plaču. Nikolajević je onda rekao Brani da sumnja da se Branko obesio: "Zar za ono drvo o koje ni mačka ne može da se obesi koliko je tanko i krhko. Pa još sa šeširom na glavi! Kasnije sam napisao pesmu u kojoj svedočim o njegovoj veri u život i svet, a takav se ne ubija, ubeđen sam da je ubijen, pa obešen."

Svom prijatelju Zlatku Tomičiću, počekom 1950, u pismu je naveo: "Ako te zanima kako sam, reći ću ti: osećam se kao u paklu. Razmišljao sam o tome kako si ti nesrećan u Zagrebu, a ja u Beogradu. Mi sebe obmanjujemo, ako promenimo mesto. Zlo nije u nama. Ali, ko zna (to je jedina uteha) nije li to zlo, to nezadovoljstvo, nemir i patnja postojanja, ono što nas tera da pišemo. Dakle, izgleda da je jedini spas ne nadati se spasu; jedina sreća umeti podnositi svoju nesreću ili čak uživati u njoj kao umetnik. Treba sebe i svoja osećanja učiniti svojim predmetima. To je surovo, ali neophodno za ovakve ljude kao što smo ja i ti. Neka patim, neka crknem, ali ću sa zadovoljstvom koje samo umetnik zna, opevati svoju patnju i crkavanje."

U DRUGOJ pesmi "Kula lobanja" iz "Tragičnih soneta" prve dve strofe glase: "Žalbo crnih ptica i tužne pohvale/ Prazno ime iza smrti i obijen vid/ To nije ljubav to je patnja i stid/ Kad odjeci pomeraju mesta i obale/ Podzemni vetar uspava zaspale/ Ulaz čuvaju dve tišine i hrid/ To nije ljubav to je patnja i zid/ Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale."

Njegov drug iz studentskih dana Miloslav - Buca Mirković ovako opisuje Miljkovića iz toga vremena: "Želeo je da uspe u životu pošto-poto. U šetnji Kalemegdanom sa svojim vršnjacima — piscima otvoreno je govorio: 'Ne želim ništa drugo da radim nego da pišem i da živim dobro. A da bih to postigao treba da pišem hiljadu stihova godišnje!'"

Pesnik i Brankov prijatelj Alek Vukadinović ovako razmišlja: "Šezdesete godine bile su prevratničke za srpsku književnost. Vasko Popa i Miodrag Pavlović su se već uveliko bili stvarnost naše poezije. Tada se pojavio Branko Miljković sa svojim sirenskim stihom, leporečivom frazom, neuporedivom magijom iskaza. Njegov siloviti, orgijastički stih takođe je bio u skladu sa njegovom 'vatrom', heraklitovskim principom sažimanja suprotnosti u biću. Lepota reči, kult forme, sirenski poj i jek muzičke intonacije, simbolistička višesmislenost, postali su preko noći stvarnost pesničke umetnosti."

Piše: Dušan Stanković


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:24:34 am
*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 5 & 6


SUSRETI SA SMRĆU

Svoje sećanje na Branka Miljkovića pod nazivom "Balzak iz Niš", Živorad Lazić, kolega po peru i sa fakulteta, završava ovako: "Godinama smo 12. februara odavali poštu Branku. Kraj njegovog večnog doma recitovani su stihovi, pričale se uspomene. Ali nema više Stojana Dečermića da govori Brankove stihove, otišao je i jedan od najbližih Branković prijatelja Božidar Timotijević i još poneki. Svi ćemo mi tamo, jedan po jedan. Kad god se nađem na Novom groblju prilikom sahrane, ili kad odajem poštu svojim mrtvima, svratim do Branka. I uvek pod njegovom bistom, ugledam bar po jedan cvet."

Prisetio se Lazić ovom prilikom i nesvakidašnjeg susreta sa Brankom koji se desio 25. januara 1961. Toga dana Živorad je primio akontaciju u "Politici" gde je radio, pa je sa dosta para odveo devojku u "Klub književnika". Tamo je za drugim stolom sedeo Miljković sa ostalim pesnicima. Ustao je i pokušao da poljubi devojku. Ona mu je zbog toga opalila šamar, na šta je Branko uzvratio, opalivši njoj još jači. Uvređen, Lazić je ustao i udario Branka. I između njih dvojice počela je neviđena makljaža. Niko od prisutnih nije hteo da ih razdvoji, iako je Branko bio obliven krvlju.

Sa pocepanom košuljom, Miljković je istrčao iz "Kluba" i po izlasku sreo Aleksandra Vuča, ondašnjeg generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije. Kad je on upitao Branka šta se deslo, ovaj mu je hladno rekao: "Uzeli su mi pare na pokeru i istukli me". Kasnije, na otvaranju izložbe Radomira Stevića Rasa opet su se sreli Lazić i Miljković i pozdravili kao da ničega nije bilo.

JEDNO vreme ova dvojica pesnika nisu se viđali jer je Lazić dugo bio u vojsci. Branko se za to vreme dosta izmenio. U elegantnom odelu, s kravatom, izbrijan, pojavljivao se sa štapom i navučenom rukavicom na ruci kojom se podštapa. Birao je društvo i svraćao je s Vaskom Popom i drugim "nolitovcima" u "Malu Moskvu". Za boemske kafane nije mario i još manje za boeme. Lazić mu je rekao: "Vidim te kao budućeg ambasadora, kao što su bili Milan Rakić i Jovan Dučić." Zadovoljno se tada Branko osmehnuo, ali nije prihvatio Živoradov poziv da svrate na piće.

Lazić još piše da se Miljković preko noći našao u paklu jer je otkrio da je njegova velika ljubav u ozbiljnoj vezi sa starijim slavnim pesnikom i da je on emotivno vezan za nju, a ona za drugog. U to doba, Branko se odrekao svojih knjiga, a Branko V. Radičević je sve to objavio u "Dugi". To je onaj isti slučaj o kojem je pisao zagrebački "Vjesnik u srijedu", ne spomenuvši reviji ime, a optuživši srpske pisce da su oni krivi za Brankovu smrt. UKS je saopštio da su ga mrtvog našli na banderi, a ne kao što je stvarno bilo kraj drveta.

Prvu zbirku pesama "Uzalud je budim" Branko Miljković je objavio 1957. i već nekoliko meseci kasnije u mesečniku "Koraci" Mirko Miloradović napisao je prikaz u kojem je već na početku zaključio: "Nabrajanje savremenih srpskih pesnika neće više ići bez njegovog imena". Za kritičara on je još pored toga što je pesnik, ličnost i muzičar "iznad svega medijator, filozof i mislilac".

U PRVOJ pesmi "Triptihona za Euridiku", poslednje dve strofe glase: "Al' sva su zatvorena vrata. Svi su/ odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu./ Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.// Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam./ Nikada da se završi taj kameni san./ Probuditi te moram Euridiko mrtva."

To što su ove pesme ili druge iz zbirke "Uzalud je budim" moraju posmatrati kao rezultat pesnikovog nastojanja da se mitološki okvir može iskoristiti kao povod za gradnju sasvim osobene intonacije u razvijanju ljubavne teme, potpuno je zanemareno, veruje dr Radivoje Mikić u knjizi "Orfejev dvojnik". On navodi da teme smrti koju po svemu, smatra u svom eseju dr Draga M. Jeremić, središnjom u Miljkovićevoj poeziji, pokušaj je da se ona protumači iz biografskog ugla. Jeremić piše da ga smrt nije tako rano odnela, Miljkovićevo osećanje smrti moglo bi se, možda, da objasni njegovim čestim susretima sa smrću u detinjstvu koje je palo u vreme Drugog svetskog rata.

U Zagrebu 1958. na književnoj večeri, u društvu sa Milovanom Danojlićem i Zlatkom Tomičićem, Branko će reći: "Mi koji pripadamo krugu neosimbolista (šef im je bio Dragan Jeremić), nazivaju nas grupom, klikom i kažu da vodimo sitnu političicu, ali pitam ja vas, moliću lepo, kakva je to politika koju vode naši realisti i modernisti..."


HLADNA VATRA

ISTO rit­mič­no pul­si­ra­nje ži­vo­ta u Bro­zo­vom so­ci­ja­li­zmu še­zde­se­tih go­di­na re­me­ti­li su sa­mo iz­gre­di ne­ko­li­ko knji­žev­nih bo­e­ma ko­ji su če­sto uz pi­će iza­zi­va­li ne­re­de i ta­ko "ugro­ža­va­li" te­me­lje či­ta­vog vla­da­ju­ćeg si­ste­ma. Pred­vod­nik te pobu­nje­ne ge­ne­ra­ci­je bio je Bran­ko Milj­ko­vić, ko­ji je če­sto pi­jan iza­zi­vao tu­če i vre­đao zna­čaj­ne lič­no­sti ta­da­šnjeg javnog ži­vo­ta.

U knji­zi "Princ pe­sni­ka" Ra­do­van Po­po­vić na­vo­di slu­čaj ka­da je Bran­ko, ona­ko sav raz­ba­ru­šen, ma­mu­ran, po­sle ne­prospa­va­ne no­ći, upao u re­dak­ci­ju "Knji­žev­nih no­vi­na", kod Ta­na­si­ja Mla­de­no­vi­ća, ta­da­šnjeg ured­ni­ka. Pio je za­jed­no sa Dra­ga­nom Ko­lun­dži­jom ka­fu. Ta­sa ga je ube­đi­vao da se ma­ne pi­ća, a Bran­ko ga je sa­mo mut­no gle­dao. Kad je u Redak­ci­ju ušao pe­snik Mi­lan De­di­nac, Bran­ko ga ona­ko upi­ta: "Go­spo­di­ne De­di­nac, vi ste na­pi­sa­li po­e­mu 'Jav­na pti­ca' že­le­ći da srp­skoj po­e­zi­ji po­da­ri­te stih 'Uli­ca je pti­ca ko­ja ni­sko le­ti'. Če­kam sa­mo da ovo se­lja­če sa Ko­za­re (i po­ka­za na Ko­lun­dži­ju) po­no­vo na­pi­še lep­ši stih". Ta­na­si­je ga na to pre­ki­de: "Bran­ko, bo­ga ti tvo­ga, što mi vre­đaš pri­ja­te­lja".
Ni­je se Bran­ko mno­go oba­zi­rao na te Ta­si­ne opa­ske. Jer, pi­sca po­e­me "Mo­re pre ne­go usnim" za­o­ku­plja­le su dru­ge brige. To ka­že i u pr­vom de­lu pe­sme: "Svet ne­sta­je po­la­ko. Za­gle­da­ni svi su / U la­žlji­vo vre­me na zi­du: o haj­de­mo! / Gra­ni­ce u ko­ji­ma ži­vi­mo ni­su / Gra­ni­ce u ko­ji­ma umi­rem. Opo­ra noć mr­tva te­la, / mr­tvo je sun­ce al osta­ju du­bi­ne. / Noćas bi vo­da sa­mu se­be hte­la / da is­pi­je do dna i da ot­po­či­ne".

PRE dve go­di­ne Ra­do­mir Ra­de­no­vić Ra­vid ob­ja­vio je u "Knji­žev­nim no­vi­na­ma" esej "Vi­so­ko ras­pe­va­na ko­slu­o­lo­gi­ja i fi­lozo­fi­ja va­tre" u ko­jem ka­že da tre­ba da od­ba­ci­mo pr­lja­ve la­ži i bu­da­la­šti­ne o Bran­ko­vom sa­mo­ve­ša­nju i o nje­mu kao pe­sni­ku smr­ti: "Milj­ko­vić se gra­dio i iz­gra­dio va­trom! Va­trom je do­veo svo­je na­dah­nu­će i ret­ko sup­til­nu neo­sim­bo­li­stičku ose­ćaj­nost i sen­zi­bi­li­tet u ener­get­sko i vi­zo­nar­sko po­lje vi­so­kog na­po­na..."

Re­ći će po­vo­dom Bran­ko­ve po­e­zi­je ovaj knji­žev­nik ma­lo ra­ni­je i to da je vre­me ovo sa­da i ov­de jed­no stra­šno osiguranje mo­ra­la sva­ke mar­gi­na­li­za­ci­je stva­ra­lač­kih i ne­za­vi­snih vred­no­sti, vre­me is­ti­ca­nja de­re­ča­vih za­sta­va duovnog na­si­lja, pra­zno­ve­ri­ca i kri­mi­nal­nih ne­po­čin­sta­va. Već de­ce­ni­ja­ma i du­že i du­blje i ši­re no po uža­sa­va­ju­ćem oskud­nom vre­men­skom pro­ti­ca­nju, uz pre­vi­še kr­va­vu bu­ku i bes rat­nih (i po­rat­nih) pa­sa i psi­ho­pat­skih ave­ti i novokompo­no­va­nih bo­ga­ta­ša i pro­mu­ćur­nih ma­fi­ja­ša - umno­ža­va­ju se va­pa­ji emo­tiv­nih i pra­ved­nih pod­vi­žni­ka za ma­lo sve­ži­ne, a tu sve­ži­nu sve­ta znao je da ot­kri­je sa­mo Milj­ko­vić: Tre­ba ići na kraj sve­ta i na­ći ro­su na tra­vi! (re­ći Miljkovića), a na­vo­di Vi­de­no­vić.

Kod Milj­ko­vi­ća je sve u kraj­no­sti, na­ro­či­to va­tra. Ona je hlad­na: "O hlad­na va­tro ko­ja iz­ga­raš /Svud oko me­ne a dan ne stva­raš"; stvar­na: "Dr­žim u ru­ci va­tru kao da je /To ne­što stvar­no, an­đe­le sa zi­da"; tru­la: "U fru­li pla­me­no­vi tru­li /Ka­zaše pe­peo i glas usnu­li".

U du­gom pred­go­vo­ru knji­zi "Iza­bra­ne pe­sme" (Ko­lo", SKZ) Slo­bo­dan Ra­ki­tić pi­še: "Va­žno svoj­stvo Milj­ko­vi­će­ve po­e­zi­je i nje­go­vog pe­snič­kog po­stup­ka je­ste stal­na te­žnja ka pro­me­ni. Knji­ga "Va­tra i ni­šta" pred­sta­vlja za­vr­šni čin ono­ga što je u zbir­ci "Uza­lud je bu­dim" su­štin­sko: po­e­zi­ja kao se­ća­nje. U de­lu "Po­re­klo na­de", ka­ko je to pri­me­tio No­vi­ca Pet­ović, do­šlo je do svo­je­vr­sne in­ver­zi­je po­e­zi­je u po­e­ti­ku, a po­e­ti­ke u po­e­zi­ju."

Da­lje Ra­ki­tić ka­že da u "Po­re­klu na­de" Milj­ko­vić na iro­nič­no-po­le­mič­ki na­čin na­sto­ji da po­rek­ne i do­ve­de u pi­ta­nje sve što je do ta­da re­kao, ali ne da bi to i po­ni­štio, ne­go da bi ga is­ta­kao. Stil­ska sred­stva su sve­de­na, bez su­vi­šnih me­ta­fo­ra i epi­te­ta, a u prvom pla­nu je iro­ni­ja, hu­mor, igra. Milj­ko­vić sla­vi moć po­e­zi­je, moć me­ta­fo­re, kap ma­sti­la (šta sve mo­že u nju da sta­ne?), ali ima i iz­ra­zi­to kri­tič­ki od­nos. I to je je­dan od nje­go­vih pa­ra­dok­sa.

Nje­gov drug iz po­kre­ta neo­sim­bo­li­sta, Ko­sta Di­mi­tri­je­vić, pi­še: Se­ća­nja na pr­vi su­sret s Bran­kom za­po­či­nju 1954. Bi­la je ka­sna je­sen. Sta­ze naj­lep­šeg par­ka Ka­le­meg­da­na pre­kri­lo je žu­to, već spa­ru­še­no li­šće. Pre­ko pu­ta par­ka, naj­če­šće smo se­de­li u čitaoni­ci Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke ot­kri­va­ju­ći u ono to­ta­li­tar­no vre­me ne­po­zna­te me­đu­rat­ne pe­sni­ke Mi­lo­ša Crnjan­skog, Rast­ka Petrovi­ća, Si­mu Pan­du­ro­vi­ća.

Piše: Dušan Stanković


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:24:41 am
*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 7 & 8


SLUTIO SMRT

Bre, bre, ro­de moj što se ču­diš, Mi­le! Je­ste, ov­de sti­že Bran­ko zva­ni Bal­zak iz Niš, ali za­pam­ti da on ni­je kao ti šabač­ka či­vi­ja. Ako baš ho­ćeš da se is­tak­neš po­zna­va­njem mog ni­škog na­dim­ka, mo­raš za­pam­ti­ti i za po­tom­stvo za­be­le­ži­ti da sa­da­šnji drug Bal­zak ne­će pi­sa­ti "Ljud­sku ko­me­di­ju" ne­go "Ljud­sku tra­ge­di­ju". A za nju do­volj­no je po­gle­da­ti ka­ko ži­vo­ti­nja­ri­mo.

Ovo je re­kao Bran­ko Milj­ko­vić Mi­o­dra­gu Mla­de­no­vi­ću ko­ji je na ka­le­meg­dan­skoj klu­pi se­deo sa Ko­stom Di­mi­tri­je­vi­ćem. Ko­sta ga je ta­da po­zna­vao. Bran­ko je seo na klu­pu i re­zig­ni­ra­no po­čeo da pri­ča o "lju­di­ma sa dna" ko­jih ima go­to­vo na sva­kom ko­ra­ku, ali da pred­rat­ni nad­re­a­li­sti, si­no­vi ra­ni­je bur­žo­a­zi­je i bo­ga­ta­ša (mi­slio je ve­ro­vat­no na Du­ša­na Ma­ti­ća, Alek­san­dra Vu­ča, Lju­bi­šu Jo­ci­ća i ge­ne­ra­la Ko­ču Po­po­vi­ća) i da­nas za­u­zi­ma­ju naj­bo­lja me­sta u dru­štvu ža­re­ći i pa­le­ći i u obla­sti kul­tu­re.

U pe­smi "Po­hva­la sve­tu" Milj­ko­vić pe­va: "Ne is­pu­štaj me sve­te/Ne idi na­iv­na la­sto// Ne po­vre­di­te ze­mlju/Ne di­raj­te va­zduh/Ne uči­ni­te ni­ka­kvo zlo vo­di/Ne po­sva­đaj­te me sa va­trom/Pu­sti­te me da ko­ra­čam/Pre­ma se­bi kao pre­ma svom ci­lju//Pu­sti­te me da go­vo­rim vo­di/Da go­vo­rim ze­mlji/I pti­ci ko­ja ži­vi od va­zdu­ha/Glas moj is­pru­žen kao ži­vac/Pu­sti­te me da go­vo­rim/Dok ima va­tre u me­ni/Mo­žda će­mo jed­nom mo­ći/Da to što ka­že­mo do­dir­ne­mo ru­ka­ma//Ne na­pu­štaj me sve­te/Ne idi na­iv­na la­sto."

Go­di­ne 1986. Dra­gan Ko­lun­dži­ja ob­ja­vio je tekst "Noć ko­ja ga ni­je ubi­la" u ko­jem se pri­se­ća pri­če Bran­ka Milj­ko­vi­ća: Kao da mu glas ču­jem dok u ba­šti ka­fea "Te­ra­zi­je", za sto­lom oku­plje­nim neo­sim­bo­li­sti­ma svo­jim, Dra­ga­nu Je­re­mi­ću, Žiki La­zi­ću, Bo­ži­da­ru Ti­mo­ti­je­vi­ću, Mi­lo­va­nu Da­noj­li­ću i me­ni, va­tre­no opi­su­je sa­mo jed­nu noć, a ni­jed­nu dru­gu i ni­je­dan dan svog krat­kog let­njeg od­mo­ra na Ja­strep­cu. Ta­da još ni­je bio na­pi­sao sti­ho­ve: "Noć su­vi­še ve­li­ka za mo­je zve­zdano če­lo/ i dr­vo je re­klo ne­moj Ju­tro mo­je be­lo/ ime ti svo­je osta­vljam kadne mo­gu da se vra­tim".

U du­žim se­ća­nji­ma ko­je je ob­ja­vio Ta­na­si­je Mla­de­no­vić u vi­še na­sta­va­ka u "Ni­nu" 1992. pi­še da se sa pi­scem zbirke "Va­tra i ni­šta" upo­znao ka­da je ovaj ob­ja­vio "Uza­lud je bu­dim". Do­šao je u re­dak­ci­ju "Knji­žev­nih no­vi­na" i od tada su po­sta­li ve­li­ki pri­ja­te­lji. Ta­sa, "sta­ri vuk" po­e­zi­je ali i Par­ti­je, pri­mio je mla­dog pe­sni­ka kao svog si­na. I stal­no su od­la­zi­li je­dan dru­go­me u ku­ću, ali ni­ka­da ni­su za­jed­no se­de­li po ka­fa­na­ma. Bran­ko mu je pri­čao da ne­će ni­ka­da da zavr­ši fa­kul­tet, ma­da je ap­so­vi­rao sa de­set­ka­ma, jer mu di­po­lo­ma fi­lo­zo­fi­je ni­je po­treb­na.

— Da­nas či­ta­mo u štam­pi da su, ne­dav­no pro­na­đe­ni do­ka­zi da su Je­se­njin i Ma­ja­kov­ski, u stva­ri, ubi­je­ni i da o njihovom sa­mo­u­bi­stvu ne­ma ni go­vo­ra. Mo­gu sa­mo da za­mi­slim šta bi Bran­ko na sve to re­kao — pi­sao je Mla­de­no­vić. — Če­sto smo, ina­če, ras­pra­vlja­li o smr­ti. Po­vod da su bi­li ili knji­žev­nost ili ne­či­ja smrt. Jed­nom sam mu, se­ćam se, re­kao da me mno­go gri­ze to što sam zbog če­tvo­ro­go­di­šnjeg ra­to­va­nja, što zbog po­du­žeg po­sle­rat­nog po­li­tič­kog i društvenog ra­da iz­gu­bio mno­go vre­me­na, i da sam zbog to­ga če­sto na br­zi­nu pi­sao svo­je sti­ho­ve.

Bi­lo je to 1960, ta­ko re­ći uoči sa­me nje­go­ve tra­gič­ne smr­ti. Bran­ko je ta­da Ta­si upor­no tvr­dio da ne tre­ba da bri­ne o tome, da će, pre­ma nje­go­vom pred­o­se­ća­nju još do­sta du­go po­ži­ve­ti (Bran­ko je sve po­go­dio, kao Bož­ji čo­vek) i pre­ma to­me da će na­pi­sa­ti no­ve knji­ge. Još mu je re­kao i da je ono što je bio do ta­da na­pi­sao do­volj­no. Za se­be je Bran­ko tvr­dio da slu­ti, i da čak zna, da mu ni­je dat dug vek! Mo­že se za­mi­sli­ti ka­kva je bi­la Ta­si­na re­ak­ci­ja na ova­kva nje­go­va pred­vi­đa­nja.

Mi­šlje­nje Mla­de­no­vi­će­vo je bi­lo da je čo­vek je­di­no bi­će ko­je zna da se sva­ki ži­vot za­vr­ša­va smr­ću. Smr­ću je čo­vek stalno ob­u­zet, kao što je i Er­nest Jin­ger tvr­dio da je smrt čo­ve­ko­va naj­du­blja uspo­me­na. Mi ži­vi­mo, pi­sao je Ta­sa i kao što je Bran­ko ži­veo, sa stal­nom mi­šlju o smr­ti ko­ja mo­že sva­kog tre­na da na­stu­pi...


DRVO SMRTI 

U SRP­SKOJ štam­pi i u be­o­grad­skim ča­so­pi­si­ma tek po­sle Bro­zo­ve smr­ti po­če­lo je da se pi­še na­ve­li­ko o (sa­mo)ubi­stvu Bran­ka Milj­ko­vi­ća. Jed­na od ver­zi­ja za­što je Bran­ko na­stra­dao u za­gre­bač­koj šu­mi go­vo­ri da su nje­ga ubi­li ni­ko dru­gi no usta­ški po­da­ni­ci ko­ji su još ta­da, de­se­tak go­di­na pre pojave "mas-po­kre­ta" u Hr­vat­skoj po­če­li da zbi­ja­ju svo­je redove ra­di ot­ce­plje­nja od Ju­go­sla­vi­je. Bran­ko je bio ve­li­ko­sr­bin, a u to vre­me, pre ne­go što će tra­gič­no za­vr­ši­ti imao je čak i so­bu u ku­ći Sav­ke Dap­če­vić - Ku­čar, ta­da funk­ci­o­ne­ra KPH.

Sav­ki­na mla­đa ćer­ka le­pu­ška­sta Na­da bi­la je za­lju­blje­na u Bran­ka, a nje­na sta­ri­ja se­stra bi­la je uda­ta za hr­vat­skog naci­o­na­li­stu i pe­va­ča Vi­cu Vu­ko­va, ko­ji će ka­sni­je pre­be­ći u Austra­li­ju i di­rekt­no se sta­vi­ti u slu­žbu usta­štva i ru­še­nja na­še ze­mlje.

I Ta­na­si­je Mla­de­no­vić u svo­jim du­gim uspo­me­na­ma na Bran­ka osvr­će se u pri­či "Sum­nji­va is­tra­ga". Vest o Bran­ko­voj smr­ti za­te­kla je Ta­su u Ita­li­ji gde je slu­žbe­no bo­ra­vio kao dr­žav­ni pred­stav­nik. Dva da­na po­sle Bran­ko­ve sa­hra­ne u Beo­gra­du, Mla­de­no­vić je sa Milj­ko­vi­će­vim ro­di­te­lji­ma, Ma­ri­jom i Gli­šom, oti­šao u Za­greb da sa­zna ne­što vi­še o pesnikovoj smr­ti. Ta­mo se su­sreo sa pi­sci­ma, a raz­go­va­rao je i sa lju­di­ma iz SUP ko­ji su vo­di­li is­tra­gu o Bran­ko­vom samo­u­bi­stvu.

Ob­i­šao je Ta­sa i me­sto gde je pro­na­đe­no te­lo Milj­ko­vi­ća. Dr­vo je po nje­go­vim re­či­ma bi­lo vi­še ne­go ta­na­šno da iz­dr­ži ljud­sko telo nor­mal­ne te­ži­ne. Po­se­tio je i po­ro­di­cu ko­ja je u bli­zi­ni sta­no­va­la. Ti lju­di su mu re­kli da su te no­ći iz­me­đu 11. i 12. fe­bru­a­ra, čuli ve­li­ku ga­la­mu, vri­sku, za­po­ma­ga­nje, ali da ni­su sme­li da iza­đu iz ku­će, jer je u tom kra­ju bi­lo opa­sno no­ću ho­da­ti.

Na­vo­di Mla­de­no­vić i iz­ja­vu pe­sni­ki­nje Do­bri­le Ni­ko­lić ko­ja je te ve­če­ri bi­la s Bran­kom do 23 ča­sa, jer je ima­la do­go­vor da sledećeg ju­tra za­jed­no vo­zom kre­nu za Be­o­grad. U bli­zi­ni su ih ta­da, gde se tra­gi­čan do­ga­đaj zbio, pre­sre­li lju­di sum­nji­vog izgleda, da su pro­sto od­vu­kli Bran­ka sa so­bom, a da je ona je­dva us­pe­la da po­beg­ne. Nje­nog sve­do­če­nja u spi­si­ma ni­je bi­lo, a ni­je bi­lo ni iz­ja­va knji­žev­ni­ka Zvo­ni­mi­ra Go­lo­ba i Ire­ne Vr­kljan. Ni­ti bi­lo kog dru­gog hr­vat­skog knji­žev­ni­ka. Sa­ma či­nje­ni­ca da je Bran­ko na­đen u Jan­dri­će­voj uli­ci, pred ku­ćom tog i tog bro­ja, ka­ko vi­si na dr­ve­tu, uze­ta je kao ne­po­bi­tan do­kaz da je iz­vr­šio samoubi­stvo, ču­di se Ta­na­si­je Mla­de­no­vić.

Uz mno­ge još sum­nje, Ta­sa u ovom tek­stu na­vo­di i re­či Bran­ko­vih ro­di­te­lja ko­ji su mu ka­za­li da su, ka­da su ga obla­či­li, vi­de­li da mu je ce­lo te­lo bi­lo u mo­dri­ca­ma, na­ro­či­to po le­đi­ma. "Uz za­pi­snik, pi­še Mla­de­no­vić, ni­sam vi­deo ni le­kar­ski na­laz, ni­ti na­laz struč­nja­ka iz pro­sek­tu­re, što se u ta­kvim slu­ča­je­vi­ma oba­ve­zno zah­te­va i oba­ve­zno pri­la­že u is­tra­žnom po­stup­ku".

Ka­že za­tim Mla­de­no­vić i ovo: "Naj­no­vi­ji do­ga­đa­ji u Hr­vat­skoj (ova "Se­ća­nja" ob­ja­vio je 1992), ob­na­vlja­nje ge­no­ci­da i ni­ka­kvim mo­ral­nim ob­zi­ri­ma ome­đe­na, svi­re­pa bor­ba ko­ju su po­ve­li pro­tiv sve­ga što je srp­sko, uve­ra­va me de­fi­ni­tiv­no da Bran­ko Milj­ko­vić ni­je samoubica, već da je mučki ubijen".

Po­šli smo tra­gom Ta­si­nog se­ća­nja, pa smo po­tra­ži­li i "sve­do­če­nje" iz te po­sled­nje no­ći ži­vo­ta Bran­ka Milj­ko­vi­ća ko­ju je pro­veo sa zvo­ni­mi­rom Go­lo­bom. U ve­li­kom tek­stu ob­ja­vlje­nom 12. fe­bru­a­ra 1965. u za­gre­bač­kom "Te­le­gra­mu" Go­lob pi­še: "Onog po­sled­njeg po­sle­po­dne­va se­de­li smo ne­ko­li­ko sa­ti zajedno i raz­go­va­ra­li o knji­žev­no­sti (a ni s kim se ni­je mo­glo s to­li­ko za­do­volj­stva raz­go­va­ra­ti o stvara­la­štvu, jer on je raz­mi­šljao o raz­lo­zi­ma na­do­pu­nja­ju­ći sa­go­vor­ni­ka, bez že­lje da se su­prot­sta­vi sa­mo zbog to­ga da bi po­ka­zao svo­ju su­per­i­or­nost), govorili smo o to­me šta tre­ba do­vr­ši­ti, a što zapo­če­ti, i o pla­no­vi­ma ko­ji su do­volj­no zre­li da bu­du otvo­re­ni".

Go­lob za­tim tvr­di da je pred njim ta­da se­deo čo­vek na pra­gu ži­vo­ta i ni­šta, ni jed­na reč, ni jed­na sum­nja ni­je go­vo­ri­la o to­me da bu­duć­nost za nje­ga vi­še ne po­sto­ji. Ras­ta­li su se oko 17 ča­so­va na Tr­gu Re­pu­bli­ke ko­ji je bio oba­sjan zim­skim sun­cem. Bran­ko je ta­da, pi­še Go­lob, oti­šao u su­sret smr­ti kao da ide u su­sret ži­vo­tu, ne is­pu­niv­ši ni jed­no je­di­no obe­ća­nje ko­je je dao sa­mo­me se­bi...

Piše: Dušan Stanković


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:24:51 am
*

BRANKO MILJKOVIĆ — ORFEJ SRPSKE POETIKE 9 & 10


SAGOREO U VATRI

Ka­da je pre de­se­tak go­di­na ob­ja­vlje­na "Po­hva­la sve­tu", ra­ne pe­sme Bran­ka Milj­ko­vi­ća ko­je je pri­re­dio Di­mi­tri­je Mi­len­ko­vić, kri­ti­čar Če­do­mir Mir­ko­vić je na­pi­sao: "Op­se­siv­na mi­sao da pe­sme tra­že gla­vu onog ko­ji ih je stvo­rio uokvi­ru­je ce­lo­ku­pan Milj­ko­vi­ćev opus. U ra­nim pe­sma­ma, ova mi­sao po­vre­me­no de­lu­je kao ra­ci­o­nal­no opre­de­lje­nje, da bi vre­me­nom i po­ste­pe­no do­bi­ja­la preg­nant­nost istin­skog uve­re­nja i lič­nog ot­kri­ća".

Po­vo­dom ob­ja­vlji­va­nja zbir­ke "Glas pri­ja­te­lja Bran­ku Milj­ko­vi­ću" u ko­joj su se na­šle pe­sme Ste­va­na Raič­ko­vi­ća, Iva­na V. La­li­ća, Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća, Bo­ži­da­ra Šu­ji­ce, Alek­san­dra Ri­sto­vi­ća, Vla­de Gotovca, Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća, dr Ra­di­vo­je Mi­kić na­pi­sao je esej "Sti­ho­ve lo­zin­ke". On ka­že da su razlozi za Milj­ko­vi­ćev uti­caj na pe­sni­ke ne­ko­li­ko knji­žev­nih ge­ne­ra­ci­ja sva­ka­ko i zbog to­ga što je reč o pe­sni­ku ko­ji je mo­žda iz­ra­zi­ti­je od ne­kih dru­gih na­pra­vio most iz­me­đu me­đu­rat­ne knji­žev­ne avangarde i ne­kih vi­do­va po­sle­rat­nog mo­der­ni­zma, ostva­ru­ju­ći pri to­me i sna­žnu ve­zu sa na­šom folklor­nomi­to­lo­škom sfe­rom.

"Princ pe­sni­ka" je, me­đu­tim, po ob­ja­vlji­va­nju zbir­ke "Va­tra i ni­šta" sep­tem­bra 1960. dao in­ter­vju "Ni­nu" u ko­jem je za­be­le­že­no i ovo:

— Ka­kvo ste de­tinj­stvo ima­li?
— Tu­žno, rat­no...
— Ka­da ste se naj­vi­še upla­ši­li?
— Sa­mo jed­nom, ka­da mi se uči­ni­lo da vi­še ne­ću na­pi­sa­ti ni jed­nu pe­smu.
— Da li ste ne­što za­bo­ra­vi­li u ži­vo­tu?
— Za­bo­ra­vio sam mno­go to­ga. Pi­šem pe­sme da bih se se­tio šta sam sve to imao.
— Da li bi­ste vo­le­li da po­no­vo uči­te da ho­da­te i go­vo­ri­te?
— Uvek se po­no­vo učim us­prav­nom ho­du i go­vo­ru.
— Va­ša omi­lje­na po­slov­ca?
— "Pra­znu gla­vu ve­tar no­si".
— Šta mi­sli­te o vre­me­nu — su­di­ji?
— Vre­me je la­žno, ali sud nje­gov je isti­nit!

Ni Milj­ko­vi­će­va lek­ti­ra ni­je slu­čaj­na. Ne­slu­čaj­na su i ime­na "Se­dam mr­tvih pe­sni­ka" o ko­ji­ma Milj­ko­vić pe­va: Bran­ko, Njegoš, La­za, Dis, Tin, Na­sta­si­je­vić, Go­ran. On je u nji­ma"pre­po­zna­vao", bar u jed­nom tre­nut­ku, isto­vet­ni tra­gič­ni zvuk i mi­sao, jer je ta­kvim hteo da ih vi­di. Za­to ni­je ni slu­čaj­no što je izja­vio: "Pe­sni­ci su uvek pod uti­skom tra­gič­nog Ikarovog le­ta. Po­e­zi­ju sam po­čeo da pi­šem iz stra­ha".

Tim po­vo­dom Pe­tar Dža­džić je na­pi­sao: "Sa­go­reo je Milj­ko­vić br­zo u san­gvi­nič­noj stal­noj na­pe­to­sti, ko­ja je uze­la fatalan obrt u ve­li­kom opa­snom pla­me­nu svo­je kon­tem­pla­tiv­ne i pe­snič­ke stra­sti. Da poe­zi­ja za nje­ga ni­je bi­la sa­mo sred­stvo iz­ra­za već i na­čin ži­vlje­nja, sud­bin­ska oba­ve­za, da su izgovo­re­ne re­či ima­le te­ži­nu stvar­nih do­ga­đa­ja, dokazao je či­nom bez opo­zi­va".

Go­di­ne 1956. ob­ja­vljen je u "Mla­doj kul­tu­ri" pri­log pod na­slo­vom "Reč je o neo­sim­bo­li­zmu". Gru­pa ko­ja je bro­ja­la de­vet stva­ra­la­ca na­sta­la je iz že­lje da se, ka­ko je sta­ja­lo u pro­gram­skoj "iz­ja­vi" Bo­ži­da­ra Ti­mo­ti­je­vi­ća, "dru­ga po­sle­rat­na ge­ne­ra­ci­ja knji­žev­ni­ka, me­đu nji­ma je bio i Bran­ko Milj­ko­vić oku­pi oko je­din­stve­nog pro­gram­skog ci­lja". Pre­ma Ti­mo­ti­je­vi­ću, pra­va umet­nost je­ste u "je­din­stvu naj­bo­ljeg, a ne u efe­mer­nom spo­re­nju iz­me­đu mo­der­ni­sta i re­a­li­sta". U jed­nom raz­go­vo­ru Milj­ko­vić je na pi­ta­nje ka­kve su nje­go­ve ve­ze sa nad­re­a­li­zmom, ka­zao: "Rod­bin­ske, jer se­be sma­tram unu­kom nad­re­a­li­sta. Po­ku­ša­vam da u svom pe­snič­kom po­stup­ku iz­mi­rim sim­bo­li­stič­ku i nad­re­a­li­stič­ku po­e­ti­ku".

Ob­ja­šnja­va­ju­ći iz da­na­šnjeg vre­me­na osnov­ne po­stav­ke Milj­ko­vi­će­ve neo­sim­bo­li­stič­ke po­e­zi­je, Slobodan Ra­ki­tić ka­že da je to u stva­ri bio po­ku­šaj ob­no­ve du­hov­no­sti, i to one du­hov­no­sti ko­ja je bi­la sa­svim prog­na­na iz srp­ske knji­žev­no­sti. U naj­bo­ljim Milj­ko­vi­će­vim pe­snič­kim ostva­re­nji­ma do­šlo je do de­lo­tvor­nog spo­ja kla­sič­nog i mo­der­no.

Baš kao što je pe­vao Bran­ko u "Za­mo­re­noj pe­smi" ko­ja se za­vr­ša­va sti­ho­vi­ma: "Al ne­reč ka­že /ka­sno/ je / ne­cve­ta ka­že/ noć/ je/ Nep­ti­ca ka­že/ plam/ je/ A je ka­že ni­je/ Na to pti­ca opsu­je/ Cvet ka­že to je pa­kao/ Pr­va reč se još ro­di­la ni­je".


IZGOREO U GOVORU

Iako je pro­šlo 45 go­di­na od smr­ti Bran­ka Milj­ko­vi­ća, mo­glo bi se već sa­da za­klju­či­ti za nje­go­vo pe­sni­štvo kao što je i on na­pi­sao: "sve što pro­đe več­nost jed­na bi­va". Za nje­go­vu po­e­zi­ju se mo­že re­ći ono što je o sa­mom se­bi re­kao ru­ski pe­snik Alek­san­dar Blok, da je on glav­ni ju­nak svo­je po­e­zi­je.

Ka­ko pri­me­ću­je Slo­bo­dan Ra­ki­tić, Milj­ko­vić je, bio pro­rok sop­stve­nog kra­ja. "Smr­to­no­san je ži­vot, al smr­ti odo­le­va", ili pak "Sre­ćan ko svo­ju pe­smu ne pla­ti gla­vom". Mi­lo­van Da­noj­lić je če­sto go­vo­rio: "Bran­ko je lu­cid­ni­ji, obra­zo­va­ni­ji i stra­sni­ji od svih nas". A Bo­ži­dar Ti­mo­ti­je­vić u pi­smu će mu do­pi­sa­ti: "Zar ne, dra­gi moj pri­ja­te­lju Bran­ko, da sa na­šom gla­vom po­či­nje no­vi ma­li svet u ko­ji za­i­sta niko pri­stu­pa ne­ma. Mo­žda to zna­či iz­ve­snu pri­vid­nu od­sut­nost na­šu iz ovog sve­ta, ali, ipak mi smo tu".

U "Knji­žev­nim no­vi­na­ma" ba­vi se pro­ble­mom ro­do­lju­blja u pe­smi, pa pi­še: "Po­li­tič­ku pe­smu sa svim obe­lež­ji­ma mo­der­nog i slo­bod­nog stva­ra­la­štva pr­vi su ob­no­vi­li po­sle 1950. go­di­ne Vas­ko Po­pa i Mi­o­drag Pa­vlo­vić. Oni su po­li­tič­ku pe­smu oslo­bo­di­li ogra­ni­če­ne, dnev­ne prak­ti­ci­stič­ke na­me­re, oslo­bo­di­li je pol­tro­ne­ri­je i vra­ti­li ne­vi­nost či­stog ljud­skog ka­zi­va­nja ko­je ra­đa ve­ru, ube­đe­nje i isto­rij­sko osećanje stvar­no­sti".

U raz­go­vo­ru ko­ji je Ma­ti­ja Beć­ko­vić sa Milj­ko­vi­ćem vo­dio za list "Du­ga", na pi­ta­nje "Ko­ji je naj­kra­ći put do uspe­ha?" Bran­ko od­go­va­ra: "Iza­be­ri­te iz­me­đu ova dva od­go­vo­ra: slep­ci zna­ju naj­kra­ći put, i la­žni pu­te­vi su — naj­kra­ći". Na pi­ta­nje "Da li ste skrom­ni?", Milj­ko­vić od­go­va­ra: "Ume­sto od­go­vo­ra nave­šću vam stih iz svo­je pr­ve knji­ge: Mo­joj oho­lo­sti mo­re do ko­le­na!". Ta­da je, ina­če iz­ja­vio da od svo­je ge­ne­ra­ci­je naj­vi­še ce­ni pe­sni­ke Bo­ži­da­ra Šu­ji­cu, Dra­ga­na Kolundžiju, Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća i Ma­ti­ju Beć­ko­vi­ća. Ove od­go­vo­re na­veo je Ra­do­van Po­po­vić u knji­zi "Princ pe­sni­ka".

U se­ća­nji­ma ko­je je ob­ja­vio Ste­van Ra­ič­ko­vić ve­li­ki pe­snik se pri­se­ća svog sa­bra­ta Bran­ka či­ja je tragič­na smrt ba­ci­la go­to­vo sa­bla­snosve­tlo na sve njih ko­ji su se za­de­si­li u nje­go­voj bli­žoj ili da­ljoj oko­li­ni: "Bran­ko je bio ve­ro­vat­no naj­lu­cid­ni­ji pe­snik ko­ga sam ika­da upo­znao... ili sam ta­kav neponovljiv uti­sak mo­žda ste­kao po­sred­stvom nje­go­ve ne­nad­ma­šne elo­kven­ci­je u ko­joj je pro­sto goreo kad iz­vu­če ka­kvu spa­so­no­snu nit za svo­je do­ka­ze o sa­moj su­šti­ni po­e­zi­je... Vo­leo sam ovog naj­ta­len­to­va­ni­jeg i naj­o­bra­zo­va­ni­jeg mla­di­ća po­sle­rat­ne srp­ske po­e­zi­je... Na­pi­sao je je­dan so­net o me­ni i je­dan esej o mo­joj po­e­zi­ji. I ja sam na­pi­sao pe­smu o nje­mu, za esej sam mu, mo­žda i za­u­vek ostao du­žnik...".

Kri­ti­čar dr Ra­di­vo­je Mi­kić sma­tra u knji­zi "Or­fe­jev dvoj­nik" da je Bran­ko Milj­ko­vić je­dan od pe­sni­ka iz či­jih tek­sto­va vr­lo če­sto pro­vi­ru­je se­ća­nje na ono što mu pret­ho­di, sve­jed­no da li je reč o grč­koj mito­lo­gi­ji, na­ci­o­nal­nom pre­da­nju ili do­ma­ćoj knji­žev­noj tra­di­ci­ji. Otu­da je okol­nost da se pe­snič­ka umet­nost mo­ra po­sma­tra­ti kao pro­iz­vod kul­tu­re, i to "po­od­ma­kle kul­tu­re", neo­bič­no va­žna kad se pretvo­ri u ana­li­tič­ko oru­đe za raz­u­me­va­nje sa­vre­me­ne po­e­zi­je.

Evo ka­ko je to iz­ra­zio Bran­ko u pe­smi "Ako ka­že­mo": "Ako ka­že­mo /re­kli smo što ni­smo hte­li re­ći/ Ako ću­ti­mo ni­smo ni­šta re­kli/ ali smo mno­go pre­ću­ta­li. Ili još jed­no­stav­ni­je pe­sme od jed­nog i dva sti­ha: "Spa­va­či" ("Bu­dan ja kra­dem ono što oni sa­nja­ju") i "Cvet" ("Evo cve­ta do­volj­no sme­log da mi­ri­še/ Na pra­znom me­stu i u uspo­me­ni").

U pe­sma­ma pi­sa­nim u po­sled­njim da­ni­ma one pod­se­ća­ju na di­ja­lo­ge o po­e­zi­ji, ži­vo­tu i smr­ti. One su i uz­bu­dlji­vo sve­do­čan­stvo, o dra­mi mla­dog pe­sni­ka. Pri­me­tio je da su nji­ho­vi na­slo­vi uop­šte­ni ("Očaj­na pe­sma", "Ve­se­la pe­sma", "Za­jed­nič­ka pe­sma", "Pe­sma za moj 27. ro­đen­dan", "Pri­ja­te­lju putniku", "Prija­te­lju pe­sni­ku"), a sa­dr­žaj du­bo­ko li­čan, ali ni­šta ma­nje uni­ver­za­lan. A Pe­tar Dža­džić, do­bar po­zna­va­lac nje­go­vog de­la u ese­ju "Bran­ko Milj­ko­vić ili neo­kro­ti­va reč" ka­že da je op­sed­nu­tost smr­ću ko­ju je Milj­ko­vić no­sio u svom bi­ću na­šla u nje­go­voj po­e­zi­ji plod­no tle. Svo­ju pe­smu pla­tio je gla­vom...

Piše: Dušan Stanković, 2006 | Večernje novosti (http://www.vecernjenovosti.info/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277588-Kraj-na-pocetku)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:24:59 am
*
TAJNA MILJKOVIĆEVE SMRTI
VIDOSAV  PETROVIĆ,  KNJIŽEVNIK



TAJNA MILJKOVIĆEVE SMRTI

Pojava knjige "Pesnikov uzlet" prekinula je skoro tri decenije dugo i mučno ćutanje o pesnikovom skončanju u Zagrebu

Književnik Vidosav Petrović iz Niša, autor više pripovedaka i drama, knjigom "Pesnikov uzlet — sećanja na Branka Miljkovića" (Gradina, 1988) skrenuo je pažnju tadašnje jugoslovenske javnosti iznoseći sumnje Miljkovićevih roditelja u zvanično saopštenje zagrabačkog SUP-a da je Branko izvršio samoubistvo, ali, pre svega, time što je načinio osobeno memoarsko-biografsko delo o velikom pesniku. Petrović je mladalačke dane proveo družeći se s Brankom Miljkovićem, tako da je mogao da prati njegov životni i psihološki razvoj u osobenog pesnika — "princa srpske poezije", "model pesnika", kako će ga nazivati književna kritika.

Svojevremeno pravi bestseler, knjiga "Pesnikov uzlet" doživela je nedavno i svoje treće, dopunjeno izdanje pod naslovom "Branko Miljković ili Pesnikov uzlet". Na radost ljubitelja Miljkovićeve poezije, knjiga je obogaćena novim detaljima iz pesnikovog života, imala zanimljivo predstavljanje, uz opasku da je novim poglavljem "Post festum" dobila novu, modernu romanesknu strukturu.

To je i bio povod da za čitaoce "Dnevnika" da razgovaramo sa autorom — književnikom Vidosavom Petrovićem, koji i ovim izdanjem upotpunjuje sliku o pesniku Miljkoviću, ali i ponovo inicira da se odgovornije sagledaju i uverljivije prezentiraju činjenice o pesnikovom skončanju u Zagrebu.

Zagrebački "Vjesnik" se, sa čak desetak tekstova, progromaški obrušio na tvrdnje Brankovih roditelja da je on ubijen, ali i na vašu knjigu. Čienjenica je da je tada jedino "Dnevnik", tekstom "Prinčev povratak" Pera Zupca jula 1988, stao u odbranu vaše knjige, kao iskreno i pošteno napisane, netendenciozne. Kako, sa ove distance, gledate na te napade?

■ Pojava knjige "Pesnikov uzlet" prekinula je skoro tri decenije dugo i mučno ćutanje o Brankovom skončanju u Zagrebu. Za to vreme su se uvećavale sumnje u zvanično saopštenje da je Branko doista izvršio samoubistvo, a ja naprosto nisam mogao da zaobiđem tvrdnje Brankovih roditelja da je on ubijen. Oni su ga oblačili, oni su videli tragove udaraca i njihovim rečima sumnje sam završio knjigu. To se "Vjesniku" nije dopalo i meni je donekle bila razumljiva sva ta njihova pogromaška mobilnost, jer krajnje je neugodno da u glavnom gradu jedne republike skonča jedan veliki pesnik, i to iz druge nacije i kulture, pogotovo kad su njihovi, međusobni odnosi izrazito opterećeni i prošlošću i sadašnjošću. "Vjesnikovci" jednostavno nisu hteli da vide moje navode o Brankovom komuniciranju sa smrću još u ranim i potonjim pesmama, niti navode o njegovim pokušajima da sam skonča svoj život još u Beogradu; oni su samo požurili da otklone, zataje svaku tvrdnju da je Branko ubijen u Zagrebu, mada je nepobitno da je veoma kratko vođen istražni postupak i dato neubedljivo saopštenje, uprkos nekim očiglednim stvarima... Nosio sam se mišlju da odgovorim nekim politpogromašima, ali učinio je to pesnik Pero Zubac, bilo je to vreme pogubnog upliva nacipolitike u svet informisanja i kulture i videli smo ishod.

Šta je uslovilo da se pojavi najpre drugo, a zatim i treće, dopunjeno izdanje?

■ Branko je bio beskrajna duhovna erupcija. Samo posle nekoliko dana druženja s njim bilo je moguće napisati knjigu! Ja sam se opredelio da pišem samo o onim sadržajima koji ga bliže osvetljavaju kao pesnika. Kad sam zdavaču "Gradini" ponudio rukopis prihvatili su kraću verziju, ono preostalo je čekalo. Tako ću u drugo izdanje uneti nezaobilazne stranice o Branku i nadrealizmu i još neke zanimljivosti. Međutim, u ovom trećem, u post festumu, našli su se i sadržaji koje, na zahtev Brankovih roditelja i brata Dragiše, nisam uneo ni u prvo izdanje — reč je o jednom od Brankovih strahova za oca u ratnom i poratnom periodu, a setimo se: Branko je jednom izjavio da je počeo da piše "iz straha". Tu je i priča o Branku kao "detetu ljubavi", koju su Brankovi dugo skrivali, ali i priča o njihovom poznanstvu u Splitu, gde se Branko i začeo...

Novi deo knjige sadrži još uverljivije tvrdnje Brankovih roditelja da je on ubijen u Zagrebu. Navodite iskaz Brankovih prijatelja, hrvatskog pesnika Zlatka Tomičića, skrećete pažnju na pojedine fotografije — da li je to put ka istini o Brankovom kraju?

■ Brankovi roditelji su, nekoliko dana posle sahrane, ponovo otišli u Zagreb, tada zajedno s pesnikom Tanasijem Mladenovićem, sekretarom Odbora za prosvetu - posetili su SUP, mesto Brankovog skončanja... — i vratili se još uvereniji da je Branko ubijen. Jer, nije im dato da pročitaju nalaz policije i veštaka — Tanasiju Mladenoviću jeste — a videli su službenu fotografiju Branka, sa šeširom na glavi, kraj "drvceta", kako kleči na jednom kolenu!!!

Pesnik Zlatko Tomičić je ništa manje izričit, kao i Brankovi roditelji. On zapravo u Jandričevoj ulici, na periferiji Zagreba, na mestu gde je Branko nađen uz drvo, pokazujući vlastite fotografije, koje je načinio još sredinom februara 1961. u emisiji "Portret po sećanju: Branko Miljković" TV Beograd, doslovce kaže: "To je svima čudno i do danas je ostalo nejasno, da se netko mogao objesiti o takvo drvo! Zapravo, on nije bio tu obješen — on je, ispod drveta klečao. Dakle, jedan vrlo neobičan položaj - kao da je on negde prije bio i ovdje, možda doveden."

Najzad, prokomentarisao sam fotografije koje su, samo koji dan posle pesnikove smrti, načinili Zlatko Tomičić i Dragiša Miljković, toliko je jasno da ispod tog "drvceta" Branko nije mogao da visi...

Posle svega, ja očekujem da će objektivni deo zagrebačke javnosti inicirati nadležne da prezentiraju uverljivije dokaze o Brankovom skončanju na periferiji Zagreba. U međuvremenu, treba očekivati da i Beograd progovori: prof. dr Dragan Žunić, iz Niša, na promociji knjige, s pravom je ukazao: "Ono što se dogodilo u Zagrebu s Brankom moralo je da dobije izveštaj i da ga ima tadašnja centrala u Beogradu!" Dakle, hoće li to biti predstavljeno javnosti? Hoće li to zatražiti srpska i hrvatska štampa, "vjesnikovci"? Dotle, u to da je Branko sam skončao svoj život, ostaće sumnja.


POETSKO MEDITIRANJE

U ovoj knjizi objavili ste i desetak izabranih pesama, među kojima i pesme "Uzalud je budim" i "Pesmu za moj 27. rođendan". Šta vas je opredelilo za ovaj izbor?

■ Učinio sam to na primedbu Brankovog brata Dragiše da bi ovakva knjiga mogla imati na kraju i nekoliko Brankovih najboljih pesama. Taj antologijski izbor započeo sam njegovom programskom pesmom "Uzalud je budim", u kojoj se projektuje i njegov orfejski put, i ono njegovo "uzalud". Tu su i pesme u kojima dominira Brankovo impresivno poetsko meditiranje, posebno one o moći i nemoći poezije, Brankova dramatika doživljavanja i pevanja o ovozemaljskim lepotama i protivrečnostima.

Tugomir Kostić | Novi Sad, 12. maj 2002.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:25:06 am
*
BRANKO MILJKOVIĆ


PESNIK ZAGLEDAN U NOĆ

Povodom 70. godišnjice rođenja Branka Miljkovića (1934—1961) na Zvezdari je 29. januara multimedijalno obeleženo sećanje na život i delo ovog velikog srpskog pesnika.

Zahvaljujući gostoprimstvu MZ "Lipov lad" i "Pan teatra" u njihovoj sali predstavljen je roman Koste Lozanića "Slike iz života Miljkovića", uz izvođenje monodrame o sudbini pesnika "Uzalud je budim", i adaptacija drame "Poslednji dani, zadnja noć" — čiji je autor takođe Lozanić. U Maloj galeriji "Branka Miljkovića" — ogranku Biblioteke "Vuk Karadžić" — postavljena je izložba dokumentarne građe pod nazivom "Sudbina pesnika" kao i izdanja Miljkovićeve poezije i knjiga o njemu, koje se nalaze u fondu Biblioteke.

Dvadeset devetog januara 1934. godine rođen je pesnik koji je napisao:

"Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini".

A dvadeset sedam godina kasnije, 27. januara 1961. Branko Miljković se obratio javnosti odričući se Oktobarske nagrade i svoje celokupne poezije:

"Želim da se zna da sam ja raščistio sa onim što sam naškrabao u ovo nekoliko godina. Odričem se knjige "Uzalud je budim", zbirke "Poreklo nade", zbirke "Vatra i ništa"/ žao mi je što nisam u stanju da vratim nagradu/ i zajedničke zbirke "Smrću protiv smrti"/ sa pesnikom i prijateljem Blažom Šćepanovićem".

Dvanaestog februara 1961, sa 27 godina, zauvek je zaćutao pesnik čiji je stih — EPITAF uklesan u memoriju generacija: "Ubi me prejaka reč". Pesnik Branko Miljković je tog dana pronađen obešen na periferiji Zagreba.

Biblioteka koja nosi ime pesnika i njeni gosti su 29. janura 2004. godine bili u poetskom svetu i tragičnom životu Branka Miljkovića. Glumac Radovan Miljanić sa odlomkom iz monodrame "Uzalud je budim", u adaptaciji i režiji Momira Lukšića (ova, kao i drama "Ubi me prejaka reč" izvode se u beogradskom "Teatru od nule"). Autor romana "Slike iz života Miljkovića" Kosta Lozanić i njegovi sagovornici, pisac Moma Dimić i pisac i književni istoričar Jovan Pejčić, govorili su o društvenim i umetničkim prilikama u kojima je živeo i stvarao pesnik. Kosta Lozanić je takođe i autor drame "Poslednji dani, zadnja noć", koju je adaptirala, režirala i izvela dramska grupa Šeste gimnazije.

"Dvor, u oktobarskoj noći, osvetljen. Unutra prijem. Grupa ljudi iz kulture stoji oko Predsednika koji ćaska sa balerinama. Među njima je i Oskar. Svi su u tamnim odelima sem Predsednika, koji nosi beli smoking... Branko na ulaznim vratima stoji u belom smokingu ispred dvojice protokolovaca, koji su preprečili ulaz... Vera uvede Branka u svečanu dvoranu i da mu znak da sačeka. Arija se završava, počinje aplauz. Vera malo priđe. Daje Oskaru znak da je Branko tu. Oskar nešto šapnu čoveku do sebe i on to diskretno saopšti Predsedniku. Operska pevačica se pokloni i ode, a na njeno mesto, na Verin znak, izlazi Branko. U momentu nastade tajac, Branko baci pogled ka publici, zaustavi ga na Predsedniku, pa poče da govori:

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicima dostupne tajne
biće proglašene svojinom naroda.

Kad Branko završi nasta kratak tajac, koji se pretvori u iskren i buran aplauz. Oskar i Tasa se zgledaše. Predsednik ustade i priđe Branku. Rukovaše se, razmeniše par reči, a onda, s osmehom, Predsednik opipa kvalitet Brankovog smokinga i potapša ga po ramenu.

Vera i Branko na terasi. Iznutra dopire "Nabuko". Branko je uzima za ruku.

■ Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav.

Vera izvuče ruku iz njegove.

■ Branko, mi smo samo prijatelji i uvek ćemo to i ostati.

■ Pesnici nemaju prijatelja. Ili su voljeni ili su mrtvi.

■ Moram da idem — reče Vera i uđe unutra. Branko se zagleda u noć."

Tvorac grada (http://www.tvorac-grada.com)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:25:14 am
*
BRANKO MILJKOVIĆ


KRAJ UREZAN IZNUTRA

U noći između 11. i 12. februara 1961. godine u blizini Ksaverske šume na periferiji Zagreba ubijen je pesnik Branko Miljković.  

Branko Miljković odavno je postao mitska ličnost srpskog pesništva. Mit koji se već pet decenija plete oko Miljkovićevog imena, nema sumnje, jednako je utemeljen kako delom tako i samom ličnošću, pesnikovim životom na kraju i misterioznom smrću. U srpskom pesništvu ne postoji autor kod kog je stepen identifikacije pevanja i življenja bio izrazitiji i celovitiji. Kao angažovana ličnost bez presedana u našoj književnosti, Miljković se formirao i intelektualno sazrevao u izrazito kataklizmatskom vremenu ─ bivajući svedok i očevidac ljudskih stradanja u kojima je smrt najčešće dolazila nasilno. Jednom u svest pesnika urezana iznutra, smrt je za Miljkovića postala mera svih stvari. Smrt je za njega, naposletku, bila onaj konstitutivni element bez kog pesma nije bila moguća. Otuda već u 22. godini života piše i stihove poput: smrt svoju u glavi nosim ili nesreća i posle smrti traje. Prizori rata i egzekucija koji se vezuju za rano pesnikovo detinjstvo provedeno u Nišu i Gadžinom Hanu, njegovo mladićko prvo suočenje sa zidinama od lobanja niške Ćele kule presudno su, najvećom merom određujuće, uticali na formiranje Miljkovićeve poetske ličnosti. Ovako posmatran, početak traganja za pesmom za mladog pesnika bio je, zapravo, početak traganja za smrću. Početak iskušavanja smrti, nastojanja da se smrt dokuči i pripitomi. U poemi "Svest o pesmi", posvećenoj Alenu Boskeu, on autopoetički izgovara:  

Reč smrt! Hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči

Sama pesnikova smrt, bez obzira na to da li je došla nasilno ─ što je verovatnije ─ ili ju je pak prouzrokovao sam pesnik, do danas obavijena velom tajne, bila je sasvim logičan, i uz opasnost da budem krivo shvaćen, rekao bih i sasvim prirodan završetak Miljkovićeve pesničke i ljudske drame: onaj koji peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Njega je, kao i Majakovskog, ubio višak vlastite poetske energije, onaj revolverski pucanj iznutra. Ponekad, ne mogu se oteti utisku da je reč o samoubistvu izvedenom tuđom rukom. Shvativši poeziju kao fluidan, organski odnos prema životu i svetu, Miljković je ni u jednom trenutku nije mogao izneveriti ─ u međusobnom odmeravanju snaga pesma je ubila pesnika:  

Kad mastilo sazre u krv tad svi će znati
da isto je pevati i umirati...

Kao centralni simbol svoje poezije Miljković je najviše slavio jedan od Heraklitovih elemenata ─ vatru. Njegova treća, za života poslednja objavljena knjiga upravo i nosi naslov "Vatra i ništa". Vatra je onaj vezivni element njegove pesničke etike: Ništa nije izgubljeno u vatri, samo je sažeto, sve što nema vatre u sebi sagori ili ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Veran valerijevskoj definiciji poezije kao patetike uma, Miljković prvi kod nas ustanovljuje ideal pesme koja se sama peva ─ ideal pesme bez pesnika, proročki nagoveštavajući da jednom mora doći dan kada će poeziju svi pisati. Miljković nije bio ravnodušan, zanatski stvaralac poezije, niti pak patetični tribun koji bi profitirao oplakujući sudbinu svog naroda. Poezija je za njega bila sudbinska obaveza ali i način življenja, oblik više, probuđene svesti. Svesti koja istovremeno uči, upozorava ali i opominje. Bio je svakako najpopularniji jugoslovenski pesnik, prozvan princem pesnika taj epitet nosio je dostojanstveno, sve do smrti držeći kako do ličnog tako i do dostojanstva vlastite poezije. Gde god se pojavljivao Miljković je izazivao  nepodeljenu pažnju. Bio je istinski slavan.

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

Branko Miljković rođen je u Nišu 1934. godine. Godine 1953. sa roditeljima prelazi u Beograd gde upisuje studije filozofije. Prvu knjigu Uzalud je budim objavio je 1957.godine. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pjesnika. Odbijao je brojne pozive da se učlani u komunističku partiju. Za vreme boravka u Beogradu ostao je upamćen po svom boemskom životu, brojnim pijanstvima, često je ulazio i obračune i tuče koje je gotovo uvek gubio. Za knjigu Vatra i ništa 1960. godine dobio je Oktobarsku nagradu Beograda nakon čega objavljuje lični rat književnim i političkim udvoricama i poltronima, što mu u beogradskoj književnoj čaršiji donosi mnogo neprijatelja. Miljković postaje predvodnik generacije boema koja je uz piće često znala da izvrgava ruglu značajne ličnosti tadašnjeg javnog i političkog života.

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika

Svega mesec dana pred smrt, kroz ispovest o tragičnom ličnom emotivnom slomu, prouzrokovanim rastankom od žene koju je voleo Miljković piše prijatelju Petru Džadžiću: Moja nesreća nije puki ljubavni jad... Ona je bila osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon... Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni... Moja usamljenost je sada apsolutna... Sada moje pesme traže moju glavu. Više neka ko da me sa njima pomiri... Posle neuspelog pokušaja samoubistva vešanjem u toaletu kafane Prešerova klet Miljković seli se u Zagreb gde počinje da radi kao kulturni urednik Radio Zagreba. U pismu poslatom listu Duga 27. januara 1961. godine odriče se svega što je napisao (uključujući i pesmu Tito) što mu donosi nove probleme. U noći između 11-og i 12-og februara 1961. pronađen je obešen o vlastiti kaiš kako na kolenima visi o jednoj tankoj brezi na periferiji Zagreba. Imao je 27. godina.  

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!                    

/Pesma za moj 27. rođendan/


POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj


"Nema mene al ima ljubavi moje..."
"Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim"
"Ako smo pali bili smo padu skloni..."

Piše: Nebojša Milenković | 11 Februar, 2007.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:25:21 am
*
NA RODNOJ KUĆI PESNIKA BRANKA MILJKOVIĆA, U NIŠU, NE POSTOJI NI SPOMEN-TABLA


PRINC JOŠ SAMO ŽIVI U PESMAMA

Lične predmete, fotografije, rukopise i prepisku roditelji dali Narodnom muzeju Spomen-soba dve godine zatvorena

AKO je Branka Miljkovića "ubila prejaka reč", onda je vlast sahranilo ćutanje o njemu. Tek 30 godina po njegovoj smrti, dežurni biografi i intelektualci "odvažili" su se da pronađu njegovu kuću u rodnom Nišu, koju je napustio 1956. godine otišavši u Beograd, na studije filozofije.

"Princ pesnika" u svom gradu danas nema nijedno svoje mesto. Rodnu kuću, u ulici Ljube Dinića 9, njegovi roditelji, Gliša i Mara, prodali su Stojanu Ranđeloviću za 800.000 starih dinara. Spomen-soba u zgradi Narodnog muzeja (bivši Arheološki muzej), u Ulici Nikole Pašića, koja sadrži dragocenu pesnikovu zaostavštinu, ne može da se poseti već dve godine.

Pesnikovi roditelji Marija i Gligorije Miljković su sve lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz kuće, prepisku, deo lične zaostavštine sa oko 400 knjiga i bogatu hemeroteku sa isečcima objavljenih radova u periodičnicima, s puno poverenja poklonili Narodnom muzeju.

Mnogi su godinama kucali na vrata kuće u kojoj je pesnik rođen i pokušavali da od potomaka porodice Ranđelović dobiju poneku informaciju o njegovom detinjstvu, uglavnom bez uspeha. Sve do pre nekoliko dana...

— Niko nije smeo ni da spomene ime Branka Miljkovića, bio je čestit do kostiju, oštrog jezika, ali vlastima nikad po volji - reči su Divne Ranđelović, starice od 77 godina, koja je pristala da za "Novosti" priča o sudbini nekadašnje kuće slavnog pesnika. - Moj pokojni muž Stojan i ja smo kupili kuću, ali smo se s Miljkovićima dugo posle družili, jer smo im novac isplaćivali šest meseca. Gliša, Brankov otac, ostao je kod nas skoro godinu dana, dok nije našao posao u Beogradu, a Mara se već sa decom skućila u prestonici. Pamtim ih i danas. O Branku Miljkoviću samo mogu da kažem da je imao veliko srce, kavaljer, voleo je vino. I ja sumnjam, kao i svi, da se on sam ubio. Imao je 23 godine kada sam ga upoznala, pametan i lep, kamo sreće da je živ...

Vera, starija Divnina ćerka, za "Novosti" kaže da nikada nisu dobili nikakvo rešenje da je kuća stavljena pod zaštitu države 1987. godine, kako se tvrdi. Pokušaja da se u dvorište smeste bista Miljkoviću i spomen-ploča je bilo, ali je porodica Ranđelović bila izričita. Kuću su pošteno platili i ona ja njihova, u nju su ulagali i o njoj brinuli. A država, ako je na Branka Miljkovića imalo ponosna koliko su to oni koji su ga znali i uvek o njemu s divljenjem pričali, neka se pobrine za njegovu zaostavštinu.

Vidosav Petrović, autor knjige "Branko - uzlet pesnika", po kojoj je pre dve godine Miodrag - Miki Stamenković snimio dokumentarac o Miljkoviću, bez uspeha je pokušao da realizuje ideju da se od kuće koja je nekada pripadala Miljkovićevima napravi muzej i da se tu preseli zaostavština iz Narodnog muzeja.

— Postojala je i ideja da se u kuću vladike Jeronima, koju je zaveštao gradu, napravi niški muzej književnosti, te da se sve dragocenosti koje su pripadale niškim umetnicima, među kojima je Miljković, presele u taj dom — priča Petrović. — Volje ni želje nije bilo. I stavljanje kuće pod zaštitu države jedva je prošlo.

Nedavno je poslednji dobitnik pesničke nagrade koja nosi ime Branka Miljkovića, autorka "Kinovara" Marija Šimoković, ushićeno zatražila da je odvedu u spomen-sobu Branka Miljkovića. Rečeno joj je da nema gde da se ode.

— Projekat za uređivanje izložbenog prostora na mestu nekadašnjih spomen-soba Stevana Sremca i Branka Miljkovića je završen, ali čekamo sredstva iz gradskog budžeta — objašnjava nam Vladimir Novaković, pomoćnik direktora niškog Narodnog muzeja. — Kustosi će se dogovoriti o konceptu tog budućeg prostora gde su nekada bile sobe, odnosno, da li će se njihove stvari naizmenično izlagati ili će se potražiti neko drugo rešenje.


"KRAĐA" KNJIGA
DRUŽEĆI se jedno vreme s Miljkovićima, Ranđelovići su mnogo slušali o pesniku. Upamtili su i da je u velikoj poplavi u Nišu 1948. godine, kada su Nišlije masovno krale jestivo ulje i brašno, Branko uleteo u biblioteku, pokupio knjige i sklonio ih na sigurno, dok se gradska čitaonica ne renovira. Međutim, o Branku, kažu upućeni, najviše je znao lekar Ilija Drenovac, s kojim je pesnik jedno vreme delio studentsku sobu. On, međutim, nikada nije želeo da o pesniku priča. Navodno, nije izašao u susret ni Matiji Bećkoviću.

HAN
MILJKOVIĆEVI su po pesnikovom rođenju nakratko živeli u Pasterovoj ulici, a pre toga, kao što je poznato, u Gadžinom Hanu, odakle je otac Gligorije. Sadašnji Dom kulture nosi pesnikovo ime i nalazi se upravo preko puta imovine Miljkovićevih, kod Skupštine grada.

S. Babović, 11. mart 2008.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:25:29 am
*

NIŠ VEČITI DUŽNIK "PESNIČKOM PRINCU"

Skoro je pola veka od smrti Branka Miljkovića, a u gradu nema dostojnog obeležja

Niš — Kada je nedavno u Gradskoj većnici pesnikinji Mariji Šimoković uručena tradicionalna nagrada "Branko Miljković", ovogodišnja dobitnica izrazila je jedinstvenu želju — da poseti rodnu kuću ili spomen-sobu "pesničkog princa", po kome je i ime prestižnog priznanja. Nažalost, grad Niš i njeni domaćini nisu mogli da joj izađu u susret i usliše želju. I to samo iz jednog razloga: u Nišu trenutno ne postoji nijedno obeležje koje bi podsećalo na velikog pesnika.

Zašto grad Niš ni posle 47 godina od smrti Branka Miljkovića nema dostojno obeležje najvećem pesniku rođenom u ovom kraju i svakako jednom od najpoznatijih Nišlija svih vremena. U Narodnom muzeju, gde je svojevremeno postavljena spomen-soba Branka Miljkovića, nemoguće ju je posetiti jer je više od dve godine "pod ključem". U ovoj gradskoj ustanovi, suočeni sa velikim problemom prostora, ali i odugovlačenjem sa izgradnjom neophodnog i novog muzejskog zdanja, bili su primorani da uklone postavke Miljkovićeve, ali i spomen-sobe književnika Stevana Sremca koji je bio profesor u niškoj gimnaziji i koji je u svojim delima ovekovečio život Niša na kraju 19. i s početka 20. veka.

Nametnulo se logično pitanje: šta je sa rodnom kućom pesnika Branka Miljkovića? Ona i dan-danas postoji, na istom je mestu u Ulici Ljube Didića 9, u Nišu, nedaleko od parka Čair. U njoj živi danas starica Divna Ranđelović, koja je sa, sada pokojnim, suprugom Stojanom još davne 1956, od pesnikovih roditelja, pred preseljenje u Beograd, kupila njihovu porodičnu kuću. Ranđelovići su je platili 800.000 ondašnjih dinara.

Pesnikovi roditelji, otac Gligorije i majka Marija, inače rodom iz Zaplanja, kraja ispod Suve planine u opštini Gadžin Han, prešli su da žive u prestonici, gde je od 1953. na studijama filozofije bio njihov Branko.

Posle tragične smrti Branka Miljkovića (navodno se obesio u Zagrebu 12. februara 1961), njegovi roditelji poklonili su gradu Nišu i Narodnom muzeju sve što je bilo pesnikovo: radni sto i nameštaj, garderobu, biblioteku sa oko 450 naslova, prepisku sa prijateljima, veliki broj fotografija, Brankove rukopise, isečke iz časopisa u kojima su objavljivane njegove pesme... Najveći deo onoga što je ostalo iza pesnika kojeg je "ubila prejaka reč" nalazio se u postavci u spomen-sobi u Narodnom muzeju. Nažalost, ni to se danas ne može pogledati.

Nagrada "Branko Miljković" dodeljuje se već 37 godina, između datuma njegovog rođenja i smrti. Zaslužio je Branko Miljković drugačiji odnos svog rodnog grada (rođen je u Nišu 29. januara 1934), u kojem je napisao i objavio prve stihove, gde su ostale njegove ljubavi i veliki prijatelji, školski drugovi, iz kojeg je otišao sa velikom nadom. Branko je proneo Niš u svetu, a grad mu i pored toga ostaje i dalje večiti dužnik, bez dostojnog obeležja.

Toma Todorović, 20. mart 2008.


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:25:46 am
*

B R A N K O  MILJKOVIĆ


Rani ljubavni jadi Pisma, sa petnaest pesama, koja je Miljković kao petnaestogodišnjak slao lepoj Nišlijki, s kojom se nikada nije upoznao, otkrivaju zanimljivu skicu za portret pesnika u mladosti. — Pisma, pisana na listovima djackih svezaka, stara više od pedeset godina

NIŠ, MARTA

Ovih dana su, neocekivano, otkrivene verovatno prve pesme koje je Branko Miljkovic napisao kao petnaestogodišnjak. Dogodilo se to kada je, posle više od pedeset godina, skinut veo tajne sa, po svemu sudeci, prve pesnikove ljubavi, po mnogocemu slicne mnogim doživljenim, zapisanim i opevanim mladalackim ljubavnim jadima umetnika.

BRANKO MILJKOVIĆ I LJILJANA  

Naime, Narodni muzej u Nišu je za Spomen-sobu Branka Miljkovica dobio neobican poklon: Nišlijka Ljiljana Ilic je posle pedeset tri godine otkrila da joj je kao šesnaestogodišnjoj ucenici niške Trgovacke akademije Miljkovic, ucenik petog razreda tadašnje osmorazredne gimnazije, poslao, od jula do septembra 1949. godine, dvanaest pisama i u njima verovatno svoje najranije radove, dvadeset jednu pesmu, racunajuci tu i venac sa šest soneta.

Iako pesme imaju nezaobilazne pocetnicke osobine, nesporno pokazuju, narocito pojedine, da je Miljkoviceva obdarenost vec tada pocela da se iskazuje. U njima je pubertetski ljubavni zanos opevan uz mnogo podražavanja stalno menjanih uzora i punom patetikom tog uzrasta, ali tu ljubav buduci pesnik racionalizuje, promišlja, i to ne samo da bi u nju što dublje proniknuo da bi je objasnio, vec i da bi — što je karakteristicno i za najvece domete ovog pesnika — svestrano razmatrao kako sve ljubav može biti motiv i moguci pokretac moci pesnika da izrazi ono što nosi i što ima da kaže. (Na primer, u jednoj od pesama iz ove prepiske Miljkovic, vec kao petnaestogodišnjak, reci imenuje šiframa stvari!)

KAO DANTEOVA BEATRICE I PETRARKINA LAURA

A sve što je otkriveno skidanjem velova s ove tajne ljubavi, mnogo je slicno vec slavnim ljubavnim pricama iz istorije književnosti.

Kao što je Dante svoju opevanu Beatrice sreo na mostu preko reke Arno, tako je Branko Miljkovic devojku Ljiljanu Ilic prvi put video u nekom niškom bioskopu, i nikad se nisu upoznali, niti mu je ona — kako priznaje — na sva njegova pisma ijednom recju odgovorila.

Kad su pisma krajem jula-pocetkom avgusta 1949. pocela da stižu na njenu adresu u Cupicevoj ulici broj 41 u centru Niša, priznaje da je najpre bila zbunjena. Utoliko pre što se pismopisac potpisivao pseudonimom Damerti, i svoje pravo i puno ime, na pesnicki nacin — u akrostihu — otkrio tek u cetvrtom pismu. Devojci je Branka Miljkovica pokazao njegov književni sadrug, Nikola Meljanicki, jedne veceri na niškom korzu. Ali, prema njenom priznanju, nije joj bio zanimljiv. A ubrzo je upoznala mladica koji joj se dopao, za koga se udala i s kojim je pola veka proživela. Za sve to vreme skrivajuci tajnu, koju je, izgleda, zapecatila kad je odlucila da zaljubljenom piscu ne vrati pisma, iako ih je on tražio u poslednjem pismu od 15. septembra 1949. godine.

Ni kada je Branko posle završene gimnazije otišao iz Niša na studije u Beograd, nikada se nisu sreli. Ljiljana Ilic samo još spominje uzbudenje kad je saznala za preranu pesnikovu smrt. A svih dvanaest pesama - tacnije, devet pisama i tri dopisnice - daju svojevrsnu skicu portreta umetnika u mladosti, i bacaju na Branka Miljkovica, narocito na njegov razvojni put, mada je o tome vec dosta pisano, nova svetla i, bar delimicno, osvetljavaju delove mozaika koji mogu doprineti razumevanju njegove poezije i poetike.

AKADEMSKO OBRAZOVANJE PETNAESTOGODIŠNJAKA

Pisma, najpre, nespornom cine cinjenicu koju iznose svi koji su, narocito u ranoj mladosti, poznavali Branka Miljkovica: da je on vec kao srednjoškolac bio, ako se tako može reci, akademski nacitan. To impresivno poznavanje velikog broja pisaca i njihovih dela manje je uocljivo kroz podražavanje u pesmama, mnogo je vidljivije u pokušajima da se dokazanim "književnim iskustvom", najcešce citatima, razumeju i protumace covek, svet, život i, posebno, stvaralacki cin.

U prvom pismu Miljkovic najpre prica kako je prvi put video lepu devojku, pa opisujuci cime ga je ona tada zanela, piše: "Kad bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona, koja se iskrala s platna. Ali, kad bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki ram. Da ju je video Platon, on bi se odrekao svoje misli da je sve na ovome svetu bleda senka nebeske lepote, morao bi da uzvikne: Nemoguce je da ovo divno stvorenje bude samo nepotpuna senka nebeske lepote! Da to ucini, njega bi naterala ista ona lepota, "potpuna lepota koja je ucinila da se pobožni sveštenik odrekne Boga"...  

"Ljubav je tajna, ona živi samo na dnu srca, i sve je svršeno kad covek kaže, cak i svom prijatelju: Ovu volim!" (Balzak) - citira Branko, pa zakljucuje: "Kada lepota, dakle, može da ushiti Rafaela da je izrazi, Platona da nade istinu — "u lepoti je istina" (A. Frans) — a odrekne se zablude, i sveštenika-pustinjaka nagna da se odrekne svog glupog života, onda znaci da je u ljubavi velika moc. Ta moc je uticala i na mene", piše petnaestogodišnji mladic i priznaje da ga je ta moc nagnala da napiše svoju prvu pesmu. (Kasnije ce je, po prvom stihu, naslovljavati "Lutam nocu".)

Pesma je u akrostihu, a plod je mladiceve zablude — kako u pismu priznaje — da se devojka koju je zavoleo zove Lilja Pavlovic, pa prva slova stihova kazuju to ime i prezime. Na primer, u prvoj strofi:

Lutam noću...
I kraj tvog prozora prolazim.
Lutam noću...
Ali tebe ne nalazim.

A posebno su, zato što se u njima najjasnije najavljuje veliki pesnik, zanimljiva tri stiha strofe koja je akrostihu dodata:

Ćutim. Govoriti ne smem.
Jer rečima — šiframa stvari
Ljubav iskazati ne umem.

Branko nije ostvario nameru da svoju prvu pesmu spali, zato što, kako piše, "citajuci Bomaršea pronadoh "Što vam padne na pamet bice izvrsno. Zaljubljeno srce nije strogo prema tvorevinama duha". I pesmu vam poslah. Premda je ime pogrešno, pesma je vaša, jer sam pišuci je mislio na vas". Potpis: Damerti.

RAZUM I SRCE

A vec u sledecem pismu vidljivo je pesnicko napredovanje. Šalje dve pesme, po ugledu na renesansno i klasicisticko pesništvo, u kojima se kao "metafore" koriste anticki junaci i bogovi. U prvoj, zaljubljeni mladic poziva Feba da mu osvetli put, a u drugoj, cini se uspelijoj, Branko poredi sebe s Enejom u klancu Scile i Haribde, pa završava:

Scila — prema meni nehajnost tvoja,
Haribda — moja u nadu sumnja,
Sada ce progutati volju koja
Jace, brže, silnije no munja

Htede da te obgrli svu.
Vec me izgubljene nade smrznu mrak,
Vec grabljivice druge zovu...
Placem: u nesreci teško je biti jak.

"Ljiljo, možda ceš primetiti kolika je razlika izmedu proze i poezije u pismu, proza je hladna (nju piše razum), poezija je topla (nju piše srce). Od sada cu ti pisati samo pesme. Ali sumnjam da ceš ti to shvatiti, jer "shvatiti znaci voleti" (Balzak) — proklamuje petnaestogodišnji Branko Miljkovic.
U sledecim pismima sa sve vecim brojem pesama kazuje svoju zaljubljenost, govoreci više o ljubavi kao temi.

Tihomir Nešić | scribd (http://www.scribd.com/doc/50529345/Branko-Miljkovic)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Maj 31, 2011, 05:18:13 pm
*
Ekskluzivno: prve pjesme i nepoznata pisma Branka Miljkovića


VELIČANSTVENA VENERA

Pravi jadi mladoga Vertera, s kojim plače priroda i on sa njom. — Prve cigarete i pića kao protivnici životu i vodiči u san

Kao da je zaista pesnicka tvorevina i s ciljem odsanjani san, ljubav petnaestogodisnjeg Branka Miljkovica iskazivana u pismima Nislijki Ljiljani Ilic imala je svoju, romanticarsku, kulminaciju i gotovo ocekivani rasplet.

U sedmom i osmom pismu samo su pesme, u kojima su bolno izjadane ljubavne patnje mladog (niskog) Vertera. U pesmi "Dao bih" Miljkovic kaze da bi za ljubav dao "sve spokojstvo i mir", jer ne voli mir vec buru:

Dao bih za osmeh samo
Zemaljska blaga sva, svemire,
Da usnama dodirnem tamo
Gde njen osmeh izvire.

Pesma "Jesen i ja" romanticarski bolno je stapanje mladica, ljubavlju ojadenog i prvi put pesnicki ponetog, s prirodom:

U vecernjem sutonu
Place septembarski dan.
Prilike ljudske tonu
U vlaznoj magli... Kao san
Ceo pejzaz nejasan...
Sad jeci nebo — kisa se sprema.
Radosti vise nema
Septembarsko vece kao da u
proslosti drema.


ODAVANJE POROCIMA

Eto i uticaja Branka Radicevica, neizbeznog za zaljubljenog petnaestogodisnjaka koji, takode u skladu s uzrastom, prvi put isprobava i boemske zanose, i u pesmi "Pijem, pusim", priznajuci da to cini prvi put, peva:

Pijem,
Hocu zivot da urusim,
Hocu zivot da ubijem,
Zato pusim.
Sve to zato sto je ona na sve njegove molbe gluva:
Upalite svecu!
Pokojnik vec sam ovoga sveta,
Jer umirem... Samo, ne odjednom ceo,
Vec polako deo po deo.

Tako je i u sledecem pismu s pesmama "Sve rekoh" i "Mira nemam", u kojima kazuje o svojim nesanicama, o bojazni da je vec sve rekao i, posto je voljena "sred misli kao prividenje", "Da ne iscezne — hvata me strava":

Otkad te videh svake noci tako
Nesanicom bdijem.
A ujutro pita svako:
"Bolestan?" Ne! "Onda sta?"
Tad se od njih krijem
i o tebi mnijem,
na javi te snijem.


BOŽANSTVENOG, IPAK NEMA

Priziva mladi Miljkovic u pomoc i stihove, koji ce joj, nada se, "ukratko reci sve" R. Zlatarica i V. Ilica, pa i Grcica Milenka (Kao tvoja kamen grud/ Jos te jednom evo pitam/ Valjda necu uzalud).

A na kraju, razocarenje kao rasplet, ne samo zato sto od voljene "inspiracije" pisma nema, vise zbog osvescenja da nije bilo razumevanja, pre svega, za pesnika.

Miljkovic Ljiljani Ilic pise da joj salje pesmu, pod naslovom "Velicanstvena Venera, ha, ha-ha", iz koje se, kaze, "vidi da nisam u onolikoj meri lud kako se vidi iz ostalih pesama tebi":

Ne uzdisem ko do skora
Do retoricnog prenemaganja,
Osetih da ponizenja biti mora
Kad je u glasu molbe, zapomaganja.
Ziveci u zanru romana
Do skora sam zanesenjak bio
I mnio da je sve bez mana.
No zivot pravi sne mi je razbio
Cim izadoh iz zivota izmastana.

Priznaje da je bio "veliki magarac jedan" koji se "zaljubio u devojcicu osrednju", "A snagom magarece maste, bedan,/ Pretvorio je u Veneru jednu", i zavrsava:

Kad nekad bude seti se
Kako srcu jednom nisi davala mira
I kako te je taj zamisljao ko Veneru,
Dok si licila vise na... satira.


OTADŽBINA IPAK DRAŽA OD ŽENSKINJA

Ipak, dodaje "za poslednju strofu se izvinjavam, mozda je isuvise". A pre toga, posto je priznao da se vec zagledao u drugu, cije su oci "setne kao Niobin pogled, ali nema niceg bozanskog, niceg nadljudskog, samo mnogo savrseno-zensko-ljudskog", sto ce, priznajuci svoju nestalnost, sada da opeva, mladi pesnik se zarice:

"Posle toga cu prestati da pisem ljubavno-retoricne pesme, prestacu da budem trubadur cc stoleca, pevacu patriotske pesme, prigrlicu otadzbinu — ona je najdraza od svih zenskinja na svetu".

Sa zaljenjem sto je "prilican broj ritma i rima utrosio uzalud", poslednje pismo-dopisnicu Ljiljani Ilic uputio je 5. oktobra 1949. i bio izricit: "Sve sto sam vam do sada pisao su emanacija trenutka discidium intervalle. Kao takva, ta pisma me ne prikazuju kao zdravog coveka no kao psihopaticnog. A takvu fotografiju ne trebam. Stoga molim da sve to spalite ili (jos bolje) meni vratite. Zahtevam!"

Ljiljana Ilic to nije ucinila zato sto su ta pisma — kako je, predajuci ih za pesnikovu Spomen-sobu, izjavila Jovanu Mladenovicu, kustosu niskog Narodnog muzeja — bila i ostala deo njenog zivota i, sto joj je jos vaznije, deo njene mladosti.

Sada su ta pisma i deo knjizevne istorije. I posto su vredna toga, tek ce, kako s pravom kaze Mladenovic, biti proucavana.

"Politika" je deo prepiske donela, dajuci svoj doprinos i podstrek tome.

Objavljeno u Politici


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Februar 24, 2012, 12:50:27 am
*
Povlašćeni tren Branka Miljkovića


STIHOM PROTIV MITA

Sabrane pesme jednog od naših najboljih savremenih pesnika, knjiga koja u jednom tomu sadrži sve što je pesnik objavio

Jedan od nasih najznacajnijih modernih pesnika, rano i tragicno preminuli Branko Miljkovic najzad je dobio izdanje kakvo davno zasluzuje. Agilni izdavac "Prosveta" iz Nisa, koji svojim probranim bibliotekama, naslovima u njima, osmisljenom uredivackom politikom i nagradama koje je dobijao na dosadasnjim sajmovima knjiga u Beogradu za izdavacke poduhvate, objavio je "Sabrane pesme" Branka Miljkovica u jednoj knjizi.

Strogi kriterijumi dvojice priredivaca, Dobrivoja Jevtica i Bojana Jovanovica, zelja da izbegnu dosadasnje pokusaje mitologizacije i isprave ne uvek uspesno tumacenje Miljkovicevog pesnistva, kao i svest da vredno pesnicko delo moze i treba samo da se bori za svoj autenticni zivot, dali su rezultat: Branko Miljkovic predstavljen je "njim samim", bolje od svakog, smatraju priredivaci, kritickog i narocito od svakog nekriticko pateticnog, anegdotskog ili mitotvornog opevanja pesnicke tvorevine.

SUDBINA ILI SLUČAJ

Sudbina, ili slucaj, tek knjiga je predstavljena u knjizari "Ivo Andric" na Andricevom vencu 6. februara, u simbolicnom vremenskom sredistu izmedu dva datuma, 29. januara, kada je Miljkovic roden, i 12. februara, kada je pre cetrdeset jednu godinu umro. Ovaj, kako ga je Bojan Jovanovic nazvao, "povlasceni" vremenski trenutak daje mogucnost da se veoma dobro vide i pocetak i kraj Miljkovicevog zivota i pevanja, sama sustina snazne poezije koja autenticno zraci arhetipski iskaz.

Branko Miljkovic je, misljenje je priredivaca, jedan od retkih posleratnih pesnika srpske knjizevnosti koji mogu da ponesu epitet "genijalni". Cetrdeseta godisnjica njegove smrti (knjiga je objavljena za proslogodisnji, Prvi milenijumski sajam knjiga u Beogradu) bila je prilika da se "na neke vidove popularisanja Brankovog dela stavi tacka i da se ucini napor na smeru neposrednijeg pristupanja bitnijim crtama tog dela".

U "Sabranim pesmama" su se, tako, nasle Brankove knjige "Uzalud je budim", "Poreklo nade" i "Vatra i nista", onako kako ih je on sam komponovao. Iz druge po redu (kako je objasnjeno i u kratkom pogovoru), "Smrcu protiv smrti, koja je zajednicka tvorevina Branka Miljkovica i Blaza Scepanovica, s jasnom naznakom da je to iz zajednicke knjige, u ovom izdanju nasle su se samo pesme koje ne pripadaju ostalim Brankovim knjigama i cvrsto komponovanim ciklusima u njima.

OKRNJENI SONET

U "Sabrane pesme" priredivaci su u knjigu "Uzalud je budim" vratili "Requiem", a "Sonetu o ptici" peti stih, koji je "greskom i nekriticnim koriscenjem izvornika izostavljen u najvecem broju prethodnih izdanja". Na ova dva primera jasan je postupak priredivaca, jer dosadasnje izostavljanje jedne pesme i jednog stiha imalo je izoblicujucu nadgradnju i u kritickom vrednovanju Brankovog dela a i u praksi — u poeziji drugih pesnika. Jer, na osnovu jedne greske, izrodio se knjizevno-teorijski termin "okrnjeni sonet", i, kao zakonita prinova, "prosireni sonet"!

Dobrivoje Jevtic i Bojan Jovanovic su "Sabrane pesme" Branka Miljkovica zaokruzili esejima, u kojima je pesnik izneo svoju poetiku, i ciklusom pod nazivom "Rasute pesme", u koji su stavili pazljivo izabrane pesme iz zaostavstine i one objavljivane u casopisima.

Objavljeno u Politici

~ ~ ~

PESME Branko Miljković

II izdanje.
Priredio Novica Petković.
Format 12,5x17 cm.
Obim 248 strana.
Tiraž 1000 primeraka.

"Retko je koji srpski pesnik tako naglo postao uticajan na prelazu iz pedesetih u šezdesete godine. Jednim bleskom koji je tad proizvela njegova poezija može se objasniti što je njegov skori tragični životni kraj duboko odjeknuo u srpskoj književnosti. U kratkom a ubrzanom razvoju od svega nekoliko godina, kao u maloj stvaralačkoj eksploziji, on je slobodno zahvatao sa raznolikih izvora, ali je struja njegovog mišljenja uvek držala isti smer sprezanja polarnih razlika, sa unutarnjim naponom koji dolazi od ukrštenih suprotnosti. I u njegovim stihovima taj isti napon daje maha onom povremenom zvučnom poletu, podignutoj inotaciji i ushićenom izricanju kojima ne može da odoli naše hladno rezonovanje."


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina April 27, 2012, 01:25:10 am
*
STRADANJE BRANKA MILJKOVIĆA I & II & III


ZAŠTO UBIJAJU PESNIKA U SOCIJALIZMU

Vladimir Bogdanović svedoči o susretu sa Brankom Miljkovićem u zagrebačkom "Kavkazu" u noći hapšenja pesnika

Ove godine navršilo se pedeset godina od samoubistva ili ubistva Branka Miljkovića, jednog od najtalentovanijih srpskih pesnika 20. veka. U noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze.
 
U knjizi "Branko Miljković ili neukrotiva reč", Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb "uzrokovan ljubavnim jadom". Tanasije Mladenović, međutim, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika.
 
U prilici smo da objavimo ekskluzivno svedočenje Vladimira Bogdanovića (1940), slikara i književnika iz Novog Sada, koji se sa Brankom Miljkovićem družio u Zagrebu i poslednji ga video pre njegovog tragičnog kraja.
 
S Brankom Miljkovićem upoznao ga je Dragan Milivojević, Srbin, Beograđanin, glumac Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu. Brzo su se sprijateljili, često su sedeli u Kazališnoj kavani, koju su mladi pesnici, glumci, baletski igrači, novinari — preimenovali u "Kavkaz". U Zagrebu je bio nedavno, prvi put posle 1987. godine, kada je imao samostalnu izložbu u "Spektru".
 
— Milivojević me je jednog kasnog popodneva, pred mojom Školom za primjenjenu umjetnost, odmah tu, preko puta Hrvatskog narodnog kazališta, u dogovoreno vreme čekao u društvu meni potpuno nepoznatog, izrazito visokog, naočitog čoveka, guste crne kose, lepih krupnih očiju u lakom smešku, toplog baršunastog glasa. Milivojević ga je predstavio kao "pesnika — naše gore list", pa onda za mene reče: "Dečko je s naših strana, đak ove škole. Jednog dana biće od njega nešto. Piše i pesme". Tako sam upoznao Branka Miljkovića, mada mi tada to ime ništa nije značilo — seća se Bogdanović.
 
Bilo mu je drago što je upoznao nekoga iz Srbije, Beograda, nekoga ko govori ekavicom, pesnika iz koga zrači toplina i blagost. Imao je neku nežnost u očima, neku setu, a sve to je bilo nekako u neskladu sa njegovom krupnom figurom.
 
Kada su krenuli prema "Kavkazu", Miljković je Bogdanovića pitao da li je svoje pesme negde objavljivao. U odgovoru je bio brži Milivojević, rekao je da je Bogdanović svoje pesme štampao u "Poletu", "Krugovima" i "Prisutnostima". Miljković je rekao: "E, bravo, dečko! Pokazaćeš mi nešto od toga".
 
U "Kavkazu", na galeriji, u jednom uglu, stisnusmo se za malim okruglim stolom koji smo brzo napunili čašama pića i kutijama cigareta... Branko je bio šest godina stariji od mene, ja sam imao nepunih dvadeset. Iz njega je vrcalo znanje. Slušao sam ga upijajući svaku njegovu reč, pogotovu kritike na neke moje pesničke tekstove koje sam mu povremeno, stidljivo donosio. "Miljković nikada nije govorio o sebi, svojim problemima, iako sam osećao da ga nešto izjeda. To što se sve više okretao piću, samo je potvrđivalo moju sumnju i pojačavalo zebnju. Tada, naravno, ništa nisam znao o njegovim beogradskim nevoljama, vezanim za ime Oskara Daviča, zbog čega je, kažu, morao da pobegne iz Beograda i skrasi se u Zagrebu. Ali, i tu su ga ubrzo strefile muke".
 
Bogdanović se vraća pet decenija unazad: "Jedne večeri, negde u januaru 1961. godine, tu zatekoh već pripitog Branka. Bio je sam i nekako odsutan, kada sedoh pored njega. Dugo nismo ništa rekli jedan drugome. Odozdo, ka galeriji, penjao se tihi žagor, miris duvanskog dima, kafe i alkohola. Ćutke smo popili nekoliko tura pića. U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: "Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu"? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza".
 
"Dečko nema nikakve veze s ovim", rekao je Branko.
 
U stanici milicije, uveli su ih u jednu hladnu sobu i ostavili same. U sobi: pisaći sto, plehana pepeljara, stolica, poduža klupa. Smrdi na pikavce i duvanski dim. Sedeli su na tvrdoj klupi.
 
"Šta će sada biti? Šta će, bre, s nama da rade", pitao je Bogdanović, a Branko je, potpuno smireno, rekao: "Ništa neće biti. Nemoj da se brineš. Ma, biće sve u redu".
 
Pušili su i ćutali, a onda se pojavio milicioner u civilu.
 
"Miljkoviću, hajde", reče oštro. "Ti — čekaj tu"!
 
Negde pred zoru, vratio se milicioner u civilu i Bogdanoviću vratio legitimaciju.
 
"Možeš da ideš", rekao je oštro i dodao: "Pazi šta radiš i s kim se družiš! Sledeći put nećeš ovako jeftino proći".
 
Vladimir Bogdanović više nije video Branka Miljkovića. Zagrebom je prostrujala vest o njegovom "samoubojstvu". Obesio se, pričalo se, o jedno drvo, na periferiji. Po kuloarima se šuškalo da nije reč o samoubistvu. Podosta godina kasnije, Bogdanović je, ne može tačno da se seti, pretpostavlja u nekim novinama, video fotografiju Branka, onako krupnog, na kolenima, s pognutom glavom, vezanog oko vrata za tanku granu, slabašnog drveta.
 
Z. Radisavljević | 15.02.2011. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Zasto-ubijaju-pesnika-u-socijalizmu.sr.html)


ŽIV JE OTIŠAO MEĐU ŽIVE

Dragan Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Branko_Miljkovic_Ziv_je_otisao_medju_zive_(Politika).jpg)


U godini u kojoj je stradao Branko Miljković, jedan od najvećih srpskih pesnika, zahvaljujući novim saznanjima, pokušavamo da otkrijemo šta se događalo u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, kada je u Ksaverskoj šumi na periferiji Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik izvršio samoubistvo. Mnoge činjenice ukazuju da je reč o ubistvu. Može li se do istine doći pola veka kasnije, kada su, valjda, i policijski izveštaji iz Zagreba dostupni javnosti.
 
Branko Miljković (1934), prve pesme piše sa trinaest godina. Prvu pesmu objavljuje 1952. u beogradskom listu "Zapisi", imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u "Narodnim novinama", "Glasu omladine", "Našem putu", "Gledištima"... Naredne, 1953. godine, dolazi u Beograd, na Filozofskom fakultetu studira filozofiju. Časopis "Delo" (1955) objavljuje njegov ciklus pesama "Uzalud je budim". Vrata srpske književne scene širom mu se otvaraju. Objavljuje zbirke pesama: "Uzalud je budim" (1957), "Smrću protiv smrti" (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), "Poreklo nade" i "Vatra i ništa" (1960). Najmlađi je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda.
 
Pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić...
 
U razgovoru sa Draganom Kolundžijom pokušavamo da saznamo nešto što do sada nije nikome rekao. Ispričao nam je više, nego što je želeo da se objavi.
 
U društvu neosimbolista, kaže, u svemu je bio početnik, pa i u sedenju u kafanama. "Prešernovu klet", kultno mesto beogradske boemije, doživljavao je kao ogledalo i učionicu u kojoj su mu učitelji bili stariji drugovi neosimbolisti. Niko se među njima nije toliko radovao, kao on, što je primljen u neosimbolističko društvo. To je napisao i u odgovoru na anketu: "Reč je o neosimbolizmu — naš manifest", u kojem su objavljene izjave Dragana M. Jeremića, Branka Miljkovića, Božidara Timotijevića, Milovana Danojlića, Žike Lazića, Vere Srbinović, Zvezdana Jovića, Koste Dimitrijevića. Dragan Kolundžija je tada rekao: "Ja imam sedamnaest godina i mada ne bih znao dubokoumno da objasnim šta je neosimbolizam, hoću pod njegovo nebo, hoću pod njegovu zastavu, jer znam da je i on mlad, kao i ja i da i on želi novo kao što i ja želim. Ja ga hoću za prijatelja koji će mi pomoći da stvorim to novo. Prihvatio sam ga i ostaću mu veran do kraja života. Neću ga napustiti kao što se ne napušta prijatelj".
 
I dalje: "Volim neosimbolizam, jer mi izgleda kao usamljena ruža novih neviđenih boja. Volim svoje drugove neosimboliste, jer mi se čine kao rudari koji traže rudnik lepote, pticu raja, živu zvezdu koja s onu stranu groba kuca. Volim uvek nova traženja u poeziji i prozi izvorski zdrava i zato volim neosimbolizam".
 
Anketa je objavljena u "Mladoj kulturi", u septembru 1956. godine.
 
— U beogradskim kafanama, najčešće smo svraćali u "Bezistan" na Terazijama i "Prešernovu klet", bio sam usamljen i po tome što nisam pio — ništa osim kisele vode, pa sam se malo i zbog toga stideo od svojih drugova i kelnera. U našem neosimbolističkom Manifestu bilo je zabranjeno jesti kiseli kupus koji sam mnogo voleo. Jednoga proleća, ne sećam se koje godine, u studentskoj menzi, na Obilićevom vencu, uhvatili su me da ručam kupus Branko Miljković i Žika Lazić, ali mi je, uz smeh, sve bilo oprošteno.
 
Klub književnika, u Francuskoj 7, bio je prva kafana umetnosti u Beogradu, ali ja sam u njega vrlo retko odlazio, ne zbog književnika, već zbog stranih diplomata i policajaca, u civilnim odelima. Jedne večeri u "Klubu kod Ive" video sam za stolom, za kojim je sedeo pesnik Branko Miljković, dve vatrene žene koje su ga zajedno grlile. Mnogo kasnije u tom istom Klubu, i raspoloženju, viđao sam i pesnika Branislava Petrovića i Jakova Grobarova. Od tih slika, u ženskom veselom društvu, mene je hvatao strah i odmah sam bežao kući. U autobusu od Zelenog venca do Banovog brda razmišljao sam kako će se Branko i Brana izvući iz kandži tih žena i da li će bar u zoru doći na svoj Dušanovac i u svoju Bežaniju. Mili drugovi moji, hrabrost vas je pokosila — kaže Dragan Kolundžija.
 
Branko Miljković, u svojoj poeziji, naglašava Kolundžija, odgovarao je samo na pitanja koja su mu ležala na srcu. Poslednje pitanje bilo je u pismu prijatelju Petru Džadžiću, upućeno iz Zagreba, februara, 1961: "Samo me ona interesuje, šta radi, ima li grip"?
 
Pre odgovora iz Beograda, od prijatelja stigla je crna vest iz Zagreba — da je živ otišao među žive, pesnik Branko Miljković. Da će tako završiti, govorio je pesnikinji i prevodiocu Mirjani Vukmirović iz Beograda, a sličnu je sudbinu predviđao i Kolundžiji.
 
— Ja to ne smem da pokušam, ni kada sam u "poniženoj snazi", jer me je strah i imam ogromnu ljubav prema životu i poeziji. Poezija me spasava — kaže danas Kolundžija.
 
Kolundžiju vraćamo na beogradske kafane, na njihova druženja.
 
Njima su u kafanama, veli, kelneri bili učitelji. U "Prešernovoj kleti" pesnici, glumci i novinari iz "Politike", "Borbe", "Večernjih novosti". Među tim poznatim gostima, najveći je bio pesnik Branko Miljković, koji se prerano, i dobrovoljno, povukao. Kolundžija veruje da se Branko Miljković u Zagreb uputio sa predosećanjem da se u Beograd više nikada neće vratiti.
 
Zoran Radisavljević | 16.05.2011. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ziv-je-otisao-medju-zive.sr.html)


KAO RIBA NA UDICI

Vrba preko koje je prebacio kaiš nije bila deblja od ljudske ruke — kaže Milovan Danojlić, a Petar Pajić podseća na izjavu njegove majke Marije: „Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio

Šta se zaista dogodilo između 11. i 12. februara 1961. godine, u šumi na periferiji Zagreba, sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem, koji je pobegao iz Beograda u Zagreb, ali nije uspeo da reši nijedan svoj problem, pitali smo Milovana Danojlića i Petra Pajića, neosimboliste, Miljkovićeve prijatelje.
 
Milovan Danojlić nam kaže: "Krajem zime 1961. boravio sam u Zagrebu gde se i Miljković, nešto ranije, beše nastanio. Pobegao je iz Beograda, od ljubavnih i drugih muka. Nisam mu znao adresu, u Klub književnika sam retko odlazio, bili smo izgubili vezu. Početkom februara, jedne večeri, osetih neodoljivu potrebu da ga vidim. Stanovao sam na periferiji grada. Odjurim, tramvajem, na Trg Republike, u nadi da ću ga tamo, nekako, negde, sresti. Padao je redak sneg, kolporteri su javljali o ubistvu Patrisa Lumumbe, trg je bio zakrčen svetom. Propinjao sam se na prste, u ludoj nadi da ću, u moru glava, uloviti njegov crni šešir. Uzalud".
 
Pokunjen, Danojlić se vratio u Studentski grad. Sutradan, rano, otišao je u Literarnu redakciju zagrebačkog radija, koja mu je davala uhljebije. U sobi tišina i utučenost.
 
— Noćas se ubio Branko Miljković.
 
Danojliću je prvo prošlo kroz glavu da je Miljković, ponovo, napravio neki skandal, koji se dade ispraviti. Prethodne večeri naslutio je da je Branko u opasnosti, i potrčao je da ga nađe. Nije imao sreće. Dva-tri dana kasnije, otišao je na mesto postradanja, podno Ksaverske šumice. Vrba preko koje je prebacio kaiš nije bila deblja od ljudske ruke. Povila se za njim i držala ga, kao ribu na udici. Kažu da su ga našli u klečećem položaju, sa šeširom na glavi, onako kako reče u jednoj pesmi: "Dok oholi stoje/ Mudraci kleče/ Pred tajnom koju niko ne razume".
 
— Sreo sam ga jednom i u snu, ispred samoposluge na Dušanovcu. Lica zemljastosivog, pogružen. "Branko, pa ti si živ"? "Jesam, ali nemoj nikom reći. Krijem se". Pola je veka, kako se krije, u našim srcima — priča Danojlić.
 
Svi pesnici umiru mladi. Oni koji prežive mladost, pričaju kako je bilo. — I evo gde se, ovog leta, susrećemo u kolekciji "Slovenski arhipelag" izdavačke kuće "L'Age d'Homme", gde su nam, na francuskom, objavljene zbirke izabranih pesama. Njegova se zove "Pohvala vatri", moja "Samo svetlost". Njega je prevela Zorica Terzić, mene Vesna Bernard (ćerka pesnika Đuze Radovića). Ko bi se, sem lepšeg i osećajnijeg pola, danas uopšte bavio poezijom? I dobro nam je, u slovenskom ostrvlju, kao onda, one noći, u ulici Đorđa Kratovca: kroz tišinu i pomrčinu dobacujemo jedan drugom poneku reč na jeziku njemu dragog Malarmea — kaže Milovan Danojlić.
 
Petar Pajić misli da smo i dalje bez odgovora na pitanje postavljeno pre pedeset godina. Njegovo sećanje je sveže, sa puno detalja: "Bilo je sivo februarsko popodne, bez snega. Sa grupom mladih pesnika vraćao sam se sa Kalemegdana. U Knez Mihailovoj sreli smo pesnika Aleksandra Sekulića koji nas je upitao da li smo čuli šta se desilo u Zagrebu?
 
— Ubio se Branko Miljković — rekao je.
 
Vest je zazvučala koliko strašno toliko i neverovatno. Činilo im se da nije imao razloga da to učini. Upravo u to vreme meteorski je sticao pesničku slavu i priznanja. Kritika ga je, bez obzira na mladost, već svrstala u sam vrh srpske poezije. Malo pre toga, dobio je jednu od, u to vreme, najprestižnijih nagrada — Oktobarsku. Počeo je da vodi računa i o svom oblačenju: mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, prsluku višnjeve boje, saleptir-mašnom, šeširom velikog oboda. Od studenta boema — postao je gospodin.
 
Tada su govorili, seća se Pajić: "Ode Branko u diplomatiju", "Ode Branko u ambasadore"! U to ih je uveravalo i njegovo poznavanje stranih jezika, kao i zavidna opšta kultura, mada u to vreme to nije bilo uslov. Međutim, on je potražio zaposlenje na drugoj strani: konkurisao je u Radio Zagrebu, Radio Sarajevu i Radio Podgorici. U sve tri redakcije vrata su mu se širom otvorila. Izabrao je Radio Zagreb.
 
Pitamo Pajića zašto je Miljković napustio Beograd?
 
— Da li se razlog krije u onome što se najčešće spominje — u ljubavnim jadima osetljivog mladića, ili u, nama nedovoljno poznatim, nesporazumima i konfliktima koji uvek podzemno struje u svetu politike, duhovnosti, umetnosti? Zagonetka njegovog tragičnog kraja vrlo brzo po dolasku u Zagreb za mene ostaje i dalje nerešiva, od onog sivog februarskog popodneva daleke 1961. godine, pa sve do danas: da li se Branko Miljković stvarno ubio zbog nesrećne ljubavi? To zvuči dirljivo i romantično. Ili se, možda, nešto strašno desilo u mračnoj kafani u kojoj je poslednji put viđen, na periferiji Zagreba, u čijem dimu sede sumnjivi tipovi? To ne bi išlo u prilog bratstvu i jedinstvu koje smo negovali. I za prvu i za drugu verziju postoje činjenice kao dokazi — smatra Pajić.
 
Za prvu — najviše u Brankovoj poeziji, njegovoj radoznalosti da vidi noć sa druge strane meseca, noć višanja, njegovoj čežnji za neporočnom ljubavi, njegovoj slabosti pred rečima kad prejaka reč ubija. Za drugu — njegova ljubav prema životu, ali i ono drvce, tanko kao čovečija ruka, ispod čije je grančice klečao obešen Branko Miljković. Možda za ovu drugu verziju prerane smrti jednog od najvećih srpskih pesnika treba uzeti i rečenicu njegove majke Marije koja je, kad su otišli da izjave saučešće, rekla: "Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio".
 
Podsećamo da je i Tanasije Mladenović smatrao, a nije bio jedini, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika. U razgovoru za "Politiku", Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: "Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav "slučaj" prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano — bratstvo i jedinstvo".

Zoran Radisavljević | 17.05.2011. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kao-riba-na-udici.sr.html)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Jul 20, 2012, 10:18:52 pm
*
Kad mastilo sazre u krv


ISTO JE PEVATI I UMIRATI

"Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene", ispovedao se Branko Miljković pred konačni odlazak. "Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo"


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Branko_Miljkovic_Isto_je_pevati_i_umirati.png)

Njegova pesma "Epitaf", sazdana od jednog jedinog stiha "Ubi me prejaka reč", postala je svojevrsni slogan, poslovica i opšte dobro, iako mnogi nisu znali niti znaju ko je i kad ovekovečio ove četiri sudbinske i sudbonosne reči. Ispisane su, u grču, s jeseni 1960. godine, poslednje jeseni Branka Miljkovića, dok se nad njim uveliko nadnosi zlokobno "kad mlidijah umreti". O tome svedoči sam pesnik u oporom pismu prijatelju u Zagrebu, posle jednog od boravaka u tom gradu.

"...Kakav je razlog da odem bez razloga ja ne znam. Znam da sam morao otići... Ja prezirem samog sebe. Tako sam se osećao i onda i morao sam otići, otići bilo kuda. Imao sam osećanje da ću umreti, i počeo sam da bežim. U zoru sam napisao ovaj epitaf koji ti šaljem... Moje duševno stanje je bilo takvo da nisam mogao ni da čitam, ni da pišem, niti da se na jednom mestu skrasim. Sada sam se sredio. Ti me izvini... Nemir je najteža bolest, neizlečiva. Neka nas ništa ne zaustavi... Tvoj Branko."

"Ubi me prejaka reč" je, u stvari, poslednji od desetak stihova tada nastale pesme koji se odvojio od nje i nastavio da traje samostalno, kao žig usuda na Miljkovićevu poeziju, život i, naravno, i danas tajnovit kraj. A njegov početak, oni prvi treptaji "zvezdanog sistema krvotoka"’ budućeg pesnika, događaju se, kao u biblijskoj pripovesti, daleko od grada koji će u biografiji da mu slovi kao rodni, gde će ugledati "nečitak svet"’, svet u kome "svuda užasna ljubav vlada". Vladala je i u Splitu, u proleće 1933. godine...

Dok patrolira po tom gradu, naočiti, dvadesetšestogodišnji policajac Gligorije Miljković, Srbin poreklom iz Gadžinog Hana nedaleko od Niša, upoznaje na rivi godinu dana mlađu Mariju, Hrvaticu, stasitu devojku iz obližnjeg Drniša. Tu, na obali mora, dešava se obostrana ljubav na prvi pogled. Uskoro napuštaju Split i odlaze u Niš. Kao blagosloven plod njihovog voljenja, kao nemerljiv miraz i blago, lepa Dalmatinka nosi ispod svog južnjačkog srca čedo, koje će njoj, jesenjinovski nesrećnoj majci nesrećnog pesnika, doneti toliko ponosa i briga, radosti i očaja.

"Rođenje je jedina nada": 29. januara 1934. godine, u pola devet ujutro, ona u niškoj Državnoj bolnici rađa sina koji će za manje od četvrt veka, kao gotovo golobradi mladić, zatalasati i srpsko i jugoslovensko pesništvo. Novorođenče je u crkvene knjige zavedeno kao vanbračno, uz svojeručnu izjavu Gligorija Miljkovića: "Ovo dete priznajem za svoje i odobravam da se na moje ime upiše." Njegovi roditelja zvanično će da se venčaju nakon dolaska njihovog prvenca.

PAŠĆE SUNCE TAMO GDE SAM JA KLEČAO

Tako se, 110 godina posle rođenja Branka Radičevića (1824—1853) i osam decenija posle njegove smrti, događa još jedan tragični Branko srpske poezije. Stihove slavnog imenjaka upoznaje još u detinjstvu za koje će reći da je bilo "tužno, ratno". Porodica Miljković živi na periferiji Niša, u takozvanoj Šinter-mali, Ulica Ljube Didića 9, u skromnoj kući od samo dve sobe, sa bašticom i cvećem. Tu, na gomili peska, Branko kažiprstom ili štapom ispisuje svoja prva slova. Od jeseni 1941. godine ide u osnovnu školu, prvo u Nišu, pa u Gadžinom Hanu. Odličan je učenik, poslušan i zamišljen dečak, koji u podnožju Suve planine, s nekoliko knjiga u čobanskoj torbici, leti čuva koze i ovce dede Luke Miljkovića. Dok drugi jure za loptom, on, usamljen, čita: fudbal nikad nije voleo. Međutim, to nisu tek sunčani dani seoske idile. Rat je, nailaze strahote koje zatamnjuju ne samo detinjstvo budućeg pesnika: osmogodišnji Branko će iz blizine da vidi poklane ljude.
 
Taj prizor se zauvek traumatično useca u nevinu dečačku svest, taložeći se na mučnu spoznaju ranije viđene Ćele-kule. Verovatno se već tada u poimanju i sebe i celokupnog sveta u tom mladom, osetljivom biću začela otrovna klica tajanstva Smrti. Petar Džadžić, književni istoričar, kritičar i Miljkovićev bliski prijatelj, kaže da se ovaj nesvakidašnji pesnik u stihovima "drogirao smrću": pisaće (o) njoj do poslednjeg dana, odnosno noći. "I sećam se svega što je bilo posle moje smrti", ispisuje devetnaestogodišnji Branko.

Pored stihova s pridevom mrtav i onih s čestim metaforama i alegorijama koje označavaju Smrt, nastaće i ovi: Dok se zemlja okreće oko svoje smrti / Sve smo zaboravili osim svoje vlastite smrti koju živimo / Treba se moliti smrti za svoj život / Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato / Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i bez lica / Još mi smrt u ušima zuji...
 
Sa živim sećanjem na mrtve, jedanaestogodišnji Branko polazi 1945. godine u nišku gimnaziju "Stevan Sremac". Uskoro izrasta u vižljastog mladića. O njemu se i u školi i u gradu govori s divljenjem kao o mladom pesniku koji svoje stihove, sročene sasvim u duhu tog doba, zaneseno govori na školskim priredbama i sastancima mladih literata. Sanjari o besmrtnoj slavi, pogotovo posle nezaboravnog 11. maja 1946. godine kad u njegovoj školi književni čas drže Desanka Maksimović i Oskar Davičo. Uzbuđen, Branko prvi put izbliza gleda i sluša istinske pesnike, čije stihove zna napamet.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Branko_Miljkovic_Dvogodisnji_Branko_i_sa_majkom_ocem_i_bratom.png)

Dvogodišnji Branko u Nišu, 1936. godine
Porodica Miljković: Branko (levo) sa ocem Gligorijem, majkom Marijom i bratom Dragišom


Ni u najsmelijim maštarijama ne naslućuje da će veoma važnu odluku za njegove pesme i život, samo neku godinu kasnije, doneti upravo Oskar Davičo i da će ga, kao novu, pesničku zvezdu pokroviteljski voleti jedna Desanka Maksimović.

Zasad mu ostaje da se zbog svog izrazitijeg nosa hrabro poredi sa Siranom de Beržerakom. U dnevniku niže petice, sem iz fiskulture: mrzi trčanje, dobacivanje loptom, pentranje po gimnastičkim spravama. Zreliji od vršnjaka, čita po nekoliko knjiga uporedo, beleži, pamti, citira: antička filozofija, Biblija, Homer, Hegel, veliki romanopisci, Dante, Šekspir, Gete, astronomija, medicina, naši pesnici, narodna književnost...
 
Studiozno uči strane jezike. Pravi prve prevode. (Branko Miljković je značajan i kao vrstan prevodilac, najviše modernih francuskih i ruskih pesnika.) Zadivljen Šekspirom, pokušava da napiše tragedije Miloš Obilić, Marko Kraljević, Karađorđe... Redovno gleda sve što se prikazuje u pozorištu i bioskopu. Zaljubljuje se brzo i lako: Olja, Javorka, Ljilja...
 
U ne baš romantično poratno doba oskudice, ruševina i obnove zemlje, 1949. godine, Branko će u bioskopu ugledati stvorenje plavih uvojaka i krupnih očiju koje mu izgleda kao Rafaelova Madona. Iako su u istom gradu, čak u istoj školi, nikada se neće lično sresti, nikada jedno drugom neće prozboriti makar jednu drhtavu mladalačku reč — on, petnaestogodišnji poeta, ona godinu starija gimnazijalka Ljiljana Ilić. Uslediće njegova grozničava pisma protkana sopstvenim stihovima i citatima iz dela velikih umetnika, sve da bi joj dočarao sav svoj ljubavni bol dostojan patnji Dantea za Beatričom, Petrarke za Laurom. Ali, "ljiljan plave boje" uporno ćuti, ostajući zauvek dalek i nedostižan kao i sve čuvene pesničke dragane. "U pusto srce u mrtvo vreme me zovi": sudbina, i vreme, ipak će jednog dalekog, budućeg dana spojiti seni pesnika Branka Miljkovića i gimnazijske uspomene Ljiljane Ilić.

ZVEZDAMA RANJEN U SNU LUTAŠ

Sa sedamnaest godina, 1951, Branko Miljković objavljuje u Nišu prve pesme i prevodi sa ruskog poznatu poemu "Oblak u pantalonama" Vladimira Majakovskog. Oduševljavaju ga ne samo njegovi stihovi, nego i život i — smrt. Samoubistva Majakovskog i Jesenjina spominjaće i sledećih godina... Takozvanu veliku maturu polaže odličnim uspehom 1953. godine. S tašnom punom prevoda i svojih pesama samouvereno napušta rodni grad. Neće proteći mnogo vode Nišavom, a on će mu se vratiti kao — spomenik.
 
Tada čuveni profesori na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde studira čistu filozofiju, upisuju u indeks Branka Miljkovića same desetke, što je i njegov prosek do apsolviranja. Ipak, on je sav predan poeziji i svemu što ona donosi i odnosi. S načitanošću koja uveliko nadmašuje obrazovanje njegovih vršnjaka, pokušava da iskoristi sve što mu nudi Beograd tog doba. "Guta" knjige po bibliotekama, prevodi, uči, piše, polaže ispite, žuri od redakcije do redakcije i nudi svoje stihove od kojih se ne odvaja, druži se s drugim pesnicima objašnjavajući u nadahnutim usmenim esejima smisao i važnost poezije: "pesma je most između njega i ljudi, most između sna i jave, smrti i života".

Taj most će da načini i novi, modernistički časopis "Delo" čime će obeležiti delo Branka Miljkovića. U njemu u leto 1955. godine izlazi ciklus njegovih pesama "Uzalud je budim". Jedan od urednika, uticajni Oskar Davičo, smatra da je "to velika poezija i da mora da se štampa kao knjiga". Dve godine kasnije pojavljuje se Miljkovićeva prva zbirka pesama "Uzalud je budim" što je istinski književni događaj ne samo za Beograd, već za celu tadašnju Jugoslaviju. Dvadesettrogodišnji pesnik odmah ulazi na velika vrata u istoriju ovdašnjeg pesništva.

Postaje pesnička veličina, pogotovo kad mu, 1960, izlaze dve knjige pesama: "Vatra i ništa" u Beogradu i "Poreklo nade" u Zagrebu.

Najmlađi je dobitnik ugledne Oktobarske nagrade. Nazivaju ga "princ pesnika". Među mladim poetama je stvar ugleda biti viđen u kafani ili šetnji s Brankom Miljkovićem. Otmen po ponašanju i rečniku, uljudan i duhovit, u besprekornom sivom ili crnom odelu i prsluku višnjeve boje, s leptir-mašnom, crnim šeširom i belim, svilenim šalom, privlačio je danju pažnju i običnih prolaznika u njemu omiljenoj Knez-Mihailovoj ulici. A noću? "Kuda ću? Šta ću? svuda me noć traži / psi me recituju i gluve poljane..." S dolaskom mraka — mračno: kafane, noćni barovi, alkohol, monolozi o smrti, žestoke rasprave o poeziji i pesnicima, tuče, milicija.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Arhiva/Branko_Miljkovic_Isto_je_pevati_i_umirati_(Pohvala_svetu_i_clanak).png)

 
Zadivljujuće obrazovan, i veseljak i depresivac, znalac antičke filozofije, ljubimac žena, ali i ženoljubac, već tada je poznat po tome što svoje stavove brani doslovno do krvi. Voleo je boks, redovno gledao mečeve na Tašmajdanu, ali je od te veštine, praktično, bio dalji nego bokseri od njegove poezije. "Mamicu im, ove barabe baš gadno biju!", rekao je, jesenjinovski, pridižući se okrvavljen i u modricama posle jednog kafanskog šaketanja. (U tome su se mnogo bolje snalazili njegovi stariji drugari glumac Severin Bijelić i slikar Slava Bogojević.)

AKO SMO PALI BILI SMO SKLONI PADU

Tekst povodom tri decenije od smrti Vladimira Majakovskog (1893—1930), u proleće 1960. godine, Miljković završava rečenicom "Možda će ovaj vek videti još mrtvih pesnika, ako ima pesnika". U jesen te godine prijatelji zapažaju da se s njim događa nešto strašno. Naveliko se priča da je nesrećan zbog neuzvraćene ljubavi. Početkom 1961. godine piše "Pesmu za moj 27. rođendan". Pokazaće se da je to njegova "labudova pesma". Krajem januara javno se odriče svega što je "naškrabao za ovih nekoliko godina" da bi se uskoro glasno kajao. Kao da beži, iznenada odlazi u Zagreb, odakle uskoro Petru Džadžiću upućuje sledeće pismo:

"Dragi prijatelju,
 
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad... Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sad je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka reč me može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva... Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti. Želi ti sve najbolje Branko.

P. S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti. Ponoć je. Do viđenja, Branko".

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Arhiva/Branko_Miljkovic_Isto_je_pevati_i_umirati_(Pismo_prijatelju).png)

U mrazno jutro 12. februara 1961. godine pesnik Branko Miljković nađen je mrtav daleko na periferiji Zagreba, u blizini krčme "Stara mlinarica". Izgledalo je kao da kleči, u elegantnom odelu i sa šeširom na glavi. Jedan kraj kaiša bio je omotan oko njegovog vrata, a drugi vezan za tanku, nisku granu nejake vrbe iznad njega: "I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo / ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim..." Sahranjen je posle dva dana na Novom groblju u Beogradu. "Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva", pitao se stihom još u dvadesetim godinama. Ostao je bez odgovora, zauvek. I on, i svi koji su ga voleli i, evo, vole.

***

Pola veka posle Brankovih pisama nekada šesnaestogodišnjoj gimnazijalki Ljiljani Ilić, tužnog dvanaestog februara 1999. godine, jedna gospođa talasaste, sede kose i krupnih očiju ulazi u pesnikovu spomen-sobu i bez reči stavlja na njegov radni sto svežanj listova iz školskih sveski ispisanih urednim, đačkim rukopisom. Ta pisma i stihovi, u kojima se spominje i "ljiljan plave boje", potpisani su sa Miljković B, Ul. Ljube Didića br. 9, Niš. U tišini joj se učini kao da čuje njegov davni, daleki glas: "Smrtonosan je život, al smrti odoleva. / Jedna strašna bolest po meni će se zvati. / Mnogo smo patili. I, evo, sad peva / Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva, / Isto je pevati i umirati.

Autor: Ivan Lončar | Ilustrovao: Dragan Maksimović | broj: 3132 — 2012 | Politikin zabavnik (http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/isto-%D1%98e-pevati-i-umirati)


Naslov: Branko Miljković (1934—1961)
Poruka od: Angelina Septembar 26, 2013, 12:54:45 am
*

PREJAKE REČI ZA NAJSLABIJE LJUDE

Ko je poslao egzekutore da likvidiraju Branka Miljkovića? Josip Broz, Oskar Davičo, ili Savka Dapčević Kučar? Ili svi zajedno?

Branko Miljković, princ poezije, najveći srpski pesnik u 20 veku, autor antologijskih knjiga: Uzalud je budim, Smrću protiv smrti, Poreklo nade, Vatra i ništa, Krv koja svetli; čovek o kome je doktorsku disertaciju napisao Ljubisav Stanojević; čovek o kome se govori u igrano-dokumentarno filmu "Vatra i ništa" u režiji Marislava Radisavljevića; čovek po čijem se imenu u Nišu od 1971. godine dodeljuje prestižna knjižena nagrada "Branko Miljković"; čovek koji u niškom Narodnom muzeju ima Spomen sobu; pesnik koga su pošteni voleli, a nepošteni u potaji kleli, okončao je ovozemaljski život u noći između 12. i 13. februara 1961. godine na misteriozan način koji ni do danas nije razjašnjen, što ni malo ne služi na čast ni političkoj ni kulturnoj eliti od 1961. godine do danas!

Zvanična državna informacija je da je Branko Miljković izvršio "samoubistvo", a prava istina je da je nađen obešen u zagrebačkom parku, u blizini krčme koja je bila stecište sumnjivih, i to obešen tako da su mu kolena bila savijena, stopala na zemlji, a na glavi natučen šešir, dakle u klečećem položaju što se vidi i na fotografijama Brankovog prijatelja, zagrebačkog pesnika Zlatka Tomičića, a tanka grana o kojoj je navodno visio nije mogla da izdrži ni težinu desetogdišnjeg deteta, a kamoli težinu korpulentnog Branka Miljkovića!

Takođe je istina da su na telu dvadesetsedmogodišnjeg princa poezije, naročito po leđima, nađeni tragovi udaraca gumenim tvrdim predmetima.

Šta je u pozadini likvidacije princa pesnika Branka Miljkovića?

Da li činjenica da je Branko nameravao da objavi svoje istraživanje porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu, jer, poznato je, Broz je uvek slabo govorio srpski i nikada ga nije naučio, a u Zagorju ga se niko nije sećao?

Da li činjenica da je u Branka Miljkovića bila zaljubljena lepuškasta Nada, mlađa kćerka Savke Dapčević-Kučar, a njena starija sestra bila je udata za osvedočenog hrvatskog šovinistu Vicu Vukova koji je kasnije emigrirao u Australiju i direktno se stavio u službu terorističkog ustaštva u emigraciji?

Da li činjenica da su Branko Miljković i Oskar Davičo (koji je otkrio raskošni pesnikov talenat i koji mu je objavio prv knjigu!) bili zaljubljeni u istu ženu? Zašto se po Beogradu posle Brankove smrti pričalo "Davičo ga je otkrio, Davičo ga je i ubio"?

Odgovorno tvrdim da postoji tesna sprega u sve ove tri upitne rečenice koje upućuju na jedinstven odgovor: Branka Miljkovića je ubila komunistička Udba u saradnji sa ustaškom emigracijom!

Naime, posle Brankovog razočarenja u Beogradu i sukoba sa moćnim Davičom, otišao je u Zagreb u nameri da nađe sebi mir, ali stvaralački nemir da je nagonio da otkrije tajnu o eseju u kojem analizira Brozovo poreklo na osnovu njegovog dijalekta i, na kraju, kobno zaljubljivanje lepe Nade, kćerke moćne Savke Dapčević-Kučar koja je bila u tesnoj vezi sa ustaškom emigracijom po političkoj i porodičnoj liniji, samo je ubrzalo komunističko-ustaško stezanje omče oko vrata Branka Miljkovića u noći između 12. i 13. februara 1961. godine.

Zašto je zgrebački policijski dosije o Branku Miljkoviću broj 13238-86 i KPI 110/61 i dan danas nedostupan javnosti u zemlji i inostranstvu? Ko su ljudi u kožnim kaputima koje pominje Brankova prijateljica Dobrila Nikolić?

Možda se odgovori na sva ova pitanja nalaze u knjizi Koste Dimitrijevića "Branko Miljković ubijeni pesnik", iz koje doslovno prenosim jedan odlomak:


"Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo. Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale, tako da sam sa čika-Stevom odmah izašla napolje.

Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kraj drveća dežurale prostitutke... Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za njihovo dežurstvo?

"Ubiše gospona"

Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni Žućin glas: — Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon' Banka!

Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: "Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu" — i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane.

To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga završena i da se radi o nesrećnom slučaju...

Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala: — Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto prikrili sve tragove.

Svedoci ćute

Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje svedočenje jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD. To mi je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog režima, rešila sam da progovorim....

Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život pesnikova volšebna reč.

Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket cveća.

Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja: "Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane."


Razidajte zazidane vilice!

Ko je poslao egzekutore da likvidiraju Branka Miljkovića? Josip Broz, Oskar Davičo, ili Savka Dapčević Kučar? Ili svi zajedno?

Sme li danas srpska kulturna elita u Udruženju književnika Srbije, Udruženju književika Crne Gore, Udruženju književnika Republike Srpske, Matici srpskoj, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) da se usudi da ispuni moralnu obavezu prema ubijenom pesniku Branku Miljkoviću i da doprinese rasvetljavanju misteriozne smrti princa srpske poezije?

Sme li srpska kulturna elita da ćutološki posmatra kako na misteriju smrti Branka Miljkovića pada mahovina zaborava i da ćutanjem doprinosi zatrpavanju Miljkovićevog "heraklitovsnog principa sažimanja suprotnosti u biću", kako je davno primetio Alek Vukadinović?

Sme li neko da zagrebe po beogradskoj misteriji kad je Branko Miljković hteo zajedno sa Milovanom Đilasom da pokrene list koji je u startu zabranjen?

Možda bi odgovor na ovo pitanje mogao da pruži uvaženi akademik Matija Bećković koji je bio Đilasov prijatelj do smrti i koji je na Đilasovom grobu održao govor koji će se dugo pamtiti?

Ako niko iz dosadašnje elite nije mogao biti Branko Miljković, zar svakoga od njih sutra ne može zadesiti Brankova sudbina?

Pitanja je mnogo, a odgovor samo jedan: Razidajte zazidane vilice!

(Iz rukopisa "Kontrolisani muk")

Petar Milatović Ostroški (http://www.vaseljenska.com/misljenja/prejake-reci-za-najslabije-ljude/) | 10.09.2012.