KNJIŽEVNOST

PROZA => Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Januar 10, 2011, 10:42:39 pm



Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:42:39 pm
*


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Momcilo_Momo_Kapor_(1937-2010).jpg)



MOMO KAPOR (Sarajevo, 08.04.1937 — Beograd, 03.03.2010)

Momčilo Kapor, poznat i kao Momo Kapor je bio srpski slikar, književnik, novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliki broj naslova, romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket (film), Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti više od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičan neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i rasčlanjivanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologije preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života...

Supruga Mome Kapora, Ljiljana Kapor, osnovala je Zadužbinu "Momčilo Momo Kapor" koja je ustanovila nagradu za književnost i likovnu umetnost koje će se dodeljivati svake godine, naizmenično, 8. aprila na njegov rođendan.

Njegov rođeni stric bio je revolucionar i španski borac Čedo Kapor. Wikipedia (http://sh.wikipedia.org/wiki/Momo_Kapor)

Fotografija: Večernje novosti

Momčilo Kapor — Teme iz svakidašnjeg života (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=468.0)
Slikar Momo Kapor (http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=226.0)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:45:08 pm
*

DELA MOME KAPORA

Foliranti, 1975.
Provincijalac, 1976.
Ada, 1977.
Lanjski snegovi, 1977.
Hej, nisam ti to pričala, 1978.
Zoe, 1978.
Beleške jedne Ane (hronika u 26 glava), 1978.
Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979.
101 priča, 1980.
Una: ljubavni roman, 1981.
Onda, 1982.
Sentimentalno vaspitanje, 1983.
Knjiga žalbi, 1984.
011-Istok-Zapad, 1990.
Halo, Beograd, 1990.
Dama skitnica i off priče, 1992.
Zelena čoja Montenegra, 1992.
Blokada 011, 1992.
100 nedelja blokade, 1994.
Lero — kralj leptira, 1995.
Poslednji let za Sarajevo, 1995.
Hronika izgubljenog grada, 1996.
Od sedam do tri, 1996.
Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997.
Najbolje godine i druge priče, 1997.
Ivana, 2001.
Legenda o Taboru, 2002.
Sanja, 2003.
Čuvar adrese
Dosije Šlomović
Konte
Lep dan za umiranje
Ljubavne priče
Samac
Uspomene jednog crtača
Eldorado
Putopis kroz biografiju
A Guide to the Serbian Mentality

Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS.

~

Prvo delo u nizu bila je knjiga "Beleške jedne Ane", nastala 1972. posle Mominog diplomiranja slikarstva 1961. na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi Nedeljka Gvozdenovića. "Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno — bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900." — bio je jedan odlomak iz ove predivne knjige napisane rukama 35 godišnjeg Mome. Milica Lubardić (http://milicalubardic.blogspot.com/2011/06/momo-beograd.html)

~

"Foliranti" je prvi roman Mome Kapora, napisan 1975. godine. Beskrajno duhoviti Kapor kroz glavne likove romana, studente beogradskog univerziteta, njihove dogodovštine i pokušaje da dopru do velikog sveta, prikazuje Beograd 60-ih godina 20. veka, predstavljajuci ga kao daleko romantičnije mesto nego što je ono danas. Kao i sva kasnija Kaporova dela, roman "Foliranti" se takođe čita u jednom dahu, neostavljajući čitaoca ravnodušnim, naročito ako je isti rodom iz Beograda. Konstantna težnja glavnih likova ovog romana da što bliže priđu filmskom svetu koji je tih godina doživljavao svoju ekspanziju, dovešće ih do susreta sa najsvetlijim imenima filma. Verujući da su glumci i reditelji i iza kamere tako nasmejani i nestvarni, jedan od junaka romana rizikuje i svoj život u nadi da će krupnim koracima i po svaku cenu brzo dospeti do vrha filmskog sveta gde će dostojno zameniti nedavno preminulog velikog glumca, za kojim žali cela planeta. U mesto toga, zhvaljujući bezobzirnosti tih istih filmadžija u koje je gledao kao u Bogove, snaći će ga tragedija koja potpuno menja kraj ovog dela u odnosu na onakav kakav bi svaki čitalac očekivao. Wikipedia (http://sh.wikipedia.org/wiki/Foliranti)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:45:16 pm
*

LJUDI KOJI SU IZMISLILI SOPSTVENI ŽIVOT: MOMO KAPOR


Prvi paradoks vezan za književno delo Moma Kapora, koji je decenijama bio najčitaniji jugoslovenski i srpski pisac, jeste notorna činjenica da ga je zvanična književna kritika neopravdano zaobilazila. Ako se i pozabavila nekom njegovom knjigom, onda je to bilo kratko i šturo, najčešće u formi dnevne kritike, ili u kolumni "nove knjige". A delo Moma Kapora je zbilja obimno, sadržajno i bogato, leksički raznorodno i, nadasve, izazovno. Ono pruža mnoštvo tema i za najprobirljivijeg književnog kritičara ili književnog istoričara. Kaporovo stvaralaštvo čini više od četrdeset naslova a obuhvata knjige priča, zbirke eseja, vodiče kroz slikarstvo i literaturu, romane, ratne dnevnike i beleške, novinske kolumne, koje su čista literatura, filmske scenarije, sinopsise, tekstove televizijskih i radio, te pozorišnih drama igranih diljem "naše nekadašnje".

Drugi paradoks vezan za ovog pisca je u tome što se kritika u slučaju Kapora najčešće služila kojekakvim svrstavanjima i floskulama, što su bili načini da se izbegne ozbiljnije kritičko čitanje i tumačenje njegovog dela. Jedna od tih "opštosti" jeste i naziv za njegovo delo "proza u trapericama". Druga je, pak, ona o Kaporu kao "našem Selindžeru". Oni koji su to govorili, moglo se odmah videti, nikada nisu pročitali neku Selindžerovu knjigu, a najmanje kultnog "Lovca u žitu". Iako u dobrom broju Kaporovih knjiga egzistira tema mladih, Kapor je, bio ozbiljan, studiozan, pisac, najviše okrenut temama svog vremena, kao i izazovima istorijskih promena i događanjima koja su dramatično menjla svet u kome živimo.
 
Treći paradoks jeste taj da je Kaporova literatura odmah, na samom početku njegovog književnog stvaralaštva, obeležena kao "laka literatura". Ni danas, posle četrdeset godina od kada sam čuo za takvu podelu književnosti, i to iz usta jednog univerzitetskog profesora, ne uspevam da dokučim koja je to literatura "laka", a koja je, pak, "teška". Još jedan paradoks, usko povezan s pomenutom podelom, polazi od toga da Kapor "čim brzo, a samim tim, mnogo piše" onda to što je napisano ne može biti misaono i duboko, tj. ozbiljno. Stara latinska mudrost, koja je se pripisuje Katulu, naprotiv kaže: Cito scribendo non fit, ut bene scribamus, ben nescribendo fit, ut cito, što u prevodu znači: "Ako brzo pišemo, ne znači da pišemo dobro, ali ako pišemo dobro onda pišemo i brzo".

Generalizovan pristup Kaporovom delu najbolje se mogao videti prilikom dodele "Ninove" nagrade za književnost, sigurno najprestižnije nagrade za roman na srpskom jezičkom prostoru, za 1999. godinu. Favorit za nagradu od početka je bio Momo Kapor, čiji je roman "Lep dan za umiranje", vodio u prva dva kruga glasanja. Iznenada, pod zaista još uvek neobjašnjenim okolnostima, nagradu je dobio autsajder Maks Erenrajh Ostojić za roman "Karakteristika". Poznati književni kritičar, inače jedan od članova tog žirija, kasnije je izjavio da su prevladali esnafski i drugi pritisci.

Ključno je bilo zalaganje jednog člana žirija, bliskog vrhovima Udruženja književnika, da se glasa za Erenrajha, jer dobar deo članova tog udruženja smatra da Kapor nema "potrebnu dubinu" koja se traži od dobitnika ove nagrade. Drugi će kritičar, član istog žirija, kasnije napisati da se: "Erenrajhov roman ne može preporučiti kao najbolji roman, pre svega zato što nije najbolji roman. Svaki iole pošten kritičar ili ostrašćeni gutač knjiga naći će Erenrajhovom romanu mnogu manu." Ova naknadna ocena sličila je pranju ruku posle nedostojnog dela. Roman "Lep dan za umiranje" prodat je u više od dvadeset hiljada primeraka i još uvek se prodaje, dok je Erenrajhov roman kupilo svega 300 čitalaca, zajedno sa bibliotekama (podaci izdavača).
 
Dodela "Ninove" nagrade za 1999. godinu otvara jedno od ključnih pitanja u odnosima književnog stvaralaštva i književne kritike — prvo, kako i zašto naša književna kritika, kao deo korpusa nauke o književnosti, pa time i nacionalne istorije književnosti, dozvoljava da značajna književna dela budu zaobiđena i zaboravljena, i drugo, mogu li kritičari uopšte da budu vođeni uskim sektaškim ili privatnim interesima. Biti književni kritičar, ili kritičar uopšte, znači biti ličnost koja se bavi ne samo tumačenjem, procenjivanjem nekog umetničkog dela radi njegovog boljeg razumevanja i recepcije, već i utiče na formiranje književnog ukusa i vrednosti. Zbog takve uloge, kritičar uvek mora biti vođen visokim estetičkim i etičkim principima. Nažalost, kod nas se kritika najčešće vodila drugačijim motivima. Ona je, nešto zbog konfomizma a više zbog kritičarske jalovosti ili stvaralačke nemoći onih koji se njome bave, ili, pak, potpune zaslepljenosti određenim dogmama, odnosno vladajućim teorijskim idejama i principima, neretko bila oruđe u rukama prvo političkih, a potom književnih grupa i klanova.1
 
Pojava Kapora početkom šezdesetih godina bila je otklon od poznatog načina pripovedanja, jer se njegovo stvaralaštvo razlikovalo od tadašnje proze i žanrovski i tematski i stilski. Mada je njegova priča naoko sličila novinskom feljtonu, njena osnovna karakteristika; koja se vremenom nije mnogo promenila, bila je da je ispričana zanimljivo, lako, lepršavo, sa mnogo neobičnih dramskih obrta i situacija, sa dosta jezičkih igara i kalambura, prožeta humorom, ironijom, ali i stalnom setom i nostalgijom. Kaporova rečenica je bila i ostala kratka, sinkretična, jezgrovita. Ne bez razloga, Miroslav Krleža je o Kaporu govorio kao "o onom srpskom Čehovu, koji piše samo kratke priče." Kapor izmiče pokušaju svake definicije kratke priče, jer u njegovim pričama ima mnogo od Poovog "jedinstva radnje", "tehnike sažimanja" Fridmana, "otkrivanja lika" Strouda, "tona" Nadin Gordimer ili "liričnosti", kako je definiše Moravija. Kapor je među prvima kod nas shvatio da današnja novela od čitaoca zahteva aktivno sudelovanje. Radi se o tome da se od čitaoca, a ne pisca, traži da uspostavlja određene tematske i značenjske odnose u okviru teksta.
 
Može se reći da Kapor nije kod nas imao prethodnika i uzora, sem možda Matije Bećkovića; koji se, kao dr Janez Paćuka, u nekadašnjem "Sportu i svetu", a kasnije samo "Svetu", na osoben način, briljantno, zabavno i lako, poigravao s našim manama, zabludama, tvrdoglavostima, jednom rečju našim raznorodnim koloritnim karakterima i psihologijama.2 Kaporu, koji je imao istančan osećaj za detalj, oštro i nepodmitljivo oko za stvarnost, takoreći ništa nije izmicalo. On je od početka bio prototip moderne multimedijalne ličnosti.
 
Bio je slikar i pisac, novinar i voditelj, već zato što je poznavao dušu svakog od medija, što je znao da koristi mane i prednosti svakog od njih. I u tome je osoben u našoj književnosti, jer se od pisca očekuje da sedi u kabinetu i smišlja život. Kaporov kabinet, njegova biblioteka, bili su ulica i kafana, ta sveta i naispirativnija mesta srpske politike i kulture tokom dva poslednja stoleća. Tu je on najčešće nalazio teme za buduće priče i romane. On će sam jednom prilikom zapisati da najbolja dela naše književnosti nisu ona koja su objavljena već su to ona koja su ispričana u kafani, jer je pripovedače, jednostavno, mrzelo da to stave na hartiju. Kapor je bio veliki svetski putnik, tako različit od njegovih savremenika, postmodernista, koji putuju samo drumovima dokumenata i knjiga. Sa svojih čestih putovanja širom planete on će doneti nekoliko zbirki priča i romana, a njegovi putopisi nisu samo putovanje kroz geografski prostor, već su i svojevrsno putovanje kroz omeđeni istorijski prostor. Kapor će, kao retko ko pre njega, skrenuti pažnju na mnoge naše nepravedno zaboravljene ličnosti i događaje. On je u našoj književnosti obnovio i vratio sjaj putopisu, toj skoro zaboravljenoj književnoj vrsti.
 
Ne treba ispustiti iz vida činjenicu da je Kapor, nekako u isto vreme kada i Miodrag Bulatović, u našu prozu uveo sadržaje koji se mogu označiti kao "emigrantska književnost". Drugi pol tog tematskog kruga je "Roman o Londonu" Miloša Crnjanskog. Za razliku od Kapora i Bulatovića, Crnjanski se temama seoba, stranstvovanja, izbivanja, bavi u skoro svim svojim delima, kao i u brojnim svojim pesmama. To je večna tema Odiseja. Ovi mlađi stvaraoci idu od jednog oblika fantastične i fantazmagirične književnosti, ropstva, internacionale zla, trgovine ljudima, zločina (M. Bulatović) do nostalgičnih, realnih ispovesti nove generacije, "socijalističkih emigranata", koje je život nasukao negde na obale Amerike, Kanade, Australije ili Evrope. Kaporovo pričanje nema tu dramsku dubinu koju ima pripovedanje Crnjanskog, ni taj oreol zaumnosti koji prati Bulatovića. Kaporove priče i romani o emigrantima imaju jedno drugo važno svojstvo — širok mozaik raznorodnih ličnosti i karaktera, datih katkad kao kroki, osenčenih jednostavnim potezima, ali sa dubokim psihološkim opservacijama i porukama. Svi njegovi junaci-emigranti su gubitnici.

Kapor je bio veliki inovator i u drugim domenima književnog stvaralaštva. On je u našoj književnosti probudio pažnju za nekim, pomalo zaboravljenim književnim žanrovima. On će, kao što je to uradio sa putopisom, slično uraditi i sa književnim esejom, sa knjigama-dnevnicima, koje su više od feljtonskih zapisa jer imaju nespornu književnu vrednost i najčešće su ili otvorena polemika pisca sa svetom, artikulacija nacionalnog osećanja i ponosa, odslikavanje kulturnog trenutka ili, pak, lament o prolaznosti ideologija. Ipak, najveći domet Kapor će ostvariti u procesu integracije slike i teksta. Ta zaboravljena knjiga- slikovnica; koja je pre pojave fotografije, ali i kasnije, bila jedna od dominantnih vrsta štampanog teksta, pod Kaporovom rukom dobija novu dimenziju. Uvođenjem slike u tekst, on proširuje komunikacijsku ravan knjige. Naša književna kritika, sem sporadičnog pominjanja te činjenice, nije se pozabavila dubljim iščitavanjem tih poruka niti je sagledala njihov uticaj na čitaoce. Crtež, naime, nije samo tu da ulepša knjigu, da je napravi primamljivom za oko. On je tu da nam ispriča različitu priču, da ostvari njenu drugačiju, dodatnu, multivalentnu prezentaciju. Istovremenim angažovanjem oka i uha rukopis postaje višedimenzionalan i višeznačan. Mozaički pristup, ili dve slike, tekst viđen kao slika i crtež, naoko prigušuju vizuelno kao takvo, ali proizvode najveće moguće uzajamno dejstvo svih čula.
 
Naša književna kritika se, nažalost, nije pozabavila još jednim izuzetno važnim segmentom Kaporovog stvaralaštva. Reč je o hibridnosti. Mada Kapor često koristi klasične pristupe u građenju priče, neretko je, takođe, kod njega uočljiva hibridnost ili nagoveštaj nadolazeće hibridnosti žanrova, menjanja poznatih književnih vrsta. Radi se, naime, o tome da novi mediji, nove tehnologije počinju suštinski da menjaju i medije i poruku, a time menjaju ne samo novinarstvo već i književnost. Proširenje medija, inkorporiranje različitih medijskih sadržina i u okviru jedne iste poruke, pojačavaju uzajamni uticaj medija na knjigu i knjige na medije. Konvergencija, ne samo žanrova, već i medija postaje primarni oblik međuzavisnog delovanja u savremenoj kulturi, čime se menja i sama suština kulture.3
 
Za srpsku književnost Momo Kapor je bio veoma važan kao pisac koji je proširio postojeće jezičko polje i unapredio jezičku praksu. U slobodnijem korišćenju jezika on nije imao prethodnika i uzora, sem možda Vinavera i nekih nadrealista. On je u našu književnost, pre svih, uveo jezik ulice, određenih socijalnih grupa, a pre svega jezik mladih, kao ravnopravan i prihvatljiv književni jezik. Njegov iskaz je, zbog jezičkih kalambura i igrarija, zbog eksperimentisanja slengom i lokalizmima, tvorbom kovanica često dobijao jednu novu dimenziju, što je rezultiralo lakom i ničim omeđenom recepcijom. Time je njegova priča postajala uverljivija, zabavnija i samim tim i popularnija. Kapor je, inače, najčešće pripovedao u prvom licu, čime je postizao veći stepen prihvatljivosti i uverljivosti, ali je u svojim romanima koristio poziciju pripovedača kao neutralnog lica, dakle govor u trećem licu. Sledeća karakteristika Kaporovog jezika je virtuozno simultano korišćenje ekavskog i ijekavskog dijalekta, koje čitalac najčešće i ne primećuje.
 
Kapor je izvanredno vladao i kompozicijom. U svakom njegovom romanu struktura je različita. On će se u nekim romanima vraćati temama koje je ranije koristio, ali su sada oni dati u novoj matrici. Najilustrativniji su u tom smislu "Foliranti" (1974) i roman "Konte" (2003) koji su, po istom predlošku, ispričani na dva različita načina, kao izvesna vremenska parabola o mladim i starim folirantima, ili o ljudima koji su izmislili sopstveni život. Poseban deo Kaporovog stvaralaštva jeste njegov ratna literatura. On se bavi ratom ne da bi ispovedao mržnju, već da bi ispričao tužne sudbine onih koji su izgubili i zemlju i sopstveni život, ostavljeni i odbačeni od sveta i naroda kome pripadaju. Ciklus romana i priča o ratu sigurno je, sa klasičnog kritičarskog stanovišta, najznačajniji i najuspešniji deo Kaporovog književnog stvaranja. Međutim, ne sme se ispustiti iz vida da je Kapor, pored Nebojše Jevrića, napisao najbolje novinske tekstove o ratu u novije doba. Time je potvrdio da je dobar pisac uvek i angažovan pisac.
 
Angažovanost i prefinjen osećaj za meru svojstven slikarima, posebno će doći do izraza u Kaporovom dramskom stvaralaštvu: Ono je veoma raznorodno i kreće se od monodrama do filmskih scenarija, sa mnoštvom dobrih televizijskih i radio drama. Najveće deo njegovih pozorišnih komada donosi priču sa naoko jednostavnim zapletom i s pitkim, osmišljenim dijalozima, koji pomalo podsećaju na ranog Aleksandra Popovića. Predstava po knjizi "Beleške jedne Ane" igrana je preko deceniju, sve dok glavna glumica nije imala dovoljno godina da igra majku glavne junakinje. Malo je poznato da je Kapor napisao mnogo scenarija za kratke igrane filmove kao i brojne sinopsise za dokumentarne i namenske filmove, ali je ovaj njegov rad ostao nesistematizovan ili je izgubljen. Scenariji koje je pisao za veliki ekran, posedovali su magijsku jednostvanost i poražavajući nivo komunikativnosti. Pomenimo samo scenario za film "Valter brani Sarajevo", koji jebio i ostao najgledaniji jugoslovenski film svih vremena. Iz jednog scenarija, koji nikada nije realizovan, nastaće docnije jedan od najboljih srpskih romana druge polovine 20. veka — "Zelena čoja Montenegra."

Zašto je naša kritika, koja se inače nikada nije oslobodila olakog etiketiranja i generalizovanja, Kapora kvalifikovala kao pisca "tinejdžerske proze" ili pak "našeg Selindžera"? Radilo se, naime, o običaju da kritičari; i oni iz dnevne štampe i oni iz književnih glasila, jednostavno preuzimaju odrednice i generalizovane ocene o nekom stvaraocu od nekog drugog kritičara, ne zagleadajući šta se nalazi ispod površine. To je ona praksa koja će biti biti označena u američkoj univerzitetskoj književnoj kritici kao "zamka konformizma", ili neselektivno preuzimanje specijalizovanih sadržaja. Ne kažem da Kapor nije pisao dosta o mladima i za mlade. Ali, jednostavno, on je instiktivno, prateći odrastanje svoje dece, našao da dotadašnja literatura za mlade ne komunicira na pravi način sa generacijom koja dolazi, koja ima različite ukuse, i koja "strašno brzo odrasta" (M. Kapor). Pišući o mladima i za mlade Kapor je ponovo bio inovator, jer je odbacio praksu i vladajući model tkz. omladinske književnosti, te premostio tendencije pukog oponašanja moderne proze za mlade tog doba, pre svega one koju je ustoličila Fransoaz Sagan, a kod nas protežirali Grozdana Olujić i Siniša Pavić. On je u prozu za mlade uveo njihov jezik, njihove idiome, njihov sleng, koji se rađao pod uticajem narastajuće implozije medija.
 
Kapor je kao retko koji pisac pre njega bio i veoma zainteresovan za produktivno eksperimetisanje sa predlošcima starije literature, ali ne i njihovim inkorporiranjem u sopstveni tekst Predlošci su za njega bili samo inspiracija za buduće priče ili romane. Kapor je napisao jednu od najlepših knjiga kod nas, delu koje je pohvala knjizi i književnosti. Reč je o zborniku portreti
"Sentimentalno vaspitanje" gde su skupljene priče koje su najviše uticale na njega kao pisca sa izvanrednim propratnim komentarima, kojih se ne bi zastideo ni jedan vredan književni kritičar. Kapor se, takođe, usudio da napiše priručnik za buduće pisce, otkrivajući tajne i recepte iz svoje stvaralačke alhemijske laboratorije. U našoj literaturi ništa zanimljivije nije napisano o knjizi od vremena kada je Milovan Danojlić objavio "Kako je Dobroslav protrčao Jugoslaviju". Malo se zna da je Kapor bio veliki propagator knjige. On je retko kad odbijao pozive brojnih biblioteka širom Jugoslavije, a kasnije Srbije, za gostovanje li promociji neke svoje knjige ili na promociji knjige uopšte. Ostaće zabeleženo da je on jedini naš pisac koji je bio jednako popularan i u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni, Crnoj Gori ili Makedoniji. Uostalom, danas je najčitanija knjiga u Hrvatskoj njegov "Vodič kroz srpski mentalitet".

O Kaporu kao književniku i vrlo talentovanoj i nadasve komunikativnoj ličnosti najozbiljnije i najbolje je pisao jedan od najvećih naših živih pisaca Dobrica Ćosić. U svojoj knjizi "Prijatelji" objavljenoj 2005. godine Ćosić kaže: "Neki "teški", "s duplim dnom", ozbiljni" i preozbiljni, "značajni" i manje značajni pisci, i oni stari i oni mladi, nadmoćno, ironično, komotno, često i zavidno nazivaju Kapora "lakim" i "zabavnim" piscem, potcenjujući zanimljivost kao prvo pripovedačko svojstvo svake dobre proze, a upravo tom zanimljivošću i aktuelnošću se odlikuje Kaporova proza".4 O Kaporovoj prozi, ali i o Kaporovom osećanju nacionalne pripadnosti Ćosić će reći: "Apolitičan, svim simpatičan, popularan posle dve prve objavljene knjige ("I druge priče' i 'Hej nisam ti to pričala') Kapor šokira književnu konformističku intelektualnu čaršiju 1961. godine kada potpisuje 'Predlog za razmišljanje', odgovor srpskih pisaca na objavljenu zagrebačku 'Deklaraciju o nazivu hrvatskog književnog jezika', kojom se ideološki počinje da razbija jedinstvo srpskohrvatskog jezika i započinje hrvatska secesija u Titovoj Jugoslaviji, snažno manifestovana u srbofobiji i antijugoslovenstvu hrvatskog MASPOK-a, 1971. godine. Žestoka politička kampanja pokolebala je mnoge potpisnike, ali ne i Moma Kapora". On će, svedoči Ćosić, posle toga, punih sedam godina u ženskom listu "Bazar", pod pseudonimom, objavljivati "Beleške jedne Ane", koje su bile najpopularnije štivo ne samo čitateljki, već i mnogih studenata književnosti i muškaraca uopšte. Igor Mandić i Veselko Tenžera, tada vodeći mlađi hrvatski književni kritičari tvrdiće da je to "jedna ozbiljna literatura".

Ono što je Kapora razlikovalo od većine srpskih pisaca koji su početkom raspada Jugoslavije odlučili da zaćute, ili da nojevski zavuku glavu u pesak na samo pominjanje nacionalnog osećanja, bilo je to da je on "stao na branik svoje nacije, stao na stranu onih koji stradaju i pate. Stao je nastranu svog naroda: ličkog, kordunaškog, krajiškog, hercegovačkog, sarajevskog, romanijskog, semberijskog, srpskog naroda" (D. Ćosić). I Momo Kapor je, kaže Ćosić, sledio Crnjanskog, opredelio se za Srbiju i zavičaj, zato što je toliko napaćen, što je toliko nesrećan kroz vekove. I on, kao njegov vršnjak Milovan Danojlić, "umni i svesni ispovednik i tragalac za celom istinom o sebi i svom narodu u vremenu njegove istorijske pometnje, velikog stradanja, i kazne koju je od međunarodne zajednice poneo za svoje grehe i zablude", saznao je "ono što ga je donelo na svet, on je nezamisliv izvan istorije i geografije… i da je kućni prag najviša planina, a rodno tle najtvrđe opredmećenje telesnosti, međa koja se u sebi nosi i nikad ne prekoračuje".

Živko Cerović

____________________

1 Samo se tako da objasniti činjenica da je Miroslava Popovića, pisca "Sudbine", sigurno jednog od najboljih romana 20. veka, srpska književna kritika godinama jednostavno ignorisala i zaboravljala. Ista je bila sudbina desetine drugih autora. Bilo je mnogo naših talentovanih pisaca koji se nisu uklapali u pomodne kategorizacije i šeme, klasifikacije i podele, ili nisu bili na idejnim pozicijama svog vremena, i koji su stoga, jednostavno, bili zaobilaženi.

2 Bećkovićeve igre rečima, žongliranje pojmovima, neobični, diskurzivni obrti, sarkazam i satiričnost bili su uistinu nešto posebno i novo u našem pripovedanju. Nažalost, Bećković je odlučio da bude samo pesnik, što je veliki gubitak za srpsku prozu, ali i veliki dobitak za srpsku poeziju. Mada su Bećkovićev jezik i konstrukcija iskaza sličili docnijem Kaporovom, da se uočiti bitna razlika između njihovih stilova pripovedanja. Možda, ipak, njihova izvesna sličnost dolazi otuda što su obojica deca takozvane ratne generacije. Tu generaciju je, možda najbolje, opisao Slavomir Mrožek, i sam "ratno dete":
"Za nas rat nije bio veliko razočaranje, pošto još ništa nismo znali o nadi. Za nas, početak novog istorijskog i objektivnog sveta podudarao se sa početkom našeg biološkog sveta, onoga koji počinje kada se iz detinjstva ulazi u dečaštvo. U posleratni svet smo se bacili sa velikom energijom i naivnošću. Specifičnost mog pokoljenja jeste u tome da se još uvek nismo nagovorili. Što ne znači da nismo govorili. Bili smo trube u koje su duvali drugi…"

3 Hibridnost nudi neshvaćene potencijale kao okvira za razumevanje dela koja su rađena iz više suprostavljenih delova ili na neki drugi način komuniciraju u međuprostoru između multikulturnih, posebno lingvističkih tradicija. Mihail Bahtin ovako definiše formu hibridnosti: "Ono što mi zovemo hibridnom konstrukcijom jeste izraz koji pripada, sa svojim gramatičkim i kompozicijskim obeležjima, samom govorniku, ali to sadrži upravo mešavina dva iskaza, dva govorna običaja, dva stila, dva jezika, te dva semantička i aksiološka sistema verovanja". Džej Dejvid Boleter u The Desire for Transparencz in an Era of Hibriditz (2006), smatra da se nasuprot hibridnosti nalazi transparetnost, odnosno prakse koje teže transparetnoj prezentaciji stvarnosti sa samo jednim medijem ili formom. O budućnosti hibridnosti Bolter kaže da "pojedinačno žanr kao takav, jedan i jedini, još uvek ima budućnost, jer delovi naše savremene kulture i dalje žele da predstave ono što može biti čitano kao pojedinačno i jednoznačno, što hibridna predstava ne može."

4 Čitajući ove redove setio sam se pisma koje je Anton Čehov uputio Ivanu L. Leontijevu (Ščeglovu) 1890. godine: "Sva dela svrstavam u dve grupe: u ona koja mi se sviđaju i ona koja mi se ne sviđaju. Drugog kriterijuma nemam, a ako me upitate zašto mi se dopada Šekspir, a ne Zlatovratski, neću umeti da Vam odgovorim. Vremenom ću, možda, kad postanem pametniji i doći do kriterijuma, ali zasad me svaki razgovor o "umetničkom" samo zamara i deluje mi kao nastvaka onih istih sholastičkih razgovora kojima su se ljudi morili u Srednjem veku"



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/Knjizevnicasopis-Ljudigovore8-91a.jpg)

LJUDI GOVORE (http://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-89/article/ljudi-koji-su-izmislili-sopstveni-zivot-momo-kapor/)

Časopis za književnost i kulturu
godina 3 | proleće — leto 2010 | knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:45:25 pm
*

KAPOROVA GEOGRAFIJA LJUBAVI


Za prvo izdanje knjige Skitam i pričam (1979), Kapor je 1987. dobio književnu nagradu "Branko Ćopić" (osnivač "Novosti 8", kasnije "Osmica"), i tada je ta knjiga (prirodom same nagrade) žanrovski određena kao feljton. Međutim, iako se feljton svrstava u prigodne, "niske žanrove", feljtonisti odavno pišu i pouzdano, eruditno, raspravljajući elokventno i uverljivo, stilom koji je kod dobrih feljtonista po mnogo čemu uzoran i visok. Kapor, u stvari, spada u red naših najboljih feljtonista. Već 1982. godine, ista knjiga doživela je drugo, znatno prošireno izdanje u jednoj od biblioteka zagrebačkog "Znanja" koje je uređivao Zlatko Crnković, isti onaj koji će se, 2006. godine, oglasiti i u NIN-u (17. avgust) tekstom "Momo, zašto plačeš" i u zagrebačkom "Nacionalu" ("Labuđi pjev Mome Kapora", br. 572), zamerajući koješta jednom od najčitanijih i najtiražnijih pisaca iz male grupe onih - naših i stranih — autora koji će proslaviti i Crnkovića i njegove biblioteke. Crnkovićev tekst odlikovaše se time što je, bar kada je o Kaporu reč, ostao nezapažen, neprimećen. I što nije udostojen odgovora. I taj Kaporov tekst ("Putopis po zabranjenim gradovima", nastao na tragu Kamijevog pripovednog eseja "Putopis po gradovima bez prošlosti"1, sa nenadoknadivim i po mnogo čemu jedinstvenim ilustracijama autora, objavljen je u piščevoj knjizi jednostavnog naslova Putopis kroz biografiju (Knjiga-komerc, Beograd 20062 u skromnom tiražu od 5.000 primeraka. Sam Kapor sklon je da tu knjigu vidi kao "zbirku čudnih antiputopisa, priča o tome šta mi se dešavalo dok sam obilazio svet".
 
U knjigu Putopis kroz biografiju Kapor je uvrstio sedamnaest tekstova: "Kako se piše putopis", "Voz nostalgija", "Autostop", "Putopis po zabranjenim gradovima", "Put kojim se ide samo jednom", "Ratna putovanja sa Dragošem", "Zapisi o otetoj zemlji", "O siru i vojnoj muzuci", "Putovanje kroz noć i maglu", "On The Road", "Osveta", "Umetnost s nogu", "Salon d Pari", "Putovanje kroz jedno slikarstvo", "Geografija ljubavi" "Srbija — poslednja ljubav Vronskog" i "Zadnja pošta — Srbija".
 
Samo vremensko-prostorni plan ovih antiputopisa ili, još češće, samo neizmenjeni naslovi (i delovi) nekih ranije objavljenih putopisa, koji se čitaju kao da su upravo napisani, sada sadržajno inovirani, temeljito preoblikovani i obogaćeni perspektivom životnog i kulturnoistorijskog trenutka u kojem se knjiga objavljuje i autorovim pokadšto drukčijim stavom, povremeno i donekle, podsećaju na tu davnu Kaporovu knjigu, a u njoj je, u stvari, štošta novo i drukčije. Kad bismo terali mak na konac, ovu knjigu bismo, uz nužna apstrahovanja od žanrovskih uslovnosti i cepidlačenja, mogli razvrstati i u putopisni roman, gde je i narator i junak sam autor. Tipološki, junak je (rečeno jezikom Rolana Barta) čas aktant, čas personaž, budući da je Kapor jedan od onih pisaca koji sve ono što je ispripovedao zaodeva u autokomentare. Kaporova poetička samosvest ponekad je primarnija od naracije. Sve je sada zrelije i nesumnjivo dublje. ("Sedamdeseta mi je", zapisuje Kapor u tekstu "Kako se piše putopis", kojim se i otvara ova knjiga.) I sve je pisano bez iluzija o krajnjoj svrsi bilo kojeg (pa i literarnog) našeg putovanja. Putopisne zabeleške starog pokvarenjaka sada su obeležene cinizmom i nadmoćnim osmehom onoga koji bi, kao Crnjanski u pesmi "Prolog" mogao reći: "Ja videh Troju / I videh sve." I dodati: Ništa naročito. ("Neka bude zabeleženo da za mene svet više ne postoji. Jedva me je i Srbija dopala!" — zapisao je Kapor i u knjizi Od istog pisca) A kakva je ta Srbija i o kojoj je vrsti ljubavi3 reč, vidi se iz Kaporovog teksta "Zadnja pošta — Srbija": "Posle mnogo vremena spavali ste ponovo kao kada ste bili dete. Kakva razlika od košmarnih noći u grmljavini saobraćaja i urlicima sirena po Šeratonima i Hiltonima čiji je miris posteljine uvek isti: bezličan i 'dezinfikovan — samo za vašu upotrebu'. Plahte i jastuci u skromnoj sobi u kojoj ste proveli ovu noć u Srbiji bili su uštirkani, šušketavi i nevini: mirisali su na dunje sa ormana, bosiljak, detinjstvo i mladost, na nešto prisno ušuškano i sveže." Kao i Hari Lajm iz Grinovog (ekranizovanog) romana Treći čovek, i Kapor se ruga Švajcaracima4 koji su, sve živeći u miru i čuvajući i plodeći tuđe pare (za razliku od Italijana, koji su, istina, imali i Bordžije, ali i velike slikare i umetnike, renesansu, itd.) dali ogroman, takoreći nezamenljiv doprinos svetu izumevši — sat sa kukavicom! Izum je, nema šta, dušu dao da mu 'her' Žika Pavlović (igra ga Dragomir Bojanić Gidra) iz drugog dela Ludih godina Zorana Čalića (film "Došlo doba da se ljubav proba"), vodoinstalaterskim papagajkama, stručno i suptilno, zavrne šiju, a to isto učiniće i balkanski špijun Ilija Čvorović, doduše, golim rukama umesto običnim, zarđalim kleštima.
 
Ali, gde god putovao, Kapor se uvek umnožava u nekoliko stvaralačkih likova, od kojih se za prevlast bori više njih: u slikara, koji bi da u velikim svetskim galerijama i muzejima prstima dodirne hrapave površine slike, da oseti onu centrifugu vremena, da udahne miris izvitrelog terpentina i da bar ponešto od onoga što je video naslika ili nacrta, i da time ilustruje bilo svoje, bilo tuđe knjige; u novinara reportera — koji bi da putuje i putuje, da upozna(je) zemlje, ljude i njihove navike i, na kraju, u pisca — koji bi da u prolaznom otkrije večno i neprolazno, da od svega sačini zanimljivu, lepršavu i pitku priču.5
 
Emotivni i mentalni prtljag putopisca, kaže se, nikada nije isti pri ulasku u jednu zemlju i pri izlasku iz nje, mada putovati odavno znači — gubiti iluzije. Svoje zapise, impresije i putopise sa putovanja po svetu, od kojih poneki, posigurno, mogu ući u vrh neke imaginarne antologije srpskih putopisa(ca), Kapor je objavio u knjizi Skitam i pričam (Znanje, Zagreb, 21982), u poglavljima Sentimentalno putovanje i Markiz de S. A. D. Rečju, imamo li na umu tematsko-motivsko bogatstvo njegove proze i toponimiju koju ona 'pokriva', Kapor nije samo srpski nego i — svetski pisac. Svetski čovek, svakako. Razumljivo, ovakav stav ne izvodi se samo iz hronotopa Kaporove proze, koji stalno fluktuira, već je on književno-aksiološki stav, imanentno, unutarnje svoj stvo Kaporove umetnosti pripovedanja.
 
Menjajući se iz knjige u knjigu da bi uglavnom ostao isti, svoj i prepoznatljiv — dosledno pišući jednu vrstu žanrovski teško odredive, hibridne (Draško Ređep bi rekao — neuporedive) proze, tragajući za žanrovskim integralom, Kapor je u svoje celokupno književno i publicističko delo ugradio i sastojke autentičnog putopisa jer putopisnih reminiscencija ima u mnogih njegovim knjigama — u romanima Zoe6 (1978), Knjiga žalbi (1984), Konte (2003), Zelena čoja Montenegra (1992, 21999, 32006), u Eldoradu (2005), u knjigama priča, feljtona (malih7 ogleda, kako ih autor zove). A kao putopisac, Kapor se ne da zavesti zovom lažljivih sirena i plaćenih globtrotera čije (putopisne) knjige vrve geografskim (pejzažnim) pikanterijama, posnim, bedekerski napabirčenim činjenicama, suvom drenovinom hronoloških i istorijskih bukvara za naivne i budale. Od takvih putopisa, sve i kad se iz njih ponešto i može naučiti, juče su korisnije i pouzdanije bile fotografije, a danas — kamere, jer takvi putopisci na putovanju jedino angažuju čulo vida i, eventualno, sluha, a mozak i intelekt kao da zaborave kod kuće. Tu ponekad ima i dragocenih činjenica, ali se iz svega vidi da je putopisac čovek male kulture i da ne zna, da nema dara da to faktografsko filtrira onim nezamenjivim, ličnim pečatom. Suprotno od toga, Kapor je fasciniran ljudskim pejzažima, više enterijerima nego eksterijerima, pričom o mentalitetu, navikama, kulturnim i civilizacijskim slikama, koje svedoče o povesti ljudske duše u vremenu. Staze, lica i predeli u Kaporovim putopisima premeravaju se njegovom ličnom biografijom i koliko širokim (unekoliko i opštim) toliko i ekskluzivističkim probranim mestima iz piščeve lektire, citatima, preudešenim citatima i autocitatnošću, replikama iz "semtimentalnog vaspitanja". I kada čitaočevoj znatiželji nudi reportažne slike s mnogobrojnih putovanja, a nudi ih jer ovde je ipak reč o putopisima, Kapor to uvek čini u brzim, letimičnim, panoramskim snimcima, fokusirajući se redovno na lični doživljaj kakvoga grada,8 na ljudske sudbine i na jezik. Kaporov umetnički postupak (karakterističan ne samo za ovu knjigu nego i za njegovu celokupnu prozu) možda bismo (rizikujući) najlakše opisali njegovim rečima iz crtice "Manekeni" (knjiga Skitam i pričam, ciklus "Beograd je ipak Beograd"): "Sedeo sam slučajno na jednoj modnoj reviji, okružen poslovnim ljudima i ocvalim ljubiteljkama lepog odevanja. Oni su gledali modele, ja — manekene. Oni noge — ja glave. Oni glave — ja oči. Oni oči — ja iza očiju!"

Uz to što je putopis kroz biografiju, knjiga je i (neupotrebljivo, razume se) uputstvo kako se piše putopis. U uvodnom poglavlju istog naslova ("Kako se piše putopis"), Kapor na svoj elokventan i neponovljivo obešenjački način kaže da je začetak svakog (mini) putopisa u razglednicama koje iz sveta šaljemo bližnjima, a one koje taj odgovor ne zadovoljava autor upućuje na knjigu "Kako se pravi roman" znamenitog španskog mislioca, pesnika (tragičnog osećanja sveta i života) i izgnanika Migela de Unamuna ("A sad mislim da je najbolji način da se napravi taj roman ako ispričam kako ga treba napraviti... Trebalo bi izmisliti, najpre, središnji lik koji bi, naravno, bio ja sam... U svoj bih roman stavio uspomene sa svojih putovanja, govorio bih o Gentu i o Ženevi i o Veneciji i o Firenci...") Kapor smatra da su Kazanovini Memoari "idealan putopis od jedne do druge ljubavi". A dok nas vodi kroz predele, gradove (Pariz, London, Rim, Moskva, Kazablanka, Sidnej, Dubai, najpoznatije svetske galerije, restorane, kafee, ateljee najboljih slikara ("Pipnuo sam prstom prašnjavu Rubensovu paletu u njegovom ateljeu u Antverpenu"), esejizirajući o onome što je video, čuo i doživeo u svojim mladim i zrelim godinama, on, već u sedamdesetoj, dok sedi u malom bifeu, u "Konobi", kaže: "Muka mi je od putovanja. Naročito od onih koja me očekuju. Sem ove 'Konobe', ovog stola, pogleda na komadić travnjaka i na čašu crvenog vina, svet mi je više nego dosadan", nastavljajući: "Mogu mirno da kažem, nagledao sam se i njega i njegovih čudesa. Kako od svega toga napraviti niz poglavlja nekog putopisa kad ti događaji nemaju nikakve veze jedan s drugim, mada su, možda, deo uzbudljive avanture putovanja ka tački na kojoj prestaje pamćenje." Iz istih, poetičkih razloga, Kapor se rado opominje Putovanja po mojoj sobi (1749), čiji je autor Gzavije de Mestr (Xavier de Maistre)9 svoje delo pisao pod uticajem Sentimentalnog putovanja Lorensa Sterna. Kao i za Gzavijea, i za Kapora, koji se već gadi dalekih putovanja i opštih mesta, opisivanje predmeta i stvari koje nas okružuju — pravi je izazov, i on se odmah baca na pisanje sage o "staroj, tučanoj, kitnjastoj 'kraljici peći' koju sam kupio kod jednog starog staretinara one zime kada je u Beogradu često nestajalo struje..." U epiloškom tekstu "O Beogradu" iz čudesne knjige Magija Beograda (2008), Kapor piše: "S druge strane, u Beogradu ako zimi nećeš da se smrzavaš, moraš da imaš najmanje pet-šest vrsta grejanja. Kakvo bogatstvo imaginacije! Kad nestane struje, Beograđani uključuju nafta-peći. Nema li nafte, upaliće plinske grejalice! Nestane li plina na tržištu, tu su nam termoakumulacione peći. Srećom, nismo porušili ni kaljeve, a u podrumu ostalo nešto uglja i drva iz boljih vremena... U kuhinji nam šporet zvani 'fijaker' (keva ni za živu glavu nije htela da se odvoji od njega), a na tavanu, za svaki slučaj, zlu ne trebalo, čuvamo i staru bubnjaru, iz okupacije, koja se loži piljevinom i raznim otpacima, a može i novinama! Sakupljaćemo gajbice po pijacama, ali se nećemo smrzavati niti se na milost i nemilost prepustiti samo jednoj vrsti grejanja."10
 
Ali, bilo kako bilo, ne zavaravajte se. Kaporu nije do toga da vas vodi po svetu, uzgred ga plastično opisujući, nije mu do putopisa nego do (auto)biografije putopisca i naratora, do prijatelja (Boro Drašković, Radoš Kalajić, Jovan Rašković, Paja Barbulović, Radovan Karadžić, Mario Faneli...), do onoga što on zove "geografija ljubavi", do priče, do naracije, dakle. ("Samo da preguram ove lude sedamdesete, pa da se smirim. Ponovo da ne putujem nigde, sedim u kuhinji sa bocom vina, sjeničkim sirom i kao krv crvenim paradajzom na kome se tope krupna zrna soli i čekam da mi neko ponovo pošalje razglednicu pomoću koje će mi se kredenac u kujni pretvoriti u Notr-Dam", piše on u priči "Umetnost s nogu".) Da je to tako, lako ćemo se uveriti iz možda i "najputopisnijeg" poglavlja ("Put kojim se ide samo jednom") ove, po mnogo čemu izuzetne Kaporove knjige. I tako, ne znajući šta će tamo otkriti, Kapor najzad dolazi do krajnjeg cilja svojih mnogobrojnih potucanja po svetu, do "beskrajne pučine trga Džema el Fna iz četrnaestog veka, u gradu Marakešu". To je, u stvari, trg pogubljenja "na kojem su mnogi nesrećnici imali randevu sa smrću pred radoznalom svetinom koja je uživala u javnim smaknućima". Iza uvodne rečenice — "Čitavog života bavio sam se književnošću i verovao da znam dosta o tome ali najzad, na trgu Džema el Fna, u Marakešu, dobio sam najvažniju lekciju o umetnosti pripovedanja" — Kapor pripoveda kako, tačno u pet po podne, na taj trg dolazi mršavi starac u dugoj, pomalo pohabanoj galabiji boje pustinjskog peska: "On je pripovedač. Nikoga ne poziva da mu priđe i da ga sluša. On jednostavno postoji kao živa knjiga.11 Uskoro mu prilazi jedan, pa drugi, pa treći čovek. Tada počinje da pripoveda dubokim baritonom, bliskim basu. Slušalaca je sve više i više; za manje od petnaestak minuta Pripovedač je okružen sa tri živa prstena. Ne razumem ni reči od onoga što govori na arapskom, ali pratim sadržaj pripovedanja po očima i licima onih koji ga slušaju. Ona su ponekad tužna, ponekad ushićena, a s vremena na vreme, preko njih preleti i osmeh. Mahom, to je očigledno sirotinja, ali željna umetnosti pripovedanja koja je večna. I danas, evo baš ovog marokanskog sumraka, usred svemoćne vladavine elektronike i kompjutera koji kontrolišu sve živo i mrtvo, na trgu Džema el Fna, jedan ljudski glas pobeđuje čitavu modernu civilizaciju i njena tehnološka čuda, pričajući svoju priču kao pre hiljadu godina — živi potomak književnosti pre one pisane. Taj čovek uliva nadu da posao pripovedača nije uzaludan, niti da može ikada biti pobeđen bilo kojim izumom."
 
Napisana i objavljena 2005. godine, ova putopisna crtica, koja je u stvari Kaporova filozofija umetnosti pripovedanja, daleko prevazilazeći "godinu, mesto, predeo i vreme" nastanka, stvorena je u odbranu i slavu usmene književnosti, a u maniru mudrih, drevnih priča iz Hiljadu i jedne noći, možda i kao skriveni omaž danas pomalo nepravedno zaboravljenim majstorima živog (usmenog) pripovedanja kakvi su bili Ćamil Sijarić i Zuko Džumhur, koji su spisateljski zanat učili u senci Šeherezadinih priča, kojima se odlaže naš „opoziv iz života". I, opet, nimalo slučaj no, već zakonito, takvu priču danas je mogao da napiše samo Momo Kapor, čij i "sluh za tajne stvari" odjekuje i drevnošću uprkos mnogo hvaljenoj urbanoj mitologiji ovoga pisca.
 
Branko Stojanović

___________

01 U svojoj, prema svedočenju samog pisca, prvoj objavljenoj priči "Čudo se događa Bel Amiju", spominje se Kamijevo "Leto". ("Nikada u životu neće doznati [Bel Ami — BS] da je bio tako blizu rešenju svih svojih zagonetki. Da sam bio blizu, doviknuo bih mu da okrene stranicu sa 'Putopisom po gradovima bez prošlosti', tamo bi našao sve. Ali nisam bio tamo. Sedeo sam sa Pufkom koga je hvatalo očajanje ")
02 Neposredno posle Kaporove smrti (3. mart 2010), isti izdavač (Knjiga-komerc) objavio je drugo izdanje ove knjige.
03 "Čudna je naša ljubav prema Srbiji. Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i žučnih svađa koje se završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti. Ima u toj ljubavi i odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na mladalačke jade, pune nežnosti i suza", piše Kapor.
04 U prvoj rečenici "Drugog pisma iz Švajcarske", Dučić je napisao da Ženeva nema dušu. Na tu rečenicu skreće pažnju Vladimir Gvozden u studiji Jovan Dučić putopisac: Ogled iz imagologije (Svetovi, Novi Sad, 2003, str. 65—66). "Duša grada " su, prema Dučiću, "'priče koje ga okružuju, mitovi koji ga podupiru', ono što je 'izgrađeno u mašti i duši'. Gradovi su plod 'unutrašnje istine', proizvod 'stvaralačke duše'"
05 Ono što je u romanu Konte (Beograd 62003) formulisao istoričar umetnosti Niko Kažanegra: "Čitav moj život bio je, u stvari, dugo putovanje ka ljepoti" kao da je stalo i Kaporovo narativno i estetsko "vjeruju".
06 "Pešačeći i dalje po Njujorku bez ikakvog drugog cilja osim da utaži radoznalost, Arsen (Lero — B. S.) je neprestano mislio na to kako je jedan ljudski život nedovoljan da podmiri glad koju oseća svim nervima uznemirenim nestrpljivošću da sve dodirne, omiriše, vidi, čuje, okusi i zapamti.", zapisao je Kapor.
07 Mali su samo jer su kratki, a najbolji među njima su veliki i značajni.
08 Ili, kako bi rekao Milisav Savić u predgovoru knjizi Najlepše priče Moma Kapora (Prosveta, Beograd 2001, str. 7): "Lepa priča je, po Kaporu, priča o gradovima, licima i stvarima kojih više nema ili koji to nisu više kao što su bili. Lepa priča je sentimentalno putovanje u prošlost. O onome 'nekad' koje je uvek lepše kad se uporedi sa 'sad'."
09 "Poduzeo sam i izvršio putovanje od četrdeset dva dana oko moje sobe. Zbog zanimljivih opažanja, koja sam učinio, i neprekidnog užitka, što sam ga osećao putujući, zbog izvesnosti da će biti korisno, odlučio sam se da to objavim. Srce mi oseća neizrecivo zadovoljstvo, kad mislim na bezbroj nesretnika, kojima dajem zajamčeno sredstvo protiv dosade, sredstvo za ublaženje bolova, od kojih trpe. Užitak, koji nalazimo putujući po svojoj sobi, zaštićen od brižne zavisti ljudi; on je nezavisan od novca", piše Gzavije.
10 Momo Kapor, Magija Beograda, Knjiga-komerc, Beograd 2008, str. 379—380.
11 Asocijacija: Rej Bredberi: Farenhajt 451.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:45:34 pm
**

MOMO KAPOR
PISAC I SLIKAR

Nema danas srpskog pisca koji je kod publike toliko omiljen koliko je omiljen Momčilo Kapor. U mom naraštaju jedino su Branka Ćopića i Desanku Maksimović ljudi toliko voleli. Od kelnera do generala, od taksista do naučnika, od domaćica do balerina, od đaka do profesora svi čitaju Momu Kapora. Dok je postojala Jugoslavija, uz Srbe i Bosance podjednako su ga čitali i Hrvati i Makedonci. Tiraži njegovih knjiga iznosili su i nekoliko stotina hiljada primeraka. Svi koji su čitali novine, nedeljnike za muškarce i žene, čitali su Momu Kapora. U vreme međunarodne blokade Srbije, on je 123 nedelje u Politici objavljivao svoje zapise o ljudskoj i srpskoj svakodnevici, koje su pratile stotine hiljada čitalaca. Darom da sve što vidi i čuje pretvori u priču, da obično učini poetičnim duhom i maštom, prkosom i hrabrošću, Momo Kapor je vidao žive rane svojih savremenika na kraju XX veka, za sve najkraćeg, za Srbe najdužeg veka.

Neki "teški", "s duplim dnom", "ozbiljni" i preozbiljni, "značajni" i samoznačajni pisci, i oni stari i ovi mladi, nadmoćno, ironično, komotno, često i zavidno, nazivaju Kapora "lakim" i "zabavnim" piscem, potcenjujući zanimljivost kao prvo pripovedačko svojstvo svake dobre proze, a upravo tom zanimljivošću i aktuelnošću odlikuje se Kaporova proza. Oni ne uviđaju da je nastupilo doba kada čitaoci dele pisce na dosadne i zanimljive i da oni zanimljivi, u koje se uvršćuje Momo Kapor, u sadašnjoj TV masovnoj kulturi — nekulturi, održavaju nešto čitalaca knjiga, kojih je sve manje i manje. Na sreću, Kapor nije samo zanimljiv pripovedač; on je tematski i u izrazu svestran, senzibilan, maštovit, lucidan pisac široke kulture, zadivljujuće opservacijske moći, kultivisanog stila i ubedljivog gradskog jezika.

Pre no što sam pročitao ijednu stranicu i video ijedan crtež Mome Kapora, čuo sam njegov jektavi, uzletni, brđanski smeh. Dogodilo se to u šestoj deceniji prošloga veka u Klubu književnika, gde su večeravali i zabavljali se, izvodili svoje supruge ili zavodili glumice i balerine priznati i uspešni pisci i umetnici, funkcioneri — komunistički snobovi, dva — tri partizanska generala crnogorske zavičajnosti, diplomate i špijuni, domaći i strani. Božica i ja sedeli smo s Milanom Bogdanovićem, Olgom i Tasom Mladenović kada je u ekskluzivnoj tišini elitnog restorana zajektao smeh koji je prekinuo tiho i uvek zanimljivo pripovedanje Milana Bogdanovića, predsednika Udruženja književnika Srbije i upravnika Narodnog pozorišta: s grupicom mladih i lepih dama, stupio je u restoran lep, glavat, malo pognut mladić u farmerkama i sportskoj košulji. Spazio je Tasu i prišao mu s veselim osmehom da se pozdrave i poljube. Onda je Olgi i Božici s naklonom poljubio ruku, a s Milanom i sa mnom se učtivo rukovao. Kada nas je napustio, zasmejan nekim svojim vicem, upitao sam Tasu:  "Ko ti je ovaj?" "Momo Kapor. Zar ga ne poznaješ? Talentovan i simpatičan." Da je talentovan potvrdio je i Milan Bogdanović, koji ga, najverovatnije, nije čitao, jer njemu nije bilo neophodno da nečiju darovitost utvrđuje čitanjem njegovog rukopisa. Kapor je sedeo nekoliko stolova dalje od našeg stola, i za vreme duge večere zabavljao i zasmejavao svoje gošće, koje su ga horski pratile svojim veseljem. Tada, i potom kada bih u Klubu ili u Knez - Mihailovoj sreo vedrog i razdraganog Momu Kapora, pomislio bih: zbog čega je taj mladić u modernoj odeći, džinsu, koji raznoraznim zanimljivim tekstovima puni novine i nedeljnike, tako vedar i veseo? Možda se on oseća duhovno nadmoćnim nad našom surovom i tegobnom stvarnošću; možda je zaljubljen; možda je, prosto, srećan što je živ? Bilo je to doba kada sam s karakternom sklonošću da sumnjam u svaki optimizam počeo da sumnjam u ljudsku sreću i srećnu budućnost čovečanstva.

Kada sam kasnije malo bolje upoznao Momu, shvatio sam: on zbog svoje pitomosti i dobrote daruje ljude vedrinom i smehom da im razvedri sure dane; on se duhovitošću, ironijom i samoironijom bori protiv osećanja neslobode, teskobe, laži, licemerja, mrzovolje. Momo Kapor duhovitošću, ljubaznošću, šarmom, "srcem na reveru", zavodi i osvaja ljude, i mlade i stare, i lepe i ružne, pesnike i udbovce, slikare i stjuardese, činovnike i trgovce, hohštaplere i lopove u Klubu književnika, "Mažestiku", Gradskoj kafani; dakle, sve koje bi na ulici sreo i gde god bi seo, ko bi mu došao u kuću i atelje, kome bi gost bio, on je šarmirao, veselio, osvajao, razastirao vedrinu, duševnost, lepotu drugarstva, toplinu prijateljstva i ljubavi... Ali kada bismo ostali sami i započeli razgovor o neizvesnosti našeg zanata i ljudskoj sudbini u našem vremenu i na našem tlu, Momu Kapora bi poplavila zamišljenost i melanholija, pa sam zaključio da je on čovek s više lica: jedno za svet, drugo za kuću — za Ljiljanu i prijatelje, treće za sebe u samoći. Ne poznajem savremenika koji od Mome Kapora ima više prijatelja i prijateljica, koji toliko muškaraca i žena smatra svojim prijateljima i prijateljicama, iz svih staleža i svakojakih svojstava. Ta činjenica mnogo govori o njegovom karakteru: obuzet je nekom ispolinskom žudnjom za ljubavlju. Na njegovu sreću, Ljiljana, u koju je zasvagda zaljubljen, to na pravi način razume. Da li taj pisac i slikar, živeći i u svetu zlih, nespokojnih, zavidljivih, pakosnih, inferiornih, neostvarenih ljudi — nekog mrzi ili prezire? Pitao sam se više puta i uvideo: on skriva mržnju; retko je i razblaženo ispoljava, i to samo prema podlacima i zločiniteljima; u stvari, takve više prezire no što ih mrzi. Prema njima se najčešće odnosi sa sarkazmom i podsmehom. Momu Kapora odlikuje i izvesna nekritičnost prema ljudima, tolerancija prema nedarovitima, beznačajnima, svakojakim prevarantima čiji moral i vrednosti relativizuje, a koji ga opsedaju sa svih strana. S tim velikodušnim svojstvima, uz simpatije i ljubavi koje ima, Momo Kapor bi mogao da bude i srećan čovek. Ali on je odveć mudar da bi bio srećan što je omiljen čovek i popularan pisac. Često sam na Kaporovoj vedrini video neku senku: kao na plućima koja su tuberkulozna. Ne puši taj čovek toliko što voli nikotinsku drogu, ne radi strasnički i neumorno, ne pije viski i belo vino koliko voli da pije, a nije pijanac, zato što je u njegovoj duši sve usklađeno, postojano, spokojno. On je u biću umetnik i ne može da bude spokojan i duže uveren da je vredno ono što piše i slika. Nikad nisam čuo Momu da se hvali napisanom knjigom i naslikanim platnom; on hoće da se pohvali samo motivom, temom, idejom za knjigu ili sliku. Najčešće se hvali Ljiljanom, prijateljima, unukom Lukom, svojim čamcem na Savi, svojim uživanjem na Adi, koja mu je od poslednjeg rata zamenila more, Dubrovnik, Primošten Jove Raškovića...

Kako je sazdan takav čovek? Nasledio je osobine ili su ga stvorile prilike, život koji je živeo? Može li se odgonetnuti i saznati ono što se ne zna o toj ekstrovertnoj ličnosti, zapitao sam se kada sam krajem novembra 2002. godine, na Anin zahtev, odlučio da skiciram portret Mome Kapora, za knjigu Pisci moga veka, poričući odluku da se ne bavim živima, znajući da njima nijedna pohvala nije dovoljna i da im je svaka primedba neprijatna.

Odlučujem da se suprotstavim oholom potcenjivanju Mome Kapora, savršeno svestan suvišnosti tog napora, i da intervjuišem i svog pisca Momu Kapora.

S Božicom i blokom otišao sam na večeru kod Ljiljane i Mome, a u predsoblju su nas, kao i uvek, presrele njegove slike — savski i adski motivi u čijem je središtu lepo, sneno lice mlade žene — njegove Ljiljane. Dok je Ljiljana pripremala večeru, ja sam ga uz viski bez leda saslušavao i zapisivao ono što o njemu nisam znao.

Trinaestog aprila 1941. godine Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu... Dečak je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao; prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka, koja ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je "jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom". Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti.—

U Mominoj biografiji ne može da se prećuti njegovo školovanje, tipično za "neobične" sudbine i umetničke karijere. Osnovnu školu završio je u Sarajevu, gimnaziju je učio u Beogradu, odakle je isteran zbog neopravdanih izostanaka i jedanaest jedinica. Uz sukob sa školom i profesorima, tekao je i sukob sa strogim ocem, što je snažno obeležilo njegovo odrastanje i razvio u njemu nagon za slobodom i samostalnošću. Vratio se u Sarajevo da završi gimnaziju, da druguje s piscima, slikarima i glumcima i u svojoj šesnaestoj godini piše likovne kritike u listu Oslobođenje. Oduševljavaju ga pesnici Slobodan Marković, Branko Radičević Mačista, slikari Voja Dimitrijević i Risimović; fasciniraju ga "veliki starci" — doktor Neđo Zec, Hamzo Humo, pisac, profesor Vlada Jokanović i kritičar Niko Milićević, za čije kafanske stolove seda kao njihov unuk i pomno sluša i pamti njihova pripovedanja, iskustva, zgode i šale. Tu je zasvagda zavoleo kafanu, kao mesto na kome se najprijatnije živi, lako saznaju ljudi, uči život. U društvu tih sarajevskih noćobdija i vinopija, Momo Kapor završava prvi kurs domaće boemije, koji će kasnije, sa Zukom Džumhurom, slikarima, glumcima i pesnicima, da usavršava u beogradskoj Skadarliji, na Terazijama i Čuburi. U Sarajevu je napisao prvu priču, "Kraljevske zveri", i prvu radio dramu u književnosti Bosne i Hercegovine toga doba.

Po završetku gimnazije vraća se u Beograd i upisuje se na Akademiju likovne umetnosti, u klasu Nedeljka Gvozdenovića. Prva slika, ne slučajno, bila je — autoportret. Pravi ilustracije za list Čičak, piše likovne kritike za novine koje nisu imale značajnijeg kritičara od jednog studenta, a na konkursu za mlade slikare, čiji je predsednik žirija bio Mića Popović, proglašen je za najboljeg mladog slikara. Te 1961. otpočinje Momino pobedonosno osvajanje publike — pričama, beleškama, intervjuima, feljtonima. Piše reportaže, vodi radio i televizijske emisije, zadobija publicitet i slavu, osobito u mladim naraštajima koji se tih godina modernizuju i "vesternizuju". Prva objavljena knjiga mu je I druge priče, koju sledi knjiga Hej, nisam ti to pričala.

Apolitičan, svima simpatičan Momo Kapor prvi put se nacionalno i ideološki opredeljuje, zapanjivši konformističku intelektualnu čaršiju: potpisuje "Predlog za razmišljanje", odgovor srpskih pisaca na objavljenu zagrebačku "Deklaraciju o nazivu hrvatskog književnog jezika", kojom ideološki počinju razbijanje jedinstva srpskohrvatskog jezika i hrvatska secesija u Titovoj Jugoslaviji, snažno manifestovana u srbofobiji i antijugoslovenstvu hrvatskog "maspoka" 1971, čiji će istorijski finale biti otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije 1991. godine. Žestoka politička kampanja srpskog političkog vođstva protiv potpisnika "Predloga za razmišljanje", pritisci i pretnje potpisnicima, pokolebali su većinu potpisnika, naročito članova Saveza komunista, ali nisu pokolebali i uplašili "apolitičnog" Momu Kapora. On ne povlači potpis s "Predloga za razmišljanje" i za taj "nacionalistički" čin biva kažnjen zabranom objavljivanja svojih tekstova. Pod pseudonimom, on sedam godina u listu za žensku publiku Bazar piše svoju "kolumnu" "Beleške jedne Ane" i zadobija simpatije ženskog i mladog naroda.

Kaporov prvi roman Foliranti, pripovest o novoj, mladoj generaciji, zaljubljenoj u svet filma, zapadnjačkog života, rokenrola, nailazi na oduševljen prijem kod mlade gradske publike; štampa se u desetinama, potom u stotinama hiljada primeraka u bibloteci "Hit" zagrebačke izdavačke kuće "Znanje". Folirante sledi roman Provincijalac, pustolovna pripovest o mladom novinaru koji ostvaruje san da bude "svoj", ali ne uspeva da prekorači vreme i neumitne zakone razvoja i svog socijalnog tla. Tim romanom Momo Kapor se potvrđuje kao najuspešniji jugoslovenski pisac "urbane proze", postaje autor "kultnih" knjiga mladih gradskih naraštaja. Folirante i Provincijalca slede Ada, beogradski roman, Zoe, roman o albanskoj princezi, Od sedam do tri, roman o činovničkoj sudbini, Una, ljubavni roman, Knjiga žalbi, priče o životnoj realnosti grada, velika, antologijska pripovest Dosije Šlomović, pa izvanredan, po mom mišljenju najbolji Kaporov roman i jedan od najboljih romana srpske književnosti toga doba — Zelena čoja Montenegra, čime se završava "mirnodopska", "urbana" proza Mome Kapora koja ga je učinila najpopularnijim piscem mladih naraštaja čitave Jugoslavije.

Ogroman, zavidan uspeh kod najšire čitalačke publike, kakav je u tom vremenu imao samo Branko Ćopić, ne prate i značajne i jedinstvene pohvale književnih kritičara. Celomudreni kritičari potcenjivački se odnose prema piscu jugoslovenskih bestselera. On im je "lak", "zabavan", "feljtonist"... Ne uviđa se činjenica da su u Beleškama jedne Ane, njegovim junakinjama Ani, Uni, Zoe i protagonistima Foliranata i Provincijalca skicirani prvi moderni "junaci našeg doba", to jest, Mominog doba. Kritičari i teoretičari, savremenici Mome Kapora, u većini neadekvatno vrednuju njegovo stvaralaštvo, u kome su najsvestranije odraženi ljudska i socijalna realnost "novog doba", "nov naraštaj", "nov senzibilitet" srpske i jugoslovenske socijalističke stvarnosti. S blagim kriticizmom, ironijom i čehovljevskom melanholijom, u knjigama Mome Kapora transponovana je živa "istorija ljudi", osobito mladih naraštaja srpskog društva u vremenu njegove najintenzivnije modernizacije i evropeizacije. Momo Kapor je svojim sižeima i protagonistima moderan pisac, iako svojom poetikom nije deklarativno bio i modernistički pisac. On je svoje sadržinske i izražajne nedostatke prekrio i iskupio svojom zadivljujućom svestranošću i plodnošću.

A onda se dogodila velika i tragična prekretnica u bivstvovanju srpskog i svih jugoslovenskih naroda: slovenački, hrvatski, makedonski i muslimanski nacionalisti i secesionisti, uz pomoć Kolove i Genšerove Nemačke, Evropske zajednice, Bušove i Klintonove Amerike, razbili su Jugoslaviju u ime svojih ciljeva, obnovili ustaštvo i islamski fundamentalizam, izazvali međunacionalne i građanske ratove na prostorima Titove države "bratstva i jedinstva". Nastupilo je novo iskušenje za književnu, intelektualnu, stvaralačku misao srpskog jezika: za čiju se ideologiju, koju naciju, kakvu državu, kakvu slobodu i čije pravo i pravdu opredeliti, uz koga stati, čiju sudbinu smatrati svojom? Dilema je bila imperativna: opredeliti se za kapitulaciju pred hrvatskim ustašama i bosanskim mudžahedinima, ili za odbranu srpskog prava na slobodu, identitet i život u srpskoj državi na svojoj teritoriji? Opredeliti se za one kojima se genocidom pretilo pa su bili spremni da se bore i brane ili biti uz one koji su moralno ravnodušni prema sudbini četvrtine svog naroda? Za ljudsku i istorijsku istinu i pravdu ili za propagandnu i televizijsku laž srbofobske ideologije?

Momčilo Kapor se nije kolebao. Stao je na stranu onih koji se bore za opstanak, slobodu i svoja prava; stao je na stranu onih koji stradaju i pate; stao je na stranu svog naroda — ličkog, kordunaškog, banijskog, krajiškog, hercegovačkog, sarajevskog, romanijskog, semberijskog, srpskog naroda. I Momo Kapor je sledio Crnjanskog, opredelio se za Srbiju i zavičaj "zato što je toliko napaćen, što je toliko nesrećan kroz vekove". I on je, kao njegov vršnjak Milovan Danojlić, umni i savesni ispovednik i tragalac za celom istinom o sebi i svom narodu u vremenu njegove istorijske pometnje, velikog stradanja i kazne koju je od međunarodne zajednice podneo za svoje zablude i grehe, saznao "ono što ga je donelo na svet, on je nezamisliv izvan istorije i geografije... I da je kućni prag najviša planina, a rodno tle najtvrđe opredmećenje telesnosti, međa koja se u sebi nosi i nikad ne prekoračuje..." Na tim duhovnim odrednicama Momo Kapor se opredelio za svoj zavičaj i primio njegovu sudbinu kao svoju, jednostavnim, ljudskim nagonom, onim kojim piše i slika. "Tako treba", kako bi rekao Borin Gazda Mladen. Svoj svet i opredeljenje Kapor nije nikad ideološki razjašnjavao ni onima koje je sledio, ni onima koji su ga proglasili nacionalistom. Da ga opet podržim mišljenjem Milovana Danojlića: "Zdravije je biti sa onima koji su prikovani uza stub srama, nego sa onima koji okolo arlauču i bacaju kamenice; sa manjinom smo bliži sebi i svojoj ljudskoj suštini, nego sa samouverenom većinom, koja nema šta da izgubi, sem obraza... Očajanje s poniženim narodom je jedan vid strašne vere u sutrašnjicu; onaj ko je zgažen i popljuvan ugrađen je u nerazorivu konstrukciju istinitosti: primer velikog Nazarećanina na to nas dva hiljadugođa podseća." Citirao sam ovoliko pesnika i danas najsvestranijeg srpskog esejistu Milovana Danojlića ne samo da bih ubedljivije tumačio ponašanje Momčila Kapora u vremenu sudbonosnih iskušenja srpskog naroda već i zato što je Danojlić prvi u svom naraštaju, u knjizi Pustolovina ili ispovest u dva glasa, izvršio psihološku, idejnu i moralnu samoanalizu svoje ambivalencije do punog stasanja i utemeljenja svoje sudbine u sudbinu svog plemena i naroda, a istovremeno i analizu sveta koji je takvu sudbinu uslovio njemu i ljudima njegovog jezika.

Kada se razmišlja o životnom putu Mome Kapora, pored ovih opštih uslovnosti, koje on inače nikad ne racionalizuje, njegovoj ličnosti treba dodati i vernost prijateljima. Prijatelj Jovana Raškovića psihijatra i Radovana Karadžića pesnika, ostao im je prijatelj i kada su oni postali političari i vođe srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Kada su ustaše započele i oružjem da izgone Srbe iz Hrvatske, najavljujući im i drugi genocid, Kapor je kao novinar otišao u Krajinu među pobunjene Srbe da bude svedok, a potom u Hercegovinu i Bosnu gde je buknuo užasan građanski i međunacionalni rat. Tako je on postao drug svim borcima za istinu o velikoj nesreći koja je zadesila srpski, i ne samo srpski, narod na kraju XX veka. Zagrebačka, sarajevska i beogradska čaršija u svojim klubovima, salonima, ateljeima i ekskluzivnim kafanama — začudila se, razgnevila, uvredila i stala da grdi i prezire dotle "svima simpatičnog", "tako šarmantnog", "bestselernog pisca", "melanholičnog zavodnika", "salonskog zabavljača", "meraklijskog uživaoca", "emancipovanog provincijalca", "lirskog slikara", "sjajnog drugara", "velikog šaljivdžiju", "noćobdiju" i "vinopiju" — Momu Kapora. On nije imao razloga da im obrazlaže svoje opredeljenje, njemu je svaka polemika s neistomišljenicima bila i ostala strana.

Momo Kapor je započeo novo stvaralačko razdoblje; "urbanu prozu" smenila je "ratna proza". Ali to nije bila proza militarizma i šovinizma; to je proza o ljudskoj nesreći, patnji, tuzi, podvizima dobrote; proza o ljubavi i smrti. U nekoliko knjiga s tematikom iz vremena građanskog rata i oslobodilačke borbe srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Momo Kapor nije napisao nijednu rečenicu nacionalne i verske mržnje. Ali je prećutao i zločine koje su činili svi u građanskom ratu, i Srbi. Melanholični pripovedač sudbina "običnih ljudi" postao je lirski hroničar nesrećnih ljudi svoga zavičaja i svoga doba. Neprijatelji srpskog naroda i saradnici neprijatelja srpskog naroda, markalski mirotvorci, sienenovski i haški propagandisti, napadali su Momu Kapora kao "srbočetnika" i nacionalistu. Njegovi nekadašnji prijatelji Hrvati i Muslimani prezreli su ga i odrekli ga se, javno se "ispričavajući" što ih je "obmanuo" i "izdao" taj "beogradski fakin"... Ravnodušan prema mrziocima i klevetnicima, Kapor je neumorno, strasno i dosledno pisao svoju istinu o ljudskim sudbinama u istorijskoj tragediji srpskog naroda u poslednjoj deceniji XX veka. O Sarajevu je napisao tri romana: Čuvar adrese, Poslednji let za Sarajevo i Hronika izgubljenog grada. To je jedina trilogija o jednom gradu koju je zabranjeno uneti u taj grad.—

Slede knjige Smrt ne boli, Lep dan za umiranje, Halo Beograd, 011, Istok-Zapad, Od istog pisca, Ivana, Legenda o Taboru, Konte... A između njih biografsko-monografska i esejistička knjiga, jedna od najlucidnijih, najzanimljivijih i najlepših knjiga ovog žanra napisanih pri kraju prošloga veka — Uspomene jednog crtača, u kojoj je iskazan skoro sav Momo Kapor — pisac i slikar u jednom; hroničar likovne kulture svoga doba i biograf svojih značajnih savremenika. To je knjiga istinita, znalačka, topla, tolerantna prema različitostima, otvorena za novo i svaku stvaralačku slobodu. Ni u Uspomenama jednog crtača Kapor nikome i ničemu ne sudi. Sa simpatijama i razumevanjem prikazuje i izražava ono najvrednije i najkarakterističnije o umetnicima i ambijentu u kome žive i stvaraju slikari njegovog doba i oni koje voli.

Momo Kapor ima redak dar za kritičku meru i poštovanje svakog ko to zaslužuje. Moć mu je i otmena skromnost u svemu što radi. Odlikuje ga inteligentna samoironija. Povija se pred manjim i ne prsi se pred višim. Strano mu je svako moralizatorstvo. On je plemenit i velikodušan, gospodstven i galantan čovek. Drugarčina i uljudna boemčina. Gostoljubna kuća Kaporovih je stecište zanimljivih ličnosti svih zanimanja i društvenih slojeva Beograda, Republike Srpske, Crne Gore...

Ivo Andrić mi je govorio za Branka Ćopića da ima "zlatna usta", pa sve što kaže to je duhovito, i ima "zlatnu ruku", pa je sve što i prvi put olovkom napiše književno i darovito. "A zamislite kakav bi Brankov roman bio kada bi ga prepisao nekoliko puta." I Momo Kapor, Hercegovac, kao i veliki Krajišnik Branko Ćopić, ima "zlatna usta" i "zlatnu ruku", pa sve o čemu progovori postaje priča i sve što nacrta i naslika — to je lepota...

Kada bude pročitao ovaj zapis, Momčilo Kapor će se sigurno jektavo, hercegovački nasmejati. Ja neću.

Dobrica Ćosić, decembra 2002.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:45:41 pm
*

UNAPRED ZNAM KRAJ SVAKE PRIČE

Već nekoliko generacija odraslo je uz knjige Mome Kapora. Kuća u kojoj Momo živi sa suprugom Ljiljanom i psom Arčibaldom liči na one iz njegovih priča.

Prepuna slika i drugih sitnica, u kojoj je ujedno i Kaporov atelje, odiše njegovom ličnošću. Podsjeća nas na stare građevinske kuće kakve su na ovim prostorima stvarane, a potom nestajale sa svakim ratom koji nas nije mimoilazio u periodima dužim od jednog ljudskog vijeka.

U takvom ambijentu i veoma prijatnoj domaćoj atmosferi koja vlada u kući Kaporovih, nastao je i ovaj razgovor.

KAPOR: To je suviše lepo i duhovito pitanje. Bilo bi šteta kvariti ga odgovorom.

PULS: Pisac i ilustrator u vašim knjigama dobro se slažu?

KAPOR: Da. S tim što je pisac slabije plaćen od ilustratora.

PULS: Ko su ljudi koji su danas u žiži vašeg umjetničkog interesovanja?

KAPOR: Ne družim se mnogo sa umetnicima, zato što od njih ne mogu da naučim ništa. Svaki od umetnika, ma čim se bavio, živi od toga što potkrada ili, tačnije, krade život. Mnogo mi je dragocenije da razgovaram sa nekim čovekom takozvanog svakodnevnog, običnog zanimanja nego sa nekom istaknutom umetničkom pojavom. Pisci uglavnom govore o sebi a to je dosadno.

Tako da su u žiži mojih umetničkih interesovanja uglavnom poštari, taksisti s kojima razgovaram kad se vozim, piljari, bakali, penzioneri, zatim mladi svet koji ima svoje kućne miljenike, pse, sa kojima svakog dana šetam i po nekoliko sati po noći kod Hrama svetog Save i Narodne biblioteke. U tim dugim šetnjama, kada su svi opušteni, kada niko nije važan, čuju se mnoge divne stvari. Oseti se puls te nove generacije.

Kad sve saberem, u žiži mog umetničkog interesovanja je moj pas Arčibald, zvani Arči, sa kojim provodim najviše vremena od svih Beograđana. Sa njim šetam, sa njim gotovo da i razgovaram. Budući da su te šetnje najčešće i najduže kod Narodne biblioteke, na tom vračarskom platou, gde i stanujem, kada sam sreo jedanput gospodina Milutina Petrovića, upravnika Narodne biblioteke, rekao sam: Gospodine Petrovi"u, da sam proveo ovoliko vremena u vašoj biblioteci koliko ispred nje, bio bih sigurno najnačitaniji srpski pisac, što je sasvim tačno.

Arčibald, inače, kako ga ja zovem, ima strano ime ne zbog toga što sam ja snob, nego zbog toga što nije pristojno davati psima srpska imena. Zamislite da sam mu dao ime Mile ili Buda ili Savo i kad ga zovnem u parku "Mile, dođi ovamo", dođe njih petoro, a kad viknem Arčibalde, dođe samo savetnik američke ambasade.

PULS: Rekli ste: "Dovoljno sam star da me više ništa ne može iznenaditi." Taj pesimizam ne liči na vas?

KAPOR: To i nije pesimizam. Budući da sam ja iz Republike Srpske, tačnije moji preci su iz Hercegovine, a ja sam rođen u Sarajevu, ja sam ono što bi se moglo nazvati fatalistom orijentalnog tipa.

To znači da znam unapred kraj svake priče, ali to me ne ispunjava očajanjem niti destrukcijom, niti bezvoljnošću, nego upravo jednim optimizmom.

Znači, to je samo jedna igra koja nam je suđena da je odigrano. Znači, igramo neko vreme i treba je igrati na najbolji mogući način. Sve ovo što se sada dešava je jedan stari film, jedna stara lekcija iz istorije koju Srbi nisu naučili, budući da su bili loši učenici. Kao i ja, uostalom.

PULS: Pisac i političar su dvije naspramne stvari. Pisac može biti sve, ali političar nikako?

KAPOR: Ima neuspelih pokušaja, uglavnom da pisci budu i političari. Nikad se nisam bavio politikom, ona se bavila sa mnom vrlo često. Jednostavno, to su dva zanata koja imaju različite rokove trajanja. Ako se radi o piscu, knjiga koju on napiše na primer ne mora da bude uspela, može da bude potpuno neuspela. Naći će se jednom, za 50, 100 godina u antikvarnici, gde će je neko kupiti za pet para. Znači, za 50 godina taj pisac će imati odgovornost da li je govorio istinu ili je lagao.

Dok je politika stvar aktuelnog zbivanja i političar nema takvu odgovornost jer za 50 godina ga se niko neće ni setiti, pa čak i ako je bio jedan od najvećih političara. Evo, na primer, sad bilo koga da pitam da li zna kako se zvao predsednik vlade Republike Francuske onog leta kad je Van Gog naslikao suncokrete. Ne znam ni ja, kao ni vi. Znači, važniji su suncokreti Van Goga nego ime tadašnjeg predsednika republike i vlade, jer oni su zaboravljeni, a ti suncokreti su prisutni svakog trenutka u našim životima. Možda je to i najbolji odgovor na odnos politike i umetnosti uopšte.

PULS: Vi ste senator Republike Srpske. Sluša li još neko mišljenja senatora?

KAPOR: Na tom Senatu nikada ništa nisam govorio, jer smatram da tamo ima mnogo pametnih ljudi koji znaju taj državotvorni zanat, koji je i poseban. Kada bi me neko nešto pitao, ja bih mogao da govorim o kulturi, ali ona još nije stigla na red. Republika Srpska je uvek imala prečih stvari.

PULS: U osnivačkoj povelji UNESKO-a nalazi se jedan stav: "Rat se začinje u glavama ljudi i samo se tamo može uistinu sprečavati." Šta onda reći o našim glavama? Još uvijek nama gori kuća, a nismo se snašli da odemo po vodu?

KAPOR: Mislim da se narod kojem pripadamo ponaša najbolje što može. Nemam nikakve primedbe na njegovo ponašanje. U jedno sam siguran, to sam i zapisao. Ratovi uvek počinju najpre rušenjem umetničkih dela. To je jedna vrlo zanimljiva priča za nas koji tamo živimo, ili smo poreklom od tamo, kao ja.

Uzmimo samo grad Sarajevo. Svedočenje jednog mog prijatelja i vršnjaka, neću mu otkriti ime, pošto još živi u Sarajevu, u kojem ne verujem da bi mu to koristilo da se oda, jeste sledeće: Jedna ustaška patrola je 1941. godine upala u njihovu kuću u Pazariću, gde je njegov deda imao jednu ogromnu biblioteku od oko 2.000 knjiga. Rekli su im da spale sve ćirilične knjige. Onda su deca nosila te knjige, spaljivala ih i stavljala pod onaj veliki kazan u kojem se iskuvava veš ili kuva pekmez.

Tu su goreli srpski i ruski klasici, iz Srpske književne zadruge. Budući da je deda mog prijatelja studirao u Austrougarskoj i znao savršeno nemački jezik, on je imao jednu veliku biblioteku na nemačkom koja je ostala, a 1945. godine su morali da spale sve knjige na nemačkom.

Ista porodica je u Sarajevu 1992. godine morala da spali sve knjige srpskih pisaca. Znači, od Ive Andrića, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, koji se izjašnjavao kao srpski pripovedač, knjige koje sam ja napisao, kao i mnoge druge pisce. Znači, tri puta su gorele knjige i o tome se ništa ne zna, a jedna paljena knjiga pred Rajhstagom je još uvek svetski simbol. Neću da vam kažem da su u Zagrebu 1991. godine knjige srpskih pisaca bile bačene na patose knjižara i da su po njima gazili. Tu su bile i moje knjige i knjige Dobrice Ćosića i mnogih mojih prijatelja, beogradskih pisaca.

Jedan čovek se sagnuo i uzeo jedan primerak knjige Dobrice Ćosića. Mislim da je to bila knjiga "Vernik". Izašao je iz knjižare i već po izlasku su ga zaustavila dva policajca u civilu i premlatila. Sve to se dešavalo u ovih nekoliko godina koje spominjemo. Onda je to mnogo stravičnije od paljenja knjiga u Rajhstagu.

Vi znate da je rat u nesrećnoj Bosni počeo najpre kada je srušena bista Branka Ćopića u Bosanskoj Krupi, da se nastavilo razbijanjem mermernog reljefa na obali Drine u Višegradu.

To je bio spomenik posvećen Andriću i mi smo ga obnovili dve-tri godine kasnije. Srušene su biste svih ličnosti kojih su se dokopali, gorele su knjige, a onda su počeli da gore ljudi.

Uvek najpre gori umetnost. To je izgleda toliko važno u ovoj zemlji da se zbog umetnosti može izgubiti glava, što nije slučaj u civilizovanim zemljama, gde je umetnost neka vrsta razbibrige, neka nadgradnja.

Što se tiče mržnje u glavama ljudi, ona je potpuno razumljiva jer se taložila godinama i ona je morala da eksplodira jednog dana.

Zbog toga je Mika Milićević, čuveni usmeni književnik, Sarajevo zvao karakaz, čuveni kazan u kome se to kuvalo, kuvalo, sve dok taj lonac nije eksplodirao i razneo i kuvara i kuhinju, i tu kuću i ulice, i čitav grad. Ne radi se ni o kakvim patološkim momentima nego o jednoj normalnoj ljudskoj mržnji koja se podnosi do izvesne tačke, kada poniženja više ne mogu da se trpe i kada se dogodi to što se dogodi. Jednostavno, to je život.

PULS: Jedan ste od zabranjivanih pisaca i novinara, čak i neki "etalon četnika — početnika" u okviru pisanije, da li i šire?

KAPOR: Nikada nisam imao neki politički koncept niti ideologiju. To me ne zanima. Znate, s kojom god ideologijom da idete u život, on je toliko elastičan da će lako naći dokaze, čak je i Hitler našao dokaze za nacizam, koji je monstruozna ideologija. Ali sam, ipak, dolazio u sukobe  zato što nisam mogao da trpim kad neko laže ili kada je neko smešan, a da ga ja ne opišem. Ljudi su vrlo osetljivi. Oni se najviše boje smeha. Najviše su stradali i uspeli u našoj književnosti satiričari i humoristi.

Ozbiljni pisci su retko išli u zatvor.

Lagao bih vas kada bih rekao da sam mnogo trpeo. Zbog toga što sam ja posrednik dva zanata. Kad me zabrane kao pisca, ja mogu da živim od slikanja. Vreme kada su me zabranjivali bilo je najlepše vreme u mom životu. To je jedno blagosloveno vreme kada se piše, a kada vam skinu zabranu, onda to objavite i svi se zapanje kad ste to napisali.

Hoću da kažem da su me dugo držali na ledu i to je verovatno tajna mog još uvek relativno svežeg izgleda. Klizao sam se godinama po ledu.

PULS: Jednom prilikom rekli ste da osjećate nostalgiju i pomalo neku krivicu prema starim dobrim polupismenim komunistima?

KAPOR: Što više razmišljam o njima, oni mi se sve više sviđaju, to je apsurdno. Oni su me najviše jurili. Mihiz je imao jednu divnu teoriju, on koji je bio najviše proganjan, pored Matije Bećkovića.

On je govorio da nam je predsednik države Josip Broz bio i vladar i operetska ličnost, znači neko ko je voleo bela odela, pušio havanu, nosio zlatnu iglu u kravati, svirao sa dva prsta na belom klaviru, voleo lipicanere, operu, voleo operete Johana Štrausa i bio vojnik austrougarski. Zbog toga je i naše proganjanje bilo hedonističko-amatersko. Znači, treba se čuvati onih vladara koji ne vole žene, ne vole da uče i ne vole da piju. On je to sve voleo i bio blag prema nama.

Tačno je da sam poznavao mnoge vrhunske rukovodioce, komunističke, koji su pravili taj režim i istoriju. Naravno, družio sam se sa njima tek kad bi pali sa vlasti, dok su bili na vlasti — ne. Nisam stigao od drugih.

Jahta Josipa Broza je bila jedna sandukara koja je nekad prevozila banane. Bila je veoma skromna u odnosu na neke koje danas imaju novopečeni milioneri. Hoću da kažem da je ovo neki novi svet pun bogatstva, bržeg sticanja. O tome je najbolje rekao Ivo Andrić. To je nešto najtačnije što sam ja čuo u životu, a glasi: "Dođu vremena kada pametni zašute, budale progovore, a fukare se obogate."

PULS: Da se vratimo vašem književnom stvaralaštvu. Za pisanje romana potrebno je dosta vremena, koncentracije, ali i naročite dokolice. Čega vi od svega toga najviše imate?

KAPOR: Dokolice. Ona mi nadoknađuje talenat koji nemam. Zato sada postoje kapi koje mogu da se kupe u apoteci, zovu se "talentin". Uzmete šest kapi dnevno i odmah ste talentovani.

PULS: Vaša djela odisala su vedrinom, ironijom, humorom. Da li je to bilo zbog trenda ili zato što ste tada na svijet i život gledali drugačije? Pa i vaša posljednja djela su drugačija?

KAPOR: Rat je mnogo pomogao da se uozbiljim, kao i mnogi drugi. Pre rata bio sam jedan tip sa kojim se ja danas ne bih družio. Neki tip koji je uglavnom leteo u prvoj klasi preko okeana, poznavao najbolje restorane, barove i diskoteke u Njujorku, Parizu, Sidneju, Londonu, tip koji je mnogo polagao na to šta će o njemu da napiše kritika, tip koji je promenio mnogo lepih žena, i to u modi, koji je, kao i mnogi Jugosloveni, putovao u druge zemlje da bi se obukao.

Znači, bio sam neko za koga su bile važne neke potpuno sporedne stvari. U ratu, kad vidite prave drame, pravu nesreću, pravi život izbliza bude vas sramota što ste bili takvi i onda, čini mi se, postanete mnogo bolji. Na kraju krajeva, najbolju su monasi. To su najbolji ljudi koje sam ikada sreo u životu i najčistiji. Oni ne poseduju ništa, a to je prvi uslov da se pravi dobra umetnost.

PULS: Gdje je uporište za toliku optimističku energiju kojom zračite u svim svojim razgovorima? Da li možda u činjenici da su često glavne junakinje vaših djela žene?

KAPOR: Verovatno su moji preci krivi. Od svog oca nasledio sam visok pritisak, prezime i slavu, Svetog Jovana. Predaka koji nemaju ništa. Žive ispod planine Viduše.

Ko zna šta sam nasledio. Možda su oni bili takvi jer nisu imali šta da izgube, a mnogo su se nadali i svet im je izgledao kao čudo. Mnogi od tih dedova i pradedova su išli u Ameriku i oni su putovali po mesec dana brodom do Novog kontinenta da tamo rade. Po noći bi izlazili na palubu, zamotali svoj duvan, škiju, u papiriće i pušili. Bilo ih je strah od te ogromne vode jer nisu znali da plivaju.

Stvar se nimalo nije izmenila. Ja letim u Njujork džambo-džetom, gledam to more i imam isti strah. Ne znam da letim. Na istom smo.

PULS: Koliko se vi kao slikar vraćate onome što pamtite od predaka?

KAPOR: Kod mene je vrlo komplikovana situacija s te strane, da sledim zov mojih predaka od kojih niko nije bio slikar, niti su slikari postojali u Hercegovini. Prvi slikar u Hercegovini je moj profesor Nedeljko Gvozdenović, akademik. Dakle, da sledim taj zov, verovatno bih slikao izvor Trebišnjice, brkate Hercegovce i neke planine kao loš Lubarda. Međutim, moj otac je iz Hercegovine, a moja majka je iz stare građanske sarajevske porodice i, kao što vidite, ja slikam predeo moje bake, a sećajući ga se. Sigurno bih znao jednu pesmu koja mi je ključna u životu, a koja glasi:

"Zvone zvona Manasije, Notrdam, Notrdam,
kuda ideš, Tanasije, otkud znam, otkud znam."

PULS: Jedan ste od najtiražnijih pisaca na području bivše Jugoslavije. Kupuje li naš svijet još knjige?

KAPOR: Vidite, budući da je moj izdavač dugo bio u Zagrebu, a to je "Znanje", i da tamo ma mnogo mojih knjiga, jedan zagrebački literarni kritičar, da mu ne pominjem ime, u intervjuu koji je dao ovde, rekao je da je zvanično najčitaniji pisac Ivan Aralica, a tajno Momo Kapor. To je bila najlaskavija ocena mog rada. Međutim, i kad se radilo o bivšoj Jugoslaviji i ovoj sadašnjoj, tajna mojih bestselera je u tome što ja kupujem najveći broj svojih knjiga, poklanjam ih kad idem u goste. Oni su ipak jeftiniji od pristojnih buketa cveća, naravno, još uvek se dobro drže. Biti pisac bestselera znači setiti se anglosaksonske poslovice da je u zemlji slepih, jednooki čovek kralj.

Naime, mi smo vrlo nisko na lestvici naroda koji čitaju, ali ipak se čita, čini mi se više u unutrašnjosti nego u gradovima, gde je zavladao kompjuter koji, navodno, potpuno preti da uništi knjigu kao medij. Mnogi futurolozi kažu da se više neće štampati knjige nego će one biti na disketama, na kompjuteru će da se čita, što se već i dešava. Međutim, nije mi jasno kako će onaj koji želi da pročita neku ljubavnu priču pred spavanje staviti kompjuter na grudi u krevetu, jer još uvek se leži pred spavanje, koliko ja znam. Tako da ja ne verujem u to.

Naravno, raspad Jugoslavije je suzio tržište knjiga na pojedine regione, pa je Igor Mandić predložio da se ja ponovo štampam na hrvatskom i prevodim na hrvatski. To nije ništa, ako me još budu prevodili na bošnjački, biću vrlo preveden pisac.

PULS: Kako dunavski alas gleda na "Dalas" i druge satelitske TV-okupacije?

KAPOR: Razgovarao sam sa Nikitom Mihalkovim 1994. godine u Beogradu i sprijateljio se s njim. Razgovarali smo dok smo mogli, dok izvesna količina pića nije prešla razumnu meru.

Pitao sam ga: Nikita, da li si primetio da su američki filmovi svi isti?

Uvek beli policajac ima crnog policajca za ortaka i jure riđeg kriminalca i uvek belom oduzmu značku i revolver jer je prekoračio ovlašćenja, ali on nađe ubicu i oženi se advokaticom, koja je inače bila protiv njega. Ona je na kraju pomogla da ispliva iz toga. A Nikita mi je uzvratio: "Jesi li primetio da nema američkog filma u kojem ne pogine bar sto ljudi, izrešeta ih neko, dolete u vazduh sa automobilom, padnu kroz prozor u reku."

I kaže Nikita: "Niko ljude ne ožali, niti zna ko im je majka, imaju li sestru. Niti kako se zovu. Svi izginu kao da to uopšte nije važno."

"A", kaže, pre 150 godina jedan student u Petrogradu ubio je jednu babu i o tome napiše knjigu jedan pisac, i onda se pišu disertacije o tome da li je student imao pravo da ubije nekorisnu babu ili nije. Eto, u tome je razlika između nas i njih. Zapad misli kako da živi, a mi mislimo zašto živeti."

PULS: Na stranicama kulturnih rubrika dolazi do pomjeranja. Sada su u vrhu tih strana filmske i video-produkcije, ispred knjiga, slika?

KAPOR: Nikad se ne bunim protiv nekog vremena niti protiv nečega što je takvo kakvo je, što je činjenica. Ništa ne uspeva bez razloga i ništa ne propada bez razloga. Ja sam samo tip koji pripada drugoj civilizaciji. Ponosim se tim i ponašam se u okviru toga. Na primer, ja pišem za "Večernje novosti" i moje kolege kolumnisti su najpre svoje tekstove slali teleksom iz kuće kad ih napišu. Međutim, sada ih već šalju i-mejlom preko Interneta. Kod mene još uvek dolazi kurir po tekst. Onda sednemo, popričamo o vremenu, bolesnima, životu, popijemo. Onda on uzme moj tekst i odnese. Kao u srednjem veku.

Kad me pitaju da li mislim da prođem na kompjuter, ja kažem ne. ja mislim da pređem na olovku, sa mašine na kojoj kucam sa dva prsta.

Poznavao sa Ivu Andrića. Imao sam tu privilegiju da ponekad dolazim kod njega. Uzeo sam tu privilegiju da nikad ne pišem o tim susretima kao ostali. On je pisao naliv-perom u sveske, a naš zemljak Branko Ćopić pisao je olovkom, takođe u teku, kako je on zvao. Imao je i gumicu, to je tada bio primitivni kompjuter.

Kada su jednog italijanskog novinara nagovarali da pređe na kompjuter i objašnjavali mu njegove prednosti, govoreći da se mnogo brže uradi na kompjuteru, on im je rekao: "Ja se nigde ne žurim."

Kad su mu rekli da greške može da ispravi jednim pritiskom dugmeta, on je rekao: "Ja nikad ne grešim." To je savršeno tačno. Svako piše u onom ritu u kojem razmišlja.

Možda smo sad dotakli jednu temu koja je interesantna za vaše čitaoce, a to je odnos sprava za pisanje sa pisanjem i svetom koji opisuju. To vam izgleda ovako. Lakše ćete me razumeti ako vam ispričam da je moj prvi čamac na Savi bio na vesla i da sam ja veslao polako uz obalu, čuo šum vetra u granju, video svakoga ko peca na obali, video svaku ribu koja iskače iz vode. Kasnije sam jedrio. To je isto jedna bešumna tehnika plovidbe. Isto sam video obale, samo malo brže kad je vetar. Kasnije sam kupio motor od 10 "konja" i ljudi su mi brže promicali i nisam mogao s njima da razgovaram, samo da im doviknem nešto. Sada vidim na Savi puno glisera, u kojima čovek ne može da radi ništa sem da se drži za neku polugu da ne padne u vodu. Ne može da puši jer se cigareta gasi na vetru. Znači, to je potpuno drugi pogled na svet.

Znači, ti koji voze glisere vide reku i svet drukčije nego alas koji vesla i puzi, i mili uz maticu reke. Isto je i sa kompjuterom. Branko Ćopić i Ivo Andrić videli su svet sa olovkom ili Ivo Andrić nešto brže sa naliv-perom nego oni koji su pisali na pergamentu guščijim perom. Ja sam video brže svet od njih kucajući sa dva prsta na mašini, a oni koji pišu na kompjuteru imaju potpuno drugu predstavu o svetu. Oni ne ispisuju stranicu nego ekran.

Kad su me učili da pišem na kompjuteru i ostavili u jednoj sobi, našli su me kako piljim u ekran. Pitali su me šta radim, šta pišem. Rekao sam im da čekam da počne serija na drugom programu. Šta bih drugo očekivao od ekrana nego neku glupu seriju. Preći ću na kompjuter kada neko napiše nešto slično "Ratu i miru", a da je to napisao na kompjuteru.

PULS: U novinarstvu ste od svoje 16. godine. Zavidite li onima koji tek počinju da se bave ovim poslom?

KAPOR: Ne, uopšte. Novinarstvo se potpuno izmenilo, verovatno nabolje. Neću da se mešam u to. Istakao bih novinare pisce, tipa mojih uzora, koji su imali svoj stubac ili svoju stranu jednom nedeljno, gde su oni pisali šta im se dešava, kako oni vide svet. Danas se novinarstvo svelo na vesti. To i jeste pravo novinarstvo, ono jeste anonimno, ono je agencijsko, ono se ne potpisuje, ono je elektronsko i kompjutersko. Ali novine, one se pročitaju i bacaju, ili se njima operu prozori.

PULS: Književne nagrade su kod nas više konvencija nego literarna vrijednost. Da li su vas upravo zbog toga one zaobilazile?

KAPOR: Nije pristojno da govorim loše o nagradama jer ih nisam dobijao. Voleo bih da jesam, ali nisam. Međutim, nagrade su, bilo kakve, jedna vrlo korisna i dobra stvar za pisca. Pisci žive vrlo teško. Jedva sastavljaju kraj s krajem i dobro je kad dobiju bilo kakvu nagradu i kad se obrati pažnja na njihov rad.

Izgleda da sam se ja loše ponašao pa me je ove godine ponovo zaobišla AVNOJ-eva nagrada, možda će ove godine da mi daju "Sedmojulsku". Postoji jedna tajanstvena nagrada, to je nagrada "Dučićevih večeri poezije" u Trebinju. Nijedan od dobitnika nije saznao koliki je iznos te nagrade. Kad pesnik dobije na sceni u koverti tu nagradu, odmah je pruži gradonačelniku Trebinja, koji obično sedi u prvom redu, i daje mu se za ratnu siročad, što je potpuno u redu.

PULS: Da li je ijedna od tih nagrada koje su vama poznate izdržala probu vremena?

KAPOR: Svaka od tih nagrada imala je, naravno, svoje greške, ali mislim da je NIN-ova nagrada izdržala vreme i zadržala ugled, za koju sam voleo da je dobijem, a nikad nisam. Verovatno je i neću dobiti jer ću već biti klasik kad dođe red na mene, a klasiku ne trebaju nagrade. To je nagrada koja nije politička i nije vezana ni za kakav datum i, naravno, Njegoševa nagrada, oko koje se uvek lome koplja, koja je sad stigla u prave ruke kod Matije Bećkovića, koji je zakoniti naslednik Petra Petrovića Njegoša.

PULS: Da li Pale ili ono što se sada zove Srpsko Sarajevo mogu biti kompenzacija za ono Sarajevo iz kojeg je potekao i vaš "Poslednji let iz Sarajeva"?

KAPOR: Nikad. To je isto kao kad bi Beograd pripao marsovcima, a Mali Mokri Lug i Batajnica ostali u srpskim rukama. Lepo je što je ostalo makar nešto, samo kad bi se iz Lukavice videla brda iznad Sarajeva, bilo bi dovoljno da se ne vidi. Sarajevo nije grad. Ono je metafora, ono je više od toga. Ono je simbol, ali ono je oteto. Što kaže jedan čovek: "Ubi me s penkalom."

PULS: Eks-Juga. Je li ostao ko od drugara s kojim se viđate ili bar telefonom čujete. Da li je i tu štednja impulsa?

KAPOR: To je jedna tužna priča. Mnogo se družim sa Sarajlijama. Oni su izbeglice i oni žive po Beogradu i raznim drugim mestima. Kada se vidimo, mi govorimo o Sarajevu sa nostalgijom, sa malim bolom, povređujući sami sebi sopstveno rame. Oni su za mene najdragoceniji trag Sarajeva. Oni pamte i njihove čuvene gradske lepotice, melodiju uz koju smo igrali, sve mirise, gustinu magle, vrhove dolina na koje smo se penjali.

Tako da je lepo i to što je ostalo od Sarajeva, jer Sarajevo se razvejalo po svetu i svako je odneo neko svoje malo Sarajevo u Kanadu, Novi Zeland, Dansku... Sarajevo je jedan tragičan grad, a tragični gradovi porađaju veliku umetnost.

PULS: Koja vas je ličnost, a poznajete ih mnogo, impresionirala?

KAPOR: Svaki živ čovek me impresionira, prvo svojom snagom da izdrži, da se bori, da osnuje svoj dom, da odneguje decu, da pobedi vreme. Svaka priča najobičnijeg čoveka je prava drama pred kojom sam ja zadivljen.

Ova rat je bio herojski, bio je etnički, građanski, civilizacijski, verski, ali u svim tim velikim istorijskim kretanjima, kad se ona pogledaju, meni su najvažnije i najtragičnije sitne drame ljudi koji su napustili gradove sa najlon kesom u rukama.

PULS: Za vas kažu da ste uspješan čovjek. Vaše riječi to ne potvrđuju?

KAPOR: Uspeh je kategorija koja me nikad nije zanimala. Nisam merio šta je uspeh, da li masovni pad ukusa.

PULS: Dokolica Mome Kapora, ako je ima?

KAPOR: Trudim se da postignem dokolicu. Ako sam napravio neki uspeh u životu, to je da imam mnogo slobodnog vremena. Prvo da nemam šefa, od kojeg to slobodno vreme zavisi. Drugo da raspolažem potpuno vremenom, koje mogu da poklonim bližnjima, sebi, sporednim stvarima. Iz dokolice se rađa umetnost. Ne možete vi da budete užurbani sa pejdžerom i dva mobilna telefona i da razmišljate o suštini života dok oni zvone.

Potpuno sam izvan toga.

PULS: Osjećate li vi teret starosti, one duhovne ili biološke?

KAPOR: Biološke. Duh nikada ne stari, ali se još uvek zapanjim kad ustrčim na četvrti sprat i zadišem se ili pokušam da nešto preskočim, a ne mogu. Onda osećam da sam strašno star. Rođen sam 1937. godine, ali u ovom trenutku sigurno imam 270 godina. Dok su drugi živeli svoj jedan život, ja sam živeo najmanje osam. Dovoljno je da živite u dve umetnosti, pisanju i slikanju, to su dva odvojena života. Pored toga, oduvek sam bio radoznao. Voleo sam da vidim mnogo stvari i jurio sam na sve strane.

PULS: Gde ćete na more, da li negde mimo Crne Gore?

KAPOR: Posljednjih godina ne idem u Crnu Goru, sem kad imam neki posao, iz jednostavnog razloga što tamo postoji teror druženja. Crnogorci su strašno gostoljubivi. Kad izađem iz mog hotela i sednem ispred da pročitam novine i pijem jutarnju kafu, odmah ih dođe 10 i dođe još 10 lozovača sa drugih stolova, jer ja sam neka vrsta crnogorskog pisca, pošto sa jedini napisao roman o knjazu Nikoli. I, naravno, počne neizbežna priča o politici. U jednom trenutku pogledam na sat i vidim da je pet popodne, a ja popio 15 ili 20 lozovača.

Zbog toga ja idem u Grčku. Pošto meni nije potreban odmor, ja ni od čega nisam umoran, tamo odlazim i čitavo leto slikam.

PULS: Vaša poruka čitaocima "Glasa srpskog"?

KAPOR: Jonesko je govorio "Ja nisam poštar da prenosim poruke. Jedino što bih želeo da im kažem da svrate ponekad u knjižaru i doznaju više o meni iz knjiga koje su objavljene u njihovom gradu i "Glasu srpskom", koji mi je pružao podršku i štampao vrlo teške i komplikovane knjige u ovim još težim vremenima.


PISCI

PULS: Nimalo poetično ne govorite o svom umjetničkom radu, ali ni o političkom angažovanju?

KAPOR: Da. Treba demistifikovati zanimanja. Pisci, kao i drugi umetnici, skloni su da od toga prave velike mistifikacije. Slikarski posao je veoma sličan stolarskom ili obućarskom. Kad su Milorada Živanovića, velikog glumca, zapitkivali da li je video gostovanja teatra Nacional France Popiler ili Stanislavskog, on se jednom naljutio i rekao: "Šta imam da gledam! Jesi li nekad video nekog šustera da ide da gleda drugog kako pravi cipele?"

Hoću da kažem da pravi umetnici nisu nikad ni pravili nikakve mistifikacije. Pisma Antona Pavloviča Čehova u poslednjoj knjizi njegovih sabranih dela puna su tekstova tamo gde mu nisu platili da traži još 13 rubalja i 16 kopjejki koje su mu dužni. U jednom pismu čak kaže: "Ovakvih priča mogu da napišem nedeljno i po desetak, samo kad bi mi ih platili." Uz to ne govori o umetnosti, nego o honoraru. To mi se veoma sviđa. Uvek mi je sumnjivo kad neko piše za istoriju i kad daju izjave koje su upućene Olimpu, a ne svakodnevnom životu. Umetnost je jednostavna stvar, naravno za profesionalce. Amateri su skloni da izmišljaju čuda oko toga, zato što nisu sigurni u svom poslu. Mi koji smo vaspitani od malih nogu i učili za to, mi smo već dresirani da pravimo umetnička dela.


SARAJEVO

Gradovi ostaju, ljudi se menjaju. Ko zna, jednoga dana i Sarajevo će možda promeniti svoje sadržaje. To je vrlo značajan grad, koji se ne može ubiti na taj način i ne može se iz njega odstraniti to tkivo srpsko koje mu je davalo jednu neverovatno dragocenu vrednost. Međutim, jedino je utešno to što je manje od Srba ostalo Hrvata. To je jednostavno preskupa igračka koju su dobili da se igraju neka primitivna deca iz nekih divljih plemena koji nisu imali plemenite gradove i ni to pretvaraju u divlja gnezda. Tako se i ponašaju.

Ne verujem u budućnost gradova u kojima je na zverski način ubijeno toliko ljudi. Ne mislim u bici za njih nego onih koji su ubijeni siledžijski, bedno u poniženjima, po zatvorima, javnim kućama, privatnim robijašnicama. Sarajevo će morati da prođe jedno iskupljenje da bi ponovo bilo čisto. Sarajevo koje sam voleo je u mojim knjigama, a ono što je preostalo neka im je alal.


NOVINARSTVO

Novinarstvo za koje sam ja vezan je sporo, prisno, udobno kao neka stara fotelja ili papuče na koje ste se navikli. Novine su jedan razgovor sa čitaocem i dokaz da naš mentalitet još uvek nije u tom ubrzanju da od novina pravi samo hitnu informaciju, nego da još uvek traži jedan razgovor.

Novine su kod nas više ritual nego informacija.

Volim u provincijskim gradovima subotu i nedjelju ujutro kad izađu ljudi u proleće, sednu za astale na sveže polivenu zemlju, naruče kafu ili rakiju i počnu da čitaju. Po novinama se već zna kojoj vrsti pripadaju. Intelektualci, naravno, čitaju NIN i lepo ga je videti u nečijim rukama ili "Politiku", koja je tradicionalno štivo na kojem smo svi manje-više naučili da čitamo. Onda je čoveku drago da piše u tim novinama koje zatekne u nečijim rukama.

Autor: Neda Simić, 06.03.2010

POSLJEDNI INTREVJU MOME KAPORA GLASU SRPSKE | Objavljeno u "Glasu srpskom" 1999. godina | Glas Srpske (http://www.glassrpske.com/vijest/9/kultura/36242/lat/Posljednjni-intervju-Mome-Kapora-Glasu-Srpske-Unaprijed-znam-kraj-svake-price.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:45:49 pm
*
Momo Kapor o pamćenju, lepom pitanju, strastima i smrti


JOŠ NISAM BIO MRTAV I BEO

Moji motori rade podjednako — i na ljubav i na mržnju. Svaki pisac mora da bude na strani svog naroda, pa makar taj narod i ne bio u pravu: držim se tog pravila, jer smatram da je moj narod i te kako u pravu

Momo Kapor je slikar, novinar, pisac bestselera biblioteke "Hit" zagrebačkog "Znanja". Jedan je od retkih pisaca koji je imao sreću da proputuje svet, vidi sve njegove lepote i zla, a nakon toga tvrdi da je ovde, u Srbiji, najlepše, najbolje... Svestan je činjenice da mu mnogi ne veruju, i zbog toga malo razočaran podseća na "bludnu" majku koja svojoj kćeri govori "da su svi muškarci isti, da uvek hoće samo jedno".

Njegov roman "Lep dan za umiranje" izazvao je, nakon dodele NIN-ove nagrade, mnoge književne kritičare da se izjasne ne samo o romanu koji je napisao, već i da, kako je to običaj u Srbiji, kažu nešto više i o "ideološkom liku i ženi" autora. Momo Kapor nije ove godine dobio nagradu koju je želeo, ali je zato dobio nagradu "Todor - Toša Manojlović" u Zrenjaninu.

Vaš roman "Lep dan za umiranje" proglašen je za "knjigu opasnu po život".

■ Sam život je takođe opasan po život!

U toku rata svađala sam se s američkim pilotima i s Vama zato što ste mi jednom rekli "da je rat prirodna pojava"... Da li su to stvarno bili lepi dani za umiranje?

■ Suviše lepo pitanje da bih ga kvario odgovorom.

Napisali ste već novi roman?

■ To je "Čuvar adrese", završna knjiga "Sarajevske trilogije" koju sam radio poslednjih deset godina. U ovom trenutku za taj projekat zainteresovalo se više izdavača. To je, inače, prva trilogija u istoriji tog nesrećnog grada u kojem sam rođen i u koji mi je već više od četvrt veka zabranjen ulazak. Najpre su me gonili komunisti, a zatim islamisti. Vraćam im ljubavlju za taj grad, jer on će se pamtiti po meni, ne po njima.

Da li se i dalje osećate kao Oliver Tvist srpske književnosti? Ponovo niste dobili NIN-ovu nagradu.

■ Slagao bih vas kada bih vam rekao da nisam želeo tu nagradu. Ali bih vas još više slagao kada bih vam rekao da se čitavog života nisam pripremao da ne dobijem nagrade i da me takve stvari ne pogađaju... Sudeći po poslednjim prikazima mojih knjiga, počeće i da biju po ulicama, a važno je da još ne biju.

Nekada su Vas strasno voleli, sada Vas neki strasno mrze...

■ Više sam zahvalan onima koji me mrze, nego onima koji me vole. Ovi prvi pomažu mi da ostanem u odličnoj formi, dok me ovi drugi uljuljkuju u osećanju da sam navodno uspešan. Moji motori rade podjednako i na ljubav i na mržnju.

Ideološku? Zašto u srpskoj književnosti ima toliko ideologije?

■ Znate, jedanput sam pitao jednog umnog starog pisca zbog čega su gotovo svi pisci u našoj istoriji bili istovremeno i narodni tribuni, poslanici, ministri, a u naše vreme direktori i glavni urednici, da ne pominjem sva ostala unosna zanimanja. Odgovorio mi je da je to zbog toga što Srbi najbolje znaju koliko malo u Srbiji vredi sama umetnost. Pravi umetnici skapavali su od tuberkuloze i gladi, uglavnom kao korektori beogradskih štamparija, ili umirali po tavanima i podrumima.

Da li se nešto izmenilo?

■ Danas su mnogi umetnici imućni. Poneki, čak, vrlo bogati. Cvrčak je pobedio vrednog mrava. Lafonten se zeznuo.

Da li je tačno da ste predloženi za člana Srpske akademije nauka i umetnosti?

■ Nemam pojma... Ali, ja sam već akademik. Član sam Akademije umetnosti i nauka Republike Srpske. Po svojoj vokaciji, najviše bi mi odgovaralo da budem član vojne akademije.

Šta biste predavali na vojnoj akademiji? Kreativno pisanje?

■ Ratno novinarstvo! Jedan sam, naime, od retkih ratnih reportera iz krajeva "s drugu stranu Drine" koji je još živ. Uz to, za vreme ovog poslednjeg rata pisao sam sve vreme u listu "Vojska", zvaničnom glasilu Vojske Jugoslavije. Za to vreme bio sam sigurno najprevođeniji srpski pisac, prevođeniji i od mog prijatelja Milorada Pavića, jer su taj list na 19 jezika prevodile generalštapske službe 19 zemalja koje su nas napale.

Rekli ste da se "proza trudi da bude ekstravagantna i nasilna" i da je "lepota kazivanja gotovo zaboravljena". Nalazite da je pisanje u "Vojsci" lepo kazivanje"?

■ Ne znam da li ste možda čitali ratne reportaže Ernesta Hemingveja iz Prvog i Drugog svetskog rata... Ili knjige "Kaput" i "Kožu" Kurčija Malapartea, da ne pominjem Marloove reportaže iz španskog rata i Kine. Šta mislite, da li one zadovoljavaju najviši kriterijum u pisanju proze? Ne moram da idem toliko daleko da bih spominjao knjige Antoana de Sent Egziperija "Ratni pilot", a ovde imamo jednog rasnog proznog pisca, odličnog ratnog reportera koji se zove Nebojša Jevrić, koji je direktan naslednik Miodraga Bulatovića u prozi.

Da li ste Vi čitali "Uličnu revoluciju" Knuta Hamsuna? Ne plašite li se da će Vam čitaoci vraćati knjige?

■ Bio sam na strani svog naroda... Ivo Andrić kome verujem napisao je da "svaki pisac mora da bude na strani svog naroda, pa makar taj narod i ne bio u pravu". Držim se tog pravila, jer smatram da je moj narod i te kako u pravu. To što me ne voli jedan deo Beograda, smatram čistim komplimentom.

U Srbiji, ako se prisetimo, one koje mnogo vole, skraćuju za glavu...

■ To je ubistvo iz ljubavi! Što je svirepije, to je ljubav jača i intenzivnija!

Šta ako i Vama počnu da "iskazuju tako ljubav"?

■ Ne bih im preporučio.

Zašto?

■ Ima onih koji bi se osvetili i njihovoj deci. Ali, što kaže Rajko Petrov Nogo: "Osevapio bi se onaj ko bi me ubio".

Vi kao da volite smrt?

■ Ne znam. Još nisam bio mrtav i beo.
 
Olivera Đurđević | 30.03.2000. | Glas javnosti (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/03/31/srpski/I00033001.shtm)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:45:57 pm
*

LAKI PISAC U TEŠKOJ ZEMLJI


      (http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Momcilo_Momo_Kapor_Laki_pisac_u_teskoj_zemlji.jpg)

Momo Kapor, slikar i književnik

Postajem, izgleda, pisac sve kraćeg i kraćeg romana; uskoro ću ostati bez reči. Da sam bio mudar, ne bih nikada napisao ništa drugo u životu, sem potpisa na slikama

Njegove knjige se vole i čitaju, na njegovim književnim večerima nema onih koji se drže ozbiljno kao učesnici nekog bankarskog skupa. Pred njegovim slikama nema posetilaca koji liče na glumce zatečene u nerazumljivom komadu. U zemlji u kojoj je ludilo pri ruci poput uslužnog kelnera u skupom restoranu, Momo Kapor (63) deluje kao čuvar rasutih vrednosti jednog vremena spram kojeg ovo današnje deluje nemilo prazno.
      
Za jedan glas izmakla je Kaporu ovogodišnja NIN-ova nagrada za roman godine. "Lep dan za umiranje", to je naziv njegovog poslednjeg romana, počinje rečenicom koja deluje kao autorova želja da odmah otvori karte:
      
"Veruje se da u času kada umire, čoveku čitav njegov život, u jednom blesku, proleće kroz glavu."
      
I zato se čini neminovnim da u ovom razgovoru krenemo od tog početka. Kapor objašnjava:
      
■ To je roman čiji se čitav sadržaj, njegova cela priča i ars-poetika, nalaze u toj prvoj rečenici, baš kao kod starih pripovedača, na primer kod Čehova, koji je u svakoj prvoj rečenici imao celu priču. Ovo je potpuno novi tip romana koji sam zbog te prve rečenice nazvao: roman trenutak. U taj roman ulazi, dakle, bez ikakve hronologije sve što nam se desilo u životu u obliku mozaičke, rasute forme.      
    
Znači li to da možemo govoriti o novom tipu kratkog romana kod nas?
      
■ Oduvek me je strasno zanimao kratki roman, ta čini mi se, najteža književna forma. U mojoj glavi nalazi se čitava biblioteka kratkih romana gde su Volterov "Kandid", "Smrt u Veneciji" i "Tonio Kreger" Tomasa Mana, "Pad" Kamija, "Ćutanje mora" Verkora i svakako "Ljudi govore" Rastka Petrovića... da ne nabrajam dalje. Ali, uvek kada bih seo da napišem idealan kratak roman od samo stotinak strana, zaustavio bih se da udahnem vazduh negde na 350. strani. Ovo je, dakle, prvi put da sam uspeo da se zaustavim na 120 stranica. Postajem, izgleda, pisac sve kraćeg i kraćeg romana; uskoro ću ostati bez reči.      
    
Izgleda da je tu vašu novu formu kratkog romana dobro shvatio i Vladimir Dimitrijević, izdavač iz Lozane, koji je pre nekoliko meseci u NIN-u rekao da će povratak romanu biti povratak priči na način kako to vi radite...
      
■ Moj prijatelj i izdavač Vladimir Dimitrijević i ja već nekoliko godina razgovaramo noćima o jednom tipu zaboravljene proze, tačnije, o dobroti koja se nekada osećala u starovremenskim pripovestima. Ta dobrota je već odavno nestala; proza se trudi da bude ekstravagantna i nasilna. Lepota kazivanja je gotovo zaboravljena.
      
Ovo zlo koje nas je zadesilo sručivši nam se na glave, samo je posledica pedesetogodišnje estetike ružnog. Činila su nam se zanimljivim izložena đubrišta na bijenalima u Veneciji, pacovi sa okrvavljenim njuškama, unakažene i deformisane figure, žice i otpaci... A sada, kao da nam se čitava ta istorija Moderne sručila negde odozgo na glave, raskomadala dečija tela, porušila lepa, skladna zdanja s početka veka, srušila mostove, zagadila zemlju... To je, izgleda, cena naše nekadašnje ljubavi ka pop-artu, Raušenbergu, Albertu Buriju, Fontani, Vorholu... Sada ih imamo ovde u Beogradu i još raščišćavamo posledice njihove estetike zla.    
      
Na ovo pitanje odgovarate kao slikar, a postavljeno je književniku?
      
■ Čini mi se da sve što se događa u savremenoj istoriji započinje kao po pravilu uvek u slikarstvu. Socijalizam nije srušen onda kada je uveden višepartijski sistem, nego 1951. godine kada je Petar Lubarda u Ulusovoj galeriji na Terazijama prvi put izložio svoje predivne čudne slike iz ciklusa "Bitka na Vučjem dolu", raskrstivši jednom zauvek sa dogmatskim slikarstvom socijalističkog realizma. Iskre njegovog genijalnog slikarskog duha tinjale su gotovo četiri decenije da bi se pretvorile u raskošni vatromet. Ruska revolucija nije počela 1917. godine, već onog dana kada je Kazimir Maljevič naslikao svoj "Beli kvadrat na beloj osnovi". Ne mogu da iz sebe odstranim slikara, jer mi je to zanat, jer slikam od svoje četvrte godine. Da sam bio mudar, ne bih nikada napisao ništa drugo u životu, sem potpisa na slikama.
      
Pošto niste bili mudri stekli ste reputaciju lakog pisca, a niko se nije tako duhovito poigravao sa tom definicijom sebe, kao vi sami...
      
■ Znate, ovo je jedna teška zemlja. Oni koji vladaju književnošću, tačnije, oni koji su čuvari literarnih dveri, uglavnom cene pisce po ozbiljnosti dosade u njihovim delima. Jedan ugledni kritičar u svoje vreme obrazložio je zbog čega nisam dobio jednu od tadašnjih NIN-ovih nagrada, rekavši da je moj roman suviše lako pisan. Kod njega ne bi prošao ni Volfgang Amadeus Mocart, ali bi svakako bio nagrađen Salijeri koji je bio težak i ozbiljan kompozitor i koji je mrzeo Mocarta jer je lako stvarao.
      
Kada postavim sebi pitanje: da li da zauzmem više mesto u srpskoj književnosti i da se pri tom smrtno dosađujem glumeći klasika, ili da pišem o onome što znam i što sam video prateći svoju vokaciju (ma kakva ona bila), krvotok i metabolizam, tačnije, da se dobro osećam dok to radim, biram uvek ovu drugu varijantu. Više volim, naime, da bazam po svetu sa rukama u džepovima ili da grickam semenke od suncokreta, nego da po Knez Mihailovoj šetam kao pokretni bronzani spomenik.
      
Ovih dana ste dobili nagradu za moderan senzibilitet u umetnosti koja nosi ime čuvenog simboliste između dva rata, Todora Manojlovića. Dobili ste je posle Miodraga B. Protića, Miodraga Pavlovića, Milorada Pavića...

■ To je lepa, možda ne toliko važna i popularna, ali veoma draga nagrada onima koji se bave umetnošću, pokušavajući da otkriju neke nove puteve u njoj. Sa tom nagradom sam, 1956. godine, kao mladić od 19 godina na prvoj godini beogradske Likovne akademije, sedeo i pio čaj u kafeu hotela "Vojvodina", svrativši jedne zime u Zrenjanin. U potpuno praznoj kafani prišao mi je jedan starac prilično siromašnog izgleda sa dugačkim ručno pletenim šalom oko vrata i počeli smo razgovor o slikarstvu. Ja sam se, mladalački neumereno, hvalisao svojim znanjima o Đorđiju de Kiriku, sve dok mi on ne reče da je još 1922. godinu u Rimu pisao o njegovom metafizičkom slikarstvu i da je drugovao sa njim u kafeu "Greko" u Via kondoti. Bio je to Todor Manojlović, čuveni pesnik, simbolista, koji je najveći deo života proveo po Evropi, a u to vreme živeo proskribovan od svog grada, sa sestrom u porodičnoj kući. I eto, posle 44 godine, pošto sam napisao veliko poglavlje o Todoru Manojloviću u knjizi "Uspomene jednog crtača", ovaj divni starac namignuo mi je kroz sumorno sive oblake sa neba i šeretski se osmehnuo na moj siroti položaj lakog pisca.
      
Matija Bećković tvrdi da ste svojom hrabrošću s početka devedesetih zapravo zabili prste u oči beogradskoj salonskoj čaršiji koja od vas nikako nije očekivala da se tako bezrezervno stavite na stranu svog naroda...

■ U romanu "Lep dan za umiranje" pokušao sam da objasnim i taj slučaj. Često me, naime, neki novinari pitaju kako je moguće da ja koji sam u Zagrebu imao uglednog izdavača (HIT- Znanje), koji me je, po njihovom mišljenju, stvorio kao pisca, odem da se iz čista mira lomatam po krajiškim i hercegovačkim brdima sa divljim Kurdima i ostavim svu tu blagodet i slavu, ugledne prijatelje i još ljupkije prijateljice...

U svakom slučaju, izgleda da sam bio predviđen za kolaboracionistu, verovatno zbog mog prilično dekadentnog izgleda i blaziranog ponašanja, pa je mnoge razočaralo što sam izabrao stranu svojih hercegovačkih predaka. Nisam se ni u jednom trenutku pokajao zbog toga izbora koji i danas plaćam visokom cenom u svetu takozvanih urbanih Srba.
      
Koja je to cena?

■ Ne primaju me više u bolje beogradske kuće i police sa knjigama. Od početka rata u Krajini i Bosni, zbog svog drugovanja sa pokojnim doktorom Jovanom Raškovićem i Radovanom Karadžićem, nisam pozvan ni na jedan diplomatski prijem, što sam shvatio kao veliko olakšanje i nagradu. U tu cenu ulazi takođe i to što mi strani ambasadori više ne šalju po kuririma vizirani pasoš, kao nekada, a mene, opet, mrzi i ponižava da čekam po redovima da bih bilo gde išao da potrošim svoje pare, koje, uostalom, i nemam.
      
Svet je tako postao zatvoren za mene, ali srećom, dugo sam se smucao po njemu i video sve kontinente - ništa naročito, verujte. Spremam se već dugo da otputujem u daleki Zemun, koji je, inače, najbolje mesto u Evropi da se uhvati autobus za Beograd.

Radmila Stanković | 27.01.2000. | NIN (http://www.nin.co.rs/2000-01/27/11317.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:46:04 pm
*
Momo Kapor, književnik i slikar


PONOSAN ŠTO JOŠ OD 1967. IMAM SERTIFIKAT DA SAM SRPSKI NACIONALISTA

Poznatog slikara i književnika, Momu Kapora, koji za sebe kaže da ima sertifikat srpskog nacionaliste više od tri decenije, zatekli smo u njegovoj kući na Vračaru, s četkicom u rukama, upravo je završavao najnoviju sliku.

Na opasku da ga dugo nije bilo u javnosti, Momo Kapor kaže:

■ Lepo je sto ste to zapazili jer ja to nisam primetio. Imam u sebi urodjeno osecanje za jednu vrstu strategije tzv. pojavljivanja u javnosti. Ne valja koristiti svaku priliku koja se umetniku pruza da govori o bilo cemu samo da bi ga bilo u medijima ili da bi mu izlazila slika. Tako, on najpre dosadi svojoj publici ako ga ima suvise, a sto je najgore i samome sebi. Nema tog coveka koji moze 365 dana da govori o sebi, a da se ne ponavlja, ili da bi bio sveziji, ne laze o sebi. Zato, najlepse je vreme kada me nema nigde. Evo, kao sada kada ste me zatekli kako slikam na miru ili branim taj svoj mir od telefona, ljudi koji vam otimaju sate od zivota koje bi trebalo upotrebiti na pametniji nacin.

Sta trenutno radite?

■ Dakle, ovo je jedno lepo vreme kada covek moze mirno da razmislja o liniji, plavoj boji, o lepoti zene. Za to vam je potrebno vremena. Ne da bi se slika naslikala, nego da bi se ona na taj nacin izivela. To zahteva poseban nacin zivota. Pomalo monaski i asketski, osecanje da imate beskrajno mnogo vremena pred sobom i da cete zavrsiti onako kako je gospod Bog odlucio da to bude. Daleko od politike, a kada ukljucite televizor, tu slavinu mrznje, sujete, ambicija, vi na to gledate kao na neki svet iz naucne fantastike gde su svi poludeli.
      
Da li pisete nesto novo?
      
■ Najblagoslovenije vreme mog zivota je ono izmedju dve knjige, koje traje oko godinu dana. U tom periodu se vracam slikarstvu koje je moje osnovno zanimanje. Posle romana "Konte", koji se i dalje nalazi na bestseler listama, zavrsio sam novu knjigu "Samac" koja ce izace na jesen za sajam knjiga. To je roman o jednom satiricaru u penziji koji razmislja o tome kako je prestala satira i kako je ona umrla na nase oci jer niko na nju ne obraca paznju kao u vreme kada se zbog nje mogla izgubiti glava.

Koliko Vas sve ovo sto se srpskom narodu dogadja boli i kao coveka i umetnika? U jednom interjvuu ste rekli da je ovo zapravo vreme izdaje.

■ Tacno, ali pored svega toga ja imam neku cudnu nadu u dubini svog bica koje mi ne dozvoljava da se prepustim beznadju, ocajanju, crnim mislima. Ne da mi suvise znacaja akterima ovog danasnjeg doba koji se vrte tu na sceni, kao one lutke na konopcima, koje drzi neko nevidljiv u toj svemirskoj kutiji. Mozda nekih devet staraca neke trilateralne komisije na nekom ostrvu, bas kao u romanima Roberta Ladlama. Dakle, sve ovo sto se ovde desava vidim kao jedno pozoriste, istina, ponekad krvavo, puno nesrece i bola, ali jedno pozoriste koje ce ta publika, nad kojoj se vrsi eksperiment, dakle narod, nadziveti. Oni se menjaju na tim pozorisnim daskama, skupstinama, plenumima, proglasavajuci svaki datum svoga ucesca istorijskim.

Istina, vlast se menja, ali posledice ostaju. Srbi se opet, ko zna koji put, bore za opstanak.
      
■ Mi se neprekidno borimo za nas opstanak. Pogledajte sve imperije koje su vladale i koje su istrulele i nestale s lica zemlje. Otomanska imperija je zavrsila kao bolesnik i austrougarska koja je mislila da ce da traje hiljadu godina. Imperija boljsevika je napravila Berlinski zid. Stajao sam ispred njega mesec dana pre nego sto je pao i nisam verovao da ce on ikada biti srusen. Popeo sam svoju zenu na taj zid kada je jedan reflektor s ruske strane odmah uperen u nju, brzo smo je sklonili s zida da je ne upucaju. I ovi su mislili kada su dosli na vlast 5. oktobra 2000. da ce trajati najmanje 100 godina. A sta se desilo? Taj rezim je najbrze i propao u istoriji sveta, za samo tri godine. Kamo srece da je tom brzinom propao Titov rezim, vec bismo ziveli u blagostanju.
      
Zasto se jedino u Srbiji pojam nacionalizam izjednacava sa srpskim fasizmom, laznim patriotizmom, pa cak i kriminalom?

■ To je vec dugo nasa specijalnost. Nikome ne smeta sto skoro u svakom americkom filmu, a i kada udjete u bilo koju njihovu ustanovu, stoji zastava SAD. Da stoji kod nas - bio bi to izraz najveceg nacionalizma. Mi smo zemlja bez icega, zastave, himne, grba. To je stara prica. Radi se o sukobu dve vrste Srba koji traje oduvek, samo menja oblike. Srbi su se od pamtiveka delili. Prvo na one koji su za Karadjordjevice, koji su bili za put ka istoku, Rusiji, i Obrenovice koji su bili okrenuti ka zapadu. Oni su i ubijali jedni druge. Podela je pre Drugog svetskog rata bila na one koji piju "lajfertovo" i one koji piju "bajlonijevo" pivo, onda na cetnike i partizane, zatim na rojaliste i republikance, dalje na one koji citaju "Borbu" i koji citaju "Politiku", mada su im urednici bili u istim komitetima, zatim na "zvezdase" i "partizanovce", ta podela traje i danas, iako su u njihovim upravama sedeli generali obavestajnih sluzbi policije. Ta podela se nesto ranije prosirila na patriote i izdajnike, a sada na mondijaliste i patriote, odnosno nacionaliste. Mondijalisti su gladni sveta. Radi se o provincijalcima ili osobama koje su zahvaljujuci tome sto su mondijalisti, dobili izlazne vize u zapadni svet. Oni su tek tada videli prvi put dobar hotel ili su prvi put uopste seli u avion. Zbog toga su poceli da peziru svoje poreklo i ove druge koji su vezani za svoje korene, zaboravljajuci na straru izreku "Sto su koreni dublji, grane drveta su blize nebu".

Gde ste Vi u toj prici?

■ Ja imam sertifikat da sam srpski nacionalista. To sam dobio najpre od komunista. Citava prica je pocela 1967. godine, kada sam se ni kriv ni duzan nasao u epicentru politickih zbivanja tako sto sam dosao na Skupstinu Udruzenja knjizevnika Srbije, gde se  otpisivao dokument "Predlog za razmisljanje". Neposredno pre toga u Zagrebu je potpisana deklaracija o polozaju hrvatskog jezika i pravopisa. Tu akciju je predvodio Miroslav Krleza, a u njoj su ucestvovali poznati hrvatski pisci iz tog vremena. Onda smo mi odlucili da za Srbe u Hrvatskoj trazimo nista vise od kulturne autonomije. Upravo ono sto je mnogo godina kasnije trazio Jovan Raskovic. Ako se odvajaju jezici, onda Srbi, koji su se nasli u Hrvatskoj, moraju da imaju pravo na svoj jezik, pismo, skole, udzbenike, negovanje tradicije. Krenula je jedna ubitacna kampanja protiv nas 43-oje koji smo to potpisali, a onda je pocelo povlacenje potpisa. Necu da pominjem njihova imena, neki vise nisu medju zivima, tek ostalo je samo 12 nepovucenih potpisa, medju kojima je bio i moj. Bilo je zahteva da nas uhapse. Onda je moj stric koji je tada bio narodni poslanik u skupstini, Cedo Kapor, poceo da vice na mene da hitno povucem potpis. Sledeceg jutra je iz Sarajeva doputovao moj otac. Rekao sam mu: "Ako si dosao da me nagovoris da povucem potpis, onda odmah da se vratis". On mi je tada kazao: "Ne. Znajuci te kakav si, dosao sam da ti zabranim da ga povuces". Onda sam pobegao u Italiju mesec i po misleci da ce se sve smiriti. Kada sam potrosio sve pare, u Trstu, vracajuci se iz Venecije, poslednjim lirama sam kupio "Borbu" i video da na prvoj strani traze nase hapsenje. Tu svoju etiketu i danas negujem. Lepo je biti nacionalista.

Jednom prilikom ste izjavili da su Vasi najbolji prijatelji danas po sumama i gorama.
      
■ Da. Zapravo, ja nemam puno prijatelja. Lazu oni koji kazu da imaju puno prijatelja. Covek moze da ima dva-tri prijatelja. A ovi moji prijatelji, koji su po sumama i gorama, pripadaju jednoj drugoj vrsti prijateljstva negovanju casti, dobrog vaspitanja, postenja i nade da ce se bajka zavrsiti na srecan nacin. Uostalom, u bajkama uvek one zloceste pobede dobri momci. Neki od mojih prijatelja se kriju, neki su vec u Hagu, mislim na Momcila Krajisnika. Buduci da sam bio ratni reporter, mogu da posvedocim, posto sam bio na prvim linijama, da Krajisnika u zivotu nisam video u uniformi. On je nikada nije ni voleo. Niti sam ga video na 20 kilometara od prve linije fronta. On se bavio spoljnom politikom, pregovorima. Zvali su ga "Mister Nou", dolazili su Oven, Vens, razni emisari. Oni su bili najpre zapanjeni caskanjem mog pokojnog prijatelja Nikole Koljevica, koji je savrseno govorio engleski, jer su ocekivali da vide neke divlje Kurde koji bombarduju urbane stanovnike Sarajeva. Koljevic je doktorirao na francuskom nadrealizmu, mogao je da isporavlja pravopisne greske Ovenu i Vensu. Posle Koljevica na red je dolazio Radovan Karadzic, koji je bio vrlo popustljiv, fleskibilan, tolerantan, uostalom kao i svi psihijatri. Kada je sve izgledalo kao da je sredjeno, onda se pred tim emisarima pojavljivao sa svojim stavom Momcilo Krajisnik, tvrd, nepopustljiv, koji svoje ne da, ni stopu od kamenog zida koji deli njegovo imanje od tudjeg. Ali on nije nista naredjivao sto je imalo veze s ratom. On cetiri godine ceka da u Haskom tribunalu sastave neku koliko-toliko logicnu optuznicu. Ne verujem da mogu da mu nadju bilo sta.

Kako biste opisali prijateljstvo s Radovanom Karadzicem?

■ Radovana poznajem dugo, jos pre rata u Bosni. Nismo tada bili puno bliski. On je ziveo u Sarajevu, a ja u Beogradu. Kada sam dolazio u Sarajevo imao sam prilike da s njim sedim, slusam njegovu poeziju. Imali smo zajednicke prijatelje. Bio je mrsav, s divljom kosom, asketa, hrabar. Kroz Sarajevo s Rajkom Petrovim Nogom nosio je badnjak, drsko prolazeci glavnom ulicom, ne skrivajuci ga ispod kaputa, kao sto je radio najveci broj Srba, jer se to nije smelo. Onda smo obojica otisli u Njujork, ali se nismo vidjali. Zatim je krenula prica s radjanjem Republike Srpske. Radovana sam sreo kasnije kada je vec postajao vodja, legenda i kada je krenula ta krvava drama. Vidjali smo se i u Beogradu, na vecerama, kao prijatelji. Posto sam bio ratni izvestac, mogao sam da ga pratim izbliza. Gledao sam njegovo ponasanje, imali smo sastanke u bosanskoj vili gde je bila njegova rezidencija. Za razliku od ovih politicara danas, on je bio covek koji je za sve svoje odluke okupljao prijatelje iz raznih oblasti i pitao ih za savet. Ja sam mu uglavnom savetovao kako da se obuce kada je odlazio u Zenevu ili Njujork. Na primer, da po danu nosi sive flanelske pantalone i blejzere. Bio je sklon crnim odelima i leptir masnama u kojima covek moze da lici samo na sefa sale. Radovan tako, gde god bi se pojavio, izgledao je sjajno i engleski je, za razliku od mene, govorio odlicno. Uvek je trazio savet. Nikada nije bio autokrata. Prema tome, sto se tice komandne odgovornosti, iz ove zemlje mogu da pozovu jos najmanje 30 ljudi iz raznih oblasti.
      
Bili ste i svedok čuvenog okretanja vola na Palama.

■ Nazalost, to je postalo simbol neceg najnegativnijeg u novijoj srpskoj istoriji. Istina je sledeca. Ultimatum NATO da ce bombardovati srpske polozaje iznad Sarajeva, Pale, Trebevic, trebalo je da istekne u ponoc te noci. Tada je dosao Zoran Djindjic sa svojom ekipom da izrazi podrsku Radovanu Karadzicu, a u isto vreme taj njegov potez je bio vrlo koristan i za njegovu stranku, da se pokaze da ona nije anacionalna, u sta se kasnije i pretvorila. Oni su se nasli pored predsednistva, koje je bilo smesteno u kuci predratne psihijatrijske klinike u kojoj je 1941. godine potpisana kapitulacija Jugoslavije, u obliznjem planinskom restoranu. Mene i Karadzica, kada smo usli, docekao je Djindjic. Ja sam tu dosao s Trebevica gde se pekao vo jer sam to snimao za RTS. Tadasnji major Kojic, koji tu ima i imanje, okrenuo je svoja dva vola na raznju i zapalio dve ogromne vatre kako bi nas NATO avioni, koji su celog tog dana kruzili iznad Pala i Trebevica, videli. Ja sam jos s mojim prijateljima kupio 40 litara nafte za agregat da bismo osvetlili skijasku stazu. I pocelo je skijanje. Ovo smo sve radili kako bi nas videli jer smo ocekivali bombe. Dakle, to je bio jedan ocajnicki gest, a volovi su, za svakoga ko nesto zna o etnologiji i obicajima, prinosenje zrtve, dakle, jedna ritualna stvar. Tu su neke zene pevale otegnute planinske tuzbalice, kao da nas oplakuju. Svako normalan ne bi palio ni cigaretu upaljacem, a Srbi su zapalili dve vatre i osvetlili skijaske staze! To je zaista bio velicanstven prizor. Vise se u to vreme jelo u Beogradu. Pokojni Djindjic uopste nije ni bio tamo gde su se pekla ta dva vola, nego 20 kilometara severnije na Jahorini. Te noci nisu nas bombardovali. Ni danas ne znam zbog cega, verovarno zato sto je uslov bio da se povuce teska artiljerija. Ona je i povucena 20 kilometara od Sarajeva. Ostali su samo laka artiljerija i "laki" pisci, kao ja, jer su se "tezi" povukli u Beograd. To je prava istina.


KUMSTVO SA JOVANOM RASKOVICEM

Vas veliki prijatelj bio je i Jovan Raskovic.

■ Zanimljivo je da su dvojica najvecih vodja srpskog naroda u 20. veku bili Jovan Raskovic i Radovan Karadzic, obojica psihijatri. To samo znaci da su nasi protivnici u tom ratu bile patoloske licnosti, bolesnici. Jedino bolesni ljudi mogu da mrze na taj nacin i da cine takva zlodela kao sto su oni cinili nad srpskim narodom. Bio sam vrlo blizak s Jovanom Raskovicem. Kasnije smo se i okumuli jer sam vencao njegovu kcerku Sandu. On je gurnut u politiku na isti nacin kao i Radovan. Cini mi se da je slucajnije gurnut od Radovana jer je bio ugledan lekar Srbin, a imao je i bradu, pa je licio na sveca, ali i na Marksa i Engelsa. Tako da je u svom izgledu spojio portret vodje. Kada je osnovao SDS zvao me je da udjem u stranku. Rekao sam da pisac nema pravo da ulazi u politicke partije. Pisac je svedok, on mora da bude nespristrastan. Onda je Radovan osnovao istu tu partiju samo u RS. I on je, samo na finiji nacin od Jove, pitao da udjem u SDS. Rekao sam da mi ne pada na pamet. Ne volim da budem timski covek, po prirodi sam individualac.

 
NEPOŽELJAN U SARAJEVU I ZAGREBU

Posebno ste vezani za Sarajevo.

■ U njemu sam živeo do 1946. i kasnije tri-četiri godine kada sam tamo isao u gimnaziju, jer su me odavde izbacili. Napisao sam "Sarajevsku trilogiju" ("Cuvar adrese", "Poslednji let za Sarajevo" i "Hronika izgubljenog grada"). Postoji vrlo malo gradova koji imaju trilogiju. Ja imam tu tuznu i neverovatnu sudbinu da jedini grad gde je zabranjena moja trilogija bude upravo Sarajevo, grad kome je ona i posvecena. U Sarajevu mi je, kao u mnogim drugim gradovima bivse Jugoslavije, zabranjen ulaz. Na neke zabrane sam ponosan. Moje ime se nalazi i na zvanicnoj listi srpskih umetnika u hrvatskoj ambasadi kojima je dozivotno zabranjen ulazak u tu zemlju. Prvi je Bora Corba. Jos pre rata "Vjesnik" i hrvatski politicari pokrenuli su aferu "cetnicki piknik na Nijagarinim vodopadima", jer sam kao jugolovenski pisac bio optuzen da sam se sreo s cetnicima na Nijagari. U Zagrebu sam imao sudjenje, posto su izgubili, morali su da se izvine. To je bio poslednji proces koji je jedan Srbin dobio u Zagrebu. Svake godine na Vidovdan se odrzava piknik na Nijagarinim vodopadima. Tu, pokraj jedne crkvice, u blizini Teslinog spomenika, dolazi 15 hiljada Srba. Neki se tu upoznaju, ozene, nadju posao. Neki od njih su trazili da se s njima i slikam. U Hrvatskoj se moje knjige danas citaju tajno, a sa slika su izbrisali moje potpise, tako sto su preko njih stavili flastere! To mi tvrde ljudi koji odlaze u Hrvatsku.
 

KNJIGE S POSVETOM POSLAO MILOŠEVIĆU

Svoje knjige poslali ste Miloševiću u Hag?

■ Poslao sam mu, po njegovom advokatu, dve-tri knjige s lepim posvetama, da prekrati vreme tamnovanja i da me najzad pročita. Osetio sam zaista potrebu da to uradim. Nisam siguran da me je čitao dok je bio na vlasti. Svoje knjige poslao sam i Andriji Draskovicu, koga licno i ne poznaje, ali je na izdrzavanju kazne. Kada sam bio u SAD, slao sam knjige i nasim Srbima koji su tamo lezali u tamnici. Inace, sudjeno mi je da ljude uglavnom upoznajem tek kada padnu s vlasti. Tako sam imao srecu da upoznam citavu plejadu bivsih politicara. Bio sam prijatelj s Kocom Popovicem, Pekom Dapcevicem, Lekom Rankovicem. Poznajem i nekoliko bivsih predsednika, a s jednim od njih, Dobricom Cosicem, prijatelj sam 40 godina.

Svetlana Vojinović | 28.02.2004. | Antić (http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg16099.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:46:12 pm
*
Momo Kapor: kako izmamiti ljubav


TUŠIRANJE JE ZA KURVE I ŠPIJUNE

"Ključno osećanje iz kojeg se kasnije rađaju umetnici jeste nedostatak ljubavi. Čitavog života mi umetnici tragamo za tom neuzvraćenom ljubavi i urlamo na sav glas: Volite me, volite me, vidite li kako ja divno slikam ili pišem.."

Jedna moja stara tetka, koja me je odgajala za vreme rata, uvek je tvrdila da sam postao pisac (umetnik) zato što mi je pala greda na glavu! To se desilo 1941. godine kada je moj otac otišao u partizane i kada je bilo bombardovano Sarajevo, grad u kome sam rođen. Na našu kuću je pala bomba i četrdeset ljudi je poginulo. Svi, sem mene. Mene je majka zaštitila, legla je preko mene. I ona je poginula. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama. Jedna greda je pala na moju glavu... Iz ruševina me je izvukao ujak posle četrdeset osam sati u mraku, čega se jasno sećam".
 
Ovo je, pre nekih dvanaest godina, izjavio Momo Kapor, u anketi na temu "Kako sam postao pisac".

Dečak čiji je život počeo na ovakav način morao je biti i ostati posebno dete. Živeći u istoj, glavnoj sarajevskoj ulici, do svoje sedme godine promenio je tri adrese: Kralja Aleksandra, Ante Pavelića i Maršala Tita...

Školske vlasti su ga izbacile iz gimnazije, vojne su ga svrstale u kazneni puk, a komitetske na listu za robiju. Ali, ovaj buntovnik je zauvek ostao u tajnoj ljubavi sa razlozima. Opstajući, već četiri decenije, kao večiti mladić umetničke i javne scene. Postajući kulturna činjenica. Kao pisac, slikar, novinar, scenarista, voditelj, ratni reporter...

Doktorirao je na poetici gluvarenja, estetici podrugljivosti, filozofiji trajanja. Zadirkivali su ga da je "laki pisac" i prozaista "u trapericama". Zamišljenom, "idealnom" Srbinu obuvali su njegove patike. Smejao im se napredujući do titule počasnog majora Srpske vojske Krajine i senatora Republike Srpske.

Oni koji su mu ukidali novinske kolumne pokušavali su da na tim stupcima "zasade" nove autore. Ne znajući da ga je nemoguće kopirati. Ili, kako je to rekao jedan njegov portretista: "Nije mali napor biti Momo Kapor!"

MUJO I HASO

Pitamo ga kojim to čulom okolina namiriše "drukčije" ljude i zašto im nikad ne oprašta?

■ Pre nekoliko dana jedan trgovac slikama doneo je kod mene dva nepotpisana platna pitajući me da li su možda moja. Sledio sam se od zaprepaštenja. To su bile moje slike koje sam slao na konkurs. Platno pod šifrom "Lili" osvojilo je prvu nagradu. Šef žirija bio je Mića Popović. Bio sam tada na petoj godini Likovne akademije. Ni danas ne bih umeo da tako dobro slikam. Gledajući te slike video sam sebe sa dvadesetak godina, sa sjajem u očima i nadom da ću osvojiti svet. Ali, video sam i netrpeljivost mojih kolega u klasi Nedeljka Gvozdenovića, pa čak i nekih profesora. Da su mi tada dali podršku danas bih bio veliki slikar u Parizu, ali srećom nisam. Tako sam ovde.

Već u prvom razredu gimnazije krdo oko tebe nanjuši da si različit, mada to ničim ne pokazuješ! Osete da nisi dobar u fudbalu ili matematici i da si često odsutan i zamišljen. Još ako pišeš tajno i oni to doznaju, gotov si za linč. Devojke u koje si tada zaljubljen vole snažne, mišićave sportiste koji se posle trideset godina pretvore u mešine, a ni one više nisu uklete lepotice zbog kojih smo pisali pesme i romane i odlazili u rat da se proslavimo. Najlakše ćeš prepoznati nekog ko se suštinski razlikuje od okoline po tome što izgleda obično, poput činovnika. Ne zaboravite da je Kafka bio činovnik osiguravajućeg društva u Pragu. Hohštapler u umetnosti i životu je veoma dekorativan, nosi bradu, minđuše, perčine, šarenu odeću i ima čudno ponašanje, a sasvim ordinarnu literaturu. Oni "različiti" pribegavaju mimikriji da ih ne bi ubili — kaže naš sagovornik.

Kaporova lična iskustva sa "krdom" izgledaju ovako:

■ Kad sam pisao "Beleške jedne Ane", u "Bazaru", potpisujući se kao devojčica, napadali su me kao lakog pisca. Kad sam izveštavao sa ratišta, sa frontova u Krajini i Republici Srpskoj, optuživali su me da sam nacionalista — što i jesam. Sada me mrze jer sam svedok njihovog komunističkog perioda i preletanja u demokratiju, uopšte mrze me što suviše dugo trajem pa me čitaju i njihovi unuci! Na meni su se izređale generacije kritičara od kojih su se mnogi okanili ćoravog posla, iščezli ili pomrli. U grobu se već dugo raspadaju članovi komiteta koji su me napadali po plenumima.

Čitava frka sa mnom počela je 1967. godine kada sam, zajedno sa još četrdesetak srpskih pisaca, potpisao "Predlog za razmišljanje", odgovor na "Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika" koju je autorizovao Miroslav Krleža sa grupom hrvatskih pisaca. U to vreme mi smo tražili, u slučaju da se srpskohrvatski jezik odnosno pismo podele, da Srbi u Hrvatskoj dobiju kulturnu autonomiju, pravo na svoje škole, umetnost i kulturu. Sve ono što je dvadesetak godina kasnije tražio moj kum dr Jovan Rašković. Tada je počela velika hajka na nas potpisnike. Mnoge su izbacili s posla, skinuli s položaja, a najveći broj je povukao potpis. Moj paraf je ostao. Nisu mogli da me smene jer nisam bio vlasnik nijedne funkcije. To vam je kao u vicu kad Mujo pita Hasu: "Jesi l' ćuo Haso da je umro Meša Selimović?", a Haso kaže: "A ko će sad bit' književnik?" Od tada sam u ratu sa svim režimima, ako je rat neki moj intervju, izjava ili priča po kafanama.

GUMENI ĐON

Godine 1946. Kaporov otac, visoki finansijski funkcioner Ministarstva inostranih poslova, dovodi Momu u Beograd i upisuje ga u Treću mušku gimnaziju. Otac mu odlazi u dvogodišnju diplomatsku misiju a njega ostavlja u Hadži-Milentijevoj ulici, na Neimaru (gde Momo danas živi), kod prijatelja, u kući porodice Nikolić.

■ Imao sam najviše neopravdanih časova u istoriji gimnazije — priča Kapor. — Izbačen sam u šestom razredu. Prilično sam se lako zaljubljivao u to vreme. Naročito u moju vršnjakinju Vericu-Lizu Nikolić iz porodice kod koje sam stanovao. Zaljubio sam se u njene lepe, sive oči. Morao sam da se vratim u Sarajevo na tri godine, po kazni. To su bile tri ključne godine u mom životu. Prva prava ljubav, prvi neuspeh i uopšte sve stvari koje će me oblikovati kao pisca i slikara. Ponovo učim maternji jezik, odnosno ijekavicu. Kad sam se vratio u Beograd, na Akademiji počinje serija nesporazuma jer su svi govorili ekavski. Ali, više nema mog stana na Neimaru. Sad sam ilegalac u studentskim domovima, poluklošar, stanovnik tavana i podruma u gradu u kojem sam, kao dete, imao najbolje klizaljke i cipele sa gumenim đonom, što je tada bila retkost. Sada mi prilaze neki stari, pogrbljeni ljudi sa štapovima i tvrde da sam išao s njima u gimnaziju. Ne verujem. Mada ima šezdeset sedam godina, Liza je još uvek lepa. Video sam je pre neki dan.

Inače, ne podnosim nostalgične tipove koji smatraju da je njihovo vreme bilo bolje. To je glupost i laž. Kada razgovarate sa četnicima ili partizanima, svejedno, i jedni i drugi će vam reći da je njihovo vreme bilo najlepše — dok su pucali, gladovali i smrzavali se. Zašto? Zato što su bili mladi. Pogledajte poslednji doček Nove godine u Beogradu, to osvetljenje, stotine hiljada mladih, gomile orkestara po trgovima i ulicama, otvorene kafiće, restorane i ulične tezge. U moje vreme, a treba očekivati da za njim žalim, Beograd je na Novu godinu bio mrtav grad. Mogli ste mitraljezom pucati po ulicama i nikog ne biste pogodili. Tito je čekao Novu godinu u Skadarliji, a bolji svet u "Mažestiku" i "Metropolu". Ja sam, očajan, šetao pustim i zavejanim ulicama čeznući za ljubavlju i pićem. Kako to da bude bolje vreme? U kraju gde sam odrastao, u Lamartinovoj ulici, postojao je jedan jedini gramofon, češki "suprafon", i zbog njega smo svi išli na žurke u tu kuću. Imali smo nekoliko ploča Peta Buna i Luja Armstronga, a vlasnik gramofona uvek je dobijao najlepšu devojku. Danas muzika kulja na sve strane i svako se svaki dan tušira. U moje vreme tuširali su se samo američki špijuni i kurve. Usput, naš narod kaže da se od prevelikog pranja tanji koža. A ja verujem svom narodu. Sve skupa, detinjstvo je jedna krajnja dosada kad ne znaš šta da radiš sam sa sobom, a gimnazija sprava za mučenje sa svojim logaritamskim tablicama i presecima kišne gliste.

KNJIGE ISPOD HAUBE

Šta stari šarmer misli o današnjem "društvenom" položaju žene?

■ Ja sam imao nesreću da živim u vreme kad su tucali samo najbolji đaci. Budući da sam staromodan čovek još su mi najprivlačnije nežne, krhke žene kojima kao da treba pomoć da prebrode teškoće, mada mogu da prevedu vojsku preko reke. Volim, naime, one koje trepću, koje ti stavljaju prst na usta i kažu: "Ne govori, ćuti..". Ali, budući da sam u ovim godinama, što za čoveka mojih godina i nisu neke godine, isključen sam iz poplave lepote na beogradskim ulicama i to ne na godinu dana, kao u gimnaziji, već zauvek. Na jednom od poslednjih sajmova knjiga u Beogradu prišao mi je čovek sa sinom i rekao malom da me zamoli da mu se potpišem na knjizi "Sanja". "Zar je on živ", pitao je dečkić! Uštinem se za ruku i utvrdim da jesam. A možda i nisam, samo mi još nisu saopštili. Ali, kad je čovek umetnik onda za njega važi izjava moj pokojne strine: "Kus petao pile dovijeka", ili: "Zlo juneće tele dovijeka!"

Zahvaljujući svojim ratnim reportažama Momo je navukao priličnu omrazu. I u Beogradu, i u gradu svog rođenja, Sarajevu, i u Zagrebu, sredini koja mu je decenijama bila bliska.

■ Ne bih moje četiri godine koje sam proveo kao ratni reporter menjao ni za šta na svetu! Kao da sam se probudio iz nekog dugog sna i prvi put video svet oko sebe raširenih očiju. Poznavao sam gomilu barmena u Njujorku, Parizu ili Rimu, a ni jednog konobara u Hercegovini i Kninu. Krenuo sam tamo iz, naoko, potpuno nerazumljivih razloga. Ja, u priličnim godinama, sed, iz relativno ugodnog beogradskog života. Ne mogu to da objasnim, verovatno me je ščepao za uvo neki moj predak, Hercegovac, i rekao mi: "Šta ćeš kući, avetinjo? Idi s ljudima!"

Sada znam svaku stopu te srpske zemlje, a saznanje da više nikada neću videti Krajinu boli više nego da ne mogu otići na Mauricijus ili Rt dobre nade, što mogu kad hoću. Bio sam na mnogim listama bestselera i popularnih muškaraca, ali najlaskavije priznanje u mom životu je lista hrvatske ambasade po kojoj mi je, sa još devetoricom srpskih umetnika, zabranjen ulazak u tu državu. Prvi na listi je Bora Čorba. Šteta, baš sam hteo da uplatim aranžman za skijanje u Dubrovniku.

U Zagrebu, gde sam imao izdavača, moje knjige, kao i knjige drugih srpskih pisaca, bačene su u kontejner, bilo je i sladostrasnog gaženja po njima. Ipak, pored njihovog Ivana Aralice, koji je zvanično najčitaniji pisac, ja sam tajno najčitaniji. Na policama kućnih biblioteka moje knjige stoje u drugom redu, mada nisam drugorazredni pisac. Najzanimljivija je stvar sa slikama, a ima ih dosta u Zagrebu. Tamo sam izlagao pre nego u Beogradu. One nisu bačene, ali preko potpisa nalepljen je flaster. Možda ga jednog dana skinu. Sarajevo je, pak, jedini grad na svetu gde je zabranjena moja knjiga "Sarajevska trilogija". Jedna moja prijateljica prilikom nedavnog boravka u Sarajevu pitala je uličnog prodavca knjiga ima li "Sarajevsku trilogiju". Ovaj ju je izvadio iz skrovišta ispod haube. Pitala ga je zašto prodaje "to smeće". Čovek je odgovorio: "Jeb'ga, ćita se".

KRIK MLADIĆA

Pitali smo Momu Kapora, održava li kontakt sa svojim starim prijateljem Arsenom Dedićem?

■ Arsen je dao mnogo ružnih izjava o Beogradu i meni pa se očekivalo da ću ja da uzvratim budući da me je Bog obdario tim talentom. Naravno da nisam iskoristio tu priliku. Kao što nikada ne bih govorio ružno o svojim starim ljubavima tako ne govorim ni o prijateljstvima raskinutim iz ovog ili onog razloga. Mislim da je Arsen veliki umetnik i iskreno mu se divim, ali on nije u najboljoj situaciji da bi mogao da čuva stara prijateljstva sa nama iz Beograda i ne treba mu zameriti. U svakom slučaju, kad čujem njegov glas na radiju ponovo mi iskrsne vreme kad smo bili mladi i ludi, ponovo se setim mojih ilustracija za njegove knjige pesama. I ponovo je Zagreb mesto gde sam bežao iz Beograda.

Osećanje ljubavi i fatalizma uvek je bilo snažno istaknuto u Kaporovoj literaturi. Kako danas stoje stvari?

■ Postoji jedno osećanje iz kojeg se, kasnije, prave umetnici. A to je nedostatak ljubavi. Čitavog života mi umetnici tragamo za tom neuzvraćenom ljubavi i urlamo na sav glas: volite me, volite me... Vidite li kako ja to divno radim (slikam ili pišem). Zbog toga mi mnogo znače one dve, ponovo otkrivene slike iz 1961. godine. To nije bilo slikarstvo već krik mladića kojeg nisu voleli. I zbog toga su one neponovljive. A što se tiče usuda, mogu vam reći da će mom unuku Luki, jednog dana, biti poznato kad sam se rodio, kad sam umro i šta sam radio u životu. To znači da je datum moje smrti upisan u vremenu i da ja sledim film koji mi je suđen trudeći se da ne obrukam ni prezime ni mog unuka. Rusi zbog toga, po Dostojevskom, padaju u očajanje i piju, a Mediteranci čitavu stvar nose sa fatalizmom levantinskog tipa.

Milan Četnik | 2004. | Ilustrovana politika (http://www.ilustrovana.com/2004/2350/2.htm)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:46:23 pm
*
Momo Kapor govori za Glas javnosti pred izlazak The best of kolekcije u izdanju "Derete"


KAO I LJUBAVI, NEKA MESTA SE IZLIŽU OD UPOTREBE

Dubrovnik je lepa scenografija koja je ostala bez glumaca. Sve što znam o provinciji, naučio sam od Čehova

Kolekciju "The best of Momo Kapor" upravo danas objaviće izdavačka kuća "Dereta". Jedini autentični hit pisac (izvan ideoloških i nacionalnih priča) u (pra)staroj Jugoslaviji, onaj čija je pozadina bila Dubrovnik, Njujork, svet, danas kaže da mu je sve to malo dosadilo. Da se zaljubio u slatko od trešanja i u Taru. I dalje proigrava lakoću, u koju ne morate da poverujete, i priča o svojim bivšim ljubavima.

Kakva je razlika između Mokre Gore i Dubrovnika?

■ Znate šta, kao i ljubavi, neka mesta se potroše. Izliže im se smisao od upotrebe. Što se tiče Dubrovnika, moj otac je živeo tamo, tamo je i umro, i moja stara tetka. Mene su još pre Drugog svetskog rata vodili u Dubrovnik, dosta vremena sam poklonio tom gradu. E pa, lepota tog grada bili su i ljudi koji su dolazili. Dolazili su Beograđani, zbog kojih su opet dolazili Zagrepčani, da bi se tamo videli, a zbog ove dve grupe dolazile su i Sarajlije. I ostatak Jugoslavije.

I kada su Beograđani prestali da dolaze, prestali su i oni fini Zagrepčani, naročito oni koji žive po svetu. Mislim da je taj grad izgubio svoj osnovni smisao druženja i lepotu — u ljudima. U isto vreme, nikada nisam bio u Sevilji, u Singapuru, na milion mesta na kojima sam morao da budem. I sada sam počeo malo njih da obilazim. Ima mnogo gradova kojima nisam ništa poklonio, ništa nisam dao.

Ako se dobro sećam, Vaše knjige je prvi objavljivao Zagreb?

■ Molim? A, ne. Znate, ja se bavim novinarstvom od 16. godine i objavljivao sam mnogo pre nego što se pojavio Zagreb. Što se tiče romana, Zagreb je prvi. Ali, da li znate ko je izdao Anu Karenjinu?

Nemam pojma.

■ A je li znate ko je napisao?

? ? ? ?

■ Vidite da je grof Lav Nikolajevič učinio uslugu izdavaču, za koga ne znate kako se zove. A ne izdavač grofu Lavu Nikolajeviču Tolstoju. Inače, "Ruska misao" je objavljivala roman.

A zašto Vam Beograd nije "učinio"?

■ To je bila moja strategija. Prilično sam se bavio onim što se danas zove pablik rilejšen, i to sam radio u "Jugoslavija publiku" dugo pre nego što mi je objavljen prvi roman, pa mi je to zanat. Zbog toga sam i prihvatio poziv izdavača iz Zagreba. Da ovde ne bih smetao drugim piscima i izazivao njihovu zavist. A u Zagrebu su imali samo moje knjige, ali ne i mene, tako da ja nisam izazivao nikakvu netrpeljivost. Naprotiv, vrlo su me voleli u Zagrebu.

Kada dođu ova Sabrana, Izabrana dela, The best of, slede nepristojna pitanja tipa jeste li nešto propustili...

■ Mrzim te reči bestof, bekgraund... Ne, toliko je tih američkih reči ušlo u naš život da je to nepodnošljivo. Držim se starog pravila da je put u istoriju književnosti zastrt sa obe strane grobovima bestselera. Bestseler za mene nije nikakva pohvala, više je uvreda.

Zašto?

■ To je prvo laž, ako je bestseler knjiga objavljena u dvadesetak hiljada primeraka, onda je to zaista uvredljivo. Evo imam knjigu Sidnija Šeldona na stepeništu, na čijem omotu piše da je roman prodat u 240 miliona primeraka. I sada kada me u svetu domaćin predstavi kao bestseler pisca, ja propadnem u zemlju, jer me onda kolege pitaju koliki su mi tiraži. Onda obično slažem duplo i kažem 40 hiljada. Onda oni misle da je lokalno izdanje za Univerzitet na kome predajem. Što sam stariji sve više volim knjige od sto primeraka.

Ali to može sebi da dozvoli Momo Kapor?

■ Pa dobro, ali i svako ko bude imao hiljade i hiljade, doći će na ovo isto. To vam je isto i sa Mokrom Gorom. Da bi vam se dopala Mokra Gora, morate pre toga da vidite svet. Da bi zavoleli tiraže od sto primeraka, morate da objavite hiljade i hiljade. Iz te vizure se dobije prava vrednost mesta koje ste zapostavljali ili ste prolazili pored njih ravnodušni. Ja sam pre nekoliko godina otkrio Taru, bilo me je sramota da nikada nisam bio u Kremni. A, šta kažete, imate 35 godina? Već nova generacija mondijalista otporna na DDT.

A vi ste otporni na DVD. Uostalom ko je ovde toliko pričao o Njujorku, džezu?

■ Pre godinu dana sam snimio dokumentarac za JAT o Njujorku "Njujork po ljudskoj meri". Zločinac se vraća na mesto zločina. Snimio sam "Doručak kod Tifanija". Kupio sam viršlu na ulici i pojeo je kod Tifanija. Jer, to je stara priča o tome šta su provincijalci u stanju da urade. Kada smo čuli za knjigu "Doručak kod Tifanija", mi smo pomislili da je to neki specijalizovan restoran za doručak i kada sam otišao prvi put u Njujork, prvo kod Tifanija, kad vidim da je to zlatara. I ja se naljutim i kupim kod Grka na ulici kobasicu sa kupusom i uđem da je pojedem kod Tifanija.

Da Vam nije malo naporna ta iznuđena lakoća?

■ Ma ne, radim samo ono što volim. Evo, recimo, odlazim često i u Frankfurt, tamo ima nekoliko muzeja sa nekim od najlepših slika, meni najvažnijih. Ma znate šta, svet mi je postao dosadan. Zaljubio sam se poslednje decenije u nešto što sam ovde imao pred nosom, a nisam video.

Na primer, kada se probudite ujutro u nekoj palanci kod domaćina, finog malograđanskog ušuškanog sveta, i kada dobijete slatko od trešanja u maloj staklenki i čašu vode sa rakijom. To nema nigde, nisam video zemlju u kojoj se ujutro dobije slatko. Dobijete džem, ali onaj upakovani, ne znam ni kako da ga otpakujem. Imam problem sa svim pakovanjima. Sa kikirikijem, sa jogurtom se uvek isprskam.

Ništa vam ne verujem, je li mogu?

■ Znate šta je slatko od ruža? Koliko sam vaspitan na američkoj književnosti 20. veka, toliko sam i na ruskoj 19. Sve što sam naučio o provinciji naučio sam od Čehova. A kod nas je provinciju opisao u takozvanoj kultnoj knjizi Radomir Konstantinović. Jer ono što je taj čovek napisao o Titu to je remek-delo beščašća.

Tatjana Čanak | 09.02.2005. | Glas javnosti (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/02/09/srpski/K05020801.shtml)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:46:32 pm
*

HRONIKA VELIKIH PREVARA

Pred­sta­vljen ro­man "El­do­ra­do" Mo­me Ka­po­ra, u iz­da­nju Kom­pa­ni­je "No­vo­sti" i "Knjiga-Ko­mer­ca". Na­dam se da će či­ta­o­ci uži­va­ti u "El­do­ra­du" i da će de­lić nji­ho­vog sme­ha do­pre­ti do me­ne, re­kao Ka­por. Pi­sac je po­tvr­dio svo­je sjajno zna­nje prilika u srpskom i svet­skom džet se­tu, is­ta­kao Manjo Vukotić. Pr­vi ti­raž — 30.000 pri­me­ra­ka.

HIT pi­sac Mo­mo Ka­por, po­ve­šće svo­je či­ta­o­ce, u obe­ća­nu ze­mlju — El­do­ra­do. Nje­gov no­vi, isto­i­me­ni ro­man, koji su ob­ja­vi­le Kom­pa­ni­ja "No­vo­sti" i iz­da­vač­ka ku­ća "Knji­ga-ko­merc", po­ja­vi­će se su­tra na ki­o­sci­ma. Pr­vo iz­da­nje štam­pa­no je u ti­ra­žu od 30.000 pri­me­ra­ka, pro­da­va­će se uz pri­me­rak "Ve­čer­njih no­vo­sti" po ce­ni od 300 di­na­ra.

U ovoj ur­ne­be­snoj "hoh­šta­pler­skoj sa­gi" ili "hro­ni­ci ve­li­kih pre­va­ra Džo­ni­ja Ze­ca", pi­sac ču­ve­nih "Fo­li­ra­na­ta", "Une", "Ze­le­ne čoje Mon­te­ne­gra", "Kon­tea" i još tri­de­se­tak ro­ma­na, pri­po­ve­da­ka, pu­to­pi­sa i ese­ji­stič­ke pro­ze, maj­stor­ski uvla­či či­ta­o­ce u ovovre­me­nu pri­ču ko­ju će iš­či­ta­ti bo­re­ći se sa sme­hom do su­za i osme­hom kroz su­ze. Ži­ve­ći u vre­me­nu "na­ših, a svet­skih" školo­va­nih hoh­šta­ple­ra u sku­pim ode­li­ma i sa "sam­so­najt" ta­šna­ma, pre­ma ko­ji­ma su va­ra­li­ce od za­na­ta, lo­po­vi i se­ci­ke­se mačji ka­šalj, Džo­ni Zec do­la­zi na ge­ni­jal­nu ide­ju ka­ko da se, osni­va­ju­ći ne­vla­di­nu or­ga­ni­za­ci­ju "Sa­mo Sr­bin Sr­bi­na Spa­sa­va", na br­zi­nu obo­ga­ti.

■ Ako i ni­je pra­vi na­sta­vak "Sam­ca", "El­do­ra­do" mu je bli­zak, s tim što je kri­tič­ki za­rez u dru­štve­nu i mo­ral­nu ka­lju­gu na­še savre­me­no­sti, u ovom ro­ma­nu du­blji i knji­žev­no ube­dlji­vi­ji — sma­tra re­cen­zent Bran­ko Sto­ja­no­vić. — El­do­ra­do je ro­man o va­ra­lici ama­te­ru, o na­ma­gar­če­nom va­ra­li­ci i pu­sto­lo­vu ko­ji će za­vr­ši­ti u pa­u­ko­voj mre­ži ko­ju su oko nje­ga, ne­vi­dlji­vo i iz za­ve­tri­ne, ple­li mno­go bo­lji igra­či. Ro­man će na­pro­sto bi­ti raz­gra­bljen, ko­li­ko zbog svo­je te­mat­ske ak­tu­el­no­sti, to­li­ko i zbog "var­lji­ve la­koće pi­sa­nja", ali i zbog teh­ni­ke pri­po­ve­da­nja, ko­ja pod­se­ća na sta­re, ne­pre­va­zi­đe­ne maj­sto­re pe­ra.

Ka­por je, na ju­če­ra­šnjoj kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu u MPC "Tan­jug" iz­ra­zio ču­đe­nje da je­dan du­ho­vit na­rod, ka­kav je naš, ka­da je u pi­ta­nju knji­žev­nost, po­sta­je ozbi­ljan, pa ima­mo ma­lo hu­mo­ri­stič­kih knji­ga:

■ Ovo je ro­man ko­ji se raz­li­ku­je od svih mo­jih ra­ni­jih knji­ga, jer je sme­šan. Ži­vi­mo u vre­me­nu ko­je ne za­slu­žu­je ozbilj­ne knji­ge. Na­dam se da će či­ta­o­ci uži­va­ti u "El­do­ra­du" i da će de­lić nji­ho­vog sme­ha do­pre­ti do me­ne.

Di­rek­tor i glav­ni ured­nik "No­vo­sti" Ma­noj­lo Vu­ko­tić je iz­ra­zio za­do­volj­stvo što se na­ša kom­pa­ni­ja baš sa ovim ro­ma­nom, po­sle vi­še­me­seč­ne pa­u­ze, vra­ti­la iz­da­vač­kom za­na­tu.

■ Knji­gu sam či­tao u ru­ko­pi­su i či­ni mi se da je ovo Ka­po­rov naj­bo­lji ro­man ko­ji je ob­ja­vio u po­sled­njih 15 go­di­na. On je u "El­dora­du" po­tvr­dio svo­je ne­nad­ma­šno re­por­ter­sko ume­će, kao i sjaj­no zna­nje pri­li­ka u srp­skom i svet­skom džet se­tu — re­kao je Vu­ko­tić.

Vla­snik "Knji­ga-ko­mer­ca" Bo­ban Sto­jilj­ko­vić je re­kao da je Ka­por pre­pu­stio či­ta­o­ci­ma da u "El­do­ra­du", u pre­gr­šti za­ni­mlji­vih li­kova či­je se sud­bi­ne ukr­šta­ju u Be­o­gra­du i ino­stran­stvu, ot­kri­ju ko je, za­pra­vo, naj­ve­ći hoh­šta­pler.

D. B. M. | 28.11.2005. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:176650-Hronika-velikih-prevara)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:46:49 pm
*
Momo Kapor 


KAKO SRBIN SRBINA SPASAVA

Posle čuvenih dela "Beleške jedne Ane", "Una", "Foliranti"..., kojima je svoj dar stavio u službu emocije i raznežio čitalačku publiku, ili "Poslednji let za Sarajevo" i "Lep dan za umiranje", kojima je budio setu i savest prizivajući smisao, novo delo Mome Kapora prevashodno će izazivati smeh. Naime, njegov novi roman "Eldorado" duhovita je pripovest o nama danas i ovde, a sam naziv sinonim je za zemlju zlata i blagostanja. Govoreći za 'Blic' o toj svojevrsnoj nespojivosti, kao i o svom novom romanu, Momo Kapor kaže:

■ Nedavno se na kioscima pojavila moja knjiga "Eldorado" u 30.000 primeraka što je, isto tako, zapanjujuće za naše prilike. To je humoristički roman o kafani "Zora", nekadašnjoj oazi beogradskog duha, koja je pretvorena u kazino "Eldorado". Tamo gde je šef "Zore" Atanasije Panić zvani Tasa u šuber izvikivao "paprikaš, gulaš i dve kupus salate", sada se čuju pozivi na francuskom da je rulet počeo da se okreće. Olajisani patos zamenili su duboki ćilimi, a žagor gostiju zujanje ruleta. U toj kafani moj glavni junak Džoni Zec smislio je veliku prevaru pomoću koje će da se obogati u svetu koji je za njega eldorado. Osnovao je jednočlanu nevladinu organizaciju, pod imenom "Samo Srbin Srbina spasava" u kojoj je glavni koordinator, naravno, on. I deli po svetu povelje uglednim Srbima koji su najviše učinili za očuvanje i negovanje srpske kulturne baštine.

Da li je Džoni Zec prototip nekog realnog lika ili...?

■ U ovom trenutku u ovoj zemlji, prema mojim saznanjima, postoji na hiljade raznoraznih nevladinih organizacija, a gotovo da nema grada niti sela u Srbiji koje ne dodeljuje povelje, hrisovulje, zlatne lance, ključeve, prstenje i slično. Zar to nije dovoljno inspirativno?

A kako vidite poziciju žene u čitavom tom kontekstu?

■ Što se knjige tiče, ovo je roman bez erotike i bez ijednog jedinog poljupca. Jedna od glavnih junakinja je šarmantna debeljuca Duda, bankarska službenica koja baratajući kompjuterima vešto prebacuje novac koji Džoni Zec namakne na Krokodilska ostrva gde im se gubi svaki trag. U svakom slučaju, žene su slabiji hohštapleri.

Pa, je l’ im to mana ili vrlina?

■ E, to stvarno ne znam. Šta vi mislite? Ioanako se oko toga šta su (ljudske) mane, a šta vrline više ništa ne zna.

Vaš najnoviji roman "Eldorado" prati glas da je smeh do suza i smeh kroz suze. Nije li to svojevrsna definicija našeg (svakodnevnog) života i postojanja?

■ Suviše lepo pitanje da bih ga kvario odgovorom. Knjiga je blago osmehnuta nad našim naravima, događanjima. Ukratko, ovo je vreme koje ne zaslužuje ozbiljne knjige, ali je k’o stvoreno za humoreske. Evo, skoro sam pročitao u nekim novinama da u Mladenovcu dodeljuju povelju "Šumadijska metafora". Eto, k'o da se Džoni Zec preselio tamo.

Zašto mislite da ovo vreme ne zaslužuje ozbiljne knjige?

■ Jer je sve, lepše rečeno, smešno. Tačnije, besmisleno. Na primer, strahovito mi je smešno kad gledam na nekoj od televizija četiri-pet japija elegantno odevenih, svi na isti način, k'o štanc mašina, kako prekrste noge i svađaju se uglas, a do juče su bili saborci u čuvenim promenama koje su nas dovde dovele.

Izjavili ste kako vas čudi da Srbi, kao duhovit narod, imaju danas tako ozbiljnu književnost?

■ Ne znam zašto je to tako, ali je tako. "Eldorado" je knjiga koja obiluje duhovitim mestima, i sam sam se često grohotom smejao dok sam je pisao. To je roman koji se razlikuje od svih mojih prethodnih knjiga upravo zato što ima više smešnih mesta.

Svojevremeno ste za sebe govorili da ste jedan od najčitanijih pisaca, najprodavaniji na haubama automobila i bez nagrada. Šta kažete danas?

■ Više se ne bavim razmišljanjem o sebi. Lepo, kad završim neku knjigu, kao što je recimo "Eldorado", sa olakšanjem gurnem pisaću mašinu u najmračniji ugao kuće kao da se rešavam sprave za mučenje i vraćam se štafelaju i četkicama, i slikanju do mile volje.

Tatjana Nježić | 02.12.2005. | Blic (http://www.blic.rs/stara_arhiva/intervju/97864/Kako-Srbin-Srbina-spasava)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 10:47:00 pm
*
Intervju: Momo Kapor


OVO JE VREME IZDAJE

Književnik i slikar Momo Kapor, nacionalista sa sertifikatom "promašeni" čovek, čiji su najbolji prijatelji po šumama i gorama, umetnik koji ima svoj način borbe protiv okupacije — humorom — šarmer i esteta... govori o izdajnicima kao posebnoj vrednosti, sumraku duhovnosti, vladajućoj devizi "za šaku dolara", estetici đubreta, prezimenima kao jedinom nasledstvu...

Kako ocenjujete duhovnu klimu u Srbiji, ima li ovde uopšte duha?

■ Poslednja stvar u Srbiji koja postoji je duhovna klima. Srbija u svojoj novijoj istoriji nije pala duhovno tako nisko kao danas. I da nije Srpske pravoslavne crkve, koja kao i obično u najtežim vremenima, unosi neku svetlost u naše životne, mislim da bi to bilo sigurno jedno od, što se tiče duhovnosti, najgrešnijih vremena. Ovo je vreme, preko noći obogaćenih tipova, crnih tipova sa zatamljenim staklima, brda novaca koje jedna Engleska familija zaradi u toku vek i po rada, ovde se to obavlja preko noći, zatim neviđeno vreme nasilja. A što se tiče duhovnosti i umetnosti, to je poslednja stvar u ovoj zemlji. Nije bilo režima, izuzev režima možda Slobodana Miloševića, koji je toliko malo mario za umetnost kao ovaj danas. Zna se da je kralj Aleksandar bio lični prijatelj mnogih slikara, između ostalog i Ivana Meštrovića, našeg najvećeg vajara u to vreme. Broz je uz sebe imao jednog od najvećih pisaca na ovom podneblju, Miroslava Krležu, kao najintimnijeg prijatelja. Da ne govorim ko je sve bio zaštićen u toj ekipi, protiv koje smo se mi, naravno, svim silama borili smatrajući ih dvorskim umetnicima.

NAVALA PROVINCIJALACA

Stvarala se tada neka nacionalna, makar bila trgovačka elita. Ovo je sada neka globalistička, mundijalistička, ekipa nezainteresovana za nacionalne vrednosti.

■ Da. Ono što je primetno, za nekog ko se bavi umetnošću, to je da su na sva važna mesta od 5. oktobra u umetnosti, znači u muzeje, galerije, komisije, u ministarstva, došle osobe koje su imale neku provincijsku lokaciju. Nisu naime na vreme videle svet i šta se u njemu dešava. Njima je najveći događaj i jedino merilo bilo bijenale u Veneciji, jedna od likovnih smotri kakvih na svetu ima mnogo. I oni su postali propagatori jedne nove umetnosti koja je zagadila planetu, to je ta konceptualna umetnost, a o njihovoj provincijalnosti govori i to da su prespavali te lekcije. Sada izlažu đubre po stepeništima umetnosti, prava umetnost, ona koja je visila, sklonjena je u depoe. Dele jedni drugima nagrade, drže javno mnjenje. Međutim, to sve ne vredi apsolutno ništa. Ta estetika ružnog, ili estetika đubreta, koju sam u svoje vreme gledao kako se rađa u Njujorku, na kraju je počela da nam pada na glave sa neba, iz aviona njihovih, jer je došla do samog kraja.

Slično je i sa piscima, takozvanim post-modernistima.

■ Ovaj pokret se pojavio kod nas sada, kao i ostalo, sa zakašnjenjem. Kod nas sve kasni, čak i godišnja doba, jedino ne kasne računi za struju. Pisci postmoderne su ušli ovde u modu iz jedne želje da budu deo sveta, baš kao što su najlošiji pisci iz Beograda, sumnjivog karaktera, bežali, iako ih — niko nije gonio, na zapad, imitirajući i želeći da ućare ono isto što je Tomas Man uradio u svoje vreme odlazeći od Hitlera. Ali ovde nije bilo Hitlera, ma šta oni mislili i oni nisu bili Tomas Manovi. Tako da su ti pokušaji ostali bez uspeha.

Da li je krajnje ishodište postmodernista na srpski način neka ambasada, neki konzulat?

■ Mišljenje je mnogih da su ti pisci koji su postali ambasadori to zgrabili, iskoristili rejting lupanja u šerpe i hodanja ulicama. Naravno, to je bio put, baš kao što su i ovi prethodni ambasadori u Titovo vreme bili partizani, isto se lomatali po šumama, zatvorima ili tučeni. I na kraju postali ambasadori. To je nešto što mene uopšte ne iznenađuje i ja mislim da su pisci odlični za ambasadore, zato što im ostane mnogo vremena, ako su u nevažnim zemljama, da se bave svojim radom. Ne ulazim u njihova politička opredeljenja, jer kada bih delio svoje prijatelje po njihovoj pripadnosti i političkim strankama, mislim da bih ostao bez i jednog, pošto imam prijatelje i sa krajnje levice i sa krajnje desnice.

Pomenuli ste malopre i Tomasa Mana. Šta mislite o tom vrlo žestokom pokretu za denacifikaciju ovog prostora i ovog naroda…

■ To je pokret koji će imati isto toliko uspeha kao možda pokret za desolonizaciju Jadranskog mora, ili demilitarizaciji i dešvercerizaciju Crne Gore i Srbije. Da nije bedan bio bi smešan taj pokušaj. Da nije prljav , da nije naručen, zna se i odakle, naravno — bio bi jadan. Uopšte čitava ta priča o suđenju nama kao ratnim zločincima, to bi bilo odprilike isto kao da su Jevreje iz Varšavskog geta poslali u Hag jer su prilikom dizanja ustanka, kada su bili osuđeni na smrt, povredili neke Nemce. Naravno zna se ko to sve plaća i na koje načine, ne samo novcem nego i drugim stvarima, stipendijama, štampanjem prevoda, učešćem na simpozijumima... U stvari kao Serđo Laone — za šaku dolara. To nek služi onima na čast koji se time bave, ali oni će se lako okrenuti na drugu stranu kada to jednog dana propadne, a propašće naravno, jer nije logično.

Sve češće čujem taj pojam srpski fašizam. Čak i jedan glumac, Voja Brajović, upravo povodom predstave "Rodoljupci" "besedi" o srpskom fašizmu.

■ Rodoljubci uopšte nisu slučajno stavljani na repertoar u ovom trenutku. To je veoma tendenciozno, ali to je stvar njihovih mirnih snova, njihovog spokoja. Znate šta, mi u ovoj zemlji, takvo je podneblje, ništa ne dobijamo, ništa ne nasleđujemo. Uvek sve oduzmu, sruše. Samo nasleđujemo prezime. Od nas se očekuje da prezime ostavimo neuprljano kad odemo, svojim potomcima, ako već ne možemo da ga unapredimo, što neki i učine. Ali to prezime je čudna stvar, ono ostaje da zvuči kroz vreme i nije prijatno prezivati se po nekome ko je izdao svoj narod ili pljuvao po njemu. To ostaje zapisano. Ja se uopšte čudim ljudima koji se tako olako ponašaju. Dobro, ovo je vreme elektronskih medija, ali onaj ko uđe u guslarsku narodnu pesmu, njegov unuk koji bude kao turista došao u Crnu Goru ili Hercegovinu će da sluša najgore stvari o svom dedi, što nije ni malo prijatno. Jer jednom ko uđe u narodnu pesmu, svejedno što vladaju kompjuteri, imejli, i sve ostalo, to se pamti. Ja se čudim toj ležernosti s kojom ljudi rade to što rade, bez ikakve odgovornosti.

KRIMINALCI SU NEGDE DRUGDE
 
Hajte još malo o rečima. Šta mislite o ovom poistovećivanju termina patriotizam sa kriminalom.

■ Pa ja mislim da će ova ekipa na vlasti uskoro moći da dobije Nobelovu nagradu za lingvistiku, kao Čomski, recimo. To je nečuveno baratanje rečima. Prvi put u istoriji reč patriota je izjednačena sa nekim klanom kriminalaca ili sa nekom vojnom jedinicom koja se zove "Crvene beretke", koja nije čitava nečasna. U njoj je bilo kriminalaca, kao što ih ima u Mosadu, kao što ih ima u SNN, koja o tome pravi filmove. Sada su nam objasnili da su svi oni kriminalci. Ja u to zaista ne verujem. Ne verujem da je Frenki kriminalac, znam ga godinama, ne verujem da je Jovica Stanišić kriminalac. Naprotiv, mislim da je jedan vrlo odmeren čovek rasnog tipa srpskog policajca, kakvi su bili Ranković ili Krcun Penezić, samo finiji, najpre nije činio ono što su oni činili.

Govori se o Haškom bratstvu; jeste li deo tog bratstva, sobzirom da su vaši prijatelji na toj listi?

■ Moji najbolji prijatelji su po šumama, pećinama ili ko zna gde. I žao mi je svakog Srbina koji se nađe u tom kazamatu, koji je očigledno mnogo udobniji i civilizovaniji od ovih ovde. Znate šta, ja gledam na Hag malo drugačije od ostalih. Ne smatram, mada svi veruju u to, da će Slobodan Milošević, ma šta uradio, ma kako brilijantno se branio pred tim sudom, ostati doživotno u Hagu, niti da će iko od tih ljudi ostati doživotno u Hagu. Zašto u to ne verujem? Oni će dobiti najcrnje i najteže kazne, naravno, ali treba se setiti istorije i ranijih slučajeva te vrste, kada su pohapšeni članovi Mlade Bosne posle atentata na kralja Ferdinanda. Bačeni su svi u najgore tamnice, čak je i Ivo Andrić, od koga se to ne bi očekivalo, s obzirom na njegovu mudrost, proveo dve godine u Marinburgu. Tada su svi mislili da će Austrougarska trajati hiljadu godina, takva je to bila carevina, nije joj padalo napamet da ode sa istorijske scene. Međutim, na kraju krajeva, svi su oni izašli i doživeli duboku starost, osim Gavrila Principa, koji je umro u tamnici od tuberkuloze. Ni ova imperija neće moći, po logici istorijskih stvari, da traje večno. Neće niko da je ugrozi spolja, ali ona će se raspasti iznutra; da li od gripa, od side, od nelogičnosti, od crnaca — ne znam. To je mehanizam sveta, mehanizam života koji je neuništiv. I ja ne gledam na njihove osude kao na nešto definitivno, jer bi onda verovao da je zlo definitivno. A — nije. Zlo se smenjuje u ritmovima sa dobrim. Možda neki od njih neće dočekati to, ali, svi svakako neće pomreti po tim zapadnim zatvorima.
 
U Hagu se definitivno piše nova istorija ovih prostora...
 
■ Da. I Austrougarska je takođe pisala istoriju, i šta je ostalo od nje? Ostao je podnevni koncert iz Bečke opere i "Na lepom plavom Dunavu". To jedino je ostalo od te zemlje, od te imperije. Svi su tako pisali istoriju, i Staljin je tako pisao. Porodica ruskog cara je sahranjena sa svim dostojanstvom, gotovo kao sveci. Jel on ispao zlikovac kao što je bio. Istorija međutim nije konačna, ona je samo u službi trenutnih snaga i dnevne politike. Nisam nikakav pisac ili neko iz grupe autora "Srbi narod najstariji", ali smatram da Srbi imaju jednu retku duhovnost i jednu strašnu vrednost koja je potrebna svetu. I da će svet umeti da nas postavi jednog dana na pravo mesto. Svakako da pravo mesto ne zavisi od dnevne politike koja se u ovom trenutku trudi da izruči svakoga koga traže i koga ne traže. Ti gestovi se takođe na ovaj ili na onaj način plaćaju. Plaćaju ih oni koji ih učine, to je ona priča o prezimenima.

HRVATI HOĆE DA ME DOTUKU

Da li su sada na vlasti u stvar i Titovi unuci?

■ Čitav taj stil vladanja mislim da ima mnogo više veze sa komunizmom nego sa demokratijom. Da li je to već u genima? Ne verujem. Ipak je to kratak period godina, dok trepneš okom prođe 50 godina. Ne može to da bude genetski, ali verovatno je stil njihovih očeva prešao i u njihovo ponašanje. To je ta isključivost, sve može da se podvede pod stih "ko drukčije kaže taj kleveće i laže, osjetit našu će best", to je suština čitavog tog duha. A onda vlast kao najopasnija droga, ona je mnogo jača od toga, oni se strašno menjaju. Lično sam znao tipove na vlasti kad su bili opozicija, kad su dolazili na moje slave i bili srećni ako sam na njihovoj strani. Ja koji nisam nikada ni u kakvoj partiji bio.

Pre jedno petnaestak godina u jednom razgovoru ste mi rekli da ćete možda biti konzul u Zagrebu. Izgledalo je to kao piščevo preterivanje?

■ U tom trenutku bila je misao koja je bila ravna naučnoj fantastici. Pa ko je to mogao da zamisli? Danas u Zagrebu postoji konzul i to nisam ja. Niti bih voleo da budem tamo, sem u nekim morbidnim snovima, kada se probudim oznojen i pomislim da sam tamo.

Ipak pušite hrvatske cigarete?

■ Pitala me jedna novinarka pre vas zašto pušim hrvatske cigarete Ronhil. Kažem joj: znate, vi sedite sa jednim promašenim čovekom. Mene su Hrvati mnogo puta promašili na ratištu, kada sam bio na prvim linijama i sada hoće da me dokrajče cigarama, jer mi je lekar zabranio cigarete pošto sam nedavno imao problem sa grlom.

A kako stoji stvar sa vašim knjigama u Zagrebu. Bili ste hit pisac?

■ Po javnoj izjavi jednog uglednog kritičara, tamo je zvanično najčitaniji Ivan Aralica, a ja sam najčitaniji tajno. Znači moje knjige su u policama iza njihovih knjiga. I moje slike, kojih ima mnogo u Hrvatskoj, u Zagrebu posebno, stoje još uvek na zidovima. Samo je jedan čovek koji je imao prilike da obiđe nekoliko kuća mojih prijatelja video da je moj potpis izbrisan, restauratori su imali posla.

Da li ste posle svega ostali nacionalista?

■ Pa to mi je zanimanje. Imam sertifikat. Takođe imam Vujaklijin rečnik stranih reči i izraza gde pod nacionalist piše: francuska reč znači rodoljub, patriota, čovek koji brine o interesima svog naroda. I ne znači članstvo u zemunskom klanu. Patriotizam inače nikada nisam priznavao kao neku posebnu kategoriju. To je stvar kućnog vaspitanja, to te nauči baka, deka, otac. Normalno ponašanje, kao što kažeš dobar dan, skineš kapu, ustupiš stolicu , nije to nikakva neka posebna vrednost. Dok su izdajnici zaista posebna vrednost, tu moraš zaista da se potrudiš i da rizikuješ svašta.

Kako to da ih ima toliko, znači da su se trudili?
 
■ Pa ovo je vreme izdaje, sve ovo što je civilizacija. Kao što vidite, postavio sam jedan uslov ovom intervjuu da ne govorimo o politici i mislim da nismo dotakli ni jednu važnu stvar.
 
Nismo.
 

JAPI MOMCI Slobodan Milošević, kao pragmatičan čovek i tehnolog vlasti, nije mario za umetnost i on gotovo da nije imao ni jednog pisca uz sebe niti u svojoj partiji. No, ja sam, ipak, osetio potrebu da, kada su ga utamničili u Hagu, po njegovom advokadu pošaljem nekoliko knjiga sa posvetom, tako da nije kasno da me pročita, makar i u Hagu. Nisam primetio, da je ova nova ekipa bilo šta uradila za umetnost i umetnike i za duhovnost. Ne verujem da oni čitaju išta drugo sem izveštaja, anketa, Stratedžik marketinga i berzanskih izveštaja, mada jedan deo njih, na prvi pogled, civilizovano deluju. Ali to su više ljudi koji pripadaju civilizaciji Japija zapadnog tipa, znači dobro skrojenih odela, veštog baratanja po nekim svetskim jezikom, čak su i publika, viđam ih na nekim koncertima. Ali još nisam video ni jednu zgradu u kojoj postoje neke slike na zidovima, koju su oni napravili i opremili, pogotovo ne neko zidno slikarstvo. A po tome se, ipak, meri jedan period u nekoj zemlji. Na primer, Ilija Kolarac napravio je to divno zdanje Kolarčev narodni univerzitet. Ili onaj kapetan Miša Nastasijević, koji je bio kapetan dunavski, znači krijumčar u to vreme, napravio je to Kapetan Mišino zdanje. I po lepoti tog zdanja, po arhitekturi, po rafirmanu, vidi se da je bio čovek koji je polagao na umetnost. Da ne govorim o mnogim drugim predratnim trgovcima koji su ostavili svoje tragove.

Branko Čuljić | 2007. | Srpska politika (http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2007/125.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 01:52:32 am
*

PROVINCIJA TRUJE KAO BOLEST

Momo Kapor: Bravar je bio bolji. Njegovi ljudi su bar kupovali slike. Ovi ne. Teško mi je samo kad počinjem novu sliku ili knjigu. Beogradom vladaju instalacije i performansi, svaki netalentovani momak sakupi izvesnu količinu đubreta, ogradi je belim konopcima i proglasi je umetnošću

AJDE setite se nekog restorana gde nisam bio — traži od nas Momo Kapor na kraju razgovora u njegovoj kući, u Nebojšinoj ulici. Žuri na porodični ručak.

Oporavlja se od upale pluća i dobro izgleda. Ležerno ispaljuje štosove. I sam se iskreno smeje. U predsoblju platna na štafelajima. Kaže: "Ovo je jedini atelje kroz koji se ulazi u kuću. Sve mislim kupiće poštar neku sliku".

"Vodič kroz srpski mentalitet" na engleskom jeziku, koji mu je nedavno objavila "Dereta" ekspresno je postao najprodavanija knjiga ove kuće u poslednje vreme. Izlazi i drugo izdanje, odmah posle Sajma knjiga.

HIT KNJIGA

TU su priče namenjene putnicima koji dolaze i prolaze, o Beogradu, punjenim tikvicama, Skadarliji, Adi, rakiji, pljeskavici, šajkači, beogradskim devojkama, koje Kapor više od dvadeset godina redovno piše za "Jatovu reviju".

■ Za onaj divni časopis koji se nalazi u džepu odmah pokraj kese za povraćanje. Budući da se ti tekstovi iz rubrike "Vodič kroz mentalitet" prevode na engleski, napravio sam izbor i objavio u knjizi pod istim naslovom. Dogodilo se nešto slično pravom čudu: iako na engleskom, ta knjiga je postala bestseler.

Pa otkud tolika pomama?

■ Tumačim to time što u Beogradu živi ili kroz njega prolazi veliki broj stranaca koji žele da saznaju nešto o nama, a da im to bude nepretenciozno, samoironično i smešno. Knjigu sam, inače, sam ilustrovao sa mnoštvom crteža što joj daje posebnu draž. Ona je slična knjigama engleskog humoriste Džordža Mikeša, Efraima Kišona ili Art Bačvalda.

Dobro, ali šta je ono što pleni strance?

■ Postavite se u ulogu Srbina koji u Londonu ili Parizu, na primer, ugleda u izlogu knjigu na srpskom o francuskom ili engleskom mentalitetu. Kao da je ugledao rođenog brata, odmah kupuje!

Rekoste jednom prilikom da je glavna odlika tog našeg mentaliteta rečenica "nema problema".
 
■ Da. To je potpuno nepredvidiv mentalitet, iracionalan, neuhvatljiv, sklon podsmehu, jednom rečju: on je skup individua i teško se uklapa u neku zajedničku, sinhronizovanu akciju. Ne bih bio političar koji upravlja takvim narodom.

Kako Vam se čine aktuelni srpski političari?

■ Bravar je bio bolji. Njegovi ljudi su bar kupovali slike. Ovi ne.

A kako se srpski mentalitet nosi sa sadašnjom tranzicijom?

■ Koliko smo iracionalni najbolje govori podatak da su za vreme nezapamćene inflacije otkazale čak i elektronske kase, jer nisu mogle da podnesu toliko nula, a nama ništa! Ukratko, to je mentalitet koji je razjeo iznutra i uništio nekoliko moćnih civilizacija i imperija, kao što su Turska, Austrougarska, Nemačka, ili Sovjetska, pa za njega neće biti nikakva teškoća da uništi i tranziciju, koja je prava sitnica.

OSEĆAJ TESKOBE

ALI čujete kako ljudi zbog nje osećaju teskobu?

■ Ja to uopšte ne osećam. Osećam teskobu kad počinjem novu sliku ili knjigu: plašim se kao da mi se to događa prvi put, a politički režimi i njihove smene me uopšte ne dodiruju. Da li znate kako se zvao i ko je bio predsednik francuske republike u vreme kad je Van Gog slikao suncokrete u Arlu?

Ne.

■ Ne znam ni ja. Vidite da to uopšte nije važno, važniji su suncokreti.

Čini se da smo malo zbunjeni oko ponovnog pronalaženja i baratanja sa "srpstvom". Možda u Vašem "Vodiču" leži odgovor gde se ono nalazi?

■ Već smo ga pronašli. Ono se nalazi u prvoj rečenici novog Ustava: "Srbija je država srpskog naroda". Kad sam to pročitao laknulo mi je. Do tada sam verovao da je Srbija država Građanskog saveza.

U svemu tome, kako izgleda naša književna i likovna scena?

■ Najbolja ilustracija sveopšteg haosa i vladavine "krojača carevog novog odela" je poslednji Oktobarski salon, navodno međunarodni. Beogradom, naime, vladaju instalacije i performansi, samo što ja ne vidim razlog zbog čega su ih prišljamčili slikarstvu kad to mnogo više odgovara pozorištu. Svaki netalentovani momak sakupi izvesnu količinu đubreta, ogradi je belim konopcima i proglasi je umetnošću. A o tome posle pišu eseje tipovi kao što su Ješa Denegri. Plašim se za mlade koji tek dolaze i koji će morati da zaborave na takozvano štafelajsko slikarstvo. Umesto Sezana njihov rodonačelnik će biti šolja pisoara Marsela Dišana. Sve skupa to je odraz našeg dubokog provincijalizma. Ta mladež nije videla niti upoznala svet u kome se sve to dešavalo u doba nadrealizma i dade dvadesetih godina prošlog veka.

A literatura?

■ Bilo bi sumanuto reći da u književnosti nema novih talenata. Oni se rađaju kao i lepe devojke, u svim mestima i u svim vremenima, ali situacija je slična kao i u slikarstvu. Izvorni talenat teško će se probiti sa svojom normalnom pričom kroz zasede postmodernista koji su takođe zakasnili najmanje trideset godina za svojim uzorima sa Zapada. Jednom rečju, provincija truje kao bolest.

NISAM NORMALAN

■ NI ja takođe nisam normalan. Odlazim na Sajam knjiga i vidim milijardu tomova, sabranih dela, kapitalnih izdanja i ostalog; vratim se kući i nastavljam da pišem svoju knjigu koja je zrnce peska na velikoj peščanoj plaži književnosti. To ludilo je neizlečivo. Srećem na Sajmu ofucane tipove u isflekanim odelima, koji vuku ogromne torbe i vade privatna izdanja pesama, pišući dirljive posvete preko čitave naslovne strane. Sveopšte ludilo.

SLIKARI DUŽE ŽIVE

■ NE pišem ništa, slikam, i da sam bio pametniji u životu ne bih nikada ništa ni napisao, sem potpisa na čeku. Pre svega slikari duže žive, a tajnu tog dugog življenja otkrio mi je jedanput davno slikar Stojan Aralica. U svojoj 96. godini kazao mi je: "Momčilo, mi slikari živimo dugo, jer slikamo terpentinom, a on je, kao što se zna, borova smola, pa smo po čitav dan kao u kakvoj borovoj šumi".

Branislav Đorđrvić | 21.10.2006. Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:189703-Provincija-truje-kao-bolest)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 01:59:24 am
*
Momo Kapor


PISANJE JE NAJLOŠIJE PLAĆEN POSAO

Najnoviji roman Mome Kapora "Anglos" upravo je ušao u štampu, a čitalačka publika moći će da ga vidi na predstojećem beogradskom Sajmu knjiga. Posle godinu dana rada sam autor zadovoljno kaže da je ovoga puta uspeo da ostvari ideal i napiše knjigu koja će imati 100 strana.

NN: Ako ste sa 350 dospeli na 100 strana, da vam se ne dogodi da jednog trenutka ostanete bez teksta?

KAPOR: Ako ovako nastavim uskoro ću ostati bez reči. Zato, čim završim pisanje, istog dana počinjem da slikam, jer kad slikam ne gubim novac. Pisanje je najlošije plaćen posao i zato uvek pišem zbog sebe, a ne zbog novca. Moj prvi posao je slikarstvo. Ja sam akademski slikar i naivni pisac jer za pisca nisam učio, a za slikara jesam.

NN: Ali ste, ipak, napisali novi roman. O čemu on govori?

KAPOR: To je čudna priča o čoveku koji plovi Sredozemljem na velikom brodu 'El Greko'. U jednom trenutku brod je zastao u maloj luci na ostrvu Sveti Gerasim, odnosno Agios Gerasimos, preko puta Itake, da bi se putnici okupali. Ali za tih dva sata čovek se zapio u jednoj taverni i brod 'El Greko' je otplovio bez njega. Glavni junak viče za njim, ali ostade bez glasa i zaneme. Tako postade Robinson na naseljenom ostrvu. Meštani ga nazvaše Anglos zbog šerlokholmovske kape, zbog koje su mislili da je Englez. Dugo niko nije došao po njega, pa je ovaj roman priča o preživljavanju. Prošlog leta sam bio na tom ostrvu i pio uzo, kao i moj glavni junak.

NN: Ko je izdavač?

KAPOR: 'Anglos' će izdati 'Zograf' iz Niša u tiražu od 10.000 primeraka.

NN: Da li knjige imaju prođu s obzirom na druge, sve atraktivnije medije?

KAPOR: Ljudi čitaju u najtežim vremenima kada im ne ostaje ništa drugo. Čim zemlja zaplovi u blagostanje zaboravlja se na knjigu. Za vreme najcrnje diktature u Rusiji knjige su objavljivane u milionskim tiražima, Branko Ćopić i Desanka Maksimović imali su tamo tiraže od po tri miliona knjiga. Danas njihov najveći pisac Solženjicin objavljuje pripovetke u tiražu od 3.000! Pitate se šta se tamo čita? Sveske sa kriminalnim i ljubavnim sadržajem američke produkcije. Čisto đubre! Međutim, ja verujem da provincija čita i da tu knjiga još znači utehu.

NN: Koliko ste knjiga objavili?

KAPOR: Verujem da sam napisao 40 knjiga, od kojih je 20 romana. Ostalo su zbirke priča, putopisa i hronika, na primer o blokadi Beograda ili 'Halo Beograd', koja govori o našim naravima. 'Vodič kroz srpski mentalitet' na engleskom jeziku je već dugo na listama bestselera i doživela je nekoliko izdanja. Kupuje je veliki broj stranaca koji dolaze u Beograd da bi shvatili kakvi smo. Istovremeno, kupuje je i veliki broj keva i šalje svojoj deci u inostranstvo da bi nas bolje upoznali snaje strankinje i zetovi stranci. To je moja jedina knjiga koju ne mogu da pročitam jer ne znam toliko dobro engleski.

NN: Kao novinar intervjuisali ste mnoge ličnosti, među kojima i Eriku Jong. Jeste li se videli s njom kada je bila u Beogradu?

KAPOR: Posle njene knjige 'Kako spasiti sopstveni život' 1977. godine imao sam veliki intervju. Bio sam sa svojim prevodiocem, gospođom Svetlanom Ston, u Konektikatu u nekoj planini, gde je Erika podigla ogromnu kuću želeći da podrazi 'Jasnu poljanu' Lava Tolstoja. Ali se tu zeznula jer se odvojila od asfalta 6. avenije u Njujorku na kome je odrasla i o kome je znala sve. Međutim, bila je veoma dobra domaćica. Ispekla je pitu od višanja i terala nas da tu prenoćimo. U to vreme bio sam u nekoj političkoj frci u Jugoslaviji, pa kada me je pitala kako živim u Beogradu rekao sam joj da hoće da me obese. Poklonila mi je knjigu svoje poezije 'Voće i povrće' i napisala na prvoj strani: 'Nisi dobar pisac ako neće da te obese'. Bila mi je veomo draga. U 'Dugi' sam objavio veliki intervju pod nazivom 'Poljubila me Erika Jong'. Ali ne sa jezikom, već u obraz. Zato mi je bilo žao da je sretnem posle toliko godina i pokvarim lepu uspomenu na tu 1977. godinu.

NN: Senator ste RS i član Akademije nauka i umetnosti, a kažete da ste samo jednom bili u Banjaluci. Kako je to moguće?

KAPOR: Zanimljivo, mada sam senator RS i član njihove Akademije nauka i umetnosti, u Banjaluci sam bio samo jednom u životu. Jedne noći 1993. Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo, fotoreporter i ja stigli smo u Banjaluku. Sutradan smo imali književno veče u nekoj dvorani prepunoj ljudi. Ostali smo samo dva dana. Tada su me odveli da vidim divnu, dirljivu brvnaru Petra Kočića na Zmijanju u kojoj je, kažu, živelo 25 čeljadi. Shvatih tada bliskost Kočićevog pripovedanja ponesenu još iz detinjstva. Banjaluka je inače veoma lep grad, a to što nisam odlazio u nju verovatno je plod prastarog rivaliteta koji postoji između nje i mog rodnog grada Sarajeva. Među njima je oduvek bila neka vrsta konkurencije, pa sam verovatno i ja to nasledio.—

Autor: Teodora J. Marković | 22.09.2007. | Nezavisne novine (http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Momo-Kapor-Pisanje-je-najlosije-placen-posao-14757.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 01:59:32 am
*

MOMO KAPOR, DOBITNIK NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE

Porodična kuća jednog od naših najpoznatijih slikara i najčitanijih književnika, Mome Kapora (70), koji je ovih dana dobio još jedno značajno priznanje, nagradu za životno delo Srpske književne zadruge, smeštena je u najužem centralnom jezgru Beograda, Neimaru. Ulazna vrata u riznicu porodice Kapor direktno nas uvode u Momin atelje, iz koga ulazimo u trpezariju. Na velikom trpezarijskom, okruglom stolu, pored vaze sa cvećem i pepeljare samo za goste, jer je domaćin pre nekoliko godina prestao da "dimi", kako šaljivo kaže, "čuči" i pisaća mašina. Ona je iznedrila sve antologijske romane Mome Kapora od dela "Beleške jedne Ane", preko "Une" do "Eldorada" i "Dragi naši", knjigu namenjenu našim dijasporcima, ali i ratne reportaže, zbog kojih su ga u ratnim godinama napadali neki bivši prijatelji iz Hrvatske.

Ovih dana ta ista mašina "trpi" novi roman "Ispovesti", koji se priprema za stoto izdanje Srpske književne zadruge.

■ Poranili ste — šaljivo nas dočekuje domaćin. — Svi susreti i sastanci pre podneva za mene su jutro, jer nemam vremena za ustaljeni jutarnji ritual.

Na kućnom pragu, pre Mome, dočekao nas je jedan od kućnih ljubimaca, pas Arči, haski, kome ni temperatura od nekoliko stepeni ispod nule nije smetala da se izležava na snegu. Ali, prateći domaćina u stopu, ušao je sa nama u kuću...

■ Ja sam mu gazda, ali supruga Ljilja ga češće šeta i hrani, pa joj je privrženiji. Zato je Mici moja — zadovoljno kaže Kapor, dok mu se u krilu bezbrižno smestila crna mačka Mici.

NAJDRAŽA NAGRADA

Nagrada za životno delo, koju od 1992. godine dodeljuje Srpska književna zadruga, obradovala je našeg domaćina.

■ Ne pripadam piscima koji često dobijaju nagrade, mada sam ih dobijao, ne kažem, ali ova mi je možda i najdraža, jer dolazi od najstarijeg izdavača u Srba, a to je Srpska književna zadruga, koja uskoro izdaje svoje stoto kolo čuvene, sivo-plave biblioteke, čiji je znak crtež napravio čuveni Jovan Jovanović Zmaj. To je, inače, biblioteka uz koju su moja generacija i mnoga pokolenja, pre i posle mene, odrastala. Bilo je čak i na selima i kod seljaka koji je nisu čitali, ali je bila čast imati je. Dobiti, dakle, nagradu od te kuće znači mnogo više od svih drugih nagrada, mada je možda bilo nekih drugih pisaca koji su nepravedno ostali bez nje — skromno veli Momo Kapor.

Podsećamo ga da je pre više godina samog sebe proglasio "lakim piscem", a da su se i tada, baš kao i danas, mnogi književni znalci demantovali tvrdnjom da je vrlo teško najčitanije romane lako pisati...

■ Prošao sam novinarsko-reportersku školu dok sam stigao pisca, a novinarstvom se još bavim, pišem za Vaše novine "Vesti" i u ovim godinama, kao i za neke druge.

UTICAJ NOVINARSTVA

Priča o svojim novinarskim iskustvima u raznim novinama i magazinima za koje je radio.

■ Još pišem za svoj prvi list, nedeljnik iz Beograda, u kome sam kao novinar ponikao. Ne pričam ovo slučajno, jer je novinarska škola presudno uticala na mene. Jednostavan je princip pisanja: budi jasan, razumljiv i ako je moguće dopadljiv. Novinarska škola je prosta, nema mistifikacije i kabinetskog zatvaranja u staklene kule — kaže naš domaćin.

Smeje se dok komentariše sebe na fotografijama i čudi "kompjuterskim spravama", šireći dobro raspoloženje, neosetno tera sagovornike da se osećaju prijatno dok "troše" prepodnevne sate jednog snežnog decembarskog dana...

RECEPT A LA "PILE S PEŠKIRA"

■ Još je moja supruga Ljilja radila kao stjuardesa, išli smo u Sidnej. Stigli smo u hotel kasno, oko 11 uveče. Saleteše me neki naši ljudi da im predložim neki moj kulinarski recept, valjda je tada bila moda da pisci dele recepte. Predložio sam im "pile na peškiru". Odveo sam ih u prodavnicu, gde smo kupili pečeno pile, a po povratku u hotelsku sobu jeli smo ga s peškira — samokritično, ne skrivajući smeh, otkriva Momo.

■ Ne znam šta je s tom spravom koja se zove kompjuter, ali čim neko na njoj uspe da napiše "Rat i mir" i ja ću preći na njega. To je samo sredstvo za rad, makar mi tako objašnjavaju prijatelji. Oni kažu da se zahvaljujući njemu mnogo brzo piše, a ja im odgovaram da pišem dovoljno brzo u odnosu na ono šta mislim — objašnjava gestikulirajući.

Poziva se na izjavu Borisa Mihajlovića Mihiza, koji je davno na jednom skupu otkrio da će sebi uputiti pismo koje će otvoriti kad napuni 60 godina, a tada je imao 30.

■ U tom pismu će pisati: "Ti ovo ne razumeš, nemoj da se buniš". Tako i ja mislim da kompjuter ne razumem i neću da se bunim.

PISMA ZA NAŠE U SVETU

Prelazimo na slikarstvo, zna se da je završio Likovnu akademiju u Beogradu...

■ Ne zovu me uzalud akademskim slikarem i naivnim piscem — veli kroz smeh. — Za pisca nisam učio, kao ni Čehov, koji je bio lekar, ni Lav Tolstoj, koji je bio grof.

Na trenutak prekida ozbiljan razgovor, objašnjavajući zašto je makar jednom morao da ode u Australiju.

■ U Australiji sam bio samo jednom, i to da vidim da li ljudi idu naglavačke, kao što sam mislio dok sam bio mali, gledajući u globus — kaže kroz smeh i nastavlja ozbiljnijim tonom. — Dopao mi se Sidnej i ljudi u njemu. Čudan i lep grad. U njemu sam naleteo na još čudniju radnju. Radnju samo za levake, u kojoj se prodaje sve za levake. U izlogu je budilnik koji je umesto brojeva imao samo petice, i na njemu je pisalo: "Nikad ne pijem pre pet sati". Časovnik k'o stvoren za mene.

Priznaje kako je mnogo lepih sećanja poneo baš iz Sidneja, zato je i zadovoljan što se knjige "Dragi naši", u izdavaštvu "Vesti", dobro prodaje i što je lako pronašla put do srca naših ljudi u "belom svetu".

■ Knjiga "Dragi naši" je izbor iz kolumni koje pišem za "Vesti" i to je neka vrsta pisama našima u "belom svetu". Drago mi je da se čita i u Australiji, još jedna joj je slična i zove se "Vodič kroz srpski mentalitet" i štampana je na sve svetske jezike, te je vrlo korisna za naše zetove i snahe strance — kaže Momo Kapor.

ČEKAO SERIJU NA — MONITORU

■ Vlada Petrić i dopisnik "Politike", Dušan Simić i ja bili smo u Njujorku. Njih dvojica su tvrdili da sam divljak-seljak, jer se ne služim kompjuterom. Trebalo je nešto da otkucam, objasnili su mi kako da uključim tu spravu i zaključanog me ostavili u hotelskoj sobi, ispred monitora, koji ja zovem ekran. Kad su se vratili i pitali šta radim, odgovorio sam: "Evo, čekam seriju na Drugom programu" — seća se sagovornik "Vesti" jedne od mnogobrojnih dogodovština.

PROTEKCIJA ZA ŽIVOG PISCA

■ Bio sam u bolnici u Švajcarskoj i poneo sam nekoliko svojih knjiga na francuskom, koje sam uzeo od izdavača iz Lozane. Na poleđini korica je moja fotografija i biografija. Taj čuveni lekar, kod koga sam išao, takoreći me zaboravio. Kad me se, konačno setio i prozvao, umesto vizitkarte dao sam mu knjige, a on se prijatno zapanjio, k'o da je video mađioničara. Od tada je prema meni imao drugi tretman — priča Momo. Srpska dijaspora (http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=9626)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 01:59:42 am
*

MOMO KAPOR

Bio sam najgori đak u istoriji jugoslovenskog školstva i najbolji student sa prosekom 9,7. Već sa četiri godine dobio sam četku i prve boje marke "faber" i od tada nisam prestajao da slikam punih 66 godina. Kad nisam slikao, crtao sam na kafanskim stolovima crteže lepotica koje su sedele sa mnom za stolom i to su bili moji najlepši crteži, na tom belom mermeru ili plastici. Njih bi pred jutro ravnodušna ruka kelnera obrisala i odnela sa tacnama za kafu i praznim čašama.

Ispred porodične kuće Moma Kapora, podno Hrama Svetog Save, na tren zastajkujemo, pribojavajući se da koracima ne narušimo san dremljivog psa čuvara, koji se svom svojom dužinom opružio baš na ulazu.

■ Slobodno, samo napred... Neće vam ništa — kuraži nas nasmejano lice pisca i slikara, dok se, za svaki slučaj, pored Arčija, provlačimo balansirajući na vrhovima prstiju, a potom hitrim koracima ulazimo u sigurnu luku — Kaporov slikarski atelje. Fotografisanje među naslaganim platnima, štafelajima i paletama po kojima se još razlivaju uljane boje, završavamo očas posla. Iako ne baš bez prigovora.

■ Auuuu, što ja ne volim da se slikam. Sa kamerama nemam problem, ali fotoaparat... Tako mi je teško da zadržim neku pametnu facu duže od tri sekunde — žali se Kapor, ali stojički izdržava poziranje ispred "mrtve prirode".

Sa olakšanjem što je "i to prošlo", počinje priču o svojoj večnoj ljubavi i, kako nam reče, svom "prvom ja". Naravno, slikarstvu.

■ Ta ljubav je došla mnogo pre književnosti. Već sa četiri godine dobio sam četku i prve boje marke "faber " i od tada nisam prestajao da slikam punih 66 godina. Kad nisam slikao, crtao sam. Crtao sam na kafanskim stolovima crteže lepotica koje su sedele sa mnom za stolom i to su bili moji najlepši crteži, na tom belom mermeru ili plastici. NJih bi pred jutro ravnodušna ruka kelnera obrisala i odnela sa tacnama za kafu i praznim čašama. Ali sam stalno crtao. Na salvetama, kutijama cigareta, prstima po zamagljenim staklima vozova... I ružom za usne po ogledalima, pred jutro, u znak zahvalnosti za provedenu noć. To nikad nije bio hobi, nego moj kompletan život — kazuje slikar, koji je nekako oduvek znao da će od likovne umetnosti živeti, dok je u novinarstvo i književnost ušetao slučajno, onako, iz nužde. Tokom studija se izdržavao pišući reportaže koje je sam ilustrovao, a kad je završio Akademiju i ostao sam sa gomilom svojih slika, nastavio je da bude novinar. Potom su došla deca, trebalo je kupovati mleko i pelene, a nešto kasnije i rolšue, bicikle... I, tako je ostao novinar, koji i dan-danas ima svoju kolumnu u Frankfurtskim vestima.

■ Knjige su došle kasnije. Urednik mi je tražio prvu knjigu i ja sam se, naravno, užasnuo. "Pa, imate to, to su vaši tekstovi iz novina", rekao je. I, tako sam te tekstove sabrao i objavio "I druge priče". Međutim, da sam bio pametniji, nikad ne bih napisao ni jednu jedinu reč. Samo bih slikao — nižu se sećanja "najgoreg đaka u istoriji jugoslovenskog školstva".

Kaže, bio je izbačen iz gimnazije, ponavljao, imao 11 jedinica i jedva nekako maturirao. Ali kad je, iako tek iz trećeg puta, uspeo da upiše Akademiju, nije bilo boljeg studenta od njega.

■ Završio sam sa ocenom 9,7. Nije to ni važno, jer jedan Pikaso nije završio Akademiju, ali govori o strasti s kojom smo radili. Akademija se otvarala ujutro u osam, a mi smo već u pola osam čekali da čika Milenko domar otvori. Uveče je, od šest do osam, bio večernji akt, koji bi na svakih tri-četiri minuta zauzimao novu pozu. Tako se učilo brzo crtanje —priziva slikar uspomene na studentske dane.

Seća se kako bi u podne pojeli neke okamenjene čvarke, četvrt hleba, jogurt, ako su za njega imali para... I kobasice PKB iz prvih kioska koji su se u Beogradu pojavili.

■ Moj prijatelj Dejan pronašao je negde u Zemunu te iste kobasice i mi to često jedemo. Zovemo ih "PKB nostalgija" — dodaje Kapor.

Kako mu se čini, ni danas se ništa nije promenilo. Klase na Akademiji su iste, po desetak studenata za štafelajima, postavljenim jedan pored drugog, tako da se dodiruju ramenima dok slikaju... Neko kuva čorbu na peći, neko sluša kasetofon, neko se udvara devojci koja je svratila sa Knez Mihailove. A, Akademija je još na istoj adresi — poslednja kuća u Knez Mihailovoj.

■ Sve je isto, samo što su profesori moje znatno mlađe kolege, a studenti nemaju nikakve šanse u životu. Nismo ih imali ni mi, ali oni baš nemaju, osim ako se ne opredele da izlažu gomile otpadaka, gvozdenih madraca, kreča... Jer, likovnim životom vlada mafija, koja u galerije ne pušta ništa od normalnog slikarstva. Ta konceptualna umetnost i performansi su im valjda zgodni, jer može da ih radi bilo ko. Slikari koji još slikaju na platnu zvanično ne postoje — žali se, ipak nam objašnjavajući kako je slikarstvo divna umetnost koja, srećom, ne zavisi od politike.

Jer, kazuje umetnik, režimi se menjaju, a čim ministri kupe ili otmu neki stan, ispostavi se da su im zidovi prazni. I, onda kupuju slike. Kad ovi budu smenjeni, dođu drugi, a slikari slikaju.

■ Jedan "ugledan" političar je zatekao moje slike u kabinetu i odmah napao svog prethodnika kako ima loš ukus. Nije ni slutio da će ga taj "loš ukus" smeniti već na sledećim izborima. Političari se menjaju, a moje slike ipak traju duže — priča Momo Kapor.

Upravo sklanjajući se od političkih skandala u koje je svojevremeno bio upleten, nekoliko puta je bio primoran da beži iz zemlje i onda je utočište nalazio u Njujorku ili Ženevi.

■ U Njujorku ja ne postojim kao pisac, sa mojim malim, nepoznatim jezikom. A kao slikar sam se odmah snalazio. Prvi dan bih kupio boje, drugi bih slikao, a treći već prodavao. Jer, kod njih nema mnogo filozofije. Taj zanat je univerzalan, internacionalan. Dakle, ja sam slikar u samoodbrani — objašnjava naš domaćin, dok nam pokazuje veliko plavetno platno iz 1978. godine.

■ Ta slika je iz Njujorka, jedina preostala sa izložbe "Školica". Prvo sam tamo odneo kolekciju svojih figurativnih slika, pored kojih su svi prolazili kao pored turskog groblja. Samo su se divili jednoj maloj "Školici". Onda sam uzeo velika platna, položio ih na patos, napravio podlogu kao asfalt i maloj Pegi, ćerki žene koja je čistila studio mog prijatelja, dao kredu da mi nacrta "hop-skoč". Ona nacrta, a ja za njom pojačavam tu drhtavu liniju. Napravio sam onda izložbu od 12 velikih "Školica," a u krugu, gde na ovoj piše nebo, bila su ispisana imena 12 bogatih žena, mojih prijateljica. I, naravno, odmah su ih kupile, već na otvaranju. U katalogu sam objasnio da su te slike zgodne da ih, kad vam dosade na zidu, položite na patos i da se, skakućući na jednoj nozi za komadićem crepa, vratite u detinjstvo. Jer, ako kao dete dođete u bilo koji grad na svetu, vi ćete, bez znanja jezika moći da igrate školicu koju ste zatekli na trotoaru. Kao i školicom i slikarstvom možete da se bavite svugde — priča Kapor.

Na opasku da je kao slikar poznatiji u svetu nego u Srbiji, samo sleže ramenima.

■ Ma, u svetu niko nije poznat. Svojevremeno sam intervjuisao nobelovca Soula Beloa u njujorškom hotelu "Šeraton". Hol je bio pun sveta, a niko nije ni primetio tog sedog gospodina omanjeg rasta. Ja sam imao malo izložbi i to uglavnom u inostranstvu. U Njujorku tri, po jednu u Bostonu, Ženevi, Karakasu, dve u Briselu... A, ovde samo dve, za 70 godina. Možda zato što imam takav odnos prema izložbama. Mnogo volim Leonarda Davinčija, a on nije imao nijednu samostalnu izložbu. Imao je jednu sliku u svojoj radionici "Bogorodicu", koju je grof Sforca naručio i onda je slikao po narudžbini, uvek novu. Jer, samostalne izložbe nisu tako stara disciplina. Prvu je pre 150 godina napravio francuski slikar Gistav Kurbe, u znak protesta što nije primljen na Pariski proletnji salon. Zakupio je šatru, postavio je ispred salona i izložio svoje slike. I, nije prodao nijednu. Kao i ja na svojoj drugoj izložbi u Beogradu. Često tako pozovem nekog slikara na kafu, a on mi samo odmahne i kaže: "Ne mogu, moram da slikam, imam izložbu". A na izložbama se najmanje slika kupuje. Jer, ko još šeta sa 3.000 evra u džepu. Ali, za ovih 50 godina uspeo sam da odvojim brojnu publiku koja je navikla na moje crteže. A to je više nego da sam imao nekoliko, vrlo posećenih izložbi — zaključuje Momo Kapor.


ČESTO SANJAM SARAJEVO

Iz Sarajeva je otišao kao dečačić, a potom mu se vratio posle izbacivanja iz gimnazije, kad je tamo poslat "po kazni".

■ Bio sam u Sarajevu tri godine (sedmi i osmi razred) i posle se vratio u Beograd na Akademiju. Ali, i sva letovanja kod bake i oca koji je tamo radio ostavila su na meni neizbrisiv pečat. To su bile godine kad su mi se desile najvažnije stvari — prvi neuspesi, nesrećne ljubavi... Čudan je to grad, s katedralama, crkvama, džamijama i sinagogama. U dnu jedne rupe, okružene planinama. Neviđen na svetu. Često ga sanjam. Kad to kažem mom prijatelju Kusturici, on sa indignacijom kaže da mu ne pada na pamet da se seti tog grada. Mislim da to nije istina, jer se Sarajevo uvuče svojim pipcima pod kožu... — priča rođeni Sarajlija.

ISTOM ULICOM U KAFANU

Nema veće privilegije, kaže Kapor, nego umreti u ulici u kojoj ste živeli kao dečak. A poznati pisac je odrastao baš na uglu Braničevske i Hadži Milentijeve.

■ Tu me je otac doveo kao klinca, 1946. godine iz Sarajeva. Sankao sam se niz tu Braničevsku, vozio kolica na kuglagere po okolnim ulicama, koje u to vreme nisu sve bile ni asfaltirane... Ostao mi je taj san da se jednom vratim taj kraj. I, dogodilo se da smo kupili kuću u ulici niže, tako da sada opet istom ulicom idem u svoju omiljenu kafanu, kao i kad sam bio gimnazijalac. Kad dođem do Hrama, setim se da smo se penjali na njegove započete zidove, koji su tada bili dva metra visoki. Sad živim u najstarijoj kući u ulici, a oko mene su već zgrade — priča Kapor, dodajući da nema kraja Beograda u kom svojevremeno nije živeo.

■ Novinar Radovan Popović pisao je knjigu u kojoj postoji odeljak "Geografija pisaca", u kom je pobrojao sve ulice u Beogradu u kojima je neki pisac stanovao. I, ispalo je da sam ja živeo na najviše mesta — kaže pisac. Srpska dijaspora (http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=8799)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 01:59:51 am
*

UVEK ŽELJAN LJUBAVI

Pisac i slikar Momo Kapor objavio autobiografsko delo "Ispovesti": Pokušao sam da pokažem neke moje manje dekorativne osobine. Narcisoidnost je u ključu pitanja svih autobiografija

"Ne mogu da se žalim. Ovo sam želeo kad sam bio mali", rekao je u četvrtak jedan od najpoznatijih srpskih pisaca i slikara Momo Kapor, dok je, s pogledom na dug red čitalaca, u "Srpskoj književnoj zadruzi" potpisivao svoj autobiografski roman "Ispovesti". Na stranicama svog uzbudljivog živopisa govori o stvarnosti u kojoj je živeo, o detinjstvu, porodici, školovanju u Sarajevu i Beogradu, početku književnog i slikarskog rada, sudbini svojih knjiga, o istorijskoj i političkoj drami kroz koju su on i njegov narod prolazili, svojim pogledima na književnost i umetnost, prijateljima, iluzijama...

■ Narcisoidnost je u ključu pitanja svih autobiografija — kaže Kapor, u razgovoru za "Novosti". — Gordost koja je najveći smrtni greh, takođe. Ja se hvalim da sam se oslobodio gordosti, što je takođe velika gordost. Često se sećam potpisa Svetog Save ispod koga piše: "Poslednji među poslednjima, pa i ja pokušavam da budem skromniji nego bilo ko." Skrenuli su mi pažnju, a i ja sam primetio, da u "Ispovestima" nisam pisao o nekim ljudima koji su bili vrlo značajni za moj život, koji su ga pratili, koje sam ja pratio, koji su značajni umetnici, pa ću to da nadoknadim u novom izdanju ove knjige. Na to se neće dugo čekati, jer "Ispovesti" su objavljene u tiražu od 1.000 primeraka, najmanjem od svih mojih dela. Jako sam ponosan na ovo izdanje, jer je objavljeno u ediciji "Stoto kolo" SKZ, koju je dizajnirao Jovan Jovanović Zmaj. Uostalom, na taj tiraž su pristale i moje mnogo uspelije kolege, kao što su Mića Danojlić i Miro Vuksanović.

Jeste li u "Ispovestima" otkrili sve o sebi?

■ Naravno da nisam. Sve autobiografije boluju od iste bolesti. Uvek se pisac autobiografije prikazuje u najboljem sopstvenom svetlu. Uvek je on u pravu, uvek su grešili drugi a ne on. To je posebno karakteristično u autobiografijama generala koji su navikli da skupo prodaju svoj život, najpre u ratu, pa onda u memoarima. Ali, pokušao sam u najvećoj mogućoj meri da pokažem neke moje manje dekorativne osobine, strah, kukavičluk, izdajstvo.

Cela tajna je da umetnost nastaje iz potrebe umetnika da ga vole, vi ste u tome uspeli?

■ Umetnost se pravi uvek zbog nezadovoljene ljubavi. Mi sviramo, pevamo, pišemo, slikamo urlajući stalno: Volite nas, volite nas, vidite kako mi to radimo. To je jedno patološko traženje ljubavi. Zbog toga umetnici nisu normalne osobe. Obično ljudi, kad ih neko zavoli prestanu da se bave ljubavlju. Mi ne, mi to stalno tražimo. I u najpoznijim godinama. Sa druge strane, ja sam novinar od svoje šesnaeste godine. Biti novinar znači naučiti se od malih nogu da se piše zanimljivo, da se zgrabi čitalac i da se ne ispušta. Nesvesno, to sam preveo u literaturu. Novinari se strašno plaše književnosti misleći da je ona nešto važno, plaše se korica knjige. A među novinarima ima mnogo više sjajnih pisaca, nego među članovima Udruženja književnika Srbije.

Kako ste od pisca proze tzv. džins generacije postali pisac u maskirnoj uniformi?

■ Trebalo je da umrem na vreme. Sad je već kasno. Postao sam pisac u uniformi iz jednostavnog razloga što nije bilo pisca u svetskoj i domaćoj književnosti, koga ja volim a koji nije učestvovao u nekom ratu. Zanimljivo je da su to obično bili ratovi koji ih se nisu ticali. Na primer, Hemingvej je učestvovao u Španskom građanskom ratu koji se odvijao daleko od Amerike, gde je rođen. Pre toga je učestvovao u ratu između Austrije i Italije, kad je napisao "Zbogom, oružje". Malro je, takođe, učestvovao u Španskom građanskom ratu kao kapetan, Bajron u Grčkoj, gde je i ostavio kosti. Hemingvej se na kraju družio i sa samim Kastrom. Čak i pisac najnežnije ljubavne bajke "Mali princ" Egziperi poginuo je kao ratni pilot. U našim čitankama nema pisaca od Đure Jakšića, pa nadalje, koji nije bio u nekom ratu. Otišao sam u rat kao ratni dopisnik zbog toga što su bila ugrožena moja braća od strica u Hercegovini, koji su se borili za opstanak da ne budu poklani i uništeni, kao što je bilo 1941. godine. Srbi kao jedan od najnaivnijih naroda u svetu očekuju da ih Hrvati obožavaju. Čude se što su hrvatski pisci bili na strani svog naroda, a Hrvati se opet čude što sam ja bio na strani svog naroda.

Mora li pisac da bude na strani svog naroda?

■ Mislim da treba, kao što je rekao Andrić, čak i kad taj narod nije u pravu. A moj je bio u pravu. Bilo je dovoljno otići u selo mog oca na groblje i videti sveže humke devojaka i mladića koji su izginuli u tom ratu, pa da se čovek oslobodi bilo kakve nedoumice da li treba da bude na strani svog naroda ili ne.

Svoje plovidbe, a proputovali ste gotovo čitav svet, započeli ste na Savskom pristaništu. Da li i danas, pošto su okolnosti izmenjene, idete na Adu?

■ Baš sam išao u četvrtak, po najgorem vremenu. Imam mali brod od pet metara sa kabinom i motorom od deset konja, "Džonsonov", star trideset godina. Pokraj mene su velelepne rečne jahte od kojih nijedna ne plovi, jer su vlasnici ili vrlo zauzeti ljudi, ili su u zatvoru.


SLIKARSTVO I KULINARSTVO

■ SLIKARSTVO je uticalo na moje pisanje tako što me je odvojilo od književnog rada. Da sam bio pametan, ne bih nikad napisao nijednu jedinu reč, sem potpisa na slikama i čekovima. Slikarstvo je potpuno suprotno od književnosti, kao da promenite napon od 220 na 120 volti. Pisanje zahteva tišinu, prati ga osećanje krivice da niste rekli sve što treba. Slikarstvo je puno druženja, muzike. Čovek može i da kuva. Na primer, ja sam u prvo vreme napuštao slikarstvo da nešto skuvam, a sad poslednjih godina napuštam kuvanje da nešto naslikam.


KARADŽIĆ

■ SLEDEĆI moj čitalac je Radovan Karadžić kome sam posvetio jedno poglavlje u knjizi. Siguran sam da zbog toga "Ispovesti" neće dobiti nijednu nagradu ove zemlje.

D. Matović | 24.07.2008. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=125263&title_add=Uvek%20%C5%BEeljni%20ljubavi&kword_add=momo%20kapor)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 01:59:58 am
*
Intervju: Momo Kapor, slikar i pisac


MOJE ISPOVESTI


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Momcilo_Momo_Moje_ispovesti_Glas_javnosti.jpg)

Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji, na primer, vole Savu, "savce", i one koji vole Dunav, "dunavce". Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju "vajfert" pivo i na one koji vole Bajlonijevo

Jedan od najčitanijih srpskih pisaca ikad, čije su pojedine rečenice ušle u opštu upotrebu poput poslovica, pronicljiv i duhovit u svojim dubokim zapažanjima zaodenutim "nepodnošljivom lakoćom postojanja", uskoro će obradovati svoje brojne čitaoce novim romanom, a on se opet mirno vratiti svojoj prvoj i najvećoj ljubavi, slikarstvu... sve do novog rukopisa. U razgovoru za Glas javnosti o svom novom romanu i još ponečemu, Momo Kapor kaže:

■ Upravo sam juče predao uredniku Srpske književne zadruge svoj novi autobiografski roman "Ispovesti" za jubilarno 100. plavo kolo. Knjiga ima tri stotine strana i pisana je, čini mi se, čitavog života, jer su u njoj i mladost i zrelo doba i sve frke u kojima sam učestvovao, uključujući tu i ratove u Bosni i Krajini, kao i onaj poslednji, 1999. godine u Beogradu. Sada najzad mogu da se vratim slikarstvu.
 
Otkrijte našim čitaocima neki detalj iz romana?

■ Mislio sam da mi je najbolji početak romana onaj iz "Une" — ("Kad sam je video, sat mi je stao"), ali "Ispovesti" počinju bolje: "Sa takvim očima, pre rata, nisu puštali u poštene kuće, rekao sam devojci koja me je pribola sa dva azurna lasera. Pre kog rata, upita ona. Pre onog, onog, rekao sam".
 
Poznati ste kao veoma pronicljiv posmatrač svih dešavanja oko nas. Kako gledate na sve veću polarizaciju u srpskom društvu, koja je dovela i do najnovije krize u vladi i Skupštini?

■ Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji na primer vole Savu, "savce", i one koji vole Dunav, "dunavce". Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju "vajfert" pivo i na one koji vole Bajlonijevo. Delili su se na one koji čitaju Politiku i one koji čitaju Borbu, na zvezdaše i partizanovce, mada su u upravama oba kluba i obe redakcije sedeli isti generali Udbe. Tako ni ova nova podela nije ništa novo. Sa neba navijaju Obrenovići i Karađorđevići. Podele su i u nama samima; jednog dana sam za Rusiju, drugog dana za Ameriku. Probudim se pa odem u "Konobu", u kojoj redovno sedim kao deo inventara da se malo svađam sa vlasnikom Dekijem. Što je najsmešnije, penušamo se od besa, a niko od nas nema nikakvog uticaja ni na šta.

Kako ste doživeli 17. februar, proglašenje nezavisnosti Kosmeta i događaje koji su potom usledili?

■ Što se mene lično tiče, osećao sam se poniženo. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da neću moći da odem u Gračanicu i dodirnem prstima nogu Simonide, ili da pripalim sveću u Pećkoj patrijaršiji. Na sličan način to je osećala i masa Srba koja je ispunila Beograd svojim poniženjem i besom. Najlepše od svega je to što je tu nepreglednu masu koja je disala kao jedan čovek B92 izbrojao kao 150.000 ljudi, a bilo ih je najmanje milion, ako računamo i one po kućama koji su osećali isto što i oni na ulici. Gledam mazohistički program tog studija kao što čovek sebi ubrizgava serum od zmijskog otrova protiv pravog ujeda zmija, ali ostavimo njih, oni su nevažna epizoda u našem životu. Dovoljan dokaz o njihovoj omiljenosti je to što ih policija čuva od gneva gledalaca. Naravno, u toj masi ima uvek i procenat agresivnih tipova. Ko su oni? Divlji navijači, dečaci puni gneva, oni koji ne znaju kako da ispolje svoju potisnutu energiju. Ali dovoljno je postaviti policiju pred ta osetljiva mesta, a to nije učinjeno, ko zna zašto.
 
Šta sad, treba dalje kao narod, a teret sve veći? Gde vidite mogući izlaz?

■ Uvek kad se nađemo na dnu u meni se pojavi trag optimizma, pomislim na to ko je sve vladao ovim narodom i ovom zemljom i gde je sada. Preživeli smo i gore stvari; petsto godina smo uspeli da sačuvamo identitet, usmenu književnost, običaje, tradiciju... Ovo danas je samo jedan tren za istoriju, tako reći treptaj oka; nevolja je samo u tome što mi imao samo jedan život, ali treba verovati da će naša deca i unuci doživeti da vide kraj velike imperije zla i da ćemo se ponovo vratiti na Kosovo.

■ Jedini je problem u tome što je ta zemlja zauvek zatrovana osiromašenim uranijumom iz bombi kojima su je zasuli naši bivši saveznici devedeset devete. Sve više Šiptara umire od karcinoma, nevolja je u tome što je tamo ostalo i nešto Srba i što je to nerešiv problem, a problem koji nema rešenja i nije problem. U međuvremenu, mi vodimo naše male živote i gledamo TV vesti kao neku kriminalističku seriju. Ko je ubica, videćemo na kraju.


ZNAMO ODAKLE SMO
 
Sve češće se čuju zabrinuti glasovi kako će mladi ljudi održati tradiciju i identitet naroda, kad odrastaju uz TV, holivudske filmove i Internet. Koliko je, po vašem mišljenju, realna ta bojazan?

■ Imam potpuno drugačiji utisak. Pojavljuje se sve više mladih ljudi koji zastupaju srpsku stvar. Za razliku od prethodnih generacija Srba ruralnog tipa, oni su veoma obrazovani, govore manje-više svi engleski i vladaju internetom, a mnogi su i školovani na Zapadu, pa najbolje znaju za tu šarenu lažu koja se krije iza šopinga i provincijalnog pogleda na svet. Računam među njih i one koji žive na Zapadu i koji su svakim danom sve više svesni svog porekla, tradicije, identiteta i jezika i one koji čeznu da se vrate kući jednog dana.
 
Ne govorim napamet, srećem ih lično po svetu, na svojim književnim večerima i otvaranjima izložbi.

Maja Radonić | 11.03.2008. | Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-11-03-2008/moje-ispovesti)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:00:37 am
*
Intervju — Momo Kapor, popularni srpski književnik i priznati slikar


SAJAM KNJIGA JE LEKCIJA O VREMENU


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporGlasjavnosti.jpg)

Pisati o sebi za mene je narcisoidno, zapravo nepristojno. Važno je zabeležiti vreme i druge ljude koji su činili naš život

Jedan od najpopularnijih i zacelo najčitanijih srpskih pisaca Momo Kapor na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu imaće pune ruke posla. Naime, nedavno su iz štampe izašla četiri nova naslova koje će Momo Kapor potpisivati svojim čitaocima. Pored novog, dopunjenog i proširenog izdanja njegovog romana "Ispovesti", koji je objavila Srpska književna zadruga, tu su i dve knjige o Beogradu, i konačno monografsko izdanje koje Momu Kapora otkriva kao vrsnog slikara.

Potpisivaćete čak četiri nove knjige na štandovima svojih izdavača. Kakav je to osećaj?

■ Imam neprilično mnogo novih knjiga. Ruka će da mi se ukoči od silnog potpisivanja, a lice će da mi se isceri od lažnih osmeha i pitanja poput onog: "Da li je to za Vas, gospođo?". Najpre se pojavljuju moje dve knjige o Beogradu, pod nazivom "Magija Beograda", jedna na srpskom, jedna na engleskom. Izdanje na engleskom namenjeno je za strance koji žele da upoznaju duh Beograda i za keve koje tu knjigu kupuju da je šalju svojoj deci na Zapad da bi njihove žene strankinje ili njihovi muževi stranci upoznali Beograd iznutra. Obe knjige izdao je "Knjiga komerc" iz Beograda. Kao novo izdanje pojavljuje se moj roman "Ispovesti", koje je Srpska književna zadruga objavila u stotom, jubilarnom kolu, a koje je rasprodato za mesec dana, pa smo se odlučili da štampamo novo, prošireno i dopunjeno izdanje.

Prvo izdanje vašeg romana "Ispovesti" je rasprodato za samo mesec dana. U međuvremenu ste roman proširili, dopunili pričama o nekim svojim prijateljima koje niste spomenuli u prethodnom. Ko je sve "ušao" u novu verziju "Ispovesti"?

■ Pišući ovu biografiju nisam zaboravio da u nju unesem nekoliko starih prijatelja koji su bili deo mog života, tako da su se na novih sto strana našle priče o režiseru Bori Draškoviću, mom starom drugu koji je režirao moje prve drame, o Italijanu Mariju Faneciju koji je režirao mojih deset TV drama, o nekadašnjem prijatelju Arsenu Dediću, o Igoru Mandiću, koji me je branio od zlonamernih kritičara...

Izašla vam je i likovna monografija...

■ Na kraju, kao kruna svega, na Sajmu će biti predstavljena velika monografija o mom slikarstvu. Dobio sam tek prvi primerak koji je objavila štamparija "Zagorac" iz Beograda. Mada veoma velika po obimu i broju reprodukcija, ova monografija je samo delić mog slikarskog rada, jer su mi platna rasuta po svetu gde sam slikao. Najveći broj mojih slika je u Njujorku, Briselu i Ženevi. Njena zanimljivost je i u tome što je izdavač plašeći se visokoumnih pregovora kritičara odlučio da ja sam napišem predgovor. Jer, ko poznaje bolje najlošije strane mog slikarstva od mene samog, ali, bar neće biti dosadno. Za jednog pisca i slikara mislim da je to dovoljno.

Izjavili ste da ste u ovoj knjizi "prelomili sebe kroz druge". Kako ste to učinili?

■ Pisati o sebi za mene je vrlo narcisoidno, zapravo nepristojno, što bi neko čitao o mom detinjstvu, prvim ljubavima i kako se osećam kao star čovek. Ali, važno je zabeležiti vreme i druge ljude koji su činili naš život. Pisati o njima i o tim uzbudljivim događajima u vremenu gladi i nemaštine, Informbiroa, hladnog rata i izlaska iz tame, o prvim prevodima zapadnih pisaca koji su počeli da se pojavljuju, o vremenu blagostanja prekinutog ratovima u kojima sam upoznao glavne protagoniste zahvaljujući tome što sam bio ratni reporter i što su mi uglavnom bili prijatelji. Mogu mirno da kažem bez lažne skromnosti da su to osnovne vrednosti ove knjige koja ih čini zanimljivim.

Knjiga, po vama, predstavlja i svojevrsno obraćanje onima koji nas dele na evropejce i one koji su za povratak u mračnu prošlost, aludirajući pri tom i na vas kao zagovornika povratka u "mračni srednji vek". Šta mislite o tome?

■ Pravo je i dužnost uzeti kao ulogu za sebe da proglasite evropejcem, a neke druge poludivljim Kurdima, ako taj neko ko je preuzeo ulogu sudije nema čak ni pasoš, a od stranih gradova video samo Temišvar i Segedin. Ko su oni? Provincijalci. S druge strane, nema građanina u Srbiji koji nije evropejac, koji nije od detinjstva sanjao Evropu i plaćao tu svoju ljubav progonima sa Istoka sve do 1948. Pola Srbije je otišlo da živi u Evropi. Šta su oni? Evropejci, naravno. I sada neko odlučuje i ne pitajući vas jeste li za Evropu ili za mračni srednji vek pod Rusima. To je za mene novi Informbiro, kada od naše odluke zavisi hoće li vas poslati na novi Goli otok.
 
Šta za vas kao pisca predstavlja sajam knjiga?

■ Za mene je svaki sajam velika lekcija o vremenu. Naime, pre pedeset godina sam došao na sajam prvi put kao mlad student likovne akademije. Imao sam đubretarac koji i dan-danas nosim. Ne baš taj, ali isti tip kaputa sa kapuljačom. Ukrao sam na tom sajmu jednu knjigu, Selindžerov roman "Freni i Zui" tako što sam je spustio u kapuljaču. Na štandu "Prosvete", gde sam knjigu ukrao, odmah su po nestanku knjige krenuli da nas pretresaju, no knjigu koja je bila u mojoj kapuljači nisu našli, jer kapuljače nisu ni pretresali.
 

BESTSELER PISAC
 
Momo Kapor je srpski bestseler pisac i tu je tačka. Kako je to biti bestseler pisac ovde i sada?

■ Kada me neko nekom strancu predstavi kao srpskog pisca bestselera i on me upita koliki su mi tiraži, ja slažem i utrostručim ih, ali i to izazove kod njega blagi osmeh jer su to u inostranstvu tiraži po lokalnim univerzitetima. Ali, ja sve više ne podnosim bestselere. I najdraže su mi knjige izuzetno malih tiraža, kao što je bio onaj u starom kolu Srpske književne zadruge, gde je pravilo za sve tiraž od hiljadu primeraka.

Mila Milosavljević | 21.10.2008. | Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/kultura/glas-javnosti-21-10-2008/sajam-knjiga-je-lekcija-o-vremenu)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:00:46 am
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Momcilo_Momo_Kapor_2008_Blic.jpg)


NOVA KNJIGA MOME KAPORA
"ISPOVESTI"


"Knjiga 'Ispovesti' je priča koju pišem sebi", rekao je poznati pisac Momo Kapor govoreći o svojoj najnovijoj knjizi objavljenoj u prestižnoj ediciji "Kolo" Srpske književne zadruge. U autentično šarmantnom stilu napominje da mu je žao što mu je otac umro jer, veli, nikad ga nije doživljavao kao ozbiljnog pisca, a "kad bi video moju knjigu u ovoj biblioteci koju je još Čika Jova Zmaj dizajnirao verovatno bi poverovao da sam pisac".

O knjizi Kapor kaže da je to priča koju, sem sebi, priča i devojci Leni, studentkinji koja diplomira na njegovom delu. "A takvih je bilo dosta", napominje i potom nastavlja. "Baveći se knjigom, ispovedajući se Leni, nisam ni uvideo da sam se u nju zaljubio. Tako sam se našao u problemu; šta ću sa njim, odnosno kako knjigu da završim. Pričao sam o tome sa svojim prijateljima među kojima je bio i Matija Bećković. Posavetovao me da Lena na kraju padne, odnosno da je obore zbog nedovoljno podataka. Moja supruga je pak predložila da se Lena na kraju ispostavi kao Fikcija, odnosno da ne postoji."

Knjiga "Ispovesti" nosi podnaslov "autobiografski roman", a sem faktografije koja se odnosi na piščev život, sadrži i njegova nadahnuta promišljanja, opaske, duhovita sagledavanja.

T. Nj. | 25.07.2008. | Blic (http://www.blic.rs/Kultura/50495/Nova-knjiga-Mome-Kapora-Ispovesti)


*

MOMI KAPORU NAGRADA "DEJAN MEDAKOVIĆ"

NOVI SAD — Momo Kapor, književnik iz Beograda prvi je dobitnik nagrade Dejan Medaković, izdavačke kuće "Prometej" iz Novog Sada.

Na sastanku žirija za dodelu nagrade "Dejan Medaković", posle uvida u ovogodišnju memoarsku produkciju u knjigama i periodici, jednoglasno je odlučio da se tek ustanovljena nagrada dodeli Momi Kaporu za Autobiografski spis "Ispovesti", prvo i drugo prošireno izdanje 2008 (izdanje Srpske književne zadruge, Beograd).

Kaporovo delo ide u red autentičnih svedočanstava o našem vremenu i mentalitetu, našim sudbinama i ljudima. Njegova rečenica zadovoljava najviše standarde beogradskog promišljanja i razgovora. Nagrada, koja se sastoji od zlatnika sa likom jednog od zatočnika srpske nacionalne misli o kojima je pisao Dejan Medaković (knez Lazar, despot Stefan lazarević, Vuk Karadžić, Nikola Tesla), diplome (rad Lasla Kapitanja), kao i jedne monografije i faksimila (u fragmentu) samog Dejana Medakovića.

Nagrada će biti uručena 9. januara 2009. godine na svečanosti povodom Dana Prometeja u Novom Sadu.

Odluku je doneo žiri u sastavu: Draško Ređep, predsednik, Jovan Ćirilov i Radovan Popović.

29.12.2008. | Vesti (http://www.vesti.rs/Novi-Sad/Momi-Kaporu-nagrada-Dejan-Medakovic.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:00:55 am
*

PONOVO IGRAM ŠKOLICE


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporVecernjenovosti2009.jpg)

GOST u kući slavnog pisca Mome Kapora brzo shvata da je zapravo došao kod odličnog slikara. Od punih polica sa legendarnim Kaporovim knjigama, više zadivljuju mnogobrojna, slabo poznata platna naslagana duž zidova novog ateljea na spratu njegove kuće.

Dobro izgleda posle operacije tumora u grlu, koju je imao na jednoj klinici u Lozani, u Švajcarskoj, pre dva i po meseca. U prvom intervjuu za novine posle izlaska iz bolnice, Kapor otkriva da je napisao novi roman i da slika pun elana. Vratio se i staroj seriji "Mapa izmišljenih predela". Skupilo mu se, kaže, mnogo starih osušenih paleta, pun podrum. Onda ih je uzeo i napravio od njih pejzaže — od skorenih boja.

U prepoznatljivoj teksas košulji, glasom koji ga povremeno izdaje, kaže da se još oporavlja, priznaje da se za njegovu vrstu bolesti u 40 odsto slučajeva predviđa smrt, ali...

■ Izgleda da sam opet imao sreće. To je ne znam koji moj susret sa blizinom smrti. Od detinjstva, od 1941, pa sve do ovih ratova...—

Kažete da ste, uprkos svemu, završili novi roman.

■ Nećete mi verovati, ali zakačen za razne aparate, sa desnom rukom iz koje su virile cevi, ja sam pisao u bolnici, jer mi je dosadno ako ne radim ništa. Budući da su televizori u bolničkoj sobi postavljeni visoko, da je program na francuskom, a da ne mogu da čitam — onda sam pisao. To je jedna čudna knjiga koja se zove "Kako postati pisac". Dobar naslov, a? Možda je još rano da govorim o njoj, jer još nije sasvim završena, ali je na kraju, u toku su poslednje redakcije.

Recite nam, ipak, o čemu se radi.

■ Stari Beograđani pamte jednog akvizitera koji se zvao Žuća. On je prodavao komplete knjiga po preduzećima, vukao je dve preteške torbe — Perl Bak, Golsvordi, Kronin — tu vrstu knjiga koje su kupovale činovnice u kompletima. E, on je napisao knjigu "Kako postati pisac". Objavio je 1963, a od tada u bezbroj izdanja. On je nažalost iščezao, ne znam šta je sa njim, baš me zanima ako neko zna da mi javi. Ta knjiga nema bibliotekarsku registraciju. On ju je postavljao stidljivo pored Golsvordija, Tolstoja i svi su je kupovali, jer mnogo ljudi žele da budu pisci. I ja sam pokušao da napišem knjigu "Kako postati pisac", ali ne kao priručnik. Pisac se ne postaje, pisac se rađa.

Koje odgovore ćemo pronaći u knjizi?

■ Šta treba da se dogodi nekome da bi postao pisac. To je u stvari neka vrsta romana o piscu iz provincije koji ima provincijske muke, sivilo, koji dolazi u Beograd i počinje da se probija. Šta mu se sve dešava - od ljubavi sa ocvalim damama do saradnje sa časopisima, besparice, svega... Tu sam uključio naravno i brojne citate pisaca, na primer Čehov ima "Savete mladom piscu". Najlepša stvar je kako je Fokner postao pisac i to sam uvrstio. On je rekao u jednom intervjuu posle Nobelove nagrade: "Ja sam za vreme prohibicije istovarao sanduke sa viskijem na pristaništu u Nju Orleansu i viđao sam jednog čoveka kako šeta. Pitao sam ko je to, rekli su mi - Šervud Anderson, čuveni američki pisac. Upoznao sam se sa njim i dopalo mi se to zanimanje - da se ne istovaruju sanduci nego da se šeta...

Kažete da je pisanje gadan posao i da više volite da slikate.

■ Sad sam usred jednog ciklusa koji me je zaokupio posle mnogo vremena, a koji sam radio pre 30 godina. To je slikanje školica. Vratio sam se staroj temi koju sam u Njujorku izlagao 1978. godine. Školice se tamo zovu "hopskoč".

Mislite na dečju igru?

■ Školica je najdemokratičnija umetnost trotoara. U katalogu te izložbe školica u Njujorku, napisao sam da je prednost te slike - kad vam dosadi, položite je na pod i skačući na jednoj nozi odete u detinjstvo. Školice su jedna vrsta primitivnog krsta, znači u sebi imaju i religiju, jedna vrsta kabale jer imaju i poredak brojeva, od 1 do 7. One su poziv na igru i povratak u detinjstvo i ovaj ciklus je imao prilično uspeha. Postoje dve vrste — normalna i takozvana školica puž. Paralelno sa tim, mada se stilski razlikuje, radio sam seriju porcelanskih tanjira na kojima se nalazi moj crtež. Slične tanjire video sam u Parizu, radio ih je Žan Kokto i ovi crteži možda malo i podsećaju na Koktoovu liniju.

Napravili ste i velika platna sa grupnim portretima poznatih ličnosti.

■ To su slike: "Kafe nostalgija", tu su meni neka draga lica, "Molitva" — za sve koje sam voleo. Tu su naslikani Merilin Monro, Zuko Džumhur, Danilo Kiš, Če Gevara... Centralna tema je Leonardov crtež "Bogorodica i sveta Ana". To je, inače meni, najdraža slika na svetu, čuveni karton, priprema za ulje koje je radio. Zatim i slika "Hotel Kalifornija", po čuvenoj pesmi "Iglsa" o hotelu u koji može da se uđe ali ne može da se izađe. Na njoj su takođe moji mrtvi prijatelji, sa jednim anđelom...

Hoćete li napisati i "Kako postati slikar"?

■ Postaje se na akademiji. Sad čitam jednu divnu knjigu koja se zove "Boemi, avanturisti moderne umetnosti 1900—1930", a napisao je Dan Frank. On piše o Monmartru i Monparnasu, o kući u kojoj sada stanuje Šobajić, a gde je Pikaso napravio "Devojke iz Avinjona", gde su živeli Modiljani, Sutin... Ispostavlja se da je malo ko od tih velikana završio Akademiju. Niko nije studirao, a bili su genijalni.

Da li planirate da napravite izložbu slika u Beogradu?

■ Ne pravim izložbe, imao sam svega dve u Beogradu. Prvo, ja živim od slikarstva. Niko ne šeta ulicama sa 3.000 evra u džepu pa uđe i kupi sliku. Izložbe prave oni koji vole da se druže, a ja i to izbegavam. Družim se sa nekoliko prijatelja celog života, sedim u obližnjoj kafani sa vlasnikom, kasirkom, taksi šoferom i bivšim bravarom. I to mi je sasvim dovoljno. Družim se sa Matijom Bećkovićem, sa Rajkom Petrovom Nogom, oni me uče o poeziji pošto ja nikad nisam pesmu napisao u životu, čak ni u pubertetu.


GEJ PARADA

KAKO komentarišete velike dileme oko organizovanja gej parade u Beogradu?

■ Vreme je uvek isto. Ja se uvek sećam, sedeli smo sa Mihizom u Klubu književnika, veliko društvo, i neki iz tog društva su napadali homoseksualce, a Mihiz je rekao: Nemojte ljudi da ih napadate, da nije njih kako bismo mi ružni došli do ribe.

Branislav Đorđević | 19.09.2009. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=157259&title_add=Ponovo%20igram%20%C5%A1kolice&kword_add=momo%20kapor)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:01:03 am
*

KAPORU URUČEN "DOMANOVIĆ"


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporurucenanagradaDomanovic.jpg)


Slavnom piscu Momi Kaporu u četvrtak je uručena nagrada Fonda "Radoje Domanović" za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri.

"Pišem u samoodbrani i za svoju ulicu", rekao je Kapor, primajući nagradu u Ministarstvu za dijasporu, osvrnuvši se aluzijom na savremene političare "od kojih bolje spava sanjajući Beograd".

"Lupali smo u šerpe, a sada se lupamo rukama u glavu", rekao je Kapor u duhovitom osvrtu na političku satiru koju je "teško pisati protiv onih koje smo sami doveli na vlast".

Kapor je rođen u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliko broj naslova, romana i zbirki priča.

Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova. Romani ''Una'' i ''Knjiga žalbi'' doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Pored Kapora, laureate za doprinos satiri dobili su Rade Jovanović, Savo Martinović i Siniša Pavić, čije je "tanano osećanje za humor" poznato književnoj publici, obeležilo poslednju godinu društvenog i političkog života Srbije, navodi se u obrazloženju koje je pročitao direktor Fonda Radoslav Tilger.

Vesti online (http://www.vesti-online.com/Scena/Kultura/10461/Kaporu-urucen-Domanovic) | 26.11.2009.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:01:12 am
*

            UMETNIK PLAĆA PRIČU ŽIVOTOM


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporBlic3.jpg)
      

Priča je suština svakog umetničkog dela. Ona je najskuplja stvar u umetnosti. Često mi se dešavalo da umirem od dosade čitajući pretenciozne knjige i gledajući filmove koji su napravljeni samo za Kinoteku. Svaki umetnik priču plaća životom. Mora da je doživi. Zanimljiva priča je zajednički imenitelj za sve knjige, novinske tekstove i drame koje sam napisao, kao i za sve slike koje sam naslikao. Celog života sam bio umetnik profesionalac. Zanatlija koji stvara umetnička dela - kaže za "Blic" književnik, slikar, novinar Momo Kapor.

Deset knjiga Izabranih dela Mome Kapora naći će se u prodaji narednih nedelja, u izdanju izdavačke kuće "Knjiga komerc" i dnevnog lista "Blic".

■ Na Likovnoj akademiji sam pet godina studirao slikarstvo kod rafiniranog profesora Nedeljka Gvozdenovića. Od osam ujutro do osam uveče on nam je gradio ukus u umetnosti i motivisao nas da savladavamo zanat. Tada sam pisao za novine da bih preživeo i princip je bio isti. Prvo zanat pa onda zanimljiva priča. Važno mi je bilo da ne propadnem u manirizam. Da mi knjige ne liče jedna na drugu. Trudio sam se da moje knjige pripadaju različitim žanrovima i budu pisane različitim jezikom. Od slenga do ispovedanja. Umetnik izvrši samoubistvo u momentu kada počne da imitira samog sebe. Najveći falsifikator Šagala bio je sam Šagal kada je izgubio snagu izvornosti.

Od deset knjiga koje su štampane u novoj ediciji, čije vas ponovno izdavanje najviše raduje?
 
■ Roman "Samac" je prodat u velikom tiražu, ali ga je javnost ignorisala. Nikada nisam saznao zašto. Obožavam tu knjigu jer opisuje penzionisanog satiričara. Ovog trenutka imam puno razloga da se identifikujem sa junakom tog romana. I on živi na Čuburi u zajedničkom dvorištu i piše kuvar za samce, dok u kredencu kuhinje pronalazi beležnicu svoje majke u kojoj su raskošni recepti za srećne familije sa brojnom čeljadi. Oni zajedno jedu za stolom prekrivenim mušemom u osećanju bliskosti. Čitajući tu beležnicu junak moje knjige postaje svestan da je reč samac najtužnija u našem jeziku. U provincijskom mestu treba da primi nagradu za satiru, ali umesto da ode u dom kulture, on se iskrade iz mase i prvim vozom se vrati u Beograd. Krajem meseca, tačnije 27. novembra, uručiće mi nagradu "Radoje Domanović" za pisanje satire. Videćemo šta ću da preduzmem pre dosadnih govorancija.

Vaše knjige su godinama nosile etiketu "proza u trapericama". Zašto?

■ To je naslov knjige jednog zagrebačkog stručnjaka za književnost, koji se bavio autorima koji su pisali novi vid proze, kao što je Selindžer, na primer. Gurnuli su me u političku aferu 1967. godine kada sam potpisao "Predlog za razmišljanje o odvajanju jezika u SFRJ". To je bio odgovor na proglas hrvatskih književnika o položaju hrvatskog jezika i pravopisa koji je potpisao Miroslav Krleža. Nas četrdeset i dvoje iz Udruženja književnika Srbije smo na taj proglas odgovorili dokumentom koji se ticao kulturne autonomije Srba koji žive u Hrvatskoj. Tito je morao da zabrani Krležu, ali je u kontra teži zabranio i nas četrdeset i dvoje. U tom momentu sam izbačen iz NIN-a i počeo da pišem u "Bazaru", pod pseudonimom "Beleške jedne Ane". Tu sam iznosio mnogo opasnije stavove od onih koji su se mogli naći u disidentskoj literaturi. Tadašnji Politbiro bi ispao smešan da je napadao tinejdžerku sa kikicama. Tada sam sebe proglasio za lakog pisca čija su dela bila zgodna za čitanje pod haubama frizerskih salona da bi se zaštitio od napada političkih oligarhija koje su se smenjivale na vlasti tokom mog života.

Koji događaj bi izdvojili sa vaših putešestvija po svetu?

■ Novinarska ambicija me je dovela u priliku da upoznam slavnog američkog pisca, nobelovca Sola Beloua. Istrajno i uspešno je izbegavao razgovore za medije sve dok mi jedna dama, koja ga je poznavala, nije zakazala sastanak s njim u holu jednog njujorškog hotela na Petoj aveniji u Njujorku. Kada smo se upoznali odmah mi je rekao da on nema vremena za razgovor sa mnom u Njujorku jer mora hitno da leti za Čikago. "Ako ste spremni da ovog trenutka krenete sa mnom u Čikago, daću vam intervju tamo", uz osmeh je procedio. Hitro sam iz zadnjeg džepa pantalona izvadio četkicu za zube i dogovor je postignut. Hol hotela u Čikagu vrveo je od raznoraznog sveta i niko nije prepoznao nobelovca. Dva sata smo razgovarali i na kraju je pristao da ga fotografišem, ako odnesem te slike Jari Ribnikar u Beograd. "Voleo bih da Jara vidi šta je ostalo od mene", bilo je poslednje što mi je Sol Belou rekao. Shvatio sam da su njih dvoje imali ljubavnu vezu kada je on 1955. i 1956. godine bio u Beogradu. Jara Ribnikar je zbog te romanse kasnije prevela sve njegove knjige. Kasnije sam Jari u Klubu književnika u Beogradu rekao: "Ovaj poklon ti je poslao Sol Belou." Videla je fotografiju i kratko uzdahnula "Ah, Soul", što je dokaz da ljubavi nisu večne. Moj intervju sa američkim nobelovcem prenele su mnoge svetske agencije, ali i "Njujork tajms".

Kako ste stvorili svoj izraz u slikarstvu?
 
■ Na beogradskoj Likovnoj akademiji, mojoj generaciji su predavali profesori koji su, svi od reda, bili francuski đaci. Nisu priznavali secesiju, "novu umetnost". Oni nas nisu upoznavali sa delima Klimta, Šilea i Kokoške. To su odbacivali i preskakali kao kič. Meni su se njihova dela najviše sviđala i do dan-danas sam se trudio da slikam na taj način. Dopadljivo, da slavim lepotu. Naročito lepotu ženskog lica. Ružnoće mi je dosta. Moji uzori su bili i Leonardo da Vinči, Sandro Botičeli i Amadeo Modiljani, zbog njihovog približavanja duhovnosti i čitanja ženske lepote.

A. Nikolić | 24.11.2009. | Blic (http://www.blic.rs/Intervju/160529/Umetnik-placa--pricu-zivotom)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:01:19 am
*

MOJ ŠEF JE LAV TOLSTOJ


Diplomirao je na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi čuvenog profesora Nedeljka Gvozdenovića. Dok je studirao, bavio se novinarstvom pišući za mnoge listove prikaze izložbi i koncerata i intervjue koje je svojeručno ilustrovao portretima. Ipak, tvrdi da su njegovi najbolji crteži ostali na plastičnim stolovima kafana u kojima je sedeo sa prijateljima. Tako je Momo Kapor spojio svoje dve velike ljubavi, novinarstvo kojim se bavi od rane mladosti i slikarstvo. O njegovim slikama, kustos Nikola Kusovac je rekao: "Portreti naših znamenitih ljudi (Tin Ujević, Desanka Maksimović, Jovan Dučić, Branko Ćopić) koje je Momo Kapor naslikao, poseduju svojstva istinskih remek dela srpskog savremenog portretskog slikarstva". Napisao je više od trideset knjiga, osvajao brojne književne nagrade medju kojima i nagradu "Bora Stanković". Njegova dela izvodjena su u pozorištima, na radiju i televiziji.

Vrata svoje kuće na Neimaru, Momo Kapor otvorio mi je sa svojim prepoznatljivim osmehom večitog šarmera. Odmah je počeo da mi pokazuje platna u svom ateljeu oko kojih je nestašno skakutala lepa crna mačkica Micu. Kaže kako je u inostranstvu, gde on izlaže svoja platna, potpuno normalno da svi umetnički pravci postoje istovremeno. U dnevnom boravku čekao nas je još jedan kućni ljubimac, pas Arči što mi je sve zajedno bila najlepša potvrda Mominog natalnog Meseca u Ribama (ljubav prema životinjama). Piće nam sipa domaćinski (podznak Bik), a razgovor sa njim počinjem pitanjem:

Verujete li u astrologiju?

■ Verovali ili ne, postoji neka čudna veza izmedju zvezda i nas, a ta veza je magična i obično se pokazuje kao tačna. Kroz istoriju nije bilo velikog vladara koji nije imao svog ličnog astrologa čijh se saveta držao. Mnoge osobine mog horoskopskog znaka (Ovan) o kojima mi je govorila Milja Vujanović, moja drugarica, su veoma tačne i priznajem ih. Ako se astrologiji pridje ozbiljno kao što to čine neki ljudi koji se njome bave, onda se zaista može pronaći neverovatna sličnost izmedju ličnosti i znakova kojima te ličnosti pripadaju. Medjutim, televizijske stanice i mnoge novine imaju neke idiote koji popunjavaju te horoskopske rubrike, pa meni obično piše da ću "imati sukobe sa svojim šefom". Moj šef je Lav Tolstoj i uopšte nemam problema sa njim!

Zodijački Ovnovi su poznati kao veliki osvajači žena, položaja i teritorija u zavisnosti od toga čime se bave. Da li je to tačno?

■ Najpre, ja u životu nisam osvojio nijednu ženu! Uvek su one osvajale mene dozvoljavajući mi da verujem kako sam ja osvojio njih! Medjutim, ja ne znam čoveka koji je osvojio ženu, a da nije ona njega prvo osvojila.

I taman kad sam htela da nastavim sa pitanjima o ljubavi, pojavila se Ljiljana, Momina supruga i kako on kaže "poslednja ljubav" koja se zove isto kao i ona prva — sarajevska. Kao prava diskretna horoskopska Devica, Ljiljana nas je ubrzo napustila kako bismo nastavili naš razgovor. Momo mi u poverenju kaže da je onima koji su bili šokirani razlikom u godinama izmedju njega i Ljiljane, govorio: "Ne brinite: kada ja budem imao sto, a ona osamdeset godina, to se uopšte neće primećivati!"

Koji pisac je najbolje opisao pojam ljubavi?

■ Najlepšu definiciju ljubavi dao je francuski pisac Valeri Larbo koji je rekao da je ljubav sve ono što se dešava izmedju dvoje koji se vole, a taj moto uzela je Fransoaz Sagan za svoj roman "Volite li Bramsa?". Inače, ja sam lekar za pitanja srca, jer pišem ljubavne romane!

Da li biste knjigama koje preporučujete čitaocima u "Sentimentalnom vaspitanju" dodali još neku?

■ Ništa ne bih dodavao. Dugo sam pisao tu knjigu koja predstavlja sentimentalni prtljag ne samo moje generacije, već čitavog pokolenja. Kroz tu knjigu, pokušao sam da se ne zaboravi od čega smo napravljeni iznutra.

Šta mislite o srpkoj književnosti?

■ Mi imamo takvu književnost na kojoj bi nam pozavidele Engleska i Francuska iz kojih nije izašao nijedan veliki pisac, već godinama, posle Kamija i Sartra. Srpska književnost je sigurno jedna od najbogatijih i najvrednijih književnosti u Evropi čije vreme stupanja na svetsku scenu tek dolazi. Mi ovde možda nemamo dovoljno hleba, ali književnosti imamo napretek! Gotovo je nemoguće pratiti sve mlade pisce koji se pojavljuju sa briljantnim knigama počev od Gorana Petrovića sa "Opsadom Crkve Svetog Spasa", Marije Jovanović ("Spletkarenje sa sopstvenom dušom"), preko Mirjane Bobić Mojsilović, Vesne Radusinović do Ljiljane Habjanović Djurović. Naravno, tu su i oni stariji, Dragoslav Mihajlović i Mića Danojlić - da kojim slučajem piše na francuskom, mi ne bismo znali šta ćmo sa njegovim knjigama! Ali, naš jezik je jedan mali jezik koji čeka svoju šansu. To je bio slučaj i sa latinoameričkom književnošću ili knjivežnošću istočne Evrope koja je dala velika imena poput Kundere, Skvoreckog, Hrabala uključujući i Formana u filmskoj režiji.

Idete li u bioskop?

■ Ja idem u bioskop samo kad me Kusturica pozove na premijeru, jer u njegovim malim projekcionim dvoranama može da se puši, pa onda svi "furnjamo" kao i on sam!

Zašto više izlažete svoje slike u inostranstvu, nego u Beogradu?

■ Najpre, nerviraju me likovni kritičari i likovna klima u Beogradu koja je užasno provincijalna; ako se nešto pre dvadeset godina pojavilo u Njujorku u vreme kada sam ja tamo prisustvovao radjanju konceptualne umetnosti, pa tek posle dvadeset godina dodje ovde i postane jedna agresivna pomodnost, onda se svi ostali koji slikaju i misle drugačije — bace na marginu. Dakle, radi se o ljudima koji nisu putovali dalje od Bijenala u Veneciji. Medjutim, u Francuskoj gde je rodjen najveći broj umetničkih pokreta, nijedan od njih nije brisao onaj prethodni. Zapad ume da ceni svoje vrednosti i ne gura ih u zapećak, a kod nas je slikarstvo potpuno izbačeno iz galerija. Neki divni slikari su ovde zato potpuno zaboravljeni i sklonjeni sa javne scene. Ja sam oduvek izlagao u inostranstvu (Njujork, Ženeva, Brisel, Frankfurt) gde imam svoje galeriste, pa ne zavisim od naše likovne scene.

Vi ste očito kosmopolita, ali sa jasnim nacionalnim opredeljenjem, zar ne?

■ Ja sam kosmopolita, ali podznak mi je "nacos", smeje se Momo potvrdjujući mi svoje nacionalno opredeljenje.

Zar Vam podznak nije u "Znaku pitanju"?

■ To mi je jedan od podznaka... Može li da se ima više podznaka?

Može u godišnjim horoskopima, ali ako znate tačan sat rodjenja, podznak se može precizno izračunati.

■ Rodjen sam u šest sati ujutru i to je prvi put da sam ustao tako rano: samo tada i u vojsci! Inače, obično se u to vreme vraćam kući.

Kakve uspomene nosite iz vojske?

■ Najdosadniji su oni muževi koji svojim ženama po stoti put pričaju svoje doživljaje iz vojske. Njima se ništa važno, ni uzbudljivo nije dogodilo u životu, osim tih godinu dana u vojsci! Ja sam celog života u vojsci, pogotovo u poslednjim ratovima kada sam bio ratni reporter. Inače, JNA — vojska koju sam ja služio bila je smešna, već tada, 1962. godine i znao sam da neće moći, ne da osvoji nešto, nego ni da odbrani ništa. Takvi su tih godina bili njeni generali, oficiri i kapetani, a jedini normalni bili su vojnici.

Kakve uspomene Vas vezuju za rodno Sarajevo?

■ U Sarajevu sam proveo najmanji deo svog života, ali najvažnije stvari desile su mi se u tom gradu: prva ljubav, prvi neuspeh u umetnosti, prva dangubljenja i neka divna prijateljstva. U mom odnosu prema Sarajevu mešaju se ljubav i mržnja, odnosno emocije su toliko jake, pa sam zato napisao "Sarajevsku trilogiju" koju sam poklonio tom gradu: "Čuvara adrese", "Poslednji let za Sarajevo" i "Hroniku izgubljenog grada". Mislio sam da ću se na taj način osloboditi opsesije svog rodnog grada. U stvari, kao i svi slikari koje volim, ja sam bio predvidjen da se rodim u Firenci. Medjutim, u moje vreme su rode nosile bebe, ali moja roda je imala prinudno sletanje u Sarajevu, zbog magle koja tamo vlada vekovima, pokvarili su joj se "flapsovi" na krilima i tako sam se ja, ni kriv ni dužan, rodio u tom gradu. Dakle, Sarajevo je jedan od gradova u koje ja ne smem da odem, pored Dubrovnika i Zagreba koji ima razloga da me mrzi, jer sam im oteo nekoliko najlepših zagrepčanki... U svakom slučaju, zagrebačka ambasada objavila je spisak osoba kojima je doživotno zabranjen ulazak u taj grad: i ja sam na tom spisku koji smatram spiskom nagradjenih! Sa devet godina došao sam u Beograd na Neimar gde sam živeo, sve dok me nisu izbacili iz gimnazije, zbog neopravdanih časova, pa sam po kazni vraćen u Sarajevo. Moj otac je bio veliki finansijski stručnjak i mnogo je putovao, a ja sam rastao bez majke i naravno da nisam išao u školu!

Koji grad najviše volite?

■ Ja najviše volim Beograd — on mi je u krvi. U Beogradu se prodaje najviše knjiga na svetu i to je jedini grad (pored Pariza) gde se knjige prodaju i na haubama automobila, a medju njima su čak i moje knjige! Ali, kad bi me iz njega izbacili, mogao bih da živim u Njujorku koji veoma liči na Beograd: otvoren je, u njemu su svi došljaci i svi se takmiče. Pošto sam ja fajter, osećam energiju Njujorka koja se razbudi istog časa kada stanem na njegov asfalt (Mars u Strelcu)... Čim dodjem, kupujem boje i platna, drugog dana slikam, a trećeg već prodajem, jer u Njujorku cene ljude koji umeju da urade nešto svojim rukama. Srbi greše kada kažu da ih Amerika mrzi, jer njih mrzi samo Stejt Department, ali u toj mržnji nema ničeg ličnog.

Vaša starija kćerka Ana nasledila je Vaš talenat (konjunkcija Venere i Merkura u Biku u Mominom horokopu), dok umetnički talenat mladje kćerke Jelene dolazi do izražaja na drugi način...

■ Ana živi u Rimu i ona je danas jedan od najpoznatijih italijanskih slikara-predstavnika umetničkog pokreta anakronista koji žele da vrate dostojanstvo italijanskom slikarstvu slikajući u tradiciji italijanske renesanse. Imam i unuka Luku koji se rodio u Rimu, umesto na Konjarniku ili Neimaru, pa se ja mogu požaliti na odliv mladih mozgova iz ove zemlje. Jelena je završila Konzervatorijum u Bugarskoj kod ruskih profesora, zatim magistrirala u Klivlendu, provela neko vreme na specijalizaciji u Italiji... Ipak, ubedio sam je da se vrati u Beograd gde prima platu iz dva dela u muzičkoj školi "Mokranjac", smeje se Momo tvrdeći kako Jelena ovde živi mnogo intenzivnije nego u inostranstvu.

Bavite li se nekim sportom?

■ Nikada u životu nisam se bavio nijednim sportom i to je tajna mog relativno zdravog izgleda! Moji vršnjaci koji se i dan danas bave sportom, igraju fudbal, pa malo, malo budu u gipsu, zbog slomljene noge ili povrede kičme ili vrata. Posle utakmice, oni obično odlaze u obližnju kafanu i onih dvesta grama što su izgubili, odmah nadoknade sa dve kile pečene prasetine ili mešanog mesa na žaru. Ja više volim mešane noge ispod stola, nego mešano meso na žaru.

Da li je druženje sa prijateljima ipak nerazdvojni deo Vašeg posla?

■ Gledajući živote muškaraca oko sebe, zaključio sam da bi pametne žene trebalo da puštaju svoje muževe da u toku dana, makar na jedan sat, posede sa drugim muškarcima u obližnjem bifeu ili kafani. Ja malo preterujem, jer izlazim dva puta dnevno (u podne i uveče) u moj omiljeni kafić "Belmondo" kod Hrama. Taj kafić je toliko mali da se u njega ne ulazi, on se oblači, ali mi se skupimo oko šanka... To je veoma važno u životu svakog oženjenog muškarca.

Stižete li da odete na Adu?

■ Kako da li stižem? Bolje me pitajte stižem li kući... Ja samo molim Boga da niko ništa ne sredjuje na Adi! The Conoplja News (http://www.conopljanews.net/astrointmomo.html#The)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:01:27 am
*

MOMO KAPOR — MARIHUANA JE LEP, SANJALAČKI DUVAN


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporIntervjuzaPlayboy1.jpg)


Jedan od najčitanijih srpskih pisaca i najprodavanijih srpskih slikara svih vremena, ekskluzivno za srpski Playboy govori o tome kako je sa smrti na ti, iako je s Mihizom oduvek bio na vi, kao i da je od toga da budeš pisac ipak gore kada si bivša lepotica.

Ego umetnika se hrani utiscima drugih ljudi, ma kako se skromno ili cinično umetnik postavio. Rekao bih da nema veće nagrade za pisca od toga da njegovi savremenici vole njegovu umetnost. Koliko to opterećuje?

■ Ja nemam pojačan ego, to jest, toliko sam lukav da umem da ga sakrijem (smeh). Tako uvek pišem o drugima, a ne o sebi. Ne kao glupi pesnici, odmah o sebi. Mi, prozni pisci, to zakamufliramo. Nemoguće je, realno gledano, da ovoliko knjiga koliko sam ja napisao budu sve dobre. Mora da tu da ima svega, ali ja to ne znam, jer nijednom nisam pročitao nijednu svoju knjigu. Ni dva reda. Jedino jesam priče, i to onda kad od sebe kradem kad treba da pišem za novine (smeh).

Kako se nositi s ovacijama koje kao umetnik doživite za života?

■ Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete. Jednostavno shvatiš da nisi niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa. To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: "Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede". To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom veceu kod njegove majke gosti su pisali: "Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski". Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.

A šta je s intimnim ovacijama, koje pisac dobija od svog čitaoca?

■ Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i užasneš se toga (smeh). Te prve neostvarene ljubavi pune tvoje stvaralačke motore. One su gorivo. S tim što se toliko zanesemo, pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile. Najgore su te bivše lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i raskošnu kosu ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba. Druga, koja je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve je u redu dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisci služimo? Mi služimo da sačuvamo njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe. Kaže Stendal, bacite crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je kroz mesec dana i ona je sva u kristalima. On to zove kristalizacija ljubavi. Mi se zaljubljujemo u neke devojke koje su zabunom dobile svoja lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u pravom svetlu. Međutim, nije ni njima, nesretnicama, lako. Vode decu u zabavište, kuvaju, muž odmara bradu i u Gloriji čitaju gde je bio Marko Vidojković i zamišljaju taj život fenomenalnim. A on u stvari — sranje.

■ Da li Momo Kapor pouzdano zna šta se čoveku dešava kad umre?

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: "Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?" (smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram "ponedeljak". Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh).

Šta sam ono hteo...

■ Znaš kako počinje senilija? Rečenicom: "Šta sam ono hteo da kažem". (smeh)

Puštam sebe da se malo odmorim od činjenice da mi je Momo Kapor upravo potvrdio da je smrt ništavilo.
Ništa. Mrak. Nije baš sasvim hrišćanski, ali jednom je jedan čovek rekao da je naš život u stvari pakao, što nije nezanimljivo. Neki su u raju, neki su u čistilištu, a mi smo danas u paklu. Ovaj naš život je pakao, istina, ponekad prijatan, ali pakao. Ta varijanta mi se dopada.

Kako toliki individualac sve vreme jaše na srpstvu?

■ Patriotizam nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba.

Kakav vam je odnos s mladim Beograđanima?

■ Ja ne volim onu vrstu druženja kad majka kaže da je drugarica sa ćerkom. Ja nisam drugarica s mladom generacijom, ali sticajem okolnosti sedimo za istim stolovima ovde u konobi, šetamo kerove... Mislim da su oni tragična generacija. To je generacija bez pasoša. Svet i odrasli, u koje i ja verovatno spadam, oduzeli su im mogućnost da vide svet. To je užasno važno baš zbog ovog pitanja o nacionalizmu. Oni žive u virtuelnom svetu, oni nisu videli Dubrovnik, nisu videli Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Trst! Oni nisu videli ništa. Ali oni govore savršeno engleski, za razliku od nas, koji još to nismo naučili kako treba. Oni su na kompjuterima, oni znaju svaki pab u Njujorku, svaki ćošak u Grinič Vilidžu, ali to ne vredi, to je virtuelni svet, koji nisi dotakao stopalima. Oni tek sad dobijaju pasoše. To je tragedija, zato što ne može da se oseti vrednost Beograda ako živiš stalno u Beogradu. Rečenica čoveka iz kioska kad zaboraviš lovu: "Dobro, komšija, donećeš sutra", ili kad na Kalenića pijaci kupuješ kilo graška, on ti izvaže kilo i još baci šaku graška na to; to je nemoguće u Njujorku, to je nemoguće bilo gde na svetu. Nemoguće je pitanje: "Zdravo, kud si krenuo", šta te briga kud sam krenuo, to je moja privatnost, ne možeš da pitaš čoveka u Briselu: "Zdravo, kuda ste pošli". Ne možeš ti, kao u nekadašnjoj kafani Zora, a sad u nekoj drugoj kafani, kad neko naruči škembiće, da uzmeš sredinu od hleba i umočiš mu u tanjir, jebote! Pa to je smak sveta (smeh). Te dragocenosti zbog kojih život ovde ima prednost, pre svega količina slobodnog vremena, koje možemo da posvetimo sebi i drugima, svojim bližnjima, ta bliskost koja može da te nervira, da ti smeta, sve to dobija puno svetlo, ako ga gledaš odnekud sa zapada.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporIntervjuzaPlayboy2.jpg)


Da li mislite da je Beograd u opasnosti da to u narednom periodu izgubi?

■ Ne može da izgubi. To je stvar mentaliteta, a mentalitet se strašno sporo menja. Taj spoljnji namaz kafića, prejake muzike, da se ne bi razgovaralo, ispijanja kafa u jednom srku, mesinga, mahagonija i stakla — to je sve samo namaz. Sve te sprave koje pokušavaju da zatrpaju unutrašnju prazninu, sva ta količina muzike... U moje vreme muzika je bila samo s bandera i zvučnika. K'o drukčije kaže, kleveće i laže, osetit našu će pest (smeh). Pa su se onda pojavili prvi gramofoni, češki surpafon, i onaj ko je imao taj gramofon i tri-četiri ploče, bio je glavni na žurevima jer je puštao muziku. Dobijao je najlepšu devojku i piće.

Kod di-džejeva je uvek isto, izgleda.

■ Pa da. I onda mu ti pokažeš ovako prstom, što je nemoguće s ovom spravom (muzički stub, koji svira u pozadini, prim. ur.), to znači "nešto lagano" i on onda pusti lagano, da bi ti ribu mogao da odguraš prema kupatilu i da se ljubiš na ivici kade, koja čini samo klonk, klonk jer je tučena i nikada nije bila stabilna.

Znači, vi odgovorno tvrdite Beograđanima da je njihov grad najbolje mesto za život na planeti?

■ Apsolutno. I u ovom trenutku je najbolji. Dođi da vidiš (izlazimo na terasu, prim. ur.). Evo, klasično beogradsko neimarsko ili čubursko dvorište. Imaš lipu, imaš česmu, s majmunom, kojeg je komšija doneo iz Amerike, a imaš i šupu. A iz ove zgrade te gledaju kao arheološku iskopinu. Još moja kuća malo iskače jer, kad se direktno iz dvorišta ulazi u sobu, to je idealno. Tako se prebacuje gibanica, evo ovaj ovde pored, zidar u penziji, ima kiseo kupus, pa mi daje glavicu, za sarmu.

U kakvim ste odnosima sa svojim porocima?

■ Što bi rekao pokojni Ljubiša Jocić, bio sam sve, samo nisam bio lezbejka (smeh).

Šta to tačno znači, u vašem slučaju?

■ To znači da imam sve poroke, osim kockanja. To mi je izuzetno dosadno. Često me vode u razna kasina po svetu i domaćini mi daju gomilu žetona da igram. Ja odmah sve izgubim, sednem, naručim crno vino i gledam taj svet. Naročito je lepo u Visbadenu, gde gledam fotografiju Dostojevskog za kockarskim stolom, a ispod njega je taj kockarski sto za kojim je sve izgubio.

Svakog od poznatih poročnih ljudi bije glas da je ovo ili ono. Vas bije glas da ste alkoholičar. Kako se nosite s tim?

■ Pre svega, šta je alkoholičar? To je čovek koji pije više od svog lekara (smeh). U vreme neizdrživog terora laži, osetljivije prirode umetnika, koje nisu to mogle da podnesu, a pod izrekom da pijanca i bog čuva, bili svi pijanci. Neverovatna plejada genijalnih ljudi koji su svi pili. Od Zuke Džumhura, slikara Slave Bogojevića, mačiste Branka Radičevića, Libera Markonija, da ne nabrajam dalje. To je plejada pijanaca. Jednog dana, kad je Brana Crnčević došao kod Branka Pešića, koji je bio član CK, ovaj ga je ponudio viskijem, a Brana mu kaže da više ne pije. Onda mu je Branko viknuo: "Ima da ga popiješ, kako ću te treznog vaditi iz zatvora!"

Da li alkohol doživljavate kao vaš drug of choice ili kao nešto što vam se nakačilo usput?

■ Meni je alkohol deo rituala. On je neka divna vrsta bekstva u nirvanu. Tako da, kad me ljudi pitaju da li sam čitao neku knjigu, ja kažem možda, jer sedim u kujni, pijem i čitam i na kraju ne znam da li sam je uopšte pročitao. Najbolje je piti u kujni, to je moje iskustvo. Krevet je blizu, niko te ne vidi, nema nikakve frke. Jedino što je opasno je što se posle izvesne količine alkohola u meni razbudi strašna nežnost prema prijateljima po svetu i onda pijan okrećem telefone i budim ih u po noći i verovatno nešto bulaznim, a oni zapanjeno slušaju. Tako da bi trebalo isključiti telefon pre pića. A sada su mi lekari zabranili i piće. To jest, nisu — lekari su neverovatni. Kažu ti onu čuvenu rečenicu: "Možete po jednu čašu posle ručka". Jedna čaša mi apsolutno ništa ne znači. Meni je prva čaša neprijatna. Od prve se namrštim, od poslednje se napijem, ima ta čuvena rečenica. A onda je jedan lekar koji me poznaje, pokojni Paolo Valenti, napisao jedna čaša posle ručka, a dole je napisao: "Ne sme se uštedeti za litar". Ne piješ nedelju dana, a onda popiješ litar jer si uštedeo (smeh). Inače, Arapima religija zabranjuje piće, a meni žena. Došao sam do ideje da se osnuju sigurne kuće za muškarce. Ima mnogo muškaraca koje biju žene. Žene ti zabranjuju da piješ i pušiš, žene ti zabranjuju druge žene, mešaju ti se u ljudska prava. Sigurna kuća za muškarce, u stvari, već postoji — to je kafana.

Ako je već alkohol legalan, da li bi marihuana trebalo da bude legalizovana?

■ Ja mislim da. Pazi, probao sam sve vrste droga, pisao sam neku knjigu u Njujorku i onda sam morao da se upoznam s raznim stvarima. Marihuana je sasvim bezazlena, ona je ništa manje štetna ili korisna od duvana. Jedino što otvara put do kokaina, koji takođe nije preterano štetan, ali se iz kokaina, kad prestane da deluje u normalnim količinama, ide pravo u heroin, a onda je gotovo. Inače, maihuana je baš lep, sanjalački duvan.

Odlično.

■ Jedne godine, bili Zuko Džumhur i ja u Dubrovniku, zimi. Tamo je bio atelje Milovana Stanića, čuvenog slikara. On je slikao u zidinama i atelje mu je bio pun gostiju, pogotovu kada je zima, kad nema kuda da se ide. I došla su dva Amera s ruksacima i dugim kosicama. I sedimo mi tako i smotaju oni tako neku cigaru od nečega i daju Zuki i meni. Zuko zapali i povuče - ništa. Da meni, ja povučem — ništa. On pita: "Je l' tebi djeluje ovo?", a bio je hašiš; ja kažem: "Ne, a tebi?" "Ni meni", kaže on, ajmo još jednom. Ponovo mi duvamo i ništa. I Zuko kaže Milovanu: "Milovane, daj ti nama dvije loze, ovo je za oficirsku djecu" (smeh).

S obzirom na to da ste dokazani poznavalac ženske duše, hteo sam da vas pitam nešto o muškoj. Koliko je seksualna iživljenost bitna za pravilan razvoj muškarca?

■ Mora da je doživi u izvesnom periodu života sigurno, da bi bio normalan, a to je strašno teško. I strašno komplikovano. Najpre, komplikovano je reći devojci ili mladoj ženi s kojom si u krevetu da nikad nisi imao ženu. A onda, taj prvi neuspeh može da te odvede u osećanje da si impotentan, koje može da se završi ili kobno ili genijalno, da postaneš neki genijalac, dok te ne uhvati neka iskusna riba i kaže ti: samo se ti opusti i pusti me da radim.

Da li postoji trenutak koji je potpuna suprotnost, da muškarca bude sramota da kaže s koliko je žena spavao? Da li postoji gornja crta?

■ Ne, ne. To je uvek afirmativna stvar i to čak privlači žene, koliko ja znam.

Na koji to nivo dovodi ljude u odnosu na naše životinjske prijatelje?

■ Gledaj na to kao da je najlepša stvar na svetu, nikako ne može biti životinjska. To je nešto najlepše što može da ti se desi u životu. Šta je umetnost nego stalni vapaj za neuzvraćenom ljubavlju. Stalno vičeš: vidite kako divno pišem, volite me, volite me, volite me kako slikam, volite me kako pevam, ja sam najbolji, volite me! I stalno čezneš za ljubavlju. A šta je krunisanje ljubavi? To je krevet. E, onda nailaze razne druge stvari, tupost, dosada, uobičajene navike i rečenica: "Opet si sinoć pravio budalu od sebe".

Rečenica samom sebi u ogledalu?

■ Ne, nego rečenica koju ti kaže žena. Tvoja prva ljubav, koja je igrala bosa po kiši, na Savi, na splavu. Ona koja je pila s tobom zajedno, ponekad čak i više. Ona odjedanput počinje da mrzi Savu, ne voli te što piješ, kaže: ti si me navukao, bitango. Jer, odjedanput, Sava se postavlja kao suparnica kojom može da doplovi neka nova devojka koja će igrati bosa na kiši.

Da li su žene nesigurnije od muškaraca kad je reč o muško-ženkim odnosima?

■ Ne, one su superiorne. Ja nisam osvojio nijednu ženu, nikada u životu. Uvek su one mene.

Bez obzira na to, trebalo bi sebe da smatrate alfa mužjakom ljudske vrste. Na teritoriji bivše Jugoslavije.

■ Ma kakav alfa mužjak. Bednik. Koliko sam se samo ponižavao i šta sam sve radio da me primete (smeh).

I šta se desi kad vas primete?

■ Vidi, oni lepi, oni se ujutru probude, stanu pred ogledalo, rašire nozdrvu i kažu: "Što bih ja delio ovu lepotu s nekim". On se gleda s oduševljenjem, obuče se divno i ide kao spomenik lepoti. A mi ružni moramo da budemo duhoviti, da se proslavljamo, da gutamo vatru, da klečimo i da molimo da nam daju. Moramo da idemo i u ratove, čak! I opet je neizvesno! (smeh)

Žene umeju da kažu da ta lepota koja je njima bitna dolazi iznutra.

■ Auu, slušaj, da ti kažem, može muškarac da bude Lav Tolstoj i da ima sedamdeset godina i da leži u ligeštulu pored lepotice od osamnaest, koja obožava njegovu pamet. Ali, kad iz plićaka izađe banjino koji nosi suncobrane, posut kratkim dlačicama, nabreklih mišića, nema te mudrosti, te pameti, te slave Vudija Alena koja će nju sprečiti da poželi takvog tipa. Zamisli Vudija Alena u ligeštulu, ta nakaza — intelektualac (smeh).

Kako je bilo izlaziti na kraj sa armijom obožavateljki u analognom Beogradu?

■ Ma nisam primećivao, čoveče, da me neko voli. Ima slučajeva kada u nekom društvu vidim neku od tih lepotica iz davnih vremena koja mi kaže: kako sam ja bila zaljubljena u vas šezdeset prve, nosili ste beli džemper, kao Dilan Tomas. Ja joj kažem: gospođo što mi onda niste rekli, bio sam najnesrećniji, najusamljeniji momak na svetu...

Razgovarao: Marko Vidojković | Fotografije: Radovan Janjušević | Ilustracija: Momo Kapor | Izvor: magazin "Playboy" 31. januar 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:01:35 am
*

MOMO KAPOR, DOBITNIK NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE


Porodična kuća jednog od naših najpoznatijih slikara i najčitanijih književnika, Mome Kapora (70), koji je ovih dana dobio još jedno značajno priznanje, nagradu za životno delo Srpske književne zadruge, smeštena je u najužem centralnom jezgru Beograda, Neimaru. Ulazna vrata u riznicu porodice Kapor direktno nas uvode u Momin atelje, iz koga ulazimo u trpezariju. Na velikom trpezarijskom, okruglom stolu, pored vaze sa cvećem i pepeljare samo za goste, jer je domaćin pre nekoliko godina prestao da "dimi", kako šaljivo kaže, "čuči" i pisaća mašina. Ona je iznedrila sve antologijske romane Mome Kapora od dela "Beleške jedne Ane", preko "Une" do "Eldorada" i "Dragi naši", knjigu namenjenu našim dijasporcima, ali i ratne reportaže, zbog kojih su ga u ratnim godinama napadali neki bivši prijatelji iz Hrvatske.

Ovih dana ta ista mašina "trpi" novi roman "Ispovesti", koji se priprema za stoto izdanje Srpske književne zadruge.

■ Poranili ste — šaljivo nas dočekuje domaćin. — Svi susreti i sastanci pre podneva za mene su jutro, jer nemam vremena za ustaljeni jutarnji ritual.

Na kućnom pragu, pre Mome, dočekao nas je jedan od kućnih ljubimaca, pas Arči, haski, kome ni temperatura od nekoliko stepeni ispod nule nije smetala da se izležava na snegu. Ali, prateći domaćina u stopu, ušao je sa nama u kuću...

■ Ja sam mu gazda, ali supruga Ljilja ga češće šeta i hrani, pa joj je privrženiji. Zato je Mici moja — zadovoljno kaže Kapor, dok mu se u krilu bezbrižno smestila crna mačka Mici.

NAJDRAŽA NAGRADA

Nagrada za životno delo, koju od 1992. godine dodeljuje Srpska književna zadruga, obradovala je našeg domaćina.

■ Ne pripadam piscima koji često dobijaju nagrade, mada sam ih dobijao, ne kažem, ali ova mi je možda i najdraža, jer dolazi od najstarijeg izdavača u Srba, a to je Srpska književna zadruga, koja uskoro izdaje svoje stoto kolo čuvene, sivo-plave biblioteke, čiji je znak crtež napravio čuveni Jovan Jovanović Zmaj. To je, inače, biblioteka uz koju su moja generacija i mnoga pokolenja, pre i posle mene, odrastala. Bilo je čak i na selima i kod seljaka koji je nisu čitali, ali je bila čast imati je. Dobiti, dakle, nagradu od te kuće znači mnogo više od svih drugih nagrada, mada je možda bilo nekih drugih pisaca koji su nepravedno ostali bez nje — skromno veli Momo Kapor.

Podsećamo ga da je pre više godina samog sebe proglasio "lakim piscem", a da su se i tada, baš kao i danas, mnogi književni znalci demantovali tvrdnjom da je vrlo teško najčitanije romane lako pisati...

■ Prošao sam novinarsko-reportersku školu dok sam stigao pisca, a novinarstvom se još bavim, pišem za Vaše novine "Vesti" i u ovim godinama, kao i za neke druge.

UTICAJ NOVINARSTVA

Priča o svojim novinarskim iskustvima u raznim novinama i magazinima za koje je radio.

■ Još pišem za svoj prvi list, nedeljnik iz Beograda, u kome sam kao novinar ponikao. Ne pričam ovo slučajno, jer je novinarska škola presudno uticala na mene. Jednostavan je princip pisanja: budi jasan, razumljiv i ako je moguće dopadljiv. Novinarska škola je prosta, nema mistifikacije i kabinetskog zatvaranja u staklene kule — kaže naš domaćin.

Smeje se dok komentariše sebe na fotografijama i čudi "kompjuterskim spravama", šireći dobro raspoloženje, neosetno tera sagovornike da se osećaju prijatno dok "troše" prepodnevne sate jednog snežnog decembarskog dana...

RECEPT A LA "PILE S PEŠKIRA"

■ Još je moja supruga Ljilja radila kao stjuardesa, išli smo u Sidnej. Stigli smo u hotel kasno, oko 11 uveče. Saleteše me neki naši ljudi da im predložim neki moj kulinarski recept, valjda je tada bila moda da pisci dele recepte. Predložio sam im "pile na peškiru". Odveo sam ih u prodavnicu, gde smo kupili pečeno pile, a po povratku u hotelsku sobu jeli smo ga s peškira — samokritično, ne skrivajući smeh, otkriva Momo.

■ Ne znam šta je s tom spravom koja se zove kompjuter, ali čim neko na njoj uspe da napiše "Rat i mir" i ja ću preći na njega. To je samo sredstvo za rad, makar mi tako objašnjavaju prijatelji. Oni kažu da se zahvaljujući njemu mnogo brzo piše, a ja im odgovaram da pišem dovoljno brzo u odnosu na ono šta mislim — objašnjava gestikulirajući.

Poziva se na izjavu Borisa Mihajlovića Mihiza, koji je davno na jednom skupu otkrio da će sebi uputiti pismo koje će otvoriti kad napuni 60 godina, a tada je imao 30.

■ U tom pismu će pisati: "Ti ovo ne razumeš, nemoj da se buniš". Tako i ja mislim da kompjuter ne razumem i neću da se bunim.

PISMA ZA NAŠE U SVETU

Prelazimo na slikarstvo, zna se da je završio Likovnu akademiju u Beogradu...

■ Ne zovu me uzalud akademskim slikarem i naivnim piscem — veli kroz smeh. — Za pisca nisam učio, kao ni Čehov, koji je bio lekar, ni Lav Tolstoj, koji je bio grof.

Na trenutak prekida ozbiljan razgovor, objašnjavajući zašto je makar jednom morao da ode u Australiju.

■ U Australiji sam bio samo jednom, i to da vidim da li ljudi idu naglavačke, kao što sam mislio dok sam bio mali, gledajući u globus — kaže kroz smeh i nastavlja ozbiljnijim tonom. — Dopao mi se Sidnej i ljudi u njemu. Čudan i lep grad. U njemu sam naleteo na još čudniju radnju. Radnju samo za levake, u kojoj se prodaje sve za levake. U izlogu je budilnik koji je umesto brojeva imao samo petice, i na njemu je pisalo: "Nikad ne pijem pre pet sati". Časovnik k'o stvoren za mene.

Priznaje kako je mnogo lepih sećanja poneo baš iz Sidneja, zato je i zadovoljan što se knjige "Dragi naši", u izdavaštvu "Vesti", dobro prodaje i što je lako pronašla put do srca naših ljudi u "belom svetu".

— Knjiga "Dragi naši" je izbor iz kolumni koje pišem za "Vesti" i to je neka vrsta pisama našima u "belom svetu". Drago mi je da se čita i u Australiji, još jedna joj je slična i zove se "Vodič kroz srpski mentalitet" i štampana je na sve svetske jezike, te je vrlo korisna za naše zetove i snahe strance — kaže Momo Kapor. ...

Srpska dijaspora (http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=9626) | 2010


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:01:44 am
.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:01:52 am
*

MOMČILO KAPOR — PISAC SVIH GENERACIJA



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Momcilo_Momo_Kapor_Ako_ikad_umrem.jpg)



"Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže — ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.
 
Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
 
Bar ćemo se siti naćutati."




(http://riznicasrpska.net/fotografije/Ostalo/Sveca_Riznica_Srpska.jpg)



Fotografija Info link (http://www.infolink.rs/page_view.php?pageId=40)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:01:59 am
.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:02:51 am
*

UMRO MOMO KAPOR


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporPolitika.jpg)

BEOGRAD — U Beogradu, na Vojno-medicinskoj akademiji, danas je preminuo jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor, potvrdila je Tanjugu njegova porodica.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine, a odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.

Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica. Od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda).

Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Momo Kapor biće sahranjen sutra u 16 časova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a komemoracija povodom njegove smrti biće održana u 13.30 časova u Svečanoj sali Skupštine Beograda, potvrđeno je Beti u Službi za protokol Grada.


UVEK SE VRAĆAO BEOGRADU

Momo Kapor, slikar i pisac, veliki borac koji se nikada nije predavao, izgubio je svoju poslednju bitku.

Kapor je autor više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze. Po profesiji je slikar. Na književnu scenu stupio je početkom šezdesetih godina kao autor radio, televizijskih i pozorišnih drama.

Njegovi romani nalaze se na listama domaćih bestselera. Najpoznatiji su: "Foliranti", "Provincijalac", "Una", "Zelena čoja Montenegra", "Hronika izgubljenog grada", "Poslednji let za Sarajevo", "Konte", "Eldorado", "Anglos", "Ispovesti"... Kaporove knjige prevedene su na dvadesetak jezika. Izložbe slika imao je u Njujorku, Bostonu, Ženevi, Frankfurtu, Londonu, Beogradu... Ilustrovao je veliki broj svojih knjiga i knjiga drugih autora. Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, izdavačka kuća "Tanesi" objavila je luksuznu monografiju "Santa Maria della Salute" sa ilustracijama Mome Kapora. Tom prilikom je rekao: "Ilustrovao sam mnogo knjiga u životu, ali ovaj put, kao da je iznad mene sve vreme bdela Lenka Dunđerski, vodeći moju ruku". Simon Simonović, vlasnik kuće "Tanesi", dogovarao se nedavno s Kaporom da ilustruje knjigu pesama Miloša Crnjanskog. Radovao se i ovom poslu.

Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu ("Zelena čoja Montenegra"), nagrada "Laza Kostić", "Todor Manojlović", "Borisav Stanković", nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije i Srpske književne zadruge.

Kada je stiglo priznanje iz Srpske književne zadruge, šeretski je odgovorio da nije zadovoljan onim što je do sada učinio: "Čini mi se da su ovo, do sada, bile samo stilske vežbe, priprema za početak nečeg novog. A kada primam neku nagradu, a to se ne događa tako često, strah me je da nije u pitanju skrivena kamera".

Rodonačelnik je takozvane "džins proze". Od "proze u trapericama", primetila je kritika, Kapor je stigao do "proze u maskirnoj uniformi". Na ove zlurade kritike odgovarao je duhovito da je to samo promena modne linije. Tokom rata, objašnjavao je, nije mogao da se ne pridruži svojim precima u Hercegovini koji su se borili za opstanak i kojima je pretilo istrebljenje. Uostalom, isto to su učinili Hemingvej, Marlo, Antoan de Sent-Egziperi i toliki drugi pisci.

Jedno poglavlje u novom romanu "Ispovesti" (SKZ) posvećeno je Radovanu Karadžiću. Kapor se nikada nije odrekao svog prijatelja. U zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu, pored knjiga Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića, nalaze se i knjige Mome Kapora. O Haškom tribunalu nije mislio ništa dobro: govorio je kada izručimo Ratka Mladića, tražiće nam Gavrila Principa i tako unedogled.

Podjednako je bio uspešan i kao slikar i kao pisac. Da sam bio pametniji, nikada ne bih ništa napisao, samo bih slikao. Slikari žive dugo", govorio je.

Proglasili su ga "lakim piscem", a tome je, ruku na srce, i sam doprineo jer je prezirao mistifikacije oko pisanja: "Pa šta kog đavola rade svi umetnici, nego se udvaraju publici od koje žive. Oni najuzvišeniji duhovi, koji preziru publiku, verovatno drže svoje knjige i rukopise u fiokama, pa tako nikada nećemo imati sreću da ih upoznamo. Šta je, u stvari umetnost, nego večito traženje neuzvraćene ljubavi".

Hodočastio je po celom svetu, ali se uvek vraćao Beogradu. Postoji, umeo je da kaže, samo jedan grad u kome bi živeo, ako bi ga izbacili iz Beograda — Njujork. Beograd je za Kapora bio niskobudžetni Njujork.

Bio je veran čitalac "Politike", do poslednjeg časa.

"Politika", kafa i cigareta na mušemi — mrtva priroda kroz vekove. Nalazi se, takođe, i na mnogim mojim slikama, na stolu umesto stolnjaka i kao hartija u kojoj su umotani buketi cveća sa Kalenić pijace. Cveće je za žene, a "Politika" za muškarce — rekao je u jednom razgovoru za "Politiku".

Zoran Radisavljević


NA VEST O SMRTI MOME KAPORA

Emir Kusturica, filmski reditelj: Momo Kapor je u vreme mog detinjstva bio naš Selindžer. Naš prvi tiražni pisac koji nam je literaturu otvarao na način na koji je svetska popularna kultura donosila pred nas najrazličitije stvari. Nije slučajno da je on bio naš najčitaniji pisac na prostorima bivše Jugoslavije, zato što nas je nepretenciozno — i kao autor sa šarmom i sa idejom da nas zabavi, oslobađao teških vremena kada smo morali da čitamo literaturu preko koje se nismo identifikovali sa velikim svetom. Mišljenja sam da kao i mnoge značajne pojave u prošlim vremenima, nije dobio mesto kakvo je zasluživao. Ako je za ikoga moglo da se kaže da je bio pravi Beograđanin od glave do pete, u najlepšem smislu te reči, to je bio Momo Kapor.

Radoslav Bratić, književnik: Kapor je bio najduhovitiji pisac koga sam poznavao. Podupirao je časopis "Nova zora" svuda, a naročito u brojnim televizijskim emisijama. Veliki slikar i čovek, moj najbolji prijatelj. Obišao je svet uzduž i popreko, i znao je da sve okrene na teme, i svemu udahne humor, kao što je znao da nevesele i očajnike vrati na put i da im podari snage.

Mihailo Miša Janketić, glumac: Ja sam se maltene ceo život družio sa njim, mi smo takoreći ispisnici, drugari iz vremena studija i posle, tokom celog života. Zatečen sam. Zaista zatečen. Otišao je jedan od, svakako, najznačajnijih ljudi naše generacije.

Miloš Šobajić, slikar: Momo Kapor je imao u sebi sve ono što bi čovek poželeo da ima: humor i šarm, čovečnost i lepotu, a nadasve veliki talenat koji me je toliko puta dirnuo do suza.

M. V.


BOŽOVIĆ: ODLAZAK VELIKOG MAJSTORA

Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija, izjavio je danas Tanjugu prof. dr Ratko Božović.

"Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", rekao je Božović.

Po njegovoj oceni, Kapor je bio složena umetnička ličnost. "Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svud prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici", rekao je on Božoviću se "čini da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", rekao je Božović.


SAUČEŠĆE PREDSEDNICE SKUPŠTINE PORODICI MOME KAPORA

BEOGRAD — Povodom smrti poznatog srpskog pisca, slikara i novinara Moma Kapora, predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović uputila je telegram saučešća njegovoj porodici.

"U ime narodnih poslanika i u svoje ime primite izraze najdubljeg saučešća povodom smrti doajena naše književne i umetničke scene Mome Kapora. Veliki ljudi nikada ne odlaze zauvek jer iza njih ostaju trajne vrednosti koje obeležavaju čitav jedan period naše istorije. Takvo bogatstvo u rečima i na slikarskom platnu ostavio nam je Momo u zalog za buduće generacije", navodi se u telegramu predsednice.

Mi, koji smo na političkoj sceni, prvenstveno treba da vodimo računa o budućim generacijama jer kako je Momo Kapor umeo da zabeleži svojim britkim perom, "iza ugla nas čeka vreme i naše potomstvo", navedeno je u telegramu.

Tanjug | objavljeno: 03.03.2010. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Umro-Momo-Kapor.lt.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:02:59 am
*

NEODOLJIVI ŠARM MAJSTORA PERA


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporNeodoljiviarmmajstorapera.jpg)


PRVI i najveći bestseler pisac na ovim prostorima, slikar i novinar Momčilo - Momo Kapor, tri meseca posle operacije tumora na grlu u Lozani i nekoliko nedelja lečenja u Istanbulu, preminuo je u sredu na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

A smrti, koju je naslućivao, ne samo što se nije bojao, već je nalazio snage da se našali. U jednom od poslednjih intervjua, za "Večernje novosti", rekao je: "Ja ću umreti od srca, kao svi Kapori, jer jednom sam napisao: Kapori umiru ili od srca ili od metka, najbolji među nama od metka u srcu."

A u jednom drugom razgovoru izjavio je i ovo: "Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje? I ona ti kaže, diši, diši, i ti dišeš, i uđeš u nešto crno iza čega nema ničeg. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo stanje smrti. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve, možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst."

Rođen 8. aprila 1937. u Sarajevu, kao dečak doživeo je strahote bombardovanja i samo pukim slučajem ostao živ — spasla ga je majka Bojana zaklonivši ga svojim telom u kući na koju je pala bomba, i u kojoj je ostalo četrdesetoro mrtvih, svih osim njega. Kao devetogodišnjeg dečaka, otac Gojko ga je odveo u Beograd, gde je upisao i završio slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Već kao student počeo je da piše za razne listove i časopise, a za oko čitaocima posebno su zapale njegove izuzetno sveže, duhovite i, za ono vreme neobične, beleške jedne Ane, koje je kasnije objavio kao knjigu.

Veliku popularnost stekao je već prvim romanom "Foliranti", 1974, posle koga je objavljivao knjigu za knjigom, i sve su bile hitovi, objavljivani u ogromnim tiražima i izuzetno čitani: "Provincijalac", "Ada", "Zoe", "Una", "Zelena čoja Montenegra", "Poslednji let za Sarajevo", "Ivana", "Konte", "Eldorado", "Ispovesti"... Autor je dve monografije o Skadarliji i o slikaru Dimitriju Popoviću, dve knjige za decu, nekoliko proznih zapisa... Sve do poslednje knjige "Kako postati pisac", koju je napisao u bolničkoj postelji, "zakačen za razne aparate, sa desnom rukom iz koje su virile cevi". Knjiga je kod Srpske književne zadruge objavljena pre nekoliko nedelja, ali nije predstavljena, jer se očekivalo da se autor oporavi.

Knjige su mu prevedene na 20 jezika, dve su i filmovane, a sam je napisao dva filmska scenarija: "Valter brani Sarajevo" i "Uspravi se, Delfina". Dobio je mnogobrojne književne nagrade, među kojima su Oktobarska nagrada grada Beograda, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, "Laza Kostić", "Todor Manojlović", "Borislav Stanković", nekoliko "Zlatnih bestselera", kao i nagradu za životno delo UKS i SKZ.

Na pozorišnim scenama u Beogradu, Sarajevu i Zenici sa zapaženim uspehom igrane su Kaporove drame "Trula kobila", "Soba izgubljenih vlasnika", "Pasijans", "Voks humana", "Kraj vikenda", "011-kabare" i "Embargo". Autor je i petnaestak televizijskih i radio drama.

Pomalo u senci njegovog izuzetno popularnog i raznovrsnog književnog rada, ostale su njegove slike rasute u mnogim svetskim galerijama i domovima. Iako je u Beogradu napravio samo dve izložbe, njegove izložbe u Njujorku, Harvardu, Karakasu, Udinama, Ženevi, Novom Sadu..., imale su izuzetan odjek, a platna su, po pravilu, brzo i lako sticala vlasnike.

Veliki šarmer, kozer, jedan od poslednjih beogradskih boema, Kapor je inspiraciju za svoje knjige, reportaže i slike nalazio tamo gde je i živeo - na ulici, u kafani, u svakodnevnim druženjima, ne samo sa umetnicima, već i sa običnim ljudima, a posebno sa onima s margine, za koje je imao posebno razumevanje i o kojima je pisao s posebnom toplinom.

Takozvana ozbiljna kritika dugo ga je zaobilazila i preskakala, svrstavajući ga samo u hit pisce i ništa više od toga, ali, kada se baci i površan pogled na Kaporovih više od četrdeset knjiga, teško da se može naći životnija, ubedljivija i istinitija slika prohujalih decenija našeg mentaliteta i duha jednog grada. Kaporovske knjige, prepoznatljive od prvog slova po finoj melanholiji i nostalgiji, ostaju ne samo slike jednog doba, već i kao univerzalne priče o mladosti, sazrevanju, ljubavima, razočaranjima i najneobičnijim ljudskim sudbinama.

Poslednjih godina Momo Kapor je živeo sa suprugom Ljiljanom u porodičnoj kući u Nebojšinoj ulici, ispod hrama Svetog Save. Njegove ćerke nasledile su ljubav prema umetnosti još od malih nogu. Starija Ana već je stekla zavidno slikarsko ime u Italiji, a mlađa Jelena na putu je uspešne pijanističke karijere.

— U mom životu postoje samo dve stvari koje sam radio svaki dan: crtao sam i pušio. Sve dok bih crtao bio bih spasen. Crtao sam po marginama novina, na salvetama, na poleđinama jelovnika, na ogledalima, izjutra, nečijim ružem za usne u znak zahvalnosti za provedenu noć. Crtao sam kažiprstom po zamagljenim prozorima vagona treće klase na sporednim prugama, kao i po zamrznutim staklima iznajmljenih soba. Šarao sam po zidovima prstom dok bih nekog čekao ili bih, jednostavno, šetajući bez cilja, ključem vukao beskrajnu liniju po zidovima i tarabama, obeležavajući na taj način trag i proticanje vremena. Možda se u tim dugim, beskonačnim linijama krio kardiogram beznađa - seizmograf duše - napisao je Momo Kapor u autobiografskom romanu "Ispovesti".     


U OLOVCI JE SUŠTINA

JA sam verovatno jedini Srbin koji nema mobilni telefon, a jedanput u Njujorku pokušali su da me nauče da pišem na kompjuteru. Odveli su me u sobu, pokazali mi osnovne stvari, i zaključali, i došli kroz sat vremena da vide šta sam napisao. Bio je tu i Vlada Petrić, šef katedre za kinematografiju na Harvardu. Zatekli su me kako podnimljen zurim u ekran. - Šta to radiš? - pitao me je Petrić. — Čekam da počne televizijska serija na drugom programu — rekao sam. Utvrdili su da sam nepopravljiv divljak i digli ruke od mene... Ne samo da ne pišem kompjuterom, već lagano napuštam i pisanje mašinom. Krećem se unazad prema olovci, u olovci je suština — napisao je Kapor u autobiografskom romanu "Ispovesti".

D. Bt. — B. Đ. | 03.03.2010 | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=172490)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:03:10 am
*

BEĆKOVIĆ:
ODLAZAK VEČNOG DEČAKA



Na vest o smrti Mome Kapora reagovali su mnogi njegovi prijatelji i kolege pisci, a saučešće porodici Kapor izrazili su i predsednik Boris Tadić i premijer Mirko Cvetković. "Umesto da izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam", rekao je Matija Bećković.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Matija_Beckovic_O_M._Kaporu.jpg)

Momo Kapor je redak Srbin koji nije pisao pesme, a sve što je radio i govorio, pisao i slikao, radosna je i raskošna pesma, kojom je usrećio stotine hiljada čitalačkog čovečanstva, rekao je Tanjugu na vest o Kaporovoj smrti pesnik, akademik Matija Bećković.

Umesto renesansna, s razlogom se govorilo kaporovska ličnost, primetio je veliki Kaporov prijatelj.

"U borbi s neizlečivom bolešću ovaj večni dečak se pokazao i kao veliki junak. Svojom smrću je ujeo za srce i svoj Beograd i svoj narod. Ostao sam bez jednog od najprisnijih i najmilijih prijatelja. Umesto da izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam", rekao je Bećković.
 

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Ratko_Bozovic_O_M._Kaporu.jpg)

Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija, izjavio je danas Tanjugu prof. dr Ratko Božović.

"Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", rekao je Božović.

Po njegovoj oceni, Kapor je bio složena umetnička ličnost.

"Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svud prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici", rekao je on.

Božoviću se "čini da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", rekao je Božović.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Pero_Zubac_O_M._Kaporu.jpg)

Pesnik Pero Zubac izjavio je danas da je imao sreću da poznaje Momu Kapora.

Povodom smrti jednog od najpopularnijih i najčitanijih srpskih pisaca on je Tanjugu izjavio da je iza Momove neobično prijatne rečenice o svemu o čemu se da razgovarati, pažljivo uho uvek moglo da primeti izvesnu tugu.

"Njega je sve bolelo što se dešavalo oko njega, a da je mislio da nije dobro za čoveka", objasnio je Zubac.
Radi se, uz to, o veoma dobrom piscu, koji je na jednostavan način primao to što ga smatraju lakim piscem, a njegova literatura je literatura prvog reda, rekao je poznati pesnik, zemljak Mome Kapora, autor poznatih "Mostarskih kiša".

"I veliki je slikar bio. Dobar čovek. Njegovim odlaskom svi smo mnogo izgubili", dodao je Zubac.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Rajko_Petrov_Nogo_O_M._Kaporu.jpg)

Momo Kapor je bio srpski Čehov, smatra naš pesnik Rajko Petrov Nogo, koji je, kako kaže, Kapora doživljavao više kao brata nego kao prijatelja.

"Poput mitskog grčkog kralja Mide, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, Momo Kapor je imao prokletstvo da sve što napiše i objavi, pretvori u bestseler.

Kapor je čovek renesansnih darova. On je, kao što je poznato, pripadao bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali. Jedan se od drugog odmarali.
 
Njegova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da ovekoveči sitnice, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju, u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima je vrebao liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu... Jer, on je svet, takoreći, kožom osećao.

Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznadja. Kapor, zaista, svašta je znao, a šta je znao umeo je da saopšti na mio, otmen, očaravajući način.

Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor, tog srpskog Čehova, koji je bio lak i prozračan, kako su voleli da kažu, u džinsu ili maskirnoj, ali Čehov", rekao je Nogo Tanjugu u jednom dahu, opraštajući se od jednog od najpoznatijih srpskih pisaca koji je danas preminuo.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Dragan_Lakicevic_O_M._Kaporu.jpg)

Glavni i odgovorni urednik Srpske književne zadruge Dragan Lakićević smatra da je ovo bilo doba Mome Kapora.  

Bio je avangardni pisac, klasik srpske proze u džinisu, zatočenik modernog mišljenja i donosilac zapadnog duha u Beograd", rekao je Lakićević Tanjugu na vest o smrti našeg poznatog pisca i slikara.

Podsećajući da je svoje književno delo dovršio u najstarijoj izdavačkoj ustanovi na ovim prostorima — Srpskoj književnoj zadruzi, on je rekao da su Kaporova poslednja knjiga "Ispovesti" i ona "Kako postati pisac" podvukli liniju njegovog života i književnog postupka. U njima su Kaporova etika i estetika i poetika, smatra Lakićević.

"Svestrani poznavalac života, mladosti, grada, umetnosti, naravi, pokazao se i kao svestrani poznavalac svog života i svoje autorske, likovne i književne zagonetke. Ta zakonetka, zvana Momo Kapor, tek sad će početi da se odgoneta. Bio je veliki gospodin, velikodušni, zabavni, mudri, svestrani umetnik i bilo je ovo doba Mome Kapora", ocenio je Lakićević.

Dramska umetnica Rada Đuričin, koja je godinama izvodila predstavu "011" po tekstovima Mome Kapora, na vest o njegovoj smrti rekla je da je ovo dan velike tuge.

"Momo Kapor je bio skroman, a raskošan u svemu. Divili smo mu se i kako piše i kako slika i kako živi", rekla je ona Tanjugu.

Djuričin je dodala da je Kapor bio pisac koga je najradije tumačila. "Bio je moj obožavani drug još od studentskih dana. Danas je dan velike tuge", izjavila je ona.

Blic (http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/179180/Bozovic-o-Kaporu-Odlazak-velikog-majstora-) | 03.03.2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:03:19 am
*
SAHRANA MOME KAPORA DANAS U ALEJI ZASLUŽNIH GRAĐANA


ISPRAĆAJ PISCA "LAKE PROZE"


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporGlasjavnosti1.jpg)


BEOGRAD — Književnik Momo Kapor biće sahranjen danas u 16 časova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a komemoracija povodom njegove smrti biće održana u 13.30 časova u Svečanoj sali Skupštine Beograda.

Književnik, slikar i novinar Momo Kapor preminuo je prekjuče, u 73. godini, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

Kaporovom smrću sa beogradske, srpske i mnogih drugih scena otišao je poslednji trubadur koji je svojom kičicom, olovkom i starinskom pisaćom mašinom ovekovečio šarm, zavodljivost, razigranost, lepotu, fluid Beograđanki.

Literarni krugovi mu nikada nisu hteli da "oproste" što je "Beleškama jedne Ane" osvojio srca majki i ćerki sa stranica "Bazara", a zatim je romanom "Foliranti" (1975), kojim je u Zagrebu Zlatko Crnoković pokrenuo ediciju "Hit", postao bestseler pisac u punom smislu tog pojma po najstrožim zapadnim merilima.

Kaporova popularnost se širila poput stepskog požara po celoj bivšoj Jugoslaviji i zato se i njegovo ime našlo u kultnom delu post jugoslovenskih prostora "Leksikon Yu-mitologije", objavljenom istovremeno u Zagrebu i Beogradu pre pet godina.

Pečat pisca "lake proze" pratio ga je tokom više od četiri decenije, jer je svaki od četrdesetak naslova odmah postajao hit, da bi mu tek knjiga "Ispovesti", kojom je ušao u plavo, jubilarno 100. kolo Srpske književne zadruge, donela nagradu koja nosi ime Dejana Medakovića. Tom prilikom, Kapor se poverio da se konačno "oseća" piscem, inače je uvek u rubriku zanimanja pisao novinar, jer je to "ozbiljnan posao", a slikar ili književnik nije.

Jedino je Kapor mogao da napiše internacionalni hit "Vodič kroz srpski mentalitet", prvobitno objavljen na engleskom jeziku, pošto je to zbirka priča koje je redovno godinama pisao za reviju "Jata", jer je tačno znao kako da svoje zemljake dočara strancu i učini ih simpatičnim, autentičnim, originalnim, nezaboravnim.

Bila je to nenadmašna i neprevaziđena "reklama" za Srbiju i njene žitelje koju će jednog dana proučavati etnolozi, antropolozi i istoričari.

Ovaj "Vodič" je najbolji dokaz da nas niko ne može razumeti bolje od nas samih, ali u isto vreme on pokazuje, na veoma originalan način, zašto su nam inat i tvrdoglava iracionalnost dominantne nacionalne osobine. Mašala! Zavičaj o kome je uvek pisao sa velikom dozom sete i nostalgije nije ga zaboravio i 2004. godine je izabran za redovnog člana Akademije za nauku i umjetnost Republike Srpske.

G. J. | 05.03.2010. | Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/kultura/glas-javnosti-05-03-2010/ispracaj-pisca-lake-proze)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:03:27 am
*

SAHRANJEN MOMO KAPOR

U Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu, sahranjen je juče Momčilo Momo Kapor (1937—2010), slikar i pisac, autor više od četrdeset knjiga. Poslednjem ispraćaju, po hladnom i snežnom danu, prisustvovao je veliki broj pisaca, slikara, glumaca, prijatelja, poštovalaca dela Mome Kapora. Na poslednji ispraćaj došlo je više stotina ljudi, ceo intelektualni Beograd, a iz Zagreba Igor Mandić. Opelo je služio vladika Rakita sa sveštenstvom beogradske Saborne crkve.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Dogadjaji/SasahraneMomeKaporanaNovomgrobljuuB.jpg)

Sa sahrane Mome Kapora na Novom groblju
u Beogradu (Foto A. Vasiljević)


Od pisca kultnih knjiga: "Foliranti", "Provincijalac", "Una", "Zelena čoja Montenegra", "Hronika izgubljenog grada", "Poslednji let za Sarajevo", "Konte", "Eldorado", "Anglos", "Ispovesti", poslednji se oprostio Matija Bećković:

■ Smrt Mome Kapora jedinstvena je prilika da se vidi da li je Beograd živ ili nije. I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da još živi 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina. Od velike gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina — Momo Kapor ostaje među najvećima, kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima. I dan njegove smrti morao je biti — taman i hladan.

Napisao je, dodao je Bećković, koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija. U višegodišnjoj bici sa opakom bolešću pokazao se i upisao u znamenite hercegovačke junake, mirno gledajući smrti pravo u oči. Više je mislio na svoju redovnu rubriku, nego na svoju boljku. I kad mu se uzimao govor i slabio vid nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine. Do poslednjeg daha se nije zatvarao u sobu, već zamajavao smrt skačući u more i pentrajući se uz planine. Nije mu se odlazilo sa ovog sveta, niti mu je njegova ljubav dala da ode.

Pre toga, u Skupštini grada Beograda, na komemoraciji, o Kaporovom delu govorili su Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, Dobrica Ćosić, Rajko Petrov Nogo, Miloš Šobajić i Veselin Simonović. Porodici su telegrami stizali iz čitavog sveta, na Internetu su objavljene desetine hiljada poruka. Telegram je stigao i od Arsena Dedića, a onda su se čuli zvuci pesme: "Poklanjala si, nisi krala…"

■ U Srbiji postoje samo dva grada koji imaju svoje pisce: Vranje — Boru Stankovića i Beograd — Momu Kapora. Ta dva srpska pisca ugradila su svoje delo u trajanje i budućnost svojih gradova. Momo je graditelj Beograda koji se preselio u njegove knjige i slike; on je pesnik i slikar onog Beograda koji se sa životom i razvojem unepostojava. On je lirski nostalgičar za Beogradom koga više nema. Kapor je svojom pitomom dobrotom u surovim danima blokade i bosanskog rata darovao ljude vedrinom i nadom. On se duhovitošću i ironijom borio protiv neslobode, teskobe, licemerja i zla, ljubaznošću, šarmom, "srcem na reveru", osvajao je ljude i stare i mlade. Ne poznajem savremenika koji je od Kapora imao više prijatelja i prijateljica iz svih staleža i svakojakih svojstava. U mom dobu od pisaca jedino su ljudi Desanku Maksimović i Branka Ćopića voleli kako su voleli Momu Kapora — istakao je Dobrica Ćosić.

U ime Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, od Kapora se oprostio Rajko Petrov Nogo: "Iako je objavio policu knjiga, nacrtao hiljade crteža i naslikao toliko slika, Momo Kapor se do poslednjeg dana budio sa davnašnjim prekorom svog oca kako od njega ništa biti neće. Od majke je nasledio sklonost ka umetnosti, a od oca, hercegovačkog gorštaka, prezime i visok pritisak. Otac, visoki i strogi bankarski činovnik, patrijarhalno uzdržan, nikad mu reč nije rekao ni o knjigama ni o slikama, a opet, kada je umro, u njegovim ladicama sin je našao pregršt isečaka iz novina o svojim izložbama i knjigama".

Kapor, dodao je Nogo, nije dozvoljavao da mu zemaljski dani uludo teku. Umeo je da ščepa dan. I noć, i noć. I da prolaznim noćima i danima utisne svoj neprolazni kurziv kojim je ispisana njegova hronika epohe koja se sa radošću čita, a posle čitanja vam pred očima još dugo treperi pramičak nečeg i milog i svetlog, i setno neodređenog, što vas tera da se i nehotice osmehujete, a ponekad i smračite.

Momo Kapor je, kako reče Matija Bećković, sada u boljem društvu, s Duškom Radovićem, Branom Petrovićem, Bogdanom Tirnanićem, Jovanom Raškovićem, Petrom Lubardom, Nedeljkom Gvozdenovićem…

Z. Radisavljević | objavljeno: 06.03.2010. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Na-Novom-groblju-sahranjen-Momo-Kapor.lt.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:03:35 am
*

NA NOVOM GROBLJU
SAHRANJEN MOMO KAPOR




(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Dogadjaji/MomoKaporVesti5mart20101.jpg)


U Aleji zaslužnih gradjana na Novom groblju danas je u prisustvu velikog broja poštovalaca sahranjen jedan od najpopularnijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor (1937—2010).

Došli su da ga isprate "obični" Beogradjani o kojima je kao svojevrsni hroničar ovoga grada neprestano pisao, ali i njegova braća po peru i kičici i ličnosti iz javnog i kulturnog života grada, Srbije i Republike Srpske.

Medju nima bili su Lubivoje Ršumović, Nikola Kusovac, Dušan Kovačević, Igor Mandić, Milorad Vučelić, Vuk Bojović, Rada Djuričin, Vojislav Koštunica, Radmila Hrustanović, Kornelije Kovač, Mirjana Bobić Mojsilović, Miloš Šobajić, Slobodan Rakitić, Adam Puslojić, Aleksandar Berček, Olja Becković...

Opelo je služio vladika Atanasije Rakita, koji potom govorio o njegovom životnom putu, o odrastanju bez majke, o tome koliko je poštovao ljude, prijateljujući sa njima ne pitajući za veroispovest, ali da je svoju pravoslavnu veru i njene običaje, posebno krsnu slavu svetog Jovana uvek poštovao i slavio.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MatijaBeckovicnasahraniMomeKaporaVe.jpg)


Opraštajući se od "sabrata i kuma", naš veliki pesnik, akademik Matija Bećković rekao je da je smrt Mome Kapora jedinstvena prilika da se vidi je li Beograd živ, ili nije.

"I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da da još živ 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg gradjanina. Od velike gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina, Momo Kapor ostaje medju najvećima kao i ponajveći Beogradjanin medju Beogradjanima", rekao je Bećković.

Napisao je koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija, primetio je on.

"U višegodišnjoj bici sa opakom bolešću upisao se u znamenite hercegovačke junake, mirno gledajući smrti u oči. Više je mislio na svoju redovnu rubriku nego na svoju boljku, i kada mu se uzimao govor i slabio vid nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine, " podsetio je Bećković. Do poslednjeg daha, kako je primetio, zamajavao je smrt.

Podsetio je, takodje, da je Kapor svojevremeno  zapisao da ga istorija nikada nije zanimala i da "njegovo porodično stablo ne ide dalje od njegovih djonova".

"Pa ipak, kada je došlo stani pani i bio primoran da bira samo jedno, ovaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su djonovi držali korak sa vremenom, ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodolsov, ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima", rekao je Bećković.

Momo Kapor je, dodao je, bio je od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao je mladić i u 73. godini.

"Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo", rekao je Bećković kome je Kapor u amanet ostavio da se skupu obrati na njegovoj sahrani.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Dogadjaji/SahranaMomeKaporaVesti5mart2010.jpg)

Tanjug | 05 mart 2010 | Srbija Net (http://www.srbijanet.rs/vesti/drustvo/46531-danas-komemoracija-i-sahrana-mome-kapora.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:03:43 am
*

ODLAZAK SETNOG ČAROBNJAKA


 (http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporVecernjenovosti1.jpg)


Smrt Moma Kapora jedinstvena je prilika da se vidi je li Beograd živ ili nije. I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da još živi 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina.

Ovim rečima se Matija Bećković, u petak ispred kapele na Novom groblju, oprostio od prijatelja s kojim je bio nerazdvojan punih pola veka, a koji je "napisao koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija".

■ Od velike gospode koje je Beogradu podarila Hercegovina, Momo Kapor ostaje među najvećima kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima — rekao je Bećković. — Bio je od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao mladić i u svojoj 73. godini. Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo.

Opelo slavnom piscu držao je vladika Atanasije Rakita, a do Aleje zaslužnih građana Momu Kapora ispratilo je nekoliko stotina građana, mnogobrojni pisci i slikari, kulturni i javni radnici i čitaoci koji su godinama sa nestrpljenjem i radošću očekivali svaku njegovu novu knjigu. Ta teško ponovljiva, magična veza između jednog umetnika i njegovih poklonika mogla se videti na komemoraciji u prepunoj svečanoj sali Skupštine grada Beograda.

Kaporovoj porodici, kako je saopšteno, za protekla dva dana stiglo je na stotine telegrama iz celog sveta — iz Australije, Amerike, Evrope. Pisali su znani i neznani, a preko Interneta desetine hiljada ljudi iskazalo je svoju tugu zbog Momine smrti, ali i zahvalnost za sve ono što je ostavio iza sebe. A ostavio je mnogo i mnogima, o čemu je Dobrica Ćosić rekao:

■ Svojim svestranim darom, duhovno, estetski, životno, uticao je na sve generacije rođene u drugoj polovini 20. veka. Nema jugoslovenske devojke kojoj nije bila drugarica Ana, nema jugoslovenskog mladića kome "Provincijalci" i "Foliranti" nisu bile knjige koje su ih učile da postanu Beograđani; nema čitača knjiga na srpskom jeziku koji nije pročitao roman, priču i feljton Mome Kapora o beogradskoj svakodnevici. Nema ničeg živog ni zanimljivog u Beogradu i svetu po kome je putovao, a da ga nije čarobnjačkom lakoćom i majstorskom pripovedačkom veštinom ispričao i opisao. A što mu nije stalo u priču, stalo mu je u sliku, u virtuozne crteže i ulja na platnu. U mom dobu od pisaca jedino su ljudi Desanku Maksimović i Branka Ćopića voleli kako su voleli Momu Kapora. U Srbiji postoje samo dva grada koji imaju svoje pisce: Vranje — Boru Stankovića i Beograd Momu Kapora.

A u ime Beograda i Beograđana od pisca se oprostio gradonačelnik Dragan Đilas, istakavši da je on u Beogradu voleo sve — i ono što je bilo za voleti i ono što nije. A o svemu je pisao, o tom duhu, o nebu, vetrovima, beogradskim lepoticama, kafanama, malim i velikim ljudima, beogradskim slavama, Kalenić pijaci. Bio je svetski putnik, odlazio je ali je uvek kupovao povratnu kartu. Na Menhetnu je sanjao o Beogradu, na Ženevskom jezeru tražio obrise Beograda...

■ Beograd će u znak zahvalnosti i sećanja na sve što je uradio, što ostaje iza njega, napraviti spomen obeležje na Adi ciganliji, jer danas Kapora više nema, a govorio je: "Hoću na reku a reka sve dalje". A tamo su i Paja Vujisić i Zuko i Tirke i Prele i Duško Radović i Olja — svi beogradski i svi Momini prijatelji — rekao je Đilas.

Slikar Miloš Šobajić priznao je da nije mogao ni da zamisli da će mu prijatelji izjavljivati saučešće za Momom, kao da mu je rod rođeni, znajući koliko ga je voleo. Opraštajući se od prijatelja, Šobajić je rekao:

■ Godinama sam posmatrao njegove virtuozne i brze crteže. Svaki svoj tekst je nacrtao, a svaki crtež opisao rečima, pa kao da je tom metodom bio preteča konceptualnom viđenju tzv. vizuelne umetnosti, gde je reč dobila primarni položaj nad slikom. Onaj crtež Beograda smeštenog u veliki srpski opanak koji plovi Savom i Dunavom, posebno me je privlačio kao najlepša vizija našeg grada, pa zatim prepričana rečima koje je samo Momo Kapor znao da nam kaže — rekao je Šobajić.

Na Kaporovu ljubav prema Beogradu, njegovim pijacama, baštama, ljudima, ukazao je i Rajko Petrov Nogo, u ime Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i prijatelja.

■ Voleo je i slavio prisnost Beograđana u ophođenju, štedri i jedinstven humor i žilavost sa kojima su se nemilosnoj razistoriji opirali dok nas je "Milosrdni anđeo" usrećivao i dok smo kao na streljanju stajali pred stalnim i strašnim silama nemerljivim. Niko nas tada kao Kapor nije sokolio da ostanemo svoj na svome. Možemo odrešito reći: ako bi jednom, ne daj bože, kako nam je onaj monstrum ultimativno pretio, Beograd bio sravnjen, bombama potepisan, pa tako kao Atlantida potonuo, po Kaporovim knjigama i crtežima mogao bi se obnoviti do u najsitniji detalj — rekao je Nogo.

U ime nedeljnika NIN, čiji je Kapor bio saradnik nekoliko decenija, od pisca se oprostio Veselin Simonović.

Na neponovljivu privlačnost Mominog pera, kazivanjem odlomaka iz njegovih dela, podsetili su dramski umetnici Rada Đuričin, Vjera Mujović i Tihomir Stanić. Dostojanstvenom oproštaju u Starom dvoru, notu sete, kojoj je Kapor i sam bio sklon u svojim delima, uneli su nostalgični taktovi Arsenove pesme "O mladosti", nezvanične himne njihove generacije.


IGOR MANDIĆ: LAKOĆA DRUŽENJA

MOJE sećanje na Momu bi trebalo biti cela knjiga o našem druženju. Mi smo se družili 40 godina, prvo intenzivno. Nikad se ništa među nama nije isprečilo, bili smo uvek dobri drugovi, bilo u Dubrovniku, bilo kod Omiša, bilo u Zagrebu kod nas u stanu na ručkovima ili večerama, bilo u Beogradu kod njih, čak i u Parizu. Uvek u istom prijateljskom duhu, uvažavajući i voleći jedan drugoga.

Ovo je u petak za "Novosti" rekao Igor Mandić koji je doputovao u Beograd iz Zagreba da bi prisustvovao komemoraciji i sahrani svog dugogodišnjeg prijatelja.

■ Moja odanost njegovom talentu mi je bila i ostala merilo našega prijateljstva, a našli smo se i po nekim linijama lakoće druženja, po našoj zafrkantskoj naravi i ljubavi prema finim i lepim stvarima koje smo sebi ponekad mogli priuštiti.

D. Bt. — B. Đ, 05.03.2010
Večernje novosti


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 15, 2011, 02:05:26 am
*

ČOVEK RENESANSNOG DARA

Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, Momo Kapor ima prokletstvo da sve što napiše i objavi pretvori u bestseler. Ali ima i rastrežnjujuću samosvest, kojom kroti oholost, jer zna da je put u književnost s obe strane zasut grobljem bestselera.

Iako je objavio policu knjiga, nacrtao hiljade crteža i naslikao toliko slika, još uvek se budi sa davnjašnjim prekorom svoga oca kako od njega ništa biti neće. Od majke je, veli, nasledio sklonost ka umetnosti, a od oca, hercegovačkog gorštaka, prezime i visok pritisak. Kapori umiru "neki od srca, neki od metka, a najbolji od metka u srce!" Kad neko kao Momo Kapor, u četvrtoj godini ostane u životu tako što ga, pri bombardovanju Sarajeva 1941. svojim telom majka zakrili, taj celog veka veruje da ga majkina aura od uroka štiti. Otac, visoki i strogi bankarski činovnik, patrijarhalno uzdržan, nikad mu reč nije rekao ni o knjigama ni o slikama, a opet, kada je umro, u njegovim ladicama sin je našao pregršt isečaka iz novina o svojim izložbama i knjigama. I više od tog, kada se naš pisac, nakon potpisa pod famozni Predlog za razmišljanje, obreo u zloslutnoj političkoj aferi, otac je osvanuo u Beogradu, ne da ga, kako je sin pomislio, nagovara da potpis povuče, već da — jer on najbolje zna kakav je — kad je već potpisao, taj potpis nipošto ne povlači. Ovaj mali prilog velikoj temi očinstva i sinstva, "ta crna mrlja tuge", uvodi nas u predvorje umetnošću zamaskiranog izvora bola siročeta koje boluje od hroničnog manjka ljubavi. Sem što je ustuk od zaborava, Kaporovo je pisanje i slikanje i na hiljade načina upućen vapaj za ljubavlju. A ljudi kao ljudi, i žene kao žene, i vole i mrze, kako kad. Pogotovo ovakve kao što je Kapor. Sa retkim renesansnim darovima. Kapor, kao što je poznato, pripada bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali, jedan se od drugog odmarali.

Kaporova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da "ovekoveči sitnice", drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima vreba liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu. Jer on svet takoreći kožom oseća. Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Kad je u punom pogonu, ima stotine antena. Zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor zaista svašta zna, a to što zna ume da saopšti na mio, otmen, očaravajući način. 

Rajko Petrov Nogo | 04.03.2010 | Večernje novosti


Bio je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Toliko duha, humora, poezije, znanja dobrote, imaju samo izuzetni ljudi. Presrećna sam i ponosna što sam više od pola veka mogla sa takvim čovekom da se družim i sarađujem. Videla sam ga u sredu u bolnici, kada nažalost nismo mogli da komuniciramo, a poslednji naš susret bio je preko "skajpa" kada je ležao u bolnici u Istanbulu. Tada me je zamolio da mu pročitam tekst koji je poslednji napisao za NIN i da mu pokažem kako izgleda, kako je složen i njegov crtež koji je išao uz taj tekst. Do poslednjeg daha je radio i želeo da vidi i čuje odjek toga što radi.

Rada Đuričin | 04.03.2010 | Večernje novosti


UMRO je najčitaniji pisac u podneblju bivše Juge. Stalni i neprocenjivi saradnik "Nove Zore", koji je izdašno hvalio na televiziji i u tekstovima. Moj stric je pitao — da li je izašla "Zora"? Uskoro će, kaže. Ima li tamo Kapora? Nema, kažem, bio je u prošlom broju. Ne valja ti, kaže. Mora biti u svakom broju. Bez Kapora nema šmeka. Ja sam to Momu ispričao, složio se, bilo mu je milo. Od tada je davao nove tekstove za svaki broj. Ne znam da li je bolje pisao ili crtao. Zna se da su ga milioni čitalaca obožavali. Hercegovina, i mnogo šire, ostaje bez svog najboljeg pisca.

Bratić | 04.03.2010 | Večernje novosti


Kapor je imao ono što niko drugi, kod nas, nije imao: zlatnu sposobnost da sve što dotakne — bilo da je u pitanju reč, rečenica, zapis, priča, roman ili skica, crtež, slika, veliko platno, scenografija — pretvori u živu umetnost, istkanu zlatnom niti jedne od uhvaćenih suština. Ne znam koliko sam puta, tokom poslednje decenije, pošto pročitam neki njegov zapis, prošaputala u sebi: Ovaj Moma je pravo čudo, pravo čudovište od snage i talenta, snage talenta! I to u ovim, našim godinama - a to je neponovljivo! To čudo od talenta ostaje kao istinsko vrelo, i sad, kad je izvor presahnuo. Tek sad.

Velmar Janković | Večernje novosti


Režiser Emir Kusturica rekao je za Press da ga smrt Kapora rastužuje i zbog toga što pisac i slikar nije za života dobio priznanje koje je zaslužio.

— To je nešto što me čini tužnim na dva načina. Žao mi je gubitka Kapora kao prijatelja. A žao mi je i zbog toga što nismo dovoljno pazili Kapora kao pisca koji je autor veoma dobrih i tiražnih knjiga. Nikada prema njemu nismo imali dovoljno obzira iako je uradio toliko velike stvari u žanru. Sada kada je umro, doći će sasvim izvesno do ponovne procene njegovog dela. Mi uvek tako postupamo prema velikanima...

Za Press | 04.03.2010


"Otišao je, prema mom mišljenju, posle Branka Ćopića najveći srpski stvaralac sa prostora Bosne i Hercegovine. Tuga je velika. Momo je bio univerzalan duh, ne samo slikar i pisac, već i veliki kozer, televizijski voditelj i sjajan drugar i prijatelj. Momo je bio sjajna ličnost i velika je tuga što je otišao."

Pesnik Ljubivoje Ršumović | Press | 04.03.2010

 
"Nema jugoslovenske devojke kojoj nije bila drugarica Ana Mome Kapora, nema jugoslovenskog mladića kome 'Provincijalci' i 'Foliranti' nisu bile knjige koje su ih učile da postanu Beograđani. Nema čitača knjiga koji nije na srpskom jeziku pročitao roman, feljton ili priču Mome Kapora."

Akademik Dobrica Ćosić | 05.03.2010.


"Beograd danas prima saučešće. Beograd je Momi Kaporu bio centar sveta. Živeo je, radio i družio se, kako reče, sa beogradskim narodom. Svojim stvaralaštvom i životom Momo Kapor je krojio duh ovoga grada, davao mu energiju i šarm. U Beogradu je voleo sve, i ono što je za voleti i ono što nije, a o svemu je pisao."

Gradonačelnik Dragan Đilas | 05.03.2010.


Na osnovu raznih (ne)zvaničnih i (ne)pisanih reagovanja nije teško zaključiti da je bio i omiljeniji nego što se činilo kada se govorilo o njegovoj popularnosti, a sada postaje jasno i koliko je imao pravo Mihajlo Pantić kada je rekao da Kaporova dela u književno-vrednosnom pogledu tek čeka priznanje.

"Blic" | 05.03.2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 08:59:01 pm
*

UMESTO POZDRAVA
MOMO, zašto plačeš?

Dok se u knjigama drugih razlivao mrak serioznosti i dosade, kod Mome caruju humor, lepota i seta. Kao na njegovim crtežima, to je Ada Ciganlija, to su mornari, to su devojke sa kosama žalosnih vrba, slikari opčinjeni džezom, džezeri obasjani poezijom, čitav jedan svet koji svedoči o lepoti trenutka koji upravo prolazi
 
Prvo što mi je palo na pamet kada sam čula tužnu vest da je umro moj prijatelj, kolega, moj komšija i moj mladalački idol — Momo Kapor, bilo je — kako će ga sada svi voleti. I, kako odvratna, nemilosrdna beogradska čaršija pristaje da voli i da oda počast najtalentovanijima, najzanimljivijima i najneposlušnijima tek kad su na samrtničkoj postelji ili kada umru. Momin život je upravo primer za ovu tragičnu paradigmu.

Jedan ovdašnji medij, notoran po svojoj patološkoj mržnji prema neistomišljenicima, požurio je da Momin život oblepi jednom jedinom etiketom — srpski nacionalista. Kao da će to, što se zarad nagrada, grantova i počasti Velikog Brata nije odrekao sopstvenog doživljaja sveta, biti jedno što opisuje život i dela jednog velikog umetnika.

Momo Kapor, taj izuzetni hroničar naših života, naše svakodnevice, pisao je literaturu koja je izgradila čitave generacije na ovim prostorima — dok su drugi pisali o mrtvima, on je pisao o živima — dok su drugi slavili smrt, on je slavio život.

Dok se kod drugih pila rakija — brlja, kod njega se pio viski i vino. Dok je u knjigama etabliranih pisaca, ovenčanih nagradama koje su uvek imale partijsko-rođački prizvuk, bilo mržnje, kod Mome je lepršala ljubav. Dok su kod drugih žene bile prsate — kod Mome su to bile devojke finih malih grudi.

Dok su se kod drugih po stranicama vrzmali brkati partijski komesari, koji tragaju za istinom revolucije i socijalističkog samoupravljanja i koji su zbog toga privlačili pažnju i divljenje u marksističkim centrima, kod Mome su se po Dubrovniku i Njujorku, u Beogradu i Parizu, u farmerkama, šetali umetnici i intelektualci koji tragaju za ljubavlju i smislom života, u neprestanom bekstvu od starosti i prosečnosti.

Dok se u knjigama drugih razlivao mrak serioznosti i dosade, kod Mome caruju humor, lepota, i seta. Kao na njegovim crtežima, to je Ada Ciganlija, to su mornari, to su devojke sa kosama žalosnih vrba, slikari opčinjeni džezom, džezeri obasjani poezijom, čitav jedan svet koji svedoči o lepoti trenutka koji upravo prolazi.

Najčitaniji srpski pisac, koji je promenio ovdašnju književnu scenu, uvek je proglašavan "lakim", i taj omalovažavajući epitet nosio je sa šarmom i osmehom — jedinim oružjem protiv gluposti i pretencioznosti. Težina se u srpskoj literaturi i onda, pre trideset godina, isto kao i danas, merila jedino dosadom. Bio je prvi ovdašnji bestseler pisac, i to mu nisu mogli oprostiti.

To što je čitave generacije naučio da vole knjige, i sa tim u vezi — da vole život, to što njegov uspeh i obožavanje publike nije bilo u vezi sa partijom, lektirom, moralno-političkom podobnošću, to što nije pripadao nikakvim partijsko-književnim kružocima, to što je proputovao svet, što nikada nije bio član Partije, to što je bio srpski Hemingvej, i Selindžer, i Kundera i Bukovski, i Vilijam Sarojan, to ovde nije bilo dovoljno. To što je bio drugačiji — to ga je, paradoksalno, u ovoj zloj čaršiji koja obožava prosečne učinilo autsajderom.

To što svoju književnu slavu, poput mnogih drugih, nije napravio vređajući Dobricu Ćosića — onda kada je to donosilo mnogo književno-političkih poena i garantovalo književne nagrade, to što se nikada nije gurao da uđe u SANU, to što ga nema u školskoj lektiri, to što je njegova podrška "srpskoj stvari" od njega učinila laku metu za svakog politički korektnog kritičara, nikako neće umanjiti njegovo ogromno mesto u srpskoj literaturi.

Bio je gospodin, i džentlmen. Znate kako se kaže? Kukavice umiru mnogo puta, a častan čovek samo jednom.

U mojoj biblioteci stoje njegove knjige. Rasla sam na njegovim pričama. Uz Momu Kapora Beograd je bio lepši grad.

Kad je umirala, Frida Kalo je izgovorila: "Nadam se da će putovanje biti radosno i da se nikada neću vratiti."

Momo je imao razloga da kaže isto to, ali nije rekao.

Više je voleo nas nego mi njega.

Mirjana Bobić-Mojsilović | objavljeno: 06.03.2010. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/MOMO-zashto-plachesh.lt.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 08:59:17 pm
*

KAPOROVI DUGI RUKAVI


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Ponos_Srpstva/Zasluzni/Radomir_Ratko_Dmitrovic_O_M._Kaporu.jpg)

                Ratko Dmitrović

Bog je kod Mome bio izdašan i podario mu nekoliko talenata.

Moja prva sećanja na televiziju počivaju na crno-belim slikama. Svake večeri sedeli smo u hladnoj sali seoske osnovne škole, tamo na Baniji, na drvenim stolicama dovezenim iz rashodovanog inventara nekog zagrebačkog bioskopa, i na malom televizoru, postavljenom na zidu, gotovo ispod plafona, gledali: "Crni sneg", "Ogledalo građanina pokornog", Miju Aleksića, Čkalju, Gutu Dobričanina; danima živeli za vesterne sa Garijem Kuperom i Džonom Vejnom u glavnim ulogama; "Tačno u podne", "U tri i deset za Jumu", "Alamo..."

Kasnije, kada sam se susreo sa pričama i romanima Mome Kapora iz sećanja su iskakali kadrovi jedne u to daleko vreme za mene ubitačno dosadne emisije iz kulture koju je vodio Kapor. Ali, to je moralo da se odgleda (ostalih programa nije bilo) pošto je u kasne sate, nakon programa kulture, emitovan "Sportski pregled".

Pričao sam to Momi, 1991. godine, u Beogradu i smejali smo se obojica. Tada sam, govorio je Kapor, imao višak kose i manjak pameti. Taj njegov smisao za humor, dosetke na sopstveni račun, postaće opšte mesto u nesagledivoj širini duha čoveka koji je u srpskoj književnosti, slikarstvu i gradu Beogradu ostavio tragove koji nikada neće izbledeti.

Srećom za književnost, slikarstvo i pisano novinarstvo, Kapor se na vreme ratosiljao televizije. Sa njom je imao kontakte samo kada je davao intervjue. Vodio sam četiri emisije u kojima je gostovao Momo Kapor, što sam, što sa drugima. Jednu je, spominjem ovo tek da bi pokazao koliko je bio neposredan, Kapor napustio već nakon dvadesetak minuta, a program je išao uživo; otišao je u hodnik da popuši cigaru. Srećom, u studiju su ostala još dva gosta i nekako smo se izvukli.

U jesen spomenute 1991, u skučenom prostoru beogradske kafane "Verona", u ulici Narodnog fronta, nas nekoliko okupilo se da zalijemo još jedan odlazak Mome Kapora na front, u Kninsku Krajinu. Bio je naoružan hemijskom olovkom i sa dva potpuno nova rokovnika koje smo mu poklonili, uz želju da ih ispiše od korica do korica. Uz nekoliko pari toplih čarapa i potkošulja sa dugim rukavima Momo je u rancu imao i dve flaše viskija. — Šta će ti viski kad gore nema leda, frižideri služe kao kredenci, jer nema struje — rekao mu je Predrag Vitas. — Ima na Dinari, nekako ću se popeti — kazao je Kapor.

Smatra se da svaki čovek ima bar jedan talenat za nešto. Problem je u tome što ili te talente nikada ne prepoznamo ili na njima ne radimo jer talenat bez rada nije ništa. Bog je kod Mome Kapora bio izdašan, podario mu je nekoliko talenata, a Momo je, ovo će mnoge iznenaditi, bio izuzetno vredan i pedantan čovek, pa je čak tri, od nekoliko svojih talenata, negovao i usavršavao. Bio je vrhunski pisac i stilista, sjajan slikar i majstor verbalnog pripovedanja. Da ne spominjem duhovitost.

Priču o Momi Kaporu kao "lakom piscu" plasirao je on sam. Voleo je, rekoh, da se šali na sopstveni račun, pa kada su ga proganjali zbog političke nepodobnosti i zabranjivali da piše on je poturio tezu o "lakom piscu" koji nikome ne može da naškodi.

Povodom Kaporove smrti oglasio se i književnik Svetislav Basara. Ništa njih dvojica zajedničko nisu imali, nisu se družili, u politici se nisu slagali, imali su potpuno različite vrednosne sisteme, ali je Basara, bar na tom tekstu, uspeo da se izdigne iznad svakodnevne prolaznosti i napiše redove koji će mu uvek služiti na čast. Između ostalog, izneo je ubeđenje da je Kapor daleko vredniji pisac nego što svi mi mislimo. Momo je mogao, veli Basara, da napiše ne jedan već nekoliko "teških romana", ali nije hteo. Savršeno tačno.

I pored toga, Momo Kapor je iza sebe ostavio dva romana čija će vrednost, kako vreme bude proticalo, rasti i penjati se u same vrhove srpskog romana. Radi se o delima "Zelena čoja Montenegra" i "Konte".

Meni lično, a uzimam ovde sebi slobodu da to kažem, ostaje veliko zadovoljstvo što sam poznavao Momu Kapora i povremeno se družio sa njim. Vesti online (http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/35515/Kaporovi-dugi-rukavi-)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:56:01 pm
*

RADA ĐURIČIN ZA PRESS:
POSLEDNJI DANI MOME KAPORA

Glumica Rada Đuričin, najbolja prijateljica preminulog pisca i slikara, za Press kaže da Momo, iako teško bolestan, do poslednjeg trenutka nije podlegao depresiji


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporiRadauriin.jpg)

Pati za najboljim prijateljem...
Rada Đuričin se 50 godina družila sa Kaporom

Legendarna glumica Rada Đuričin za Press priča o druženju sa najboljim prijateljem Momom Kaporom, koji je preminuo pre dva dana u 73. godini. Ona kaže da se srpski velikan žestoko borio sa teškom bolešću i da nikada nije posustajao, niti je pao u depresiju.

Rada je poslednje trenutke Mominog života provela kraj njegove bolničke postelje.

■ Dan kada je preminuo za mene je bio dan koji se nikada ne zaboravlja, jer sam bila u situaciji da ga vidim u poslednjim trenucima njegovog života. Obišla sam Momu u bolnici na VMA, zajedno sa njegovom suprugom, koja je bila njegov verni pratilac i izuzetno požrtvovana u trenucima kada mu je to bilo najpotrebnije. Nažalost, tada nismo mogli više da komuniciramo, ali je još postojala neka nada u njegovo ozdravljenje. Nismo verovale da će, onog trenutka kada budemo napustile bolnicu, i on nas zauvek da napusti — započinje poznata glumica priču o svom najboljem prijatelju.

Rak grla, od koga je oboleo Momo Kapor pre šest godina, nije uspeo da ga uzdrma i pokoleba.

■ Bio je veliki borac i onda kada mu je bilo veoma teško. U danima kada je njegov vid počeo da slabi, nijednog trenutka nije posustao niti sam ga zatekla u depresiji. Naprotiv, odmah je stao na noge i počeo da radi i prilagođava se uslovima koji su nastali zbog toga. A znate, nije mali problem imati probleme sa vidom, a biti slikar i pisac! Kada je, pre šest godina, oboleo od neizlečive bolesti — ni tada nije posustao, već se borio do poslednjeg dana. Poslednji tekst napisao je u bolnici i nikada nije odustajao, niti ga je napuštao njegov duh. Mislim da ga je teško meriti sa bilo kim i da zaista spada u izuzetne ličnosti - rekla je Rada Đuričin.

Glumica i pisac upoznali su se na studijama pre pedeset godina. Rada je studirala glumu, a Momo slikarstvo.

■ Prvi put smo se sreli kada je Momo Kapor studirao likovnu, a ja pozorišnu akademiju. Običaj je bio da mi sa pozorišne akademije odemo na likovnu akademiju i napravimo neko poetsko veče. Jednom takvom prigodom Moma i ja smo se upoznali. Otad pa do našeg poslednjeg susreta u bolnici naše druženje nije prestajalo i trajalo je više od pedeset godina. Naš prvi susret pamtim po njegovim sećanjima i kako ga je on prepričavao, naravno kroz šalu, ali sada stvarno nemam snage da govorim o tome — kaže poznata glumica.

Rada je ispričala da su decenije druženja sa Kaporom bile čast i privilegija, jer je bio izuzetan drug i saradnik.

■ Imala sam priliku da zaista uživam u druženju sa njim. Biti drug sa nekim koga je bog darovao tolikim darovima je privilegija. Bio je čovek koji sjajno piše i sjajno slika, ali pored toga bio je i čovek sa izuzetnim darom za život, za umetnost življenja. Znao je da organizuje svoj život da se uvek sastoji od rada i radosti življenja, koje je nalazio i u radu i druženju. Uvek je bio otvoren za prijateljstva i razgovore. Uvek je bio spreman da ode u neku od lepih beogradskih kafana, jer je Beograd neobično voleo. Bio je spreman da ljude počasti svojim humorom, a istovremeno da nijedan jedini dan ne propusti da ne slika ili nešto ne napiše — rekla je Rada.

O Momi kao ličnosti njegova najbolja prijateljica izrazila se veoma biranim rečima.

■ Osim svega što sam rekla o njemu, Kapor je bio veoma dobronameran u ponašanju i izuzetno otmen, na takav način da je otmenost izgledala kao deo njegove prirode. Nikada — ni u jednom trenutku nisi mogao da doživiš nešto neprijatno od njega, nešto što bi te povredilo — završava Rada Đuričin priču o svom najboljem prijatelju.


BIO KOD MLADIĆA U TAJNOM SKLONIŠTU

Momo Kapor je jedan od poslednjih velikih intervjua dao Press magazinu prošlog januara. Pisac, čiji su politički stavovi tokom poslednje dve decenije izazivali brojne kontroverze, u ovom intervjuu je rekao da ga je Ratko Mladić vodio u svoje tajne objekte kod Han Pijeska.

■ Sa njim (Mladićem, prim. aut.) sam bio mnogo puta tokom rata. Jedanput me je vodio u Crnu Rijeku kod Han Pijeska. To je najčudnije mesto na kome sam bio u životu. Tu se nalaze podzemna skloništa koja je napravio Tito za slučaj ruskog napada, a mogu da izdrže i atomski udar. To je zapravo jedna kućica, vikendica u brdu, ima čak i cveće na prozorima. Ta kućica se otvara jednim pokretom prsta. Silazili smo kroz neke hodnike, čini se satima. U jednoj sali se nalaze samo ekrani na kojima se vidi kada iz Avijana poleće avion i u kom pravcu se kreće. Ljudi koji tu rade ne izlaze mesecima. Ručali smo u kantini na 700 metara dubine. Ručak su činili hladni makaroni bez mesa, posluženi u limenom tanjiru. Mladić je bio ponosan na izgled tog objekta. Čak je ispred te lažne kućice imao i svinjce i objekte za krave i ovce — ispričao je Kapor.

Kapor je rekao i da je mit o Radovanu Karadžiću nešto čega srpski narod ne sme da se odriče.

■ Mnogi žele da sruše mit o Radovanu Karadžiću, a to je jedina svetla tačka koju u ovom trenutku ima srpski narod. Danas postoje hemijske terapije koje mogu da smekšaju i čoveka izuzetne snage i od njega naprave krpu. Protiv toga se ništa ne može. Zato Radovanu čovek može da oprosti bilo šta da uradi na tom sudu, jer njegovi postupci mogu biti proizvod hemijskog nasilja nad njim — rekao je. (N. K.)

PROVEO DETINJSTVO U STRAHU OD BOMBI


      (http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKapor1.jpg)

Press je u rubrici "I oni su bili mali" objavio ispovest iz detinjstva Moma Kapora, koja se bavila upravo Sarajevom i, nadasve, ratnim danima. Jedna od najsnažnijih uspomena Moma Kapora bila je na tragediju koja mu je obeležila detinjstvo.

■ Moje detinjstvo je bilo pravi ratni film, 13. aprila 1941. pala je bomba na kuću u koju smo se sklonili baka, mama i ja. Izginuli su svi sem mene, jer me je majka zaštitila telom. Čak je i mače koje sam držao u rukama bilo mrtvo — sećao se Kapor.

Pisac i slikar priznao je i da je o majci znao vrlo malo, zato što se o njoj malo govorilo u porodici.

■ Nedostaje mi ta lepa mlada žena koja se žrtvovala za mene. Slična situacija se dogodila za vreme bombardovanja 1999. Šetali smo kroz park kada se nebo užarilo od eksplozije. Tada se moja žena Ljiljana bacila preko psa Arčija da ga zaštiti. Shvatio sam da sam sada na vrlo dobrom drugom mestu — ispričao je Kapor. (N. K.)

N. Milenković | Deo teksta preuzet sa: Press online (http://www.pressonline.rs/sr/vesti/dzet_set_svet/story/103967/Rada+%C4%90uri%C4%8Din+za+Press%3A+Poslednji+dani+Mome+Kapora.html)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:56:17 pm
*

ODLAZAK GOSPODARA PRIČA


Otišao je Momo Kapor. Otišao je kao njegova Sanja, koja se zbog zlobe ljudske smanjivala sve dok potpuno nije nestala. Otišao je gospodar priča. Otišao je jedan od retkih koji su bili spremni da učine sve kako bi se domogli one priče koja se traži godinama i koja će biti prava.
 
Putovali smo danima, nedeljama, prvom linijom odbrane srpskih zemalja. Tražili smo Rasemu. Rasema je bila kafanska pevačica u Bihaću, sa češkim Kforom otišla je u Hrvatsku. Iz Hrvatske je s Poljacima stigla u Veliku Kladušu. Iz Kladuše sa francuskim kforovcima stigla je do ratne kafane Dionis. Prešli smo šeststo kilometara dok je nismo pronašli. Ceo dan je Momo crtao Rasemu i pisao priču o njoj. Priču je završio rečima: "Što nije živ Andrić, pa da je opiše." Takav je bio on, skroman, i uvek prestrog prema sebi a pažljiv prema drugima. Da nikog ne povredi.

Kada sam čuo da je umro, nisam mogao da poverujem. Mislio sam da takvi kao što je on ne umiru. S jednakom pažnjom slušao je državnike, generale, princeze, seljake i ratnike. Pronalazio je lepotu tamo gde je niko nije ni slutio. Nalazio je plemićke crte na licima ispucalim od vetra i nije se plašio onog metka lutalice koji bi ga mogao pronaći dok smo prolazili kroz rovove. Pozdravljao sam ga Jašinom pitalicom: "Da li je napor biti Kapor?"
 
Bio je književni festival "Andrićeve staze u Višegradu". Došao je Radovan Karadžić i njegov šef protokola. Šef protokola se sve vreme hvatao za glavu, jer pisci protokole poštovali nisu. Prvi je protokol kršio Radovan, a za njim i mi ostali. U deset naveče trebalo je da bude otvaranje izložbe slika u Andrićevoj kući. Momo je zabrinutog lica prišao šefu protokola, koji je nekada bio šef sale u hotelu "Holidej In", i rekao mu: "A jesi li kupio kafu i šećer za Andrićevu majku?" "Gde da nađem sad kafu i šećer", odgovorio mu je izbezumljeni šef protokola. Naveče u hotelskoj sobi sedeli smo Momo, Bojana i ja. On je pričao, vodio nas na putovanja od Njujorka do Knina, od Pariza do Hercegovine. Pričao je tako da nikom nije palo na pamet da ga prekine. Duboko u noć obratio se Bojani: "Čini mi se da me moja Ljilja više ne voli." "Odakle ti to, otkud znaš", zbunjeno je pitala Bojana. "Prestala je da se smeje mojim pričama, a sluša ih tek 96. put."
 
Obilazio sam s njim drevne srpske svetinje. Od manastira Krke i Krupe pa sve do manastira Dobruna. "Vidiš li ovu fresku", govorio mi je pokazujući na kraljicu Jelenu, ženu Dušanovu: "To se može naslikati samo posle velikog posta i duboke molitve."
 
Svako putovanje s njim bilo je prava škola istorije umetnosti, književnosti, pesništva, slikarstva. Pričao je lagano, bez napora, kao kad Sava teče. Moja ćerka imala je šest meseci kad je u njegovom čamcu prvi put prešla Savu do Ade. Voleo je Savu više od svih reka. Voleo je Savu i sve svoje prijatelje i čitaoce učio da je vole. Ada bez njega nikad više neće biti ista. On je stvorio mit o Adi i opevao je. Kao što je opevao Beograđanke, najlepše žene na svetu. Kako je objašnjavao: "U Beogradu su se našli Ličanin i Vojvođanka, Šumadinac i Hercegovka. Iz tih veza nastale su najlepše žene i muškarci. Mladost koja hoda Beogradom." I nije mu bio napor da bude Kapor.

Nebojša Jevrić | 05.03.2010. | Aladin (http://vesti.aladin.info/2010-03-05/)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:56:25 pm
*

MOMO KAPOR — MEĐU VELIKANIMA NEBESKE SRBIJE


Momo Kapor, promenivši svetom, položio je jedan od najtežih ispita pred svojim narodom. Do samo pre nekoliko dana bio je jedan od najvećih, a većina će reći i najveći, srbski živi pisac. Bio je najtiražniji, što će reći i najčitaniji živi srbski autor. Tuga je što, ni za dlaku ne umanjujući njegovu veličinu, u poslednje vreme nije baš imao jaku konkurenciju. U tome i jeste značaj tog njegovog poslednjeg ispita. Njemu nije bilo posebno teško da bude vođa "prve garde" Srbstva dok je bio živ, ali među pokojnicima daleko je jača konkurencija.
 
On se odavno izdigao iznad esnafa, bilo pisca bilo slikara, i uživao ugled, iznad svega, velikog Srbina. Kao takav na ovom svetu imao je malo onih koji mogu da mu pariraju, ili da zajedno s njim nose taj krst slave. Sada, kao počivši, za svoje mesto u narodnom sećanju mora da se dokaže među veličinama kao što su Sveti Sava, Car Dušan, Sveti Knez Lazar, Miloš Obilić, Karađorđe, Jovan Jovanović Zmaj, Svetozar Miletić, Branislav Nušić, Nikola Pašić, Živojin Mišić, Ivo Andrić, Jovan Dučić, Njegoš, Nikola Tesla, čiča Draža, đeneral Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, Mihajlo Pupin, Miloš Crnjanski, Sveti Vladika Nikolaj, Vojvoda Momčilo Đujić, Sveti Justin Popović, Dragoš Kalajić, Veljko Milanković, Milan Tepić, Patrijarh Pavle,... Sve su ovo (a mnogi su i preskočeni) velikani Srbstva. To su oni koje će narod nositi u svom sećanju dok nas ima. Momo Kapor se, sigurni smo da nije rano reći, izborio za mesto među njima.


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Umetnicke_slike/Nepoznati_autor_-_Nebeska_Srbija_(iz_clanka_o_Momi_Kaporu).jpg)


Nema Srbina koji se ne oseća ponosnim kada se seti makar i jednog ovih naših velikana. To je naša Nebeska Srbija koju nam ovde na zemlji napadaju oni koji za sebe sami kažu da nisu ništa više od 70 kilograma (u nekim slučajevima i duplo više) "krvave ilovače". Tamo gore ne nedostaje velikana i uzora i za nju se mi ne bojimo. Ali jeza nas hvata kada se osvrnemo da vidimo gde su njihovi naslednici.

Srbija je pala u ropstvo u XV veku jer nije bilo naslednika velikana koji su pali krajem XIV veka. Danas smo na pragu istog takvog sunovrata. Listajući današnju "Politiku", a posebno umrlice, vidimo da je sve manji broj velikih koji se pozdravljaju sa svojim saborcima a sve veći broj onih od kojih se pozdravljaju.
 
Ne treba očajavati, u to smo se uverili, ali treba se boriti. Kada smo pre skoro šest vekova gubili svoju državu, oni prethodno izginuli velikani ostavili su za sobom takvo delo da je ono svetlelo u tami pet vekova dok nije stasala generacija koja je ispunila taj zavet. Tako i danas, ova odlazeća generacija ostavlja za sobom nešto vredno, ali i mi mali moramo u svakom trenutku biti spremni na podvig i borbu da nam pogled ustane čvrsto uperen u taj svetionik. Samo tako možemo se nadati zori koja dolazi i pobedi (duhom) Visoke Srbije.

Ono što danas nepomjanici govore za Ratka Mladića, Radovana Karadžića, za srbske rodoljube i Svetosavce, jednako je onome što su njihovi preci govorili za Gavrila Principa, za Karađorđa ili Dražu. Odnos države prema veteranima Otadžbinskih ratova je "mila majka" u poređenju odnosa države prema veteranima iz Balkanskih i Prvog svetskog rata. Ali u sećanju srbskog naroda ostala je samo ona istina koju su, nemajući straha judejskoga, posvedočili ondašnji veliki ljudi našeg naroda. Tako je i Momo Kapor doprineo Otadžbinskom ratu i svojim perom zapečatio svetli trenutak kad je Srbstvo opet naterano silom da se brani od dušmana, i opet preživelo.

Za sto godina, hiljadu presuda haškog suda neće imati nikakvog značaja pred jednim svedočenjem Mome Kapora. On je doneo oslobađajuću presudu i Radovanu i svakom Srbinu. A svojom veličinom duha u narodu je stekao kredibilitet da njegove reči važe za vjeki vjekov.

Nama ostaje da se borimo za društvo koje se neće povesti za lažnim sjajem i svetlucanjem već će uvek pratiti buktinju večnog plamena Nebeske Srbije. A kada dođe ta željno očekivana sloboda, budite sigurni, neki novi Crnjanski, ili Dučić, ili Kostić, ili Šantić, ili... drhtaće od uzbuđenja kad bude primao nagradu "Momo Kapor" i citiraće Nikolu Teslu: "Ponosan sam što sam potekao iz zemljoradničkog viteškog naroda, koji je u neprestanoj ljutoj borbi za svoje ideale i evropsku kulturu zadužio Evropu i svuda zaslužio čast i poštovanje čitavog svijeta".

Posmatrač (http://www.posmatrac.com/2010/03/blog-post_05.html) | objavljeno: 05.03.2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:56:36 pm
*

MOMO KAPOR


Pisati In memoriam starome prijatelju pada mi danas teže, nego neki dan satima dreždati na beogradskom Novom groblju, na studeni koja se zavlačila u kosti, čekajući da pogrebna povorka isprati Momu do groba u Aleji velikana. Da mi je tada Momo, živ živcijati, živahan i živčan bio kraj mene, znam da bismo se bili zezali na račun njegova slavna kupleta (Veliki je to napor/biti danas Momo Kapor) i to tako da bismo ga bili izvrtali (kao što smo uvijek sve tjerali do apsurda, podjednako se žacajući patetike), recimo, "Isplatio se, bogme, napor/do jučer biti Momo Kapor".

Ma, kakav napor. To se Momo samo zezao, kao i uvijek i sa svime, otklanjajući onaj zlokobni "duh težine", koji nas je sve pritiskao, posebno književnost u Jugi (hrvatsku i srpsku). Momo je imao ono nešto "ptičje" (kako o tome piše Nietzsche), naime nagon i mogućnost da se oslobodi tereta i uzdigne u vis, a dugo je trebalo dok je ovo moglo biti pravo shvaćeno, ocjenjujući uvaženo. Ovaj Sarajlija, akademski slikar (diplomirao 1961. godine na beogradskoj Akademiji), po nuždi novinski pisac, kao književnik samorodan (ili naivan), televizijski scenograf, po zanimanju činovnik, autor radio i TV-drama, već je svojim šarmom poharao/posvojio Beograd, da bi od 1972. kad se pojavila njegova prva zbirka priča, "Beleške jedne Ane" (izd. PFV "Oeconomica", Beograd) na juriš osvojio najmasovnije čitateljstvo u (tadašnjoj) Jugoslaviji. Oduševljen njegovom pojavom nisam časio časa da ga pozdravim/pohvalim/uzveličam i to otprve, kao sjajna pisca (u recenziji "Šarm jednog tračera"; "Vjesnik", 20 VI. 1972.). Otada sam ga kao sudruga slijedio/pratio godinama kao kritičar i potom kao prijatelj, popraćajući euforično manje-više skoro sve njegove knjige (posebno u izdanju "Znanja" iliti "njegova" zagrebačkog izdavača: "I druge priče", 1973.; "Foliranti" 1974.; "Hej, nisam ti to pričala", 1975.; "Provincijalac" 1976.; "Ada" 1977.; "Zoe" 1978.; "Beleške…", već četvrto izdanje 1978.; "Od sedam do tri" 1980.; "101 priča", 1980. — nota bene, sve ove nabrojene kod "Znanja" premda je uporedo objavljivao i u Beogradu).

"Urbana mitologija u prozi Mome Kapora", bio je moj esejistički pogovor knjizi "101 priča", u kojemu sam temeljitije razradio/objasnio s kojim se sve kontraindikacijama u duhu vremena njegovo spisateljstvo moralo nositi, da bi ih, na kraju, nadvladalo. Lakoću kojom je proizvodio sve što bi naumio — od slučajna crteža, ilustracije, ulja na platnu, preko pripovjedne skice/krokija, do zbirke priča i cijelih romana — teško su mu opraštali i zbog nje svrstavali u "niži" književni rang. Ali, "kao dijete masmedijske kulture, Momo Kapor pojavio se da usred tih netrpeljivosti bez straha, kao 'all round boy' vječnog osmijeha… dokazujući da se nije pojavio ni kao slučaj, ni kao 'fenomen', nego kao punokrvan pisac". Obdaren izuzetnim darom zapažanja i pamćenja, on je sabirao već postojeće "miteme" svakidašnjega gradskog življenja, da bi ih onda, literarno reciklirane, odašiljao u život. Putujući uzduž i poprijeko naših krajeva i okolo-naokolo zemaljske kugle, kao veliki "upijač" (kako ga je nekidan okrstio R. Petrov Nogo) unosio je u svoju tekstualnost živahni duh vremena, posebno profinjen utoliko što je umio (po emocionalnoj inteligenciji) osjećati žensku stranu svijeta ("onu koja je u 'muškoj' književnosti redovno zapostavljena"). Uvijek vitak i živahan (još nekidan, i kad smo posljednji put bili zajedno na večeri u beogradskom Klubu književnika), stalno dandy (toliko da je u Beogradu bio arbitar elegantiarum!), "Momo Kapor je ostao među najvećom gospodom koju je Beogradu podarila Hercegovina, kao i — ponajveći Beograđanin među Beograđanima" (!), kako je u posmrtnom slovu istaknuo Matija Bećković! Upravo je "beograđanština" njegove proze bila dodatna privlačnost za masovno čitateljstvo širom ex-Juge (ali, Momine će knjige i dalje biti tretirane kao dio "jugoslavenske proze", koju nije moguće izbrisati, kao takvu!).
 
U lakoći sabiranja svih mogućih "mitema", trajno mi je važan dojam ostavljala Momina erudicija: kako je taj skitač, popilica, zavodnik (ali uvijek gentleman!), razapet između desetina poslova i obveza, uopće uspio reciklirati toliku masu kulturoloških činjenica, imena, podataka (iz glazbe, slikarstva, povijesti umjetnosti), kojima su svi njegovi tekstovi naprosto natrunjeni?! Solidno (klasično) školovanje ostavilo je duboki trag u njegovoj lakoći pričanja, pa se šarm kozera kod njega stalno nadgornjavao s akademskom učenosti. Premda je uvijek sve ironizirao, Momo je ipak popustio svojoj kulturološkoj spremi, sročivši "hrestomatiju" iliti zbirku "knjiga koje su nas menjale" ("Sentimentalno vaspitanje"; "Narodna knjiga"; Beograd, 1983.), koja i danas predstavlja pravu iznimku i dragocjenost. Probravši ulomke iz djela 114 autora, od "101 noći" do G. Orwella, Momo je uz svaki napisao svoj komentar, što je erudicijski pothvat prvoga ranga, tako da bi ova njegova knjiga još mogla, posvuda, biti srednjoškolski priručnik i više od toga. Negdje iz sredine ove Momine (meni najdraže) knjige biram citat kojim on završava svoj komentar o Luciju Aneju Seneki: "I sada, dok prekucavam Senekin tekst o smrti, osluškujem strog glas mog profesora latinskog: 'Kapor, povadi nepoznate reči iz Seneke!' Najnepoznatija od svih reči, ovde je – Smrt."

Ako već nije kod Seneke, a onda je Momo sada spoznao značenje i smisao riječi — Smrt!

Broj 534 | Tagovi: Momo Kapor | Datum objave: 12.03.2010. | Piše: Igor Mandić | Novosti: samostalni srpski tjednik (http://www.novossti.com/2010/03/momo-kapor/)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:56:47 pm
*

ŽIVOT SATKAN OD FINESA (još jednom, u spomen Momu Kaporu)


S pokojnim Zoranom Đinđićem — sada ikonom, odavno već postmiloševićevske i proeuropske, demokratske Srbije — imao sam priliku samo jednom sjediti za stolom i to na večeri u privatnom krugu, u ozračju gostoljubive kuće Ljiljane i Mome Kapora! Bilo je to u zimu 1997. g. (24. X.), kad su Kaporovi bili pozvali našu obitelj (Adu, Slavicu i mene) k sebi, da ne lutamo po restoranima i da nas upoznaju sa svojim društvom, dakle prijateljima. U svojim "Ispovestima" (autobiografskom romanu, BIGZ, 2008.), Momo sve to čak i preuveličava, pišući kako je priredio tu "svečanu večeru u moju čast", ali sam imao dojam da se još više htio podičiti svojim opozicijskim prijateljima (uz najglasovitijega Đinđića, bili su tu još politički i novinski opozicionari, kao M. Vučelić, S. Đorđević, kao i jedna talijanska grofica, iz drugoga vica, ali Momi nekako jako važna).
 
Ovu anegdotu (ne)skromno uvodim u tekst da se ovdje, kod nas, napokon raščisti s time kakvo je to bilo "Momčilovo četnikovanje" i kako je on bio "odan velikosrpskoj politici", kao što je podvaljivački napisao, nekidan, neobaviješteni i nenačitani Damir Pešorda ("Hrvatsko slovo", 12. III. o.g., "Što je nama Momo Kapor?"). Kako se u prethodna dva teksta (na ovome mjestu, 12. i 19. III.), a u čast uspomene na pokojnog prijatelja, nisam stigao osvrnuti na takve njegove niske i prljave udarce, to moram sada napraviti.
 
Prigodom toga drugog našeg poratnog susreta (u Beogradu, a prvi je bio godinu dana ranije, kad sam se bio, među prvima, usudio prestupiti ranije samo administrativnu, a tada već međudržavnu sumnjivu granicu), Momo me je dočekao svojom upravo objavljenom, još jednom knjigom, "Smrt ne boli" ("Glas srpski", Banja Luka, 1997.), u kojoj je sabrao svoje "priče iz poslednjeg rata". Svi prisutni, domaći, već su ranije bili te priče čitali u kojekakvim glasilima i, premda zakleti tadašnji opozicionari, nisu imali nikakve primjedbe.
 
Kakvo "Momčilovo četnikovanje", jadan ne bio Pešorda?! U potonjem, građanskom ratu, Kapor je bio stao na stranu svoga naroda (slijedeći glasoviti Andrićev naputak), i to kao pisac, i u tim ratnim vremenima kao ratni reporter i sakupljač priča (kao što su slično u Hrvatskoj radili njegovi — dojučerašnji – kolege!). Momo je bio "miloševićev(ac)" otprilike isto kao što sam ja bio "tuđmanov(ac)": on je (bio) pristao uz jedan manji dio svoga naroda, u Krajini, dok sam ja tražio istomišljenike u onom manjinskome dijelu hrvatskoga naroda, koji je odbijao tuđmanovski projekt neoendehaške Hrvatske (neskromno, kao dokaz, preporučam moju knjižicu "Za našu stvar — kako se postkomunizam kalio u Hrvatskoj, 1990.—1998."; "Konzor", Zagreb, 1999.). Više sam ja otrovnih oštrica posijao u tim tekstovima, nego što je Kapor u svojim ratnim pričama uopće ili bilo kako sijao kakvu ideološko-političku ili, strašno je reći, propagandu "velikosrpske politike" (zbog koje ga ogađuje D.P.). Zbirka tih crnohumornih priča iz rata toliko je nadmoćna svakome politikantstvu i pronađe li itko u njenom oku ma i "trun" nekakvog "četnikovanja" ili "mržnje" (dok u svojemu ne vidi "brvno" ustašovanja), predlažem da se moju malenkost, konjima o repove, dade rastrgati na Trgu sv. Marka u Zagrebu!
 
Budući da se ovdje bunim protiv mogućnosti da diskvalifikacije, kojima je Kaporova smrt popraćena u Hrvatskoj (u kojoj je desetljećima pokupovano na stotine hiljada primjeraka njegovih knjiga), ostanu kao pogrešni "memento" na tog sjajnoga i našega pisca, moram još malo razgrnuti jeftine politikantske objede plasirane u "HS": "Momčilovo četnikovanje" je trajno, piše D.P., "od četničkog piknika u Kanadi s imenjakom vojvodom Đujićem do 'Posljednjeg leta za Sarajevo'". Isto staro sranje iz 1985. g., samo sada u novom pakiranju s etiketom "Đujića", ime kojega tijekom sudskoga procesa u Zagrebu (Kapor je, naime, za klevetu bio tužio svoga difamatora, Saliha Zvizdića, moga kolegu iz "Vjesnika"!) nije bilo — niti jednom spomenuto (premda su o toj aferi napisane čitave plahte za i protiv)!!! Stoga naprosto, jer dotični vojvoda nije imao nikakve veze s Mominim književnim nastupom i sudjelovanjem na Danu kanadskih Srba (koji se okupljaju jednom godišnje, kao što to rade i brojni pripadnici drugih etničkih i/ili nacionalnih skupina, izbjeglih/istjeranih iz domovine/otadžbine, zar ne?). Kapor je najprije održao književno predavanje na akademiji u Torontu, a onda su ga ljubazni (ili pretvorno-udbaški) domaćini pozvali na masovno druženje, na čašćenje i fotografiranje s posjetiteljima. Jedan informbiroovski listić (srpska provenijencija) rastrubio je taj događaj, a nasjeo je najprije Zvizdić, pa onda i partijski komiteti poprijeko i uzduž tadašnje Juge (zapečativši Kaporovu sudbinu onako kako su započeli još 1972., kad je u Sarajevu bila zabranjena njegova kazališna drama "Vox humana"!). Tako se ovaj "laki" pisac učvrstio na teškom položaju državnoga neprijatelja, no baš je pravda u soc-kom. tadašnjem društvu htjela drukčije — Kapor je na zagrebačkom sudu bio oslobođen klevete (a difamator je novčano kažnjen!). I kako danas jedan novi difamator smije u čitavu priču uvoditi nekoga vojvodu Đujića, kad bi se mogao o svemu tome raspitati kod Momina tadašnjeg odvjetnika — Silvija Degena?! A, ne ovako: pljuni pa prilijepi, otrgni etiketu s kraste, poliži etiketu i ponovno je zalijepi na čovjeka (kako je Pešorda napravio, neznalački nasljeđujući Jergovićevo nabacivanje na Momu, poradi nekakve navodne "mržnje prema Sarajevu"!).
 
Za vrijeme tog procesa koji je, s prekidima, trajao oko godinu dana, bili smo uz Momu, nas nekolicina, a i vodili smo ga doma, na večere. Da ne luta po restoranima. Jednom, uz zeca s njokima, ponovio nam je Momo ono što je rekao na sudu: "Moj je život satkan od finesa, ne od preciznih odgovora." Baš tako treba se odnositi i prema uspomeni na njega!!!

Broj 536 | Tagovi: Igor Mandić, Momo Kapor | Datum objave: 26.03.2010. Piše: Igor Mandić | Novosti: samostalni srpski tjednik (http://www.novossti.com/2010/03/zivot-satkan-od-finesa-jos-jednom-u-spomen-na-momu-kapora/)


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:56:59 pm
*
MOMO KAPOR — 1


ČITAVE BIBLIOTEKE U PLUĆIMA


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporVecernjenovosti3.jpg)

"Odrastao sam kao prilično razmaženo gradsko dete, letujući na Bledu u posebnoj vili". Počeo da crta u četvrtoj godini

BILO je umetnika koji su imali dramatičnije i uzbudljivije živote, ali retki su oni koji su kao pisac i slikar Momčilo - Momo Kapor tako pitko, istinito i zavodljivo opisali i oslikali svoj život. U svojim autobiografskim knjigama "Uspomene jednog crtača" ("Dereta") i "Ispovesti" (SKZ), iz kojih će "Novosti" preneti delove, Momo je majstorski ispisao priču o svom neponovljivom delu i neprolaznom šarmu.

Gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kažem, radio sam redovno samo dve stvari, crtao sam i pušio. Nije bilo dana kada to nisam činio. Ako ništa drugo, povlačio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom štapa šarao u prašini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili nečijim ružem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noć, po ogledalu u kupatilu.

Kapori potiču iz sela Mirilovići iznad Bileće i odvajkada sade svoj duvan. Kada sam kao četrnaestogodišnji dečak prvi put posetio rodno selo svoga oca, zatekao sam babu Jovanu kako niže listove duvana. Izvadila je oštar mali nož na preklapanje iz dubokog džepa svoje kecelje, isekla dva lista duvana, smotala ih vešto u parče iscepane novine i dala mi da pušim. Bila je strastan pušač. Ko zna koliko bi još živela da nije u devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe što je zapalila pokrivač zaspavši sa upaljenom cigaretom u ustima. Pušim, dakle, još od tog davnog dana, ne bez osećanja griže savesti, znajući da će mi duvan jednog dana doći glave. I pravo je, ali sam se bar napušio u životu!
 
Sedeći jedne noći pokraj vatre u planini Viduši, po kojoj su zavijali vukovi, slušao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnačitaniji među Srbima. Budući da su kupovni papirići (zvani ćati) retki i skupi, oni duvan zamataju u novine i istrgnute listove iz slučajno zalutalih knjiga. Sagorena, odštampana slova, u obliku dima ulaze im u pluća i u krvotok i talože im se u glavi. To su čitave biblioteke, kojih Hercegovci nisu ni svesni.
 
Otac Gojko, koga je baba najviše volela i jedinog ga poslala u školu, od novca iz Gera, nastavi da se školuje po svetu, pa se ja tako 1937. rodih u Sarajevu.
 
Moja pokojna majka, Bojana, bila je izdanak ugledne srpske familije Velimirović, koja je vremenom osiromašila, tako da je moja baka morala da izdaje jednu sobu. Nju je iznajmio moj otac. Taj mladi Hercegovac, starinskog kova, savestan i preozbiljan za svoje godine, bio je veliki finansijski stručnjak, urednih navika i patrijarhalnog vaspitanja. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir Kraljevske vojske, odveden je u Nirnberg — u oficirski logor, gde je proveo pune četiri godine šaljući mi redovno razglednice i dopisnice, koje je krasio krupni žig nemačke cenzure. Moja majka, koja je poginula trinaestog aprila 1941, za vreme nemačkog bombardovanja Sarajeva zaštitivši me svojim telom od srušene kuće, mora da je mnogo volela tog mršavog, ozbiljnog čoveka svetlih očiju.

Za vreme rata, živeo sam kod sestre moje bake, Janje Baroš, pošto mi je u toj kući poginula i baka.
 
Ne računajući ono detinje žvrljanje po hartijama i docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od četvrte godine. O Božiću 1941, naša susetka sa drugog sprata — kao uzdarje za ulogu položajnika poklonila mi je prve akvarel boje marke "Faber" kupljene u knjižari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom četkom crne lakirane drške.

Moj otac, visoki službenik Ministarstva inostranih poslova, zauzet državnim poslovima, došao je po mene da me odvede u Beograd tek godinu dana posle završetka rata, 1946. Odrastao sam kao prilično razmaženo gradsko dete u okruženju diplomata i njihovih lepih žena, letujući na Bledu u posebnoj vili. Ali je moj otac odlučio da to nije dobar svet za mene, pa je počeo da me svakog letnjeg i zimskog raspusta šalje u selo Bajmok, kod svog starijeg brata Mirka Kapora. U selu se dogodio ovakav događaj: neki Jovanović prijavio je četrdeset osme nekog Babića da čita zabranjene ruske knjige, pa su ovog uhapsili i držali nedelju dana u zatvoru ubivši boga u njemu. Čupali su mu brkove i palili tabane zapaljenom novinskom hartijom. Pretražili su mu kuću, tavan, štale, svinjce i koševe sa kukuruzom — ništa nisu mogli da nađu, pa ga pustiše. Posle dvadeset godina, kada je sve to prošlo i kada je već odavno zaboravljeno, onaj, već ostareli Babić, pozove starog Jovanovića kući da mu nešto pomogne te ovaj dođe ne sluteći ništa. Kada je stigao, popiju po rakiju pa ga Babić odvede u baštu iza kuće da mu nešto kao pokaže gde je pored jednog drveta stajao pripremljen ašov. Tada izvuče pištolj i naredi nesrećnom Jovanoviću da kopa. Ovaj je mislio da kopa sam sebi raku. Ćuteći je kopao pred uperenom cevi sve dok ašov ne udari u nešto tvrdo. Izvukao je limeni kofer, pa mu Babić naredi da ga otvori. U njemu je bio svežanj knjiga. "Istorija SKPb" (Kratki kurs), "Mlada garda" od Fadejeva, "Pedagoška poema" Makarenka, "Tihi Don" Šolohova, "Timur i njegova četa" Arkadija Gajdara, "Zoja Kosmodemjanskaja", "Beli se usamljeno jedro", ukratko, čitava biblioteka sovjetskih izdanja iz prvih poratnih godina. Rastali su se ćutke, samo ga je Babić pljunuo. Umrli su u zimu iste godine.


PROČITAO SVE RUSKE KLASIKE
 
TA duga leta, kojima kao da nije bilo kraja, bila su vreme kada sam mnogo čitao. U selu je postojao novoizgrađeni zadružni dom sa skromnom bibliotekom, u kojoj je radila Olga Krkeljić, neudata hroma žena u godinama, blagog pogleda i divnog osmeha, koja mi je davala knjige, često po nekoliko njih. Pročitao sam tako sve ruske klasike — Tolstoja, Dostojevskog, Bunjina, Turgenjeva i Čehova, koga i dan-danas često prelistavam.

Večernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:280120-Citave-biblioteke-u-plucima) | objavljeno: 07.03.2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:57:07 pm
*
MOMO KAPOR — 2


ĐAVO I NJEGOV ŠEGRT

Stari muslimani šaljivo su Zuku Džumhura zvali Šejtan efendija. Ivo Andrić otkrio tajnu da je ponavljao sedmi razred

POSLE pet gimnazijskih godina provedenih u Trećoj muškoj, preselio sam se u Sarajevo, gde je moj otac premešten po potrebi službe, i tako sam se ponovo, kao u kakvom ružnom snu, našao u svom rodnom gradu, u Prvoj muškoj klasičnoj gimnaziji, koja je odisala surim austrougarskim duhom. Profesori su takođe pripadali toj epohi i neprestano su nam uvaljivali krivicu, podsećajući da sedimo u istim klupama u kojim je u svoje vreme učio i proslavljeni Ivo Andrić.

Ovaj pisac poslužio im je kao živi prekor našoj nemarnosti, gluposti i beznačajnosti. Tek mnogo godina kasnije, negde sedamdesetih, Ivo Andrić mi je u jednom razgovoru sam otkrio veliku tajnu da je bio loš đak i da je, kao i ja, ponavljao sedmi razred zbog matematike.

Jedina svetla tačka u ovoj školi bio nam je profesor crtanja i istorije umetnosti — Bora Mihačević. Tako sam ponovo našao velikog zaštitnika, koji mi je, u nedostatku slušalaca, satima govorio o istoriji umetnosti, prezirući i gadeći se likovnog života "u ovoj nezdravoj kasabi u kojoj je morao da živi kao po kazni". I profesor Mihačević, čovek velikog obrazovanja i ukusa, i ja, mali, rahitični gimnazijalac klempavih ušiju, zbog kojih sam patio kao ubogi đavo, čeznuli smo da se iščupamo iz ovog ukletog grada kome je i Bog rekao laku noć.

"Jednom od nas dvojice to mora uspjeti!", govorio mi je profesor. Njemu, nažalost, nije, pa zbog toga ispisujem redove koji će ga možda spasti od zaborava. Umro je sam (govorili su, kao pas), u svojoj garsonjeri, a otkrili su ga tek nekoliko dana kasnije. Izgleda da se mnogo namučio. Ruke su mu bile izgrižene od sopstvenih ujeda, a skromno pokućstvo razbijeno u paramparčad.

Ilustratori humoristi (kojih li čudnih zanimanja!) sakupljali su se posle posla u obližnjem bifeu "Lovac", u kojem se pilo s nogu, uz skromnu zakusku; poneko kuvano jaje, usoljeni riblji fileti "ringlice" ili "zdenka" sir i napolitanke. Polaskan njihovim značajnim društvom, stajao sam i ja ponosno za šankom trudeći se da što pre odrastem i sam. Tada, posle nekoliko boca mlakog piva presečenih domaćom rakijom "patrija", otkrivale su se pred mojim šesnaestogodišnjim očima redakcijske zavere, strahovi, saučesništva, izdaje, u tom malenom krugu što je sa zavišću i divljenjem posmatrao, kao nedostižni ideal, humorističke listove iz velikih gradova, kakvi su bili "Jež" u Beogradu, "Kerempuh" u Zagrebu i "Pavliha" u Ljubljani.

U tim hladnim sarajevskim večerima, u sirotinjskim bifeima, sa lokalnim pijancima, promašenim piscima i usmenim književnicima koji bi izgovarali čitave tirade ako bi im se platio bokalčić crnjaka, stojeći na betonu na kome se topio sneg pretvarajući se u bljuzgavicu, počeo sam da shvatam posebnu vrstu bratstva koja je vezivala te izgubljene duše, što su, poput dvorskih luda, živele od izazivanja smeha. U to vreme, počela su da se pojavljuju luksuzna izdanja jugoslovenskih klasika na velikim formatima i najfinijoj hartiji, sa neobično lepim ilustracijama čiji su autori bili naši poznati umetnici. Oduševili su me rani crteži perom Ljubice - Cuce Sokić, koja je nepogrešivom šrafurom linija uspevala da dočara građansku atmosferu 19. veka u Vojvodini, bunare s đermovima, krinoline i salonske zavodnike.

Zajedno s njom, tu ediciju je ilustrovao jedan od naših najboljih i najveštijih crtača Dušan Ristić, koji je umeo da izvede pravo čudo perom i četkicom umočenom u tuš. U Zagrebu je živeo njegov vršnjak Fedor Vajić, čijim sam se ilustracijama Prustovih dela divio. U to vreme pojavila su se i dva zapanjujuće vešta ilustratora, Miljenko Stančić i Josip Vaništa. Ovaj prvi, slikar varaždinskih maglenih atmosfera, autor je svakako jednog od neprevaziđenih crteža-portreta ukletog poete Tina Ujevića, pravog remek-dela.

List "Jež" pokrenuo je biblioteku humorističkih knjiga koje su ilustrovali Dragan Savić, vešt crtač sjajnog, lakog pera, Milorad Ćirić, koji je crtao oštrim, klinastim linijama čudne stilizacije, i još nekoliko beogradskih autora. Najupečatljiviji od svih bio je, svakako, način nenadmašnog Zuke Džumhura (1929—1987), karikaturiste lista "Politika", slikara, ilustratora i putopisca.

Tamnoput, lica uokvirenog kratkom, kovrdžavom bradom koju je pustio kada je išao na hadžiluk u Meku, bujne kose koju su rano prošarale sede, umetnik, pustolov, pijanac, mudrac i pričalica, Zuko Džumhur je snagom svog talenta i invencije obeležio čitavo jedno veliko razdoblje u istoriji crtanja ove zemlje. Stari muslimani zvali su ga šaljivo Šejtan efendija, a ja sam mu godinama bio sledbenik, prijatelj i učenik. Đavo je njegov šegrt. Budući da je poslednjih godina bio dobrovoljno odsutan iz javnog života i da se nije pojavljivao na novinskim stranicama, nove generacije su potpuno zaboravile njegov rad i delo. Tome je doprineo i poslednji rat, u kome su se mnogi pitali na čijoj bi strani bio Zuko: na srpskoj ili na turskoj. Kada me to i danas pitaju, odgovaram da zaista ne znam, ali da ću svakako pitati samog Zuku čim ga budem video!

Da bih spasao od zaborava ovog najvećeg crtača koga smo ikad imali, na osnovu zajedničkog rukopisa jednog starog, već zaboravljenog scenarija za film, koji nikada nije snimljen, napisao sam o svom prijatelju knjigu "Zelena čoja Montenegra" ("Prosveta", 1992) i pustio da otplovi u vreme, poput kakve boce sa porukom bačene u more zaborava, koju će možda pronaći i pročitati neko ko će jednoga dana izvući iz tame vremena Džumhurovo delo, osvetliti ga i ponovo vratiti u život.

08. mart 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:57:15 pm
*
MOMO KAPOR — 3


GLUMAC ZABRANJENOG FILMA


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporVecernjenovosti4.jpg)

Mića Popović dodelio glavnu ulogu izgladnelom mladom kolegi. Film sniman desetak dana, do intervencije komisije CK

NA petoj godini Likovne akademije, 1961. poslao sam dva platna na konkurs za izložbu mladih jugoslovenskih slikara. Dogodilo se da sam dobio prvu nagradu i tako upoznao slikara Miću Popovića, koji je bio predsednik žirija i kome sam se godinama, izdaleka, potajno divio. Bilo je to u februaru, a godinu dana kasnije, u proleće, sve novine objavile su vest da Mića Popović počinje da snima svoj prvi film "Farovi i deca" i da bezuspešno već mesec dana traži glavnog glumca. U to vreme u Jugoslaviji su se godišnje snimala najviše dva do tri igrana filma, pa je čitava stvar izazvala ogromnu pažnju javnosti.

Tražio se, naime, dvadesetogodišnji mladić, produhovljenog izgleda, svetlih očiju i smeđe kose, neurotičnog i plahovitog ponašanja po modi iz tog vremena ("Buntovnik bez razloga"), koji će u filmu krasti automobile i zavoditi devojčice. Kroz probno snimanje prošle su desetine mladih pozorišnih glumaca, ali im je nedostatak bio teatralni patetični način govora koji su tada negovala naša pozorišta.

Tada se Mića Popović setio jednog izgladnelog mladog kolege kome je dodelio prvu nagradu, to jest, mene, i pozvao me na probno snimanje, što sam, naravno, istog časa odbio; smatrao sam da me očekuje mnogo važnija glavna uloga u slikarstvu. Da se prihvatim tog posla ubedio me je Mićin pomoćnik, režiser Bora Drašković. Očekivao me ogroman honorar kojim ću vratiti sve svoje dugove, ostati u Beogradu, iznajmiti atelje, kupiti platna i boje.

Nekim čudom dobio sam tu ulogu, što su objavile sve novine i magazini u zemlji, pišući da je otkriven naš Džems Din. Postao sam, dakle, nova zvezda jugoslovenskog filma, ali još bez ijednog dinara u džepu od honorara koji me je tek očekivao. Nisam čak ni potpisivao ugovor.

Nevolja je bila u tome što nisam umeo da vozim, pa su mi dodelili instruktora vožnje i najnoviji tip "mercedesa" direktora "Avala-filma" Ratka Dražovića. Već trećeg dana, uživevši se do poslednjeg daha u ulogu Žan Pol Belmonda, slupao sam taj skupoceni automobil na Avalskom putu, srećom bez ikakvih povreda.

Počeli smo snimanje, na Akademiji su mi po hodnicima dobacivali uvredljivo "Hej glumac!", što me izbezumljivalo. Ipak, bilo je to srećno proleće.

Čekajući snimanje, ležao sam na mlakoj prolećnoj zemlji i sanjario o Parizu o kom nam je svakog dana pričao Mića. Bio sam mlad, i gotovo slavan; novine su bile pune mojih fotografija. Sreću je kvario samo strah da ih slučajno ne vidi moj profesor Nedeljko Gvozdenović; prezirao je film i sigurno bih imao neprilika na Akademiji ako bi doznao da se njime bavim. "Kinoteka", to da!" — govorio je — "Ali ovi novi filmovi, molim vas, pa to je užas! Sem kod Bergmana, Kurosave i Bunjuela, pitanje je da li je film uopšte umetnost?"

Kroz vene mi je teklo neko divno uzbuđenje koje je moguće doživeti, samo u Beogradu, u aprilu, i samo kad se imaju 23 godine. Obožavali smo francuski novi talas, filmove koji su se tek pojavljivali u Parizu, i koji će dospeti do nas sa zakašnjenjem od dve do tri godine. "Prošle godine u Marijenbadu" Alena Renea, "Do poslednjeg daha" Žan-Lika Godara, "Moderato kantabile" Pitera Bruka, "Ljubavnici" Luja Mala, "Četiristo udaraca" Fransoa Trifoa. Ko zna, maštao sam, Mića je čarobnjak, on može sve, možda ću se i ja pomoću ovog filma dočepati Pariza.

Postojala je samo jedna sitnica — nisam imao ni dinara u džepu, i nisam imao gde da spavam, pa sam prenoćište pronalazio kod prijatelja u Studentskom gradu. Niko nije ni pomišljao da filmski starovi nemaju čak da plate burek, jogurt i cigarete. Srećom, glavni junak u "Farovima i deci", prema scenariju, pušio je mnogo i neurotično, pa mi je producent svakog dana kupovao po tri pakle "morave".

Posle desetak dana snimanja, ideološka komisija Centralnog komiteta zabranila je film iz kojeg su svi izvukli novac sem mene. Bio je to prvi posleratni zabranjeni film u srpskoj kinematografiji, i može se slobodno reći da je od tada počeo moj tihi rat sa glupošću komunističke ideologije.

Glavni junak, koga sam igrao, bio je, naime, sin nekog visokog rukovodioca i krao je kola tatinih partijskih drugova, što je bilo nespojivo sa tadašnjim socijalističkim moralom.

Ostao sam tako bez novca i slave u hodniku Akademije u Rajićevoj 10, sa desetak velikih platana, za koje sam dobio desetku i bez novca za voznu kartu Beograd — Sarajevo.

Nastupilo je leto, i iz Beograda su pobegli svi koje sam poznavao i od kojih bih mogao da pozajmim novac za kartu. Ne sećam se uopšte kako sam se vratio u svoj rodni grad, ali znam da sam bio očajan i da je odlazak u vojsku bio jedini izlaz. Biti vojnik, lep poziv za izvesno vreme. Tamo će me hraniti i oblačiti, a imaću i godinu dana da razmislim šta ću sa sobom.


ZADOVOLJNI VOJNIK
 
I danas mi se čini da nikada nisam bio srećan kao u vreme boravka u vinkovačkom garnizonu. Niko me nije voleo i nikome nisam bio potreban. Toliko sam navikao na život u garnizonu da bodljikavu žicu oko njega nisam smatrao preprekom koja mi ne dozvoljava da izađem napolje, već više ogradom koja je one iz spoljnog sveta sprečavala da dođu k meni. Straža na ulazu pretvorila se tako u moju ličnu poslugu.

Ovde su me bar odevali i kako-tako hranili, imao sam atelje u kom sam mogao da slikam i pišem i niko me više nije uznemiravao. Iza žice me očekivao život sa kojim nisam smeo da se suočim. Zamolio sam stoga pukovnika da ostanem još dve nedelje posle roka, na šta mi je on priznao da sam jedini takav slučaj u čitavoj njegovoj vojničkoj karijeri.

09. mart 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:57:22 pm
*
MOMO KAPOR — 4


PONUDA DRUGA SEKRETARA

Noge su mi se oduzele kad mi je ponuđen prijem u Savez komunista. Na ulici, sa suprugom u devetom mesecu trudnoće


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/TanasijeMladenovisasuprugomOlgomVecernjenovosti.jpg)

Tanasije Mladenović sa suprugom Olgom

JEDAN prijatelj, glumac iz Zagreba pokojni Fahro Konjhodžić sreo me je u Dubrovniku i rekao mi da me panično traži Zlatko Crnković, glavni urednik u to vreme čuvene biblioteke "Hit". Otputovao sam u Zagreb i sreo se sa tim zanimljivim otežalim čovekom velike dioptrije i ljubaznim, učtivim ponašanjem. Tada je počelo dugogodišnje prijateljstvo, prekinuto poslednjim ratom. Zatražio mi je knjigu.

Kao i većina novinara imao sam paničan strah od korica. Knjiga je bila poslednja stvar na koju bih u životu pomislio. Objasnio sam uredniku da ne pišem knjige, a on mi reče da je već imam napisanu, to su moje priče iz NIN-a i drugih listova i časopisa koje je čitao. Sakupite to i pošaljite mi, rekao je, i ja se bacim na sakupljanje. Bacao sam nemilice one koje mi se nisu učinile dovoljno dobre, skraćivao i redigovao preostale i uskoro sam mu poslao 250 strana kojima sam bio zadovoljan, nazvavši ih iz skromnosti "I druge priče". Tako je to počelo 1964. godine.

Septembra 1964. moja lepa 19-godišnja žena očekuje bebu. Pišem kao lud radio-drame, od kojih živim. U to vreme postojali su anonimni konkursi pa su se drame slale potpisane šifrom. Šaljem po tri-četiri, otkucane na različitim hartijama, da se ne prepozna isti autor, i obično dobijam prvu nagradu i nekoliko otkupnih. Snimili su ih i emitovali oko 20. Nisam ni sanjao da u njima vežbam veštinu pisanja. Novcem dobijenim od radio-drama plaćam unapred kiriju u iznajmljenom stanu u Siminoj 9 nekom Čubriću, prvoborcu i udbašu, direktoru JAT-ovog predstavništva u Minhenu, koji povremeno dolazi u Beograd gde sedi za stolom u trpezariji u ulozi turskog age koji je došao po harač, dok moja žena krije stomak šalovima, pošto Čubrići ne podnose decu u svom stanu. Najzad, oni saznaju da čekamo bebu i smesta nam daju otkaz.
 
Pred kuću stiže sa dvokolicama dobri Šiptar Redžep koji nam je cepao drva za kaljevu peć i donosio ugalj; sada trpamo ono malo sirotinjskog pokućstva i nekoliko mojih slika na dvokolicu pred mnogobrojnim glavama komšiluka koji sve to zlobno i mirno posmatra kao spektakl. Dublje se ne može pasti. Žena u devetom mesecu trudnoće i mršavi dugokosi pisac idu za Redžepom i kolicima poput "svete porodice u neizvesnost".

Najzad, opraštam se od slobode; zbogom slikarstvo, zbogom pisanje priča, zbogom letnja izležavanja na savskim splavovima. Pristajem na dobrovoljno zarobljeništvo poput beskrajne bezimene mase službenika koje svakog dana viđam po ulicama kako se iscrpljeni i posiveli vraćaju sa posla u 3.15. Više od deset godina svog života radio sam u "Jugoslavija publiku" koja se bavila državnom propagandom u inostranstvu i vrvela od policajaca i kontraobaveštajaca od podruma do tavana, jer je, u vreme kad je retko ko tamo putovao, organizovala sajmove i velike izložbe u inostranstvu, a to su najzgodnija mesta za razmenu informacija i vrbovanje špijuna.

Sem njih u kući su radili i preživeli izdanci građanske klase, znalci stranih jezika i ekonomskih nauka, dizajneri i arhitekte, koji su bili potrebni kao prevodioci i eksperti nedoučenim dojučerašnjim partizanima, mahom seoskog porekla.
 
Na mom stolu, ni sam ne znam odakle, nalazila se ogromna napuštena pisaća mašina "rajnmetal" sa dugačkim valjkom za kucanje platnih spiskova. Uskoro sam se osmelio i počeo pomalo da kucam na njoj, kao da kaobajagi od agencija tražim i naručujem fotografije.

Budući da su u moju sobu, kao oficiri, upadali bez kucanja udbaši i drugi špijuni, počinjao bih na hartiji sa nekoliko redova službenog karaktera: "U vezi vašeg dopisa KMTŠ 286 od 2.3.1964, izveštavamo vas da su nam potrebne fotografije poluautomatskih strugova iz proizvodnje "Prvomajske"... a zatim sam počinjao da pišem svoj tekst: "Mima Laševska se osmehnu..." Uljezi i kontrolori bacili bi, naravno, pogled samo na početak stranice i odlazili zadovoljni mojom vrednoćom.
 
Jedanput su me pozvali da budem član Partije. Sa mnom je razgovarao neki zrikavi sekretar komiteta koji je kazao da su drugovi odlučili da me prime u Savez komunista. Noge su mi se oduzele od užasa, ne znam kako bih nastavio život s tim, ali sam se u poslednjem trenutku setio i patetično priznao da sam u duši komunista ali da nisam još zreo da budem član. "Zreo si ti zreo", rekao je zrikavi sekretar gledajući me s podozrenjem, ali ja nastavih da ga ubeđujem da ja najbolje znam koliko sam zreo i da ću kada sazrim sam napisati molbu za prijem u Partiju.


KRITIČAR BEZ EKRANA
 
Jednoga dana, moj prijatelj Vlada Petrić, odvede me u redakciju "Književnih novina" u Francuskoj 7. U prostranoj sobi sa ogromnim dugačkim stolom na sredini nalazila se velika kaljeva peć, uz koju je, grejući leđa stajao direktor i glavni urednik, čuveni pesnik Tanasije Mladenović.

Pošto me predstavio Vlada reče da bi voleo da pišem za "Književne novine". O čemu? — upita Tanasije. O bilo čemu, rekao sam. Mogao bi o televiziji, rekao je Vlada. Televizija je u to vreme bila mlada i imala samo jedan program i to crno-beli, niko nije pisao. Pa, rekao je Tanasije Mladenović, piši o televiziji, bando! I uštinuo me za obraz. To mu je, inače, bio omiljen običaj kad mu se neko dopadne na prvi pogled.

Nevolja je bila u tome što nisam imao televizor, pa sam odlazio kod rođaka i prijatelja, a ponekad i u hotel "Metropol", gde je bio jedan televizor. Novinarsko iskustvo od šesnaeste godine pomagalo mi je da pišem dopadljivo i lako, pa je ubrzo moja rubrika "Mali ekran" postala veoma čitana, a ja stalni član redakcije koja je uživala veliku popularnost i ugled, jer je neprestano napadana od režima.

10. mart 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:57:48 pm
*
MOMO KAPOR — 5


PRVE LEKCIJE U KAFANI

Šumatovac jedna od novinarskih škola u kojoj se piće točilo na veresiju. Članovi NKVD završili pod stolom u društvu veselog Vase. Pred sudom partije iako nije bio njen član

ČITAVA redakcija "Književnih novina", pa i ja sa njom, mada nikad nisam bio član Partije, u zimu 1968. izvedena je na suđenje pred Gradski komitet Saveza komunista Beograda zbog pisanja o nekom danas već zaboravljenom hrvatskom moćnom političaru. Suđenju je prisustvovao čak i Ivo Andrić. Tada su izbačeni iz Partije Tanasije Mladenović i glavni urednik "Ježa" Ljubiša Manojlović. Tanasije Mladenović je inače bio prvoborac i prvi politički pravnik iz bogate kuće u selu Saraorci kod Smedereva.

Tri dana je trajalo to suđenje i on je izbačen iz Partije čiji je bio jedan od istaknutih članova. Posle toga mu je od tuge umrla majka Jelena. Dao je to ime mojoj mlađoj ćerki koja se upravo rodila te godine. List je prestao da izlazi izvesno vreme, ali ja sam već pisao u NIN-u; on je tada štampan kao novine u formatu "Politike", a ja sam bio najmlađi u redakciji i objavljivao sam preko čitavih stranica reportaže i intervjue.

U vreme kada su svi bili drugovi, gospodu je bilo lako prepoznati po tome što su uz subotnju kafu za stolovima prekrivenim crveno-belim kockastim stolnjacima, kao deo te srećne mrtve prirode držali i NIN što je mirisao na svežu štamparsku boju. Tim činom pokazivali su da pripadaju onoj blagoslovenoj stotini hiljada najpametnijih ljudi u zemlji koja je čitala taj list.
 
Da pišem za NIN, što je bio san svakog mladog pisca, pozvao me njegov glavni urednik, pesnik Risto Tošović, koji je bio isključen iz visoke politike (mada je bio prvoborac) zbog nedopustive pesme "Vratimo se malim stvarima", napisane u doba kada su svi bili okrenuti velikoj budućnosti. Zbog toga je po ceo dan pijuckao rakiju i igrao šah sa Vasom kurirom. Sredom bi Vasa obišao pisce NIN-a po kućama i obližnjim kafanama, pokupio rukopise, odneo ih lektoru i zatim predao u štampariju, pa bi gotov list doneo Risti Tošoviću kada bi nastavili prekinutu partiju šaha. Ristu smo zvali Benedeto Kroče iz Foče.
 
U moje vreme u listu su radile dve vrste novinara; jedni, koji su poznavali funkcionere iz Centralnog komiteta — i drugi, koji su još pre rata poznavali nekoliko svetskih jezika. Pripadao sam trećima, koji su poznavali Luja Armstronga, Selindžera, Majlsa Dejvisa i Žan-Lika Godara.

U moje vreme zbog toga nije bilo sukoba generacija; svi smo poznavali Božu Alempijevića — šefa "Šumatovca", kod koga smo često pili i "na kredu". Novinarstvo se tada nije učilo na fakultetu nego po redakcijama, ulicama i kafanama.

Naš nedostižni uzor — živi udžbenik autorskog novinarstva, bio je elegantni Vasa Popović, otmeni Sremac sa crnim šeširom i mantilom od kamilhara. Njegove reportaže iz Rusije, na primer, razvlačile su se u po nekoliko brojeva. U prvoj bi se napio u spavaćim kolima, a u poslednjoj otreznio u Sibiru.
 
U to vreme KGB se zvao NKVD, pa su veselom Vasi dodelili dva enkavedeovca da ga napiju i ispitaju šta misli o Sovjetskom Savezu. Nisu znali na koga su se namerili i uskoro su se obojica našli pod stolom. Vasa je tada pozvao šefa sale i naručio dve nove boce votke i dva nova Rusa.

Zuko Džumhur je pisao i crtao o svojim azijskim putovanjima, a Mića Popović nam otkrio da se u Parizu knjige prodaju u sandučarama pokraj reke Sene i da se ti knjižari zovu bukinisti. Neverovatno! Prisluškivao je takođe i jedan razgovor za šankom u bistrou "Pourljuoi pas", gde je jedna lepotica u crnom džemperu uz vrat pitala mladića koji je sedeo pokraj nje: "Po, hoćeš li da spavaš sa mnom noćas?" To nas je zapanjilo. U Beogradu su u to vreme imali devojke samo odlikaši.
 
Što sam postajao poznatiji u svetu novinarstva, bivao sam beznačajniji u "Jugoslavija publiku". Istina, avanzovao sam u mlađeg referenta u foto službi, postavši novinar u listu "Yugoslavia edžport", gde se upraznilo jedno beznačajno mesto. List je izlazio jedanput mesečno na engleskom jeziku i slao se u diplomatska predstavništva u stranim zemljama gde se mogao videti na stočićima po čekaonicama.

Svoje rubrike o turizmu i kulturi napisao bih za manje od dva sata; ostatak vremena sam provodio pišući roman "Foliranti". Ostali novinari su ubijali vreme buljeći u listove ispisane hartije, glumeći da nešto rade.
 
Moj direktor, Čeda Džomba, visoki oficir Ozne za vreme rata u Mačvi, bio je sjajna, veoma zanimljiva ličnost. Službenici su ga se bojali i bežali kroz hodnike kad naiđe, ali mene je voleo i često me pozivao u svoj kabinet. Zanimalo ga je šta se dešava u književnom životu Beograda, po redakcijama i kafanama, ogovaranje, ko je s kim a ko protiv koga. Ostajali smo nasamo po sat-dva na zaprepašćenje čitave kuće. Za to vreme, zabranjivao je sekretarici da ga uznemiravaju. Bio je književni talenat u mladosti, započeo je studije književnosti, ali ga je u njima prekinuo rat.
 
Njegovi saradnici borili su se na život i smrt za njegovu naklonost, a on ih je, poput Tita, često smenjivao i bacao u nemilost ili bi ih podizao do vrtoglavih visina službeničkog položaja a zatim puštao da padaju. Ukratko, činilo se da se sjajno zabavlja vladajući ovom kućom u kojoj se vodila bespoštedna borba za vlast baš kao i u celoj zemlji.

"Jugoslavija publik" se pod imenom "Forpas pres" pojavljuje u mom romanu "Ada", a jedna čitava knjiga, "Od sedam do tri", posvećena je životu u ovom činovničkom mravinjaku.
 

TEORIJA DUGOVEČNOSTI

SLIKAR Stojan Aralica objašnjavao nam je svoju posebnu teoriju slikarske dugovečnosti. Tvrdio je da ona potiče od toga što svi slikari upotrebljavaju terpentin, a ovaj je, kao što se zna, proizvod nastao iz borove smole! "Dok slikaš — govorio je zaneto Aralica — ti si kao usred borove šume i tako celog života..."

11. mart 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 09:57:56 pm
*
MOMO KAPOR — 6


HAJKA POSLE POTPISA


Odgovor srpskih pisaca na Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika. Od 42 pisca samo nas 12 nije povuklo svoje potpise

BEOGRAD je vrveo od života po kafanama pod krošnjama, kao nikada dotle i nikada posle, za stolovima su sedeli rame uz rame pisci, novinari, badavadžije, muzičari, pevači, policajci, doušnici i lepe žene. "Šumatovac", "Pod lipom", "Grmeč", "Bezistan", "Zora", "Prešernova klet", "Gradska kafana" — sve je to bilo prepuno talenata i obožavalaca.

Ljubav je bila nadohvat ruke. Leto na Adi, plovidbe na brodićima i pijanke na splavovima bile su deo života tih srećnih godina, a onda sam potpisao jedan istorijski dokument zajedno sa još četrdeset dva srpska pisca. Bio je to Predlog za razmišljanje — odgovor na Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, koju su potpisali zagrebački književnici, predvođeni Miroslavom Krležom.

Dokument koji sam potpisao lako i bez razmišljanja u pauzi skupštine Udruženja književnika za šankom podrumskog Kluba kao da se radi o običnoj peticiji, ispostavilo se da je vrlo dramatičan, gotovo istorijski. Postalo mi je to jasno tek kada ga je posle pauze svojim dubokim, patetičnim glasom pročitao kritičar Zoran Gavrilović.

Ukratko, ako se odvajaju jezici srpski i hrvatski, onda Srbi u Hrvatskoj imaju prava na autonomiju, jezik, škole i udžbenike na srpskom — stvar, danas više nego uobičajena, ali u tadašnje vreme Brozove diktature, naprosto nezamislivo hrabra i drska. Nastala je prava haranga protiv nas. Od 42 potpisa nije ih povučeno samo 12, među kojima ni moj. Povlačenje potpisa sa tog dokumenta označilo je i kraj harizme mnogih pisaca koji su se do tada razmetali svojom hrabrošću.
 
U isto vreme, bilo je to prvo konstituisanje nacionalne opozicije. Sledilo je izbacivanje iz Partije i smenjivanje sa visokih uredničkih i direktorskih mesta. Mene nisu imali odakle da smene, nisam bio ništa. Mom stricu, narodnom poslaniku, koji se upravo pripremao da zatraži naše hapšenje u skupštini, rekoše u pauzi da sam i ja potpisao Predlog. Zaurlao je u telefonsku slušalicu da odmah povučem potpis i ja mu to, naravno, obećam.

Sledećeg dana sam pobegao na izvesno vreme u Italiju dok se stvar ne smiri. Ali tog jutra, pre nego što sam otputovao, na vratima se pojavio moj otac kome sam rekao da može odmah da se vrati u Sarajevo, odakle je stigao ranim jutarnjim vozom, ako je došao da traži da povučem potpis. Ne, rekao je, došao sam da te sprečim da ga povučeš, jer najbolje znam kakav si, kazao je.

"Sedim kod Floriana i odmaram se od domovine", pisao sam na razglednicama iz Venecije prijateljima, ali novac je isticao iz mog džepa kao pesak kroz prste i morao sam da se vratim pravo u hajku koja se još nije smirivala. Tadašnji direktor "Politike", kojoj je pripadao "NIN", član CK, Čiča Drulović, zabranio mi je pojavljivanje u "Politikinim" izdanjima. "I ako umre", rekao je Zuki Džumhuru, "nećemo mu objaviti čitulju!

Izbačen iz "NIN"-a, pristao sam na pisanje u "Bazaru", što je predstavljalo pad s konja na magarca. Ja u ženskom listu! Kraj briljantne novinske karijere. Postojao je samo jedan uslov: neću moći da se potpisujem ispod tekstova. Setih se čuvenog sudskog procesa disidentima Sinjavskom i Danijelu u Sovjetskom Savezu tih godina.
 
"OptuŽeni Sinjavski", rekao je sudija, "vi ste pisali pod pseudonimom..."

"Druže sudija, piše se pod pravim imenom", rekao je Sinjavski, "a objavljuje pod pseudonimom!"

Izmislio sam još da sam lak pisac; političari su gonili samo one teže, pa je tu moju izmišljotinu zdušno prihvatila docnija književna kritika koja je sa visine gledala na moj skromni rad. Budući da sam pisao u beogradskom žargonu kasnije su ove dve knjige ("Beleške jedne Ane" i "Hej, nisam ti to pričala") postale nezaobilazno štivo za mnoge slaviste od kojih su neki i doktorirali na njima, a američke diplomate u Vašingtonu imali su ih kao obavezno štivo na kome su učili savremeni srpski jezik pre nego što dođu u Beograd u ambasadu. Imao sam prilike da ih lično čujem na prijemima kako upotrebljavaju jezik iz mojih knjiga; bilo je isuviše smešno čuti uglađenog diplomatu kako kaže "kofijanović" za kafu ili "za džabaka" kad je nešto besplatno.

U "Jugoslavija publiku", gde sam radio, vraćao sam se staroj "rajnmetal" mašini koja me je verno čekala i nastavljao da pišem "Folirante". Knjiga je nominovana za važnu "Nin"-ovu nagradu za roman godine i zauzela je drugo mesto, kao i ostali romani, mnogo godina docnije. U životu sam uvek bio drugi, nikad prvi.

Sve je ostalo isto do trenutka kad sam dobio poziv Stejt departmenta da budem gost u Sjedinjenim Američkim Državama 45 dana. Okrenuo sam telefon direktora i zamolio ga da mi da odsustvo zbog tog važnog putovanja, a on mi reče da smesta dođem u njegov kabinet. Ponudio me je pićem, pogledao i rekao da i sam ne razume zbog čega sam još ovde. Popili smo po piće i rastali se u najboljem prijateljstvu.

Izašao sam iz "Jugoslavija publika" sa rukopisom nove knjige pod miškom na sunčanu Knez Mihailovu kojom su šetale devojke u letnjim haljinama. Najzad, bio sam slobodan. Taj poziv Stejt departmenta bila je najpogrešnija investicija u istoriji Sjedinjenih Država.

 
BELEŠKE JEDNE ANE
 
Izmislio sam lik jedne beogradske devojčice i nazvao je Ana, po imenu moje starije ćerke, pa su tako počele da izlaze "Beleške jedne Ane".
 
Ana je bila prava beogradska devojčica sa sedamnaest, osamnaest godina, izdanak tipične beogradske porodice i govorila je o sebi, svojoj okolini i o tome šta joj se sve dešava. Ponekad su to bili veoma opasni politički tekstovi, razoran smeh mlade generacije nad srušenim autoritetima, ali režim ih nije zabranjivao; kako osuditi pisanje jedne devojčice u ženskom časopisu sa receptima za torte i šnitovima?

12. mart 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 10:33:11 pm
*
MOMO KAPOR — 7


BARANINU TUĐ ZAPAD

Crnjanski psovao kao kočijaš i hvalio se avanturama. U Austriji ne možeš ni limunadu da popiješ a da ne platiš

DRUŽIO sam se sa Danilom Kišom i bili smo vrlo bliski uprkos razlici po tome kako smo pisali. Poklanjali smo jedan drugom knjige sa dirljivim posvetama. Moje knjige su za njega bile suviše površne, a njegove za mene dosadne, ali imali smo mnogo sličnosti u životima; on se razveo pre mene i to je izazvalo u njemu veliku grižu savesti, teško je podneo taj razvod.

Kada sam se ja razveo, on me je lečio na svoj, poseban način; govorio mi je da nemam prava na budućnost, čak ni da planiram sutrašnji dan. Moraćeš da živiš na sat, kazao mi je, sada, na primer, sedimo dva sata i ručamo; ti nemaš drugog plana sem za ta dva sata, a onda odlaziš do hotelske sobe i planiraš da spavaš sledeća dva sata... I tako, sve dok ne postigneš da planiraš, najpre, četiri sata, onda, šest, a zatim, možda, ako budeš imao sreće, i čitav dan unapred.
 
Prvi put sam se sa njim osetio starim u Klubu književnika u Francuskoj 7. Bilo je to godinu dana pre njegove smrti. Vratio se iz Strazbura, gde je bio lektor, i sedeli smo u "Srpskoj kafani" i pili sve do dvanaest, kada šef sale objavi fajront. Otišli smo do Kluba književnika, koji je još bio otvoren, a u koji je Kiš retko svraćao poslednjih godina, i vlasnik, Ivo Kusalić, nam je pronašao jedini slobodni sto u sali za večere. Seli smo, naručili piće i osvrnuli se oko sebe; ovde više nikoga nismo poznavali, oko nas je sedeo neki potpuno novi, mladi svet.
 
Kiš je pozvao Ivu i upitao ga gde su oni stari ljudi iz vremena dok smo dolazili ovde. Bili su to Milan Bogdanović, Bartoš, Velibor Gligorić, Eli Finci, Dušan Baranin i mnogi drugi. Gde su oni sada, upitao je. E pa, sada ste to vas dvojica, rekao je Ivo Kusalić i mi se pogledasmo. Pozajmili smo blok za račune od Ive i hemijsku olovku i počeli da računamo koliko su godina mogli imati ovi starci, klasici šezdesetih, kada smo mi počeli da dolazimo u Klub. Ispostavilo se da su bili naši vršnjaci ili još mlađi od nas danas, a delovali su nam tako staro.

Uz piće setismo se starog pisca istorijskih romana, Dušana Baranina, koji je u dubokoj starosti prvi put otišao u inostranstvo, u Austriju, da prikupi materijale iz nekog arhiva za svoj novi roman. Čekali smo ga da se vrati, da vidimo kako je prošlo to njegovo prvo putovanje na Zapad. Časti ti, kako je tamo, upitao ga je Matija Bećković, na šta Baranin odgovori da je na Zapadu strašno. Čista lijenacija, rekao je, ti tamo ne moreš ni limunadu popit, a da ne platiš.
 
Poznavao sam Ivu Andrića, divio sam mu se izdaleka. Negde šezdeset četvrte, izabran sam kao mlad pisac u upravu Udruženja književnika. U njoj su već bili pisci iz ranijih mandata, među njima i Ivo Andrić, koji je dolazio redovno na svaki sastanak, a uz to uredno plaćao članarinu, koju od nas niko nije plaćao, i čuvao sve potvrde obavijene gumicom.
 
U sobi je često bilo veoma hladno, pa Andrić nije skidao svoj stari barberi mantil, pocrneo oko ivice rukava i kragne, pravi predratni gospodski barberi od materijala od kojeg se više ne prave. Posmatrao sam ga sa divljenjem i strahopoštovanjem. U uglu usana uvek mu je stajao mali grč gađenja, a kada bi govorio, što je bilo retko, glas mu je bio iznenađujuće unjkav i tih.

Jedne večeri, posle završenog sastanka, pozvao nas je da siđemo u Klub koji je u to vreme bio potpuno prazan, bez ijednog gosta, jer je bilo rano. Seli smo za dugi sto i tada nam je prišao Ivo Kusalić. "Druže Andriću", rekao je, "večeras imamo mladu jagnjetinu, teleću kolenicu, patku na podvarku, jagnjeće pikljeve, sarmu u zelju...", ređao je polovinu jelovnika kao da recituje.

"Dragi imenjače", prekide Andrić to obilje ponuda "ja jutros nisam istovarivao ugalj na pristaništu; daj mi čaj." I tako, svi smo ulagivački naručili takođe čajeve, mada nam se strašno pilo nešto žestoko. Kada su čajevi stigli, srknuli bi po gutljaj, a onda, jedan po jedan, odlazili do šanka i tajno zviznuli po dupli vinjak, koji je te godine bio u velikoj modi.
 
Miloš Crnjanski je mnogo psovao, psovao je kao kočijaš, punim ustima, žovijalno, prostački. Posle dugog izgnanstva, dolazio je gotovo svakog dana u redakciju "Književnih novina", gde sam tada radio, kod Tase Mladenovića, koji ga je i vratio u zemlju. Mada je, sećam se, bila paklena avgustovska vrućina, on je sedeo u odelu od debelog škotskog tvida, koje mu je sašila žena Vida, i sa uredno zakopčanim prslukom od istog materijala. Pričao nam je o svojim ljubavnim podvizima i o dvoboju sa Sondermajerom.
 
Napravio sam mu portret flomasterom i poklonio mu ga. Upravo sam se bio vratio iz Pariza i on me upita šta sam novog video tamo? Mora da sam preterao u brbljanju kad me on preseče i reče, ne bez ponosa: "E, moj mladiću, šta ti znaš o Parizu? Ja sam tamo, dvadesetih, k.... otvarao vrata po Bul Sen Mišu!"


DŽUBOKS OD ZLATA

Posle mnogo godina, u Beogradu su poklonili jednu moju sliku predsedniku Venecuele Peresu, a ja sam je lično predao, ali ne njemu nego njegovoj ljubavnici koja ga je tajno pratila na tom putu. Posle izvesnog vremena, Peres me je pozvao u Karakas da donesem nove slike, jer je ona koju je dobio imala mnogo uspeha. Primila nas je njegova ljubavnica u vili opremljenoj lažnim italijanskim barokom. Ali ono što me je zapanjilo, bio je veliki pozlaćeni džuboks koji je stajao na vidnom mestu. Ova žena je imala siromašnu mladost, priznala je, i nikada nije imala dovoljno novca da na džuboksu pušta muziku koju želi. Kupila je jedan i dala da se pozlati, a u njega su se ubacivali zlatni žetoni.

13. mart 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 10:33:18 pm
*
MOMO KAPOR — 8


PASTORČE RODNOG GRADA

Svi napadi i pretnje dolazili iz Sarajeva. Visoke muftije došle u Beograd da traže piščevo hapšenje

MOJ sukob sa režimom počeo je davno, još 1967, kada sam potpisao čuveni Predlog za razmišljanje ali nastavljao se neprestano, jer sam imao nesreću da me zbog rođenja sarajevske vlasti smatraju svojom legalnom metom. Mislim da niko nije platio tako visoku cenu, za ime jednog grada u svom pasošu. Dakle, to je jedna vrlo stara bitka između pisca i rodnog grada. Naime, 1972. godine tamo su zabranili jednu moju dramu, koju su do tada igrali devedeset dva puta. Drama se zvala "Voks humana" i dobila je pre toga sve nagrade na festivalima... Dramu je igralo Zeničko pozorište. Režirao je makedonski režiser Ljubiša Georgijevski.

Predstava je bila toliko popularna, da su novosagrađeno Zeničko pozorište hteli da nazovu Voks humana. Ona je bila zaštitni znak pozorišta. Njegov upravnik, Uroš Martinović, bio je kandidovan za AVNOJ-evu nagradu kao čovek koji je vodio najuspešnije pozorište u zemlji te godine. Kada su tu dramu zabranili, on je dobio srčani napad i umro. To je bila neka vrsta ubistva.
 
Predstava je, inače, bila poput antologije, sastavljena od narodnih andergraund pesama, često skarednih i lascivnih; kroz nju su se prelamali svi važniji događaji, od poziva na ustanak 1941, do poziva na železničkoj stanici vozova koji su te iste ljude odvozili na rad u Nemačku 1971.
 
I evo šta se dogodilo: Šiptar Mahmut Bakali, nosat, ćelav, sa crnim brkovima i u belim čarapama, tadašnji visoki savezni funkcioner, svojevremeno je u Prištini, gde je gostovala, video tu dramu. A jedan lep glumac iz te predstave uspeo je da zadobije, blago rečeno — naklonost lokalne glumice, koja je slučajno bila i Bakalijeva ljubavnica.
 
Kada su počele pesme o Informbirou ("Pliva patka, pliva guska, ova zemlja biće ruska..."), Bakali nije hteo da sačeka da glumci nastave da govore stihove, one protiv Informbiroa, nego je demonstrativno napustio pozorište, zalupio vratima lože i uputio protestno pismo Centralnom komitetu Bosne i Hercegovine, u čijoj je nadležnosti bilo i Zeničko pozorište. Uglavnom, predstava je istog časa zabranjena.
 
Počela je kampanja protiv mene; novine su bile danima pune napada (o, čuda!), da sam informbirovac, a počele su i pretnje šta će mi se dogoditi ako slučajno dođem u Sarajevo. Od tada svoj rodni grad mogu da vidim samo pred zoru, u snu.
 
Ja sam napisao Sarajevsku trilogiju; malo je gradova koji imaju trilogiju: Dubrovnik je, na primer, ima, ali to je dramska trilogija kontea Ive Vojnovića, a ovo su tri romana. Danas je, nažalost, Sarajevo jedini grad u regionu u koji se knjige njegove i moje trilogije unose tajno.
 
Svi napadi na mene kao pisca išli su iz Sarajeva i uvek su bili zbog gluposti i primedbi na moju slobodu pisanja. Pisao sam tako da sam se rodio u sarajevskoj Ulici kralja Aleksandra, pored Katedrale, gde nam je, na uglu, bila kuća, a na fasadi tabla sa imenom ulice. U kuću su 1941. godine došli neki bubuljičavi, masni tipovi, prošli kroz sobe do prozora i skinuli tablu sa natpisom ulice, bacivši je na tlo, gde ju je nogama izgazila gomila komšija muslimana. Tada su, uz klicanje, stavili novu tablu ulice Dr Ante Pavelića.
 
Onda su 1945. godine ponovo došli neki novi tipovi u kožnim mantilima, skinuli Pavelićevu tablu, bacili je na tlo, a oni isti koji su skakali 1941. godine opet su ovu tablu izgazili. Tada je na fasadu stavljena tabla ulice Maršala Tita.

Kako su svi ti tipovi do table i metalnog stalka za zastavu obavezno prolazili kroz trpezariju moje bake, pitao sam je koji su ti bili najgori, na šta je ona odgovorila: "Ovi poslednji, bilo je blato, isprljali su mi ćilim!"
 
Sad se taj deo, gde je stanovala moja baka zove ulicom Mula Mustafe Bašeskije, a u produžetku je ostala ulica Maršala Tita. Sve table su u tom gradu, inače, zelene, islamske boje. Bašeskija je izuzetno vredan hroničar Sarajeva iz 17. veka, koga sam citirao u svojoj knjizi "Čuvar adrese", tako da mi nije žao što je dobio tu ulicu, nek mu je alal. Od njega su, inače, prilično krali i Ivo Andrić i Meša Selimović dok je, kao separat, bio objavljen kao prevod sa arapskog u retko dostupnoj biblioteci Zemaljskog muzeja u Sarajevu.

Ispričao sam taj slučaj sa tablama nekom novinaru u jednom intevjuu, na šta je poludeo jedan moćni ministar u Bosni, neki Braco Kosovac, koji je na sastanku Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije zatražio da budem uhapšen.

U Beograd su stigle dve visoke muftije, izaslanici tamošnje partije (Dizdarević i Pozderac), ali je sudija od koga su tražili da me uhapsi i optuži za rušenje bratstva i jedinstva, odbio to da učini jer je upravo imao grdne neprilike sa mojim prijateljem, pesnikom Gojkom Đogom koji je zatvaran zbog zbirke pesama "Vunena vremena", u kojoj je ismejao Tita. Režim nije znao kako da ga se reši i pusti iz zatvora zbog serije protestnih večeri pisaca u Francuskoj 7, a nije mogao ni da ga zadrži. Tako nisam bio uhapšen, a taj Kosovac (ne zna se da li mu je to bilo prezime ili zanimanje) ostao je sve vreme rata u Sarajevu, sarađujući sa muslimanskim vlastima.


PISANJE JE MENTALNO STANJE
 
NEKO je lepo rekao da sam akademski slikar i naivni pisac, jer za pisca nisam učio, a za slikara jesam. Lepo rečeno, nema šta. Uostalom, ko je i učio za pisca? Čehov je bio lekar, rekao sam, Lav Tolstoj, po zanimanju grof, Žan Žene lopov, Marsel Prust rentijer, Fransoa Vijon secikesa... Kako se postaje pisac? Ko to zna, rekao sam. Verovatno je to kao i u ostalim umetnostima, traženje neuzvraćene ljubavi. Volite me, volite me!... Vidite šta je sve umem i kako to lepo mogu da opišem, rekao sam. Volite me! Pisac nije profesija — to je mentalno stanje.

14. mart 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 16, 2011, 11:42:15 pm
*
MOMO KAPOR — 9


KAVIJAR NA PODU UDŽERICE

Kroz majušnu bednu kuhinju u Dalmatinskoj prolazile su poznate ličnosti epohe. Zabranjen u medijima ostao i bez izdavača

SPAVAO sam kojekuda; nekoliko dana čak i u kabini na brodu restoranu "Klub Sava" i u ateljeu slikara Keme Ramujkića na Adi Ciganliji. Na kraju, otišao sam u hotel "Moskvu", gde su mi prijatelji portiri dali malu sobu na poslednjem spratu, onu koja ima kulu sa tornjićem iz koje se vide Terazije.

Preko sobe protezala se noseća greda, zgodna da se čovek u takvoj situaciji obesi. Imao sam torbu sa toaletnim priborom, omiljeni džemper, crnu majicu, jedne farmerke, pisaću mašinu i rukopis nezavršene knjige. To je bilo sve što sam posedovao u tom trenutku.

Trpezarija mi je bila hotelski aperitiv bar na međuspratu, tu sam primao goste, što je bio najskuplji deo mog stanovanja u hotelu. Portirima sam lagao da mi se stan kreči, ali kada je to potrajalo i suviše dugo, rekao sam da rušimo neke zidove. Ipak, to nije moglo da traje beskonačno.
 
Moja nova mlada žena, stjuardesa, pronašla je majušni zapušteni stan za iznajmljivanje u prizemlju male dvorišne kuće, iznad koje se uzdizala višespratnica, u sumornom kraju, u Dalmatinskoj 62. Okrečila ga je i snabdela najpotrebnijim pokućstvom. Frižider je bio stari, marke "obodin", koji se već decenijama nije pravio, ali ledio je savršeno. Komšije su nas gledale kao čudo: poznati pisac doselio se u najbedniju od svih kuća u kraju sa svojom novom ženom.
 
Budući da su me još zvali na diplomatske prijeme, pozivao sam i ja američke diplomate. Dolazili su sa buketima cveća, misleći da sam toliko slavan da sam zadržao svoj atelje iz mladosti da bi se kroz njega popeli u novu zgradu. Ali, to je bilo sve; nije bilo nikakve nove zgrade. Za razliku od njihovih škrtih večera, sedeći na patosu, jeli su "baluga" kavijar, dimljeni losos, francuske sireve i pili iz visokih kristalnih čaša "dom perinjon", koji je moja žena donosila sa letova u Njujork i Pariz.
 
Kroz tu majušnu bednu kuhinju, crvotočnog patosa, bez dnevnog svetla, jer je bila okružena visokim zgradama, prolazile su najpoznatije ličnosti epohe: Dobrica Ćosić, doktor Jovan Rašković, Dušan Džamonja, Igor Mandić, Arsen Dedić, Mario Faneli, kao i mnogi diplomati, a među njima urugvajski pisac i ambasador, sjajan drugar, koji se razvodio više puta, Fernando Gomes. Kuvao sam pile u supi, gulaše i jagnjetinu u slatkom kupusu. Mnogo sam pio, ali i mnogo radio kada se otreznim. Čudno je to osećanje biti podstanar u svom rođenom gradu posle života u udobnom ogromnom stanu sa vratima od brušenog kristala, koji se protezao na čitavom spratu u Kondinoj 9.

Moje dve ćerke bile su na školovanju u inostranstvu. Jedna na Akademiji u Rimu, druga na Konzervatorijumu u Sofiji. Radio sam kao manijak da bih ih tamo izdržavao. Bez dnevnog svetla, slikao sam ispod lampiona pastele i prodavao ih budzašto. Ali, stvari i stanovi su me ponovo pronalazili, ni sam ne znam kako. Nema, čini se, kraja u Beogradu u kome nisam živeo.
 
Zbog afere na Nijagarinim vodopadima, u Zagrebu sam ostao bez izdavača, koji mi je sa žaljenjem otkazao saradnju, a u Beogradu, koji je dokazivao svoju komunističku pravovernost, takođe zabranjen u svim medijima, nalazio sam se, dakle, usred razvoda i usred zagrebačkog procesa na sudu, bez izdavača i kuće u koju bih se sklonio.

Novine, od kojih se možda moglo živeti, otkazale su mi takođe saradnju, a na televiziji moje lice je bilo zabranjeno. Zamukli su telefonski pozivi, prestale su da dolaze pozivnice za premijere i svečana otvaranja izložbi.
 
Jedino zapadne ambasade nisu prestale da me pozivaju na prijeme; bio sam im potreban kao borac protiv komunizma. Kada je komunizam srušen, naravno, hvala bogu, prestali su i oni da me pozivaju, jer sam za njih postao preko noći srpski nacionalista.
 
Dublje se nije moglo pasti, mislio sam.
 
Ali, ipak je moglo. Hiljadu devetsto devedeset druge, primetio sam da mi se linije koje sam crtao krive; tumačio sam to posledicom noćašnjeg mamurluka, ali ne — linije su se zaista krivile. Lekari su utvrdili degeneraciju žute mrlje, što je značilo da mi je, pretpostavlja se od stresa, umesto moždanog udara puklo očno dno. Nepopravljiva stvar.
 
Bio sam kod nekoliko najvećih svetskih očnih lekara u Lozani i Ženevi i oni su utvrdili da je stvar nepopravljiva. Moja rožnjača bila je poput stare ribarske mreže koja se raspadala. Imaćete dovoljno vida da odete do parka i da tamo sedite, utešio me je čuveni lekar Zografos u Kantonalnoj bolnici u Lozani. I pored toga, ja danas slikam i crtam bez naočara. Jedino ne mogu da čitam, što mi strašno nedostaje, i što ne razaznajem lica pre no što im priđem na pola metra, a ako su žene u pitanju, onda je to obično kasno i može da bude kobno. Pokojni Jova Rašković divio se mom psihičkom miru i čvrstini. Kao psihijatar, upoznao je mnogo ljudi koji su posle sličnih slučajeva padali u najdublju depresiju i očajanje.
 
Bog mi je poklonio i više od toga što sam zaslužio, rekao sam mu, red je i da mi nešto oduzme.
 

PREOKRET U NJUJORKU
 
Najveći preokret u mom slikarstvu dogodio se u Njujorku, u ogromnom studiju moga kuma, slikara Laleta Đurića, koji je svoja džinovska platna položena na patos polivao nitro bojama, tako da smo obojica od isparenja dobili paradentozu jer smo slikali bez maski. Tu je sve bilo moguće: zaboravio sam na evropske stege i uzore, na preteški teret tradicije koji sam poput burlaka teglio uzvodno uz maticu umetnosti. Ipak, nisam podlegao čarima apstrakcije, samo sam obogatio podlogu i oslobodio crtež. Tu sam naslikao veliku seriju geografskih mapa izmišljenih predela; najveći broj njih nalazi se u kolekcijama gospođe Svetlane Ston i njenih ljupkih prijateljica, kojima sam ih neštedimice poklanjao.

15. mart 2010.


Naslov: Momčilo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Januar 17, 2011, 02:04:03 pm
*
MOMO KAPOR — 10


PRINCEZA KAO IZ BAJKE


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Licnosti%20-%20znameniti%20Srbi/KneginjaJelisavetaKaradjordjevic1.jpg)

Kako sam u Njujorku na sred Menhetna pronašao kneginju Jelisavetu. Ni rojalisti nisu znali da knez Pavle ima ćerku

U MOM romanu "Zoe" glavna ličnost je jedna princeza. Često su me pitali da li je ona stvarno postojala ili je fikcija? Šta je fikcija, a šta stvarno? Evo kako je bilo: mislim da sam prvi od posleratnih Srba pronašao izgubljenu princezu Jelisavetu Karađorđević!

Bilo je to 1976, na partiju kod Nine Rozenberg na Petoj aveniji u Njujorku. Ugledavši je, osetio sam se kao u nekoj bajci o siromašnom svinjaru i princezi iz Andersenovih knjiga. Bila je nestvarno lepa, tako da sam zaboravio da sam obrenovićevac po ubeđenju, pa sam istog časa postao vatreni karađorđevićevac! U njenom prefinjenom profilu, kao iskovanom na starom srednjovekovnom novcu, i u dubini neverovatno tamnih očiju prepoznao sam nešto prastaro, već zaboravljeno — neki trag ustanika, hajduka, kraljeva i kneževskih kćeri, princeza. Njena kosa bila je tamna, a koža posuta malim pegicama na dekoltiranim ramenima kao od alabastera. Dala mi je vizitkartu na kojoj je pisalo: Elizabeth Karagjorgjevich — Princess of Yugoslavia.

Bio sam apsolutno poražen tolikom lepotom izbliza. Rekla mi je da se rodila u Belom dvoru. Te godine je radila za kozmetičku firmu "Ester Lauder", a njena fotografija izlazila je na celoj strani "Njujork tajmsa" sa natpisom ispod neke kreme za negu kože: "Kad može jedna princeza, možete i vi!" Učio sam je da kaže bre.
 
Kad sam se vratio u Beograd, pričao sam da sam upoznao našu princezu, ali niko nije znao, čak ni današnji rojalisti, da knez Pavle ima ćerku i da se zove Jelisaveta. Bio je sumorni beogradski novembar, pun kiše i smoga, kad je zazvonio telefon. Ko je to? — upitala je moja bivša žena, koja je gledala televiziju. Princeza, rekao sam. Tata opet fantazira, rekla je moja starija ćerka Ana.

U to vreme bilo je opasno pominjati kraljeve, gotovo isto toliko kao danas hvaliti Broza na Oplencu u vreme liturgije. Ipak, objavio sam roman "Zoe" i navukao na vrat gomilu tajnih policajaca i diplomatskih špijuna, koji su već znali da se neizmerno divim Princezi. Pisac kao pisac; mi uvek posmatramo sami sebe sa strane i mislimo: može li da se od ovoga napravi roman? Tema je bila veličanstvena, ona koja se sreće samo jedanput u životu! Princeza u Njujorku. Princeze, već odavno iščezla stvorenja iz bajki i Menhetn. Čudo!

Počeo sam da pišem tu knjigu već u avionu na aerodromu "Kenedi" — nikada nisam brže preleteo okean. Onda sam utvrdio da sam zaboravio kako se zovu neke ulice, džez klubovi, crni klavirista iz pijano bara "Faneli" na Spring stritu, koji je svirao "Prvi put kada nam je to pošlo za rukom", neki ljudi i jela u "Đinu" na Leksington aveniji.

Vratio sam se u Njujork i počeo da sakupljam jelovnike, vizitkarte, planove grada, pozorišne programe sa Brodveja, da brojim zebre na zidu. Naravno, princeza Jelisaveta je bila samo tema — ostalo je pripadalo nekim drugim njujorškim damama iz visokog društva, najviše mis Svetlani Ston, mom ljupkom vodiču kroz njujorške lavirinte.

IdeoloŠka kritika me je sasekla, jer su kritičari u ličnosti diktatora Kozilije prepoznali Broza. Zato su i bili plaćeni, zar ne? Zaista, izgledalo je kao da će diktatura trajati večno i da se Princeza nikada neće vratiti kući, gde joj je doživotno bio zabranjen povratak, kao i čitavoj njenoj porodici. Ali život nekada može da bude mnogo maštovitiji od bajki iz knjiga; danas je ona ovde, lepo nosi svoje godine i ima mnogo prijatelja.
 
Pisci uvek u glavi imaju milion priča i onda gospod Bog kaže: napiši tu i tu priču. Tako je i meni stalno bio u glavi taj Ratko Lero, prijatelj mog pokojnog oca, od koga sam dobio prvu leptir-mašnu 1946. godine kada sam došao u Beograd i pored čije sam radnje, koja se i danas nalazi kod Londona, često prolazio. Latio sam se priče o jednom mladom Hercegovcu, koji sanja da pravi leptir-mašne i da osvoji Beograd. U isto vreme ta bajka bila je i neka vrsta odmora za mene, jer sam, istovremeno, crtao.

Koliko je važna priča, toliko su važni i crteži. Jer crtajući, moja linija se vraćala tamo odakle su mi preci. To je linija brda, linija platana u Trebinju. Crtao sam koze, konjiće, kamene kuće, vraćao se posle ružnih stvari u jedan čist i čedan svet. I kad sam bio u Americi, mene nisu zanimali Amerikanci. Šta sam ja njima i oni meni?! Oni imaju svoje pisce. Mene su i tamo uvek zanimali naši ljudi i njihovi potomci, uglavnom Hercegovci, jer oni su najčešće išli u Ameriku. Tamo su otišli i moji stričevi, otac moga oca i njegovi stričevi.
 
Bila su dva mesta o kojima sam slušao od malih nogu: Ger, rudnik u Indijani, koji su Hercegovci zvali Gera, i Bjut u Montani, koji su oni zvali "U Bjutu". To su bila dva rudnika u koje su oni dovodili jedni druge. Retko ko je dolazio sa ženom, uglavnom su išli sami muškarci.

Sve njih držao je samo jedan san — da se na kraju vrate u Hercegovinu, u Trebinje, ako je moguće. Trebinje nije ni selo ni metropola. Ono je metafora, san. Ono je jedna svetla tačka u životu Hercegovaca, ono je mesto koje sanjaju da će se u njemu nastaniti onda kad budu ostarili.


SRPSKI UČILI OD BABA
 
KADA bi oni koji su otišli u Ameriku hteli da se ožene, onda bi svojima u Hercegovini pisali da im pronađu neku dobru đevojku. Tako bi se neka naša devojka našla u Americi i udala se za mladog Hercegovca a uskoro bi i izrodila decu. A već njihovi unuci ne bi znali srpski. Moji rođaci koji žive u Kaliforniji jedva znaju srpski. A vrlo elegantne, moje rođake, koje predaju engleski na Stenfordu, govore srpski kakav je govorila moja baka, i pri tom viču, jer su to naučile od babe i dede i predaka koji su prvi došli iz Hercegovine. Govore srpski jezik kojim se govorilo u 19. veku i smatraju da ga treba vikati.

16. mart 2010.


Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Mart 27, 2011, 02:37:57 pm
*
MOMO KAPOR — 11


ZATOČENIK SVOJIH JUNAKA

Roman se piše i od dosade, kad život stane i kad ne znate šta ćete sa sobom. Dečak pred prizorom 40 obešenih na Marindvoru

OD čega se prave romani? Romani se prave od kiše koja neutešno natapa beskrajnu blatnjavu ravnicu u kojoj sam zatočen kao vojnik.

Ta kiša poplavljuje Trg svetog Marka u Veneciji, pa jedna lepotica i ja balansiramo po postavljenim daskama iznad vode, sve do ulice Per Rijalto i restorana "Anđelo", u kome se jede najbolji crni rižot na Mediteranu i uz njega pije "suave volpoličelo".
 
Od čega se prave romani?
 
Od dosade, od strašne dosade, kada život stane i kada ne znate šta ćete sa sobom pa sedate za pisaću mašinu da učinite nešto od svojih sati i svojih dana, a ispod prstiju vam se rađa svet koji vas čitavog obuhvata i uvlači u svoj vrtlog...
 
Od alpskih snegova u Švajcarskoj i gledanja u vatru u kaminu (Kako se zvaše ono malo mesto iznad Veveja u čiju je krčmu dolazio Čarli Čaplin da jede pečeno pile?), kada se sećate svih vatri u svom životu, i onih iz detinjstva u Bačkoj na zaleđenoj strnjici i onih u ratu, na Petrovoj gori, sa mirisom pečenog mesa na štapovima i ulja za podmazivanje oružja...
 
Od bioskopa u provinciji ispred kojih su na zidu u plitkim izlozima fotografije najuzbudljivijih scena zakačene rajsnadlama ili ekserčićima, na osnovu kojih procenjujete vredi li dati dvanaest dinara za predstavu...
 
Od onih popodneva kada ne uspete da uđete u bioskop, pa ispred zaključanih staklenih vrata osluškujete grmljavinu muzike Dmitrija Tjomkina, glasove, uzvike i revolversku pucnjavu, zamišljajući šta se sve događa na filmu. Ti filmovi koje samo zamišljamo, mnogo su uzbudljiviji i lepši od onih na koje sam uspeo da uđem. I od te čežnje se prave romani...
 
Oni se prave uglavnom iz usamljenosti, a ta usamljenost se nalazi u bistrou "Zmaj" na Plas Sen Katrinu u Briselu, gde svi psi liče na svoje gazde, a gazde na pse, uz čašu piva "stela artoa", pored gazdinog bernandinca koji spava pokraj šanka...
 
Roman se pravi i od četrdeset obešenih o bandere na maloj železničkoj stanici Marindvor u Sarajevu, koje gledam kao devetogodišnjak u aprilu 1945. kako se klate na jutarnjem povetarcu dok sa praznom kantom plave boje sa belim tufnama čekam voz sa Ilidže koji će dovesti seljaka od koga kupujemo mleko. Obešeni su bosonogi jer im je neko već poskidao cipele. Obesio ih je komandant grada Sarajeva Maks Luburić. Ovu scenu kao da je slikao Salvador Dali: dečak sa plavom kanticom iznad koga se ljulja četrdeset obešenih iz balade Fransoa Vijona.

Roman se pravi od leta i od dima skupih cigareta i cigarilosa na terasi Gradske kavane u Dubrovniku. Tu sede lepe žene i zanimljivi ljudi; bosonoga kontesa, koja će se bogato udati u Italiji, Peko Dapčević, komandant armije koja je oslobodila Beograd, penzionisani nostromo, kapetan Nardeli, dve letnje kurve, Koča Popović, nadrealista i general, Hamlet za stolom sa Magbetom, slikar Milovan Stanić, koji pije pelinkovac i gleda golubove što kunjaju sklonivši se od vreline avgusta u hlad pod svodovima crkve svetog Vlaha, profesionalni letnji zavodnik Antonio Pende, koji čeka u zasedi bogatu Englezicu, bivši ministar policije koga prate dva policajca čitajući naopačke okrenute novine sa rupom kroz koju vire, Tanja Majer, sa raskošnim telom u pletenoj ružičastoj mini haljini koja može da se spakuje u kutiju od šibica, kolporter, patuljak Mate, sa čašom piva, Kosta Strainić, istoričar umetnosti sa učiteljicom baleta, Solovjevom, koja mu je tajna ljubavnica pedeset godina, svi oni...

Roman se pravi iz kolopleta letnjih sudbina, usputnih ljubavi, golih noćnih kupanja na plaži svetog Jakova, iz bluda i orgije jela i pića, iz vatrometa na otvaranju Letnjih igara, sklupčanih nagih tela na kamenitim plažama Lokruma, iz uzaludno potrošenih desetleća na ovaj verolomni kameni grad pun prevrtljivosti i izdajstva.

Romani se prave i od noćnih putovanja, takozvanim ubrzanim vozovima na drvenim klupama treće klase na kojima kunja železničar sa fenjerom u krilu, jedan seljak, pokisli vojnik i jedna lepotica u čija se obla kolena zaljubljujemo na tom noćnom putovanju, na kome ona izlazi u Vinkovcima...

...I od književnog salona bankara i pisca Žorža Larua u Ženevi, gde na zidu stoji ogroman afiš Aristida Brijana, jedna od sto sedamdeset litografija u boji koje je Laruov deda dobio na partiji pokera od jednog propalog pariskog štampara za koga je radio Tuluz-Lotrek... i od prijema na kojima mi se dodeljuje neka nagrada, pa jedno vreme potpisujem stotine knjiga, a kada potpišem poslednju, zaboravljaju me u praznoj sali gde mi ljubazna garderoberka donosi punu čašu crnog vina i kolačić preostao od posluženja...
 
I od mora, i od mora se prave romani, tačnije, od gledanja u more sa predosećanjem nekih srećnih obala iza horizonta.

Pripremili D. Bogutović i B. Đorđević | 17.03.2010. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:280120-Citave-biblioteke-u-plucima)


Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Oktobar 26, 2011, 09:09:11 pm
*

POŠTUJTE ŽELJU NAŠEG OCA

Otvoreno pismo naslednica Mome Kapora, ćerki Ane i Jelene: O promocijama knjiga i izložbama saznale smo iz medija


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKaporVecernjenovosti5.jpg)


DELA slavnog pisca i slikara Mome Kapora svakim danom dokazuju svoju neprolaznu čaroliju i vrednost. Posle Mominog odlaska, predstavljen je njegov poslednji roman "Kako postati pisac", otvorena je izložba njegovih crteža i slika na Kosančićevom vencu, ponovo je velika pažnja okrenuta ka njegovim starijim knjigama i umetničkim delima...

Iza Kapora, kako saznajemo, ostao je testament, a ostavinska rasprava još nije okončana. U takvim okolnostima, našoj redakciji javile su se Kaporove ćerke: Ana, slikarka koja živi u Rimu i Jelena, pijanista, koja živi u Beogradu. One u otvorenom pismu kažu:

— Posle smrti našeg oca, pisca i slikara Mome Kapora, održan je niz manifestacija koje su za cilj imale da neguju sećanje na njegovo delo, i mi kao ćerke se zahvaljujemo svim njegovim prijateljima i poklonicima koji su svojim prisustvom uveličali ove događaje.

Želimo da obavestimo javnost da nažalost, ni o jednom od ovih događaja nismo bile obaveštene, niti je za njih tražena naša saglasnost, što je u suprotnosti sa osnovnim etičkim načelima.
 
Tako smo o promocijama knjiga i posthumnim izložbama slika i crteža našeg oca saznale iz medija.
 
Sigurne smo da se radi o nesporazumu i ne sumnjamo u plemenite namere organizatora, ali isto tako želimo da na ovaj način obavestimo sve zainteresovane da je neophodno da se pridržavaju uobičajene zakonske procedure predviđene u ovim slučajevima.
 
U suprotnom, oni ne samo što isključuju jedine biološke naslednike iz njihovog prava da odlučuju o načinu očuvanja dela Mome Kapora, već se ponašaju i protiv same želje našeg pokojnog oca, koja je bila da mi, kao ćerke, aktivno učestvujemo u svemu što ga se tiče — stoji u pismu Kaporovih ćerki.

23. april 2010. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:271528-Postujte-zelju-naseg-oca)


Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Avgust 30, 2012, 08:06:38 pm
*

ZADUŽBINA MOME KAPORA DELI NAGRADE

Na rođendan velikog umetnika, pisca i slikara, 8. aprila, Zadužbina "Momčilo Momo Kapor" nagrađivaće pisce i slikare. Ljilja Kapor: Govorio je da piše u samoodbrani i da bi bio samo slikar kada bi se opet rodio


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MomoKapor-autoportret1a.jpg)


OSNIVANJE Zadužbine i nagrade koje nosi ime Mome Kapora, nije tek puko negovanje uspomena. Svojim umetničkim darom, slikarskim i književnim, Moma je predstavljao jedinstven spoj dva talenta koja su ga činila tako posebnim. Ne bih danas kada ga nema, da govorim šta je više voleo, gde je bio više svoj na svome. Znam samo ono što i svi koji su ga tako voleli: Momine knjige predstavljaju nezaobilazan deo savremene jugoslovenske i srpske književnosti 20. veka, a njegove slike su deo likovnog blaga na koje ćemo, uverena sam, tek biti ponosni.

Ovo za "Novosti" kaže osnivač Zadužbine Ljiljana Kapor, supruga umetnika koji nas je godinama darivao delima nesvakidašnjeg šarma i neponovljive lepote.

Zadužbina "Momčilo Momo Kapor" pokrenuta je uz odobrenje Ministarstva kulture Srbije, a u Upravni odbor imenovani su Momini najbliži prijatelji i saradnici: Matija Bećković (predsednik), Rada Đuričin, Radmila Hrustanović, Rajko Petrov Nogo, Maja Kusturica, Nikola Kusovac, Miloš Šobajić, Dušan Vidaković, Drina Topalov, Branko Milićević, Aleksandar Lazarević i Milun Radenković.

Prema usvojenom Statutu, biće dodeljivane dve nagrade, za književnost (za prozu u kaporovskom duhu) i za likovnu umetnost, koje će se uručivati svake godine 8. aprila na dan Kaporovog rođenja. U Ocenjivačkom odboru za književnu nagradu su Rajko Petrov Nogo (predsednik), prof. dr Jovan Delić i Branko Stojanović koji će najbolju knjigu nagraditi iduće godine, dok će nagrada za slikarstvo biti dodeljena 2012.

— Volela bih da na ovaj način podržimo one umetnike koji će u današnjem vremenu biti pojava kakva je šezdesetih godina prošlog veka bio Momo i ostao do kraja. Volela bih da nagradimo umetnika koji će pokazati da nije deo bilo kakvog izma koji je trenutno na ceni, već da je autentičan i svoj, da ga publika prepoznaje kao tumača svojih života. Volela bih da ove nagrade stvaraoci doživljavaju kao lepotu i radost jer je Moma bio najveći pobornik lepote, koji je proizvodio radost oko sebe i uživao u njoj — ističe Ljilja Kapor. — Ima još nešto u njegovoj umetnosti što ostaje kao trajni beleg — suštinska umetnička pripadnost "velikom svetu" i njegova emotivna pripadnost narodu iz kojeg je potekao.

Punih četvrt veka Ljilja i i Momo delili su sve što se u životu moglo deliti. Najpre kao podstanari u Vladetinoj ulici, a zatim u prvom njihovom zajedničkom stanu, garsonjeri od 28 kvadrata u tadašnjem Bulevaru revolucije 255. To je i povod što je Ljiljana kupila jedan platan na koji će ovih dana biti postavljen natpis sa Mominim citatom iz knjige "Halo, Beograd": "Volim da kažem: volim. Volim da volim." Preselili su se zatim u Kičevsku 24, pa u Skadarsku 25 i najzad u Nebojšinu 18, gde je i sedište Zadužbine.

Na zastakljenoj terasi renovirane kuće pretvorene u izuzetno prijatan i gostoljubiv dom, Moma je svakodnevno, godinama neumorno radio za štafelajem. Pri tom je imao običaj da se "žali" prijateljima kako je i jedini čovek u čiju se kuću ulazi kroz atelje! Poslednje tri godine uživao je u pravom ateljeu, napravljenom na svom tavanu.

— Kada je slikao nije pisao, a kada je pisao nije slikao. Svima je govorio da piše u samoodbrani, a da kad bi se ponovo rodio bio bi samo slikar. Slikao je još od četvrte godine kada je dobio prve bojice — priča Ljiljana. — Inače, svaki put kada bi završio neki roman rekao bi mi: "Ovo je poslednji put!" I već koliko sutradan počeo da smišlja temu za novu knjigu.

Devedesetih godina, tek što je završio roman "Zelena čoja Montenegra" koji je do sada prodat u više od 60.000 primeraka, počeo je da gubi vid. Degeneracija žute mrlje nije mu smetala da slika, ali više nije mogao da piše, pa je punih deset godina, svakoga dana, svoje priče i romane diktirao dugogodišnjem prijatelju Ivici, inače poznatom knjižaru. Ono što je smišljao uveče ili tokom dana, počinjao je da diktira tačno u podne, držeći u glavi konce svih pripovesti i imena junaka.

— Imao je neverovatno pamćenje. Ivica mu je čitao tekst a on je odmah zapažao ako je bilo grešaka u kucanju. Ujutru sam mu obavezno čitala novine, a zatim knjige. Voleo je da se vraća Čehovu, Selindžeru, Andriću, ali i da bude u toku sa aktuelnom književnom produkcijom. Od mlađih pisada veoma je zavoleo Marka Vidojkovića sa kojim se i sprijateljio. Intenzivno je radio tri-četiri sata, a puno vremena provodio je sa prijateljima. Kuća nam je uvek bila puna gostiju. Kada smo izlazili obavezno smo bili u "Konobi" u Hadži Milentijevoj gde su se okupljali ljudi iz kraja. Šalili smo se da nam je to produženi boravak — kaže Ljiljana Kapor


PRIČE PRIJATELJA

NA godišnjicu Kaporove smrti, 3. marta sledeće godine, izaći će knjiga "Priče iz života Mome Kapora" koju je priredila njegova supruga. Mnogobrojni Momini prijatelji i poznanici, svako iz svog ugla napisao je poneku priču ili anegdotu iz zajedničkog druženja. Među njima su Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Radmila Đuričin, Emir Kusturica, Nele Karajlić, Žarko Laušević, Zoran Hristić, Rajko Petrov Nogo, Nikola Kusovac, Draško Ređep, Milosav Buca Mirković, Ljubivoje Ršumović, Dejan Karaklajić, Mirjana Bobić-Mojsilović, Radmila Stanković.

D. Bt. | 19.11.2010. | Vesti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:308382-Zaduzbina-Mome-Kapora-deli-nagrade)


Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Avgust 30, 2012, 08:35:20 pm
*
"MOMIN KRUG" U BEOGRADU, PRVI PUT I ZAUVEK
 

OMAŽ NAJŠARMANTNIJEM BEOGRADU

U čast čuvenog pisca i slikara (1937—2010), 9. septembra na Adi Ciganliji okupili su se brojni tumači i poštovaoci "Legende Kapor". Planirano je da ovaj kulturni događaj narednih godina postane višednevan i tradicionalni, šireći momčilovski beogradski duh planetom i okolinom

Duh stvaralaštva počivšeg slikara i pisca Mome Kapora, našeg Momčila, bio je sveprisutan na Adi u Beogradu 9. septembra. To su mogli da osete svi poklonici njegovog dela koji su tada posetili jednodnevni festival "Momin krug". U čast čuvenog pisca i slikara, ovaj kulturni događaj organizovala je Zadužbina "Momo Kapor", uz podršku Grada Beograda i JP "Ada Ciganlija". Zajednička nit koja se provlačila kroz bogat i raznovrstan program bio je stvaralački put Mome Kapora. A na svakom koraku tog puta, kao jedno od najvažnijih obeležja, bili su upravo njegov voljeni Beograd i Ada Ciganlija.
 
Festival je otvoren koncertom kvarteta "Nevski", nakon čega su umetnici Ivana Žigon, Nikola Bulatović, Kosta Bunuševac, Mihailo Lađevac i Mladen Andrejević čitali odlomke iz Kaporovog romana Zoe. Mlada glumica Kruna Savić izvela je svoju diplomsku predstavu Ben, za koju je po motivima Kaporove bajke Sanja tekst napisao dramaturg Beka Savić.

Prijatelji i poštovaoci poznatog umetnika, koji su svoja bogata iskustva iz druženja sa Momom preneli i u knjizi Legenda Kapor, družili su se sa posetiocima na Adi. Pričane su njegove priče, anegdote, vicevi. Degustirano vino "ruška". Obnavljano sećanje na veseli i hedonistički pristup životu po kojem je Momo bio poznat.


(http://i1211.photobucket.com/albums/cc432/RiznicaSrpska/Ostalo/OmazMomiKaporu.jpg)


GRAD, SRCE, STANOVNICI

Kuriozitet festivala bila je projekcija dokumentarnog filma Njujork, grad po meri čoveka, jedan od poslednjih video zapisa Mome Kapora u kojem umetnik vodi gledaoce na fantastično putovanje kroz kultne delove Njujorka, epicentra umetničkog stvaralaštva XX veka.

"Momo je Beogradu dao srce, a mi smo to srce zavoleli i postali ponosni na njega. Na kraju krajeva, zbog tog srca smo jedini grad na svetu čija su najveća lepota njegovi stanovnici", rekao je Srđan Šaper, osnivač i direktor "McCann Grupe".
 
Omaž Beograđanima, njihovom gradu i životu, u "Mominom krugu" dat je izvođenjem kabarea Halo, Beograd koji je po Kaporovim tekstovima priredila Rada Đuričin. Najzad, festival je zatvoren koncertom na kojem su nastupili "Miško Plavi trio", Vasil Hadžimanov i Srđan Dunkić.

"To što je Ada Ciganlija danas ponos svih Beograđana umnogome dugujemo upravo Momi Kaporu. Zato nam je izuzetna čast što je Zadužbina 'Momo Kapor' pokrenula inicijativu za organizovanje jedne ovakve manifestacije baš na ovom mestu", rekao je Zoran Gajić, direktor JP "Ada Ciganlija", i izrazio nadu da će Festival posvećen Momi Kaporu ući u kalendar tradicionalnih kulturnih dešavanja u Beogradu.

"Momin krug" je pokušaj da se napravi "mikro festival ili događaj-performans s velikim dometima", koji će dodatno istaći Adu i Beograd na kreativnoj i umetničkoj mapi Srbije i Balkana. Planira se da ovaj kulturni događaj narednih godina postane višednevan i i preraste u tradicionalan, motivišući mlade umetnike i šireći momčilovski beogradski duh na njih.

***
 
PRIČA "Najvažnija stvar u umetnosti je priča. Ona je suština svakog umetničkog dela. Zato Zadužbina 'Momo Kapor' nastavlja priču o Momi i njegovom stvaralaštvu, negujući tako uspomenu na njega. To je povod da napravimo festival u njegovu čast i to baš na Adi Ciganliji", istakla je Ljiljana Kapor, direktor Zadužbine. SRBIJA nacionalna revija (http://nacionalnarevija.com/tekstovi/Br%2028/02%20Dogadjaj%20-%20Momin%20krug%20u%20Beogradu.html)


Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Avgust 30, 2012, 08:56:49 pm
*

NOGO O KAPORU U MOMČILA PERO SA OČIMA

Oni koji su mislili da Kapora poseduju, gunđali su da im ga otimam. Mrštili su se kada ga zovem krštenim i lepim imenom Momčilo. Rođeni Beograđani vajkali su se da ću ga načisto preobratiti i odvesti među Radovanove talibane. Nije se tu imalo šta preobraćati. Kapor je znao ko je

Mi smo se znali pre nego što smo se upoznali. Mali je svet, pa nije mogla do mene da ne dođe Kaporova britka solidarnost. Zeničko je pozorište, u Priš­tini valjda, stoti put igralo njegovu pučku burlesku Vox humana. I eto, zbog nekih aluzija, nešto se nije dopalo Šiptaru Bakalinu, pa je taj — gle, gle — da fasci­nira ljubavnicu, napustio predstavu. A ovi su je iz Sarajeva, razume se, promptno skinuli sa repertoara. "Polit-biro-pa-zapalit" još je simulirao monoljitnost. Biće da sam tih sedamdesetih i ja imao onaj sad već čuveni susret sa službenim sablastima. U po bela dana, kao lice bez identiteta, kao osobu koja im je ličila na nekog kriminalca za kojim su tragali, dva su me buzdovana, u službenim policij­skim prostorijama u serijama tukli. Monotono. A to se pročulo. U povratku s mora, preplanuli je Kapor u svome rodnom gradu, u kafani "Lovac", kod američkog konzulata, opraštajući se sa odabranim društvancem, rekao: "Više me ovaj grad videti neće. Ovde tuku Pesnika. Ovde će meni uskoro tražiti ausvajs!" Ko je mogao slutiti da će se te reči tako brzo obistiniti.


REČ OD ŠAMARA POGANIJA

Čim smo se upoznali, Kapor me posvojio. Odgovaralo je, jedincu, da ima prga­vog i prekog mlađeg brata. A ako si brat, onda je to zauvek. Više me njemu, kao ni hleb, niko nije mogao opadati. Mogao je, ali nije pilo vode… Od našeg prija­teljstva neki su zazirali. Ja se nisam prilagođavao. Oni koji su mislili da Kapora poseduju, gunđali su da im ga otimam. Mrštili su se kada ga zovem kršte­nim i lepim imenom Momčilo. U Momčila pero sa očima. Rođeni Beograđani vaj­kali su se da ću ga načisto preobratiti i odvesti među Radovanove talibane. Nije se tu imalo šta preobraćati. Kapor je znao ko je. U krugu dvojke pala je reč da ih je Kapor izdao. Da pisac „u trapericama“ sve više biva pisac u maskirnoj, kako će to kasnije u svojoj studiji o Kaporu imenovati Branko Stojanović, lepo pokazujući da su, ispod različnih kostima, i one i ove Kaporove knjige od iste tvari od koje i živi život. Šta je bilo prirodnije nego da, kao reporter, izveštava sa ratišta gde mu nekoliko stotina kilometara od Beograda gine rodbina. Uvek sam se čudio beš­čašću onih koji sopstvenu mizeriju projektuju u druge, najčešće u najbolje.

Eno ga, Kapor-Nogo, ne jednom smo čuli za sobom. Zvučalo je kao ime i pre­zime jednog čoveka…

Mogao sam mu reći, i govorio sam, najgrublje reči. Primao ih je sa dobroćud­nim smeškom i kad su bile nepravedne. Ko veli, imamo jednog takvog u porodici, neka ga, naš je, šta ćeš. — Dupli viski, kažem. Dajte mu obični sa sodom. Da mi duže traje. I trajao sam…

Nikada nisu bila tako bliska dva različitija čoveka. Ja papan. On raja. Ja isključiv. On blagorodan i otvoren. Ja seosko, pa domsko, on gradsko dete. — "Ja sam lepo vaspitan. Ja, brate, ne mogu u oči. Ja volim iza leđa. Pa glava, glava", stotinu je puta u raznoraznim prilikama travestirao Kapor svoju građan­sku ogovaračku otmenost. Nije se baš sasvim jasno razaznavalo da li kao pokudu ili pohvalu onome ko kreše u oči i u brk. Ozario se kada sam mu pričao da je moja ruka, pružena na pozdrav izvesnom Domuzu, kada je ostala da visi u zraku, zako­nito produžila pod bradu tog Manulaća od stotinu kila. — E, posvetila ti se, uskliknuli su moja žena i Kapor. A kada sam, opet, jednom lažovu i prevarantu, pri pokušaju da mi nešto čestita, tiho rekao: "Prođi, prođi", pa kad je ono počelo da mi kao nešto objašnjava, još tiše sam ga ošinuo po turski: "Sikter!" Momčilo je ironično poentirao: "E, sveti šamar. A ova ti je reč i od šamara poganija."

Jednom smo u piću na Jahorini, kod Pegija, "razvaljivali" nekog grmalja. Sve onako vruće-ladno. Jer je svako viđeniji koga bismo pomenuli za njega bio boranija. Taj nije mogao da pojmi kako ja ovako sitan smem onako krupnog njega da vređam, a da mi, opet, onako fini Kapor u tome tercira. Nekoliko puta se ručerda pridizala, a svaki put se čulo mirno Kaporovo upozorenje: "Kojom rukom udariš Pesnika, ta će ti se ruka osušiti." Začudo, ruka se poslušno spuštala, kao da je sahnula. Moć poezije na Jahorini i kod Pegija još uvek je dejstvena…

U piću se Kaporov humor razigravao u svim pravcima. Bivao je sve upečatlji­viji, i skoro bismo poverovali da je reč o nekom njegovom stvarnom jadu ljuvenom kada bi nenadmašno stao da peva: "Zgazila si me ko poslednju cigaretu… A ja naivan." U ono vreme ja bih u piću promenio desetak faza, a kada bih stigao u onu najmračniju, Kapor bi se neprimetno izgubio. Sa mojim raznim fazama uspeš­nije su se nosili dugotrajući Crnčević i Toholj. U jedno vruće mamurno jutro, kao i uvek, okupan, izbrijan, u cipelama na kojima si se vazda mogao oglednuti, Kapor beše začudo nervozan, dok se ne dosetih da mu kažem da bi možda trebalo isklju­čiti cvrčke. Uz Kaporov grohotan smeh — isključili smo cvrčke.


NA VAŠARU TAŠTINE

Momčilo se po svetu naskitao i napričao. Ja sam u rasejanju bio uglavnom sa našima. Tamo nisam sreo nijednog srećnog čoveka. Kapor je o svojim skitnjama napisao krasne knjige. Ja nijedno jedino slovce. Kada se toga sveta nasitio, Kapor ga je prezreo. Slep i ravnodušan za tuđe lepote, kao da tamo nisam ni bio, mogao sam mirne duše za fra Petrom da ponovim, i ponavljao sam: "Valjda je Bog tako htio da svaki hair i ljepota pripadnu dušmaninu…" Kaporove radoznalosti su manijačke, njegova upijačka moć je zastrašujuća, njegova su znanja disperzivna, uvidi kolosalni. Ja sam opet bio potpuno nezainteresovan za neke njemu važne oblasti, ignorant, takoreći. Kada bih bio priteran da gledam ono što ne volim, moje urokljive oči najpre bi videle naličje. To naličje je Kapora zanimalo…

Ispod mrgodnosti prznice, Kapor je davno naslutio moju ranjivost. Kada bi me crtao ili slikao, u šali je pretio da će čak i u meni pronaći nešto ljudsko! Ja sam se opet rugao njegovoj ljubaznosti, osmesima i lepim rečima kojima je obasipao one koje nije ni voleo ni cenio. Naročito njih. Bio mi je nepodnošljiv visok procenat hipokrizije kojim je održavao i negovao silna poznanstva. Koga sve nije bilo za svetog Jovana u Nebojšinoj ulici. Na vašaru taštine kroz koji je Mom­čilo plovio kao kakav vremešni paun. — Sa svakim ljubazno, ni sa kim iskreno — cinično je ladio moje ruge — do toga se nikada neće uzdići "tvoj prost pamet"…

Kapor nije bio borac, nije se junačio. Ali ako bi bio u ćošak sateran, umeo je i te kako da udari. Iskušan na "Predlogu za razmišljanje", pa kao četnik-počet­nik na Nijagari, tj. na sudskom procesu u Zagrebu, još i na desetini raznih afera, Kapor je uživao kada finim humorom rastoči, ismeje i naizvrat izvrne nakostre­šenu glupost. Iš! Meni je u pamćenju naročito ostala epizoda sa nekim Bracom Kosovcem. Ne zna se je li mu ovo prezime ili zanimanje. Kapor je u nekom razgovoru opisao da je, kao dečak, gledao kako je Sarajevo dočekalo ustaše — ćilimi, cveće, osmesi, aplauzi — i kako su ti isti pokušali, a negde i uspeli, da tako dočekaju i partizane. Član Cekaja, šta li, taj B. K. javno je i zvanično zatražio da zbog toga intervjua Kapora uhapse. A Momčilo je nekako uspeo da u NIN proturi čuvenu rečenicu: "Čekam te, Kondina 9a!" Potomak barjaktara koji je na Vučjem dolu poginuo ne ispustivši barjak iz ruke, Kapor je želeo da bude beočug u pre­dačkom lancu i stalo mu je bilo da ne obruka prezime. Uostalom, sva su se velika prezimena obrukala i sad su, izgleda, kolenovići oni koji se ne prezivaju na ić. Čuvaj se pošljednje!

Na nekim brvnima, na februarskom suncu, iznad manastira Krke, dok čekamo družinu ostalu, Kapor i ja se gušteramo, fatamo farbu. To Đoga naročito nervira. Đogo bi da se nešto radi. Njega su, kao dete, terali da nakon žetve ceo bogovetni dan kupi klas koji se po strnjici prosuo. Za dan možeš nakupiti šaku zrna. Time ni kokoš ne možeš nahraniti. Ali deca u tome svetu ne smeju biti besposlena. Valja ih radom odmalena zatući. Đogo bi, tako nekako, hteo i nas da zaposli. Da kupimo klas. Na te i druge njegove nakane nismo se pecali. A zbog uče­stalosti prekora zaradio je nadimak Ćumur. To je kao kad mladi kažu: "Ne sma­raj!" Namestio Krste Bijelić, a da mi ne znamo, kameru i kamermana, prišunjao se i, iznad naših glava, u nebo opalio hitac. Kamera je videla kako su se moji brci oštro trznuli, Đogove se ruke oko ćele smotale, a Kapor se leno, skoro blazirano, okrenuo i pogledao u nekom suprotnom pravcu…

Kada je manastir Dragović izronio iz Cetine, vozili smo se tamo po bri­sanom prostoru. Kažu, radi snajper. Sa neznavenima jedan se gorko šalio. — Pomerajte glavu tamo-amo. Da nas snajper promaši… Socijalizovan, kakvog ga je Bog dao, major je Kapor pomerao glavu i u sebi se smejao ko lud na brašno… Bili smo u Kninu. Pao veliki sneg kad mu vreme nije. Vraćamo se preko Grahova i Drvara. Vozi nas neki Martićev Rambo u besnim kolima, ratni plen zacelo, jer se ne obazire što od sleđeni kolovoz, kojim su prošli teški kamioni, dobrano struže. Kad god zastruže ili od nešto udari, Đogo jekne. Đogo je čuvaran domaćin i ne pravi razliku jesu li kola njegova ili tuđa, privatna ili državna. Domalo, poče vozaču da daje savete. Znajući za tu njegovu navadu, kao nevozač i nepucač, seo sam do šofera. Kad izađosmo poradi sebe — a zna se, Srbi kolektivno pišaju — Rambo me tiho upita: "Hoće li ovaj tvoj još dugo ovako?" Dok smo ulazili, šapnuh Đogu. "Umukni, inače će ti ovaj otkinuti glavu." Ali ko će uplašiti Vunenog. U koloni preko nekog zaleđenog prevoja na Oštrelju, da izbegnemo sudar, zakucali smo se u snegom obloženu bankinu i munjevito se odbili u položaj u kome smo i bili. Đogo je bled stajao nad provalijom, a Kapor i ja istovremeno prasnusmo u nezadrživ smeh. — "Bože, s kim ja putujem. Šta je vama? Imate li vi ženu, decu, unučad?" — "Od ovog trenutka svi imamo po dva života. Ovo dalje nam je pride", veli Kapor.


KUPANJE U PROPRANIM REČIMA

Tamo gde se ratovalo Kapora nisam video uplašenog. On se naknadno šatro uplaši, kada mu ispričamo gde smo sve bili i šta nam se moglo desiti. Eno nas na Ravnicama, na Žegulji iznad Stoca, kako u suton, neoprezno, sa televizijskom ekipom osvetljavamo naš rov, svega koju stotinu metara od neprijateljskog udaljen. Snimamo razgovor, a onda, na puš i piš pauzi, ispod nas puče "praga". Kapor je, onako slabovid, na krstima, ispod kaiša, imao zadenut pištolj. Hemingvejev­ski se izmotavao da mu ladan čelik uz kožu smiruje nerve. U tom zlokobnom pej­zažu sasvim ozbiljno sam mu rekao: "Ako me pogode, dotuci me." — "Sa zadovolj­stvom", odbrusio je, kao kakav Englez. A kada je tu epizodu ispričao u "011", nije mogao da ne doda kako bi me jedino tako odvikao od pušenja…

Pita ga neki strani dopisnik, a znao ih je u dušu, šta je bilo ovde gde rastu borići i gde je nikla trava. Zna se da je tu bila džamija u gradu, sad svejedno kome. Vidim Kaporovo basterkitonsko lice i čujem kako ledenim glasom govori: "Na 326. strani putopisa Evlije Čelebije, čuvenog turskog putopisca iz 17. veka — možete to proveriti, prevedeno je i na engleski — piše da je tu oduvek bio kiosk Politike!"

Kaporu sam pozajmljivao oči da njima, sa čuka oko Sarajeva, gleda rodni grad. Nisam razumevao zbog čega je tako uzbuđen, kao što ni on ne bi mene da je sa mnom išao u Vilov do i Borija. A kada sam se, pre nekoliko godina, sa Novicom Petko­vićem i Milovanom Peceljom, spustio u Sarajevo i po njemu šetao dva debela sata, Kapor me je na ceo dan kidnapovao. Odveo me na Adu da pričam a da ništa ne pres­kačem. — "Nije moguće da se u tebi ništa nije pomerilo", pita. Sada sam ja bio malčice blaziran: "Šetao sam tim gradom", kažem, "kao da mi je odnekud poznat ali savršeno stran". I sam sam se tome čudio i pomišljao da sam se možda uga­sio. Izađem na Pale, vidim da nisam. "Kako je to moguće", pita. Vežbaj, nije teško. Budi malo papan…

Kapor je voleo da priča kako nikad nije napisao nijedan stih. Da je sve što zna o poeziji naučio od mene, na putovanjima po Srpskoj i Krajini. Ko god u "Ispovestima", recimo, pročita Kaporovu pesničku fugu "Od čega se prave romani" (str. 276–280) taj mu neće verovati. Možda je sa mnom osvežio, pa i produbio narodnu poeziju, pantokratorsku snagu Njegoševu i Dučićevu perfektnost, ali je trebalo čuti ovoga Zapadnjaka, kad mu je jednom pukao film, kako na ruskom govori "Anu Snjeginu" ili "Tatjanino pismo Onjeginu". Sa Kaporom nikad nisi načisto. Lukavo se, i kao stidljivo, pravdao da se do bolje ribe u njegovoj mladosti nije moglo doći ako barem toliko ne znaš naizust… Momčilo Kapor je voleo da sluša poeziju. Otkako nije mogao da čita, sluh i pamćenje su mu se izoštrili. Slušao je poeziju kao muziku. Kao utehu. On se kupao u propranim rečima o ljudskoj prolaznosti, a tešio što postojimo. U to ga je uveravala poezija.

Sa mnom je obnavljao i proveravao sve što bi bilo u vezi sa Sarajevom. Šta je on ostavio, a šta sam ja zatekao. — "Nisi ti, momče, za ovaj grad. Ne znaš ti šta je Karakazan. Ni kako je opaka ova čaršija. Pogledaj Ćamila Sijarića. Kakav talenat. Školovao se u Skoplju, Vranju i Beogradu. Došao u Sarajevo. Vidio da tu ima džamija, crkva, pošta i banka, kakva-takva rijeka, tramvaj. To mu je bilo taman. Tu je i ostao… Tvoj karakter i talenat, momče, nalažu ti da ideš u neki grad koji ima više ambasada", savetovao me je nakon neke afere Nika Milićević, čuveni usmeni pripovedač iz Kaporovih knjiga. Pola takvog zlatnog dukata već je bio dao Momčilu, a drugu polovinu meni… Pričao sam Kaporu i o čaršiji kada se zat­vori. Pa kada provali bes, kao za vreme lipanjskih gibanja, i sa periferije u cen­tar se sruči ološ i halaša. O mržnji na svakog koji se izdvoji. — "Ej ti, na Drini ćuprija", zviždukali su, kažu, i za Andrićem, ništaci… O merhametu, komšij­skoj dobroti, ali i o pritvornosti i karakternoj nestabilnosti onoga sveta. Nikada ne znaš šta će te od koga dočekati. Momčilo je taj svet znao u dušu: "Šta ovo bolan bi? Pa u našoj raji nije se znalo ko je koje vjere. Mi smo išli njima na Božić, oni nama na Bajram; sve dok ih u liftu jednom ne poćesmo klati…" Imao je bogovski dar da sumu neke stvari sažme u detalj i anegdotu.


NEVOLJE OD PAMETI

Nije voleo književne večeri. Ali kada se baš moralo, bio je nenadmašan. Preplitao je i za takve prilike pastiširao razne svoje priče. Ko je jednom slušao strašnu dilemu kojim se putem ide do Kapora u Miriloviće — od Bajčetića kuća ili od Škole — taj je svaki put tražio da iznova priča, jer je znao da će da dodaje sve nove i sve smešnije apsurdnosti. Ko ne zna priču o uticaju biblijske hartije kao cigaret-papira na hercegovačku pamet. Kako odštampana slova iz Šekspirovih Dela preko duvanskog dima ulaze u mozak Hercegovaca i kako onda ovi imaju nevolje od pameti. Šta biva kada u američkom rudniku padne greda na glavu, recimo, njegovog đeda. Kako se od odštete za razbijenu glavu zidaju kuća i čatrnja u Mirilovićima za jednog sina, kupuje imanje u Bačkoj za drugog, i školuje treći, Kaporov otac, za strogog bankara. Sledstveno tome, a po zakonu porodične dekadencije, Momčilu je bilo suđeno da bude akademski slikar i laki pisac. A da ne bi one grede i one razbijene glave, dogurao bi, jamačno, do šumara u Bileći. Bi li i tad na očevom porodičnom stablu zaslužio skupu i suvu granu: "Momčilo Gojka Kapor. Nema muške djece…"

Hercegovina je grčkija od Grčke, beše neki Kaporov refren, mutna lozinka. Ne znam ni danas šta mu to znači. Možda asketsku svedenost pejzaža. Možda plemenitost zemlje i zraka. Možda ljude, jezik, priču, mit. Ili sve to, i još mnogo toga, zajedno. Šta god bilo, tek ovaj se lovac na priče otuda uvek vraćao sa boga­tim ulovom. — "Ovde nam je dobro, Gospodine. Ovde se lakše diše, brže misli. Ovde bi se negde od Počitelja do Trebinja i Herceg-Novog moglo mirnije sta­riti", podupirao je svoje misli Andrićevim. — "Dovoljan bi mi bio čempres, jedna smokva i more u daljini…"

Da moj Momčilo nešto poludi, ne bi mu se ni poznalo…

Gradio je za javnost svoj lik pod maskama od stotinu duhovitih bizarnosti. Ko zna šta su te maske skrivale. Možda ponešto i znam, ali nisam ovlašten da govorim… Na kraju krajeva, književno veče u Vlasenici odlična je odskočna daska za književno veče u Rogatici… Ko to ne razume, neće razumeti ni krunski dokaz da poezija mora imati izvestan procenat gluposti da bi se odmah prepoznala: "Pijem pivu i pušim cigari / I provincija ima svojih čari / Išo bih u Prnjavor / Ali moram u Banjaluku / Radi nekih stvari…" Svašta je pamtio, ali ovaj biser nikako…

Kod Radovana, u kući na Palama, dva-tri puta bi zaspao dok smo mi peglali krivu Drinu. Bio je fasciniran da je jedno malo izletničko mesto, odakle su njegovoj tetki seljaci donosili mleko, kajmak, drva i suvo meso, o jadu zabavilo ceo svet. Kada bismo se vraćali sa Pala, čim izađemo iz prvog tunela, teatralno bi se okretao na sve strane: "Sad će nas zaustaviti i navući nam ludačke košulje…" "Ne mogu", dosoljavao je Crnčević, „Bileća je rekla historijsko NE!" Znajući da nikad ništa ne beležim, Kapor mi je nalagao: "Zapiši ovo, Rajko." — "Neću, neka ode u pravedni zaborav…"


DVA SLIČNA SIROČETA

Kapor je voleo da poklanja knjige, crteže, slike. Imao je retku vrlinu neposedovanja. Kada su mu jednom, u Banjaluci, iz kola ispred hotela ukrali van­redne američke planinarske cipele, nasmešio se i rekao: "Tome su potrebnije…"

Kada je nekoga voleo, brže, lakše i lepše ga je i crtao i slikao. Svoju Ljilju, recimo, na stotine načina, uvek istu i uvek drukčiju. Kako je samo u jednom potezu srezao Radovana — a da se u toj sigurnoj liniji vide i karakter i volja i snaga pregaoca, kome Bog daje mahove.

Zavideo mi je na dokolici. U strahu od očeve pretnje da od njega nikad ništa neće biti, Kapor je, kao što se zna, slikao i crtao odmarajući se od pisanja, a pisao odmarajući se od slikanja. Nije mi, međutim, zavideo na depresiji, na danima i noćima kada od sveta i od veka sasvim okrenem glavu. Znao je šta je to i od toga je skoro panično bežao u rad, a nama se činilo da ga je Bog za svašta dao. Kada sam mu se jednom požalio da mi nešto što radim nikako ne ide, brzo i uve­žbano mi je predložio da promenim profesiju…

Zavitlavali smo ga da slika po sećanju. Izgleda da su njegov kist, pilot-flomaster i stara remingtonka imali oči.
U Momčila pero sa očima.

Kapora su ljudi voleli i on je voleo da ga vole. Doduše, znam neke koji su ga i mrzeli, ali ti su se o svome jadu zabavili. Mislilo se da se o njemu sve zna. Nema te zgode, događaja ili priče koje nije, ovako ili onako, izvorno pa recikli­rano, objavio, obznanio, i u hiljadama intervjua čarobno izbrbljao. — "Kad umrem, na mome radnome stolu i u ladicama neće naći ništa što nisam barem pet puta objavio…" Nema tog lika, važnog, nevažnog, slučajnog, koga nije opisao ili nacr­tao, i tako ovekovečio. A, eto, sebe je, koliko znam, jedan jedini put "portreti­sao": u đubretarcu, s leđa, povijenih ramena na beogradskoj košavi; krivonogim korakom sarajevskog fakina, neka skitnica zamiče u tmuran horizont, a iza nje kolutovi duvanskog dima, po vazduhu, kao negda po pergamentu Dečanske hriso­vulje, tetoviraju to neobično, plemićko ime — Kapor.

Ko je Momo Kapor? Svi o njemu sve znaju, osim ono što je i sam od sebe krio. Možda jednu dublju usamljenost siročeta koje pati od hroničnog nedostatka ljubavi, čak i onda kad svi drugi misle da je ima napretek…. Možda detinju ranji­vost koja se stalno pozleđuje i ne zaceljuje ni kad napišeš pedesetak knjiga i nas­likaš hiljade slika… Iz te pozlede pulsira strah od prolaznosti i zaborava…. Zebnja koja te svakoga jutra preko srca kratko ošine da sve što si radio ne valja, da je sve moglo i drugačije i bolje. Sa manje gordosti, napokon…

Otišao je Momčilo, a ja ga i dalje svakoga dana vidim kako bolestan, oro­nuo, a nasmešen, Karađorđevim parkom šeta svoga ostarelog psa Arčija. Kako su, pred kraj, ličili jedan na drugoga. I dok ih gledam, kao u kakvoj Hrabalovoj priči, oko nas se širi svetao krug jedinstvene, melanholične, sasvim kaporovske radijacije.

U tom krugu bila su i ostala bliska dva različita čoveka, dva slična siro­četa.

O Preobraženju, 2010. godine
Rajko Petrov Nogo | Pečat (http://www.pecat.co.rs/2010/09/nogo-o-kaporu-u-momcila-pero-sa-ocima/)


Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Novembar 13, 2012, 10:13:22 pm
*

FRAGMENTI SEĆANJA NA MOMU KAPORA

"Momo je napisao koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija", reči su književnika i akademika Matije Bećkovića.

Nestao je s našeg obzorja Momo Kapor — posebna, neponovljiva ličnost, šarmer, džentlmen, šmeker, gospodin u farmerkama — kako su ga neki zvali. Saradnja duga četvrt veka ostavila je neizbrisiv trag u svima nama, koji smo svih ovih godina bili uključeni u rad Jat Revije.

Sećam se da je sa Revijom Momo odlučio da sarađuje negde sredinom devete decenije prošlog veka. Jednog toplog predvečerja pozne jeseni otišao sam s prijateljem na večeru kod Ive, u restoran Kluba književnika. Tamo naiđosmo na poveće društvo. Još u predvorju začuh Momin smeh. Pored njega su sedeli Zuko Džumhur, Paja Vujisić, Bogdan Tirnanić i još nekoliko poznatih noćobdija. Momo i ja često smo se sretali na raznim mestima i u različitim miljeima. Ti susreti bili su obasjani Mominim zaraznim smehom, njegovom razdraganošću, vrcavošću duha i rečitošću, koji su otkrivali puno bogatstvo njegovog bića. Posle večere, na njegovo insistiranje, izdvojismo se iz društva i on mi reče da je video poslednji broj Jat Revije, da mu se dopada po sadržini i kvalitetu, i da bi želeo da se sam uključi pisanjem tekstova iz beogradskog miljea.

Tako je počela Momina saradnja sa Jat Revijom, u početku sporadična, a posle sve intenzivnija. Tokom dvadeset pet godina njegove saradnje s našim časopisom bilo je mnogo lepih dana. Sećam se njegove radosti zbog učešća na aukciji "Galerija nad Atlantikom", na Jatovoj liniji Beograd — Njujork. Bio je oduševljen što će ponovo, bar za kratko boraviti u tom gradu. A imao je i razloga za to. Kad god bi mu neko, kao kosmopoliti, postavio pitanje u kom gradu bi najviše voleo da živi, odgovor je uvek bio Beograd, ali ako bi ikada morao da ga napusti, jedino drugo mesto življenja bio bi Njujork.

Januara 2004. Momo je započeo, kao kolumnista, stalnu saradnju sa Jat Revijom. Objavljivanjem svog prvog članka u rubrici "Vodič kroz mentalitet" iz broja u broj, do kraja života, beležio je svoja lucidna zapažanja i razmišljanja o zemlji i gradu u kom je odrastao i koji je toliko voleo. Bili su to tekstovi istančanog ukusa puni života i stvaralačke strasti, u kojima su prikazane sve vrline, ali i mane srpskog mentaliteta. Posebna vrednost te rubrike jeste što je bila ilustrovana prepoznatljivim vanserijskim Mominim crtežima.

Sredinom 2006. pozvao me je telefonom da ga posetim radi dogovora oko pripreme njegove nove knjige. Iz te saradnje iznikla je knjiga Vodič kroz srpski mentalitet, u kojoj je mesto našla većina tekstova i crteža koji su objavljivani u Reviji. Zanimljivo je to da je izdavač prihvatio da se knjiga štampa samo na engleskom jeziku, što se pokazalo kao uspešan izdavački poduhvat, jer je knjiga veoma dobro prihvaćena i doživela je i drugo izdanje.

Odnos Mome Kapora prema Jat Reviji najbolje se vidi u priči pod naslovom "Ko nekad u osam" objavljenoj u poslednjem broju našeg magazina i nek tim rečima budu, barem za sada, završeni fragmenti mojih sećanja na Momu Kapora.

"Da sam nešto prespavao poslednje pola veka i da su me probudili u ulici u kojoj sam proveo mladost, siguran sam da je ne bih prepoznao. Umesto trošnih, prizemnih kuća ili onih sa jednim spratom, kočopere se višespratnice od crvene cigle sa satelitskim antenama i klima uređajima, kao Marsovcima, po fasadama. Umesto jedinog, sirotog 'granapa', u kojem bi vam za sve što zatražite odgovarali sa: 'Nema', bleštavo osvetljeni dragstori rade po celu noć. Deca su morala da budu kod kuće najkasnije do deset uveče, upravo u ono vreme kada danas izlaze iz njih. U ulici su bila samo dva automobila i mogli smo se igrati na goliće i sankati do mile volje. Danas se jedva provlačim između parkiranih kola i sve to samo za pola veka! Kada sam bio dečak, izlazila su samo dva lista — Borba i Politika. Pored svakog kioska stajao je izjutra lokalni cinkaroš i zapisivao ko kupuje jedne, a ko druge novine. Govorilo se da je život borba, a da Borba košta jedan dinar. U to vreme život je često znao da bude jeftiniji. I jedan i drugi list pisali su uglavnom isto o svemu, sem što je Politika imala rubriku 'Da li znate?' i čitulje. Izlazio je još jedan list — Grolova Demokratija, koju su napredni omladinci, spontano, čim izađe, otimali od kolportera, polivali benzinom i palili na licu mesta, često i sa rukama onih koji su je prodavali.

Danas imamo bog te pita koliko dnevnih novina i ko zna koliko šarenih, nedeljnih, a reč 'nema' odavno je izašla iz upotrebe, sem kada se govori o parama.

Kako odlučiti koje novine čitati, ipak je lakše nego za koje pisati!

Odlučujem se, dakle, za Reviju, zbog toga što se može naći na tri kontinenta, tako da mogu da pročitam šta sam napisao kad se nađem negde u svetu."...

Kosta Rakić | 2010. | JAT (http://www.jat.com/active/sr-latin/home/main_menu/travel_info/jat_review/maj_2010/momo_kapor.html)


Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Novembar 27, 2012, 09:46:07 pm
*

ŽIVOPISNI PEČAT VIZITNOG PROFESORA MOME KAPORA

Momčila Momu Kapora, autora glasovitih "Foliranata", mogli bismo zamisliti u kojekakvim ulogama. Uostalom, bio je slikar, dramski pisac, pisac, voditelj, novinar, reporter, glumac, jedinstveni kozer, feljtonista... Međutim, malo teže bi ga bilo zamisliti kao vizitnog profesora na jednom univerzitetu. No svestrani (danas pokojni) Momčilo i to je bio — i opet i tu, kao i svemu gore pomenutom, originalan, šarmantan, duhovit, baš onakakav kakve mogu biti samo svestrano obrazovane i obaveštene ličnosti.

A on je bio upravo to, uprkos masci nonšalancije po kojoj je, nekako i zbog nečeg, želeo da ga doživljavaju i da ga pamte.
 
O njegovoj profesuri, o kojoj, samo bliži poznanici znaju, u novom broju bilećke "Nove Zore" piše dr Milovan (Rajka) Pecelj, danas profesor beogradskog Geografskog fakulteta, a u ono vreme dekan Filozofskog fakulteta na Palama (Univerziteta u Srpskom Sarajevu), naglašavajhući da je to bila jedna od poslednjih Kaporovih izvanbeogradskih adresa.

Ta ideja je, seća se Pecelj, potekla od pesnika Rajka Petrova Noga, a Momo je poziv svesrdno prihvatio.
 
Sa dečačkom radošću učestvovao je u uzrastanju posve novog akademskog ambijenta na tom delu srpskog prostora. Sa posebnim entuzijazmom prenosio je svoja iskustva i znanja studentima i nama, profesorima. Studenti su bez daha upijali njegove reči, dok je meni, ne samo ublažavao dekanske brige već me je i relaksirao u njihovom obavljanju. Tako je akademski slikar i jedan od najčitanijih pisaca kod nas započeo svoju profesorsku karijeru.
 
Prvo vizitno predavanje Kapor je održao u baraci, u najvećoj sali, ispunjenoj studentima i profesorima različitih struka, a besedu je otpočeo u tipičnom "kaporovskom stilu" — opušteno (podsećajući na reči Virdžinije Vulf):
 
"Da bismo nešto rekli o engleskom romanu dvadesetog veka, moramo se vratiti ruskom romanu devetnaestog veka, a kada se vratimo ruskom romanu devetnaestog veka, prođe nas volja da govorimo o engleskom romanu dvadesetog veka."
 
Zatim je, ističe Pecelj, studiozno, u stilu vrsnih profesora, održao nezaboravno predavanje.
 
Momo se za svako od predavanja pripremao krajnje ozbiljno i sve obaveze je tada odlagao da bi predavanje održao. Čak je u tim danima i crtao retko.
 
Ali i danas pamte jedan njegov crtež nastao baš na Filozofskom na Palama: pre predavanja nacrtao je autoportret gde on (Momo) sedi na koferu, u farmerkama, s cigaretom u ustima. ("I taj crtež oslikava Kapora kao neumornog putnika koji je samo na trenutak načinio predah na našem fakultetu").
 
Godine 2000. iz štampe je izašla Kaporova "Sarajevska trilogija". Posle promocije ove knjige, koju je direktno prenosio televizijski S kanal, a na kojoj su o njegovim romanima govorili Rajko Petrov Nogo, Jovan Delić, dok je glumac Gojko Šantić čitao odlomke u prepunoj sali paljanskog Doma kulture, Pecelju je rekao: "Ovo je moj poslednji odlazak u Sarajevo!"
 
Onda se prisetio se i da mu je svojevremeno u intervjuu na pitanje "gde je tvoj dom", pisac Bernard Malamud odgovorio: "Moj dom je u mojim knjigama".

Momo Kapor najbliži je bio Sarajevu, kad je dolazio na Pale, zapisaće Pecelj u "Novoj Zori", dodavši:
 
"Kasnije sam saznao da se jedna Sarajka zaljubila u Beograd čitajući romane Moma Kapora.

Jedan postdiplomac je magistrirao na Filozofskom fakultetu na Palama na temu Kaporovih romana. Svojim romanima Kapor je umeo da omađija cele generacije, koje će zasigurno ta svoja osećanja prenositi na generacije koje dolaze."

A što se tiče Kaporovih četvorogodišnjih predavanja, za Pecelja nema dileme: tim predavanjima Kapor je udario živopisan pečat.

Zato ni taj dar, u nekim budućim biografijama, pokojnom Kaporu, slikaru i piscu, ne treba zaboravljati.
 
KRIO SE IZA KATEDRE Četvorogodišnje gostovanje vizitnog profesora Momčila Kapora obeležila su krajnje inspirativna predavanja, kaže Pecelj.
Jedno predavanje je započeo tako što se sakrio iza katedre. Tek se nakon dugog aplauza uspravio. Zar se drukčije i bolje, gestom, a ne rečima, mogla odati pošta predavačkom pozivu — kaže Pecelj.

FOND ZA NAGRADE U novom broju "Nova Zora", časopis za književnost i kulturu, što ga zajednički izdaju opštinski odbori SPKD "Prosvjete" iz Bileće i Gacka, obaveštava čitaoce da je zadužbina koja nosi ime pisca Mome Kapora (koji, dodajmo, po ocu Gojku, korene vuče iz bilećkog sela Mirilovići) osnovala fond koji će dodeljivati književnu i likovnu nagradu, naizmjenično. U žiriju su Rajko Petrov Nogo, Jovan Delić i Branko Stojanović.

Ž. Janjić | 16.02.2011. | Vesti online (https://www.vesti-online.com/Scena/Kultura/117266/Zivopisni-pecat-vizitnog-profesora-Mome-Kapora)


Naslov: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Poruka od: Angelina Novembar 27, 2012, 09:59:35 pm
*

KAPOR JE SRPSKI ČEHOV

U Bileći održan okrugli sto na temu: "Književno djelo Moma Kapora"

Bileća — Okruglim stolom "Književno delo Moma Kapora", u Bileći su počeli četrnaesti Ćorovićevi susreti pisaca "Srpska proza danas". Skupu, u čijem je radu učestvovalo petnaestak pisaca i književnih kritičara, prisustvovala je i Ljiljana Kapor, piščeva supruga.
 
Jovan Delić, u uvodnim napomenama, podsetio je da je Kapor dobio nagradu "Svetozar Ćorović" za knjigu "Uspomena jednog crtača", 1999. godine. To je kosmopolitska knjiga jednog izrazito nacionalno usmerenog umetnika. Toliko je u njoj sveta — da čovek poželi malo više Hercegovine. Ali, to je u tradiciji srpske književnosti: ona je od Svetog Save, preko Dositeja i Vuka, pa i Crnjanskog, Rastka Petrovića i Ive Andrića, sve do današnjih svojih najznačajnijih pisaca, izrazito kosmopolitska, univerzalna, s težnjom da se integriše u svet.
 
O Kaporovom boemskom traganju za "izgubljenim rajem", u knjigama, i u slikarstvu, govorio je Svetozar Koljević. Njegov roman "Zelena čoja Montenegra", primetio je, čežnja je da se kulturološke razlike premoste, ili bar gledaju bez zlobe. U tom smislu, značajna je bliskost kneza Nikole i Osman-paše, kao i prijateljstvo Mome Kapora i Zuke Džumhura. Radoslav Bratić je istakao da je "Politika" mnogo dobila što je u nedeljni broj vratila Kaporove priče, a potom je podsetio na njegove reči kada je dobio nagradu "Svetozar Ćorović": "Mi Kapori, umiremo ili od srca, ili od metka. Najbolji među nama, od metka u srce".
 
Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, ističe Rajko Petrov Nogo, Momo Kapor ima prokletstvo da se sve što napiše i objavi – pretvori u bestseler. Ali ima i rastrežnjujuću samosvest, koju kroti oholost, jer zna da je put u književnost, s obe strane, zasut grobljem bestselera. Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor. Samo kod nas, skribenti mogu tako komotno, sa visine svoga nepostojanja, u nekad ozbiljnim novinama, da šilje svoja tupa pera na ono što piše i priča ovaj srpski Čehov. Lak i prozračan, u džinsu, ili maskirnoj uniformi.
 
Uz napomenu da je Kapor kultni pisac srpske džins-proze, Petar Pijanović je naglasio tri najznačajnije novine koje je donela njegova proza: on uspostavlja kritički, nov odnos prema etabliranim, ideologizovanim vrednostima i prema takozvanoj ozbiljnoj književnost, donosi nove teme koje se, pre svega, tiču sveta mladih i bitno inovira žanr kojim se taj svet prikazuje.
 
Ranko Popović je govorio o poetici proze Mome Kapora, na primeru njegove knjige "Hronika izgubljenog grada". Potom je ispričao da u Bosni i Hercegovini nikako da se okonča rad na kolekciji "Sto slovenskih romana", jer je Republika Srpska, kao svoju prvu, najvažniju knjigu, predložila upravo "Hroniku izgubljenog grada" Mome Kapora. Dodao je na kraju da će Kapor tek dobijati na značaju. Nadahnuto, duhovito, Vule Žurić je govorio o ratnim danima u Sarajevu, gde je rođen, kada je želeo da postane književni lik. I dok tavorimo u "toplom siromaštvu", nema nikoga da za strašnu budućnost ispiše sadašnjost — kao buduću bolju prošlost. Nedostaje, upravo, Momo Kapor, koji bi, zlu ne trebalo, zapisao sve te vredne sitnice.
 
Mićo Cvijetić je uporedio tri književna gledanja na prozno delo Moma Kapora: Milisava Savića, Rajka Petrova Noga i Branka Stojanovića. Savić, u predgovoru knjige "Najlepše priče Moma Kapora", kaže da se Kaporove lepe priče dešavaju u sadašnjosti, svuda tamo gde se njihov autor "skita": na Adi Ciganliji, u Sarajevu, Njujorku, Parizu, Dubrovniku ili krševitoj i ratničkoj Hercegovini. U knjizi "Zapiši to, Rajko", Rajko Petrov Nogo govori o nerazdvojnom prijateljstvu dva potpuno različita karaktera, koji su se kao magnet privlačili: "Ja papan, on raja. Ja isključiv, on blagorodan i otvoren. Ja seosko, pa domsko, on gradsko dete". Branko Stojanović je Kaporu posvetio čitavu knjigu: "Momo Kapor — od džins proze do proze u maskirnoj uniformi", u kojoj se bavi Kaporovim delom i odnosom kritike prema njemu.
 
Na dramaturške "rukavce" u prozi Moma Kapora ukazao je Branko Brđanin. Prva Kaporova pozorišna drama bila je "Licitacija", koja je izvedena u Narodnom pozorištu u Sarajevu, 1964. Duško Pevulja je analizirao odnos Igora Mandića prema delu Moma Kapora. Mandić ističe lakoću Kaporovog pisanja, kao i nesumnjiv kvalitet njegovog literarnog talenta, a posebno ukazuje na njegov humor i ironiju, s kojom razobličava skorojevićevski mentalitet. Srđan Milićević je naglasio da je Momo Kapor bio slavniji od najvećih muzičkih zvezda, slavniji od najpoznatijih glumaca. Pisao je zanimljivo, čitaoci njegove knjige ne ostavljaju nedočitanim.
 
U galeriji "Prosvjete", u Bileći, izložbu slika i crteža Moma Kapora, otvorio je Nikola Kusovac.
 
U Gacku, počeo je s radom naučni skup: "Hercegovina za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918–1941".
 
Zoran Radisavljević | 21.09.2012. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kapor-je-srpski-Cehov.sr.html)