KNJIŽEVNOST

PROZA => Književni kritičari • istoričari književnosti • prevodioci — bibliografija i prilozi => Temu započeo: Angelina Jun 10, 2011, 01:02:39 pm



Naslov: Raško Dimitrijević (1898—1988)
Poruka od: Angelina Jun 10, 2011, 01:02:39 pm
*

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Rasko_Dimitrijevic_(1898-1988).png)


RAŠKO DIMITRIJEVIĆ
(Beograd, 15.03.1898 — Beograd, 30.07.1988)

Raško Dimitrijević, književnik, prevodilac i književni kritičar, profesor Beogradskog univerziteta rođen je 15. marta 1898. godine u Beogradu. Studirao je književnost u Parizu i Strazburu.  

"Bio je jedan od naših najboljih besednika i prevodilaca, čovek koji je bio simbol najlepšeg dela Beograda, izvrsni pijanista i ljubitelj Betovena, a pre svega posvećenik literature i profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu."

"Svoj radni vek posvetio ne samo tumačenju književnosti, već, kako to često kažu njegovi nekadašnji đaci i studenti, 'na izuzetan način umeo je da u nama razbudi tragalačku želju za lepotama i dubinama života'".

"Ostaće zapamćen kao predavač retkog govorničkog dara. Najčešće je govorio o francuskim temama, ali i o nemačkim, ruskim i domaćim kompozitorima i piscima. Ovaj veliki epistolar napisao je oko 50 hiljada pisama. Preveo je sa francuskog i nemačkog preko 50 dela klasika i savremenih pisaca. Neprestano se iskazivao kao veliki humanista i erudita."

"Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na našu Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Pored Dimitrijevića, bio je tu sjajan tim znalaca: Radoslav Josimović, Vladeta Košutić, Milan V. Dimić, Ivo Tartalja, Nikola Milošević. Raško je bio 'glavni solista u tom orkestru', i sačekivao je mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković, rekao je profesor Nedeljković, podsetivši i na to da su Katedru za opštu književnost posetili i Rober Eskarpi, Rene Velek, Robert Jaus, Žan-Pol Sartr."
Profesor Dragan Nedeljković

Fotografija: Arhiv Simić


Naslov: Raško Dimitrijević (1898—1988)
Poruka od: Angelina Novembar 17, 2011, 06:55:34 pm
**

TKANJE GOVORA U LEPOTI

Raško Dimitrijević ili — suštinski svetski prostor izgovorene reči


Gde ćete naći lepotu, i kako ćete je naći
ako ona sama nije vaš put i vaš vodič?
I kako ćete goboriti o njoj
ako ona ne bude tkalja vašega govora?
                          Kahlil Gibran1


1. SEĆANJA NEKADAŠNJEG STUDENTA
 
Kad god bi mi profesorsko čitanje ili mrmljanje-sebi-u-bradu dojadilo, napuštao sam časove i odlazio profesoru Rašku Dimitrijeviću. Vrata njegovog stana studentima su uvek bila otvorena.
 
Ali zar samo studentima?
 
Koga sve od pisaca, poznavalaca i poštovalaca književnosti nisam tu upoznao! Ali zar samo književnosti?
 
Jedino onaj ko ne poznaje Raška Dimitrijevića i vrsnoću njegovih izlaganja o muzici i slikarstvu, o istoriji i alpinizmu,2 može ostati pri uverenju da je taj "univerzitet" u Lole Ribara 23 znao tek za književnost.

2. VOLJA ČOVEKA I ZNALCA

Predavač i govornik u izvornom značenju tih reči, Raško Dimitrijević bio je istovremeno analitičar, psiholog i teoretičar literature: u njegovim rečima plamtela je volja čoveka — da razumeva, volja učitelja — da  p o u č a v a, volja znalca — da  s a z n a j e.

Iza Raškovih reči prostirao se i čarao huj vekova, otvarali su se i oživljavali magijski svetovi poezije, izbijala su i događala se čudesna duhovna obasjanja.
 
Sanjar koliko i naučnik, stvaralac koliko i tumač, obraćao se on — na način helenskih besednika — razumu, mašti i osećanjima slušalaca, ne razdvajajući nikad jedno od drugog.
 
3. SMISAO JE: NAĆI SEBE
 
Zar je težio "vođenju duša rečima" — kako je to u svoje vreme činio stari Gorgija?3
 
Ni u kom slučaju. Geslo Raška Dimitrijevića oduvek je bila ona tamna reč Zaratustre, čoveka s planine, koji naređuje da se od njega ode, i da se nađe zlastiti put.4
 
U tome je stav Raška Dimitrijevića blizak Emersonovom. Kada se, pri kraju svog života, američki mislilac osvrnuo iza sebe, njegov pogled nije pronašao nijednog učenika. Ralf Valdo Emerson zadovoljno se na to osmehnuo, jer njemu je i bilo stalo da baš tako bude: trudio se da stvara ljude, a ne školu poslednika i mucavaca.5
 
Vidim Raška Dimitrijevića prožetog istom radošću: nije on, kao profesor na fakultetu i predavač na javnim tribinama, pozivao slušaoce na svoj put — vodio ih je njima samima.
 
4. OSNOV UMETNOSTI GOVORENJA
 
Takav ljudski i duhovni stav suštinski određuje poimanje samog čina govorenja. Potrebno je zadovoljiti neke stroge zahteve da bi se veština u izlaganju podigla na stepen umetnosti.

Iskustva majstora Raška Dimitrijevića dalekosežna su upravo u ovom smislu.
 
Odsudan značaj pripisuje Profesor publici: tek zajednica slušalaca i predavača odlučuje da li će beseđenje dosegnuti značenje Besede, da li će se oblikovati na način poezije.

Raško Dimitrijević jezgrovito određuje:

"Predavač mora da bude svestan da on, dok govori,  s t v a r a. Predavač mora da pita poglede koji — pitaju. Predavač mora da sluša odjeke svojih reči u ćutanju svojih slušalaca".6

Bitipitatiosluškivati; bivstvovatitragatiprepoznavati! Da li je to dar, zahvativši u suštinske svetske prostore govorene reči, naslutio izvore svoje darovitosti?

Nema sumnje, predavač koji svojoj temi i svojim slušaocima pristupa poput Raška Dimitrijevića — tka govor u lepoti.
 
Reči Kahlila Gibrana, koje sam na početku naveo, osvajaju time, još jedanput, svetlost mudre izreke. Zaista, "gde ćete naći lepotu, i kako ćete je naći ako ona sama (i u beseđenju) nije vaš put i vodič? I kako ćete govoriti o njoj ako ona ne bude tkalja vašega govora?"

Jovan Pejčić

__________________

1 Navod prema: Halil Džubran, Prorok. — Studentski centar Sveučilišta (BiblioTEKA), Zagreb, 1977, str. 61 (Prevod i komentar: Marko Grčić).
2 U vezi sa rečju "alpinizam" treba dodati jedno objašnjenje: Raško Dimitrijević objavio je pre rata Knjigu o planini (izdanje PEN-kluba, Beograd, 1938), i nedavno — odlomak iz romana Trojica na Jalovcu (časopis "Putevi" Banja Luka. 1973, br. 6, str. 599—632). Ali nisu to nikakvi priručnici, to su originalne umetničke tvorevine. Nije tu Raško Dimitrijević nekakav učitelj planinarenja, već planinar ljudske duše.
3 V. Platon, Faidar, 261 A. — Up. u knjizi: IjonGozbaFedar, "Kultura", Beograd, 1970 (Prevod i napomene: Miloš N. Zurić).
4 V. Raško Dimitrijević, I još jednomreč. — U: "Zbornik radova nastavnika i studenata", Filološki fakultet, Beograd, 1975, str. 34. — Isp. Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, "Grafos". Beograd, 1980, str. 81: "Sada vas pozivam da mene izgubite a da sebe nađete; i tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet". (Prevod: Milan Đurčin).
5 R. V. Emerson, Dnevnik L: "Ja nisam polazio ni od kakve želje da ljude privučem sebi, nego njima samima... I ja se ponosim tim što nemam sledbenike svoje škole. Da ona nije stvorila nezavisnost, ja bih to smatrao nedovoljnom jasnoćom shvatanja". — Navod prema: Tomas Sas, Etika psihoanalize, "Vuk Karadžić", Beograd, 1978, str. 21 (Prevod: Olivera Stefanović).
6 Raško Dimitrijević, Pred pogledima koji pitaju. — "Politika", 3. oktobar 1976, str. 16 (Anketa "Politike": Ko je na vas presudno uticao i zašto? — Odgovore beležio Dragoslav Adamović). — Spac. R. Dimitrijević.



DOMETI | časopis za kulturu broj 27 | glavni i odgovorni urednik Miro Vuksanović | jesen 1980 | Sombor


Naslov: Raško Dimitrijević (1898—1988)
Poruka od: Angelina Novembar 17, 2011, 08:46:02 pm
*
BIBLIOTEKA GRADA BEOGRADA,
RIMSKA DVORANA


SA PROMOCIJE GOVORNOG IZDANJA


Sećanje na profesora Raška Dimitrijevića
20. april 1995. godine.

O profesoru Rašku Dimitrijeviću
Govori Đorđe Malavrazić


Govorilo se za svetog Jovana Zlatoustog da je taj naziv zaslužio tako što je bio izvanredan govornik i izrekao veliki broj nenadmašnih pohvala drugim duhovnicima svoga doba. No kada je umro, nije se našao čovek sličnoga dara koji bi mu uzvratio ravnom merom, sem kako to piše u crkvenim knjigama, kada bi se ponovo pojavio neki drugi takav Jovan.

Večerašnja podela uloga, mene unapred odrešuje obaveze da smišljam neke naročite reči za koje unapred znam da ne bi dosegle svoj cilj i predočile nam lik prof. Raška Dimitrijevića u punom sjaju. Meni je pripalo u deo kao što je već rečeno da izreknem jedan kratak predgovor o radiofonskoj strani ovoga izdanja zvučne knjige Dragoslava Simića: "Profesoru s ljubavlju".

Sam naziv zvučna knjiga ovde se i vizuelno lako predstavlja. Ona ima oblik knjige, a unutra je zapravo kaseta. Takođe je već rečeno kako je nastao ovaj radiofonski projekat. Dragoslav Simić je vodio razgovor sa prof. Raškom Dimitrijevićem sedamdesetih godina i sada je to složio u jednu radiofonski uobličenu celinu, što predstavlja jedan fini vid radiofonskog dokumentarca. Na ime, dobar je običaj svakog radija — svake velike radio stanice pa i radio Beograda, da posle emitovanja razgovora ili izlaganja pojedinih znamenitih ljudi od pera i duha, ostavi u svojim arhivima sačuvane snimke koji se kasnije mogu na ovakav način upotrebiti. U svetu se takva izdanja mogu naći praktično u svim knjižarama i to u izuzetno velikom broju. To je jedan dobar vid popularizacije i duha i književnosti i umetnosti istovremeno i radija. Kod nas je to nažalost stvar samo povremenih napora i to isključivo entuzijastičnih pojedinaca. A Dragoslav Simić je zaista istrajni i uporni dokumentarista koji iz godine u godinu ostvaruje vredna radiofonska dela. Ovom prilikom on za razliku od nekih drugih svojih radiofonskih projekata u koje je uložio veliko umeće koristeći izuzetno veliki broj radiofonskih efekata, nije imao ili bar sebi nije predodredio neki veliki posao koji bi njega doveo u prvi plan. Smisao ove kasete bio je da u prvi plan stavi profesor Raško Dimitrijević, a da se radiofonski ukrasi ili nešto što bi ličilo na barokni jezik radija potpuno izostavi ili svede na gotovo minimalnu meru. Arhiv Simić (http://www.audioifotoarhiv.com/knjige%20koje%20govore/knjige/dimitrijevic2.html)


Naslov: Raško Dimitrijević (1898—1988)
Poruka od: Angelina Novembar 26, 2012, 08:53:01 pm
**

PESNICI — RAŠKU DIMITRIJEVIĆU


Rašku Dimitrijeviću — Drugu, Prijatelju, Profesoru, Učitelju Umetnosti i Života —
na desetine pisaca, naših i stranih, posvetilo je dosad svoje knjige, pesme, priče, oglede...
Za ovu priliku objavljujemo samo neke među brojnim pesmama njemu posvećenim.1


MUZIKA
Rašku Dimitrijeviću
 
Oni, već rođeni,
ne mogu da istrpe
te smjele pozdrave,
već u strahu
vesla prihvataju.
 
A put je kružni,
naprijed što i nazad,
jutro što i veče,
samo podne zvoni
na gori snježnoj.
 
Plod je nosi
u svojoj krvi,
kupa se u njoj
prije nego stupi
u predvorje majke.

A put je kružni,
i ona čeka
da joj se vrati
odlutalo dijete.

Ranko Risojević


NOĆU JE SVETLOST GUŠĆA,
RAŠKO DIMITRIJEVIĆU
 
U ruševinama rimskog atrijuma
reditelj proslavlja u detinjstvu viđeni san.
 
U besomučju, zakopani do pojasa u pesak,
jeleni rogovima razvlače zategnuto platno.

Ka beloj ljusci kroz prste violiniste
crni gavrani ka samosvesnom uviru.

Niz reku što sa balkona
čamac smo u negaciji oca kad basamcima.
 
Dok neimar razrušenih mravinjaka
čeka na poslednje zrno da peščanik.
 
Vaskolika grmljavina otkinutog cveta,
noću je svetlost gušća, pesma potrebnija.

Predrag Bogdanović-Ci


IKONA
Rašku Dimitrijeviću

Gde spava sada
Gde prahuje
Gde ustavljen vlada
Gde boluje
On što ispisa ovaj lik
Po bezimenosti svojoj
I snen sačuva nebolik
U zagledanosti tvojoj
Gde srce svoje useli
Za budućnost san i lice
Cvet izmoljen pčeli
Plam iz nesanice
 
U budnom sjaju mu spava
Anđelstvo života i zid
Pa mu čelo prepričava
Ljubav daljina i nevid
Iz kog se javlja ovako
Na vrata vekova prima
Smrt što prilazi polako
Ozarenju i očima
Nežnosti mu daleke
Dodira i utehe
 
On zlatom okova nadu
I ovaj mir neviđen
Svog srca vladarku mladu
Krvlju slika postiđen
Pa mu iz moračkih oči
Još tuga daleka toči
 
Gde spava sada
Gde prahuje
Krv ovoga svetorada
Gde boluje
Njegovog oka nada

Momir Vojvodić


EPINIKIJA
Profesoru Rašku Dimitrijeviću

treperi Vaša beseda treperi
zdela sa smrskanim godinama
napunjena divljim i pitomim plodovima
blagošću visokog podneva i surovošću vetrova

odgonetke pesničkih života izmiču
i miriše praznina u govoru
otvaraju se za utehu vrata zvuka
na svečanom postolju sedi Pesništvo
duh svetski neguje
prkoseći smrti i jednostavnosti
 
u istom redu Rajner Marija Rilke i Tomas Man
dve ukosnice jednog veka
dve zvezde jednog podneblja

kapije čoveka Vi nam otvarate
u tamnini svečano mu se klanjamo
kao pred ulaskom u složeni prostor
kao pred začaranošću muzičke kutije
otkrivate nam predel
koji ima penu mermerne stubove
i povrh svega zvezde
koji ima noževe i svilu
dokolicu za siguran put propisujete
i gutljaj iz vrča do vrha punog osame

kažete da je
između večnosti i trenutka samo jedna sudbina
samo jedan slučaj
a poraz i sjaj haraju svim vremenima
 
trenutak je nebeska čaša
u koju beskraj utiče
božansko grožđe se mulja negde u oblacima
najskupocenija vina za zrikavce
najprostije reči za najsloženije ljude
 
Vaše su Besede iskićena geometrijska slika
otvorena četvorougaona knjiga i okrugli pečat
posveta tuđim životima
da bi se sopstveni u njima odgonetnuo

Draginja Urošević


KAP ZORE
Rašku Dimitrijeviću

Budi pesma, profesore,
da te deca školi nose,
budi vetar sa Karpata,
mesečevih sestri kose,
budi sonet što doleće
s Rilkeove ruke nežne,
budi svetlost
kad voćnjaci
puste svoje misli nežne.
 
Pretvori se u stihove,
u kap zore,
budi trešnja kad zarudi,
profesore,
profesore.

Manojle Gavrilović


SVI NAŠI DANI
Rašku Dimitrijeviću

1
Javljam ti se,
Drago svetlo,
Iz najdubljih rana.

Svi naši dani
Izlaze iz očiju,
Ne iz zvezda.
 
Udaljavamo se
Od svoga grada;
Stranci nas pobeđuju.
 
2
Jedan poljubac
Iz koga bi izgrejalo
Naše proleće
Na ova usta
Dobro bi došao.
 
3
Svi naši putevi
Izlaze iz strančeve mape,
Ne iz naših želja.
 
Udaljavamo se od vina
I zavičaja.
 
Sve naše radosti
Izlaze iz nepoznatog lica,
Ne iz našeg.
 
Svi moji otkucaji,
O, otkucaji u daljini,
Prestaju.
 
4
Golema dušo cveta,
O, Putovanja,
O, Gradovi, na ručku.

Ovde mi je dobro.

Sve moje gladi
Izlaze iz srca,
Iz jedne ptice,
Za kojom se,
U poteru, dalo
Čovečanstvo.
 
O, moje krmeljavo čovečanstvo,
U kolima.
 
5
Ne javljamo se svojima.
 
Sreća što nas prati na putu
Izlazi iz maslačka,
Ne iz molitve majke.

Dragan Kolundžija

______________

1 Pesme je odabrao Jovan Pejčić


DOMETI časopis za kulturu broj 27 | glavni i odgovorni urednik Miro Vuksanović | jesen 1980,  Sombor


Naslov: Raško Dimitrijević (1898—1988)
Poruka od: Angelina Septembar 17, 2013, 04:44:34 am
*

OBELEŽJE RAŠKU DIMITRIJEVIĆU

Otkrivanjem obeležja Rašku Dimitrijeviću nastavlja se akcija "Vratimo dug piscima". Spomen-ploča na kući u Svetogorskoj ulici 23 biće otkrivena u sredu u podne

Kad govori Raško Dimitrijević treba ga slušati stojeći. Ovo je posle predavanja čuvenog beogradskog profesora i književnika na Kolarcu izjavio jedan od zadivljenih slušalaca. Gorostas među srpskim posleratnim intelektualcima, ceo život proveo je u rodnoj kući, u Svetogorskoj ulici 23, gde će mu u sredu u podne biti otkrivena spomen-ploča. To je 24. obeležje koje zajednički postavljaju Ministarstvo kulture i "Večernje novosti", a u okviru velikog kulturnog poduhvata "Vratimo dug piscima", započetog 2010. u "Godini knjige i jezika".

Odrastao u jednoj od najuglednijih beogradskih porodica (deda mu je bio generalštapski pukovnik na dvoru kralja Milana i jedan od viđenijih radikalskih prvaka, a otac doktor medicinskih nauka, koji je jedno vreme lečio Petra Prvog Karađorđevića) Dimtirijević se najpre uputio na studije medicine u Strazbur i Monpelje. Zbog bolesti je međutim morao da se vrati u Beograd i posvetio se — studijama književnosti. Sklonost ka umetnosti pokazao je najpre u muzici. Već u šestoj godini svirao je klavir, a ovim instrumentom je tako dobro vladao, da je dve godine nastupao u kvartetu sa braćom Nastasijević, javno je svirao i na Konzervatorijumu u Monpeljeu, bio dirigent pevačkog društva "Stanković".

U ranoj mladosti imao je još jednu strast, o kojoj je kasnije govorio i pisao: "Posle četvrtog razreda osnovne škole počeo sam da učim jednu drugu školu koju sam izučavao tokom celog života — to je planina... Naučio sam da volim sve što je oko mene". Tada je počeo da vodi i planinarski dnevnik, koji će biti klica za kasniju "Knjigu o planini" i roman "Ka visinama i ćutanju". U "Sportskoj enciklopediji" ostalo je zapisano da je bio "prvi srpski alpinista". Osvajanje planinskih vrhova za njega je imalo dublji smisao koje je odgovaralo Sokratovoj etici, ispisanoj na proročištu u Delfima: "Upoznaj samoga sebe".

Besednički opus koji će teško iko ikada prevazići počeo je prvim javnim predavanjem o Volteru 1926. u zemunskoj Građanskoj čitaonici, koja danas nosi ime "Tribina Raška Dimitrijevića i Miloša N. Đurića", a završio se kazivanjem o Rilkeu na Kolarcu 1977. godine. U tom razdoblju održao je više od 500 javnih predavanja širom Jugoslavije, o čemu je vodio vrlo urednu evidenciju. Govorio je o književnosti, muzici, alpinizmu, ali i o drugim temama, nikada ne birajući publiku. Besedio je svuda gde su ga pozivali, a jednom je rekao: "Govorio bih i na njivi, samo kada bi se tu ljudi okupili da me slušaju".

— Možda je po slavi čoveka koji ne čita nego govori, ostao nenadmašan među svim univerzitetskim profesorima svoga doba — rekao je profesor Miodrag Radović, koji je o svom profesoru Dimirijeviću napisao knjigu "Oslobođeni svet ili čarobna reč Raška Dimitrijevića". — U tom vremenu referata, kada su lepa reč i elokvencija bile potisnute, Raško je blistao kao izuzetak i delovao kao predstavnik nekog drugog sveta. Uživao je da govori, da slušaoce okupi oko svoje čarobne reči, da širi oko sebe duhovno zajedništvo, da ljude pouči i obraduje, iskazujući im ljubav i simpatiju.


LISTA VELIKANA U akciji "Vratimo dug piscima" otvorena su do sada 23 obeležja našim književnim velikanima. Među njima su Meša Selimović, Dušan Matić, Antonije Isaković, Mića Popović, Slobodan Selenić, Aleksandar Vučo, Duško Radović, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Miloš N. Đurić, Skender Kulenović, Stanislav Vinaver, Milan Kašanin, Vasko Popa, Milovan Đilas, Živojin Pavlović, Jovan Hristić, Grigorije Vozarević, Ivan V. Lalić, Anica Savić Rebac, Oskar Davičo, Aleksandar Belić i Stevan Raičković.

D. Bt. | 24.12.2012. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:412009-Obelezje-Rasku-Dimitrijevicu)


Naslov: Raško Dimitrijević (1898—1988)
Poruka od: Angelina Septembar 26, 2013, 01:25:32 am
*

OTKRIVENA SPOMEN-PLOČA RAŠKU DIMITRIJEVIĆU

Na kući u Svetogorskoj 23 otkrivena spomen-ploča Rašku Dimitrijeviću. Vuksanović: Bio je po svemu poseban. Petković: Vanredni znalac

Među ranijim studentima svetske književnosti i svima koji su radoznali dolazili u zaseban prostor Filološkog fakulteta, u Ulicu takovsku, u izduženu učionicu na dnu hodnika, na predavanja o Tomasu Manu, Dostojevskom, Tolstoju i drugim piscima njihovog reda, među svima, i danas, daleko od zatalasane 1968, kada se pomene Raško, nije potrebno dodavati beogradsko prezime Dimitrijević.

O čuvenom profesoru Beogradskog univerziteta, besedniku, piscu, prevodiocu, planinaru, pijanisti, ovako je u sredu na otvaranju spomen-ploče, na kući u kojoj se Raško Dimitrijević rodio i umro, u Svetogorskoj ulici 23, govorio Miro Vuksanović, njegov student, književnik i dopisni član SANU.

— Zaslugom spojenih ruku ministarstva s najuljudnijim imenom i novina s najvećim tiražom, danas se, na svoju kuću likom vratio da govori i onima koji ga nisu slušali i da o njemu govore i oni koji ga nisu poznavali — naglasio je Vuksanović na svečanom otvaranju 24. obeležja u zajedničkoj akciji ministarstva kulture, "Večernjih novosti" i beogradskih opština "Vratimo dug piscima".

Naročit dočeklija, očinski brižan, bez deteta a sa puno potomaka, privržen, pažljiv, prema Vuksanovićevim rečima, Raško je bio velika opozicija drugim profesorima i sve radio da bude poseban:

— Drukčije je govorio, držao cigaretu, koračao i razgovarao sa studentima, drukčije je pisao dnevnik, pisma i ostalo, drukčije presretao goste, kazivao o prirodi, o muzici, o svemu... Raško se s godinama pretvarao i u veliku brojanicu.

Brojao je, kaže Vuksanović, svoja predavanja, pisma (petnaestak hiljada ih je spalio!), knjige naših i stranih pisaca sa posvetama, susrete s planinama i pisao o njima, o njihovim "visinama i ćutanju" i nabrojio devedeset godina života. Mističnosti Raškove usmenosti, smatra Vuksanović doprinosila je upravo njegova pojava:

— Kao fin zamotuljak koji hitro hoda, prilazio je govornici, stavljao male papire, ispisane citatima, ispred sebe, opirao se na dlanove, a onda se sve rečeno, odjednom, okupljalo, preobražavalo i uvrazilo, kroz šuštav, razliven i ritmičan glas, u čistu reč. Kako se čovek, na oči slušalaca, naglo promeće u reč, i samo u nju, jeste fenomen Raško. Zato živi u svima koji su ga čuli — zaključio je Vuksanović.

Spomen-ploču, kao malu čast velikom čoveku koji je svojim radom trajno zadužio našu nauku i umetnost, svečano je otkrio ministar kulture i informisanja Bratislav Petković, koji je između ostalog rekao:

— Raško Dimitrijević je bio i ostao simbol najlepšeg, najproduktivnijeg dela Beograda, izvrsni pijanista i ljubitelj Betovena, a pre svega vanredni znalac i ljubitelj književnosti.

Član opštinskog veća Stari grad Dragana Tepšić naglasila je u sredu da je ovo 16. spomen-ploča u ovoj opštini, a delove iz dela Raška Dimitrijevića čitao je dramski umetnik Ljubivoje Tadić.

MILAN CACI MIHAJLOVIĆ, GLUMAC: RILKE

— Još pre pet godina skupio sam više od 80 potpisa bivših učenika za inicijativu da se postavi spomen-ploča i srećan sam što se to sada realizovalo. Posećivao sam ga 20 godina, bio gost na njegovom devedesetom rođendanu, govorio Rilkeove stihove na njegovoj sahrani.

MARKO NEDIĆ KNJIŽEVNIKRITIČAR: TUMAČ

— Raško Dimitrijević je bio jedan od profesora koji je toliko voleo književnost i kulturu da je to prenosio svakom ko ga je slušao. Studente je upoznao sa velikim delima svetske književnosti na način na koji bi sami autori voleli da budu upoznati od svojih čitalaca.

DUŠKO M. PETROVIĆ, PISAC: PARALELE

— Mene su naročito impresionirale paralele koje je pravio između grčke i naše književnosti. Na ovoj adresi posetio sam ga, zajedno sa Milovanom Vitezovićem, već kada je bio u dubokoj starosti. Iako bolestan, primio nas je izuzetno srdačno, mislim pre svega zbog Vitezovića.

MANOJLE GAVRILOVIĆ, PESNIK: MONOLOG

— Počeo sam da dolazim kod njega kada sam objavio prvu zbirku. Seo bih u fotelju i slušao njegov monolog o svetskim piscima. Rekao mi je da ima usmenu antologiju, a kada sam pokušao da ga nagovorim da to objavi, odgovorio je: "Pa kako da se štampa, kada je usmeno".


DUHOVNI HORIZONTI Na otvaranje spomen-ploče došao je i 89-godišnji Slobodan Knežević, mašinski inženjer u penziji, sa željom da još jednom oda počast svom profesoru. — U nekadašnjoj Beogradskoj državnoj realki, pre rata, predavao nam je francuski jezik. Iako čovek izuzetno velike kulture, na časovima se ponašao vrlo prirodno, gotovo skromno, i uspevao da zadobije svaki minut naše pažnje. Širio je pozitivnu energiju i svi smo bili toliko impresionirani da je jedan od naših drugova, Ivan Gal napisao i u rukopisu ostavio zbirku stihova koju je posvetio Rašku i svojim drugarima. U ovu kuću odlazio sam često za vreme ratnih godina i upijao sve ono što mi je profesor govorio. Njegove reči, zapažanja, razmišljanja, mnogo su mi koristili da proširim sopstvene intelektualne i duhovne horizonte.

V. N. | 26.12.2012. | Večernje novosti (http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:412382-Otkrivena-spomen-ploca-Rasku-Dimitrijevicu)


Naslov: Raško Dimitrijević (1898—1988)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2013, 06:17:07 am
*

PISAC I PREVODILAC RAŠKO DIMITRIJEVIĆ


Pisac i prevodilac Raško Dimitrijević (1898—1988), koji je bio profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, veliki besednik i pijanista, dobio je spomen-ploču u Beogradu, na zgradi u kojoj je živeo.

Raško Dimitrijević bio je jedan od najboljih srpskih besednika i prevodilaca, čovek — simbol najlepšeg dela Beograda, izvrsni pijanista i ljubitelj Betovena, a pre svega posvećenik literature i profesor na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.

Njegova izuzetna ličnost privlačila je decenijama ne samo studente književnosti, već i studente sa svih beogradskih fakulteta, koji su sa zanimanjem odlazili na njegova predavanja i slušali uvek brižljivo pripremane besede o Molijeru, Rilkeu, Betovenu, Mikelanđelu, Geteu... Prema rečima njegovih savremenika, Dimitrijević je imao svoj način tumačenja života i književnosti, i to je činio tako zanimljivo da su ga studenti satima slušali, gotovo u zanosu, a potom bili u još jednom čudu, jer sve što su čuli bilo im je toliko lepo da se nisu usuđivali reč da ponove, da nešto ne bi pokvarili, odnosno da bi sačuvali uživanje u besedništvu. Po svom delu i aktivnostima bio je jedinstvena ličnost u našoj sredini, autor koji je ostavio velik broj dragocenih prevoda, pre svega sa francuskog jezika.

"Rođen sam u Beogradu i u njemu sam proveo tri četvrtine veka. Moj posao i interesovanje uvek su bili takvi da sam dolazio u dodir sa interesantnim ljudima. U moju ulicu Dva bela goluba, dolazio je često Milan Rakić. Više puta odlazio sam k njemu na razgovor ili ćutanje, ili slušanje muzike. Lepo je svirao, voleo je Betovena. Kad sam mogao da ga slušam, a i sam se aktivno bavio muzikom, te trenutke proveo sam u razumevanju koliko je muzika uticala na njegove stihove", govorio je profesor Dimitrijević. Često se sećao i svog druženja sa glumcima Dobricom Milutinovićem i Mikom Ristićem, i razgovora sa nezaboravnim boemom i pesnikom Tinom Ujevićem. Posebno je cenio Andrićev "Ex ponto", iako je naš nobelovac ovu svoju knjigu smatrao mladalačkom.

Profesor Dimitrijević gajio je veliku ljubav prema Francuskoj, koja je bila njegova druga otadžbina. Počeo je da studira medicinu u Monpeljeu, ali ga je književnost privukla u Strazbur. Na Katedru za opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu, došao je zaslugom profesora Vojislava Đurića, obnovitelja te katedre. Tu je "sačekivao" mlade, koji su željni kulture i znanja dolazili iz čitave zemlje. Mnogi od njih postali su dobri pisci; Danilo Kiš, Predrag Bajčetić, Muharem Pervić, Slobodan Rakitić, Milisav Savić, Nikola Koljević, Matija Bećković...

Raško Dimitrijević, je ostvarivao sjajne besede, ali da je i pisao mnogo više no što je objavljivao. Između ostalog 1930. godine napisao je Knjigu o planini, poetsko delo jednog ljubitelja prirode i planinara. "Moj prvi susret sa planinom". U predgovoru ovog dela stoji: "Pisac ove knjige odlazi u planine radi penjanja. Ali on hoće još nešto: da tamo, okružen samoćom velike Prirode, živi svojim životom, drukčijim od ovog koji mu je nametnut i koji on hrabro podnosi; da u samoći visokih vrhova pozna pravu vrednost svega, pa da ne uzdrhti ni onda kad mora i smrti da pogleda u oči."

Autor Milena Gluvačević | 10.01.2013. | Glas Srbije (http://www.glassrbije.org/%C4%8Dlanak/pisac-i-prevodilac-ra%C5%A1ko-dimitrijevi%C4%87)