KNJIŽEVNOST

PROZA => Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Januar 10, 2011, 11:17:54 pm



Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:17:54 pm
*

MEŠA SELIMOVIĆ


Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982) je bio istaknuti srpski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka.


BIOGRAFIJA

Rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor "Bosna-filma", direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP "Svjetlost". Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Bio je biran za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.


DELA

Posle prve knjige, zbirke pripovedaka "Prva četa" (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman "Tišine" (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka "Tuđa zemlja" (1962) i kratki poetski roman "Magla i mjesečina" (1965).

"Derviš i smrt" (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška. Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

Roman "Tvrđava" (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. "Tvrđava" je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je "svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija" zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i "Tvrđava" je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.

Nakon romana "Ostrvo" (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede dela: "Djevojka crvene kose", "Pisci, mišljenja i razgovori", "Za i protiv Vuka", "Krug" i "Sjećanja" (1976). Ovo poslednje delo je autobiografsko. U njemu Meša S. opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su na njegov život uticale i ostavile neizbrisiv trag.


NACIONALNA PRIPADNOST

U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testimentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. Selimović piše: "Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borislava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije 'Srpska književnost u sto knjiga', koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom.".


SPISAK DELA

  • 1947. Uvrijeđeni čovjek
  • 1950. Prva četa
  • 1957. Tuđa zemlja
  • 1958. Noć i jutra (filmski scenario)
  • 1961. Tišine
  • 1965. Magla i mjesečina
  • 1966. Eseji i ogledi
  • 1966. Derviš i smrt
  • 1967. Za i protiv Vuka
  • 1970. Tvrđava
  • 1974. Ostrvo
  • 1983. Krug


*  *  *

Iste godine kad i Vladan Desnica objavio je prvu knjigu Meša Selimović (1910—1982), pripovedač iz istočne Bosne. Njegovo sazrevanje bilo je sporo, još sporije nego Desničino. Prvu knjigu, zbirku pripovedaka Prva četa (1950), objavio je u 40-oj, a drugu, roman Tamnica (1961) u 51-oj godini života. Obe je kritika primila s nepoverenjem. Nisu mnogo bolje prošle ni sledeće njegove knjige, zbirka pripovedaka Tuđa zemlja (1962) i kratki poetski roman magla i mjesečina (1965), iako su to bila već sasvim zrela ostvarenja. Njihova vrednost uočena je tek kada se pojavio veliki roman Derviš i smrt (1966), koji je kritika odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Radnja romana zbiva se u 18. veku, u Sarajevu; junak je Ahmed Nurudin, derviš; svako poglavlje počinje nekim citatom iz Kurana kao motom. Međutim, taj istorijski i civilizacijski sloj predstavlja samo jednu, i to manje važnu, stranu ovog dela. Po gledanju na čoveka i razumevanju njegova odnosa prema društvenim institucijama ono je izrazito moderno i posve savremeno. Roman snažne misaone koncentracije, pisan u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim nadahnućem, Derviš i smrt povezuje drvenu mudrost s modernim misaonim nemirima. On počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došao do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca čovekovog življenja. Sve te kvalitete Selimović je ponovio i u sledećem romanu, Tvrđava (1970), koja nas vraća u još dublju prošlost, u 17. vek. Tvrđava je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je "svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija" zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u autentični život, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, Tvrđava je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija. Poslednji Selimovićevi romani, Ostrvo (1974) i posthumno objavljeni Krug (1983), oba s temom iz savremenog života, nisu dostigli snagu i upečatljivost prethodnih dvaju. Meša Selimović je prvi književni velikan koji je potekao iz bosanskohercegovačke muslimanske sredine. S njime je muslimanska komponenta, prisutna vidljivo od poslednjih decenija prošlog stoleća, doživela punu afirmaciju u srpsko-hrvatskom i jugoslovenskom književnom mozaiku.

http://sr.wikipedia.org/sr
http://www.rastko.org.yu


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:20:55 pm
*
SRPSKI KLASICI: MEŠA SELIMOVIĆ (1910—1982)


ZNAO KO JE I OSTAO SVOJ

"Pripadam naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Sremca, Bore Stankovića, Kočića, Ive Andrića, i svoje najdublje srodstvo sa njima ne moram da dokazujem", pisao je o sebi Meša Selimović. Ipak, posle smrti, njegovo delo "kidnapovano" je i, uprkos izričitoj zabrani supruge Darke, uvršćeno u sarajevsku ediciju "Muslimanska književnost 20. veka"

"Ja sam srpski pisac muhamedanske vere"

Ovo je rekao Meša Selimović, autor znamenitih dela kao što su "Tvrđava" i "Derviš i smrt", ranih sedamdesetih, prilikom "isleđivanja" na sednici Upravnog odbora Srpske književne zadruge, odgovarajući na optužbe da su taj Odbor i njegov predsednik Dobrica Ćosić leglo srpskih nacionalista.

A upravo, u ovoj godini, dodeljena je deseta književna nagrada "Meša Selimović", tradicionalno priznanje za najbolju knjigu godine "Večernjih novosti" i Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije. Nosioci ovog priznanja opredelili su se da ova nagrada nosi ime Meše Selimovića, imajući u vidu ogroman književni i univerzalni značaj Selimovićevog stvaralaštva i dostojanstven piščev stav u svim životnim nedaćama koje su ga, gotovo celoga života, pratile.

Pored činjenice da je Meša Selimović odrastao i da je, kao stvaralac, dobar deo života proveo u Tuzli i u Sarajevu, u sredinama, dakle, u kojima je muslimanski živalj činio dobar deo od ukupnog stanovništva, Meša će čak i u teškim godinama tadašnje bosanske majorizacije, a prisećajući se svog pradedovskog pravoslavnog porekla, u svakoj prilici pa makar ona bila i više no neugodna i po samoga pisca, tvrditi da je on srpski pisac, te da kao takav, pripada korpusu srpske kulture.

"Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin":
Pismo Srpskoj akademiji nauka i umetnosti


Uostalom, još trećeg novembra 1976. godine, Selimović će se obratiti Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, pismom sledeće sadržine:

"Još u vrijeme kada se počelo javljati pitanje kojoj od jugoslovenskih literatura pripadaju pojedinii pisci srpskohrvatskog jezika, ja sam u više navrata pokušavao da se oduprem svakom uprošćenom razvrstavanju književnih stvaralaca prema nacionalnom, republičkom ili čak, pokrajinskom osnovu. Činilo mi se da su pisci i njihova dela nezaštićeno izloženi vanknjiževnim insistiranjima svejedno da li nas neko prinudno izdvaja iz jedne, ili naknadno premješta u drugu, teritorijalnu književnost. U jednoj prilici bio sam prinuđen i da lično, napismeno, potvrdim ispravnost postupka istoričara književnosti koji me je uvrstio u svoju knjigu o poslijeratnoj srpskoj književnosti.

Bilo je to, u stvari, izlišno, jer je 1972. godine, u biblioteci "Srpska književnost u sto knjiga" izašao i moj roman "Derviš i smrt"! U Uređivačkom odboru, koji je vršio izbor pisaca za tu zajedničku ediciju najstarijih i najuglednijih izdavača kod nas, Matice srpske i Srpske književne zadruge nalazile su se i najpozvanije ličnosti da određuju ne samo estetsku vrijednost, već i književnu pripadnost jednog pisca. Bio sam veoma srećan što sam se, na taj način, našao na pravom mjestu.

Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Znali su to, uostalom, oni članovi Uređivačkog odbora edicije "Srpska književnost u sto knjiga", koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić, Boško Petrović.

Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom.

S poštovanjem i zahvalnošću, Meša Selimović.

"Lik dobrog čoveka opkoljenog prašumom zla i dobra, koji ima razumevanja i za jedno i za drugo"

Budući da je jedno duže vreme, odnosno gotovo stalno i od ranije prijateljevao i da se sastajao s Mešom Selimovićem, autor ovog teksta kao da je, godinu pred Mešino pismo SANU predvideo upravo ovakav sled događanja. I nije čudo, što ga je ovaj autor priupitao u okviru opsežnog razgovora za list "Književne novine" koji je i objavljen u broju od 6. juna 1975. godine (broj: 489): Koliko Vas motiv Vašeg ličnoga života i minulih događaja podstiče da pišete? Meša je, tada, odgovorio ovim rečima:

"Nezahvalno je, nepotrebno i neukusno govoriti o događajima iz ličnog života koji su poslužili kao osnova za književno delo. Malo je uzeto iz moga ličnog života, a opet, sve što sam napisao moje je lično iskustvo. Prema tome, ništa nije autobiografsko, naročito ako uzmem u obzir ne samo ono što sam neposredno doživeo, nego i ono što sam izvukao iz podsvesti, kao metapsihološki izvor. A, toga je mnogo, naročito u mojim docnijim delima, i gotovo bih rekao da se po toj osobenosti poistovećujemo s ličnostima koje nismo susretali. Na osnovi vlastitih skrivenih misli i osećanja može se ceniti vrednost književnog dela i moć prodiranja u ljudsku dušu. Naravno, najvažniji podsticaj za pisanje je iskustvo, sam život, moj i tuđ, najpre moj a, zatim, svačiji."

Pričaće Selimović, tokom ovog razgovora, i zašto je inspiraciju za svoje romane tražio u starim bosanskim knjigama, kao što je čuveni "Ljetopis Mula Mustafe Bešeskije" ili pak, u nekim drugim događajima.

Mula Mustafa Bešeskija je u svojoj čuvenoj sarajevskoj hronici iz osamnaestog veka beležio svakodnevne događaje o gradu na Miljacki, koliko životne i obične, toliko bliske našim današnjim shvatanjima, da sam se zaprepastio nad njegovom "savremenošću". Pomislio sam da bi bio vrlo rečit i slikovit lik dobrog čoveka opaljenog prašumom zla i dobra, koji ima razumevanja i za jedno i za drugo. Tako sam i započeo roman, Mula Mustafinim pričanjem, ali onda mi se nametnuo lik Ahmeda Šabe, nesnalažljivog i neaktivnog, dobrog, nezlobnog, običnog čoveka bez ikakvih izrazitih sposobnosti, osuđenog na čuđenje u prilično bezdušnom svetu. Tako je Šabo postao glavni junak a Mustafa sporedni lik. Neke slikovite događaje i ličnosti uzeo sam iz te hronike, mada sam ih stilizovao jer deluju suviše egzotično, a većinu sam izmislio, iako su ostali oni koji deluju najaktuelnije, kao da su aluzija na naše vreme, a zaista nisu, nego se život ponavlja."

U toj, 1975. godini, "povukla" nas je i "znatiželja" da od Selimovića doznamo i to šta on misli o našoj književnosti u poređenju sa svetskom, i zbog čega nemamo dobrih romana sa savremenom tematikom:

"Naša današnja SRPSKA književnost je vrlo razvijena i kvalitetna. Postoji niz izvanrednih pisaca koji ne zaostaju za svetskim. Naročito je veliko zadovoljstvo što možemo utvrditi da ima mnogo talentovanih mladih pisaca koji će našu književnost dići na viši nivo. Što se tiče romana sa savremenom tematikom, verovatno bi trebalo da se misli i o vremenskoj distanci, o složenosti i dinamici našeg razvoja, o osetljivosti naših savremenika, kad god se radi o našem vremenu."

Može li se ostati izvan "buke i taštine sveta"

Sudbina je, bez ikakve sumnje, htela da sukobi određuju potpun lični život i ukupno stvaralaštvo Meše Selimovića. Smrt je po Mešu došla relativno rano, uzela ga je na dan 11. jula 1982, kad je bio tek zakoračio u 73. godinu. U tom trenutku, potpisnik ovog teksta reaguje na vest o Mešinom odlasku, u "Večernjim novostima", dan kasnije, na sledeći način: "Selimović je, na jednom mestu, zapisao: — Smrt je preseljena iz kuće u kuću. To nije nestanak, već drugo rođenje."

Nekoliko dana pošto će Meša zaklopiti oči (16. jul) u listu "Komunist" povodom piščeve smrti, pojaviće se tekst neimenovanog autora sa "simptomatičnom" porukom iz koje će se videti i to da su "Selimovićevi junaci bili u sukobu sa sistemima vrednosti" društva u kome je on stvarao:

"Da Selimovićeva dela ne treba sagledavati samo kao potrebu da se obnovi i prizove svet prošlosti pokazuje i činjenica da je u središtu njegovih romana sudbina pojedinca, tačnije mesto pojedinca u sistemu vrednosti, koji je od epohe do epohe različit. Selimovićevi junaci vrlo zaoštreno osećaju sukobe sa sistemima vrednosti, i to je izvor njihove drame. Čak i onda kada kao Ahmed Nerudin pokušavaju da život provedu izvan "buke i taštine sveta", njihova moralna osetljivost ih uvlači u sukobe i suprotstavlja nasilju i zlu, bilo da ona dolazi od pojedinca, ili od društva. Po tom nastojanju da se sudbina pojedinca, njegovi napori da očuva svoju čistotu, podignu do osnovne preokupacije, Meša Selimović spada u one pisce modernih vremena koji su i izraz duha tih vremena..."

Dok su se oblaci rata na tlu bivše Jugoslavije sve neumitnije nadvijali gotovo od prvih meseci 1991. pod okriljem sarajevske izdavačke kuće "Svjetlost", aprila te iste godine, bila je doneta odluka o pokretanju edicije pod nazivom "Muslimanska književnost 20. vijeka", unutar koje je trebalo da nađe mesto i stvaralaštvo Meše Selimovića.

Sa svoje strane pak, piščeva supruga Darka, upućuje odgovornima u "Svjetlosti" kraće pismo sledeće sadržine:

"Žao mi je što moram da vas obavestim da ne mogu da vam dam saglasnost na objavljivanje romana "Derviš i smrt" u ediciji "Muslimanska književnost". Moj muž, Meša Selimović, ostavio je testament koji se čuva u SANU i kojim on izjavljuje da pripada srpskoj književnosti, i ja moram da poštujem njegovu volju. Zato i nisam mogla da potpišem ugovor".

Tim povodom, u "Književnim novinama" s brojem 819, od prvog maja 1991. godine, pojavljuje se "Napomena Uredništva" u kojoj se, između ostalog, kaže i ovo: "Tokom aprila u štampi, kao "najveći književni izdavački poduhvat", najavljen je projekat "Prve edicije muslimanske književnosti 20. vijeka u 25 knjiga" izdavačke kuće "Svjetlost" iz Sarajeva. Pod brojem 12, nalazi se roman "Derviš i smrt" Meše Selimovića".

U tekstu spomenute "Napomene", dalje, kaže se:

"Već dvadesetak godina, muslimanski narod u Bosni i Hercegovini predstavlja ideološku naviku i gotovu političku činjenicu. O tome, ovde, nije reč. Međutim, sporovi oko pripadnosti pisaca — a posebno kod Meše Selimovića — ostali su u političkoj, a ne u kulturnoj sferi. Tako je i ovog puta, jer u pitanju je državno-nacionalni projekat prema kojem, bar jednim romanom, ovaj pisac treba da bude vraćen u "matičnu" kulturu. Kada je o Selimoviću reč, takvi sporovi uvek su se pokazivali kao nedostojni. Pre svega, sa stanovišta vrednosti njegovog dela, kao i zbog univerzalnosti poruka njegove umetnosti kojima se nadmaša svaki lokalni horizont. Uostalom, i sam pisac razrešio je eventualne nedoumice svojom konačnom, testamentarnom voljom.

Izjavom koju o navodimo pisac se opredelio, ali - što je još važnije - njegovo delo se smestilo i stabilizovalo u srpsku knji-ževnost i kulturnu tradiciju i nasleđe. Tu činjenicu, kako se iz pisma direktora "Svjetlosti" vidi, ne osporavaju ni autori ovog projekta, iako direktor ističe da se njemu, s pravom čini, da roman "Derviš i smrt" autentično pripada muslimanskom kulturnom i civilizacijskom krugu. Ovom direktorskom pretencioznošću, problem se premešta u političku ravan.

Muslimansko prisvajanje Selimovića, a proglašavanje Andrića za neprijatelja

Uočljiva je vremenska podudarnost najavljivanja ovog projekta sa insistiranjem na "suverenosti" Bosne i Hercegovine, sa nastojanjima da se tzv. Deklaracija o suverenosti BiH proglasi jajetom jedne nove države koja će imati i "državnu" kulturu i književnost. Takođe, računa se s postojećom ideološkom nedodirljivošću "muslimanskog pitanja" kako bi se čitav problem pripadnosti stavio u područje izgrađenih jugoslovenskih nacionalno-ideoloških tabua.

Pri tome, administrativni zastupnik jednog književnog projekta, direktor "Svjetlosti", možda i nesvesno, pokreće neka neprijatna pitanja. Iznad ostalih, tu je osnovno pitanje: po kojem kriterijumu se određuje pripadnost muslimanskoj književnosti? Da li je to književnost koju pišu muslimani, ili ona koja piše o muslimanima? U koju se tradiciju smešta ova književnost? Sva ova neprijatna pitanja opravdana su, pre svega, sa stanovišta jezika.

Ipak, ovde nije reč o književno-istorijskim ili književno-teorijskim pitanjima. I tu činjenicu odlično znaju novi bojovnici muslimanske kulture u be-ha štampi (muslimansko-bošnjačke orijentacije) koji su po ideološkim kriterijumima već počeli da proizvode "neprijatelje" (Andrića, pre svih). Reč je o istorijski neutemeljenoj svesti, jer su procesi u formiranju i emancipovanju muslimanske nacije išli obrnutim redom. Prvo je političkom voljom formirana nacija, a sada joj se, naknadnim dekretima, dodeljuje ono što je moralo da bude na početku procesa.

Tako se u ime javnog državno-nacionalnog projekta, na ruševinama jugokomunizma i u tradiciji be-ha ideološke (titoističke) pravovernosti, vrši političko nasilje nad jednim od najvećih pisaca koji treba da pozajmi legitimitet književnosti što se uspostavlja ovih dana. Kidnapovanje Meše Selimovića neće pomoći da se izgradi nešto što se izgraditi ne može. A, ako može, onda može i bez njega. Političke činjenice i književne činjenice ne moraju biti ni u kakvom skladu. Uglavnom je to na štetu političkih činjenica", navedeno je u integralnom tekstu napred spomenute "Napomene Uredništva" lista "Književne novine" s brojem 819, koja je bila primljena kao svojevrsno reagovanje na pokušaj "nacionalnog svrstavanja književnika Meše Selimovića od strane sarajevske kuće "Svjetlost".

Svrha ovih redova dobiće, za verovati je, adekvatniji smisao kad se pripomene kako su, nedavno u Švedskoj i u Norveškoj, u zemljama Nobelove nagrade prevedeni romani Meše Selimovića "Tvrđava" i "Derviš i smrt". Ti novi prevodi bacaju novo svetlo, daju objetkivniju no dosad, sliku o ukupnom stvaralaštvu ovog velikana srpske književnosti.

Posmatrano od 1945. godine do danas, a na to upućuju i više no pouzdani podaci, dela Meše Selimovića našla su se među deset naj-prevođenijih sa srpskog na inos-trane jezike. Primat drži naš nobelovac Ivo Andrić, za kojim su Miodrag Bulatović, Milorad Pavić, Aleksandar Tišma, Desanka Maksimović, Branislav Nušić i Miloš Crnjanski, ali i Dobrica Ćosić... Kad je reč o Selimovićevom stvaralaštvu, to je osamdesetak naslova prevedenih na tridesetak jezika.


"Ja moram da poštujem volju svog supruga," — pisala je gospođa Selimović, pokušavajući da odbrani delo svog pokojnog supruga, od muslimanskih svojatanja

"Pripadam srpskoj literaturi, a književno stvaralaštvo Bosne i Hercegovine smatram samo zavičajnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika." (Meša Selimović, u pismu Sanu, 1972. godine)

Piše: Dušan V. Stanković

SRPSKO NASLEĐE
ISTORIJSKE SVESKE
BROJ 4 • APRIL 1998.


http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/04/article-12.html


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:21:20 pm
*
MEŠA SELIMOVIĆ


DERVIŠ I SMRT1

Roman "Dervis i smrt" je najznacajnije djelo u knjizevnom stvaranju Mese Selimovica, ali i znacajno djelo u nasoj cjelokupnoj knjizevnosti. Djelo je osobeno po stilu, jeziku, filozofiji zivota, psiholoskoj analizi i tehnici oblikovanja. Po tim i mnogim drugim kvalitetima spada u sam vrh nase romaneskne proze. "Dervis i smrt" je roman lika — od pocetka do kraja u sredistu je licnost sejha Ahmeda Nurudina, koji ispisuje svoj zivotopis, a istovjedno sagledavanje zivota dovelo je do poraznog saznanja da je zivot prozao u praznini i neiskoriscenosti, u uzaludnosti i besmislu, bez jasnih tragova. Ovo je i psiholoski roman -oblikovan je kao ispovijest junaka koji, na kraju zivotnog puta, u ocekivanju smrti, svodi svoj zivotni bilans. To je i filozofski roman — u njegovom sredistu je covijek kao moralno bice i smisao njegove (covjekove) egzistencije.

Podsticaj za nastanak romana nalazi se u piscevom zivotu. Poznavanje tih autobiografskih elemenata olaksava razumijevanje romana, licnosti Ahmeda Nurudina, tehnike oblikovanja i stvaralackog postupka. Krajem 1944. godine u Tuzli je streljan Selimovicev najstariji brat Sefkija, partizanski oficir. Sefkijina smrt je snazno pogodila Selimovica: sedmoro ih je bilo u partizanima, a brata su streljali partizani. "Taj moj ubijeni brat je moja najveca tuga", pise Mesa Selimovic.

U romanu su izvrsena visestruka pomjeranja. Zbivanje je iz vremena Narodnooslobodilackog rata pomjereno u tursko vrijeme i time je ostvarena vremenska distanca i smireniji ton pripovijedanja. Dozivljaj je sa licnosti partizana i komuniste pomjeren na licnost dervisa i sejha. Problem je sa politicko-ideoloskog pomjeren na vjersko-ideoloski teren, cime je izbjegnuta politicka aktuelnost i neminovan prodor subjektivnih osjecanja i raspolozenja. Ovim postupkom je pojedinacno i privatno dobilo univerzalno vazenje.


MOJ BOŽE, JA NEMAM NIKOGA OSIM TEBE I BRATA MOJEGA

"Ja sam htio da napisem roman o ljubavi, roman o tragediji covijeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj sluzi postane sustina njegova zivota: promasio je ljubav, promasice i zivot. Njegova tragedija pocinje onog trenutka kad izgubi voljenu zenu, kad se ne bori za nju, kad je olako prepusti drugome iako je ona spremna na bjekstvo s njim. Ostavlja je, povrijedjen ratom, povrijedjen njenom nevoljnom izdajom, zbunjen zivotom suvise grubim za njegovu naivnu i neotpornu mladost. Nurudin cini pogresan izbor i polazi krivim putem, trazeci sigurnost u tvrdom sistemu Dogme, misleci da ce se tako zakloniti od surovih udaraca zivota. Ali udarci zivota nikog ne zaobilaze. njega ce snaci s najneocekivanije strane, gdje je najnezasticeniji i najosjetljiviji, od sistema vlasti kojemu je njegova Dogma nepokolebljivi branilac: u ostar sukob su dosla prihvacena vjerovanja i ljudska osjecanja. Tako se nasao u procjepu izedju Vjere, Vlasti i licnog zivota. Sta ce u toj dilemi prevagnuti, dervis ili brat? Bratsko osjecanje je prirodjeno, i gubitak brata je licna pozlijedjenost. Vjera je Nurudinu pribjeziste od zivota, a htio je da sacuva oboje, i vjeru i licno osjecanje. Ali kako su oni u ostrom sukobu, to mu ne usoijeva. Ostajuci u dogmi, on sve vise gubi ljudskog. I ne okrecuci se protiv vlasti, on trazi pojedinacne krivce."

Meša Selimović

1 http://www.znanje.org


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:21:57 pm
*
MEŠA SELIMOVIĆ


DERVIŠ I SMRT


O ROMANU. — Pisan je u razdoblju od četiri godine (1962—1966) u piščevom poodmaklom dobu. Objavljen je 1966. godine od strane izdavačke kuće Svjetlost iz Sarajeva i doživio je veliki uspeh u okvirima čitalačke javnosti širom tadašnje Jugoslavije. Roman je doživeo brojna reizdanja.

"Derviš i smrt" doneo je Selimoviću mnogobrojne najviše jugoslovenske nagrade (između ostalih, Njegoševu, Goranovu, NIN-ovu).

Žanr romana je psihološka drama sa primesama filozofije uskomešane s lirskim doživljajem okolnosti i unutrašnjih previranja.

Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni, a glavni protagonista romana je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda, koji se susreće sa poteškoćama koje mu nosi hapšenje njegovog brata i sudar sa totalitarnom vlašću 19. veka u Bosni, u okolnostima koje izaziva navedeni događaj.

Prema rezimeu na koricama 2. izdanja BIGZ-a (Beograd, 1986):

"Klasičan sklad Selimovićevog pripovjedanja, prateći u nečemu Andrićev nenadmašni uzor, obogaćen izuzetnim filosofskim i lirskim sjenčenjima, u kojima duhovna drama šejha Nurudina zvuči u složenom akordu: prisutni su i andrićevski motivi bosanske kasabe i njenih šarolikih prizora i surovih naravi, ali i osobita orijentalna poezija i duhovnost. Povrh svega, tragedija Selimovićevog derviša, suočenog sa zamkama postojanja i sa neminovnošću propasti ljudskih vrijednosti, uzdignuta je do univerzalne slike ljudske sudbine u žrvnju nečovječne historije i totalitarne ideologije. Selimović je tako odista dao jednu od najuzbudljivijih knjiga naše epohe, pri tom, knjigu "za sva vremena"."

Docnije je Meša Selimović izdao svojevrsni produžetak ovoga dela u obliku romana Tvrđava (1970).

REAKCIJE. — Roman je kritika odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat je bio na Golom otoku, što je bio dodatni motiv.

To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja.

Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška.
 
Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Meša ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.

EKRANIZACIJA. — "Derviš i smrt" je doživio ekranizaciju 1972. godine (u režiji Save Mrmaka i sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi) u obliku TV serije. 1974 je snimljen i film "Derviš i smrt" u režiji Zdravka Velimirovića, sa Vojom Mirićem u glavnoj, i Velimirom Batom Živojinovićem, Borisom Dvornikom, Pavlom Vujisićem, Abdurahmanom Šaljom, Farukom Begolijem i drugima u ostalim ulogama.

http://sr.wikipedia.org/sr


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:23:03 pm
*
MEŠA SELIMOVIĆ


DERVIŠ I SMRT / odlomci /

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav. Zar smo mi slucajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti?

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je odredjeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplaštiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro. Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve izmedju toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.
 
A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj medji, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tudje ne možemo da primimo, otkinuti a neprihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmedji svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Meša Selimović

*

"Ahmet Nurudin u pocetku prihvata 'tudju' misao, nekriticki i apologetski prima jednu ideologiju, bez trunke sumnje i skepse. ta ideologija mu je, u stvari, postala zaklon od zivota. A kad zivot sam prodre do njega, kad srusi paravan pogleda na svijet, kad ga zapljusne svojim maticom, on od moguceg covjeka postaje stvarni. Tada, tek tada, on pocinje da osjeca mrznju, zavist, zelju za osvetom, cak i potrebu za ljubavlju, ali je ne ostvaruje. Da je ostvario ljubav, da nije posao putem mrznje, njegov ljudski lik bi bio cist i cjelovit; mrznja ga je destruirla."

"'Dervis i smrt' je knjiga o ljubavi i mrznji, dogmi i zivotu, licnom i nelicnom, izdvojenom i opstem."


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:24:13 pm
*
MEŠA SELIMOVIĆ


TVRĐAVA / odlomak /

Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tačna riječ, zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počinje da shvata. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije.

Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačen damar. Uhvaćeni nezaustavnim kolanjem krvotoka. Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas blaženstva bez misli... Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikada više. Nikada: jedina konačnost. Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem.

Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema. I ima sreća. Da li je mogu zadržati?
 
San je ono što se želi a život je buđenje.

Kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročiti red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmo glavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš. Nisam zadovoljan takvim razmišljanjem, ali ne nalazim drugi odgovor. Šta je onda naše u tom gužvanju? Nešto mora biti moje.
 
Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti ti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje.

Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pečinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.
 
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše. Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi. Pozivam za svjedoka mjesec kad najedri i zoru kad zabijeli. Pozivam za svjedoka sudnji dan i dušu što sama sebe kori. Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega DA JE SVAKI ČOVJEK UVIJEK NA GUBITKU!!!


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:24:38 pm
*

PUT DO SEBE

Ne cini li nam se, kada se povucemo u razmisljanja, da sebi postavljamo bezbroj pitanja.
Odgovori koji nam se nude cine nam se sturi, nepotpuni. Vecinom odgovore odbacimo i samo ostane bezbroj pitanja.

Jesu li ta povlacenja u razmisljanja — zaustavljanja i osvrtanja?
Da li je to potreba svih nas da mislimo o svemu sto nas okruzuje i sto je u nama? Misliti jeste potreba svakog covjeka, a koliko smo mi danas u mogucnosti da mislimo?

Nametnuto nam je kako da mislimo, koga da slusamo, sta da jedemo, koga da volimo... Je li to ta sloboda covjeka koju toliko propagiraju? Nismo ni svjesni koliko nasim rasudjivanjem manipulisu (izmedju ostalog) i mediji koji su u rukama bogatih i mocnih. Rijeka sa zapada je donijela otpad na nase obale. Truje nasu tradiciju, obicaje, jezik, kulturu. Ako nam razboli glavna uporista, poput svetosavlja, folklora, cirilice, lako nama moze manipulisati. Mi, mali, treba da budemo pod ekonomskom, politickom, vojnom silom velikih.
Da li je to "novi svjetski poredak"? Toliko "hvaljena" globalizacija?

Brz tempo zivota donio nam je prije svega umor. Poslije napornog dana, mi cemo sjesti pred televizor (svi znamo sadrzaj nasih televizijskih programa).

Gledanje takvih programa je gubljenje vremena. I ne samo to — stetno je za zdrav razum.

Tako savremen covjek ima sve manje vremena za razmisljanje. I kad ima vremena, usmjeri ga u pogresnom smjeru.

Brzina je ljudima oduzela mogucnost da dodju do konacnog cilja — do spoznaje i ostvarivanja sebe.    

Otvara se jos jedan problem ljudi danasnjice — zive, a ne vole.
Ostvaruju se kroz neke druge sfere, ali smisaonu, najznacajniju, zaobilaze i tako dolazi do potpunog otudjivanja.

Otudjeni smo od svoje biti zato sto smo nesigurni, puni straha, i to je glavni uzrok zasto toliko grijesimo. Ne nalazimo dovoljno sadrzaja i vrijednosti sami u sebi, jer ne znamo da volimo, ne znamo sustinu. Bojimo se i zbog toga smo gladni zivota, jer nam promice smisao, nikako da ga uzmemo. Strah je opasan.
Iz njega se radja zlo, opiranje i mrznja. Strasno je to sto je covjecanstvu postalo nuzno da bude zlo.

Mozda je potrebno vratiti se na sam pocetak. Cuti prvobitnu rijec ljubav, doziviti je ponovo, istinski. Shvatiti je kao glavnog pokretaca svijeta.

A pitanje sopstvene spoznaje i ostvarivanja je veoma staro. Otkako je covjek postao razumno bice, traga za odgovorima na ova pitanja. Mislim da nista nije slucajno. Cim se radjamo, zivimo, radimo — imamo smisao. Sta nas pokrece? Priroda, volja, rad, ili, mozda, nesto drugo, nepoznato, sto ne mozemo osjetiti svojim culima? IIi su nasi pokretaci svi oni zajedno?

Mesa kroz ovo djelo porucuje da izaberemo ljubav kao put do ostvarivanja. Ona je uvijek bila bliska uzimanju i davanju, stradanju i prastanju. Ona je jedinstvo. Sve antagonisticke sile zivota povezuje i cini harmonicnim, sve povezuje u cjelinu, krug — vjecnost. Pomocu nje smo djelic bozanskog.

Da nam ljubav bude put i da se vise nikada ne izgubimo!


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:25:01 pm
*
MEŠA SELIMOVIĆ


MISLI...

Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, sa dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako ću moci da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad...

Nezadovoljstvo je kao zvijer: Nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.

Živimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveći. A znam, zaboraviti ne mogu.

Čuvaj se mržnje, da ne pogriješiš prema sebi i prema drugima.

Čovjek dobija kad daje.

Ne mogu da kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem: biću ti prijatelj.

Strah i nemoć rađaju niske nagone.

Nije dobro ono što jeste, već ono što se želi.

Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu, ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav.

Sve je moguće, sve je na domak ruke, samo se čovjek ne smije predati.

Kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun prijetnji.

Nije čovijek ono što misli, već ono što čini.

Do kraja života upoznavaću ljude, a nikad ih upoznati neću, uvijek će me zbunjivati neobjašnjivošću postupka.

Dobri ljudi su sreća na ovome svijetu.

Ne volim nasilje, mislim da je to znak slabosti i nerazumnog rasuđivanja, to je i način da se ljudi otjeraju u zlo.

Grešne misli su kao vjetar, ko će ih zaustaviti? I ne mislim da je to veliko zlo. U čemu je pobožnost, ako nema iskušenja koja se savladavaju?

Nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono što je prošlo... ali zašto se javlja kad mi je najmanje potrebno?

Čovjek najčešće govori radi sebe, ali mora da osjeti odjek svojih riječi.

Nikad ne znamo šta izazivamo u drugom čovjeku riječju koja za nas ima sasvim određeno značenje i zadovoljava samo našu potrebu.

Do kraja života upoznavaću ljude, a nikad ih upoznati neću. Uvijek će me zbunjivati neobjašnjivost postupaka.

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha...

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života. ...

"Primi, Bože, molitvu moje nemoći, oduzmi mi snagu i želju da izađem iz ove tišine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da između njih postoji nešto, bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvečerjima, i sunčev odsjaj na njenim širinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje.

Kasno je, sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja rađa nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje. Živimo na zemlji samo jedan dan ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer ko oprosti on je najveći. A znam zaboraviti ne mogu." [Derviš i smrt]

"Čovjek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao. Ako hoćeš da uvrijediš, to je lako. Treba samo biti bezobziran. Svaka nepravda je jednaka, a čovjeku se čini da je najveća koja je njemu učinjena. A ako mu se čini, onda i jeste tako, jer ne može se misliti tuđom glavom."

"... Starost se boji sebe, mladosti, života, smrti, uspomene joj postaju muka, nekadašnja veličina prigovor savjesti. Starost je žalosna, jer je zavidna, netrpeljiva, zaboravna, nazadna. Divno bi bilo kad bi se čovjek rađao star i sve se više podmlađivao, dok ne bi na kraju života postao nerazuman kao dijete i čist kao zametak. Bar ne bi bio svjedok propadanja nečega što je nekada bio čovjek..."


MEŠA O BOSNI:

"... Možda zbog neravnog hoda kroz istoriju, zbog stalnih nesreća, zbog istorijske kobi. Nikad Bosna nije imala sreću da je moćni susjedi ostave na miru. Od dalekih bogumila, koji prestavljaju pravo, neortodoksno lice Bosne, ove ljude su proklinjali, palili, uništavali pape, carevi, kraljevi, a preživjeli su se uvijek vraćali svome prkosu... Turska okupacija je jednima oduzela vjeru, a svima slobodu. Ali i oni koji su prešli u tuđu vjeru, ostali su samo Bosanci, čudan soj ljudi koji se nije miješao s okupatorom, ali nije više bio što su njegova druga braća, mada su im isti običaji, način života, jezik, ljubav prema zavičaju. Tako ostaju sami. Mislim da nikad nijedna grupa ljudi u istoriji nije ostala usamljenija nego što su bosanski Muslimani. Nije mnogo pomagalo ni to što je Bosna do 18. vijeka bila relativno razvijena, praktično bez nepismenih, sa mnoštvom škola, s uređenim urbanim životom, sa dosta vjerske tolerancije, neprirodnost njihovog položaja bila je očita. Nisu prišli tuđinu, a odvojili su se od svojih. Kuda je mogao da vodi istorijski put? Nikud. To je tragični bezizlaz. U zatvorenim zajednicama koje su se stvarale u Bosni, najzatvorenija je bila muslimanska. Od kuće i porodice stvoren je kult, a sav neistrošeni vitalitet tu se ispoljavao. Išli su s okupatorom, ali su ga mrzili, jer im put nije bio isti. S ostalima nisu mogli, ali su željeli kraj turske carevine i doprinosili njenom rušenju. A kraj turske carevine je i kraj svega što su oni bili. Razum tu nije mogao pronaći rješenje. Ostala je samo pasivnost i predavanje sudbini pri čemu je priklanjanje ili otpor Porti samo nesistematično, afektivno reagovanje. Ako se tome dodaju mržnja, osjećanje nesigurnosti, strah, bijes, ispadi Muslimana kao neimanje pravca i ispadi drugih prema njima zbog mržnje prema Turcima, eto vam, ukratko, skica jednog pandemonijuma koji se zove Bosna i njeni ljudi.""


"Bosna je teška, teretna zemlja i ovdje nije lako živjeti, ako je čovjek samo za santimetar viši od prosjeka. Meni je slučaj dao taj santimetar, i osudio me na ispaštanje."


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:25:21 pm
*

MEŠA SELIMOVIĆ:


PROMAŠENA LJUBAV, PROMAŠEN ŽIVOT


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MeaSelimovi1910-1982Srpskiklasici1a.jpg)


Htio sam da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života, govorio je Meša Selimović.

Šta je smisao čovekove borbe u životu i svetu; sme li čovek da pristaje na sve, samo zato što zna da mu je život neponovljiv i kratak? — suštinsko je pitanje koje je, prema mišljenju Miroslava Egerića, postavio veliki Meša Selimović (1910—1982) u svom najvećem književnom delu "Derviš i smrt".

I u ovim danima, kada je navršeno 26 godina od smrti Meše Selimovića, kao što će to biti i u budućnosti, njegove misli ponavljaju se kao jeka, a pitanja iz njegovih knjiga nalikuju na ona u kojima se od iskoni začinjala filozofija. Do velikih istina koje je izrekao u svom romanu "Derviš i smrt" Meša Selimović došao je preko svog preteškog iskustva, sukoba sa neistomišljenicima, kao i usled saznanja da je trpljenje jedini način opstanka.

"Htio sam da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života: promašio je ljubav, promašiće i život... 'Derviš i smrt' je knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu, ličnom i neličnom, izdvojenom i opštem", rekao je Selimović u jednom razgovoru sa novinarima, prema kojima je bio neobično predusretljiv.

Meša Selimović rođen je u Tuzli, u mahali među rudarima i sitnim zanatlijama. Počeo je da piše u mladosti, ali je prvu knjigu pripovedaka objavio tek u četrdesetoj godini života. Usledio je roman "Tišine", zatim zbirka pripovedaka "Tuđa zemlja" i kratki poetski roman "Magla i mesečina". Ove knjige kritika nije preterano cenila sve dok se nije pojavio roman "Derviš i smrt" 1966. godine. Usledile su nagrade AVNOJ-a, NIN-ova, nagrada "Ivan Goran Kovačić", šestoaprilska... zatim i nove knjige "Eseji i ogledi", "Za i protiv Vuka", "Djevojka crvene kose", "Tvrđava", "Pisci, mišljenja, razgovori", "Tišine", "Ostrvo", "Sabrana dela", "Sjećanja". "Derviš" je doživeo na desetine novih izdanja i prevoda na sve svetske jezike.

— Sve što sam napisao prije "Derviša" jest samo priprema, uvod, i uvertira. Znao sam da će doći, poslije toliko ispisanih stranica, pravi roman. "Derviš i smrt" bio je uslovljen mojim životom. Bio sam nezadovoljan, pretjerano samokritičan prema svemu što sam napisao prije "Derviša". Kritika je takođe pisala negativno... Pisao sam s pola snage, govorio u pola glasa, bojeći se eksplozije svoga temperamenta, za čiji sam intenzitet samo ja znao, dok su kritičari pisali o mojoj racionalnosti, o nedovoljnoj emocionalnosti, o nedostatku temperamenta. Niko nije slutio šta se u meni dešava. "Derviš" je dvadeset godina sazrijevao u meni. Bila je to duga i naporna priprema — govorio je veliki pisac.

Meša Selimović je smatrao da književnost treba da se opire zlu, uprkos tome što se oni koji su na vlasti nikada neće promeniti, ali je verovao da će čovek očuvati svoj moralni integritet i ravnotežu ako se u borbi protiv nasilja ne posluži neljudskim sredstvima.

Događaj koji je čitavog života progonio Mešu Selimovićadogodio se 1944. godine u Tuzli. Tada je partijskom odlukom streljan njegov brat, član poznate partizanske porodice, i Meša je njegovu smrt doživeo kao veliku nepravdu; nije spavao, nije jeo, samo je plakao.

"A sutradan, jedan jedini dan kako sam čuo za bratovljevu pogibiju, trebalo je da održim nekakvo predavanje. Nisam ga otkazao. I eto, baš to pokušavam da zaboravim, da sam htio da govorim, da sam mogao... da se nisam kao čovjek, kao brat, pobunio protiv te nepravde", Mešine su reči.

Zbog braka sa Darkom, kćerkom Živorada Božića, đenerala Vojske Kraljevine Jugoslavije, izbačen je iz partije 1947. godine, iako je do tada bio pomoćnik saveznog ministra za kulturu. Ipak, u svojoj poslednjoj oporuci Meša je napisao: "Čudo se desilo da sam našao najboljeg čovjeka na svijetu, moju ženu Daroslavu, i tako smo se udvoje držali svog praktičnog moralnog kodeksa, koji nas je ispunjavao ogromnim zadovoljstvom."

Iz Beograda Meša prelazi u Sarajevo, ponovo je primljen u partiju, radikao pomoćnik direktora izdavačke kuće "Svjetlost". Međutim, partija mu ne dozvoljava da dobije mesto profesora Filozofskog fakulteta. Još gora šikaniranja počela su kada je izjavio da je Srbin, rođen u muslimanskoj porodici. Govorio je da pripada srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u BiH, kojem takođe pripada, smatra samo zavičajnim književnim centrom. Supruga Darka govorila je da se Bosna odricala od Meše i nije shvatala zbog čega je bio toliko nepodoban.

"Da li zbog toga što je bio svoj, što se nije dao saviti?", pitala se.

U Bosni niko nije hteo da objavi njegovu knjigu "Ostrvo", kao ni "Sjećanja", delo koje se usudila da objavi beogradska mala izdavačka kuća "Sloboda". Prećutkivani su uspesi "Derviša" u svetu, knjige koja se pored "Tvrđave" i danas objavljuje u Francuskoj, Turskoj, Koreji… Knjiga "Sjećanja" je oštra, polemična i napadačka u kojoj jeMeša opisao okolnosti i imenovao aktere svoje nesreće.

Nikola Milošević je uočio da poruke "Derviša" nisu zatvorene "u uske okvire jednog istočnjačkog sveta, već da svojim značenjem zrače dalekoiznad svakog lokalnog vidokruga", noseći nešto opšteljudsko. Zbog toga što je i sam zračio humanošću i snagom, treba da se odužimo Meši Selimoviću sa više obeležja o njegovom životu i radu u Beogradu.

Marina Vulićević,
2008. Politika


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:44:07 pm
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ I


MALIŠA TUZLANSKE MAHALE

Tu će čuti i prve priče o svom poreklu i one će se duboko urezati u njegovo pamćenje. Zmaj pesnik domaće idile, a Jakšić nagonski boem

JUNAK ove priče rodio se jednog tmurnog dana u poslednjoj nedelji aprila 1910. godine. Padala je dosadna proletnja kiša, a potoci sa padina ovog rudarskog naselja nosili su prljavštinu i uginulu živinu.
 
Paši i Aliji Selimović, upravo tada, 26. aprila, rodio se sin Mehmed, potonje Meša, pisac koji će tek u poznim godinama doživeti počasti i slavu. Bio je viši od ostale dece — za glavu.

Odrašće u tuzlanskoj mahali, i tu će čuti i prve priče o svome poreklu i one će se duboko urezati u njegovo pamćenje. Sam će tu svoju muku o poreklu zapisati i javno saopštiti:

"Moji su svi iz Bileće i sada ima tamo Selimovića, u gradu Bileći. Bili su bogataši. Djed mi je bio, i preci uopšte bili su zlatari... Otac je bio posjednik... Živio je lako, lagodno, dosta neodgovorno. On je prototip za Hasana u "Dervišu", to je moj otac... On nije čovjek knjige uopšte. On je čovjek od akcije, dosta avanturista, jedan vedar čovjek, sposoban, ali izdržljiv... Živio je uglavnom od prodavanja imanja... Volio je konje, automobile, volio je žene, volio lov, piće, društvo. Veliki veseljak... On je bio apsolutni gospodar. Mi smo smjeli ući u sobu njegovu samo dvaput godišnje, na dva praznika. I to se uđe, pokloni se..."
 
ALIJA — GLIGOR
 
I dok je oca obožavao (sam je na njega i fizički i psihički ličio), Meša je sa puno nostalgije govorio o majci, koja je imala vidnog uticaja na njegovo duhovno formiranje, pre svega u tradiciji dobre muslimanske kuće.

"Majka je živjela za oca... ona je obožavala tog čovjeka... Bila je jedno petnaestak-dvadeset godina mlađa od njega, ali ona je znala za život samo preko njega... A kad je otac umro, ona je jednostavno prestala da živi... Ona je bila dosta tiha, povučena. Ona je vjerovala, klanjala je stalno..."

Gligor, kako su Aliju sugrađani zvali, bio je izuzetno snažna ličnost — ulivao je strahopoštovanje bilo gde da se pojavio. Osnovao je prvu špediciju u Tuzli — imao je štajerske konje i bavio se prevozom majevičkog uglja.
 
Njihove kćeri Mulija (1908), Safija (1916) i Fadila (1922) među prvima su se u Tuzli evropski oblačile.
 
Aliju su Tuzlaci smatrali odvajkada dođošem. Zvali su ga — seljakom. On za to nije mario.

Deca su rasla okružena ljubavlju majke Paše. Bila su vezana za majku, a i međusobno su se pazila. Meša se ponosio sestrama, njihovom lepotom i razboritošću, pa je voleo da i svoje prijatelje dovede u kuću. Njegovi drugovi iz mladih dana bili su, pre svih, Dejan Vujasinović (kasnije sveštenik) i Rade Popović... Bila je to, uglavnom tuzlanska sirotinja.

Mešini savremenici se sećaju: čitao je mnogo, oduvek. Naravno, najpre Andersenove bajke, potom Zmaj-Jovine pesme, romane Karla Maja, Dikensa, a onda Dostojevskog, koji ga je opčinio i kojem će se vraćati i u poznim godinama.

Piše prvu pripovetku poput "Prvi put s ocem na jutrenje" Laze Lazarevića. Sestra Safija mu je rekla da je "to slučaj s ocem" njihovim, koji je na menicu izgubio ceo imetak i propao. Mati je založila svoje dukate, ali sve to nije pomoglo, pa ni sedamdeset duluma zemlje sa voćem u Tušnju, kod đumrukane.

U četvrtom razredu tuzlanske Gimnazije izdavao je školski list "Prvijenče" i u njemu je objavio svoju prvu priču. Svirao je na gitari, igrao fudbal, plivao. U školi je osvajao većinu nagrada za pismene sastave. Družio se, takoreći, isključivo sa Srbima. Jednostavno, progonila ga je priča koju je u kući svojih roditelja čuo: da su njegovi prapreci prešli u islam da bi sačuvali imetak... Smatrao je da će se na taj način vratiti svojim etničkim korenima.

Veliku maturu položio je školske 1928/29. Bila je to poslednja generacija tuzlanske Gimnazije koja je na kraju školovanja dobila štitove, kao znak zrelosti. Bilo ih je svega četrnaest na maturi: srpsko-hrvatski ispitivao je Muharem Zubčević, istoriju i geografiju Radovan Jovanović, a matematiku Jovan Bijelić.

Između studija u Zagrebu i Beogradu, opredelio se, bez dvoumljenja, za Beograd.

U jesen 1929. godine upisao se na Pravni fakultet. Te školske godine položio je crkveno pravo (6), diplomatsku i političku istoriju Srba, Hrvata i Slovenaca (kod Grgura Jakšića — 5), istoriju slovenskih prava (6), rimsko privatno pravo (6), teorijsku i narodnu ekonomiju (6), enciklopediju prava (4), rimsko obligaciono pravo (3) i Istoriju prava Južnih Slovena (4).

Prava ga, očito, nisu oduševljavala. Početkom naredne školske godine, 21. novembra 1930, piše molbu rektoru Beogradskog univerziteta da mu dozvoli prelaz sa Pravnog na Filozofski fakultet i to iz ovih razloga:

"Mesto da se, prema sposobnostima i želji, upišem na Filozofski fakultet, upisao sam se na Pravni još prošle godine, samo zato što nisam mogao da se izdržavam stalno u Beogradu, i što prema tome nisam mogao redovno da posećujem predavanja na Filozofskom fakultetu.

Sad sam dobio mesto u Domu Beogr. Gajreta i imam mogućnost da se posvetim disciplini za koju osećam volju i ljubav, pa molim Gospodina Rektora da mi dozvoli prelaz..."

Rektor Vladimir Ćorović odobrio je prelaz već 25. novembra. Dekanat Filozofskog fakulteta priznao mu je deo položenih ispita — dva semestra, mada je molilac tražio "makar jedan". U proleće 1931. godine polaže tri predmeta: latinski, istoriju i češki jezik. Ispitivali su ga Radovan Košutić, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović.
 
Naredne školske godine (1931/32) Mehmed Selimović polagaće trinaest ispita: kod Pavla Popovića istoriju jugoslovenske književnosti, srednji vek (3), istoriju jugoslovenske književnosti kod Pavla Stevanovića (2), istoriju slovenačke književnosti kod Uroša Džonića (1), istoriju srpsko-hrvatskog jezika i staroštokavski dijalekat kod Aleksandra Belića (2), morfologiju slovenskih jezika kod Stjepana Kuljbakina (2), uvod u nauku o jeziku kod Branka Miletića (2), eksperimentalnu psihologiju i pedagošku psihologiju kod Borivoja Stevanovića (1).
 
Otac Alija već je bio osiromašio i jedva je izdržavao sina na studijama — godišnje je plaćao 216 dinara poreza.
 
DOBAR FUDBALER
 
Na studijama su Mehmeda Sokolovića prijatelji iz Hercegovine prozvali Meša i to ime zadržaće sve do smrti. U fudbalskom klubu BUSK (Beogradski univerzitetski sportski klub) bio je jedan od viđenijih fudbalera — stasit momak, prefinjen tehničar, bio je omiljen među studentimaa. U Dalmatinskoj 37, gde se nalazio Dom beogradskog Gajreta "Osman Đikić", Meša će položiti i preostale ispite, među kojima i istoriju novije filozofije kod Dragiše Đurića.

Prvi deo diplomskog ispita iz jugoslovenske književnsti polagao je 16. juna 1933. godine pred komisijom: Pavle Popović, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović. Tema pismenog zadatka bila je "Jovan Jovanović Zmaj i Đura Jakšić kao liričari". Dobio je osmicu. Pavle Stevanović je na kraju zadatka zabeležio:

"Vrlo dobro napisano i vrlo dobro vođena paralela. Ima preteranosti u zaključcima, ali kandidat sam uviđa i konstatuje te preteranosti." Pavle Popović je bio oštriji u zapažanju: "Preteruje u 'pravljenju stila', fraza..."
 
Meša u zaključnom delu svoga rada kaže:

"I kad bi hteli da rezimiramo sve što smo naveli, i da povučemo glavnu razliku između njih, mogli bi reći da je Zmaj pesnik domaće idile, jak u svojoj pripadnosti i neposrednosti izražaja, dok je Jakšić, nagonski boem, pesnik nemira i nezadovoljstva sa životom. A kad bi trebalo odlučiti se za jednog ili drugog, čovek bi se našao pred dilemom: da li da odabere prirodnost i čist osećaj, ili uznemirenu strofu jedne složene duše. I zaista, teško je reći koji je bolji: i jedan i drugi su jaki na svoj način."

Drugi deo diplomskog ispita — iz srpskohrvatskog jezika sa staroslovenskim — polagao je 12. marta 1934. godine, od 8.30 do 12.30 kod Aleksandra Belića, Branka Miletića i Stjepana Kuljbakina. Na pismenom ispitu ("Rečenica i kongregacija u njoj") dobio je šesticu. Belić je bio kratak u svome sudu: "Uglavnom, odgovorio je na pitanje — šest."
 
Mehmed Sokolović diplomirao je u martovskom roku 1934. godine srpskohrvatski jezik, jugoslovensku književnost, češki jezik, narodnu istoriju i ruski jezik.

Vraća se u Tuzlu, varoš koju je veoma voleo i u kojoj je sa radošću provodio ferije — družeći se sa prijateljima koji su studirali u Beogradu i Zagrebu, igrajući fudbal, organizujući priredbe, a posebno je aktivan u Radničkom sportskom društvu "Sloboda", kao fudbaler.

Odlukom ministra prosvete Kraljevine Jugoslavije postavljen je 9. aprila 1935. godine za nastavnika Građanske škole trgovačkog smera u Tuzli. Predaje račun, higijenu, krasnopis i crtanje, a potom srpskohrvatski jezik.
 
Zbog narušenog zdravlja oslobođen je služenja vojske.
 
Mešino prisustvo u Tuzli je "osjetno snažno, naročito s obzirom na njegov uticaj na intelektualnu omladinu grada", zapisao je jedan njegov savremenik.
 
OSLOBOĐEN VOJSKE
 
U jesen 1936. godine premešten je na rad u tuzlansku Gimnaziju, gde predaje srpskohrvatski jezik i higijenu u trećem, petom i šestom razredu.

Te, 1936. godine umire Alija Selimović, "u punoj snazi od apopleksije", u 54. godini.

I prvi incident mladog suplenta Selimovića u Državnoj realnoj gimnaziji. Evo kako ga je sam Meša opisao u predstavci direktoru:

"23. oktobra ove godine vodio sam Vb razred na ekskurziju u Doboj. Uspehom ekskurzije i vladanjem učenika zadovoljan sam, ali sam ogorčen neučtivim postupkom učenika Marković Nikole, postupkom koji ukazuje svu nevaspitanost tog dečaka i apsolutno nepoštovanje nastavnika.

Stvar je u ovome: na molbu većine đaka dopustio sam da igraju fudbal, jer sam smatrao da je to najnedužnije od zala koje bi eventualno mogli da učine. Pošto sam ručao u restoranu, otišao sam da vidim šta rade. Kad sam ušao na igralište, čuo sam da Marković Nikola psuje nešto nekim svojim drugovima. Jedan od njih (mislim Imamović Šefik) opomenuo ga je da ne psuje, jer je, Selimović na igralištu. Marković je odmahnuo rukom i bezobrazno rekao: 'Jebi ga!' Kad sam ga zovnuo sebi, on mi je mirno rekao da mu ponovim šta je to rekao, jer se on ne seća.

Ne znam izbliže ovoga učenika, ali mi se ovim postupkom vrlo žalosno pretpostavio.

Molim Vas, gospodine direktore, da se ova stvar ispita, i da se Marković Nikola što strože kazni."

Posle ospežne istrage, izjava učenika i saslušanja na kome se pokazalo da je učenik popio neku više — Nastavničko veće kaznilo je Markovića ukorom, većinom glasova.
 

DELO ZA SVA VREMENA

KADA su pre 21 godinu "Večernje novosti" i tadašnje Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije pokretali nagradu za knjigu godine, kakva do tada nije postojala, sa najvećim i najautoritativnijim žirijem, dileme oko naziva ovog priznanja nije bilo. Ponelo je ime Meše Selimovića, autora blistavog romana "Derviš i smrt", koji je na prečac osvojio ne samo naše, nego i čitaoce širom sveta, kao i drugih značajnih dela. Zahvaljujući i tom imenu nagrada je vrlo brzo stekla izuzetan ugled i uvrstila se među naša najznačajnija književna priznanja.
 
Deceniju kasnije "Večernje novosti" su punih godinu dana vodile akciju "Knjiga veka" u kojoj su najbolje knjige (i pisce) srpskog jezika 20. veka birali najveći književni znalci, njih više od 80. Rezultat te najveće akcije ikad organizovane u nas, bio je da je najveći broj glasova od proznih knjiga dobio Selimovićev roman "Derviš i smrt". Pre i posle toga, dela ovenčana nagradom "Meša Selimović" ne samo što su dobijala i ostala priznanja, već su imala i imaju veliki tiražni uspeh, a neka i veliki broj prevoda u svetu. Modernim jezikom rečeno, "Meša" je književni brend i to — za sva vremena.

Radovan Popović | 10. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:44:16 pm
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ II


U LANCIMA 42 DANA

Krajem avgusta 1942. ustaše u porodičnoj kući uhapsile Mešu i njegovog mlađeg brata i sestru. Sledeće godine Meša odlazi u partizane

U Gimnaziji Meša sreće Desanku Đorđić, "zvaničnog dnevničara sreskog načelstva", koja je honorarno predavala gimnastiku. Vrsna gimnastičarka, prednjak u Sokolcu, Desa je poticala iz ugledne srpske tuzlanske porodice. Brat Pero je bio prvi Tuzlak koji je studirao teologiju, u Kijevu čak. I Meša će biti jedan od viđenijih članova Sokola. Kao član uprave Sokolske župe u Tuzli, u prvom broju "Vesnika sokolske župe", objaviće članak "Moralna obnova naroda": "... Tako je Sokolstvo proželo čitav život, postajući vođa, savetnik i oslonac u životnoj borbi..."

Uprava Behrambegove medrese u Tuzli dozvoljava mu da, pored svoje redovne dužnosti u Gimnaziji, drži honorarne časove u medresi.
 
Drži časove, igra fudbal, vežba u Sokolcu, piše priče. Brat Teufik (koga su posle Drugog svetskog rata zvali Buđoni) — piše mesme.

U januaru 1939. godine direktor je, uoči polaganja profesorskog ispita, Meši Selimoviću izdao uverenje u kome kaže "da je za sve vreme službovanja predavao svoje predmete i izvodio đake u ekskurzije; da ima moralnih i fizičkih osobina koje su za nastavnički poziv neophodne i da ispunjava sve uslove koji se traže za državnog činovnika".
 
Profesorski ispit položio je 14. maja 1939. godine.

Hteo je da ozvaniči svoju vezu sa Desom Đurđić. Porodica se, međutim, protivila. Ali ne zato što je Srpkinja, već zato što je gimnastičarka.

U tuzlanskoj Gimnaziji Meša će provesti petnaest godina — osam kao đak, sedam kao profesor.

Njegovo prisustvo u Tuzli se "osetilo snažno", naročito s obzirom na njegov uticaj na intelektualnu omladinu grada. Drugi svetski rat je, kako je sam zapisao, dočekao "izgubljen, deprimiran stvorenim stanjem u Jugoslaviji i svijetu". U Sreskom načelstvu u Tuzli bio je upisan kao pristalica komunista, sa kojima se intenzivno družio, iako nije javno učestvovao u manifestacijama rudara i gradske sirotinje.

SLEDE HAPŠENJA
 
Evo Mešinog iskaza datog u jesen 1949. godine, a koji se odnosi na vreme uoči samog početka rata: "... Ali stvarni preokret izvršio je u meni napad Njemačke na našu zemlju, kada sam osjetio da je odvratno biti antifašista samo teoretski. Stavio sam se Partiji na raspoloženje i od avgusta 1941. godine preko partijske veze (Ljudmile Pandžo) koju je odredio MK u MK Tuzli, ja radim po direktivi Partije. Zadatke sam dobijao od drugarice Lj. Pandžo, a kada je ona uhapšena, mislim krajem 1941, od člana MK Tuzla, Mustafe Vilovića (sada konzula FNRJ u Carigradu)..."
 
Brat Teufik već je otišao u partizane.
 
A onda je usledilo hapšenje Mešino. Meša je to hapšenje u izjavi partijskoj komisiji pedesetih godina ovako objasnio: "Krajem avgusta 1942. godine došla je u okolinu Tuzle jedna desetina IV istočnobosanske brigade sa zadatkom da mobiliše radnike za odlazak u partizane. Partizan-vodnik te desetine, Andrija Kruškovski, pobjegao je od drugova i, predavši se ustašama, ispričao je sve što je znao. Domobrani su opkolili desetinu, ali je većina drugova uspjela da pobjegne, a uhvaćena su dvojica. Prema nevezanom i nepreciznom pričanju Kruškovskoga — o vezama desetine sa Tuzlom (Kruškovski je bio kontuzovan u glavu i imao je slabo pamćenje), počelo je hapšenje u Husinu, Kreki i Tuzli. Tim povodom izvršen je pretres i u mojoj kući, u kojoj je do te noći stanovao ilegalac Muhamed Sadiković Škrab, sekretar MK Tuzla. Prilikom pretresa ustaše su našle nekoliko letaka upućenih rudarima Kreke, zapravo — našao ih je jedan žandarm vrativši se sam u sobu, u kojoj je pretres već bio izvršen. Mi smo iskoristili tu činjenicu i rekli smo (insistirajući na tome cijelo vrijeme) da je letke žandarm podmetnuo. Tada smo uhapšeni ja, moj srednji brat i najmlađa sestra. Sve troje smo vezani u lance (bili smo vezani 42 dana) i stavljeni u samice policijskog zatvora. Poslije 42 dana prebačeni smo sa cijelom pohapšenom grupom (oko 40 drugova) u sudski zatvor, u kome smo ostali 80 dana."
 
HRABRO DRŽANJE
 
U zatvoru nismo bijeni, samo su nas u prvo vrijeme mučili glađu i žeđu. Na ispitivanjima smo sve odricali. Na našem oslobođenju mnogo se angažovala tuzlanska partijska organizacija, koja je organizovala nekoliko deputacija građana koje su tražile da se pustimo na slobodu. Kad smo stavljeni pod prijeki sud Partija je uspjela da izdejstvuje kod tadašnjeg državnog tužioca Rate Deletiša (sada sekretara Ministarstva rada NR BiH) da pošalje u Zagreb mišljenje da se pustimo ispod suđenja iz nedostatka dokaza.

"Poslije 120 dana zatvora uglavnom cijela je grupa puštena. Pred ustaškim isljednim vlastima i pred istražnim sudijom držao sam se dobro, ništa nisam priznavao, nisam pomenuo ničije ime, nisam se ničim ponizio, ni prljao. Napominjem da mi to nije bilo ni teško, jer prema nama nisu primjenjivane nikakve represalije, vjerovatno zbog zauzimanja uglednih građana (kao što je npr. muftija Kurt i dr.)

Omer Gluhić, uoči rata učitelj u Rastošnici, selu na padini Majevice, kod koga je Meša često dolazio o vikendu, i sa kojim je često vreme provodio na Spreči, učestvovao je kao komunista u spasavanju pohapšenih pristalica Narodnooslobodilačkog pokreta i partizana. Gluhić je Mešu po izlasku iz zatvora poslao u Kladanj, a kada je formirana zloglasna Handžar divizija, dogovoreno je da sa još nekoliko Muslimana i Mehmed Selimović ide u šumu, u Majevicu, u partizansku brigadu.
 
Primljen je i u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1943. godine otišao je na oslobođenu teritoriju. Postavljen je za člana Agitpropa Oblasnog komiteta KPJ za istočnu Bosnu. U partizanima se oženio Desom Đorđić.

Postavljen je, u decembru 1943. godine, za političkog komesara Tuzlanskog odreda. Bila je to dobro organizovana jedinica, sa preko pet stotina boraca, koja se u dolini Spreče često borila sa muslimanskim i četničkim formacijama.

Jedan je od viđenijih saradnika tek pokrenutog lista "Oslobođenje", organa Narodnooslobodilačkog fronta za Bosnu i Hercegovinu, a kada je ovo glasilo preseljeno u Krajinu, Meša je saradnik lista "Front slobode".
 

KOMESAR ODREDA

"U početku VI neprijateljske ofanzive postavljen sam za političkog komesara Tuzlanskog NOP odreda, koji je imao preko 700 boraca. Sa odredom sam prošao VI ofanzivu, koja je za nas bila naročito teška, jer smo mi tada bili jedina partizanska jedinica oko Spreče i još opterećeni civilima koji su izišli iz gradova na oslobođenu teritoriju, nesposobni za borbu. Na toj dužnosti bio sam do aprila 1944, kada sam opet vraćen u Agitprop Oblasnog komiteta...", piše Meša.

Radovan Popović | 11. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:44:27 pm
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ III


BRAT PLATIO GLAVOM

Šefkija Selimović je streljan zato što je uzeo krevet, ormar i stolicu iz zaplenjene neprijateljske imovine. Napuštena žena svog muža Mešu optužuje

U LETO 1944. godine, u ustaničkom Birču, popaljenom i opustošenom, formiran je Prosvetni odsek Inicijativnog narodnooslobodilačkog odbora za istočnu Bosnu od tri člana: Meša Selimović, Veso Jovanović i Milka Čaldarević, a zajedno sa Ismetom Mujezinovićem, Vojom Dimitrijevićem, Nenadom Petrovićem, Dušanom Blagojevićem, Vesom Jovanovićem i Mladenom Čaldarevićem, član je redakcije "Front slobode".

Dolazi decembar 1944. i oslobođenje Tuzle. Mešin pet godina stariji brat Šefkija, do rata ekonom u tuzlanskoj bolnici, pošten i čestit čovek, postavljen je za rukovodioca Odseka za raspolaganje zaplenjenom neprijateljskom imovinom. Među zaplenjenim stvarima nalazio se i jedan "solidan kućni nameštaj". Kako je Šefkija očekivao dolazak svoje žene, Dese, rođene Krasojević, medicinske sestre, a kuća im je bila potpuno opljačkana, smatrao je da ima pravo da je namesti. Uzeo je najpotrebnije komade nameštaja i za to je saznao štab Trećeg korpusa.

Komandant Vlado Popović zatražio je da se "zbog pljačke narodne imovine, Šefkija Selimović uhapsi". Naređenje je izvršeno, ali — šta dalje preduzeti? Posle konsultacije sa Cvijetinom Mijatovićem, sekretarom Oblasnog komiteta KPJ, odlučeno je da se uzme u obzir da potiče iz ugledne partizanske porodice i da bi najveća kazna bila raščinjavanje i slanje u jedinicu, kao običnog vojnika. Šefkija je prošao glavnom ulicom u Tuzli, neki borci su ga videli na slobodi i odmah su protestovali u štabu Korpusa. Nastale su ponovo konsultacije i odlučeno je da se Šefkija Selimović preda vojnom sudu.
 
Osuđen je na smrt zato što je uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice.
 
Bratu Meši iz zatvora je poručio, pred streljanje, da je nevin.
 
Nikad se nije saznalo gde je i kada streljan i sahranjen.
 
Treći brat Teufik, koji je bio u najužem rukovodstvu, znao je za bratovljevu dramu, ali nije mogao da utiče na njen tok. Bio je, istina, kažu savremenici, sasvim drugačiji od ostale braće: silnik, bahat, na oca.

Meša je došao kod Omera Gluhića, komandanta Tuzle, prijatelja iz predratnih dana, i zaplakao: "Streljan je Šefkija..." Bila je to užasna noć. Vremenom će ova trauma — streljanje brata — postati ono duhovno i moralno jezgro od koga je satkan jedan od najvećih naših posleratnih romana — knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu — "Derviš i smrt".
 
Streljanje Šefkije Selimovića pogodilo je i mnoge Tuzlake. Jer, streljan je u isto vreme kada su likvidirane bande ustaša i četnika. A Tuzlaci su ga smatrali za čestitog čoveka i odanog borca. Njegova smrt opteretiće celu porodicu Selimović. Mnogi Tuzlaci smatrali su da su Teufik i Mehmed mogli da ga spasu...
 
Šefkijina žena Desa, kada je došla u Tuzlu i saznala za njegovu smrt, napustila je grad zauvek i nastanila se u Sarajevu.
 
Meša je ubrzo premešten u Beograd za načelnika Odeljenja za publikacije Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Zabeležio je: "Ja sam prešao Drinu u dobru dok su meci zviždali..." Rodila mu se ćerka Slobodanka, 22. juna 1945. godine.
 
DRAMA PORODICE
 
Majka Paša se, posle Šekijine smrti, sasvim povukla u kuću i avliju. Satima je sedela i pušila, gledajući negde u daljinu i ne zboreći. Na Teufika se ljudi žale da se u službi bezbednosti ponaša obesno — "kao drumski razbojnik".
 
Početkom leta 1945. godine Meša u Beogradu, igrom slučaja, upoznaje Daroslavu Darku Božić, 23-godišnju kćerku Živorada Božića, divizijskog đenerala bivše jugoslovenske vojske, uoči Drugog svetskog rata komandanta Bosanske divizije oblasti u Sarajevu.

— Zaljubio sam se — govorio je prijateljima.

Sve češće napušta ženu i ćerku. Darkin muž, mladi oficir, za koga se uoči rata udala, negde je u zarobljeništvu i od njega nije bilo ni glasa. Meša, pak, kako je govorio, nije mogao život dalje zamislit bez Darke.
 
Brat Teufik drži u Tuzli vatrene govore o novoj vlasti, na skupovima i konferencijama i o Meši se govori sa uvažavanjem i poštovanjem. Izabrali su ga u Odbor za "temeljitiji pristup planskom razvitku fiskulture".
 
Kada je rekao ženi da je napušta, "osećao se kriv, ali nepokolebljiv". Bilo je kasno veče kada je izašao sa svojim stvarima i krenuo niz ulicu, a supruga ga je pratila "u kućnoj haljini i papučama, iako je padala kiša", molila da se vrati... Iz Francuske ulice odselio se na Karaburmu, kod Darke.
 
KRIO OD PARTIJE
 
Napuštena žena ga prijavljuje pretpostavljenima: otišao je od kuće i živi nevenčano sa "bivšom buržujkom". Nastaju brojne nevolje — istrage i saslušanja povodom "povrede komunističkog morala".

U leto 1947. boravi u Sovjetskom Savezu (Kijev, Moskva, Lenjingrad) kao član delegacije jugoslovenskih umetnika na otvaranju izložbe jugoslovenskog slikarstva i vajarstva.

Ispovedajući se pred partijskom komisijom u jesen 1949. godine, Meša je rekao: "Šesnaestog avgusta 1947. kažnjen sam isključenjem iz Partije, radi toga što sam, iako oženjen, održavao vezu sa svojom sadašnjom drugaricom, a krio sam to od Partije. Sa svojom prvom ženom nisam živio dobro, nismo se uopšte slagali, a svoju sadašnju drugaricu sam zavolio tako da je bilo potpuno normalno da priznam tu vezu i da tražim razvod. Ali plašeći se naglosti i neumjerenosti svoje prve žene, plašeći se scena (kakve sam i doživio), puštao sam da se stvar razvija, nadajući se da će se nekako naći rješenje. Time sam, naravno, sve komplikovao, a prema Partiji sam se ponio nepošteno, nanoseći joj štetu tim nedostojnim držanjem. Partijska jedinica Komiteta za kulturu, nakon ispitivanja cijelog slučaja, predložila je da budem kažnjen strogim ukorom. Međutim, Komitet saveznih ministarstava kaznio me isključenjem — "zbog neiskrenosti prema Partiji i zbog povrede proleterskog morala", kako mi je saopštio sekretar moje jedinice Boro Perković. Ta pravedna, ali teška kazna mnogo me je pogodila, ali mi je i pomogla da se riješim mnogih nedostataka koje sam imao..."

Sa novom ženom prelazi na rad u Sarajevo. Stanuje kod prijatelja Ismeta Mujezinovića.


"PJESMA OLUJE"

Prijatelj Ismet Mujezinović, prilikom jednog dolaska u Tuzlu, portretiše Mešu. Prešao je da radi u Komisiju za kulturu vlade FNRJ. Postaje načelnik Odeljenja za kulturne veze sa inostranstvom.

Piše prozu. U novopokrenutom beogradskom časopisu "Naša književnost", u kojem sarađuju najviđeniji pisci nove Juoslavije, Meša Selimović je objavio svoju prvu pripovetku "Pjesma o oluji", čija je tema iz narodnooslobodilačkog rata. Bila je to 1946. godina.

Radovan Popović | 12. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:44:36 pm
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ IV


PISAC SA PEČATOM

Primljen je u Savez književnika Jugoslavije 1949. jer "iako nije napisao mnogo, dela odaju dobrog pripovedača". U bogatom jeziku izbegavao je turcizme

U septembru 1947. godine Meša je postavljen za profesora Više pedagoške akademije. Rešenje o postavljenju potpisao je njegov zemljak, uoči rata pesnik, sada ministar u vladi Bosne i Hercegovine — Cvijetin Mijatović.

Sarajevska izdavačka kuća "Svjetlost" objavljuje prvu knjigu Mehmeda Selimovića "Uvrijeđeni čovjek".
 
Aktivno učestvuje u književnom životu Sarajeva.
 
Kada je početkom 1948. godine izašao prvi broj časopisa za književnost i umetnost "Brazda", Meša je postao njegov stalni saradnik. U ovom glasilu objaviće niz tekstova o Maruliću, Ćipiku, Nazoru, Branku Ćopiću, Branku V. Radičeviću i drugima.

Krajem marta venčao se sa Darkom — kumovi su bili Marija Mujezinović (supruga slikara Ismeta Mujezinovića) i Radmila Begović.

U julu su dobili kćerku Mašu. Stanuju u Ulici Vase Miskina broj 1, na prvom spratu u dvosobnom stanu.
 
Te godine dobiće nagradu vlade Bosne i Hercegovine za rad na književnosti (10.000 dinara), a već je ranije dobio više ordena: bratstva i jedinstva II reda, orden zasluga za narod III reda, orden Polonija V reda...
 
ZLOBA ČARŠIJE
 
Kritičari ističu lirizam njegovih pripovedaka i iskrenost u kazivanju. Najčešće se druži sa uglednim sarajevskim piscima starije generacije: Isakom Samokovlijom, Markom Markovićem, Borivojem Jevtićem. Uživa u pozorišnim predstavama, interesuje ga film, slikarstvo.

Drži javna predavanja, na primer, o sovjetskom filmu "Mlada garda", kao član Umetničkog saveta pri Komisiji za kinematografiju, u sali bioskopa "Tesla" u Sarajevu.

Pripremio je za štampu i knjigu pripovedaka "U oluji" i predao je "Narodnoj prosvjeti", sarajevskoj izdavačkoj kući. Nakon odugovlačenja, saopštili su mu da je rukopis izgubljen. Taj javašluk Meša Selimović je shvatio kao još jednu zlobu čaršije.

Krajem aprila 1949. godine napisao je molbu Udruženju književnika Bosne i Hercegovine, smatrajući da je ispunio uslove za prijem u članstvo. Uprava je razmotrila ovu molbu, zajedno sa molbama Ilije Kecmanovića i Salka Nazečića, i svu trojicu primila za članove Udruženja. U preporuci Savezu književnika Jugoslavije Udruženja pisaca BiH, između ostalog, stoji:

"Selimović Meša nije napisao mnogo, ali njegove pripovetke odaju dobrog pripovedača koji zna interesantno da obradi temu i da joj umjetnički da izraz i oblik. Ove odlike naročito dolaze do izražaja u njegovim pripovjetkama 'Jedna će četa ostati', 'Veliko srce' i 'Uvrijeđeni čovjek'. Njegovi književni prikazi iako još ne pokazuju staloženije sagledavanje djela koje prikazuju ipak su pisani sa poznavanjem stvari i analitičkim prilaženjem... Sva trojica su profesori i struka im je književnost. Oni će sigurno ubuduće dati vrijedne književne kritike i književne studije..."

Uprava Saveza književnika Jugoslavije potvrdila je u julu ovaj prijem.
 
U septembru 1949. godine rodila mu se treća kćerka Jesenka.
 
Primljen je ponovo u Komunističku partiju. U svojeručno pisanoj izjavi naveo je: "... Smatram da sam za nepune dvije godine koliko je prošlo od mog isključenja do ponovnog primanja u Partiju imao stav i držanje komuniste, iako mi je ponekad bilo vrlo teško, jer mi se činilo da sam zaboravljen i odbačen. Ponovo sam primljen u partiju 16. juna 1949. godine u osnovnoj partijskoj jedinici Državnog izdavačkog preduzeća 'Svjetlost' u Sarajevu.
 
DOBRO PO DUŠI
 
Sa svojom drugaricom (sa kojom imam dvoje djece) živim vrlo dobro, slažemo se i volimo. Ona je vrlo dobra po duši i djetinjski naivna. Kći je generala bivše jugoslovenske vojske: on ju je, dok je bila sasvim mlada, udao za bivšeg jugoslovenskog kapetana, koji je kao ratni zarobljenik ostao u Njemačkoj, ali od tog buržujskog porijekla i života danas u njoj nema mnogo tragova. Član je N. F. Od moje porodice članovi Partije su braća Muhamed, šef željezničke stanice u Tuzli, i Teufik, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova u Sarajevu, te sestra Safija Ramadanović, službenik u Tuzli..."

Zagrebačko Izdavačko preduzeće "Zora" objavilo je Selimovićevu knjigu pripovedaka "Prva četa" (belešku o piscu napisao je Novak Simić, a u njoj su pripovetke "Prva četa", "Uvrijeđeni čovjek" i "Veliko srce"). Simić i ističe neke vrednosti Selimovićeve proze: "U svojim pripovetkama Meša Selimović opisuje istočnu Bosnu i heroizam njenih ljudi za vrijeme oslobodilačkog rata. Neposrednost kazivanja, plastičnost u crtanju događaja, svježina izraza, bogat i lijep jezik, u kojem izbjegava turcizme (inače tako drage bosanskim piscima), osobine su Selimovićeve proze, koje ga stavljaju u prve redove naših mlađih pisaca iz Bosne".

Imenovan je za člana redakcije "Književnih novina", glasila Saveza književnika Jugoslavije (U redakciji su: Fran Albreht, Jovan Boškovski, Joža Horvat, Dušan Kostić, Tanasije Mladenović, Jovan Popović, Petar Šegedin i Risto Tošović).
 
Boravke u Beogradu koristi za susrete sa starim prijateljima — piscima kao što su Veljko Petrović i Milan Bogdanović.
 
Piše u "Književnim novinama" o "Majoru Bauku" Branka Ćopića, kao dramskom delu, ukazujući na vrline, ali pre svega mane "dramaturškog organizovanja građe".
 
Sebe svakim danom potvrđuje u partijskom radu. U njegovom dosijeu pretpostavljeni beleže:
 
"Bavi se pitanjima marksističke estetike i u tom je pravcu jače izgrađen nego u ostalim oblastima marksizma.
 Predavanja su mu pravilno postavljena, ali su ponekad spremana na brzinu. Zauzet je drugim stranama te je često izostajao sa predavanja i nije završavao gradivo ili ga je stizao. Kao čovjek je ambiciozan. U ophođenju sa ljudima je pristupačan, iako često svojim držanjem ulijeva nepovjerenje — ljudima izgleda da on zauzima superioran stav.
 
Može politički vrlo dobro da djeluje među ljudima i prima takve zadatke.
 
Po izlasku Rezolucije Informbiroa (tada nije bio član Partije) stao je odlučno na liniju našeg CK i u tom pravcu vrlo pozitivno dejstvovao u svojoj okolini..."

U sastavljanju ove karakteristike učestvovali su provereni partijski radnici: Vera Špadijer, Tvrtko Kanaet i Salko Nazečić.
 

RAZGOVORI O OPERI

Putuje po Bosni i Hercegovini, po zadatku Partije i Narodnog fronta — drži književne večeri, govori o ulozi književnosti i literature u novom vremenu, ali učestvuje i u razgovorima o pozorištu, pa i o operi. Posebno je bila zanimljiva rasprava o operi "Knez Igor" A. Borodina, u kojoj je, pored Meše, učestvovao i niz viđenih kulturnih poslenika Sarajeva: Cvjetko Rihtman, Ivan Štajcer, Tihomir Mirić, Vlajko Ubavić, Ismet Mujezinović i drugi. Povremeno sarađuje u "Književnim novinama".

Radovan Popović | 13. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:44:48 pm
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ V


PROFESOR BEZ POSLA

Nije prošao reizbor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Vreme retkih pohvala velikom piscu

POSTAVLJEN je za docenta na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Predavao je romantizam (po Timofejevu), dajući lični ton — nekonvencionalno, šarmantno, drugarski raspoložen prema studentima. Ta njegova glagoljivost i leporekost nije se dopadala nekim profesorima i to će mu se za koju godinu potom i osvetiti.
 
Vezan za ženu i decu, Meša Selimović nije bio čovek kafane. Studenti su ga voleli i cenili. Partiji se oduživao izvršavajući političke zadatke, ali ga je iznad svega interesovala literatura. Uporno je pisao i pisao.

U "Književnim novinama" piše o svom iskustvu čitanja književnih radova na priredbama i večerima:

"... Svaka književna priredba treba da bude idejna cjelina, da ima određeni okvir, okosnicu, akcente. To će se postići ne samo izborom djela, nego i njegovim tumačenjem i povezivanjem, isticanjem pojedinih ideja i činjenica značajnih za okvir koji je unaprijed postavljen, stvaranjem atmosfere..."

A u novogodišnjoj "Politici" 1951. na pitanje šta piše, odgovara:

"Zbirku pripovedaka, koju dugujem poodavno, završiću uskoro. Tematika pripovedaka je iz narodnooslobodilačke borbe. Ovom zbirkom želim da se odužim ustanku makar i najskromnijim prilogom — pre no što odlučnije priđem većem delu iz tog vremena — da se na ovaj način oslobodim izvesnih tema, izvesnih doživljaja, pošto ne mogu da krenem dalje dok najpre njih književno ne saopštim. U ovoj godini izdaću i knjigu članaka o književnosti, našim književnicima, starijim i mlađim. Druge zamisli, skicirane ali ne i završene, ne znam da li ću ostvariti; treba oduživati dug, naročito kod nas u Bosni, i dnevnim potrebama, a to oduzima mnogo vremena."
 
ŠETNJA SA DARKOM
 
U sarajevskom dnevnom listu "Oslobođenje" povremeno objavljuje prozne tekstove i recenzije.
 
Završava veliki esej o Stevanu Sremcu.
 
Privodi kraju pisanje studije o stvaralaštvu Hasana Kikića (1905—1942). Po njegovom mišljenju, uz Kočića, Šantića i Samokovliju, Kikić spada među pisce koji su književnost Bosne i Hercegovine izveli iz regionalnih okvira i učinili je ravnopravnim delom jugoslovenske literature.

"Svjetlost" objavljuje 1952. godine stihove i prozu Jovana Dučića — knjigu je za štampu priredio i predgovor napisao Meša Selimović. Smatrao ga je velikim pesnikom, među najvećim koje smo uopšte imali. I prvim među modernim srpskim pesnicima.
 
A povodom "Izbora književnih radova 1941—1951", štampanih u Sarajevu, Zoran Gavrilović u "Književnim novinama" ističe Selimovićevu toplinu i jednostavnost, a potom zaključuje:

"Njegova pripovetka o grupi italijanskih vojnika koji se po kapitulaciji danima probijaju kroz bosanske šume, glad i bolesti, suprotnosti i svađe, plemenit lik Matka i lekarke Kurinija, sva je isprepletana zdravim čovekoljubljem, mirnom prostotom izlaganja bez patosa i izveštačenosti. Dobra je to priča... Selimović je blag i mek pisac..."

U to doba retke su bile reči pohvale ovome piscu. Tu svoju muku delio je jedino sa Darkom, najčešće u šetnji, držeći je pod ruku, onako stasit, izduženog, pomalo asketskog lica, najčešće sa naočarima, tamnim, ako je sunčan dan. A Darka, oniska, spremna uvek da ga razveseli, da ga razgali svojim karakterističnim osmehom.
 
Obeshrabren je i nezadovoljan onim što stvara. Sve te priče, pripovetke, govori — ne nailaze na nekakav veći odjek u javnosti. Kritike su konvencionalne, uglavnom.

"Bosna film" snima prvi dugometražni igrani film "Kuća na obali", prema scenariju Meše Selimovića i Norberta Kuntca iz Beča, a u režiji Boška Kosanovića.
 
KAKO PREŽIVETI
 
I PONOVO nevolje: prilikom reizbora na Filozofskom fakultetu nije prošao. Njegov protivkandidat Boško Novaković imao je, po oceni komisije, značajnije radove. Ostao je bez posla. Zabeležio je rezignirano:

"Meni je otkazano poverenje. Nikad nisam saznao zašto. I ja sam četiri godine bio bez posla, bez zaposlenja ikakvog, i vrlo teško sam živio sa porodicom... I te četiri godine sam radio razne poslove, koji nisu imali nimalo veze sa književnošću, da bih prehranio porodicu..."

Naravno, bavio se pisanjem i od toga je živeo. Pisao je u "Oslobođenju", u "Borbi". Darka je otuđila ponešto od srebrnog posuđa.
 
Putuje na književne večeri u Jablanicu i Mostar. Održao je samo 1953. godine šest književnih predavanja, po čemu je prednjačio u Udruženju.
 
Umeo je da govori odmereno i polako. Kao da je uživao u dramskim pauzama.
 
Sa retkim prijateljima viđao se u pozorištu. Sa komšijama, slikarima Bogićem Risimovićem i Brankom Subotićem — na partiji karata. Karte su mu bile posebno zadovoljstvo. Kafa i duvan takođe.
 
Nije lako podneo uspeh Đamila Sijarića sa romanom "Bihorci", o kome se na sve strane govorilo i pisalo. Bio je to "grom iz vedra neba", ali i podsticaj da i sam prilježnije radi.

Novinaru "Omladinske riječi", u leto 1955. godine, izjavljuje:

"Pišem u slobodnim časovima. Ne znam šta će biti i ne znam kada će biti. Tema je savremena, vrlo teška, ne toliko zbog komplikovanosti same materije, nego i zbog metoda s kojim se još uvijek borim. Potpuno se emancipujem od svog dosadašnjeg načina prilaženja tematici. Zato će knjiga biti gotova prije svega onda kada sam sa sobom budem gotov..."
 

"TUĐA ZEMLJA"

NA pitanje novinara o radu na filmu, Selimović veli:

"Sada se vrše pripreme za snimanje filma po mom scenariju "Palma u snijegu". Ujesen će početi snimanje, vjerovatno u koprodukciji. Režiraće Radoš Novaković. Ali to je ipak specifičan i više tehnički posao. Rad na literaturi je glavna stvar i u nju najviše ulažem sebe..."
 
Veoma je aktivan kao scenarista i supervizor filmskih projekata.
 
Jože Gale, poznati slovenački filmski režiser, snimiće 1956. godine film prema Selimovićevoj pripoveci "Tuđa zemlja". Na festivalu u Puli film će dobiti — specijalnu diplomu za humanističku sadržinu scenarija.

Radovan Popović | 14. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 10, 2011, 11:44:56 pm
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ VI


VLAST PISCU NE VERUJE

Bosanske vlasti nisu mnogo marile za Mešu, pa je sveden na ono što je bio i pre rata — mladi profesor. Ćopić: Nisam naročito poželjan u Bosni


U RAZGOVORU sa Slavkom Leovcem, za "Omladinsku reč", o savremenom izrazu u literaturi, Selimović kaže:

"Danas možemo da konstatujemo da naša književnost nije adekvatan odraz života. Život izmiče pred književnošću. To je jedna anomalija, utoliko pre što književnost ima funkciju da sagledava puteve razvitka..."
 
Pitaju ga novinari "Omladinske reči" o scenariju filma "Palma u snegu":

"Na scenariju stoji moto:

Ovaj film je posvećen bosanskim pesnicima prošlih vekova koji su ubijeni, u tvrđave zatvarani, odvođeni na daleka bojišta da ginu, kao Hasan Kaimija, Ilhamija Žepča, Muhamed Nerkezi i drugi o kojima malo znamo. Ako u tami svoga vremena nisu mogli ni da naslute svetlo naših dana, oni su bili iznad svojih savremenika po tome što su verovali u čoveka i u pobedu pravde.
 
Ličnost u ovom scenariju je fiktivna ali je inspirisana nekim pesnicima koji su stvarno živeli kao Hasan Kaimija, koji je učestvovao u Sarajevskoj buni. Ilhamija Žepča, čudna i buntovna fizionomija — pogubljen u Travniku kao buntovnik, Muhamed Nerkezi, koji je poznat po svojoj izvanrednoj pesmi o Sarajevu... 'Okvir Palme u snegu' je istorijski, ali je misao opšta... Provejava blaga nenametljiva ironija. Na primer, drumski razbojnik Kosta je pandur, ali pesniku oproštaja nema jer on pripada ljudima koji misle..."

I u to sirotinjsko vreme, Meša se gospodski ponašao.
 
Imao je držanje dostojanstveno, ponosito.
 
Njegov stan je bio jedan od prvih sarajevskih salona.
 
Naravno, takvo ponašanje se upisalo Darki u zaslugu: ona je pravila od njega gospodina, govorilo se u čaršiji. A on se, očito, dobro osećao — to njeno nastojanje mu je godilo, kao svojevrsni vid podrške.
 
Na Darku je, to Sarajlije dobro znaju, bio ponosan.
 
Imao je osobinu, koja je nekad i zbunjivala: nikad se na sastancima nije zaletao — pod konac je na liniji Partije i Narodnog fronta.
 
OČEKIVANJA
 
KADA je postao član kolektiva Narodnog pozorišta u Sarajevu, nastojao je da u repertoar unese izvesne novine. Kao direktor drame imao je umnogome odrešene ruke.
 
Oto Bihalji Merin mu se u leto 1956. godine javlja:

"Vrlo sam se obradovao kada sam na tvom pismu video zaglavlje pozorišta. Ne znam da li ti je poznato da me je pre nekoliko godina drug Roćko pitao da li bih preuzeo mesto upravnika tamo. Odbio sam, razume se, jer mi je bilo jasno da je potrebno uložiti veliki deo životne snage da bi se zaista stvorio neki visoki nivo.

Siguran sam da ćeš ti uspeti, ali ne gledam na tu stvar bez 'melanholije'. Nikako ne bih voleo da te preokupacija tekstovima drugih autora (recimo da sam ja jedan od njih) odvrati od sopstvenog pisanja. Zaista, to bi mi bilo žao, jer stvarno očekujem mnogo od tebe.

"Vidim iz tvoga pisma da se ozbiljno želiš upoznati sa mojom 'Nevidljivom kapijom', pa je šaljem, iako je taj jedini egzemplar, koji imam, slaba kopija, a izvesne manje izmene, koje sam uneo u originalni rukopis, nedostaju. Svejedno. Ti, prilikom čitanja, stavi svoje zamerke koje bi meni bile korisne ne samo za eventualnu inscenaciju u Sarajevu, već i za realizaciju u drugim pozorištima. Ako bi došlo do izvedbe u Sarajevu, posebno bih te molio da pomalo sarađujem, a, osim toga, voleo bih da malo posedimo. Imao bih da ti pričam o mojim susretima sa pozorištem, piscima i knjigama.

Ne bih hteo da ona moja primedba o znanju nemačkog jezika u vezi sa odlaskom kod B. Brehta ima za posledicu da uopšte niko ne ode. Možda bi čak mogao i ti sam da budeš taj i odeš na nekoliko nedelja u Berlin. Našao bih ti vodiča koji bi bio spreman da ti pomogne..."

Od postavljanja Bihaljijeve drame na sarajevsku scenu nije bilo ništa. Teatrolozi su Mešin rad u pozorištu kao dramaturga i direktora Drame visoko ocenili; nastojao je da "harmonizuje afinitete gledališta sa vlastitim zahtevima i naklonostima, ispunjavajući repertoar delima prevashodno dramske i komediografske sadržine". U to vreme od tragičara jedino su igrani Sofokle i Šekspir. Ali, na repertoaru su bila dela Čehova, Gogolja, Tolstoja, Brehta, Sartra, Milera, Judžina O'Nila, Joneska, a od naših Držića, Sremca, Nušića, Ignjatovića, pa do sarajevskog kruga — Žalice i Pašalića.
 
RAT JE ZLO...
 
U NOVEMBRU 1958. godine, u "Oslobođenju" objavljuje odlomak iz romana "Tišine". Reč je o romanu "ratnog povratnika, borca, koji spoznaje ljudsku sudbinu u neminovnom padu vrednosti života čim teškoće prestanu da daju podlogu njegovom teškom i smrtnom opstajanju: rat je zlo, koje je rodilo dobro, a mir je dobro koje porađa zlo".
 
Oseća zadovoljstvo u pisanju.
 
I u pozorištu se upušta u novu avanturu; početkom 1959, zajedno sa Vladom Jablanom, režira Tolstojev "Rat i mir" (dramatizacija Piskatora, Nojmana i Prifera). Predstava je pobudila veliko interesovanje, a igrali su najistaknutiji glumci Boris Smoje, Milorad Margetić, Vladimir Jokanović, Safet Pašalić, Ljiljana Šljapić, Olga Babić, Esad Kazazović, Reihan Demirdžić.

Na premijerama imao je uvek istu ložu, a u pozorišnom listu, koji je uređivao pesnik i esejista Husein Tahmiščić, pisao je uvek sadržaj drame, bez potpisa.
 
Dobija još jedno odlikovanje — orden rada drugog reda.

Bosanski rukovodioci nisu mnogo marili za Mešu Selimovića. Istina, mnogi od njih su u ratu zauzimali manje položaje od njega, ali su se vinuli u visine i postali u vlasti — nešto. Meša je sveden na ono, takoreći, što je i pre rata bio — mladi profesor.
 
A nije više ni bio mlad: pedesetak godina.
 
Kao uredniku časopisa "Život" javlja mu se Branko Ćopić, 18. maja 1959:

"Dragi Meša,
 
"Primio sam dvobroj 4-5, 'Života', gde je i odlomak iz mog predgovora o Ziji. Milo mi je što ste se Zije setili.
 
Ja bih mogao da vam pošaljem jednu kraću priču od jedno desetak stranica, ako ste raspoloženi da je štampate (to je iz ciklusa priča o mom stricu Nidži). Čujem da u poslednje vreme nisam naročito poželjan u Bosni, pa hoću prethodno da te upitam prije nego vam pošaljem rukopis.
 
Kod nas ništa novo. Koljemo se kao žuti mravi i ogovaramo se, da je divota.

"Srdačno te pozdravlja..."
 
U redakciji "Života" bio je, po sećanju njegovih saradnika — "dostojanstveno strog, blage reči, a čvrste namere kad nešto predlaže da se to i ispuni..."

Radovan Popović | 15. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 11, 2011, 01:08:51 am
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ VII


LEVICA KAO SUDBINA

Pisci su dio socijalizma, a socijalizam je njihova sudbina, poručuje Meša. Kratko na čelu Saveza književnika Jugoslavije

BILO je to vreme sve žešćih i sve žučnijih rasprava o nacionalnom pitanju, pa u tom sklopu i o formiranju muslimanske nacije u Bosni i Hercegovini. Meša se vezivao isključivo za poreklo svojih davnih predaka.
 
Naravno, osetljiv kakav je bio, sve te razgovore nije podnosio lako. Pogotovu što su neki od njih bili i militantni.
 
U titogradskoj "Pobjedi" izjavljuje:

"Pisci su dio socijalizma — a socijalizam je njihova sudbina..."
 
A u sarajevskom "Oslobođenju" veli:

"Prava društvena klima za pravu književnost..."

Objavljuje i prvu skicu svoje buduće rasprave o Vuku Karadžiću, u sarajevskom časopisu "Život".
 
Ivi Andriću u proleće 1964. godine piše:

"Ponudio sam 'Sutjeska filmu' u Sarajevu da napravi tri kratka filma (u trajanju normalnog dugometražnog filma) po Vašim pripovetkama o deci. Scenarij za sva tri filma napisao bih ja. To su pripovetke: 'Deca', 'Na obali' i 'Panorama'. Čini mi se da je ovo šansa za svakog reditelja, jer su pripovetke vanredne ne samo po literarnoj vrednosti, tako da će dosta ostati i kad se ponešto izgubi u pretakanju, već po bogatstvu poetskog duha i posebnoj atmosferi u kojoj je dečiji svet, zaista dečiji, tretiran izuzetno ozbiljno. A u sve tri navedene pripovetke, mada su složene po strukturi i po smislu, moguće je uhvatiti liniju filmske priče lakše, uveren sam, nego u dosadašnjim pokušajima ekranizacije Vaših dela, koja su zaista suviše slojevita i komplikovana i za iskusnije scenariste i reditelje nego što su naši. Trudeći se da ostanem veran izvoru, ja bih nastojao da izvučem one poetske i misaone valere koji bi bili i glavna vrednost filmova rađenih po Vašim pripovetkama."
 
ANDRIĆEV ODGOVOR
 
"PREDUZEĆE je prihvatilo moju ponudu, ukoliko, naravno, Vi date svoj pristanak. Zato Vas molim da mi odgovorite da li se slažete sa ovom mojom idejom (ili Vam je već dosta neuspelih pokušaja s filmom). Ja bih Vam, razume se, pokazao gotove scenarije. Ukoliko ne pristajete, razumeću bez mnogo objašnjenja, iako dobro pamtim Vaše reči, povodom dramatizacija, ekranizacija i drugih papazjanija Vaših dela: — Što sam umeo, ja sam napisao, i to je u knjigama, sada neka drugi po tome prave ono što umeju.
 
Ako još tako mislite (a možda ste izmenili mišljenje: čovek nije spomenik, što rekli Beograđani), budite dobri pa utrošite malo vremena, sa tri reči javite mi za Vaš pristanak (ili nepristanak), a preduzeće moli da istovremeno kažete svoje uslove (otkup dela, uvid u scenario, uvid u film, reditelji i sl). Izvinjavam se što Vas deranžiram, ali ovo nisam mogao izbeći.
 
Dolazio sam u Beograd dok ste Vi bili u Italiji, i tako mi je propala retka prilika da Vas vidim. Izgleda da Vam je bilo lepo (izuzev susreta s novinarima!)..."

Andrić mu je odmah, već 2. aprila odgovorio:

"Primio sam Vaše pismo od 31. pr. m. i odgovaram na njega odmah, iako, nažalost, ne mogu ništa pozitivno odgovoriti:
 
Vrlo sam zadovoljan što biste hteli posvetiti Vašu pažnju i Vaš trud mojim pripovetkama, kao i 'Sutjeska filmu', koji bi hteo da ih uzme u rad. Međutim, stvar stoji ovako. Ja sam u poslednje vreme odbio tri ponude naših scenarista i naših filmskih preduzeća iz prostog razloga što nemam snage, ni vremena da se, pored ostalog rada, bavim još i filmskim problemima. Jer, ma kako se stvar udesi, ja znam da ne bih mogao ostati potpuno po strani od takvog pohvata, a nisam u mogućnosti ni psihički ni fizički da, pored obaveza i poslova koje još moram da vučem, uzimam na sebe nove obaveze, i to sa područja koje mi je rako nepoznato i daleko.
 
Neka zasad ostane ovako, a ja znam dobro da ćete me Vi pravilno i potpuno razumeti. Kad se prvi put vidimo, razgovaraćemo potanje o svemu.

I Milica i ja smo ono što se kaže zdravo i dobro, i često se sećamo Vas i Vaše kuće.
 
Primite s Darkom i decom srdačne pozdrave, Milica i Vaš..."
 
INTERVJU "NOVOSTIMA"
 
JAVLJA se i Jože Gale, kome je predložio da snimi film o husinskim rudarima, po scenariju koji je napisao "Viba film", međutim, nema sredstava, pa mu je žao što ne može da učestvuje u ostvarenju ovog projekta.

Krajem septembra 1964. godine u Titogradu, na Sedmom kongresu Saveza književnika Jugoslavije, izabran je za predsednika. Na tom skupu srešće se i malo više zbližiti sa Dobricom Ćosićem, piscem od ugleda, a i političarem sa iskustvom. Meši je to druženje godilo. Njegovo predsednikovanje, međutim, završiće se neslavno i traljavo. Brzo će dobiti zamenu. A na tom titogradskom skupu, sa uverenjem je govorio o ulozi i mestu književnika u socijalističkoj izgradnji, i u prvom intervjuu, u "Večernjim novostima", nije okolišao da kaže koje ga nevolje muče i kako se snalazi:

"Snalažljiv sam po prirodi, lako ćemo za to... Ali, teškoća ima, da apostrofiram odmah dve: prva je više tehnička, to jest u činjenici što stalno boravim u Sarajevu, a poslovima sam vezan za Beograd. Druga, mnogo veća je to što Savez ne raspolaže takvim sredstvima, koja bi mu omogućavala da normalno budu urađeni neki poslovi onako kako se želi..."

"Svjetlost" objavljuje kratki Mešin roman "Magla i mjesečina", u biblioteci "Džepna knjiga", sa predgovorom Zorana Gluščevića. Gluščević ističe da je reč o remek-delu naše partizanske književnosti.
 
To je jedna od retkih podrški iz Beograda.
 
Krug sarajevskih prijatelja nije naročito širok: najčešće se druži sa Salkom Lagumdžijom, jedno vreme gradonačelnikom Sarajeva, i njegovom ženom Razijom, profesorkom, potonjim piscem niza rasprava o Mešinom delu. Naravno, često je sa Ristom Trifkovićem, onda televizijskim rediteljem Željkom Marjanovićem i njegovom suprugom Verom, koja je bila i sekretarica redakcije "Svjetlosti".

 
PORUKE PRIJATELJU

PIŠE u sveskama, svojeručno. Prijatelju u Beogradu šalje tri fotografije, sa porukom:

"Prva je iz 1945. g. da vidiš kako je otprilike izgledao mladi partizan posle rata. Druga je 10 godina docnije, čovek je već izrovašen životom, umoran, prilično unezveren, težak. Treća je žalosna, sve je već prošlo, sad se od sećanja prave knjige..."

Radovan Popović | 16. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 11, 2011, 01:09:01 am
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ VIII


I LJUBAV I TRAGEDIJA

Završio je rukopis "Derviš i smrt", sklopio papire i na parčetu hartije jednostavno napisao posvetu — Darki. Bravo Meša, poručio je Ćosić iz Beograda

POČINJEM ovu svoju priču... da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad..."
 
To je odlomak, nekoliko rečenica iz Mešine velike muke — upravo završenog romana "Derviš i smrt". Rukopis je završio, sklopio papire i na parčetu čiste hartije jednostavno napisao posvetu: Darki.
 
ZLATNE PTICE
 
Jedan od prvih čitalaca bio je Risto Trifković, čiju je vrednoću i marljivost Meša veoma cenio. I, naravno, odanost. Risto je bio oduševljen rukopisom:

"Ovo je velika knjiga..."

"Nemoguće!..." — govorili su mi zavidljivi pisci.
 
A Meša je, šetajući od Marindvora do Baščaršije sa nestrpljenjem očekivao vest iz Beograda — dao je rukopis na čitanje i Dobrici Ćosiću. Do njegovog suda bilo mu je veoma stalo. I Dobrica je bio iznenađen — javio mu je da je napisao veliku knjigu, zrelo delo:

"Bravo, Meša..."
 
"Veselin Masleša" štampa Selimovićevu knjigu "Eseji i ogledi" (o Maruliću, Vuku, Sremcu, Kikiću, Cesarcu i Milanu Bogdanoviću).

Za "Tišine" dobija Dvadesetsedmojulsku nagradu Bosne i Hercegovine. Srpska književna zadruga štampa njegovu knjigu pripovedaka "Vreme neprolazno", sa temom rata i revolucije.

"Derviš i smrt" izlazi iz štampe, u septembru 1966. godine, u izdanju "Svjetlosti", u biblioteci "Savremenici". U intervjuu "Politici", tim povodom kaže:

"To je prvenstveno filosofski i psihološki roman. Derviš je čovek koji misli dogmatski, ukalupljeno, bez obzira na lično poštenje, a život mu stavlja zamke i razbija oklop njegovog tobož stabilnog mišljenja i odnosa prema svetu. Mene je posebno interesovao jezik, mogućnosti koje u sebi krije za izražavanje suptilnih psiholoških stanja..."

Roman je najpre bio nazvan "Četiri zlatne ptice”" ali ga je, po nagovoru Riste Trifkovića, naslovio "Derviš i smrt". Njegov autor steći će, konačno, popularnost i ime za kojim je težio. Knjiga će doživeti prevode na sve jezike naših naroda i narodnosti, a potom će biti prevedena na mnoge svetske jezike.
 
Kritičari su se utrkivali u pohvalama "Dervišu". Veličanju nije bilo kraja. Pisca su, ipak, pogodila tri mišljenja: Vuk Krnjević u "Borbi" napisao je da je to najbolje Selimovićevo delo, a da je tema romana "istraživanje korijena muslimanstva". U splitskom časopisu "Mogućnost" Ante Pedišić, takođe, nije imao bogzna kakvo mišljenje, dok je nepotpisani recenzent u "Glasniku islamske vjerske zajednice" u Sarajevu oštro zamerio piscu što je za moto romana stavio da je "čovjek uvijek na gubitku". Po njegovom mišljenju, reč je o grubom falsifikatu "Kurana", jer je, navodno, misao prekinuta upravo pred osnovnom idejom: "... osim ako nađe utočište u Bogu".
 
Te primedbe Meša je odbio.
 
STRAH OD FILMA
 
Nisam pisao roman o korijenu muslimanstva (to sam pomenuo uzgred), nisam pisao roman o besmislenosti ljudskog nastojanja, ni roman koji pripovijeda beznađe... Ja sam htio da napišem roman o ljubavi, roman o tragediji čovjeka koji je toliko indoktriniran da dogma kojoj služi postane suština njegova života: promašio je ljubav, promašiće i život...

"Derviš i smrt" je knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu, ličnom i neličnom, izdvojenom i opštem. Dogma i život su stalno u sukobu..."

Vlatko Pavlović mu iz Zagreba poručuje:

"Vrijeme prolazi, a slava Ti raste. To mi je posebno drago. S nestrpljenjem očekujem da se negdje, nekom prigodom, na nekom simpozijumu ili sasvim banalnom sastanku, nađemo i pretresemo tolike važne (ako je išta važno) teme...
 
Da sam prozaik, vjerujem da bih Ti strašno zavidio na ovom remek-djelu, ali kao kritičar mogu Ti doista iskreno čestitati. I zahvaliti na izvanrednom doživljaju? Srdačno, Tvoj...

P. S. Može li se negdje u Sarajevu nabaviti 'Kuran' na našem jeziku?"

A Fadil Hodžić se veoma zagrejao za snimanje filma o dervišu:

"Tvoja želja da se roman ne ekranizira je sasvim prirodna, jer se veći dio pisaca boji ekranizacije, opravdano smatrajući da će roman izgubiti na svojoj pravoj vrijednosti, što je donekle neizbježno.

Meni se ovaj roman učinio kao prikladna literatura da se progovori o savremenim dogmama, kroz jednu povijesnu fabulu, koju ja ipak pronalazim u ovom romanu.

Kad kažem fabulu, mislim na ono što danas najčešće sačinjava savremeni film, a to sasvim razumljivo nije fabula u svom klasičnom bukvalnom smislu. Osim toga imao sam osjećaj da bi takav film imao i izvjesnu napetost za gledaoca, razumljivo uz pretpostavku da ja takav film počeo negdje tamo gdje straža goni bjegunca, a ne tamo gdje roman zaista počinje... itd.
 Ovo Ti pišem tek toliko da ne izgubiš volju da ipak jednog dana kasnije taj roman ekraniziraš, kad se malo distanciraš od sadašnje autorske groznice. Slažem se s Tobom da bi ovog časa možda bilo prerano što Ti kao pisac bolje osjećaš od mene, jer ja sam tu samo čitalac..."
 
Pavletić o "Dervišu" piše u "Vjesniku":

"Selimovićeva nam se knjiga ne čini pametnom zato što je gorka, nego djeluje oporo i resko zbog toga što pisac — uistinu, kao što Mihiz reče — mudro i nadmoćno rasvjetljuje misteriju života, ne polazeći ni od kakve apriorne, ni optimističke ni pesimističke, krilatice, osim od iskustva i duboke spoznaje da se ne može zaobići istina neminovnosti osipanja, rasapa, rasula, propadanja, gubitka.

Tako je pisano u 'Kuranu', iz kojega Selimović posuđuje moto za svako poglavlje: tako se na početku i na kraju pripovjesti o dervišu javljaju riječi koje računaju na sugestivnost zakletve: 'Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega — da je svaki čovjek uvijek na gubitku'..."


VETROVI SUDBINE

U "KNJIŽEVNIM novinama", Predrag Palavestra ističe draž istočnjačke legende:

"Kao ponesen vetrovima sudbine, derviš u svemu što se zbiva s njim i oko njega učestvuje bez otpora, i surovu igru života, u koju se uključio, živo prati samo njegov ponešto nastrani duh, odnegovan u intelektualnom prožimanju islamske religije i orijentalnog fatalizma..."

Radovan Popović | 17. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 11, 2011, 01:09:09 am
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ IX


SREĆAN SA "DERVIŠOM"

Rekao bih da je "Derviš i smrt" moje najpotpunije i najiskrenije djelo. NIN-ova nagrada za roman godine 1967

POČETKOM februara 1967. stiže prvo veliko priznanje: žiri NIN-ove nagrade za najbolji roman (sačinjavali su ga: Velibor Gligorić, Miloš I. Bandić, Borislav Mihajlović Mihiz, Zoran Mišić, Muharem Pervić, Eli Finci i Petar Džadžić) jednoglasno odlučuje da je u 1966. godini najbolji objavljeni roman Meše Selimovića "Derviš i smrt".
 
O nagrađenom delu na svečanosti u NIN-u govorio je M. I. Bandić, a Meša je, zahvaljujući, skromno kazao:
 
"Ne stvaram svoj, niti prihvatam tuđi model savremenog romana. Bojim se da bi to bilo dogmatizovanje jednog posla koji zahtijeva potpunu slobodu, inače je nepotreban. Znam da današnji pisac mora da bude informisan o mnogo čemu, da mnogo sazna i nauči, ali ne vjerujem da smije stvarati stroge teoretske norme i sheme..."

U razgovoru ne krije raspoloženje:

"Srećan sam... Rekao bih da je 'Derviš' moje najpotpunije djelo. Možda i najiskrenije..."

I uz sve te talambase slave — grozničavo piše raspravu "Za i protiv Vuka". Boraveći u Novom Sadu, na Sterijinom pozorju, ranijih godina, ispisivao je i iščitavao u biblioteci Matice srpske literaturu o Mušickom, Savi Tekeliji, Vencloviću.
 
Svestan je činjenice da je pisanje nemilosrdan posao i neprestano zazire od nekakvog "hladnog vetrića koji duva od Beograda, u njegovom pravcu?"

Prijatelju poručuje:

"... dugo vodim neprirodan život književnog derviša-lutalice, nikome na korist, a sebi na štetu..."
 
O "Dervišu" sa oduševljenjem piše i Gustav Krklec. Meša mu zahvaljuje:
 
DUGUJEM FLAŠU
 
"TVOJ panegirik'Dervišuč' i Tvoj poziv telefonom uveče toliko su me oduševili, da neprestano mislim o tome. Ne zbog pohvala, vjeruj mi, već zbog divnog gesta, zbog pažnje, zbog ljudske plemenitosti, kojima ovaj vijek ne obiluje naročito. Vječito mladi čovječe (a to je isto kao da kažem: istinski pjesniče), dokle Ti misliš da se oduševljavaš? Izgleda da si u tome pronašao tajnu svježine, ili je ona pronašla Tebe. Volio bih da opišem Tvoj lik u jednom romanu koji bi govorio o ljudima koji imaju talent za plemenitost. Dugujem Ti flašu dobrog crnjaka, kad se sretnemo, a želim da to bude što prije, i lijepu riječ zahvalnosti..."

Krklec mu odgovara, razglednicom, iz Čiteških Toplica:

"Dragi moj Meša, sa malim zakašnjenjem srdačno čestitam na zasluženoj nagradi. Hvala na pismu! Ja ovdje uzaludno pokušavam da istjeram starost iz kostiju..."

Iz Pariza mu piše Midhat Begić, dugogodišnji prijatelj iz vremena profesure na Filozofskom fakultetu, esejista i vrsni znalac svetske književnosti, sa kojim je voleo da vodi razgovore o literaturi, ali i o aktuelnim temama iz bosanskohercegovačke svakodnevice:

"Radujem se i čestitam Ti na uspjehu, zasluženo postignutom, Tvoga romana..."

Moja žena o Tvom djelu govorila je ovdje sa urednikom "Flammariona", koji ima namjeru da, ukoliko dobije Tvoju saglasnost, knjigu objavi na francuskom. Od mene su tražili da im sačinim prikaz. 'Svjetlost' vjerovatno ima dosadašnje napise u štampi, pa bih Te molio da zamoliš da mi neko pošalje isječke..."

Iz Herceg Novog javlja mu se krajem februara Ivo Andić:

"... Nemam ništa protiv toga da uzmete neke od mojih napisa o Vuku kao predgovor vašeg Izbora Vukovih radova. Pitam se samo da li su oni podesni za predgovor, jer ne sadrže nikakvih podataka o radu i životu pisca. Ali to ostavljam vama. Uostalom, možda ćemo moći o tome porazgovarati ovih dana.

Mi imamo nameru da se vratimo u Beograd ovih dana, kolima. Noćili bismo u Hotelu 'Evropa' u četvrtak, 2. marta. Molimo vas da sa drugaricom Darom dođete toga dana, posle osam sati uveče, na kafu i razgovor (došli bismo mi do vas, i sa zadovoljstvom, ali znate da se Milica teško kreće, a sutradan, u petak polazimo rano dalje). Kažem žimamo nameruž, jer takvo putovanje je uvek pomalo uslovno i zavisi uvek i od meteoroloških prilika, od šofera itd. Svakako, javićemo se telefonom čim stignemo..."
 
OSAMA I TIŠINA
 
KNJIGU "Za i protiv Vuka" predaje Matici srpskoj. U razgovoru sa Ristom Trifkovićem, za "Život", Meša veli:

"Vuku me privuklo interesovanje za jezik, bez kojeg sam, kao pisac, nemoćan..."

A potom:

"Poslije Vuka moram da završim neke manje poslove (radio-drama i sl.), a onda ću se valjda odmoriti, jer već odavno nemam predaha, nadoknađujem propušteno..."
 
Odmara, potom, u Dubrovniku, ali ne miruje — piše novi roman "Tvrđava".
 
Za "Derviša" dobija, po drugi put, nagradu grada Sarajeva.
 
Midhat Begić je napisao za francuskog izdavača recenziju-preporuku za prevođenje "Derviša i smrti".

"Pisanje je nemilosrdan posao" — izjavljuje zagrebačkom "Telegramu", a u "Mladosti" kaže:

"Pisati znači polaziti u avanturu...", dok u "Vjesniku", na pitanje — da li su mu osporavali talenat? — veli:

"Jesu. Vjerovali su da ga nemam, da sam suhi didaktičar, da uvijek tražim anegdotu, da ovo, da ono i tako dalje, pa su duge pauze u mom pisanju bile u stvari normalna želja za nepisanjem. Ako sam što radio, tada je to bilo u tišini i osami, od 9 navečer do 3 ujutro i kao što vidjeh, osama i tišina prvi su preduvjeti da se nešto stvori... Čudim se jer još uvijek nisam prihvatio kao stvarnost da je to djelo postiglo takvu popularnost. Još uvijek impresioniran prvim odjecima: čini mi se gotovo kao san koji će brzo proći i kao da je to tek neka slučajnost koja se desila u nekom sretnom trenutku..."

U avgustu boravi u Tuzli, gde se sreće sa familijom i prijateljima iz mladosti. Reporteru lokalnog lista, "Front slobode", Vitomiru Pavloviću, kaže:

"Da se nastanim u Tuzli — moja je stara želja. Međutim, to neće biti tako brzo kako ste čuli. U zavičaj ću se, svakako, vratiti, ali za nekoliko godina, onda kad budem penzionisan..."

Radovan Popović | 18. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 11, 2011, 01:09:16 am
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ X


NI DINAR ZA HLEB

Kazivanja o neprilikama u kojima je živeo, o teške tri godine bez posla, mnoge Sarajlije su nazivale "Mešinim pasjalucima". Laskale su mu priše o predlogu da bude ambasador

U nekim razgovorima voleo je da pripoveda o svojim posleratnim traumama i nepravdama koje su mu u Sarajevu činjene. Vojislavu Lubardi, u razgovoru za "Mladost", govoreći o tim krizama i teškoćama, veli:

"Od 1953, kad sam bio prisiljen da odem s fakulteta, tri godine sam bio bez stalnog zaposlenja. Bile su to tri mučne godine, bavio sam se svim i svačim, naročito na filmu, i živio veoma teško, a nikako nisam uspijevao da dobijem posao. Oko mene se stvorila neka magla koju nisam mogao ničim da razbijem. Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen..."

Ovakva i slična Mešina kazivanja o prilikama u kojima je živeo, mnoge Sarajlije su nazivale "Mešinim pasjalucima".
 
Polaskalo mu je, međutim, kad je čuo da je u nekom razgovoru predložen kao mogući ambasador u Parizu (pri Unesku), Sofiji, ili, pak, Bejrutu.

Jer, bio je posle Andrića i Krleže, pisac o kome se najviše govorilo, znao je francuski jezik. Ivo Andrić ga je savetovao da se toga mane:

"Nije to za vas, za pisca... Držite se vi književnosti..."

A ni politički ljudi nisu baš mnogo bili za to. Tako je diplomatija, koju je intimno priželjkivao, pala u vodu.
 
PARIZ PO NUŽDI
 
Krajem septembra 1967. Begić mu iz Francuske piše:

"... Bilo mi je veoma drago da smo mogli da razgovaramo o zajedničkim nam, manje — više, problemima i preokupacijama, bolje reći, da intimno porazgovaramo. Ja sam bio slab cijelog ljeta pa i tom prilikom smetala mi je ta moja slabost. Čim sam stigao u Pariz, otišao sam u ovo lječilište za nerve koje mi je veoma pomoglo. Sada tek mogu svijet da vidim: bilo mi se, zaista, zamračilo.

Drag mi je bio naš razgovor, tim prije što je to možda prvi put da sam te osjećao sasvim blisko i svojski. U stvari, osvojio si me svojim romanom, ali štošta što si rekao ostalo mi je u svijesti. Imaš pravo kad donekle osuđuješ moj boravak u Parizu: ja sam ovdje po nuždi — iz ranije preuzetih obaveza...

Naročito mi je bilo milo od tebe čuti za one probleme oko muslimana. To je i moja, možda, najživlja preokupacija zato što tim stavom stavljamo se na najslabiju tačku društveno, ali zato bitnim psihološki i moralno".

U novembru 1967. je izabran za dopisnog člana Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine.

Pozivi na sve strane za književne večeri, razgovori na radiju, televiziji, intervjui i novinama i časopisima. U Ljubljani "Mladinska knjiga" objavljuje "Maglu i mjesečinu", a u Mariboru "Obzorja" objavljuju "Tišine" (u prevodu Jože Javoršeka).

Skupština opštine Novi Sad imenuje ga za člana Glavnog odbora Sterijinog pozorja (član Odbora biće sve do 1981. godine).
 
Novo pismo iz Pariza, od Begića:

"Svakako da ima razloga da razgovaramo o mome 'muslimanstvu' i nečijem drugom ili sličnom kompleksu. Kako o njemu ne govoriti kad se nalazi u samom našem nacionalnom i ljudskom biću, kad je jedan od 'dubinskih' korijena u našem postojanju!? Meni je utoliko 'drag' taj kompleks što je vezan za... ozljedu duše, a kome osjetljivom biću, i misaonom, on nije svojstven, ili bolje da li bi i bilo pravog poštenog stvaranja bez te dubinske podrovanosti ljudske i bez osjećaja da lebdimo između dva ili možda beskraj ništavila! Govoreći o tvome 'Dervišu' nisam svakako kazao sve što sam imao da kažem, a čemu i to iscrpljivanje saznanja, kad ni na što apsolutno u tome ne možemo računati. Možemo samo tiho, nijemo čitati i pisati i uz neprekinut šum riječi tražiti nešto od onog bijednog ljudskog identiteta. Za mene postoji ipak izvjesna mjera saznanja, recimo, u književnosti; gdje u djelu, u riječima, nema osjećaja... tu nema prave riječi i pravog pisca. To je razlog što sam tvom djelu dao prednost pred ostalima o kojima sam govorio u 'Izrazu'. Vjerujem da je to pratilo svakog većeg stvaraoca, a tu spada i Skerlić, do izvjesne mjere Dučić koga Ti dovodiš u vezu sa mojom 'muslimanskom' nostalgijom, s pravom vjerovatno, ali razlika je bitna: 'muslimanstvo' koje se ocrtava iz mog teksta predstavlja najslabiju, fizičku i istorijsku komponentu našeg jugoslovenskog kompleksa, bez ikakve moguće pozadine nekog 'Dušanovog carstva'.
 
NOVA IZDANJA
 
Mislim da ima istine u tvojoj ideji o Dučiću koji je imao trenutak svođenja računa sa sobom, u njima je, njegovo majstorstvo stiha postojalo prava i duboka poezija. Možda osim toga pjesnici imaju i pravo da preuveličavaju i sebe i svoju naciju, da sebi dopuste slobodu da budu glasni i programski, ali danas svi pisci, pa i pjesnici, računaju na obzir 'ranjivih' kritičara, moraju i sami da budu kritičari, bez obaveze da napišu ijedan redak kritike. Jer za glasnost, glatkost treba iluzija, a ja moram priznati da više ne znam da ih uobličavam. Ništa osim betona i zida ne vidim..."

Midhat Begić, pisac zapažene studije o Skerliću, i priređivač njegovih Dela, potom pisac zapaženog eseja o Dučiću — polako je napuštao svoje mladalačke ljubavi i došao do drugih saznanja koja je i intelektualno uobličavao. Tu se sa Mešom potpuno razilazio.

Bile su to godine kada se konstituisala muslimanska nacija u Bosni i Hercegovini.

Boravi u Varšavi, gde se sreće sa Ivaškijevičem i drugim poznatim poljskim piscima.

"Svjetlost" objavljuje novo izdanje "Derviša".
 

KNJIGA ZA CEO ŽIVOT

Pismo iz Slovenije, od poznatog dramskog pisca i pozorišnog reditelja Andreja Hinga:
 
"Dragi, poštovani Mešo!

Taman sam izgovorio alahemanet Ahmed i zatvorio vašu knjigu. Hvala vam, Mešo! Odavno, odavno nisam s tolikom strašću i opčinjenošću čitao neku knjigu. Važno je: videti da živimo u svetu gde pišu veliki i duboki pisci. Već je sama pripovest o spahinici iz Višegrada vredna najdragocenijih stvari koje smo u mogućnosti da damo u našim literaturama. Ovo je knjiga koja će me pratiti kroz život... Šaljem vam mnogo lepih, zahvalnih pozdrava..."

Radovan Popović | 19. februar 2009.


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 11, 2011, 01:09:26 am
*
KORENI HRASTA — MEŠA SELIMOVIĆ XI


NOSIO TEŠKO BREME ŽIVOTA

Kada bismo se sahranjivali uspravno, ti bi bio jedan od prvih koji je to zaslužio, poručio je Bećković na oproštaju. Utrkivanje izdavača sa zapada za "Derviša"

IZDAVAČI iz Engleske, Amerike, Savezne Republike Nemačke uzimaju pravo da objave "Derviš i smrt". Moriset Begić prevodi roman na francuski, a Zoltan Čuka na mađarski jezik.
 
Iz Beograda jedna lepa vest: 7. marta izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, na osnovu predloga Odeljenja za literaturu i jezik (referat su napisali Velibor Gligorić i Mladen Leskovac).

U Narodnom pozorištu u Zenici, sa velikom pažnjom i šire, jugoslovenske javnosti, prikazuje se dramatizacija njegovog romana 'Derviš i smrt', u režiji i dramatizaciji Jovana Putnika. Meša je u Putnika imao puno poverenje, pa ipak je sa strahom očekivao premijeru. Bio je zadovoljan — poštovao je Putnikov trud, a predstava je kod publike i kod kritike naišla na dobar prijem.

Piše u "Oslobođenju", 1. maja o poeziji Desanke Maksimović: "Kada sam se, poslije ovog rata, upoznao s Desankom Maksimović, zavolio sam je kao čovjeka. Kao pjesnika zavolio sam je davno prije toga i otada mislim o njoj s divljenjem i govorim s ljubavlju..."
 
DUČIĆ U ŽIŽI
 
ZAJEDNO sa Živoradom Stojkovićem obrađuje Dučića. Reporteru "Vjesnika" kaže: "Završavam Dučićeva sabrana djela, za koja pišem kritičke napomene; pretražujem rukopise. Knjiga će biti u štampi već idućeg mjeseca, a izdavač je 'Svjetlost'. Osim toga želim da načinim bosansku trilogiju, to jest da poslije 'Derviša i smrti' napišem još dva djela. Jedno od njih nosim u sebi, već odavno, to je moj novi junak Mustafa Bašeskija. Bio je imam, a privatno kroničar Sarajeva. Živio je u 17. vijeku i pomalo bilježio sve što se događalo u Sarajevu..."

Selimovićima su početkom avgusta došli u goste Božica i Dobrica Ćosića. Dobrica će u svoj dnevnik (12. avgusta) zabeležiti:

"... Taj hrabri i časni čovek demonstrirao je prijateljstvo prema meni baš u ovim danima, prkoseći bosanskoj vrhušci. Darka i Meša su nas nagradili nezaboravnim gostoprimstvom, sestrinskom i bratskom pažnjom i nežnošću. Njihova dobrota je potresna u svojoj potpunosti i nesebičnosti. Nikad se tim ljudima ne mogu odužiti.
 
Meša uživa u svojoj pobedi i slavi, on u svemu troši svoju slavu, naslađuje se uspehom, kao ja lubenicom. Tog pametnog čoveka kao da je opila slava. Predao se svojoj pobedi. Kako će, ovako srećan, da napiše novu knjigu posle 'Derviša'?"
 
Povodom dana oslobođenja Tuzle, 1. oktobra 1968. godine, otvorio je novu, modernu zgradu gimnazije u rodnom gradu: Na prvim "Dučićevim večerima poezije", 9. oktobra, u Trebinju, Meša drži prigodnu besedu.

Izabran je za redovnog člana Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
 
Esad Mekuli ga obaveštava, u jesen, da je završio prevođenje "Derviša" na albanski jezik i da će ga "Rilindja" uskoro objaviti.
 
Cvijetin Mijatović, predsednik Centralnog komiteta SK BiH, bliski prijatelj, ubedio ga je da selidbu ne čini. Došao je sa ženom i Selimovićima prijateljski savetovao da se klone odlaska u Beograd.
 
Izabran je za člana Glavnog odbora Srpske književne zadruge(član će ostati sve do ostavke Glavnog odbora 24. oktobra 1972. godine).

U maju 1969. izabran je za poslanika Kulturno-prosvetnog veća Savezne skupštine, za izbornu jedinicu Tuzla. Poslanički mandat trajaće mu sve do 15. maja 1974. godine. Bio je član Odbora za kulturu Savezne skupštine.
 
Sa Milovanom Vitezovićem razgovara za "Književne novine": "... Starost se boji sebe, mladosti, života, smrti, uspomene joj postaju muka, nekadašnja veličina prigovor savjesti. Starost je žalosna, jer je zavidna, netrpeljiva, zaboravna, nazadna. Divno bi bilo kad bi se čovjek rađao star i sve se više podmlađivao, dok ne bi na kraju života postao nerazuman kao dijete i čist kao zametak. Bar ne bi bio svjedok propadanja nečega što je nekada bio čovjek..."
 
A on je bio šezdesetogodišnjak i to su bila prva iskustva starosti.

Dopisniku "Politike", na pitanje — Bosna kao velika književna inspiracija — odgovara: "... Turska okupacija je jednima oduzela vjeru, a svima slobodu. Ali i oni koji su prešli u tuđu vjeru, ostali su samo Bosanci, čudan soj ljudi koji se nije miješao s okupatorom, ali nije više bio što su njegova druga braća, mada su im isti običaji, način života, jezik, ljubav prema zavičaju. Tako ostaju sami. Mislim da nikad nijedna grupa ljudi u istoriji nije ostala usamljenija nego što su bosanski Muslimani. Nije mnogo pomagalo ni to što je Bosna do 18. vijeka bila relativno razvijena, praktično bez nepismenih, sa mnoštvom škola, s uređenim urbanim životom, sa dosta vjerske tolerancije, neprirodnost njihovog položaja bila je očita. Nisu prišli tuđinu, a odvojili su se od svojih. Kuda je mogao da vodi istorijski put? Nikud. To je tragični bezizlaz. U zatvorenim zajednicama koje su se stvarale u Bosni, najzatvorenija je bila muslimanska. Od kuće i porodice stvoren je kult, a sav neistrošeni vitalitet tu se ispoljavao. Išli su s okupatorom, ali su ga mrzili, jer im put nije bio isti. S ostalima nisu mogli, ali su željeli kraj turske carevine i doprinosili njenom rušenju. A kraj turske carevine je i kraj svega što su oni bili. Razum tu nije mogao pronaći rješenje. Ostala je samo pasivnost i predavanje sudbini."

Odlikovan je ordenom Republike sa zlatnim vencem.

"Oslobođenje", povodom vesti o ekranizaciji "Derviša i smrti", objavljuje njegovu izjavu: "Pregovarao sam sa 'Bosna filmom' o realizaciji mog romana. Čekao sam dugo odgovor, mada su u međuvremenu drugi pregovarali sa mnom. Za ekranizaciju 'Derviša' interesovali su se producenti i iz inostranstva. Odlučio sam da prihvatim ponudu 'Avale', tek kada sam iz novina saznao kakvi su planovi 'Bosna filma' za ovu godinu..."

Sabrana dela Jovana Dučića, koja je Meša zajedno sa Žikom Stojkovićem uredio i redigovao, u proleće 1969. godine, žestoko su napadnuta u "Politici". Najoštriji kritičar bio je Eli Finci. "Derviš i smrt" se prevodi na petnaest jezika širom sveta. U štampi se već govori o Mešinom novom romanu — "Tvrđava". Viziju toga dela dugo je nosio u sebi.
 
Priprema svoja Sabrana dela, koja nameravaju zajedno da štampaju beogradska "Prosveta" i "Svjetlost".
 
Uspeh "Derviša i smrti" omogućio mu je stabilniji, sigurniji rad — više nije morao da živi činovnički, da brine za platu i goli život.
 
A 10. oktobra 1969. u Biljardi na Cetinju, prilikom uručenja Njegoševe nagrade, Meša veli: "... Danas sa zahvalnošću mislim da one ranije pisce — Njegoš je prvi među njima — i na one današnje, Andrića prije svega, kojima moje djelo mnogo duguje, ako ne po direktnom uticaju, a ono po težnji da se traže neispitivani putevi..."

Bio je 11. jul 1982. topao dan, nesnosna vrućina. Nešto posle 22 časa, na osmom spratu, u Jovanovoj 39, umro je Meša Selimović.

Dok je gledao na televiziji prenos fudbalske utakmice Italija — Savezna Republika Nemačka, pozlilo mu je; lekar je odmah došao i konstatovao — smrt.
 
Prvi je vest javio Radio Beograd u svojoj prvoj jutarnjoj informativnoj emisiji, 12. jula 1982. godine.

I dok su novine opširno pisale o odlasku velikog pisca ("Sinteza tanane istočnjačke mudrosti i evropskog načina mišljenja oslobođenog iluzija"), u piščevom domu nastaje prava drama: uprava groblja neće da posmrtne ostatke preuzme, jer Bosna traži da bude sahranjen u Tuzli. Porodica želi da ispuni amanet Mešin — da večno počiva u Beogradu.
 
Natezanja su trajala ceo dan i jednu noć.
 
Ipak, 14. jula u 14 časova Meša Selimović je sahranjen u Aleji zaslužnih građana Beograda na Novom groblju. U ime naroda Tuzle oprostio se Dušan Tešović, predsednik opštine, u ime Srpske akademije nauka i umetnosti predsednik Dušan Kanazir, a u ime grada Beograda Dejan Milovanović, predsednik Gradske konferencije Socijalističkog saveza.

POŠTOVAN AMANET
 
U ime Saveza književnika Jugoslavije govorio je pesnik, esejista i poznati pisac Boško Petrović, dok se Matija Bećković oprostio u ime prijatelja i porodice: "Mi imamo leleka i tužbalice za čobanima i đacima, za ratarima i ratnicima, ali nemamo za mudracima... Već sedam godina se tvoji prijatelji opraštaju od tebe... Svom si se životu osvetio i sebe zamenio svojim nesmrtnim delom... Poturio si veliko breme i konačno se odmorio. Već dva dana si spokojniji nego već poodavno. Kada bismo se sahranjivali uspravno, ti bi bio jedan od prvih koji je to zaslužio..."

I da su Mešu sahranili upravo ovako kako je pesnik rekao — uspravno — on bi štrčao za glavu sa početka ove priče.
 
Sahranjen je pored dragih mu pisaca: Skendera Kulenovića i Miloša Crnjanskog.
 
Bilo je to poslednje putovanje, poslednje svođenje računa sa životom pisca koji je, osim sa perom i praznim papirom, vodio i bespoštednu bitku za svoju biografiju.
 

SRBIN IZ BOSNE

U SANU se čuva pismena izjava Meše Selimovića:

"Potičem iz muslimanske porodice, iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika.

Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredjeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava, zagarantovanog Ustavom.
Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borislava Stankovića, Petra Kočića, Iva Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem."

KRAJ

Radovan Popović | 20. februar 2009.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279514-Malisa-tuzlanske-mahale


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 11, 2011, 01:09:33 am
*

PRONAŠAO MIR U BEOGRADU


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MesaSelimovic5.jpg)


Kako se Meša Selimović skućio u Jovanovoj 37, gde mu se otkriva spomen-ploča

DERVIŠ, a zatim i "Tvrđava" doneli su Meši Selimoviću u njegovim sarajevskim godinama i te kako zaslužena ne samo književna već i društvena priznanja. Ali uz pohvale i uvažavanja stalno su stizale sitne ljudske pakosti, zavist nedarovitih, ideološka sumnjičenja i partijske hajke, za to vreme nimalo naivne. Veliki pisac je bio primoran da se stalno brani i opravdava od raznih optužbi a najčešće zbog svojih veza sa Beogradom i SKZ, koja je, ne samo iz ugla BiH moćnika, smatrana bastionom nacionalizma. Kap je prevršila čašu kada se posle moždanog udara suočio sa neočekivanom hladnoćom i ravnodušnoću sredine u kojoj je živeo i tada je odlučio da pređe u prestonicu gde je imao pouzdane prijatelje.

Na zgradi u Gospodar Jovanovoj 39 gde je proveo devet godina u subotu će svečano biti otkrivena spomen-ploča. Biće to prva od niza obeležja našim književnim velikanima, početak velike akcije "Vratiti dug piscima" koju su inicirale "Večernje novosti", a organizaciju preuzelo Ministarstvo kulture.

Uoči preseljenja u pismu jednom prijatelju Meša je zapisao: "Bosna je teška, teretna zemlja i ovdje nije lako živjeti, ako je čovjek samo za santimetar viši od prosjeka. Meni je slučaj dao taj santimetar, i osudio me na ispaštanje". Marta 1973. počeo je da pakuje stvari, a šetajući se sa suprugom Darkom na Baščaršiji sreo je nekoliko prijatelja pisaca kojima je rekao: "Ja večeras putujem i nikad se više u ovaj grad neću vratiti".

Na železničkoj stanici, kako je zabeležio književni biograf Radovan Popović, ispratili su ga Risto Trifković, Anđelko Vuletić, Tanja Dugonjić, Željko Marjanović sa suprugom... A u Beogradu dočekao ga je Dobrica Ćosić koji je o tome u svom dnevniku zabeležio:

"Došao je s Darkom da stanuje kod nas dok ne dobije stan, dajući nam priliku da im uzvratimo gostoprimstvo koje su nam ukazali pretprošle godine, čime je Meša, uz prijateljstvo demonstrirao i političku solidarnost sa mnom. Bila je to meni izuzetno značajna podrška. Sledilo je njegovo izvanredno držanje u krizi Srpske književne zadruge, pa pisma CK Saveza komunista Bosne i Hercegovine Josipu Vrhovcu, hrvatskom komunističkom funkcioneru, u kojem je branio Zadrugu i mene od partijskih optužbi za nacionalizam. Preko Gileta Đurića zamolio sam Branka Pešića da nađe Meši stan; Branko je obećao da će to da uradi. On je čovek koji razume od kolikog je značaja da Beograd lepo primi Mešu Selimovića."

I vrlo brzo svoj novi dom našao je u Jovanovoj, gde se osećao vrlo prijatno i spokojno, okružen ljudima sa kojima je mnogo toga mogao da podeli. Krug porodičnih prijatelja bio je veliki: Dobrica Ćosić i Božica, Antonije Isaković i Leposava, Živorad Stojković i Ružica, Matija Bećković i Vera, Slobodan Selenić i Merima, Mića Popović i Vera, Erik Koš, Vojislav Lubarda, Stevan Raičković, prof. dr Aleksandar Milošević koji mu je bio lekar... Druženja su bila intenzivna, zadovoljstvo mu je bilo da sa prijateljima ode do Grocke. Do obližnjeg izletišta išao je svojim autom, italijanskim "fijatom 1300", i uživao u brzoj vožnji. Voleo je da igra preferans, a najčešći partneri su mu bili Mihiz i Selenić. Kartali su se i kada su bili na putu, pa je tako jednom prilikom, na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, u žaru neizvesne partije Meša propustio voz za Beograd.

Ali kada je počinjao ozbiljnije da radi na nekom rukopisu bio je tome u potpunosti posvećen i sve ostalo odlazilo je u drugi plan. Pisao je noću, posle 22 sata uz prisustvo Darke koja je za to vreme heklala ili čitala. Po završetku poglavlja čitao joj je tek ispisane redove. Ispod moćnog pera počeo je da se nazire novi roman "Začarani krug" (kasnije će to biti samo "Krug").

Već načetog zdravlja, deo dragocene energije, međutim, morao je da posveti i nekim aktuelnim dešavanjima, braneći kao izuzetno častan čovek principe do kojih je držao. Oglasio se povodom političkih osuda knjige Predraga Palavestre "Posleratna srpska književnost 1945—1970" zbog toga što su neki bosanski književnici (među kojima je bio i Meša), uneti u srpsku književnost:

— Ja sam iz muslimanske porodice, iz Bosne, ali po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi koliko i bosanskoj, jer jednako poštuje i svoje poreklo i svoje opredeljenje. Jednako sam emotivno i duhovno vezan i za jedno i za drugo. I sve to smatram svojom privatnom stvari i ne bih tome poklanjao veću pažnju da to odjednom nije postao problem dana i da zbog mene neopravdano ne stradaju drugi ljudi.

U međuvremenu je završio roman "Ostrvo" koji je sarajevska "Svjetlost" odbila da štampa tražeći da se izbace dva poglavlja političke prirode: "Treba li da umre stari Mandarin" i "Tuđa zemlja tuga je golema". Istovremeno pripremljenu i najavljenu emisiju o Meši TV Sarajevo je odložilo do daljeg. Srećom, "Prosveta" je prihvatila i odmah štampala "Ostrvo".

U svim takvim neprijatnim situacijama Meša se držao izuzetno dostojanstveno i gospodski o čemu je Mihiz ostavio ovakav zapis: "Voleo je, kako to kod mudrih i uzdržanih ljudi često biva, veseo duhovit svet, sebe nikad nije puštao preko granice gde prebrza i olaka reč drugome nanosi uvrede, a misli nered i štetu. Čovek mnogih znanja i dugih čitanja, klonio se podataka i navoda, pretpostavljajući muku i radost sopstvenih nalaza i otkrića. Nikad nisam sreo čoveka čiji je poziv da kazuje i saopštava, a da ume tako lepo, tako umno da sluša i čuje."


BOŽIĆ DARKA

PODSEĆAJUĆI se na svog dugogodišnjeg prijatelja Matija Bećković za "Novosti" kaže:

— Postavljanjem spomen-ploče na kući u kojoj je stanovao i umro u sazvežđu znamenitih ljudi koji su živeli u Jovanovoj ulici dodaje se i zvezda Meša Selimović. Na četvrtom spratu te zgrade bilo je njih četvoro: Meša i Darka i ćerke Maša i Jasenka. Tu se godinama orio Darkin smeh koji nije bio uvek samo smeh nego čas štit a čas zastava. Ta žena ga je podsećala da nikad ne zaboravi istinu i ohrabrivala na najveće umetničke i ljudske podvige. Da ima pravde na toj ploči bilo bi i Darkino ime, ali jedina koja bi sigurno bila protiv toga bila bi ona sama kao što je bila i protiv one raskošne posvete na "Dervišu i smrti" gde je ostalo samo njeno ime. Meša Selimović je napisao u "Sećanjima": "Da ona nije bila pored mene u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)". Je li slučajno da se ta žena prezivala Božić, a zvala Daroslava Darka. I sada znamo da bez nje, čijeg imena nema na toj ploči, te ploče ne bi bilo.

Dragan Bogutović | 09. jul 2010.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:291750-Pronasao-mir-u-Beogradu


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 11, 2011, 01:09:42 am
*
MEŠA SELIMOVIĆ — IZ RUKOPISNE ZAOSTAVŠTINE


ŠTA ĆE U TOM PAKLU PORODICA

Andrić jednostavno nije htio da slika porodični život i intimne trenutke. Porodica — to je kakav-takav red, smirenost, normalnost, a Andrić hoće da vidi (ili, ako hoćete: ne može da ne vidi) nered ljudske duše, njenu izvrnutost, opterećenost. Njegova slika svijeta najbolje se vidi po slici ljudi. Andrićevi likovi su predimenzionirani, namjerno deformisani, da bi bili upečatljiviji. Deformacija je normalan umjetnički postupak, suprotan dagerotipiji


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MesaSelimovic4a.jpg)

Naše prisustvo u svijetu možemo periodizirati
kao vrijeme do Andrića i od Andrića: Meša Selimović


U "Mostu na Žepi", jednoj od najljepših pripovijedaka cjelokupne svjetske literature, vezir Jusuf će izbrisati i posljednju riječ s natpisa na tek dovršenom mostu: umjetničkom djelu nije potreban komentar niti ikakva dopuna izvan njega samog. Ono je cjelovito takvo kakvo je, "hair i lepota", samo sebe najbolje objašnjava, samo najpotpunije govori o sebi.
 
Poštujući tu Andrićevu misao, ne bih želio da se o nju ogriješim: umjesto nepotrebnog i uvijek nesigurnog komentara o djelu, neka ovih nekoliko riječi ljubavi i poštovanja prema našem najvećem piscu, i jednom od najvećih savremenih pisaca svijeta, budu i zahvalnost za moje osjećanje duga prema njemu.
 
Ali i svi mi zajedno mnogo dugujemo Andriću za ljepotu i značaj njegova djela, jer nas je sve povuklo naviše, jer je označio visoku crtu do koje se može ići, kao što mu dugujemo za ugled što su ga naša literatura i naša kultura dostigle u svijetu: u tom pogledu on je učinio više od svih naših pisaca, i današnjih i dosadašnjih, više od svih komisija za kulturne veze sa svijetom, više od svih naših ambasada zajedno. Mislim da naše prisustvo u svijetu možemo periodizirati kao vrijeme do Andrića i od Andrića. Do 1961. godine, naši pisci, i oni najveći, probijali su se u svijet rijetko i slučajno; poslije Nobelove nagrade, Andrić je našim piscima široko otvorio prostor mnogih svjetskih jezika, i našoj kulturi mogućnost da izađe iz svog neželjenog geta.
 
Zahvaljujući Andriću i njegovu djelu, mi smo primljeni za svjetsku duhovnu trpezu kao ravnopravni učesnici: pružena nam je mogućnost da dajemo drugima a ne samo da primamo od njih. Poslije zasluženog svjetskog priznanja koje je dobio veliki pisac malog naroda, taj narod nije više tako malen. Ispravljena je, bar u izvjesnoj mjeri, nepravda zapostavljenosti zbog jezika malog radijusa, i danas smo vidljivije prisutni među drugim narodima.
 
U ČULNOJ GROZNICI
 
Andrić je slučajno iz Bosne. Ali nije slučajno što piše o Bosni i što je njegovo djelo toliko višeslojno i duboko. Taj osobeni pisac je na izgled vrlo jednostavan — po fakturi rečenice i načinu izražavanja, po dohvatnoj misli, po nezakučastom pripovijedanju, ali, u stvari, nije tako: Andrić je prilično složen i dosta protivurječan. Izgleda tradicionalan po načinu pisanja, a rijetko je ko tako savremen po umjetničkim idejama i po senzibilitetu (još je Put Alije Đerzeleza prožet osjećanjem mučnine, a još potpunije Mustafa Madžar i druge pripovijetke; filozofiju podsvjesnog magistralno je izrazio u Anikinim vremenima; teško objašnjivu surovost ljudskih postupaka i mučnu jezu teških tajni naći ćemo u mnogim djelima Ive Andrića).
 
Njegovo osjećanje života je teško i gorko.
 
Neki kritičari su rekli: zbog Bosne mučne i zaostale.
 
Andrić za to nije kriv. Ni Bosna, naravno.
 
Okrenuvši, od prvih pripovjedačkih početaka, svoj pogled u prošlost, Andrić je zauvijek odlučno raskinuo sa svojom ekspontovskom lirskom neposrednošću i jaukom nad životnom grozom i nepravdama, ali iskustvo je ostalo, muka se ne zaboravlja. Nije lako, a možda nije ni potrebno, postavljati pitanje: zašto se Andrić zadržao na prošlosti? Ali sigurno nije uputno tu tajnu objašnjavati Andrićevom rečenicom iz romantičnog, mladićkog Ex Ponta, da je to traganje za tajnom koju sačinjavaju "blagoslovene baštine djedova" koji su položili "jednostavne i jake vrline svoje u temelje naših duša". To nekritično stavljanje znaka jednakosti između dva različita perioda života dovelo je do prilično nelogičnih zaključaka. U čemu su te blagoslovene baštine djedova i jednostavne vrline? u poganoj krvi? u seksualnom opterećenju? u mračnim djelima? u mržnji kojom ljudi truju svoj život? u zlobi, lukavstvu, prevarama? Prije su to proklete baštine djedova i manijačke, patološke osobine, od kojih su mnoge i nama ostavili u nasljeđe. Većina Andrićevih likovi živi ne samo u "čulnoj groznici", već su "sudbinski kažnjenici", žrtve nečiste krvi, samo teže nego kod Bore Stankovića. Oni svoju mučnu kob nose svijetom kao prokletstvo i kaznu.
 
KAO DEMONIJAČNI KOBAC
 
Andrić svoje junake presreće na ulici, u hanu, na javnim mjestima, gde je pokazuju svoju ćud, rijetko kad pitomu i običnu. Porodični život i interijer ne postoje kod Andrića, kaže Isidora Sekulić, jer su oni "na starom islamskom Istoku bili mahom nedokučni". "Ako je neko ulazio u njih, imao je oči i uši da ostavi u predsoblju, zajedno sa kondurama". Lijepo rečeno, ali prilično neubjedljivo. Andrić jednostavno nije htio da slika porodični život i intimne trenutke. Porodica — to je kakav-takav red, smirenost, normalnost, a Andrić hoće da vidi (ili, ako hoćete: ne može da ne vidi) nered ljudske duše, njenu izvrnutost, opterećenost. Šta će u tom paklu porodica, ako nije već biološki i moralno posrnula, pošla niz brdo?
 
Ne, Andrić nije hladni, nepristrasni slikar onoga što vidi.
 
Njegova slika svijeta najbolje se vidi po slici ljudi. Andrićevi likovi su predimenzionirani, namjerno deformisani, da bi bili upečatljiviji. Deformacija je normalan umjetnički postupak, suprotan dagerotipiji: proizvoljno, slobodno pronalaženje razmjera, odnosa, rakursa; prije ideja o liku nego slika viđenog lika. Ono što nazivamo objektivno-realističkim načinom pisanja, mirnim, sporim, čak pedantnim navođenjem mnogih detalja, kod Andrića je, rekao bih, zametanje tragova, postepeno stvaranje uvjerljive, obične, svakodnevne atmosfere, da bismo lakše prihvatili njegov iznenadni skok, zalet u neobično, neočekivani prodor u misterij neobične ljudske duše. I tek tada (a to je pravi Andrić), u tom usovu usijanih podataka o liku, snažnih, poražavajućih, šokantnih, u tom tjesnacu u koji nas je pisac iznenadno stjerao, doživljavamo susret s jednom gotovo demonijačnom snagom umjetničke sugestije: kao kobac, Andrić je odjednom prestao da mirno kruži oko neke mete što ju je njegovo oko fiksiralo, i furioznom brzinom se sručio na cilj. Začudo, taj strašni ritam naglih osvjetljenja, oznaka, boja, taj karteč oštrih i nezaboravljivih obilježja, pred kojima čitalac zastaje bez daha, fasciniran, završava se mirno, kao da je sve bilo slučajno. Grom je udario iz vedra neba, uzdrmao vas, i opet je horizont miran i vedar. Ali vi ne zaboravljate tutnjavu groma.
 
I kao što su Andrićeve ličnosti više ideje o likovima nego slika ljudi koji su postojali, isto tako je njegova slika života prije ideja o životu nego životna faktografija. Da li je Andrić do svoje ideje o mučnom, surovom i teško objašnjivom životu došao sasvim rano, pa se okrenuo istoriji, da pobjegne od savremenog besmisla, a u istoriji našao isti haos i besmisao, teško je reći. Pretpostavljam da je, vjerovatno, uvidio kako se suština života ne mijenja lako, možda i nikako, da vijekovi mogu da donesu promjene ali ne i poboljšanje, i da ideja o životu ne zavisi od vremena u kojem ga posmatramo: zlo je njegova vječna suština. Zato je svejedno o kojem vremenu pišemo, važno je da pišemo o životu, uvijek istom.
 
Po Andriću ("Razgovori s Gojom"), "ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomci sa svojim odelom, spravama i oružjem, nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom i naseljenim zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni od brodoloma".
 
Umjetnost je prije jauk zbog života nego slika njegova. (Sjetimo se "Mosta na Žepi": "Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini.")
 
UBOGE BOSANSKE STAZE
 
Besmislu života i njegovoj efemernosti suprotstavlja se samo umetnost. Kao Aska pred zubima životnog vuka, umjetnik odgađa smrt umjetničkim stvaranjem. Ali to je zaista novo stvaranje a ne reprodukcija postojećeg: "Mi stvaramo oblike kao neka druga priroda... i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućeg naraštaja." Osim toga, umjetnik potencira i mijenja linije i forme: "To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovu, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život."
 
Ali način na koji Andrić stvara nove oblike nije samo u tome da dodaje nove boje i nijanse, da otkriva nove uglove gledanja i nove odnose i srazmjere među stvarima i ljudima, on pronalazi i odjek životnih pojava, njihovu rezonancu, njihovo novo i šire značenje, princip opšteg, koji, neočekivano, sagleda u pojedinačnom. Ma od čega da pođe, ma od kako sitnog detalja, misao se odjednom proširi, razbokori, preraste skromni značaj početnog povoda, postane opšta, poveže se sa širokim svijetom, mada je pošla sa uboge bosanske staze: "Na početku svih staza i puteva, u osnov same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao..." Na tim višegradskim stazama "koje vetar mete i kiša pere, a sunce okužuje i raskužuje, na kojima se sreta izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda srca, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab, i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nevesti, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti". Na tim zavičajnim putevima, "gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu", bio je, bez ikakva razloga, srećan: ubogi zavičaj mu nije mogao biti nikakva osnova za sreću. A kad se otkinuo od staza djetinjstva i zavičaja, u lijepom i bogatom svijetu o kojem je sanjao nije našao niti sačuvao ni svoju lijepu misao o njemu ni svoju sreću. Stekao je gorko iskustvo o životu.
 
I opet smo pred tajnom, i možemo samo da nagađamo i naslućujemo pravi odgovor na pitanje: zašto je Andrić svoju mučnu misao o cijelom svijetu i o svim ljudima ovaplotio na terenu svoga zavičaja? Pitanje je nepotpuno i neprecizno, jer, gdje god pisac smjestio svoje likovi, ma kako precizno odredio mjesto njihova boravka, pravo umjetničko djelo dobija snagu opštosti. Pa ipak, zašto? Možda zato što je svejedno. Možda zato što je to psihološki neizbježno, jer gdje bi pisac locirao svoju misao o svijetu ako ne na terenu koji mu je najbliži, da ne kažem i najdraži, i koji ga bolno podsjeća na njegovu ranu misao o bogatom i lijepom svijetu negdje izvan rodne Bosne?
 
GRANGINJOLSKU VIZIJU ČOVEČANSTVA
 
Bosna je Andrićeva stvarna i apstraktna (jer opšta i svugdje moguća) pokrajina, kao Foknerova Yoknapatawpha, ali on je suviše veliki pisac da bi bio hroničar i ilustrator samo jednog kraja. Možda baš zbog ljubavi prema Bosni Andrić, na mjestima nazvanim njenim imenom, razvija složenu, često granginjolsku viziju čovječanstva.
 
U svom "Pismu iz 1920", na primjer, Andrić govori o mržnji u Bosni. Ali, zar samo u Bosni ima mržnje? Zar samo u Bosni satovi otkucavaju u različito vrijeme? Zar je samo Bosna zemlja straha? Da, Bosna to jeste, i Andrić to izričito kaže. Međutim, budući da je posebno zainteresovan za Bosnu, jer je voli, jer mu je teško zbog svega što jest, jer bi volio da je više ljubavi među ljudima, on baš u svojoj Bosni insistira na fenomenu mržnje. Ali ovo je jedna od rijetkih pripovijedaka u kojoj pisac jednu temu, vezanu za Bosnu, izvodi na široke svjetske prostore. Kako se završava "Pismo iz 1920"? Maks Levenfeld od bosanske mržnje bježi u Trst, a odatle 1938. u republikansku armiju u Španiju. "Na njegovu bolnicu izvršen je vazdušni napad u po bela dana i on je poginuo sa gotovo svim svojim ranjenicima. Tako je završio život čovek koji je pobegao od mržnje." Gorčina ove Andrićeve završne rečenice je jasna: Levenfeld je pobjegao od mržnje u Bosni, ali je u svijetu poginuo od druge, još teže mržnje. I njegovi ranjenici s njim, ni za njih nema milosti, i to: u po bijela dana, zabune nije moglo biti.
 
Ukopavši se u jednom vremenu koje omogućava legendu i ne traži provjeru pragmatičkog iskustva i u jednom neobičnom, mitskom svijetu, naselivši ga svojim teškim, slojevitim ličnostima, Andrić je stvorio u našoj literaturi najcjelovitiju misao o životu, složenom, teško saznatljivom i još teže objašnjivom, trošnom i efemernom, pa ipak vječnom, jer — i pored svih smrti — "traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija".
 
Ovaj neobjavljeni tekst autora "Derviša i smrti" izgovoren je povodom 80. godišnjice Andrićevog rođenja
 
Meša Selimović

objavljeno: 01. 05. 2010.
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/SHta-ce-u-tom-paklu-porodica.sr.html


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 11, 2011, 01:17:17 am
*
FILM


ZABORAVLJENI SCENARIJI MEŠE SELIMOVIĆA

U godini obeležavanja stogodišnjice rođenja velikog književnika, po strani ostaje spominjanje njegovog dugogodišnjeg bavljenja filmom, tačnije učestvovanje u pisanju scenarija za čak dvanaest filmova, od kojih je deset snimljeno za vreme njegovog "bosanskog perioda".

Stogodišnjica rođenja Meše Selimovića obeležava se u Srbiji na način koji dolikuje značaju ovog poznatog književnika. Pojavili su se novi stručni radovi o njegovom javnom i privatnom životu, organizuju se izložbe i seminari o njegovom književnom radu, otkrivaju se do sada nepoznati detalji o njegovoj pozorišnoj delatnosti i aktivnostima u mnogim udruženjima i organizacijama. Međutim, jedino po strani ostaje spominjanje njegovog dugogodišnjeg bavljenja filmom, tačnije učestvovanje u pisanju scenarija za čak dvanaest filmova, od kojih je deset snimljeno za vreme njegovog "bosanskog perioda".
 
Odmah po završetku Drugog svetskog rata, Meša je kao partizan i provereni agitpropovac (Oblasnog komiteta za istočnu Bosnu) prešao u Beograd, gde je dobio posao u Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora, a zatim u tek formiranom Komitetu za kulturu Vlade FNRJ. Ipak, u novoj sredini očito se nije najbolje snašao, što pokazuje podatak da je avgusta 1947. otpušten sa posla i pri tom bio isključen iz Partije. Izlaz iz novonastale situacije pronašao je tako što se vratio u zavičaj, gde mu je prvih dana gostoprimstvo u svom sarajevskom stanu pružio poznati slikar Ismet Mujezinović. Meša je ubrzo prihvatio mesto profesora teorije književnosti na Pedagoškoj akademiji u Sarajevu i počeo da objavljuje svoje radove u pojedinim književnim časopisima.
 
Na njegovu sreću, u tom trenutku se na mestu direktora izdavačkog preduzeća "Svjetlost" nalazio Marko Marković, čovek vanserijskog poznavanja književnog stvaranja, koji je pored ostalog pročitao i sve dotada objavljene Mešine pripovetke, što mu je pomoglo da lakše prebrodi zamke nove sredine. Kako sam Meša ističe u svojim "Sjećanjima", čika Marko ga je prihvatio starinski prisno, s neverovatnom toplinom i srdačnošću, što mu je omogućilo da postane saradnik u izdavačkoj delatnosti ove kuće i da u njoj objavi svoju prvu knjigu "Uvrijeđeni čovek".
 
Kako je dalje pisao Meša, "direktorska kancelarija Marka Markovića je u to vreme bila stecište književnika, slikara, glumaca, i uopšte ljudi od duha", pa su tako i prvi koraci bosanske kinematografije dobrim delom bili isplanirani u prostorijama "Svjetlosti". I Marković i Mujezinović su pored ostalog bili članovi Komiteta za kinematografiju pri Vladi BiH, pa nije čudno što se i Meša Selimović od samog početka uključio u projekte prvog bosanskog preduzeća za proizvodnju filmova ("Bosna film"), formiranog jula 1947. Tako je, na primer, već treći bosanski dokumentarni film ("Novi temelji"), sa temom izgradnje zadružnih domova na selu, snimljen po scenariju Meše Selimovića. Neposredno posle toga, isti autor dobija za to vreme i izuzetno privlačnu ponudu da napiše scenario za prvi igrani film ove kuće.
 
U saradnji sa tadašnjim funkcionerima bosanskog filma (Moni Finci, Sida Marjanović, Slobodan Jovičić), iskusnim pozorišnim rediteljem Ljudevitom Crnoborijem i kvalitetnim snimateljem iz Zagreba Brankom Blažinom, Meša je, shodno pravilima tadašnje socrealističke realnosti i pod uticajem ogromne popularnosti udarnika Alije Sirotanovića, napisao scenario i aktivno učestvovao u pripremama snimanja filma iz rudarskog života.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MesaSelimoviciVeraGregovicnasnimanjuHanke.jpg)

Meša i Vera Gregović na snimanju "Hanke"
 
Produkcija prvog igranog filma nove bosanske kinematografije pod naslovom "Rudari" je zaista realizovana krajem 1949, ali je po pregledu snimljenog materijala posebna komisija ustanovila da je urađeni posao nezadovoljavajući, te su sve aktivnosti na ovom projektu prekinute, a film nikada nije javno prikazan. To, međutim, nije smetalo Meši Selimoviću da nastavi saradnju sa "Bosna filmom", pa je sa svojim prijateljem (i saradnikom u redakciji časopisa "Život") Isakom Samokovlijom učestvovao u pripremama gotovo trogodišnje realizacije filma "Hanka", koji je počeo da snima zagrebački reditelj Krešo Golik, a zatim preuzeo Slavko Vorkapić, Sremac koji je u Holivudu postao izuzetno cenjeni stručnjak za montažu specijalnih efekata. Uporedo sa "Hankom" vođene su sa uglednim austrijskim producentom Karlom Sokolom, a zatim i njegovim zemljakom Ernstom Robertsom, ozbiljne pripreme za realizaciju međunarodnog spektakla o sarajevskom atentatu, te su tim povodom napisane čak tri verzije dramaturške obrade ovog događaja, pri čemu je poslednju od ovih — u saradnji sa renomiranim švajcarskim rediteljem Leopoldom Lindtbergom — pisao sam Selimović, koji je u međuvremenu postao šef Umetničkog odeljenja u "Bosna filmu".
 
Iako je ovaj posao dugo i intenzivno pripreman (uz veliku količinu potrošenih deviza), zbog ozbiljnih razmimoilaženja u načinu pristupa ovoj temi između austrijskog i bosanskog koproducenta, projekat je napušten i nešto kasnije ostvaren u Austriji, bez bosanskog koproducenta, ali sa korišćenjem dobrog dela Lindtbergovog (i Selimovićevog) scenarija.
 
Uporedo sa pregovorima oko koprodukcionog filma o sarajevskom atentatu, producent Roberts je bosanskim partnerima ponudio i realizaciju akciono-psihološke drame iz međuratnog perioda, smeštene u ambijent jednog primorskog mesta na Jadranu. Prvu verziju scenarija napisao je Austrijanac Norbert Kunce, ali je konačan tekst napravljen tek po pristanku "Bosna filma" da učestvuje u ovoj koprodukciji i imenovanju koscenariste Meše Selimovića, koji je zatim uneo znatne promene u dramaturškoj liniji filma, naročito u psihološkim odnosima među glavnim likovima.
 
Tako je u leto 1953. u okolini Dubrovnika snimljena "Kuća na obali", film koji je bio jedan od najkomercijalnijih filmova u Nemačkoj sledeće godine, dobrim delom i zbog učešća poznate nemačke glumice Sibile Šmic i u tom trenutku ne manje popularnog glumca Renea Deltgena. Posle brojnih vesti o velikom uspehu ovog filma u evropskim bioskopima, očekivao se sličan prijem i kod gledalaca u Jugoslaviji, ali je posle premijere na završetku prvog filmskog festivala u Puli (1954) i potonjih prikazivanja u bioskopskim dvoranama film naišao na podeljene kritike. Tako je deo novinara pohvalio ovu uspešnu akciono-psihološku dramu koja uspeva da do kraja zadrži tempo, kao i otkriće talentovanog reditelja Boška Kosanovića (u trenutku kada je nedostatak kvalitetnih autora postao jedan od osnovnih problema naše kinematografije), ali je bilo i dosta mišljenja da u filmu ima puno nedorečenog, neubedljivog i naivnog, počev od dramaturški nedovoljno razrađenog sukoba između majke i ćerke oko istog čoveka, do prilično neuspele karakterizacije glavnih likova i njihovih međusobnih odnosa. Deo konzervativne štampe je takođe oštro napao neukusno sladunjavi hepiend filma, a takođe i povlađivanje niskim strastima kroz prikazivanje "erotskih" scena glavne glumice Nađe Poderegin i njenog partnera Berta Sotlara.

Posle ovog filma, Meša Selimović je prilično ambiciozno radio na scenariju "Palme u Snijegu", koju je trebao da režira tada najugledniji filmski reditelj u zemlji Radoš Novaković, ali zbog ogromnog prekoračenja budžeta pri realizaciji "Hanke", "Bosna film" nije bila u mogućnosti da kompletira finansijsku konstrukciju ovog filma. Imajući u vidu iskustvo sa skupim projektima Selimović se okrenuo provereno uspešnim temama iz narodnooslobodilačke borbe i za "Bosna film" napisao još tri scenarija.
 
"Tuđa zemlja" u režiji slovenačkog reditelja Jože Galea (1956) imala je za cilj da prikaže i neprijatelje (italijanske vojnike) kao ljude sa posebnim problemima i nadanjima, "Noći i jutra", u režiji jednog od pionira bosanske kinematografije Pjera Majhrovskog (1959), takođe govori o psihološkim odnosima boraca i građana u opkoljenom Mostaru, dok je "Konjuh planinom" u režiji Fadila Hadžića (1966) priča o legendarnoj partizanskoj četi husinskih rudara, ispričana takođe kroz psihološku obradu pojedinih boraca ove čete.
 
Posle ogromnog uspeha, koji je i kod kritike i kod čitalačke publike postigao "Derviš i smrt" (1966), Selimović uspeva da novostvorenoj sarajevskoj produkcijskoj kući "Studio film" i njenom direktoru Sejfudinu Tanoviću proda sva tri svoja nerealizovana scenarija, te tako tokom 1968. nastaju savremena drama "Uđi ako hoćeš" Radenka Ostojića, ali i dva filma sa proverenom ratnom tematikom: "Opatica i komesar" Gojka Šipovca, te koprodukcioni film "Plamen nad Jadranom" u režiji renomiranog francuskog reditelja Aleksandra Astruka, sa dobro poznatom temom samožrtvovanja oficira Spasića i Mašere, koji su aprila 1941. u Boki potopili svoj ratni brod, da ne bi pao u ruke nemačkoj vojsci. Nažalost, sva tri filma imala su problema da dođu do bioskopskih gledalaca, pre svega zbog nerešenih odnosa koje je producent imao sa distributerima i stranim partnerom iz Francuske.

Posle dobro poznatih događaja Meša Selimović se 1970. ponovo preselio u Beograd, ali se više nije bavio pisanjem scenarija. Na zahtev reditelja Zdravka Velimirovića pristao je samo da svojim savetima pomogne da se na filmskom platnu realizuje sudbina Ahmeda Nurudina iz njegovog najpoznatijeg romana "Derviš i smrt" (1974), koji je kao i knjiga, takođe postigao ogroman uspeh u bioskopima širom zemlje, ali i van nje. Dilema derviša Nurudina u pitanju: da li izabrati ljudski lik ili veru?, inspirisala je poznatog književnika još od kraja 1944. kada je po naređenju svog pretpostavljenog streljan njegov brat Šefkija, oficir Komande tuzlanskog vojnog područja, zato što je bez odobrenja iz vojnog magacina uzeo krevet i ormar.
 
Čovek koji je (kao komandant III korpusa NOV i POJ) naredio streljanje Šefkije Selimovića je za života doživeo najveće počasti. Postao je narodni heroj, član CK SKJ, ambasador u više zemalja, uključujući SSSR, SAD i Kinu. Sahranjen je u Aleji velikana. Da li je tu i kraj? Meša Selimović je probao da nađe odgovor na to pitanje, između ostalog i u svojim scenarijima.

Srđan Knežević
objavljeno: 10.07.2010.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Zaboravljeni-scenariji-Mese-Selimovica.sr.html


Naslov: Meša Selimović (1910—1982)
Poruka od: Angelina Januar 17, 2011, 06:11:15 pm
*

SKICA PORTRETA MEŠE SELIMOVIĆA


Duhovno ukorenjen u srpskoj kulturi, pisac evropskih vidika, intelektualac kritičkog i antititovskog duha, sav okrenut Beogradu i srpskoj opoziciji, Meša Selimović je pružao otpor komunističkom bošnjaštvu, muslimansko-nacionalističko unitarističkom proglašenju jedinstvene bosanskohercegovačke književnosti i zasnivanju bošnjačkog jezika

Kada sam po oslobođenju Beograda 1944. upoznao Mešu Selimovića, skrivao sam želju da postanem pisac, a nisam znao da on to jeste, ali bez slave Branka Ćopića i Skendera Kulenovića. Tada je bio funkcioner Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih saradnika. Pojavom i ponašanjem nije ličio na partizane iz Bosne, iako je dubokim, mutnim i zapevnim glasom otkrivao svoju zavičajnost. Visok, vitak, lep u elegantnoj partizanskoj uniformi, gospodstvenog držanja, svojstvo koje je odlikovalo retko koga od nas u partizanskoj vojsci. A Mešu Selimovića je toliko odlikovala gospodstvenost da ga je činila dostojnim društva Veljka Petrovića, Milana Bogdanovića i velikih glumaca Raše Plaovića i Ljubiše Jovanovića, s kojima sam ga često viđao u Mažestiku i Klubu književnika.

Od Riste Tošovića pesnika, saznao sam da je iz Tuzle i da je profesor književnosti, da je s dva brata bio u partizanima od početka ustanka, Bosanci su mi šaputali da mu je jedan brat zbog nekog moralnog prekršaja streljan posle oslobođenja, a glasno kazivali da mu je drugi brat sa slavnim nadimkom Buđoni, jedan od glavnih OZN-aša Bosne i Hercegovine.
 
U POTRAZI ZA MIRNODOPSKIM IDENTITETOM
 
U septembru 1947. povučen je u Sarajevo na neku dužnost i istupio je iz našeg beogradskog i "kritizerskog" vidokruga mojih drugova iz Simine 9-a. Ali smo kasnije čitali njegove pripovetke u knjigama "Prva četa" i "Tuđa zemlja", potom prve romane "Tišine" i "Maglu i mjesečinu", koji od tadašnje kritike nisu bili vrednovani visokim pohvalama. Prožeti tragizmom okupacije i dramatikom antifašističkog rata i partizanske revolucije, mi smo kao naraštaj prosto bili gluvi za tihu reč i ljudski šapat. Bili smo ravnodušni prema jezičko-stilskim preokupacijama, psihološkim analizama i meditativnim evokacijama u Mešinim romanima. Naš ratnički i poratnički senzibilitet, naš ukus za žestoko i jarko, naš pobednički patos, našu strasnu ideologizovanost — komunističku i mimikrično antikomunističku, nije uzbudila Mešina ratnička melanholija i senzibilna analiza psiholoških stanja ljudi u ratu, i povratnika iz rata, njima svojstven defetizam, sve jedno što je kod Meše komuniste i partizana bio skriven, nas nije oduševila rafinovana deskripcija stvarnosti u koju Mešin junak stupa preopterećen doživljajima ratnih užasa i u potrazi za autohtonim mirnodopskim identitetom. Iz beogradskog književnog kruga, jedino je lucidni Zoran Gluščević shvatio visoku vrednost romana "Magle i mjesečine" i nagradio ih najvišim pohvalama.

Na Kongresu Saveza književnika Jugoslavije u Podgorici — bilo je to vreme pravog rata između modernista i realista — sreo sam Mešu Selimovića sa Darkom, lepom ženom zvonkog smeha. Bio je to uz Ota Bihaljija Merina drugi supružnički par među jugoslovenskim piscima koji se redovno pojavljivao u javnosti, što je nama "antimalograđanima" izazivalo čuđenje i blagi podsmeh, jer se ti zaljubljeni supružnici nisu razdvajali, a videli su se iz daleka: on visok i vitak kao smreka, ona okruglasta i rumena kao jabuka. Darka je bila inteligentna. Vedra i samosvesna žena, ćerka generala Kraljevine, opsesivno obuzeta sudbinom srpskog naroda, otkrivajući mi zajedno sa Mešom antisrpske pojave u Bosni, muslimanski i hrvatski šovinizam, što je mene Jugoslovena i Srbina vređalo i brinulo. Bilo je to moje prvo uverljivo, konkretno saznanje da Bosna i Hercegovina ne stoje "na granitu bratstva i jedinstva" nego na pesku nacionalnih, ideoloških i verskih antagonizama. U tom kongresnom druženju s Mešom i Darkom bliže sam upoznao Mešu i uvideo da je to čovek široke književne kulture, iskrenog jugoslovenskog i srpskog ubeđenja, prijatan, razgovorljiv, staložen, samouveren i stamen, ali i izrazito tolerantan prema drukčijem mišljenju. Kandidaturom nekog udruženja književnika, Meša Selimović je trebalo da bude izabran za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, što smo mi beogradski modernisti svesrdno podržali, ali su realisti koje je predvodio Mihailo Lalić, njegov izbor onemogućili. I taj kongresni poraz zbližio je Mešu i mene i zasnovao naše prijateljstvo koje smo osnaživali i bogatili svakim njegovim i Darkinim dolaskom u Beograd i porodičnim zimovanjem u Dubrovniku sa Miloradom Ekmečićem.
 
BOSANSKI DUH U KNJIŽEVNOSTI
 
Objavljivanjem "Derviša i smrti", slava je naglo i jarko obasjala Mešu Selimovića. Kritičari su se nadmetali pohvalama velikom, jedinstvenom romanu, remek-delu jugoslovenske književnosti. Sa svih strana, od svih žirija, pljuštale su nagrade. Ponavljala su se i umnožavala izdanja "Derviša i smrti", ali i drugih Mešinih knjiga. On je postao najpopularniji jugoslovenski pisac, imao je publicitet skoro ravan Andrićevom posle dobijanja Nobelove nagrade. Taj izranavljen čovek nije krio uživanje u svom trijumfu. Dotle ponižavan od bosanske partijske birokratije, Meša Selimović se isprsio. Na birokratiju i sarajevsku književničku bratiju, na političke moćnike i književničke zlobnike, gledao je s trona vezira, i sa prestola knjaza. Duhovno ukorenjen u srpskoj kulturi, pisac evropskih vidika, intelektualac kritičkog i antititovskog duha, sav okrenut Beogradu i srpskoj opoziciji, Meša Selimović pruža otpor komunističkom bošnjaštvu, muslimansko-nacionalističko unitarističkom proglašenju jedinstvene bosanskohercegovačke književnosti i zasnivanju bošnjačkog jezika. Uz tekst profesora Muhameda Filipovića "Bosanski duh u književnosti — šta je to?" u kome je pisano da su Andrićeve knjige veću štetu nanele Bosni od svih vojska koje su harale tom nesrećnom zemljom — prisilno ideološko stvaranje jedinstvene bosanskohercegovačke književnosti (Dilo je jedna od najozbiljnijih ideoloških najava obnove Kalajevskog bošnjaštva i mobilna politička pretpostavka Bosanskog rata). Mešin dotle prigušen kriticizam prema Titovom poretku, hranjen bolom za bratom, žrtvom bosanskog boljševizma, u jednom periodu utopljen u ideološki konformizam, opšteg stanja duha srpskih komunista, oslobodio se bosanskih stega i utega, pa Meša Selimović ubrzo postaje centralna intelektualna figura Bosne i Hercegovine, stožer slobodnog i kritičkog mišljenja u sve tešnjoj saradnji sa beogradskom i srpskom opozicijom. A bol za bratom se već bio transponovao u osnovnu motivaciju grešničke sudbine Ahmeda Nurudina u romanu "Derviš i smrt". Imao sam sreću da mu budem "most i veza" s beogradskom antititoističkom opozicijom i mojim intelektualnim krugom — piscima, naučnicima, profesorima, koji su, 1969, činili prvi pluralistički idejni forum u Srbiji i Jugoslaviji, stvoren u Srpskoj književnoj zadruzi, čiji je član Glavnog odbora i značajan saradnik bio i Meša Selimović.
 
MUSLIMANSKO-HRVATSKA KOALICIJA
 
Od mog javnog stupanja u borbu protiv nacionalističko-separatističke politike jugoslovenskog vođstva i "samoupravnog socijalizma" prijateljski odnosi između mene i Meše Selimovića i naših porodica postaće izuzetno prisni, rođački, bratski. Kada su mi bosanske vlasti zabranile predavanja o stanju u jugoslovenskoj kulturi, zakazanom na Sarajevskom narodnom univerzitetu i zapretile da "ne prelazim Drinu", Meša i Darka su pozvali mene i moju ženu Božicu u goste da izraze prijateljsku odanost meni progonjenom, i solidarnost sa idejama koje sam zastupao. Bili smo im gosti dve nedelje i uživali u njihovoj srdačnost i izdašnom gostoprimstvu. Demonstrativno su nas izvodili u šetnje po Baš-Čaršiji i "Stojčevcu" — bosanskim Brionima da ih političko Sarajevo vidi sa "srpskim nacionalistom" prosto čikajući birokratiji i njenoj intelektualnoj posluzi.

Kako se u Bosni i Hercegovini učvršćivala muslimansko-hrvatska koalicija sa sve agresivnijim, islamizovanim bošnjaštvom, antisrpstvom i antijugoslovenstvom, Meša i Darka su se u Sarajevu osećali sve ugroženijim, težeći ka Beogradu i Srbiji. Sledili su ih Vojislav Lubarda, Rajko Petrov Nogo, Novica Petković i drugi srpski umetnici i naučnici. Darka je s Mešinom saglasnošću čak zakupila i čamdžiju na Drini da u slučaju neposredne ugroženosti može svoju porodicu hitno da prebaci u Srbiju. Bila je to i panika. Ali zasnovana na kolektivnom senzibilitetu naroda-žrtve, usađenom u Srbima ustaškim pokoljima u Drugom svetskom ratu. Osećanje nacionalne neravnopravnosti i ugroženosti, kao rezidualni strah Srba, izazvaće masovnu migraciju Srba iz Bosne početkom šeste decenije, otvarajući bosansku krizu, generisanu i personalnom muslimansko-hrvatskom koalicijom koja je predstavljala politički uvod Bosanskog rata. Od 1961—1981. oko 260 hiljada Srba napustilo je Bosnu i Hercegovinu, ne prvenstveno iz ekonomskih razloga, kako se zvanično objašnjavalo. Kada je Mešu 1971. godine zadesio prvi moždani udar, odmah sam otišao u Sarajevo da ga tešim i hrabrim da se bori za život. Čim je progovorio, rekao mi je da mu tražim stan u Beogradu, obećao sam mu i po povratku iz Sarajeva preko svojih prijatelja i časnog Branka Pešića, predsednika Skupštine grada Beograda, založio se da se za Mešu Selimovića pronađe odgovarajući stan. Na sreću, Meša se brzo oporavio i nastavio da piše, daje intervjue i drži književne večeri po Bosni i čitavoj Jugoslaviji, intenzivno sarađuje sa mnom u Srpskoj književnoj zadruzi i učestvuje na simpozijumu "O istoriji i književnosti" u Vrnjačkoj Banji, koji su organizovali profesori "Praksisovci".
 
Kada je srpsko komunističko-ideološko vođstvo na čelu sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović napalo Srpsku književnu zadrugu, i mene posebno, Meša Selimović je odlučno stao u odbranu Zadruge i njenog predsednika. Upamćena je i zapisana Mešina principijelna i hrabra odbrana SKZ na partijskom sastanku sa Latinkom Perović i Milanom Milutinovićem, koji su tada izrekli političku presudu Glavnom odboru Srpske književne zadruge.
 
BOSANSKI STALJINIZAM

Bosanski staljinizam s titovskim pravoverništvom, provincijska i mediokritetska zloba, nemoć vilajetske sredine da podnese izuzetan uspeh, slobodoumlje i autoritet velikog pisca, dugo necenjenog i potcenjenog, sjedinili su svoje energije da ga potčine sebi, opkolili su ga intrigama, zavišću i mržnjom. Pisac velikih romana "Derviša i smrti" i "Tvrđave", sa slavom, publicitetom i ugledom, koju u tim godinama nije imao nijedan pisac u Jugoslaviji, nije mogao i hteo da trpi staljinističko-birokratska maltretiranja, saslušavanja i izjašnjavanja nekakvoj "grupi" Centralnog komiteta Bosne i Hercegovine. Nije pristajao na kmetski položaj u Titovskoj Bosni, i odlučio je da se preseli u Beograd, iz Bosne "teške, teretne zemlje gde nije lako živjeti ako je čovjek samo za santimetar viši", kako piše u "Sjećanjima". Meša Selimović je sa Andrićem i Brankom Ćopićem ispisao najsadržajnije i najistinitije antropološke, idejne i psihološke tekstove. Nijedan pisac, istoričar i etnolog nije tako dubinski, iznutra rasvetlio i razumeo raspeto biće bosanskih Muslimana, kako ga je razumeo i tumačio u svojim romanima, esejističkim i autobiografskim tekstovima Meša Selimović.

Po dolasku u Beograd 1973, bio je sa Darkom moj gost dok mu Branko Pešić nije dodelio stan u Jovanovoj ulici. Meša se osetio slobodnim i obezbeđenim. Svi moji prijatelji postali su i njegovi prijatelji. U Beogradu je doživeo vrhunac poštovanja, slave, prijateljske i čitalačke ljubavi; bio je bodar, vedar, samosvestan sve do teške operacije aorte u Vojno-medicinskoj akademiji 1975. A u jesen 1976, zadesiće ga drugi moždani udar, od kojeg kratko prezdravljuje. Tada "pri snazi i punoj svijesti" piše svoj testament u kome pored ostalog kaže: "Živio sam svakojako, ali većinom pošteno, a to me ispunjava zadovoljstvom. Kažem većinom, jer se dešavalo da činim i neposrednu stvar, kao i većina ljudi, mada nikom nisam nanio zlo, bar ne ozbiljno. Patrijarhalno vaspitanje, a docnije komunistički moral (ili ono što sam ja pod tim zamišljao), tjerali su me da mislim o drugim ljudima, a radije sam pristajao na svoju štetu, nego na tuđu… To me često stajalo spokojstva i sigurnosti, ali sam uvjek više volio da budem prevaren nego pokvaren, više sam volio da ispadnem naivan nego surov. Takve će biti i moje ćerke i to mi je drago…"
 
Za vreme njegovog oporavka porodično smo boravili u Soko Banji, vodili smo duge i intimne razgovore o svemu i o smrti čiju je blizinu predosećao, i primao sokratovskom razboritošću, ali i sa strahom od moguće bosanske zloupotrebe njegove biografije i tribalističkog tumačenja njegovog književnog dela, što se i dogodilo. Bošnjački fundamentalisti koji su poveli rat za islamsku državu Bosnu, na moneti od pet maraka svoje Dejtonske države stavili su lik Meše Selimovića. Da zaštiti od političke zloupotrebe svoje ime, poreklo i stvaralaštvo, Meša Selimović je kao član Predsedništva Srpske akademije nauke i umetnosti ostavio Akademiji svoj duhovni testament čiji poslednji pasus glasi:

"Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Iva Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem. Znali su to uostalom i članovi Uređivačkog odbora Edicije 'Srpska književnost u sto knjiga' koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti i sa mnom su zajedno u Odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović.

Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom".

Posle duge i preteške bolesti, 11. jula 1982. godine umro je u Beogradu Meša Selimović. Porodica i mi njegovi prijatelji izabrali smo Matiju Bećkovića da se u naše ime i kulturne javnosti Beograda oprosti od velikog tvorca savremene srpske književnosti.

Piše Dobrica Ćosić

maj 6, 2010
http://www.pecat.co.rs/2010/05/skica-portreta-mese-selimovica/