KNJIŽEVNOST

POEZIJA => Srpski pesnici XX i XXI veka — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Decembar 09, 2010, 02:56:54 am



Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 09, 2010, 02:56:54 am
**


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Milorad_Panic_Surep_(1912-1968).jpg)



MILORAD PANIĆ SUREP
(Glogovac, 27.01.1912 — Beograd, 22.04.1968)

Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik i pregalac, rođen je u mačvanskom selu Glogovcu, 27. januara 1912. godine.—

U rodnom selu Milorad je učio i završio osnovnu školu, od 1918. do 1922. godine, a potom se upisao u Šabačku gimnaziju. Od tada, pa do kraja školovanja, stalno se borio sa nemaštinom. Obdaren prirodnom bistrinom, učio je dobro i lako. Već u gimnazijskim danima pokazivao je veliki interesa za književnost. Kao đak viših razreda, zajedno sa straijim prijateljima književnicima, učestvovao je na književnim večerima u Šapcu i po okolnim mestima. Već tada, pošto je odgojen i vaspitan u slobodarskim tradicijama, svome imenu dodao je ime svoga pretka Surepa, Karađorđevog ustanika i mačvanskog hajduka. Do kraja života će s ponosom nositi ovo ime, koje označava starog vuka predvodnika.

Šabačku gimnaziju Surep je završio 1930. godine, da bi naredne, 1931, došao u Beograd i upisao se prvo na Pravni, a zatim na Filozofski fakultet, grupe opšte istorije. Braća, i sami siromasi, više ga nisu mogli pomagati. Na sreću, prihvatile su ga neke stare šabacke porodice, a od profesora, posebnu pomoć su mu pružili Brana Miljković i Jaša Prodanović.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine i, već kao poznati mladi pesnik, zaposlio se u Redakciji Politike. Posvetio se pisanju reportaža sa socijalnom problematikom, posebno o siromašnom seljaštvu, koje mu je veoma dobro bilo poznato.

Kao novinar Politike radio je do njenog poslednjeg međuratnog broja, do aprila 1941. godine. Odmah na početku okupacije našao se u jednoj novinarskoj desetini, organizovanoj od strane KPJ za borbu protiv okupatora. Zbog svoje aktivnosti, uhapšen je 15. maja 1942. godine i sproveden u zlogasni logor na Banjici. Tu je, držeci se dostojanstveno, proveo dva i po meseca. Puste ga na intervenciju i pismenu garanciju nekoliko uglednih građana, među kojima je bio i princ Đorđe Karađorđević.

U aprilu 1944. godine, povučen je iz okupiranog Beograda na slobodnu teritoriju i našao se u Pustoj Reci, gde je radio u Kulturnoprosvetnom odboru Leskovačkog sreza, a zatim u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Srbije. Po oslobođenju Beograda, Surep je, prema očekivanju, ponovo u novoosnovanoj Redakciji Politike. U decembru 1944. godine prelazi u Odeljenje za štampu Antifašističke skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. Od marta do oktobra 1945 godine bio je urednik Tanjuga, a potom urednik listova Glas i 20. oktobar.

U prvim posleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i ne iznenađuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost — osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proušavanje spomenika kulture Srbije. Postao je direktor novog Zavoda i za kratko vreme je uspeo da oko sebe okupi ekipu vrsnih stručnjaka - istoričara umetnosti, arhitekata, arheooga, slikara i drugih. Svoje oduševljenje i entuzijazam umeo je da prenese i na svoje saradnike i ubrzo je službu zaštite nepokretnih kulturnih dobara u Republici uzdigao na nivo koji ona zaslužuje.  Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate kulturne baštine. Istovremeno, on organizuje prve sistematske zaštitne radove na oronulim spomenicima kulture, preduzima ispitivanje i zaštitu arheoloških lokaliteta i istorijskih kompleksa. Sa velikim elanom pristupilo se konzervatorsko-restauratorskim radovima na Đurđevim stupovima, Dečanima, Studenici, Sopoćanima, Mileševi, Žiči i Arilju. Pod Surepovim neposrednim rukovodstvom, izvršeno je otkrivanje čuvenih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu i Bogorodici Studeničkoj u Ramaći. Naporedo sa ovim brojnim aktivnostima, pravna zaštita spomenika kulture postala je, njegovim zalaganjem, trajna i efikasna. Istovremeno, on radi na popularisanju službe zaštite i spomenika kulture. U listovima i časopisima objavio je veći broj članaka o problemima stare umetnosti. Pokrenuo je i povremena Saopštenja Zavoda, veoma značajnu publikaciju čija je prva tri broja sam uredio. Uz pomoć brojnih saradnika, 1951. godine pripremio je i uredio poznati vodič Spomenici kulture NR Srbije, koji i danas predstavlja nezaobilaznu literaturu za stručnjake, turiste i ljubitelje starina. Bio je jedan od inicijatora i organizatora naših izložbi kopija fresaka u inostranstvu, pre svega one prve koja je postavljena u Parizu 1950. godine. Nešto kasnije, zahvaljujući tome, otvorena je u Beogradu Galerija fresaka.

Posle blizu deset godina provedenih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pošto je ovoj važnoj službi obezbedio legitimitet i autoritet i odnegovao generaciju vrsnih stručnjaka i konzervatora, u junu 1956. godine Surep je postavljen za prvog sekretara novoformiranog Saveta za kulturu Srbije. Današnjim jezikom rečeno, postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti je proveo tri godine. U ovome intervalu sproveo je u delo veliki broj zamisi o organizaciji umetničkog, književnog i drugog kulturnog rada u Srbiji. Inicirao je stvaranje fondova za unapređenje pojedinih segmenata kulturne delatnosti. Bio je jedan od inicijatora osnivanja Moderne galerije (danas Muzej savremene umetnosti na Uscu). Njegovim stvaranjem raspisan je konkurs za idejno rešenje zgrade i odobren je projekt.

Gde god je, u svetu kulture, trebalo nešto novo stvoriti i organizovati — tu je bio Surep. U septembru 1959. godine postavljen je za sekretara tek stvorenog Odbora za osnivanje Muzeja revolucije naroda Jugoslavije, da bi ubrzo postao i prvi direktor Muzeja. Kako odgovarajućih prostorija nije bilo, orientisao se uglavnom na prikupljanje muzejskih eksponata i istraživačke radove. U ovo vreme, bio je predsednik Odbora za obeležavanje stogodišnjice Vukove smrti (1964) i Sedamstogodišnjice Sopoćana (1965).

Dalji životni put ga vodi u Narodnu biblioteku Srbije gde je, 1 februara 1966. godine, i zvanično postavljen za upravnika, mada je ovu dužnost obavljao još od 1. aprila 1965. Kao dobar poznavalac naše književnosti i kulture, uz to i veoma plodan pesnik i čovek od ličnog integriteta i autoriteta, bio je kao stvoren za ovaj posao. Poznato je da je Narodna biblioteka potpuno uništena u požaru priuzrokovanim nemačkim bombardovanjem u aprilu 1941. godine i sada se nalazila u nedovoljnim i nepodesnim prostorijama bivšeg malog hotela pored Kalemegdana. Surepovim dolaskom na čelo ove ustanove, aktivirana je ranija odluka SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke, na čemu je on insistirao još dok je bio sekretar Savet za kulturu. Izgradnju nove zgrade Biblioteke shvatio je kao svoje životno delo i sav se tome posvetio. Svakog dana je dolazio na gradilište, kod Karađorđevog parka, ponašajuci se i kao brižni domaćin i kao starinski vlastelin koji podiže svoju zadužbinu. Želeo je da novoizgrađena Biblioteka bude hram srpske pismenosti. Imao je veliki broj ideja koje su se odnosile na unapređenje stručnog i naučnog rada, ali je bolest, iznenadna i surova, poremetila njegove planove i zamisli. Javila se krajem 1966. godine, utihnula posle teške operacije, da bi ponovo buknula u kasnu jesen 1967. Gasio se Surep, stari vuk, pred očima svojih najbližih i svojih saradnika, ali se nije dao tako lako — radio je do poslednjeg dana.

Ma koji posao da radio u svom životnom veku (novinarski, konzervatorski ili kulturno-istorijski), bilo koji položaj da je zauzimao (urednik, direktor ili ministar kulture), Surep se uvek bavio poezijom. Počeo je da peva i objavljuje pesme još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a zatim u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima. Kao maturant, javio se i u Srpskom književnom glasniku, što je za mladog poetu bio veoma značajan događaj, a kao student objavljuje u časopisu Misao.

Nazvali su ga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikada nije poricao...—


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/BrankoSasic-ZnamenitiSapcaniiPod-1.jpg)

Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI
I PODRINCI

Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.



Fotografija M. P. Surepa iz privatnog albuma, leta 1961. godine

Milorad Panić Surep — Spomenica [izdanje Narodne biblioteke SR Srbije] (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=440.0)
Milorad Panić Surep — Kad su živi zavideli mrtvima [odlomci] (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=71.0)
Milorad Panić Surep — Pevani pesnici (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=518.msg3326#msg3326)


[postavljeno 23.11.2007]


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 09, 2010, 03:07:56 am
**

KNJIŽEVNO STVARALAŠTVO MILORADA PANIĆA SUREPA


Za tri i po decenije književnog stvaralaštva, Surep je objavio više pesničkih zbirki i poema i veliki broj proznih romana: monografija, letopisa, članaka, rasprava, eseja i polemika iz istorije umetnosti i istorije kulture. Objavio je devet zbirki pesama: Vetar zviždi (1931), Prosto (1933), Ti dolaziš (1937), Priče o selji Mići (pesme za decu, 1946), Svetlost zemaljska (1948), Jesika (1952), Lirika (1953), Od sene i opomene (1956), Devet triptihona (1962). Tu su i stihovi poeme: Splavovi na Drini (1939), Ada (1946), Reka (1954) i Mesec i pruće (1961).

U predratnim pesničkim zbirkama poeta dočarava, ustreptala srca, seosku sredinu u kojoj još uvek žive sujeverje i verovanje u sile nečastive. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju i lepotom prirode i sela. Ushićeno i senzualno, on slika zatalasana žita i docvetale livade. Naspram idilične slike života na selu, u Surepovoj poeziji stoji grad, sa skučenim životom i niskim mračnim svodovima. Pesnik je iznenađen tragikom usamljenosti u urbanoj sredini, duševnim nemirima i krizama. Otuda je, u njegovim prvim pesničkim zbirkama, mnogo nedorečene životne tuge, neisplakanog ljubavnog bola i nedosnevanih snova mladosti.

U predratnim poemama prisutni su socijalni motivi. Pevao je o oduzimanju zemlje seljacima, seči i ekspoataciji šuma i uopšte - o izrabljivanju potlačenih.

Surepova predratna poezija pevana je spontano, noseći duboko u sebi zavičajne sokove. Znao je da iznađe sveže reči iz bogate riznice narodnog govora, čime je postizao autentičnost izraza i naznake narodne lirike.

Posleratna Surepova poezija odlikuje se smirenijim tonovima. Pesnik je obuzdao mladalačke slobode i uneo staloženije meditacije. Leksika je postala bogatija, osvežena na vrelima usmenog narodnog stvaralaštva i svakodnevnog govora. Samo je pesnički glas i dalje dolazio iz narodne pesme, više lirske nego epske.

Surep je autor značajne monografije o Filipu Višnjiću, bardu Karađorđevog ustanka i narodnom pesniku, kome je odredio mesto u istoriji naše književnosti. Poetsko-esejističko ostvarenje Filip Višnjić — pesnik bune, koje je objavio 1956. godine, predstavlja specifican spoj poetske reči i naučnog metoda, umereni sklad patriotsko-romantičarskih treperenja i naučne istine.

Ogledao se Surep i u uređivačkim i priređivačkim poslovima. Godine 1957. objavio je antologiju Srpske narodne pripovetke, koja je doživela više izdanja. Delima Stojana Novakovića, Janka Veselinovića i Milana Đ. Milićevića, dao je argumentovane i prisne komentare. U predgovoru Novakovićeve monografije Ustanak na dahije (1954), Surep podvlači da ovu knjigu štampa bez ikakvih imena i da je ostavio čak i prigodan pristup čoveka koji je pripadao drugom vremenu i drugačijim shvatanjima, napominjući da "njegov čestiti patriotizam i istinoljubivost... čine da ga razumemo i u onome u čemu se razlikujemo".

Za Milićevićev Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda (1959), našao je da je "istinski nacionalni Panteon, građen u potpunosti od domaćeg materijala".

U naučnim krugovima su izuzetno zapaženi Spomenici kulture NR Srbije (1951), koje je Surep uradio.

Ovaj neumorni kulturni pregalac se bavio i prevodilačkim poslom. Poetski spomenik iz 12. stoleća — Slovo o polku Igorovu, preveo je Surep sa staroruskog i objavio 1957. godine. Sebi je postavio zadatak da prevodu da takvu poetsku formu koja neće biti u suprotnosti sa originalom. Da je u tome uspeo, svedoče i reči Isidore Sekulić: "To nije običan prevod, već nešto mnogo više... domet ravan originalu, njegov brat blizanac".

Godine 1962. objavio je Surep esej o Beogradu Grad sudbine i feniksa, da bi 1963, usledilo još jedno značajno ostvarenje - letopis Kad su živi zavideli mrtvima. Delo je nastalo kao rezultat njegove velike zainteresovanosti za srednjevekovne spomenike, naše i strane, pisane na pergamentu i papiru, uklesane u kamenu i mermeru ili izvezene na platnu i svili. Za obradu kulturnog nasleđa bio je potreban višegodišnji mukotrpan rad. Naizgled običan posao sakupljača zapisa, rasutih u tami vekova, vođen poetskim i filozofskim nadahnućem, Surep je "pretvorio u delo čudesne pesničke lepote."

Najlepši spomenik nasoj kulturi je Surepova ukusno opremljena knjiga Ćirilo i Metodije, koja je objavljena 1964. godine i sadrži žitija, službe, kanone i pohvale od klimenta Ohridskog, Konstantina Preslavskog i nepoznatih pisaca. Koliko je cenio tvorce slovenske pismenosti, vidi se iz reči koje za njih navodi iz starih žitija: oni su nam veći dar "od svakog zlata i srebra i kamenja dragoga".

Veliki broj dela ostao je u rukopisu. Njegovo bavljenje narodnom književnošću i abagarima podstaklo ga je da pristupi pisanju jednog neobičnog dela — Knjige o nežidu, opojne i uzbudljive knjige o čovekovom bitisanju punom strave, tajni, vradžbina i ukletosti. Surep je još jednom bio spreman da iskaže svoju originalnost u izboru i obradi tema, ali su ga bolest i smrt u tome sprečili.

Surep je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja. Među njima i Oktobarske nagrade Grada Beograda i Vukove nagrade.


Konačno, kao rezime, dajemo pregled njegovih najznačajnijih dela:

  • Vetar zviždi, pesme, 1931.
  • Prosto, pesme 1933.
  • Ti dolaziš, pesme, 1937.
  • Žito, poema, 1939.
  • Ada, poema, 1946.
  • Priče o selji Mići, pesme za decu, 1946.
  • Svetlost zemaljska, pesme, 1948.
  • Jesika, pesme, 1952.
  • Lirika, pesme, 1953.
  • Reka, poema, 1954.
  • Od sene i opomene, pesme, 1956.
  • Filip Višnjić — pesnik bune, monografija, 1956.
  • Srpske narodne pripovetke, antologija, 1957.
  • Slovo o polku Igorovu, prevod sa staroruskog, 1957.
  • Mesec i pruće, poema, 1961.
  • Devet triptihona, pesme, 1962.
  • Grad sudbine i feniksa, esej, 1962.
  • Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.
  • Ćirilo i Metodije, 1964.


Milorad Panić Surep je umro 22. aprila 1968. godine, u Beogradu. Uz dostojan ispraćaj, sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju.


Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 09, 2010, 03:10:45 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP


Milorad Panić Surep rodio se u selu Glogovcu u Mačvi, 27. januara 1912. godine. Kao dečak doživeo je strahote okupacije svoje zemlje. Jedna od najranijih stravičnih slika koje je zapamtio bila je ova: na livadi leže mrtvi, jedan kraj drugoga, otac mu Milan i brat Ilija, streljani od Austrijanaca. Doveli su malog Milorada tu da ih poslednji put vidi i zapamti. "Njihova pogibija imala je ogromnog uticaja na ceo moj duševni razvitak, podsticala je u meni kult boraca za slobodu, raspirujući mržnju na inostrane zavojevače."

U Glogovcu je Milorad Panić završio osnovnu školu, od 1918. do 1922. godine. Tri starija brata, da bi izbegla deobu malog imanja na još jedan deo dala su ga u gimnaziju u Šapcu. U gimnaziju je pošao bos, 1922. godine. Otada, pa do kraja školovanja, stalno se borio sa nemaštinom. Učio je dobro, obdaren urođenom bistrinom. Još u gimnaziji pokazivao je znatno interesovanje za književnost. Njegovi stariji prijatelji-pisci prisećaju se da je, kao đak viših razreda gimnazije, s njima ravnopravno učestvovao na književnim večerima u Šapcu i drugim mačvanskim mestima. Već tada, odgojen u ljubavi prema slobodarskim tradicijama svoga naroda, uzeo je, kao dodatak svome prezimenu i ime svog pretka Surepa, mačvanskog hajduka, Karađorđevog borca. Do kraja života bio je ponosan na to ime, koje označava starog vuka, predvodnika.

Gimnaziju je Surep završio 1930. godine, a 1931. došao je u Beograd. Upisao se najpre na Pravni, a zatim na Filozofski fakultet, na grupu opšte istorije. Braća, i sami siromasi, nisu više mogla da ga pomažu. U Beogradu su ga prihvatile neke stare šabačke porodice. Naročitu pomoć pružali su mu profesori Brana Miljković i Jaša Prodanović. Tako se, poštujući te starije prijatelje, povezao sa republikancima, pod čijim je uticajem i idejama bio za sve vreme studija.

Godine 1936. Surep je diplomirao, sa odličnim uspehom. Već poznat kao mladi pesnik, saradnik mnogih književnih časopisa, zaposlio se u redakciji "Politike", u kojoj se već nalazio dobar broj napredno orijentisanih darovitih mladih ljudi. Najbliži drugovi u "Politici" bili su mu pripovedač Vasilije Medan i pesnik Dušan Jerković. Zajedno sa ostalim svojim prijateljima-reporterima, planski je negovao pisanje reportaža o socijalnim problemima. Pisao je naročito o siromašnom seljaštvu koje je odlično poznavao.

U "Politici" je Surep radio kao novinar sve do njenog poslednjeg broja, do početka rata, u aprilu 1941. godine. Odmah u početku okupacije, našao se u jednoj novinarskoj desetini, organizovanoj od strane Komunističke partije za borbu protiv okupatora. Izvršavajući partijske zadatke, Surep je uhapšen i odveden u zloglasni logor na Banjici, 15. maja 1942. Tamo je, držeći se dostojanstveno i čvrsto, proveo dva i po meseca, do kraja jula. Na veliku intervenciju i pismenu garanciju nekoliko uglednih beogradskih građana (pored ostalih i princa Đorđa Karađorđevića) pušten je iz logora. Ali Surep je i u okupiranom Beogradu nastavio sa izvršavanjem partijskih zadataka dobijanih, preko kurira, od Ratka Pavlovića, komandanta partizanskih odreda Toplice.

Aprila 1943. Surep je povučen iz Beograda, pa je otišao na slobodnu teritoriju u Pustu Reku. Tu se nalazio na radu u Kulturno-prosvetnem odboru Sreza leskovačkog, zatim u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Srbije i Narodnooslobodilačkog odbora Srbije. Po oslobođenju Beograda nalazi se ponovo u novoosnovanoj redakciji "Politike", učestvuje u njenoj obnovi i pokretanju njenog prvog broja od 27. okgobra 1944. U decembru 1944. Surep je otišao u odeljenje za štampu Antifašističke skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. Od marta do oktobra 1945. bio je urednik Tanjuga, a zatim, do juna 1947, urednik listova "Glas" i "20 oktobar".

Tih prvih posleratnih godina, Surep se i dalje aktivno bavio književnošću, pa je bio izabran i za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena jedna nova dužnost: osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Srbije. Surep je postao prvi direktor novog Zavoda. Za kratko vreme uspeo je da oko sebe okupi nekoliko odlčnih istoričara umetnosti, arhitekata, slikara i drugih stručnjaka kojima su bili bliski problemi naše stare kulture. Strasno ceneći velika dostignuća srpskog naroda u oblasti neimarstva, slikarstva, književnosti i drugih umetnosti, Surep je svoje, oduševljenje umeo da prenese i na sve svoje saradnike, pa je službu zaštite starih spomenika kulture u Srbiji uzdigao na značajnu visinu. Pod njegovim rukovođenjem sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga, i svih ostalih dokumenata naše stvaralačke prošlosti. Istovremeno, Surep je organizovao i prve sistematske opravke oronulih spomenika, ispitivanje i zaštitu arheoloških lokaliteta i istorijskih kompleksa. Nije bilo stare, iole značajnije građevine u Srbiji, koju Surep nije sa pravom hodočasničkom ljubavlju obišao, pregledao, zabeležio šta treba da se uradi.

U jednom besprimernom oduševljenju i požrtvovanju, krenulo se, skoro frontalno, konzervaciji i restauraciji Đurđevih Stupova, Dečana, Studenice, Sopoćana, Mileševe, Žiče, Arilja. Pod Surepovim neposrednim rukovodstvom izvršeno je otkrivanje čuvenih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu, u Bogorodici Studeničkoj, u Ramaći. Na Surepovo insistiranje, u Zavodu je otvorena radionica za restauraciju starih rukopisnih knjiga (kasnije preuzeta od Narodne biblioteke). Pravna zaštita spomenika kulture postala je njegovim zalaganjem, efikasna i trajna. Bronzana tabla na kojoj je bilo zabeleženo da je određen spomenik pod zaštitom države, postala je simbol, opomena Surepa-čuvara i neukom čoveku i često bezobzirnom i nedovoljno mudrom političaru-rukovodiocu da stare spomenike treba poštovati.

Uporedo sa zaštitom, Surep je radio na proučavanju i popularisanju starih spomenika. Napisao je veći broj članaka u časopisima i novinama o problemima stare umetnosti, objavljivao značajna otkrića i novosti, upućivao na obilazak, posmatranje, uživanju u lepim starim delima. Pokrenuo je povremena Saopštenja Zavoda, dragocenu publikaciju, od koje su prva tri broja, koja je on uredio, ostala i najbolja. Spremio je, još 1951. godine uz pomoć saradnika u Zavodu, onaj poznati vodič Spomenici kulture NR Srbije, i danas neophodan priručnik svim ljubiteljima i posetiocima starih gradova i manastira. Bio je i jedan od inicijatora i organizatora naših izložbi kopija fresaka u inostranstvu, pre svega one prve, u Parizu, održane 1950. godine, na osnovu koje je, nešto kasnije, stvorena Galerija fresaka. Baveći se uspešno kako dalekom tako i relativno novijom istorijom, bio je direktni organizator izložbe o prvom srpskom ustanku, održane povodom stopedesetogodišnjice ustanka, 1954. godine. Ta izložba je, u celini, preneta u Topčider kao osnovni materijal za Muzej prvog srpskog ustanka.

Pošto je u Zavodu za zaštitu spomenika proveo blizu deset godina, službi zaštite stvorio autoritet, odnegovao generaciju dobrih konzervatora, uradio na čuvanju spomenika najviše što se moglo učiniti, u junu 1956. Milorad Panić Surep postavljen je za prvog sekretara novoformiranog Saveta za kulturu Srbije. Tim Savetom Surep je rukovodio tri godine. Za to vreme sproveo je u delo veliki broj zamisli o organizaciji umetničkog, književnog i drugog kulturnog rada u Srbiji. Inicirao je stvaranje fondova za unapređenje raznih kulturnih delatnosti, bilo da se radilo o izdavanju knjiga, snimanju filmova, umetničkim izložbama. U doba dok je on bio sekretar Saveta za kulturu osnovana je i Moderna galerija (danas Muzej savremene umetnosti na ušću Save). Njegovim staranjem raspisan je konkurs za zgradu i odabran projekat.

Još jednom je Surep upućen da iz ničega stvori novu instituciju. Znalo se: gde god je trebalo nešto ispočetka da se uradi, organizuje, stvori, tu je bio Surep. On se posla uvek prihvatao i uspevao da ga dobro obavi. Pošto je potpuno osamostalio Savet za kulturu i napravio od njega jednu veoma potrebnu i angažovanu ustanovu, Surep je u septembru 1959. postavljen za sekretara tek stvorenog Odbora za osnivanje Muzeja revolucije naroda Jugoslavije. Ubrzo je postao i prvi direktor tog Muzeja. Bez muzejskih prostorija, Surep je delovanje Muzeja revolucije uputio sakupljačkom i istraživačkom smeru. Jedan vidan rezultat tog rada je značajna izložba "Robija — škola revolucionara". I ta izložba je, poput ranijih na kojima je Surep radio, našla svoje stalno muzejsko mesto (u Sremskoj Mitrovici).

I za to vreme, nalazeći se u Muzeju revolucije, baveći se donekle drukčijom materijom, Surep se nije odvajao od interesovanja i ljubavi za srpsku kulturnu prošlost. Značajnije njegove akcije iz tog doba su organizovanja Vukove proslave (1964) i proslave sedamstogodišnjice Sopoćana (1965). Surep je bio predsednik odbora za proslavu tih značajnih datuma.

Još sasvim agilan i pun velikih planova, mada pomalo umoran od poslova koje je u toku tri i po decenije obavljao, Surep je 1. februara 1966. godine izabran za upravnika Narodne biblioteke Srbije u Beogradu (tu dužnost obavljao je već od 1. aprila 1965. godine). Pesnik, dobar poznavalac naše književnosti i kulture, Surep je bio kao stvoren za taj položaj. Poznata je, i poslovična bila, njegova ljubav prema knjizi, kao kompleksnoj vrednosti. Koliko sadržajnu stranu knjige, toliko je cenio i njenu umetničko-tehničku, grafičku lepotu. Teško se može naći čovek, u našoj sredini, koji se više radovao lepom izgledu nove knjige, ili pak dragocenom slogu i povezu stare srbulje.

Zla kob koja je Narodnu biblioteku u potpunosti uništila požarom izazvanim nemačkim bombama u aprilu 1941. godine, još je, i pored upornosti njenih obnavljača, bila prisutna u njenim nepodesnim prostorijama bivšeg malog hotela pored Kalemegdana. Dolaskom Surepovim za njenog upravnika, aktivirana je ranija odluka SR Srbije o izgradnji nove zgrade za Biblioteku. Surep je, još kao sekretar Saveta za kulturu, radio na uvek aktuelnoj ideji o podizanju nove spomen-zgrade za Biblioteku. Osećao se kao da je izvojevao pobedu kada je izgradnja Biblioteke prihvaćena u Skupštini Srbije kao zakonska obaveza. Kao upravnik, Surep je učinio sve što je mogao da se izgradnji Biblioteke i priđe. Od prvog razgovora sa projektantom, preko sagledanog konačnog plana, pa preko početka radova i narastanja zidova, vizija nove Biblioteke stalno mu je bila pred očima. Njenu izgradnju shvatio je kao svoje životno delo. Svakog dana obilazio je gradilište, ponašao se, pritom, prisno i iskreno brižno, kao da zida svoju kuću, kao starinski vlastelin koji podiže zadužbinu. Bio je u stalnom dodiru sa inženjerima i radnicima, razrađivao s njima i najkomplikovanije ideje i najobičnije detalje koji su pratili rad. Surep je želeo da ta Biblioteka bude svetilište srpske pismenosti. Pored uobičajenih potrebnih prostorija za takvu Biblioteku, bio je predvideo da se u predvorjima zgrade napravi stalna izložba razvitka srpskog pisma i knjige, od najstarijih rukopisa, epigrafskih spomenika, natpisa na freskama, do Vukovih i naših vremena. Već je, sa svojim saradnicima, bio počeo da radi i na realizovanju još jedne izvanredne ideje: da se rekonstituiše svaka srpska rukopisna knjiga, za koju se zna da je postojala ili da postoji, bilo da je iščezla u požaru, uništena od neprijatelja, bilo da se nalazi u tuđim bibliotekama. Trebalo je da u novoj Biblioteci svaka takva knjiga nađe mesto u svojim koricama, kopirana, fotografisana ili bar samo opisana. Da bi Biblioteka u novoj zgradi mogla odmah da radi, u punom obimu, Surep je oživeo rad na srpskoj retrospektivnoj bibliografiji i na opisu jugoslovenskih ćiriličkih rukopisa; pojačana je nabavka naših i stranih knjiga, uzeto je u razmatranje osnivanje Centralnog kataloga Srbije.

Bolest, iznenadna i surova, poremetila je Surepove zamisli. Javila se krajem 1966, da utihne, posle teške operacije, u toku nekoliko meseci u 1967. godini. Buknula je, ponovo i neumitno, u kasnu jesen 1967. Gasio se Surep, taj stari vuk, pred očima svojih najbližih i svojih prijatelja. Ali večito mlad duhom, čovek koji je unosio vedrinu u svaku sredinu u kojoj bi se našao, nije se dao, bolje reći nije priznavao bolest. Za proslavu dvestogodišnjice rođenja Filipa Višnjića, spremio je knjigu o velikom bardu srpskog naroda: kritičko izdanje Višnjićevih pesama, a kao uvod za njih svoju već ranije izdatu monografiju o Filipu Višnjiću, pesniku bune. U toj knjizi je, kako je napisao, njegov glavni cilj bio da ukaže na Višnjićevu ličnu pesničku vrednost i da joj nađe mesto u istoriji naše književnosti. Tu Surepovu knjigu kritika i kulturna javnost izvanredno su primile. Za tu knjigu, i ne samo za nju, nego za celo svoje delo na proučavanju i propagiranju srpskog književnog nasleđa, Surep je, u jesen 1967, dobio visoku Vukovu nagradu.

Ali ta knjiga bila je jedna u nizu onih kojima je Surep zadužio srpsku kulturu. Od svoje rane mladosti, od prve godine dolaska u Beograd, Surep je bio obuzet književnošću i knjigom. Godine 1931. devetnaestogodišnji Surep štama prvu zbirku svojih pesama, Vetar zviždi, a 1965. poslednju, sa naslovom Trideset leta. Između njih, bilo je još desetak drugih knjiga lirike. U svima njima pojavljivao se pesnik nežnog slovenskog srca, istinski veran svojoj zemlji, češće žalostan zbog sudbine svoga roda nego miran zbog njegove sreće. Njegova socijalna, narodska i buntovna poetska orijentacija, uslovljena ličnom i društvenom situacijom u predratno i ratno doba, polako je, vremenom, primala i osobine intimne, srdačne, prisne lirike, da bi na kraju sve više postala misaona, puna pitanja o poslednjim stvarima čovekovog života, često okrenuta stvaralačkoj prošlosti, iz koje je crpela bogata i plemenita nadahnuća. Ovde treba pomenuti i jedan njegov izvanredan pesnički poduhvat, prevod Slova o polku Igorovu, sa staroruskog na srpski, od znalaca ocenjen kao magistralno ostvarenje prevodilačke umetnosti.

Pesnik — to je bio osnovni poziv Milorada Panića Surepa. Ma koji posao da je radio: novinarski, konzervatorski, kulturnoistorijski, ma koji položaj da je zauzimao: urednik, direktor ustanove, ministar za kulturu — uvek je u njegovom delovanju bio prisutan poet. Tražio je lepotu i tamo gde je nije bilo, a kako je ne bi našao tamo gde je ona uvek prisutna: u nesebičnoj borbi za lepotu čovekovog života, u prijateljstvu, u knjizi, u slici, u staroj građevini.

Veliki pregalac, Surep je do poslednjeg daha bio obuzet planovima za dalji rad. Bio je, po godinama, u zenitu stvaralaštva, pun znanja i iskustva. Da ga bolest nije salomila i smrt zauvek prekinula njegovu aktivnost, bili bismo, svakako, svedoci još dosta njegovih lepih poduhvata. Spremao je novo, dopunjeno izdanje svoje čuvene knjige Kad su živi zavideli mrtvima, tragičnog letopisa, sastavljenog od mnoštva autentičnih svedočanstava o nevoljama i, često, teškoj sudbini srpskog naroda. Još na tri-četiri dana pred smrt poručivao je prijatelju u Dubrovniku da mu za tu knjigu pošalje jedan ćirilski zapis, uklesan u kamenu, o tome kako je Dubrovnik kuga pomorila. Imao je, u rukopisu, i dobar deo knjige o nežidu, opojne i uzbudljive knjige o čovekovom bitisanju, punom strave, tajni, vradžbina i ukletosti. Njegovo bavljenje narodnom književnošću (poznate su njegove antologije narodnih pripovedaka) i abagarima, podstaklo ga je da pristupi pisanju jednog takvog neobičnog dela. Spremao se, zatim, da jednog dana, kao rezime svojih interesovanja, napiše knjigu ljubavi o svim velikim ostvarenjima srpskog naroda, od srednjeg veka do novijih vremena. I svakako još mnogo šta, o čemu nikom nije ni govorio.

Ali, 22, aprila 1968. umro je Surep. Ostavio je iza sebe znamenito delo. Ako je, u svojim poslednjim danima, pun narodske mudrosti kao starinski domaćin, ipak razmišljao o svome kraju, verovatno je, osvrnuvši se unazad, mogao da konstatuje da je uradio mnogo. Otišao je zauvek taj srdačni čovek, koji je prijateljevao sa svima, i starima i mladima, vrlo iskreno uspevao da sve razume i sve poštuje na jednostavan ljudski način.

Svetislav MANDIĆ


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep1912-1968-1.jpg)

M. P. SUREP
1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968



[postavljeno 13.06.2009]


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 21, 2010, 01:59:35 pm
**

MALO SE O SEBI MOŽE REĆI U PRVOM LICU


Moja biografija ni po čemu nije različita od biografija hiljade mojih vršnjaka i drugova: rođen sam u dosta skromnoj seoskoj porodici. Prilično siromašno proveo sam školovanje u Šapcu, sve do velike mature. Još siromašnije studirao u Beogradu.

...Ispričaću prvu svoju svesnu predstavu sveta, ono čega se sećam kao svoje prve potresne i zaista realne slike sveta. Bila je to 1917. godina. Otac i brat streljani leže na jednoj uzvišici, a ja, sa ostalom porodicom, gledam ih poslednji put. Dotada, smrt je za mene bila pojam bez suštine. Imao sam tada pet godina. Brat koji je streljan jedva ako je imao sedamnaest. To je slika koja ne samo što trajno živi u meni, već je prisutna u pojedinim radnjama mojim i utiče na njih.

Razume se, teške i tužne slike najduže ostaju u čoveku. U prirodi je čovekovoj da lako zaboravlja lepo i vedro, no ja bih ipak rekao i nešto lepo: sprudovi mačvanski su nešto što je kao pejzaž stalno prisutno u meni. I na samo izazivanje njihove slike, osetim promenu u raspoloženju. Vrlo sam srećan kad neko stvori mogućnost da dozovem u sećanje Drinu sa njenim navozima, obalama, adama, šljivicima, kolibama i svim onim što je karakteristično za taj kraj.

...Mogu reći da Srbiju poznajem vrlo dobro, isto toliko koliko i Podrinje za koje me veže više sentimentalnost nego neka izdvojena ljubav. Neko je nekad rekao da sve što se čoveku dogodi, dogodi se u njegovom formiranju, negde do sedamnaeste godine. Ja sam baš te godine proveo u Podrinju i odatle poneo sve što sad literarno eksploatišem, spontano, često nesvestan toga...

A da li Podrinje živi u mojim radovima, na to se već može konkretno odgovoriti: živi. Živi zato što su to slike koje su u detinjstvu upijene. Čini mi se da je to slučaj sa svakim piscem: kad slika likove i pejzaže, onda uvek ispliva ono što se u mladosti nataložilo...

Počeo sam da pišem i objavljujem još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a posle u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima. Kao maturant javio sam se u Srpskom književnom glasniku, a to je u ono vreme za jednog mladog pisca bio krupan događaj. Odmah posle mature 1931. godine objavio sam prvu zbirku pesama Vetar zviždi. Kao studenta prve godine štampao me je časopis Misao...

...Sam za sebe nikada ne bih mogao reći da sam se na početku iz nečega učio pisanju. Naime, nikada to nisam činio svesno. Prema temperamentu, prema tematskim naklonostima, mladi čovek se spontano orijentiše. Pa ipak, kad je reč o podrinskim piscima, jedno bi trebalo naglasiti: naši stari bili su veoma osetljivi na jezik i negovali su ga. I, ako bi se ičemu valjalo od njih učiti i naučiti, to je čistoti jezika, naročito frazeologiji, rečenici, ritmu koji taj jezik u sebi nosi, leksici... Jedno ogromno leksičko bogatstvo postoji u Podrinju, a nije našlo mesta u rečnicima kojih, razume se, imamo vrlo malo i vrlo skromnih. Ja se kao stariji pisac često sretnem sa nekom rečju koja mi zazvuči kao otkrovenje. Često sam pribegavao i sam internacionalnim izrazima, a odgovarajuća slovenska reč postojala je još u XIX veku. Jezik je, znači, ono na šta bih mladim piscima skrenuo pažnju. I danas vrlo često okrenem i pročitam Janka i Lazu i Milićevića, koji nije veliki pisac, ali po bogatstvu reči i blagozvučnosti — dragocen je.

...Radim sada na nekome poslu koji će možda trajati godinama: proza vrlo savremena, za razliku od mojih ranijih knjiga koje nemaju savremenu tematiku. Radim, ali mi tekući poslovi oduzimaju mnogo vremena. Ono što sam za poslednjih dvadeset godina napisao, mogu reći, ako ne zazvuči neskromno, da je napisano između dva umora, to jest, negde od devet uveče pa do ponoći. A ustajem u pola šest. No, ja nikada nisam literaturu smatrao nekom profesijom kojom bi čovek trebalo isključivo da se bavi, da joj se posveti sav; društvenu aktivnost isto sam tako smatrao sadržajem svoje ličnosti i istom vrednošću. Možda se u tome razlikujem od nekih svojih savremenika, ali ja mislim da književnost i umetnost uopšte imaju nekog smisla samo dotle dok ne postanu profesija od koje se živi i rad koji se obavlja da bi se živelo. Onog trenutka kad bih stao na te pozicije, čini mi se da bih postao vrlo nesrećan, a uveren sam da ne bih više ništa ni napisao...

Iz knjige Vladimira Jovičića "Zemljaci", Šabac, 1965.
(NIN, 28. april 1968. god.)

[postavljeno 06.10.2009]


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:07:43 am
.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:07:51 am
.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:07:59 am
.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:08:06 am
.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:08:16 am
.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:08:23 am
**



Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:08:31 am
**
Stihovi Milorad Panić Surep


OD SENE I OPOMENE

Ne veruj u brave i ćutanja
ni opomenu koraka
najmanje širini ljudskog srca
izvikivanoj na sva četiri vetra,
ne veruj
— kažem ti iz iskustva
i u času nesvakidašnje iskrenosti.
Ni u zaborav ne poveruj
ma čiji,
bregova uvijenih u pepeo daljine
lampi dok se hlade od naših nemira
malaksalih
ni u zaborav vučji
ni čovečji,
ničij!
Jer ima bezbroj puteva
između sna i izloga
zagrljaja i tame
između gnezda i zidova
onih najjačih
čeličnih konstrukcija
dizanih na mestima zalelujanih grana;

Zidova što su hteli
da budu jedna volja
jedno vreme
autostrada u jednom pravcu,
i gnezda oborenih
(rasut žalosni cvrkut po zanemeloj dolini!)

Toliko je puteva između bekstava i doziva
da nam je za življenje ostalo samo raspeće.


TVRĐAVA

Gromovite si vikala reči, tvrđavo iznad reka,
varvarske, Ciceronove, staroslovenske,
reči otrovnih strela, katapulta, i dugovlase,
stare koliko i nasilje, starije od mastodonta;
I vikala ih dugo, tako jezivo dugo
ko što je strah nad zacenjenim detetom dug,
ko pogled glave s koca,
ko zvižduk bombe avionske nad krošnjama
aprilskim
u proleću što je začedilo od slobode;
I nebu si, srdžbom uzrasla, vraćala munje,
potrese zemljotresima
sve sričuć slogove teške mudrosti neželjene,
po čitav vek sa listom, gradino ratova svetih.

A danas samo brujiš, srebrna školjko,
sedinom
mora sviklog s večnošću jedino da razgovara.
Cveće i mladež uči se po tebi milovanju
dok ti nemaran vetar srbulju zidina razvejava...


VODENICA

Postoji jedna reka
ni mala ni velika,
reka krivudava
sa gorovitim obalama;
i vodenica jedna na njoj postoji
stara
poklekla od gordosti i iščekivanja pomeljara.

I da me šibaš
reći ti ne mogu gde je
ta reka i
za koga
ta vodenica stara melje.

Ali ako si zaista gladan
i od iskrena
pomalo nevešta kova,
strpljivo prati mi srce
kad pođe po svoju vreću snova.


KAIROS

Stajao je na obali i čekao
danima,
godinama
Stoleće možda čekao celo.

A kad je došla, otpočeo je da priča.

I za čudo,
grane se nisu povile da oslušnu,
niti je vetar prestao da šiba hata.
Sve je nastavljalo svoju pesmu
bez zaklinjanja ...

Deco,
o deco moja nedoumna,
držeći se za ruke — pojurite!
Ta pred vama je samo jedna večnost
Kraća od sna.


O ČEMU PTICA PEVA

Ptico u šumi,
U krošnji gradskih platana,
ptico iznad dozrelih žita
livada
proplanaka,
grlata tačko plavetnila,
cvete pustih balkona,
o čemu klikće tvoja vesela nerazrešiva pesma

Ta pesma što vraća boju stvarima
i pruža krepku mišicu odsutnosti
te život ponovo biva što je bio —
treptava senka u ogledalu pučine.

Rekoh to,
a ona mi se nasmeja s grane.
To čelo, to čelo, to čelo naoblačeno
nabrekli nar obzira i neverice
trampi već jednom za sveću radosti bez pitanja!


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:08:39 am
**

Stihovi Milorad Panić Surep


VATRA

Crno,
bilo je sve tako crno i prazno
ko šuma bez lišća i polje bez trave,
ko što bi civilizacija posle atomske eksplozije
bila.
I crno, i jadno, i prazno.

Onda je odjednom zatreperio plamen,
dalek,
u noći,
mali jezičak sasvim sirove cinober boje.

I ptice su u srcu zapevale,
vetar zaljuljo čudesno drvo dren
što cveta zajedno sa snežnim pahuljicama.

I ti si našla put do mene,
ja do tvog struka, trave polegle.


POŽALI PTICU

Ti bi da uzmeš sve što dade.
Pa uzmi tad
I sve što reče —
Da pticu ne bi prostrelio krik.

Jer ostavljen šapat,
Izrečen ma kad,
Dočarati može tvoj nestali lik.


KO LIST

Nad jezom zelene vode u predvečerju
Neko je nadneo lik.

Čulo se ptice zalutalo krilo.

Krik.
Rasklopio se i sklopio vir,
Pa mir.

Kao da čoveka nikad nije bilo.


JA TO OPET...

Prenem se, i vidim:
Odavno list neprevrnut.
U oknu — večer senovita.
Prenem se, i zastidim
Što čuo nisam
O čemu drug me pita.

Ili zastanem naglo, u hodu,
I nasmešim se sebi
Uz setu tihu:
Gde sam to, gde? Šta znam!


JEDINI  PRIJATELJ

Ja imam jednog prijatelja
Koga ne nalazim kad tražim,
Koji mi ne šalje nikad
Ni pozdrav ni opomenu.

Al' on je prijatelj moj jedini.
--------------------------
On dolazi uvek sam,
I uvek iznenadno,
Da mi usne razvuče i osmejak
Pre jecaja,
I da mi pogled digne visoko
Iznad krovova.

Dolazi kad god treba
Da me pouči koračanju.


"...Surepovu poeziju odlikuje snažan lirski naboj, muzikalnost i kompoziciona koherentnost..."


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:08:47 am
**

KNJIŽEVNO DELO MILORADA PANIĆA SUREPA


Zavičajni refleksi prelamaju se u punoj svetlosti kako u predratnim tako i u poratnim pesmama Milorada Panića Surepa; seoski život u Mačvi, prost i jednostavan, životno je elementaran u njegovim poetskim uzbuđenjima. U lirskim ispovestima Milorad Panić Surep razneženo je intiman, i kada seoskim pejzažima ispunjava deskriptivni kontekst i kada u stihove upisuje lik seljaka.

U predratnim zbirkama i poemama: Vetar zviždi (1931), Prosto (1933), Ti dolaziš (1937), Žito (1939) i Ada (pisana 1940, a štampana tek 1945. godine) uzbuđenog srca pesnik je dočaravao seosku sredinu u kojoj je još živo prisutno sujeverje. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju, nad lepotom sela i prirode, koje slika. Senzualno i slikarski, ushićen je kada opisuje zatalasala žita i docvetale livade. Boje seoskog pejzaža jesu "melem očima umornim" Milorada Panića Surepa. Prema idiličnom životu sela u Surepovoj poeziji stoji grad sa niskim i mračnim svodovima. Pesnik je posečen tragikom usamljenosti u urbanoj sredini; ispunjen je nervnim i duševnim nemirima i krizama. Otuda je u njegovim prvim zbirkama mnogo nedorečene životne tuge, neisplakanog ljubavnog doba i nedosnevanih snova mladosti.

Poemama Splavovi na Drini, Žito i Ada, Milorad Panić Surep zahvatio je rodoljubivi i socijalni motiv: pevao je o oduzimanju zemlje seljaku, o seči i eksploataciji šuma — o zločinu iskorišćavanja narodnih snaga. No, oštrica njegovog napada bila je upravljena na one koji su u neposrednom dodiru sa seljakom, a ne na prave uzroke klasne nepravde. Otuda je Surepovo socijalno osećanje "na predratni način bolećivo i nedovoljno klasno izoštreno". On će ga kasnije razviti...—

Milorad Panić Surep pevao je poeziju spontano s prvih izvora osećanja; doživljaj je neposredno prenosio u pesmu. Duboko noseći u sebi zavičajne sokove, Surep je našao sveže reči iz riznice narodnog govora i postigao je da ritam njegove pesme ponese vibracije narodne lirike.

Zbirka pesama Svetlost zemaljska, objavljena 1948. godine u izdanju Srpske književne zadruge, sadrži i ciklus novih pesama Pod crvenom zvezdom. U njemu je Surep pevao o oslobođenju zemlje, impresivno je doživljavao njen veliki zamah. Revolucija za Surepa nije bila samo nova tema; ona je za njega bila sasvim nov i dubok doživljaj i stvarnosti.

U zbirci Jasika (1952) Surep se vratio prirodi, strepeo je nad njenom harmonijom i devičanskom lepotom. Razlivajući u stihove blagi i meki senzibilitet pevao je ljubavne doživljaje i uspomene.

Sa izvanrednim interesovanjem, Milorad Panić Surep prišao je narodnoj tradiciji, predanju i spomenicima. Godine 1954. napisao je poemu Reka, koja je uklesana u kamenu na obali Bistrice, u okrilju Višegrada, gde je car Dušan podigao svoju zadužbinu manastir Arhanđela, a koji je Sinan paša porušio i od čijeg je kamena sagradio džamiju u Prizrenu. U pesmi se kontemplativno ispoljio kult prošlosti. U njoj su i refleksije o prolaznosti života i večnosti.

Filozofske reminiscence unosi Milorad Panić Surep i u zbirku Od sene i opomene (1956). U njima su došla do izražaja velika životna iskustva pesnikova, puna strepnji i opreza, nemila i tamna:

"Toliko je puteva između bekstva i doziva
da nam je za življenje ostalo samo
raspeće!"

U ovoj zbirci Surep je dao susret asfalta i ulica sa livadama i njivama, ali ovaj susret nije pretvorio "u gorke sukobe i sumorne bezizlaze", nego je uspeo da izmiri ta "dva oblika života".

I u zbirci Od sene i opomene ispoljila se pesnikova pasionirana zaljubljenost u našu srednjovekovnu umetnost. Rezultat ove zaljubljenosti jeste pesma antologijske vrednosti Freska, inspirisana Pećkom Patrijaršijom:

"S krčagom, da li se s izvora vraćaš
mlada lepotice!
Nad Rugovom zapada sunce,
kobalt stena prekriva staze dana,
a tvoja haljina laka mreška se od
iščekivanja.
Pred čijim očima zasta za časak,
samo za trenut neki snolako drag?
Ne palite, o ne palite ni luč ni sijalice,
šest sto godina tek je —
bojim se da ne nastavi put."

"Zbirkom pesama Mesec i pruće (1961) Milorad Panić Surep poručivao je da su na ulicama grada nemiri, nezadovoljstvo i crne slutnje, a da okrepljujući sokovi i najpouzdaniji oslonci leže u prirodi.

Ciklus Devet triptihona, koji je nastao od 1952. do 1962. godine, jeste niz poetskih opomena i poruka. U petom triptihonu Surep peva:

"Čovek s dečakom u suton seje
i peva iz sveg glasa,
a gavran s grane za njim grakće:
jedno mi trune drugo klasa,
jedno mi trune drugo klasa!"

Smrt je prevaziđena u ovim stihovima, i u Surepovim stihovima uopšte. Sejač i dete, gavran i seme simbolišu opšti proces smenjivanja i obnavljanja "iz života u smrt i iz smrti u legendu, koja je večna". U osmom triptihonu sinteza naše ratne prošlosti data je u simbolima: Kosovo, Sutjeska i Filipovićeve dignute ruke, koje su znak hrabrosti — primer onima koji ostaju, jer jedno zrno trune, ali drugo — klasa!

Stihovi Milorada Paniva Surepa nastali posle rata u pogledu forme jesu smireniji i stišaniji u odnosu na predratne, ali im je i dalje glas dolazio iz narodne pesme, više iz lirske nego iz epske. Surep je izmenio i poetski izraz: obuzdao mladalačke slobode, uneo staložene meditacije, postigao sentencioznost. Leksika mu je postala bogatija; osvežavana je na vrelima usmenog narodnog stvaralaštva i svakidašnjeg govora.

Milorad Panić Surep napisao je značajnu monografiju o velikom bardu prvog srpskog ustanka; izričući novu ocenu ličnosti i delu Filipa Višnjića, odredio mu je mesto u istoriji naše književnosti. Poetsko-esejističko ostvarenje Filip Višnjić — pesnik bune (1956) jeste specifičan spoj poetske reči i naučnog metoda. U poetskom uzbuđenju Surep je prišao arhivskoj građi i Višnjićevim pesmama, a sa puno smisla za realne ocene i analize — već donesenim sudovima. Istorijsko-dijalektičkim metodom duboko je zasekao probleme, otkrio činjenice, stavio ih u međusobne odnose koji su dali naučne rezultate, da bi, na kraju, i ličnost Višnjićevu, događaje i epohu o romantičnom zanosu podigao do umetničke vizije. Otuda se u Surepovoj monografiji osećaju unutrašnja treperenja, ali ona ne preskaču okvire naučnih istina; suve naučne činjenice dobile su poetsku nadgradnju.

Karakteristično je za Milorada Panića Surepa da argumentovano dokazuje da Višnjićeva pesma "postaje i deluje tokom same revolucije", da je Višnjić pesnik-agitator, "deo dolazećeg, njegov aktivni član". Višnjić je osluškivao mase, negovao njena osećanja, shvatio je pre i bolje nego pojedine vođe ustanka da se ne radi "o pobunjenom nezadovoljstvu, već o revoluciji koja će sve iz osnova prevrnuti". Otuda je mogao da odvoji prolazno od suštinskog, da izvede sintezu i uopšti zaključke. Određujući Filipu Višnjiću mesto u istoriji književnosti, Milorad Panić Surep izrekao je ovu naučnu istinu: "Višnjićeva pesma nije više ona Kosovskog, pa ni Uskočkog ciklusa! U njoj je sad jasna, svesno izložena društvena misao sa određenim ciljem; akcioni program umesto priželjkivanja". I u fakturi i u ritmu Višnjićevog stiha našao je nov kvalitet.

Srednjovekovni spomenici, naši i strani, pisani na pergamentu i papiru, uklesani u kamenu i mermeru, vezeni na platnu i svili — neodoljivo su privlačili Milorada Panića Surepa. Kao rezultat takvog interesovanja, a posle višegodišnjeg mukotrpnog rada, nastala je originalna knjiga Kad su živi zavideli mrtvima, koja je prvi put štampana 1960. u izdanju Srpske književne zadruge, a drugi put — 1963. u izdanju Nolita.

Knjigom Kad su živi zavideli mrtvima Surep je aktivizirao jedan značajan ali u velikoj meri umrtvljeni fond; sredio i prokomentarisao zapise i dokumenta, dorekao ih i podvukao. Tako je naša memoarska literatura dobila izvanredno zanimljivu knjigu čija je istorijska i dokumentarna vrednost izuzetna.

To je knjiga autentičnog kazivanja o stradanju i otporu našeg naroda. Orkestri glasova govore o pomorima i gladima, o nemaštini i zulumima, ali i o otporima i hrabrostima pre poraza i u porazu. Neznani hroničari zapisivali su događaje u rečitoj sažetosti i jednostavnosti tragike. Podražavajući njihov način saopštavanja, njihovom leksikom, Surep je uspeo da dočara današnjem čitaocu ono što udžbenici istorije nisu uspeli — "ambijent zbivanja umesto izolovane projekcije samog zbivanja".

Poetski spomenik dvanaestog stoleća Slovo o polku Igorovu sa staroruskog na srpski jezik preveo je Milorad Panić Surep. U ovoj drevnoj herojskoj poemi opevana je bitka novgorod-severskog kneza Igora Svjatoslaviča sa Polovcima, skitničkim narodom turkmenskog porekla, 1185. godine. Delo je budilo nacionalnu svest i upozoravalo na opasnosti spolja. Surep je postavio sebi u zadatak da prevodu da takvu poetsku formu koja neće biti u suprotnosti sa originalom. Zadatak je bio izuzetno težak, jer je Slovo o polku Igorovu spevano "muzičkom frazom govorne rečenice", bez stihova, strofa i asonanca. Koliko je u tome uspeo najbolje svedoči ocena koju je izrekla Isidora Sekulić nazivajući Surepov prevod "retkim muzičkim literarnim dometom" i zaključujući da sada postoje "u rezultatu dva originala, dva blizanca, staroruski i srpski".

Slovo o polku Igorovu desetinama godina, pa i stolećima, privlačilo je pažnju slavista, filologa, istoričara i prevodilaca. Prevođen je i komentarisan i kod nas više puta. Činili su to: Gaj, Miklošić, Svetić, mladi Njegoš, Danilo Medić i Ivan Šajković. Svoj prevod Surep je propratio obimnim predgovorom u kome je osvetlio čvorišta problema o pitanju autentičnosti i jezika speva, jer je spev nastao "u vremenu koje se ocenjivalo u nauci kao veoma primitivno, malo pismeno i mnogo mračno", a njegov jezik se "nije mogao nesumnjivo vezati ni za jedan kraj i dijalekat prostrane ruske zemlje".

Milorad Panić Surep ogledao se i u priređivačkom i uređivačkom poslu. Njegove antologije srpskih narodnih pesama i pripovedaka doživele su više izdanja. Delima Janka Veselinovića i Milana Milićevića dao je argumentovane i prisne komentare. U naučnim krugovima vrlo su zapaženi Spomenici kulture, koje je Surep uredio.

Posmatrano u celini, književno delo Milorada Panića Surepa vrlo je značajno. Puna spontanog optimizma i postojane vere u snagu prostog čoveka, njegova poezija je u tradiciji onih naših pisaca čija je misaona i emotivna preokupacija selo i koji su pevali apoteozu prirodi. Iako se vibracije njegovog lirskog glasa nisu uvek pele visoko, bile su uvek tople i iskrene, leksički i melodiozno zanimljive. Kult starine Milorad Panić Surep apostrofkrao je velikim slovom, pa je, ispoljavajući naučni i pesnički afinitet, stvorio kapitalna dela: Filip Višnjić — pesnik bune, Kad su žiei zavideli mrteima i ingeniozni prevod poeme Slovo o polku Igorovu.

Govor dr Aleksandra Pejovića na svečanoj Akademiji u Narodnoj biblioteci SRS, 26. aprila 1968, godine, povodom smrti Milorada Panića Surepa


M. P. SUREP 1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:08:57 am
**


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Milorad_Panic_Surep_1966_u_radnoj_sobi.jpg)

Milorad Panić Surep u radnoj sobi, 1966. godine.


"ČUJEM RODNU REČ KAKO NAM ODZVANJA IZ DUBINE OD DESET VEKOVA"

Milorad Panić Surep



"Ta jedinstvena ličnost, taj stameni Sloven omanjeg rasta, dugog lica, isturene brade, koso oborenih očiju, širokog osmeha pod naherenim šeširom, taj mačvanski seljak bio je gospodin duha, srdačnosti, čestitosti i rada. Kako bi nam dobrodošao kao potpora savetodavac, u preteškim današnjim vremenima." Svetislav Mandić, 1999.


Na inicijativu Milosava Panića Batka, u rodnom mestu, Glogovcu, u jednoj od prostorija OŠ "Janko Veselinović", uređena je memorijalna postavka posvećena Miloradu Paniću Surepu.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:09:05 am
**

ZAPIS O SUREPU


Ako bismo tražili najzaslužnije ljude u posleratnoj kulturi Srbije, našli bismo ih podosta. Razmišljajući o svima, ja bih Milorada Panića Surepa stavio u prvi red među dva-tri najodabranija.

Bilo je u nas u to doba znamenitih ljudi — književnika, umetnika, istoričara, upravnika pozorišta i drugih kulturnih ustanova, koji su se darovito, znalački i patriotski bavili svojim poslovima, ali je Surep bio nešto posebno. Taj dragi čovek, istoričar po obrazovanju, a pesnik na delu i u duši, tako se strasno bio odavao poslovima kojima je bio zaokupljen, da je, čini mi se, na tim poslovima i sagoreo.

Surepa sam još pre rata zapamtio — iz daljine, razume se — i tragao za njegovim pesničkim sveskama, čuvajući ih uz knjige i knjižnice tadašnjih pesnika koje sam voleo. A pesmu "Badnjak", objavljenu u jednom božićnjem broju "Politike", odmah sam naučio napamet. Počinjala je stihovima:

"Prastari bože naš, najvoljeniji bože sviju pagana,
spaljeno žito, so i tamjan noćas ti žrtvenik kadi,
u tvoju slavu gori ova lisnata hrastova grana,
mi te se odrekli nismo ni Hrista radi"...

To "mi" označavalo je srpske ljude, seljake, planince, ravničare, još čvrsto vezane za svoje prastaro duhovno bitisanje. Cela intonacija pesme bila je okrenuta tajnama prirode, mitovima, običajima, narodnoj duši koju nisu mogla izmeniti ni sva čuda zapada velikog uma". Ta pesma nije se nalazila u njegovim predratnim zbirkama (Surep ju je mnogo kasnije uneo u svoju poslednju pesničku knjigu "Trideset leta"), pa kad sam se koju godinu posle rata našao u Surepovom društvu i izrecitovao mu je, bio je iznenađen i srećan što neko pamti njegove mladenačke stihove, koji su, kako se meni čini posle toliko decenija, najviše govorili o samom njemu, tadašnjem i budućem, paganinu ukorenjenom u rodno tle. U to doba Surep je bio novinar u nekim beogradskim redakcijama. A kada je, 1947. godine, Surep postao direktor novoosnovanog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a ja, koju godinu kasnije, završio slikarsku akademiju, predložio sam mu da me primi u svoj Zavod u kome su već radili neki moji prijatelji. Rado je to učinio. I sad čuvam jedan požuteli list hartije, na kome je Surep rukom napisao odluku o mom postavljenju za asistenta konzervatora, bez ikakvog konkursa i nečije saglasnosti.

Od tog Zavoda Surep je otpočetka napravio jednu izvanrednu zajednicu, privlačnu za one koji su u njoj radili, koliko i za one mnoge istaknute znalce — istoričare, arhitekte, umetnike — koji su se, zbog prirode svojih interesovanja, za nju bili vezali. Pored Surepove srdačnosti, tu je neku ulogu imala i sama zgrada u kojoj se Zavod nalazio, šarmantni Konak knjeginje Ljubice. Malo iz šale, ali još više iz simpatije, duhoviti Svetozar Radojčić je tu zgradu i taj Zavod u kome su radili i neki njegovi nekadašnji studenti i stari prijateljii, nazvao asocijativnim zadužbinskim imenom "Surepeum".

A pred Surepom i njegovim saradnicima našao se ogroman, ozbiljan i lep posao. Naši stari gradovi, tvrđave, a pre svega manastiri sa svojim crkvama, konacima, ikonama i knjigama, dakle sva ona dela prošlosti pa kojima se zasnivalo naše življenje, dobrim delom su u to doba bili zanemareni, nekako odgurnuti u stranu, zapušteni i u nebrizi. Uspevši da uveri u značaj čuvanja starina one koji su odlučivali o sredstvima, Surep je, sa svojim ljudima, skoro frontalno krenuo u konzervatorske radove, nepogrešivo odlučujući čega se najpre treba prihvatiti. Oronula crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, jadnog izgleda, omalterisana i spolja i iznutra, među prvima je bila na redu. Vraćajući se otuda sa rekognosciranja, Surep je, sav ozaren, kliktao: "Puna je fresaka, k'o šipak!". I zaista, uz njegovu stalnu brigu i posticanja, zavodski arhitekti i slikari, uz pomoć vrsnih majstora — zidara i drugih saradnika, uspeli su da joj vrate bar deo nekadašnjeg sjaja, što je bilo iznenađenje za ceo naš i strani kulturni svet. Kada je čuo da je otkriven onaj sada već za našu istoriju nezaobilazni natpis o zidanju i ukrašavanju Bogorodične crkve u Studenici, iz 1208/9. godine, sa imenima Nemanje i njegovih sinova, iste večeri je krenuo na put dimljivim vozom, i sutradan, prešavši peške put od Ušća do manastira (a to je i kasnije često činio) stajao na skelama pred tim svetim slovima. Na najbolji način tu se suočavao sa istorijom koju je mogao, zaista, i fizički dodirnuti. Inicirao je otkrivanje fresaka u Petrovoj crkvi kod Novog Pazara, pa u Ramaći. Prvi je konstatovao da se u dalmatinskom manastiru Krupi ispod ispod kreča nalaze sačuvane freske. A čišćenje i konzervacija fresaka u Miliševi, Sopoćanima, Arilju, i delimično u Dečanima, doprinelo je i još boljem upoznavanju njihovih vrednosti. Ja ovde govorim samo o crkvama, i to prvenstveno o freskama, zbog toga što su mi ti poslovi bili najbliži, ali ne manje treba govoriti o Surepovu staranju o Smederevskom gradu, Magliču, kneževskim konacima u Beogradu, Topčideru, Čačku i Kraljevu, Dositejevoj velikoj školi i drugim građevinama po Srbiji, o svemu onom što je predstavljalo ugroženo nacionalno blago. S kakvim poštovanjem je donosio ikone i rukopisne knjige u Zavod na konzervaciju, i kako je samo žudno tragao za očuvanim pločama starog srpskog drvoreza. Često je te napukle i neravne ploče sam ručno otiskivao, tražeći za njih najbolju hartiju koju je u to doba mogao naći. Kasnije je uradio njihov potpun opis.

Bio je veliki bibliofil. Nije bilo knjige koja je govorila o srpskoj prošlosti, a da je nije nabavio. Uživao je u knjizi kao skupocenom predmetu, majstorskoj izrađevini i u grafici i u opremi. Govorio je da knjiga, naročito ona od trajnije sadržajne vrednosti, mora da ima lepu dušu i lepu odeću, kao otmena žena. Zidovi njegove sobe bili su obloženi policama sa kompletima svih srpskih značajnih časopisa, koje su mu uvezivali čuveni beogradski knjigovesci, na način nekadašnjih majstora. A poslovično je bilo njegovo prijateljstvo sa piscima i velikim i malim (jedno vreme bio je sekretar Udruženja književnika Srbije), izdavačima, štamparima, antikvarima... Takav čovek bio je predodređen da bude na čelu glavne nacionalne biblioteke, kao što je, prethodno, bio predodređen da vodi brigu o starim spomenicima. Nažalost, tu dužnost obavljao je kratko.... Ali i za to vreme, iako već bolestan, učinio je mnogo. Pored ostalog, osećajući potrebu za proučavanjem osobina starih rukopisnih i štampanih knjiga, u Biblioteci je osnovao Arheografsko odeljenje, koje se razvilo u lep naučni centar. No najznačajnije je, iz tih godina, što je uspeo da se konačno donese odluka o podizanju nove zgrade za Narodnu biblioteku, na Svetosavskom platou. Dočekao je da počne njena izgradnja. Svakog jutra obilazio je to radilište. Uvek mi se činilo da se ponaša kao stari vlastelin koji nadgleda rašćenje svoje zadužbine.

Osim redovnih poslova na čelu ustanove koje je vodio (jedno vreme bio je sekretar novoosnovanog Saveta za kulturu Srbije, pa direktor takođe novog Muzeja revolucije), agilni Surep nalazio se u žiži mnogih značajnih manifestacija, kao što je na primer, organizovanje proslave 150-godišnjice Sopoćana. Nikad nije mirovao. Meni izgleda, gledajući unazad, da taj čovek nije znao šta je slobodno vreme. Uvek sam ga zaticao za pisaćim stolom, punim knjiga i ispisanih hartija, sa kafom u starim džezvama na dohvatu ruke, sa ručno savijenom cigaretom u ćilibarskoj muštikli. Iz takvog odnosa prema radu i mogle su da se pojavljuju nove knjige pesama, pa njegov čuveni prepev "Slova o polku Igorevom", zatim monografija o njegovom omiljenom Filipu Višnjiću pesniku bune, i knjiga o večitim tragedijama srpskog naroda, "Kada su živi zavideli mrtvima".

Surep je umro relativno mlad u pedeset sedmoj godini. Možemo naslućivati šta bi sve još uradio da je poživeo duže, kakve bi i kolike akcije preduzimao, kolike ljude animirao za pregoran rad kakve bi mudre reči izrekao i napisao. Ta jedinstvena ličnost, taj stameni Sloven omanjeg rasta, dugog lica, isturene brade, koso oborenih očiju, širokog osmeha pod naherenim šeširom, taj mačvanski seljak bio je gospodin duha, srdačnosti, čestitosti i rada. Kako bi nam dobrodošao kao potpora savetodavac, u preteškim današnjim vremenima.

Izložba koju Surepu u spomen, dvadeset i tri godine posle njegove smrti, priređuje Narodna biblioteka Srbije, lepa je prilika da se kroz mnoga dokumenta i fotografije, s njim ponovo susretnu njegovi prijateljii saradnici. A da se mlađi ljudi upoznaju sa životom čoveka bez koga se, to se dobro vidi, posleratno doba srpske kulture ne može ni zamisliti.

Svetislav Mandić


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep-Cujemrodnureckako.jpg)

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:09:15 am
**

"... nad mačvanskim ravnim poljem
sunčani se žar rasprsko
zrelo žito da pozlati.
Klas povio vlat poteški;
vlat se na vlat naslonio,
zagrlio; u šapatu jedan drugom
tajne reči govorio..."

(Žito)


Milorad Panić Surep rođen je u mačvanskom selu Glogovcu, 27. januara 1910/12 godine. Nadimak Surep uzeo je po svom čukundedi Stanojlu Paniću Surepu, poznatom hajduku i ustaniku, koji živi u usmenom predanju Mačvana.
(Stanoje Filipović: "Tragom sećanja i dokumenata")


U strašnim pogromima koje je doneo prvi svetski rat nestaće spaljeni po seoskim crkvama i jedini pouzdani dokumenti o ljudima i istoriji, pa tako ni danas ne možemo sasvim pouzdano reći kada se Milorad Panić rodio. U ličnim dokumentima M. Panić Surepa navodi se da je rođen na Svetog Savu 14. januara po starom, a 27. januara po novom kalendaru 1910. godine. U drugim biografijama uzima se da je rođen 1912. godine.



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Janko_Veselinovic_(1862-1905).jpg)

Janko Veselinović (1862-1905), jedan od Surepovih preteča i zemljaka.


"... Surep je ćutao. Njegove misli ne behu tu. On je mislio na starog oca i majku, brata i celu porodicu. I što je više mislio, bivalo mu je sve teže.. I učini mu se da vidi kako su njegov mali kućerak opkolili Turci, kako su starom Pani namakli štranjku na vrat, a majku mu vezali konju za rep".
(Surepov lik u istoimenoj pripoveci Janka Veselinovića)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:09:21 am
**


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Slikarstvo%20-%20umetnicke%20slike/MilicStankovicizMacve19511.jpg)



ISPRIČAJTE DOŽIVLJAJ IZ SVOGA DETINJSTVA KOME VREME NE MOŽE NIŠTA


... 1917. godina. Otac i brat streljani leže na jednoj uzvišici, a ja sa ostalom porodicom, gledam ih poslednji put. Dotad, smrt je za mene bila pojam bez suštine. Imao sam tada pet godina. Brat koji je streljan jedva ako je imao sedamnaest. To je slika koja ne samo što trajno živi u meni, već je prisutna u pojedinim radnjama mojim i utiče na njih".
(M. Panić Surep o sebi — iz razgovora sa Vladimirom Jovičićem)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:09:39 am
**

(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Milorad_Panic_Surep_-_ucenik_V_razreda.jpg)

Milorad Panić Surep,
učenik V razreda Šabačke gimnazije,
1926/27. godine



"... Počeo sam da pišem i objavljujem još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a posle u svim jugoslovenskim časopisima. Kao maturant javio sam se u Srpskom književnom glasniku, a to je u ono vreme za jednog mladog pisca bio krupan događaj".
(M. Panić Surep o sebi — iz razgovora sa Vladimirom Jovičićem)


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Ostalo/CasopisVenac1.jpg)


LETNJA SLIKA

Na lakim kril'ma podigla se zora,
A vedro jutro, sa dalekih gora,
Sišlo u sela.

Svež lahor zviždi kroza rosne grane,
A zvonka pesma na četiri strane
Glase raznela.

To razdragana selska mladež peva,
Idući na rad. Dok se smeh i vreva,
Pod zracima gubi,

Srpovi oštri obaraju vlat,
A vrelo sunce u podnevni sat
Znojava čela ljubi.

Šabac, Mil. Panić, VI.
Venac: "Letnja slika", Beograd 25. XI 927. NBS 52/p


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20gradovi%20i%20varosi%20iz%20davnina%20-%20tvrdj/Sabacgimnazija2.jpg)

Državna realna i nova gimnazija u Šapcu1


"... Osnovnu školu završio sam u rodnom mestu od 1918. do 1921, sa odličnim uspehom. Tri starija brata, da bi izbegli deobu malog imanja na još jedan deo, rešiše da me daju u gimnaziju, u koju sam pošao bos, 1921."
(M. Panić Surep o sebi iz biografije)


"... Za vreme školovanja u gimnaziji imali smo odličnu literarnu družinu. To je bila poznata 'Pouka' koja je postojala i pre nas čitavi pola veka... Izlazili smo često pred publiku, čitali svoje radove, održavali literarne sastanke, davali kritičke ocene i raspravljali razna aktuelna književna pitanja. Profesori su takođe uzimali učešće u radu: pomagali su na razne načine, davali korisne savete, ukazivali na pogreške. Naročito u lepoj uspomeni ostao nam je tih dana Žika Popović rukovodilac Pozorišnog odseka 'Dobrica Milutinović'..., čiji članovi su većinom bili iz 'Pouke'. Tako nam se pružila mogućnost da isprobamo i svoje glumačke sposobnosti. Ja sam, na primer, u nekim komadima igrao čak i glavne uloge; u 'Siranu de Beržeraku', recimo, ili u Šekspirovom 'Snu letnje noći'. Još pamtim neke stihove naučene tom prilikom. Na šabačkom Narodnom univerzitetu, koji je tadaspadao među najbolje u Jugoslaviji, mogli smo preko Omladinske katedre da ispoljimo i svoju govorcičku veštinu...
Govoreći uopšteno, kulturni život ondašnjeg Šapca bio je dosta razvijen."
(M. Panić Surep u razgovoru sa Svetislavom Jokićem)


~


Žika Popović (1895 — 1941),
profesor književnosti, istorije, nemačkog
i francuskog jezika gimnazije u Šapcu.



Inicijator i osnivač Šabačke narodne knjižnice i čitaonice (1928); i njenog univerziteta; pozorišnog odseka "Dobrica Milutinović"; Škole za učenje stranih jezika i Francuskog kluba; rukovodilac literarne družiie "Pouka".


"Prvi put sam se sreo sa pesnikom Miloradom Panićem Surepom u jesen 1927. godine, na kongresu Saveza trezvene mladeži u Šapcu, kada je pred delegatima, omladinom iz cele te Jugoslavije, čitao svoje stihove. Bio je suvonjav, u mačvanskom odelu narodnom, sa dupgom 'pesničkom kosom', a stihovi su mu bili puni patosa i traženih poetskih figura, kako su u to vreme pevali pesnički poletarci. Ali, važno je da su ga organizatori te priredbe, još tada, u njegovoj petnaestoj godini, smatrali pesnikom koji ih može reprezentovati na jednom opštejugoslovenskom skupu..."
Živomir Mladenović: "Milorad Panić-Surep — pesnik Srbije", iz članka objavljenog u "Književnim novinama" 27 aprila 1968. godine
NBS2180/p



"U poslednje vreme oseća se jaka potreba za ustanovom koja bi imala da okupi prosvetne i kulturpe delaoce čiji bi blagotvorni rad bio na skidanju zavese mraka ukazujući na sunčane visine u najširim narodnim slojevima. Na opštu, neizmernu radost Šapčani su dočekali ostvar ove plemenite ideje. Ovdašnji građani, ne mareći za pojedinačne i opšte žrtve, osnovali su početkom marta ove godine Narodnu Knjižnicu i Čitaonicu, kojoj mogu zavideti i mnoge velike gradske slične ustanove...
Književno veče, koje je održala Čitaonica (takođe) je sjajno uspelo. Najizrazitiji pesnici naše nacije naišli su na predusretljivost u našem gradu G.g.S. Pandurović, T. Bukić, V. Živojinović, g-đce D. Maksimović i K. Anastasijević u mnogom su nam oplemenili dušu ali su nam odneli srce. Bila bi neizmerna radost Šapčana da ih opet vide u svojoj sredini. G.g. Dragiša Vasić i G. Krklec, naši omiljeni književnici, svojim brilijantnim govorom zadobili su duboku naklonost Šapčana."
Milorad Panić: "Narodna Knjižnica i Čitaonica u Šapcu", iz članka objavljenog u "Šabačkom glasniku" 30. maja 1928. godine
NBS 2661/p



Na Svetosavskoj proslavi, 27. januara 1930. godine M. Paniću dodeljuje se prva nagrada iz fonda Stojana Novakovića za literarni rad: "Ličnost i delo Stevana Jovanovića, arhimandrita manastira Tronoša".


"... Jovanović je najmarkantiija figura do prvog ustanka u turskom dobu, jer je prvi počeo računati sa narodnim glasom, da narod ima prvenstveno pravo da upravlja sam sobom, da zaslužuje slobodu, kao prirodno pravo, a koju je još uz to skupo platio. Svoje interese, kao ineterese jedinke, on žrtvuje opštim interesima, a svoj život za dobro naroda. Njegove političke koncepcije bile su zdrave i promišljene, a na njihovom osnovu i Karađorđe je izvojevao autonomiju Beogradskog Pašaluka.
Svetlost i čvrstina njegovog karaktera su njegove vrline, a neizmerna ljubav lepota njegove duše".
(Iz nagrađenog rada)


Zahvaljujući samo odličnom zdravlju izdržao sam svu težinu nemaštine i sa dobrim uspehom položio maturu 1930.
(M. Panić Surep o sebi — iz biografije)


Napomene iz svedočanstva o učeniku Miloradu Paniću:
učenje — dvojako: predmete koje voli uči dobro, koje ne voli slabo.
Najpismeniji učenik.
ponašanje: — prilično buntovan i slobodan.


~


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Milorad_Panic_upisnica_upisnica_1931.jpg)

Upisnica (Index Lectionum) Milorada Panića
od 5. oktobra 1931. godine.



"U Beograd sam došao 9131. godine bez novca i sa maturskom svedodžbom. Upisao sam se prvo na Pravni a zatim na Filozofski faktultet (Grupa opšte istorije)."
(M. Panić Surep o sebi — iz biografije)


"Na nebu krst, na drumu bosa stopala...
Kuda li tako zanesen, druže moj, u suton!
Na gole grane grma umorna jata sa snom popala,
da zorom vrisnu suncem ranjena...

(Na čaršavima zavičaja II)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.

1 Fotografja sa interneta nepoznatog autora


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:09:46 am
**

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/GlogovaccrkvaikonostastradStevanaTo.jpg)

Stevan Todorović: ikonostas Crkve u Glogovcu, 1874. godine



Na ormanima dunje, u prozorima smilje,
s vratnica pogled beskraju se svija...
Piši: Srbija

s. Gorobilje
(Triptihon XI — u nekoliko poteza)



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/CrkvauGlogovcuBogorodicasadetetom2.jpg)

Bogorodica sa detetom,
rad zografa Stanoja, 1735—1741. Crkva u Glogovcu.



"... Ta nisam imao na ovom svetu mnogo,
tek jedan svet: Tebe, Nju i sebe:
tri pregršti mola, jedan putir bola,
za žedne usne, gorke, neutolive.
Oprosti, Majko, ako u ovo svečano sećanje na Tebe
upletem i jednu vlas njene svilaste, nestalne kose,
i ako tvoje brižno lice Marije
zapljusne talas, jedan plamen oblije,
demonske lepote zanos njene rose."

(Na dan majčine smrti)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:09:54 am
**

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicsurep-Vetarzvizdinaslov.jpg)

Naslovna strana prve knjige
Panićevih pesama,
Beograd 1931. godine.



"... Panić pristupa životu kao pastir, koji, sišavši sa svojih planina, dolazi u grad, među džinovske kuće koje nikad nije video, i pun je usklika, iznenađenja, pomete, nejasnog straha i izgubljenosti... U ovim stihovima ima izvesne netražene siline; oni su žestoki u izrazima pobune, izlomljeni u izrazima ljubavi za ženu i za zemlju; u njima ima smelosti, izazova, trpkosti, vatrenih poklika".
B. N.: "Balkanski stihovi" - Milan Panić Surep "Vetar zviždi" - iz članka objavljenog u časopisu "Misao". Beograd. 1931.


Nad jezom zelene vode u predvečerju
neko je nadneo lik.

Čulo se ptice zalutalo krilo.

Krik.

Raskopio se i sklopio vir,
pa mir.

Kao da čoveka nikad nije bilo.

(Male smrti IV)
M. Panić Surep: "Prosto", Beograd, 1933. godine
NBS I 1815


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MiloradPanicSurep-Faksimildopisnice.jpg)

Faksimil dopisnice Milorada Panića Surepa
st. filozofije prof. Živoradu Popoviću,
1. V 1933. godine Beograd.



Dragi moj profesore,
"... Još dva meseca je do ispita, a ja od kuće ne mogu primiti više ni pare. Od čega živeti i čime se hraniti? I kako pod tim obiljem učiti..."
(Prvomajski pozdrav od Vašeg Surepa)
P.S. O našem rasnom tipu, ko je i gde pisao sem Cvijića u "Člancima i studijama".
(Iz dopisnice M. Panića Surepa) IA Šabac


~


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Milorad_Panic_Surep_kao_student_u_Decanima_1934.jpg)

M. Panić Surep (drugi s desna), kao student na praksi u Dečanima,
snimljen u grupi sa prof. Gabrijelom Mijeom, 1934



Dragi gospodine,
veoma me je dirnulo da me se sećate i ja, takođe, sa zadovoljstvom mislim na prijatne šetnje pokraj Bistrice i lepe stihove koje ste mi recitovali, kao i na vaše strpljenje da slušate moj rđav srpski jezik. Opet ću doći iduće godine u Srbiju, i biće mi drago da ponovo vidim vaše lepe planine, i da čitam vaše lepe stihove a nadam se, bolje pripremljen, da ih razumem i čitam.
Dopustite mi dragi gospodine, da vam uputim svoje želje za uspeh i molim vas da verujete u moja najsrdačnija osećanja.
(Prevod pisma G. Mijea M. Paniću Surepu. Pariz 18. decembra 1934. godine)


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/VirezalRuvimarhimandrit1-1.jpg)

Virezal Ruvim arhim (andrit)


Pećka Patrijaršija, 1779., drvorez — rezao Hadži Ruvim, ploča se čuva u riznici Pećke Patrijaršije, u Peći.


"Ptico, ja s tobom, znam, ne zalutah
ma koliko daleko da me odvedeš.
Ako i ne bude manastira kada se vratim
ni ruševina čak,
ostaće priča..."

(Mesec i pruće — III)


... Izgled koji se ukazuje posle završenih radova je zadivljujući. Postignut je više nego što se očekivalo. Ovim putem treba prići mnogim i mnogim našim pravim kulturnim spomenicima, koji se tek naslućuju pod barbarskim izmenama ne samo neumetničkim već često rugobnim. Treba spasti što se još da; mnogo je svirepošću prošlosti propalo, a mnogo i našim nemarom.
Pan


Milorad Panić Surep: "Osiguranje i restoracija crkve manastira sv. Patrijaršije u Peći "Srpski književni glasnik",
knj. 42, 1934. /Starinar, 8-9/
NBS 1010/p


ALBUM OTISAKA SA STARIH DRVOREZNIH PLOČA, ČUVA SE U ARHEOGRAFSKOM ODELJENJU NARODNE BIBLIOTEKE SRBIJE


~


Moj dragi profesore,
"... već je dugo kako nameravam da Vam se javim; u mome beležniku stoji: "Žika — tri ordena", ali kako sam preko mere zauzeg to Vam se samo dopisnicom javljam.
Radim stalno u "Književnom glasniku"; kako je sad urednik na odsustvu, to sam i V.d. urednik... Da li bi se nekako moglo popraviti stanje pretplatnika u Šapcu, zamislite, samo ih je 5-6. Bruka šabačka.
Molim Vas, pošaljite na Glasnik (za mene) sva izdanja, Vašeg Univerziteta, da se jednim većim prikazom osvrnem i Vama odužim — Javite se".
Voli Vas vaš M. Panić
(M. Panić Surep prof. Žiki Popoviću, Beograd 16. X 1935. godine)


Fakultet sam završio sa vrlo dobrim uspehom 1936. godine. Prvog oktobra 1936. stupio sam u redakciju "Politike", i radio kao novinar do bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941.
(M. Panić Surep o sebi - iz biografije)


"Sve čeka nešto iza međa,
gluho i slepe snage;
samo starica blagih veđa
sja od ljubavi blage.

Ide, a nebom sveće pale
brižne molitve njene:
za izgubljene, odlutale,
za sve upokojene... "

(Pomen)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:10:02 am
**

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanic-Tidolazis1.jpg)

Naslovna strana zbirke Panićevih pesama
za koju je dobio nagradu
Akademije sedam umetnosti 1937. godine.



"Panićeva mala zbirka, iako prvenac, lišena je početničkih kolebanja. Gotovo od prvog stiha on je pošao određenim putem. "Počvenik" po temama, slobodar po duhu, g. Panić nam daje poeziju rodne zemlje, siromašnog puka i njegove duše... Možda vam se neće svideti koja reč, možda ceo stih, možda i cela strofa, ali ono što vam se bude dopalo biće iskreno, proživljeno, dobro pogođeno, jer ovaj pesnik pošten je pesnik..."
Božidar Kovačević: "Ti dolaziš. — Pesma M. Panića", iz članka objavljenog u Srpskom književnom glasniku 1937. godine


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPanic1973radVladimirZedrinsk.jpg)

Vladimir Žedrinski, M. Panić Surep, 1973. godine


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Slikarstvo%20-%20umetnicke%20slike/GoranVukovic-ManastirTronosa1.jpg)

Manastir Tronoša (rad Gorana Vukovića)
http://www.dirigent-group.at/Kultura2.html


Ovo je godina Vukova. Srpski je narod podigao spomenik svome velikom sinu i obnovio mu dom i ognjište u Tršiću, na dogledu Drine, gde je prvi put čuo narodnu pesmu onaj koji će je kao buktinju proneti; tu se on napojio za sav život i onog govora čistog i tečnog kao Drnia "međa plemenita", koja se šumna sliva s krševa dinarskih rušeći zahuktala sve prepreke ne da razdvoji već da sjedini i zapoji istim govorom i istom ljubavlju jedan narod carevinama deljen. Tu se rodio Vuk i delo njegovo.
Zato danas treba narodu dati pravi spomenik njegov, celokupna dela Vukova.
Milorad Panić: "Pravi spomenik Vuka Karacića", iz članka objavljenog u listu "Politika" 1937. godine
NBS 2484/p



"Žito", poema, Beograd 1939. godine


~


Kad bela šuma, topola, jov, jošika, uhvati korena na sprudovima i zadrži plodni mulj koji ispuni reku s jeseni i proleća, sprud se prevuče zemljom peskuljom i pretvori se u adu... A ujutro, kad se izmaglica vodene pare podigne iznad ada i sprudova, bezbrojna jata ptica, probijajući se kroz vlagu, strelovito poleću put sunca".
M. Panić: "Splavom niz Drinu — Lepota koja se ne može ni opevati ni naslikati već samo sa divljenjem gledati" iz članka objavljenog u "Poliitci", 1939. godine
NBS 2484/p



~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/StojanNovakovic.jpg)

Stojan Novaković, (1842—1915),
naučnik i državnik, profesor,
bibliotekar Narodne biblioteke,
ministar prosvete, poslanik u
Carigradu, Parizu i Petrogradu.
Bavio se književnošću,
filozofijom i izdavaštvom.



"Pitanje potpunog i savremenog rečnika srpskog jezika staro je i vrlo bolno. Utoliko je bolnije što ga iščekujemo već pedeset godina i što su na njegovo pripremanje utrošene mnoge snage naših najboljih naučnika, a ni do danas ne videsmo nikakvog rezultata. Na tome rečniku radili su ljudi čija su dela danas opšta vrednost. Za takvim delom oseća se potreba na svim poljima našeg javnog živoga, kulturnom, književnom, prosvetnom, političkom: zbog nemanja rečnika štetni uticaji su na mnogim stranama napravili prosto pustoš... "
Ponovimo reči Stojana Novakovića, koji je rekao, po pitanju ovoga rečnika, još 1893. godine: "Na Akademiji danas leži celokupna odgovornost za sve njene dužnosti prema jeziku i nauci o narodnosti srpskoj".
Milorad Panić: "Jedan greh Srpske kraljevske akademije" iz članka objavljenog u "Politici" 21. maja 1940. godine.


~


"Buntovna me Mačva rodi
i odnjiha uz oluje, te vam velim:
Nigde tako ne peva se o slobodi,
nit o pravdi lepše snuje..."


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:10:10 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Licnosti%20-%20ostali/DjordjeKaradjordjevic.jpg)

Fotografija princa Đorđa
sa posvetom —
dragom Paniću, Đorđe,
Beograd, 1941. godine



"Juna meseca 1941. godine Jaša Prodanović mi je ponudio da budem sekretar kod princa Đorđa Karađorđevića..."


20. maja 1942. godine, Specijalna policija Uprave grada Beograda donosi rešenje "da se Milorad Panić, novinar iz Beograda stavi u koncentracion logor na Banjici, kao opasan po javnu bezbednost i mir u zemlji, s tim da u logoru ostane do jula 1942. godine", kada sam pušten na veliku inicijativu princa Đorđa i pismenu garanciju nekoliko građana.
(M. Panić Surep o sebi — iz biografije)


"Sećanje zastaje na 1942. godini. Mesec juli. Oko 6 časova po podne, svakog dana, dok sunce zalazi za nedaleke razbuktale planine, mi se — soba po soba — lepimo za rešetke, prorastamo ih rukama i upijamo u rumenilo na ivici vidika. Tada obično reči nije bilo, ni međusobnih pogleda, samo je poneki put, i uvek s iste strane, iz nečijih dubokih grudi romorio prigušen poziv: "Ustajte, svi bedni na svetu! Ustajte, koje mori jad!" ... Iako se za pevače niko nije raspitivao, pesmu su svi slušali očekujući ono što nas je bacilo na rešetke. A to je dolazilo uvek iznenađujući, usred reči, između dva treptaja: Krik i plotun. Krik oštar, prkosan i prodoran, plotun neujednačen. Posle njih - pojedinačni pucnji iz revolvera.
To su nam streljali samo pre nekoliko trenutaka od nas otrgnute drugove.
Milorad Panić Surep: "Poruka rudničkog čobanina", iz Zbornika pripovedaka — Kroz borbu i stradanja", Beograd, 1947. godine


~


Dragi moj kneže,
prvo Vas molim za izvinjenje što sam napustio Beograd ne oprostivši se s Vama, ... ali nije bilo vremena ... Dragi kneže, ovlašćen sam od Vrhovnog štaba Narodnog oslobođenja da i Vas pozovem u redove narodno-oslobodilačkog pokreta, u svetu borbu. Našem vođstvu je poznato da ste Vi stari zatočenik slobode i žrtva jedne neljudske tvorevine. Štab zna za vaša ubeđenja — i poštuje ih, jer su Vaši principi i principi svih slobodnih i hrabrih ljudi. Ali za principe se valja boriti!
Odlučna i završna ofanziva je na pragu. Dvanaesti čas izbija. Niste još zadocnili, i nemojte misliti da dolazite na gotovo. Ja znam daste Vi osetljivi i skromni, i da ne želite ništa s tuđom mukom. Ali to Vam niko i ne nudi. Vi ste vojnik i znate šta znači poslednji udar...
Kneže, borba Vas zove! Ona zove snagu, temperament i karakter jednog Karađorđevića, prvog slobodara i revolucionara našeg oslobođenja. Zar će njegov istinski praunuk od te borbe izostati?
Narodno-oslobodilački pokret Vas očekuje i u njemu Vaš
Pan
Slobodna teritorija, 15. V 1943.
Iz pisma M. Panića Surepa Đ. Karađorđeviću


~


O voljene oči mrtvog druga,
Našu borbu ni smrt ne stišava.
Sjajte jače! Jeziva ste duga
Što cilj oku živom ocrtava."

(Oči palog druga)


~

Spomenica Milorada Panića Surepa, dobijena 10. X 1944. godine od Glavnog štaba NOB i PO Srbije.


Novinarska karta Milorada Panića, saradnika "Politike" izdata u Beogradu 26. X 1944. godine.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MiloradPanicSureplegitimacija1.jpg)

Legitimacija Milorada Panića, urednika TANJUG-a,
izdata 10. V 1945. godine u Beogradu.



M. Panić Surep 27. oktobra 1944. godine sa Vladimirom Ribnikarom i Prvoslavom Vasiljevićem pokreće prvi poratni broj "Politike", koji postavljaju temelje poratnom novinarstvu u Srbiji.


Potvrda da je Milorad Panić stupio u "Politiku", 1. X 1936. i bio zaposlen do prestanka izlaženja lista 6. IV 1941. godine
"Politika", br. 6866, Beograd, 30. VIII 1951.
ANB 666[/color]



M. Panić Surep: "Priče o gimnazisti Aci, selji Mići i deda Vlasti"
Beograd 1945. godine.


Potvrda da je Milorad Panić Surep, radio kao urednik u izdavačkom preduzeću NFS "GLAS", od 1. IX 1945. do
31. VII 1947.
"Glas", Beograd, 18. IX 1951.
ANB 666



~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20gradovi%20i%20varosi%20iz%20davnina%20-%20tvrdj/KonakkneginjeLjubice.jpg)

Konak Kneginje Ljubice, Beograd.


"Naši srednjovekovni spomenici — manastiri, gradovi, tvrđave, živopis, drvorez, kamenorez, povelje i rukopisne knjige — živi su svedoci visokog kulturnog nivoa srpskog naroda toga vremena...
Stanje u kojem se sada nalaze ti naši spomenici nije nimalo zadovoljavajuće; šta više, ono je veoma često kritično...
Zavod za zaštitu i naučno proučavanje spomenika Narodne republike Srbije, formiran jula ove godine, morao je da preduzme hitne i opsežne radove na terenu, u unutrašnjosti, radi spasavanja najugroženijih spomenika, koji bi, možda, sledeće zime nepovratno propali... Celokupno delovanje Zavoda, što se tiče srednjovekovnih spomenika, usmereno je na to da se sačuva i budućim naraštajima preda i najmanji deo kulturnog nasleđa koji je do nas dopro..."
M. Panić Surep: Radovi na zaštiti naših srednjevekovnih spomenika kulture", "Politika", 5. septembar 1947.
NBS 2484/p



Rešenje o postavljenju Milorada Panića za direktora Zavoda za zaštitu kulturno istorijskih spomenika u Beogradu, izdato 25. jula 1947. godine.
ANB 666


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:10:18 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep-Svetlostzemalj-1.jpg)

Naslovna strana zbirke Panićevih pesama


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPaniSurepportret1948radMihai.jpg)

Mihailo Petrov, M. Panić Surep, portret, 1948


"ZENICA MOG OKA TEBI JE GNEZDO"


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/DjurdjeviStupovistarafotogfarija1.jpg)

Manastir Đurđevi Stubovi,
Zadužbina Stevana Nemanje,
sagrađena oko 1168. godine



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/Djurdjevistupovi2a.jpg)

Manastir Đurđevi Stubovi,
posle renovacije



"Nedavno su stručnjaci Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture NR Srbije otkrili jedan srednjevekovni crtež, koji predstavlja ratnika na konju, s kopljem i lepršavim ogrtačem: rad je u razmeri 32 x 32 santimetra. Ovaj crtež otkriven je u ruševinama manastira Đurđevi Stubovi prilikom restaurisanja fresaka koje je vršio slikar Jaroslav Kratina...Ovaj crtež slikar je radio na prvom sloju maltera, jer mu je to bilo zgodno da u nekoliko poteza skicira svoju slikarsku zamisao, koju će docnije na drugom mestu građevine ostvariti... Prema toj skici izrađena je velika freska sv. Đorđe na konju, koja se i sada nalazi na ulazu u manastir...
M. Panić Surep: "Otkrivena skica za fesku iz XII veka" iz članka objavljenog u "Književnim novinama" 1948. godine.
NBS 2180/p



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Milorad_Panic_Surep_i_Veljko_Petrovic_1948.jpg)

Milorad Panić Surep i Veljko Petrović u kancelariji Zavoda, 1948.godine


Rešenje dr Aleksandra Belića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti o postavljanju Milorada Panića, direktora Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture NR Srbije iz Beograda, za saradnika Arheološkog instituta SANU, izdato 30. X 1947. Br. 1432.
ANB 666


Odobrenje ministra Prosvete NR Srbije Miloradu Paniću Surepu, zameniku upravnika Arheološkog instituta SAN-a za otsustvo radi putovanja na VI Internacionalni vizantološki kongres u Pariz kao delegat SAN-a, 7. VII 1948 godine


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/GravuraiskrcavanjeTurakapodzidineBe.jpg)

"Gravura koju donosim predstavlja iskrcavanje Turaka pod zidine beogradskog grada 1521.
Poreklom sa zapada, najverovatnije iz Austrije, ova gravura imala je verovatno cilj da prikaže narodima kojima je pretila opasnost od Turaka jedan značajan istorijski događaj toga vremena - pad Beograda. Kako je pismenost u to vreme bila slabo rasprostranjena, drvorez je mogao mnogo neposrednije da posluži kao neka vrsta letka, mobilizaciju naroda za otpor protiv Turaka."
Milorad Panić Surep: "Gravura koja je služila u šesnaestom veku kao letak", iz članka objavljenog u "Književnim novinama", 1948.godine
NBS 2180/p



~


DOŠLI SU NEKI NEOBIČNI LJUDI. Iz Beograda. Da brinu o Studenici. Da čiste i kopiraju freske. Priprema se izložba kopija fresaka u Parizu. MILORAD PANIĆ-SUREP. Pesnik, ratnik, zaljubljenik. Direktor zavoda za zaštitu spomenika kulture. U Studenicu je došao đipom. Stigao je do Vrha i Paleža. Mnogo se o njemu govorilo. Pridobijao je ljude. Sa političarima - politički, sa crkvenim ljudima — crkveno, sa narodom — narodski. Lutajući po manastirima i ruševinama, zavirivao je u stare knjige. Iščitavao zapise urezane u zidove. Na skrivenim mestima ispod olova. Sakupio je tragove o mučnom življenju između 1371. i drugog srpskog ustanka i složio ih u knjigu "Kad su živi zavideli mrtvima".
Nebojša Mitrić: "Ispod planine Radočelo", iz zapisa objavljenog u listu "Politika", 1968. godine.
NBS2484/p



"Prekjuče je u Parizu, u palati Šajo, otvorena izložba srednjovekovne umetnosti jugoslovenskih naroda... Organizatori pariske izložbe odlučili su se, pravilno, za najpouzdaiji put da svetskoj javnosti pokažu ne samo pojedinačna dela znanih i neznanih jugoslovenskih majstora, već s njima i pored njih i nešto više, daleko važnije: najznačajnijim stvaranjima iz oblasti najmasovnije umetničke delatnosti prikazati visinu kulture našeg srednjvekovnog društva! Pokazati u jednom evropskom, bolje reći svetskom umetničkom centru kao što je Pariz, ono je što je malobrojnim poznavaocima naše istorije tako jasno, a što je na žalost širokim naučnim i kulturnim krugovima u svetu skoro ili sasvim nepoznato..."
M. Panić Surep: "Izložba naše srednjevekovne umetnosti u Parizu", iz članka objavljenog u "Politici", 19. marta 1950. godine.
2482/p



"... Neposredni rezultat naše izložbe biće taj, da će se u svetskoj istoriji umetnosti popuniti jedno poglavlje koje je sve dosad stajalo prazno. A to je poglavlje srednjovekovne umetnosti naših naroda onaj tom koji dolazi između Vizantije i Renesanse".
M. Panić Surep: "Izložba naše srednjevekovne umetnosti u Parziu", iz članka objavljenim u "Književnim novinama" 14. marta 1950.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:10:26 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep-Spomenicikulture1.jpg)

Naslovna strana knjige

NBS II 56799


"Najstariji rukopis srpskog jezika, rukopis đaka Gligorija, 'Miroslavljevo jevanđelje' pisan je krajem XII veka. Rukopis je na pergamentu i ukrašen je mnogobrojnim inicijalima i minijaturama izvanredne umetničke vrednosti... Ovo delo čuva se danas u Umetničkom muzeju u Beogradu, kao nesumnjivo najdragoceniji istorijski i umetnički spomenik prošlosti srpskog naroda. Ali rukopis đaka Gligorija, pisan za Nemanjinog brata Miroslava, nije ceo u Beogradu. U njemu nema jednog lista sa jednom od najlepših minijatura. Taj list je iz kompletnog originala istrgnuo, sedamdesetih godina prošlog veka, kijevski vladika Porfirije, dok je knjiga čuvana u srpskom manastiru Hilandaru, u Svetoj Gori. Preosvećeni Porfirije, ne smatrajući to nikakvim grehom prisvojeni list Miroslavljevog jevanđelja bio je izložio, kao svoje vlasništvo, na Trećem arheološkom kongresu održanom u Kijevu od 2. do 21. avgusta 1874. Danas se ovaj otrgnuti deo našeg prvog književnog spomenika nalazi zatvoren u Publičkoj biblioteci u Lenjingradu, ne uznemiravajući ni savremene 'preosvećene' savesti".
M. Panić Surep: iz članka "Stranica Miroslavljevog jevanđelja"...


~


Nek kaže ko šta misli
a ja znam
na svetu čovek je sam,  
uvek sam.

Nek kaže ko šta misli,
a ja znam: ma bio kam,
cvet,
ili plam —
i živećeš, i cvasti, i splamsati
sam.

Pa neka kaže ko šta hoće,
ja znam:
ako i zavoliš koga,
zavolećeš ga zato što si sam.

(Zapis)


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPanicSurepkarikatura19511.jpg)

Zuko Đumhur, karikatura, tuš 1951. godine


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:10:33 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep-Jasika19521.jpg)

Naslovna strana Panićevih pesama


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPanicSurepsacerkomisinom.jpg)

Surep sa ćerkom Jasnom i sinom Ivanom,
Fruška Gora, 1952. godine



Pokatkad prođe neko i spusti usne na srce
ostane samo obris tih:
na ravnoj belini snega ptičijeg krila trag.

Pokatkad prođe neko
i trepavicama ti mine njegova sen -
a tebi već umro drug, prisan i drag.

(Susreti)


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:10:41 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



M. Panić Surep: "Lirika", Zagreb, 1953. godine.
NBS I 3083/156


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/SpomenikKosovskimjunacima1.jpg)            (http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20ostalo/SpomenikKosovskimjunacimadetalj1a.jpg)

Spomenik Kosovskim junacima podignut 1953. godine


"Inspirator podizanja Spomen-kule junacima kneza Lazara na mestu Kosovske bitke, Milorad Panić-Surep, tadašnji direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije odabrao je i stihove iz narodnih pesama koji su izliveni u bronzi i postavljeni iznad ulaza i po zidovima u unutrašnjosti kule. Ta spomen-kula je dostojna zadužbini današnjih generacija srpskog naroda, posvećena njihovim srednjovekovnim precima izginulim u borbi za odbranu slobode.
Iz članka Svetislava Mandića: "Umro je jedan od projektanata hrama Svetog Save Aleksandar Deroko", objavljenog u Pravoslavlju 1. februara 1989. godine.
NBS 2334/p



KO JE SRBIN I SRPSKOGA RODA
I OD SRPSKE KRVI I KOLENA
A NE DOŠO NA BOJ NA KOSOVO
NE IMAO OD SRCA PORODA
NI MUŠKOGA NI DEVOJAČKOGA
OD RUKE MU NIŠTA NE RODILO



~


Godine 1954. održana je izložba "Prvi srpski ustanak" 1804—1954".
Katalog izložbe "Prvi srpski ustanak 1804—1954", uredio M. Panić-Surep.
AS — zbirka varija


"... Ako bismo danas, posle toliko godina, hteli da konkretizujemo umetničke vrednosti 'Hajduk Stanka', onda bismo ga morali dovesti u srodstvo sa onim delima kulturnog nasleđa koja su ulegla u osnove naše psihe i koja su mogla da povuku one crte u našem karakteru što se nazivaju izrazito nacionalnim. Zar se predstava zidnog slikarstva da odvojiti od nemanjićke freske, pojam mudrosti od narodne poslovice? Od svih tih vrednosti nosi ponešto u sebi i ovaj roman, kroz koji već šest decenija sagledavamo prvi srpski ustanak."
M. Panić Surep: "Hajduk Stanko" Janka Veselinovića, iz predgovora — Novi Sad, Beograd, 1970. godine
NBS II 153244/33



~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/Bukovickikrst1.jpg)

"Krst nad kojim je, po tradiciji, bukovički prota Atanasije Antonijević zakleo ustanike u Orašcu 1804. godine. Krst se vremenski može smestiti u kraj XVII i prve decenije XVIII veka".
Milorad Panić Surep


Od žarišta nekog otkinuti zrak,
široka pregršt razasutog smeha
il nečijeg pada još blistavi trag?
A možda miso što traži svoj krik,
nit što nas za snove veže?

Sve pre no reka,
samo ne brza planinska reka!
Naš raskovani, razliveni lik
što nikad u telo naše ne uleže?

(Reka)

Milorad Panić Surep: "Reka", poema, Beograd, 1954. godine.
NBS III 3698


"Pesnik pokušava da bar u trenutnoj viziji probudi i restaurira nekadašnju sliku života koja je na obalama Bistrice, u dubokoj prošlosti bila realna pa surovo zbrisana da od nje ne ostane ništa, sem nekoliko škrtih zapisa srednjevekovnih pisaca..."
Stevan Raičković: "M. Panić Surep," Reka", iz prikaza objavljenog u listu "Oslobođenje", aprila 1954. godine.
NBS 2275/p


 
~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/BogorodicaLjevikapreobraenautzvD-1.jpg)

Bogorodica Ljeviška preobrađena u tzv. — Džuma džamiju u XVIII veku.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/BogorodicaLjeviskadanas.jpg)

Bogorodica Ljeviška posle rekonstrukcije
Foto preuzet sa http://www.kosovo.net/ljeviska.html


"Osmanlije su pustošile Balkanom. Zapamtili smo ih samo po besu pobednika i doslednosti fanatika. "Uvi, uvi, živi zavide mrtvima" — jecao je letopisac nad zločiiima agarjanskim.
A u toj vojsci pustahijskoj, koja je i imovinu i živote pobeđenih smatrala darom Alahovim, ko zna koliko je i kakvih sve izuzetnih duhova bilo zagledanih u lepote sveta, daleki od krvi po kojoj su gazili, slepi za požare koji su ih pravili.
Jedan takav, pesnik il ljubitelj poezije, umetnik bar po duši, ušao je u Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, zastao pred njenim freskama dok se na trgovima i po domovima vršila reč Prorokova. Njegovo prisustvo otkrili smo tek danas, posle toliko vekova. Stajao je on tu zagledan u čudesno divne likove, uzbuđen dubokom igrom boja i linija, napijajući se zapanjujućim ritmovima scena i kompozicija.
I, valjda, kad je morao otići, pesnik među pustahijama izvukao je orijentalno stilo, svoje najmilije oružje, i napisao preko zida, podnu fresaka, pazeći dobro da ih ne ošteti:

"ZENICA MOG OKA TEBI JE GNEZDO"

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Ostalo/Zenicamogokatebijegnezdo1.jpg)

M. Panić Surep: "Zenica mog oka tebi je gnezdo — Jedan orijentalni zapis u Bogorodici Ljeviškoj", iz članka objavljenog u "Književnim novinama", 1954. godine


~


Kradu mi pamćenje,
skraćuju mi prošlost,
otimaju vekove,
džamijaju Crkve,
araju azbuku,
čekićaju grobove,
izdiru temelj,
razmeću kolevku.

Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?

Uzimaju mi ono
što nikome nisam uzeo,
moje lavre i prestonice.
Ne znam šta je moje,
ni gde mi je granica,
narod mi je u najmu i rasejanju,
pale mi tapije
i zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?

Matija Bećković: "Kosovo polje", 1987. godine


~


"Zgrada koju smo gledali 1950. malo je čim potsećala na srednjevekovnu katedralu. Bio je to kameni šator s mnogim prozorčićima s mihrabom ka Meki i minaretom s kojeg je bio tek pao polumesec a popeo se krst, s debelim slojem grubog maltera i spolja i iznutra. Konzervator se ipak odlučio na intervenciju, izložen sumnjičavosti i potsmehu okoline. Danas pak, pet godina posle te odluke, briljantne freske Ljeviške postale su svojina cele evropske kulture, kao jedan od njenih adiđara. U kopiji one su već obišle svet. A građevina oslobođena naslaga, ponovo je dozvala u Prizren vreme od pre šest i po vekova; ona sada nema ničega zajedničkoga sa onom od pre pet godina. Što je pak najvažnije, i što želim naročito istaći, pri ovoj metamorfozi, nije učinjeno ništa proizvoljno; ni jedan detalj. Koristili smo se samo onim što su nam zidovi sačuvali. Samo smo oslobodili jednog zatočenika i pomogli mu da se oporavi..."
Milorad Panić Surep: "Čar konzervacije", iz članka objavljenog u časopisu "Jugoslavija-Srbija", Beograd, 1955.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:10:49 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep-Odseneiopomene1.jpg)

Naslovna strana pesama


"Ne veruj u brave i ćutanja
ni opomenu koraka
najmanje širini ljudskog srca
izvikivanoj na sva četiri vetra,
ne veruj
— kažem ti iz iskustva
i u času nesvakidašnje iskrenosti."

(Od sene i opomene)


Dragi Paniću—Surepiću,
Tvoje sam pjesme (lijepe) dao A. Stipčeviću, sekretaru "Zore", pisao lično, ne odlazim bez velike nužde u to poduzeće, iz koga sam izletio kao kofer. Krajem meseca dolazim u Beograd (savezne nagrade!), pa ću Te pozdraviti, a dotle zdrav mi budi rode moj i druže po srcu!
Tvoj stari Gustav


Rešenje o postavljenju Panić Milorada, za Sekretara Sekretarijata saveta za kulturu NRS.
I. B. Br. 330, Beograd, 5. VI 1956. godine. ANB 666


~


(http://i1211.photobucket.com/albums/cc432/RiznicaSrpska/Knjizevnost%20-%20pisci%20pesnici%20publicisti/MiloradPanicSurepnagrobuFilipaVisnjica.jpg)

M. Panić Surep na grobu Filipa Višnjića u selu Grku (sada Višnjićevo),
1953. godine



Po idejnoj Zmajevoj skici u Grku je podignut nadgrobni spomenik Višnjiću, sa Zmajevim stihovima:

"Blago grobu i u tami što se sjaji,
gde kandilo potpaljuju naraštaji."


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Licnosti%20-%20znameniti%20Srbi/FilipVisnjic1b.jpg)

Filip Višnjić


M. Panić Surep: "Filip Višnjić - pesnik bune", Beograd, 1956. godine
NBS II 40281/13


Za ovu studiju M. Panić Surep dobija nagradu Udruženja književnika Srbije 1959. godine


"Svojom studijom Surep je razbio staru zabludu da je Višnjić samo i isključivo guslar i slepac. Argumeitovano je obelodanio Filipa Višnjića kao pevača učesnika u bojevima i, što je mnogo više i značajnije od toga, pesnika ustanika i pesnika ustanka. Što u njegovim rukama nisu bile šišana i uzda, već gudalo i gusle — to je samo dokaz više jedinstva slobode i pesme sa kojom se išlo u podvig i smrt..."
Vladimir Jovičić: "Pesnik njiva i davnina — srpski Homer", iz knjige "Zemljaci" Šabac, 1965. godine
NBS I 29383


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:10:59 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanic-Golubica1.jpg)

"Golubica" u kojoj je štampan prvi prevod Slova o polku Igorovu
Miloša Svetića na srpskom jeziku,
Beograd 1842. godine
S 180



"Slavnijeg dela od Slova o polku Igorovu teško da se može naći u celoj svetskoj srednjevekovnoj književnosti, a pogotovo slovenskoj. Ni dela oko kojega se više lomilo pera pesnika, filologa, istoričara, prirodnjaka... Sve je tako lepo i uverljivo da se i najdobronamerniji proučavalac teško miri s mišlju da je ovako kompleksno delo i ovakvog umetničkog nivoa moglo nastati pre 776. godine..."
Milorad Panić Surep: "Istina i legenda o Slovu o polku Igorovu" za emisiju I programa radio Beograda, 28. IX 1963.godine


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/BorissdruzinompolaziprotivPecenega1.jpg)

Boris s družinom polazi protiv Pečenega. Minijatura iz "Žtija Borisa i Gljeba", rad XIV po prototipu XII veka


Igor k Donu vojsku, vodi.
Nesreću mu slukte ktice
sa dubova,
grozu vuci zavijaju
jarugama:
klikom orli zveri zovu na leševe,
štekću lije na štitove na crvene.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Ostalo/MiloradPanicSurepMPS1.jpg)


"Slovo o polku Igorovu — junački spev XII veka", sa staroruskog preveo M. Panić Surep, Beograd, 1957. godine
NBS P 11726


~


Jaroslavna zorom plače
u Putivlju na bedemu, tužeći se:
"Vetre, vetre!
Zašto, vetre gospodine, suprot veješ?
Što nanosiš hinske strele
krilma lakim
na mog milog vojna vojsku?
Zar ti malo beše, vetre, vejat gore, oblacima
i ljuljati lađe morem?
Zašto, vetre gospodine, radost moju
po kovilju ti razveja?"


Stihovi iz knjige


"Život u današnjici i neke Panićeve nade iz prošlosti proširile su, stepenovale poeziju u Paniću. Orodio se sa utihnutošću kulturne prošlosti, sa ruševinama, sa starim manastirima i stradalnim freskama, sa još starijim drvenim crkvicama... Počeo je Panić da nekako poetski, restauratorski misli kojim načinima te kulturne prošlosti da se zaklone od sunca, vetra, mraza, od ljudskog nemara i razora. Tu je uhvatila klicu u Paniću jedna i antička i srednjovekovna inspiracija da stvari traju da nas pretraju. Rascvetala se poetska i patriotska duša u Paniću. On je danas jedna lepa naša tendencija, jedan kulturni izvidnik. Hoće li se namnožiti istomišljenika, saradnika, sapesnika?...
Staroruska poema 'Slovo o polku Igorovu' iz XII veka ležala je u zaturenosti, u mraku, u nebiću, neverovatno ali punih šest vekova. Krajem XVIII stoleća je pronađena i sinula kao zvezda nad Vitlejemom...
Čovek čita Panićev prevod skačući jednako s leva na desno, pa od desno na levo, dok mu u ušima bruji precizna muzika, a u duši po antički puše se tamnjan i so. Moć poezije i u poemi a i u Panićevoj varijaciji, to je kao jezgro u atomu. Nema ni staro ni moderio, nego jezgro, iskonska moć poezije..."
Isidora Sekulić: "Vreme drevno, pesnik neznan, pesma divna", iz članka objavljenog u "NIN-u", 27. IV 1958. godine.
NBS 2701/p



Cvili cveće od žalosti,
a od tuge drveće se zemlji svija...



"Prepev 'Slova o polku Igorovu', pokojnog Surepa je pesnički podvig prvog reda, još jedan dokaz o izdržljivosti našeg jezika, njegove sposobnosti prilagođavanja najrazličitijim ritmičkim obrascima. Da izvornik nije štampan uporedo, čitalac 'Slova' bi mogao pomisliti da je 'Plač Jaroslavne' na našem jeziku napisan: 'Zašto vetre gospodine, radost moju po kovilju ti razveja?'"
Milovan Mića Danojlić: "Čudna je sudbina prevedenih knjiga", iz članka objavljenog u listu "Politika," 1979. godine.
NBS 2484/p


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:11:06 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



"Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene."


Miloš Crnjanski: "Stražilovo", odlomak


Miloš Crnjanski: "Itaka i komentari", Beograd 1959. godine
NBS II 40488/19


"Ova knjiga u rukopisu M. Crnjanskog vredna je pune pažnje. Ona je sastavljena od poznatih pesama zbirke 'Lirika Itake', nekoliko pesama objavljenih posle te knjižice, ali takvih koje čine njen prirodni produžetak, a zatim od proznog teksta između pesama koji iznosi najmanje dve trećine cele knjige i koji Crnjanski naziva komentarima. To nisu komentari u običajenom smislu reči. To je nešto daleko više, daleko značajnije. To je na originalan način dat autoportret pisca 'Itake', sažeta, veoma zanimljiva i veoma sadržajna autobiografija, ali takva kroz koju se mestimično snažno ocrtava sredina i vreme u kojima je M. Crnjanski živeo..."
Iz teksta recenzije M. Panića Surepa za "Itaku i Komentare" od 12 avgusta 1958. godine, koju je sačuvao Miloš Crnjanski i nalazi su u njegovom legatu u Narodnoj biblioteci Srbije.
P 702/II



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Ostalo/MiloradPanicSurepcrtez-dvagoluba2.jpg)


"Životni je put M. Đ. Milićevića od mladosti vodio, kroz krčevine i preko utrina, pravo ka stvaranju jednog nacionalnog Panteona... Njegova česta i duga putovanja po zemlji Srbiji, preduzimana iz ličnih pobuda ili po službenoj potrebi, omogućila su mu da vidi ne mali broj onih običnih boraca, redova, preko kojih je prešla jedna 1813. ili Hadži-Prodanova buna, i da oslušne bilo onog organizma koji se obično zove narod, u ime kog se kretalo toliko uzvišenih pregnuća i vršilo tako mnogo zločina. Sve je to stavila sudbina našem piscu na raspoloženje...
'Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu', najznačajniji je naš monument podignut zatočenicima i mučenicima jedne velike revolucije. To je istinski nacionalni Panteon građen u potpunosti od domaćeg materijala. Ako se ponešto od ukrasa na njemu više ne drži, zidovi i građevina u celini trajaće još dugo, sve dok bude one žive stene od koje su se i heroji u njemu odvaljivali".
M. Panić Surep: "U spomen 'Pomenika' M. Đ. Milićevića", iz predgovora knjige "Pomenik", Beograd, 1959.godine


~


Poštovani druže Paniću,

"... Vi ste možda i zaboravili moje ime i golemu uslugu kojom ste me zauvek zadužili: kad ste u maju 1957. učinili da zbog slučajno neoverenog semestra ne izgubim prvu godinu mog vanrednog studiranja... Često sa jezom pomislim: kako bih bio nenadoknadivo oštećen da u onom teškom času 1957. nije bilo Vaše 'intervencije'!

Ali, nažalost, istorija se ponavlja. Ovog puta moj mlađi brat nalazi se u slično neugodnom položaju: 30. septembra diplomirao je na Višoj pedagoškoj školi i, pošto se zaposlio, odlučio je da se upiše vanredno na germanistiku. Ali, upis na Filozofskom fakultetu tek što je bio završen i niko nije hteo da 'čuje'...

Da li biste Vi tu opet mogli (i hteli) pomoći svojom čarobnom telefonskom slušalicom? Jer drugog izlaza ne vidim... A verujem da bi to, kao i u mom slučaju, donelo bogate plodove.

Tada, kad ste me Vi zadužili i ja zatim položio svoj prvi studentski ispit, prvi put u svom bolesničkom sivilu osetio sam nešto nalik na sreću. I pomislio kako malo treba za to: malo manje krutih i mrtvih formula, malo više tihog ljudskog razumevanja, i ljudi će biti daleko srećniji! Uostalom, Vi ste pesnik... i puno od ovog što sam rekao svakako je — suvišno. Oprostite, još jednom i konačno. Slutim da, ako Vas kad lično upoznam razgovaraćemo o daleko lepšim predmetima..."

3. XI 1959. Bare

Sa srdačnim poštovanjem
Vaš zauvek odani prijatelj Dragiša Vitošević
student

P.S. Moj brat se zove Dragutin Vitošević. Napominjem da nemam više ni braće ni sestara, pa bi Vaša eventualna usluga ovog puta zaista bila zadnja...
Iz pisma Dragiše Vitoševića M. Paniću Surepu.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:11:13 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



Rešenje sekretarijata saveznog izvršnog veća za prosvetu i kulturu o imenovannju Milorada Panića Surepa za člana stručne komisije koja treba da obavi pripremne poslove za izvođenje najhitnijih radova u manastiru Hilandaru (Grčka) u toku 1959. godine.
FNRJ Sekretarijat za prosvetu i kulturu SIV-a


Putovanje za Kareju — Grčka, 1959. godine.


"Posle napornog puta autobusom, barkom i mazgama stigli smo u Kareju 9. avgusta, u kojoj smo proveli jedan dan uzimajući potrebna odobrenja za ulazak u Sv. Goru i obilazak Hilandara. U Hilandar smo prispeli 10. t.m. Treba napomenuti da smo svuda nailazili na punu predusretljivost, a naročito na srdačan prijem naših ljudi u Kareji i samom Hilandaru... Manastir Hilandar sa svim svojim pokretnim i nepokretiim spomenicima i objektima predstavlja, kao što smo dosad više puta naglasili jedan veoma krupan kompleksan problem. Skoro da se ništa u njemu ne bi moglo posebno raditi, niti jedan deo njegovih vrednosti izuzeti i podvrći zaštitnim radovima bez veze sa ambijentom u kome se nalazi i svim ostalim vrednostima u njemu. Ovo se odnosi koliko na arhitekturu toliko i na predmete riznica i bibliteka... Potrebno je sačiniti što čvršći i konkretniji plan rada u Hilandaru, koji bi potom, bez obzira na promenu ljudi, jedinstveno bio sprovođen. A ovo se može sprovesti samo putem jedne stalne i Stručne komisije".
Milorad Panić Surep: "Iz zapisnika Stručne komisije za pripremu najhitnijih radova u Hilandaru", 2. IX 1959. godine


(http://i1211.photobucket.com/albums/cc432/RiznicaSrpska/Knjizevnost%20-%20pisci%20pesnici%20publicisti/MiloradPanicSurepsabratstvommanastiraHilandara.jpg)

M. Panić Surep sa bratstvom manastira Hilandara i konzervatorima, Hilandar, 1959. godine


Poštovani, uvaženi i dragi mi g. Paniću-Surep,
"Koristim priliku da Vam se po g. Lazaru javim da sam zdravo i dobro, kao što će Vam i on reći. Istodobno da Vam se zahvalim što ste Hilandar i njegovo pitanje, kao njegov najbolji tumač i glasnik u pravom smislu reči shvatili. Zato sam ponosan sa Vašim rodoljubljem, što svesno i sa velikim požrtvovanjem čuvate tekovine naše stare slave ...
Čitam u novinama. Slušam preko radija. Razgovaram sa ljudima ne samo iz naše zemlje, već i drugih narodnosti, koji su posetili našu zemlju, da ste je u svim pravcima unapredili. No i Hilandar niste zaboravili... Pravljenje nove biblioteke, sve to skupa svedoči da ste ono što se pretstavljate zaslužni svake pohvale. Hilandar te blagodeti nije video od Karađorđa do danas. Skidam Vam kapu..."
Proig. Mojsej Đorović


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MilovanPanicSureppismoproigMojsejaD.jpg)


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:11:21 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



Rešenje SIV-a o postavljanju Milorada Panića Surepa, dosadašnjeg sekretara odbora za pripremannje predloga o osnivannju "Muzeja revolucije", za direktora Muzeja revolucije naroda Jugoslavije.
SIV. Br. 83, Beograd, 16. XII 1960.
ANB 666


(http://i1211.photobucket.com/albums/cc432/RiznicaSrpska/Knjizevnost%20-%20knjige%20casopisi%20brosure/MilovanPanicSurep-Kadsuzivizavidelimrtvima.jpg)

Milorad Panić Surep
"Kad su živi zavideli mrtvima"
Beograd, 1960. godine



"...Istorije vladara imamo. I letopise događaja, i monografije velikih ljudi, i studije znamenitih pokreta. A da li se može reći da imamo i istoriju naroda, onog njegovog dela što ga sačinjavaju mali svakidašnji ljudi - orači i čobani, zidari, zanatlije, goroseče, kiricije, najamni rabotnici, nemoćni starci i nedoučena mladež? Takvu u nas, a i drugde na strani, ja ne vidim!"
Milorad Panić Surep iz knjige "Kad su živi zavideli mrtvima"


Jevanđelje duhovnika Visariona, jevanđelista Luka.
XV vek.



ŠTA VIDIŠ U TMINU ZAGLEDAN, RECI!


~


"Srpski narod u svoj svojoj rasprostranjenosti... kroz mnoga stoleća Srednjeg veka ima jednu vrstu književnosti kakvu ne nalazimo u drugih naroda Evrope — književnost zapisa i natpisa. Valja odmah reći da to nije nikakav proizvod neke originalnosti našeg nacionalnog duha, već da je to posledica sasvim određene istorijske nužnosti. Dok su ostale zemlje polako ulazile u Renesansu i kroz nju dosledno razvijale svoje materijalne i duhovne snage, mi smo naglo upali i sve više tonuli u mrak jednog ropstva... U takvim okolnostima u nas se retko i malo gde moglo pojaviti i izrasti književnik, ili slikar, ili mislilac sasvim određenog, individualnog lika, jer takvom fenomenu baš ništa nije pogodovalo, a sve ga je sputavalo... Ali je zato — da iskru sačuva, nagonu cvetanja da udovolji, iskustvo da prenese sledećim pokolenjima — pisao takoreći ceo narod, mnogi ljudi. Pisali su gde su stigli: na belinama starih knjiga, zidovima crkava, nadgrobnim spomenicima, limenim krovovima, pa i na živim stenama planinskim: i čime su god mogli: barutnim crnilom, oštrim šilom, biljnim sokovima, dletom: i kako su umeli: staroslovenski, govornim jezikom, u dijlektu, pismeno, polupismeno, nepismeno... Gde sve pisaše ovi naši blagočastivi i okajani preci... A iza njih ostajaše zapisi — sva dramatičnost i poezija ove zemlje kroz nekoliko vekova. Čitava jedna književnost osobite vrednosti i sasvim originala".
M. Panić Surep: "Književnost zapisa i natpisa", iz članka objavljenog u Književnim novinama, 15. januara 1960. godine
NBS 2180/p



"Plovi plovče, piši grešni pope Petre"


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/ZapispopaPetra1-1.jpg)


~


POGINU SLNCE JUNA 16 DAN!


"I ne tražite od mene da vam rečem kojeg je doba godišnjeg ta tamna noć ležala nad Balkanom. Znati se samo može da je bila nekoga leta gospodnjeg u dubokome Srednjem veku, Trinaestom ili Četrnaestom. Izvesno je međutim to, da je za nas u njoj jedan jedini čovek bio budan... A bdeo je zato što je durao pod bremenom zaveta. Valjalo mu je u roku, koji nije uvažavao ni dneve ni noći, ispuniti čitav svežanj čistih listova zametnim i krasnopisnim slovima dostojnim svetih tekstova, isčrtati ih guščijim perom ili zarezanom trskom..."


"Da znaš jere dođe car na Sitnicu i baša Ibrahim
s carem Dohatović steg noseći"

(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/ZapisDaznasjeredodjecarnaSitnicu1.jpg)


Zapis diaka Božidara

"ZEMLJAMA JUŽNOSLOVENSKIM zaigra dug i krvav tanac preskačući preko vatara koje se nisu gasile. Crnilo inspiracije zapadnog umetnika za Danse Macabre — Todtentanz bilo je daleko od dubine ovoga, u kojem se, kao na tački mržnjenja, kočio svaki pokret duše i pera. Ostajao je samo trzaj raskomadana a još topla mesa... jer čovek je uistinu tada bio zverle i najunosnija lovina..."
(Kad su živi zavideli mrtvima)


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MiloradPanicSurepOktobarskanagradag.jpg)

Oktobarska nagrada grada Beograda dodeljena
Miloradu Paniću Surepu, književniku za delo
"Kad su živi zavideli mrtvima",
20. oktobar 1961. godine



"...Osećanja koja danas nazivamo ljudskim toliko su tad bila utrnula ili izumrla, da ih nisu mogla izazvati ni zapomaganja na istom maternjem jeziku."



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/FaksimilKaradjordjevogpozivanaustan.jpg)

Faksimil Karađorđevog poziva
na svenarodnu odbranu od Turaka,
primerak je upućen Milošu Obrenoviću,
21. juna 1813. godine



"Jedan je narod zakoračio s krvavom mukom, ali odlučno, ka oblastima u kojima živi neće zavideti mrtvima".
Milorad Panić Surep


~


Knjiga "Kad su živi zavideli mrtvima" M. P. Surepa kao psihološka istorija naše prošlosti, ona s pravom nosi naslov koji joj je dat i koji je ustvari citat iz jednog onovremenog zapisa. Ratovi, haranja, paljevine, pljačke, silovanja, pomori, gladi, poplave, sve vrste pošasti koje se mogu zamisliti, sve vrste pustošenja prirodnih i ljudskih rukom izazvanih, iskrsavaju pred začuđenim čitaocem koji prisustvuje procesu sopstvenog nastajanja, nrisustvuje jednom jezivom petovekovnom monologu, koji prihvataju između XIV i XIX stoleća jedan od drugog njegovi nspoznati preci — bezbroj njih koji nam govore rečitije od istorije i muzeja ko smo i po koju cenu nastajali..."
Milorad Pavić: "Kad su živi zavideli mrtvima", iz članka objavljenog u "Politici", 24. VII 1960. godine
NBS 2484/p



"Sa stranica ove knjige navire vizija jednog minulog doba, vremena gladi, ropstva, bolesti i umiranja, vremena patnji, stradanja i boli "kad su živi zavideli mrtvima". Sa požutelih zapisa, hronika i beležaka, pisanih nesigurnom rukom na belinama crkvenih knjiga, sa slučajnih natpisa, ugrebanih u zidove manastira, iz pisma, poruka i ispovesti, Milorad Panić Surep prepisao je nevolje i uzdahe vekova i stvorio delo izrazite vrednosti i nesvakidašnje draži ... Kroz te zapise se prodire do ljudske duše..., do srca neznanog hroničara, koji su kao svoju patnju obeležili patnju svojih bližnjih..."
Predrag Palavestra; "M. Panić Surep — "Kad su živi zavideli mrtvima", iz članka objavljenog u časopisu "Savremenik", januar 1961. godine
NBS 3439/p


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:11:29 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MiloradPanicSureppesmaFreska1.jpg)


S krčagom, da li se s izvora vraćaš mlada,
lepotice!
Nad Rugovom zapada sunce,
kobalt stena prekriva staze dana,
a tvoja haljina laka mreška se od iščekivanja.

Pred čijim očima zasta za časak,
samo za trenut neki snolako drag?
Ne palite, o ne palite ni luč ni sijalice,
šest sto godina tek je —
bojim se da ne nastavi put.

(Freska)


"Pođimo braćo i sinovi,
Pođimo u predstojeći podvig.
Poslužimo neminovnoj smrti,
prolijmo svoju krv,
smrću život iskupimo
i udove svojih tela
dajmo neštedemice na seču, —
za čast i otadžbinu našu,
a Bog će se svakako smilovati na naše potomke
i neće satrti naš rod i zemlju našu do kraja".

(Lazareva reč)


RAT RATOVIMA, GLADNIMA I POMORIMA, I SVEMU DOSAD REČENOM.


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MiloradPanicPismoproigoroviaMiiaiSa.jpg)

Pismo proig. Đorovića. Mićića i Savića Miloradu Paniću Surepu, Hilandar na Dan Bogojavljenja 1961. godine


Milorad Panić Surep: "Mesec i pruće", Beograd, 1961. godine


"Ptico, ja s tobom, znam, ne zalutah
ma koliko daleko da me odvedeš.
Ako i ne bude manastira kada se vratim
ni ruševina čak,
ostaće priča..."

(Mesec i pruće III)


"...Svežina jezika, lepota dikcije, uzdržane i ozbiljne, koja podseća na tekstove srpske srednjovekovne književnosti, a da pritom ne deluje ni malo arhaično, to su neke od vrednih osobina Surepove poeme "Mesec i pruće". On je umeo i znao da spoji starinski sjaj naših starih zapisa sa modernom metaforikom i senzibilitetom i da tako napiše jednu lepu poemu o dobu u kome živimo".
Pavle Zorić, iz članka "Pesnik u žiži današnjice"  


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:11:38 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPanicSurepsaIvomAndricemAtin.jpg)

M. Panić Surep sa Ivom Andrićem na Akropolju, Atina, 1962. godine.


5. marta 1962. godine atinska Akademija nauka održala je svečanu sednicu povodom dolaska u Grčku prvog nobelovca na Balkanu. Ivo Andrić zajedno sa Miloradom Panićem Surepom, stiže u Atinu 7. marta 1962.


"Zvižduk vlaka koji odlazi nosi u sebi mnoštvo uspomena... On svaki put rani dušu sjećanjem i otruje me čežnjom, taj crni voz, u ravnici ispod mene, sa bijelom zastavicom dima nad sobom i otegnutim zviždukom".
Ivo Andrić: "Ex ponto"


~


"...Na izvesnoj deonici istorijskog hoda naših naroda živeo je i delovao čovek koji je u svom pokoljenju smatran za najumnijeg, a odmah posle smrti prozvan svetim. Reč je o Rastku-Savi sinu Nemanjinu (1174-1235), čija je tridesetogodišnja aktivnost projecirala viševekovni put čitavog naroda iz kojeg je potekao. Danas ga slavi službeno samo Srpska pravoslavna crkva, kao svog osnivača i patrona. Međutim, da li delo njegovo ne zaslužuje jednu mnogo širu, svestraniju, pažnju i pietet? Uveren u ovo drugo, uzimam Slobodu da ukažem na mnogostrane zasluge ove izuzetne ličnosti. Istorijsko delo Save Nemanjića sklapaju nekolike njegove životne delatnosti: — Sava kao a) diplomat — političar, b) crkveno-državni organizator, v) kulturno-prosvetni radnik, i d) književnik...
Ovaj umni čovek bio je načisto s još jednom neminovnošću: da je srpskom narodu potrebna i jedna druga emancipacija pored političke i crkvene, a to je kulturna. I to ona kao društvena komponenta koja povezuje sva druga nastojanja obezbeđujući im kontinuitet i trajnost...
Od Save Nemanjića ostalo nam je nekoliko autentičnih pisanih dela: 'Hilandarska povelja', 'Karejski tipik', 'Hilandarski i Studenički tipik', 'Život Simeona Nemanje', 'Služba sv. Simeona', 'Pismo Spiridonu', 'Uputstvo onome koji hoće da čita ovaj psaltir', i 'Krmčija' (krmilo, upravljanje). Ova Savina dela su višestruko značajna. Na prvom mestu po tome što su pisana narodnim govorom, i to u vreme kad se ceo Zapad u javnom saobraćaju služio skoro isključivo mrtvim jezikom, latinskom vulgatom. Na drugom mestu je kvalitet samih sastava: ogromna erudicija njihova pisca, jasnost misli koje izlaže, veština kompozicije... Od Savine 'Krmčije' počinju pismeno da se utvrđuju pravne norme, da bi se celo to nastojanje završilo Dušanovim Zakonikom 1349. i 1354. godine".
Milorad Panić Surep: "Delo Svetog Save" — iz članka objavljenog u NIN-u 7.01.1962. godiie
NBS 2701/p



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Ostalo/MiloradPanicSurepsvSava1.jpg)


"Pisah o Rastku Nemanjiću s istim pobudama kao nekad, za ovih 17 godina od pobede revolucije, što pisah o Filipu Višnjiću, Vuku Karadžiću, proti Matiji Nenadoviću (auh ovaj beše pop!), o Dositeju (on bi kaluđer!), o Njegošu (jao, ovaj je bio čak i vladika!), St. Novakoviću, M. Đ. Milićeviću, jer nađoh da ni po čemu nije manje zaslužan od navedenih, a više zaboravljen vaistinu jest..."
Milorad Panić Surep: "Dijalektičko oko lista Danas — nad istorijskim delom Save Nemanjića", iz odgovora objavljenog u listu "Danas" — godine 1962.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:11:46 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep-Devettriptihona19.jpg)               (http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Ostalo/MiloradPanicSurep-Devettriptihona19.jpg)

Naslovna strana zbirke poetskih medaljona
SII 3270


"Zbirka poetskih medaljona Milorada Panića Surepa, namenjena ljubiteljima lepe knjige i štampana samo u 36 primeraka, predstavlja prijatno iznenađenje i po opremi i po svom poetskom jezgru... Ovo je, istovremeno, i knjiga grafika Miloša Ćirića i knjiga poezije Panića - Surepa, a udruženo predstavljanje umetnika javnosti dovodi do kompleksnijeg doživljaja njihovih umetničkih dela. Svakako da oprema i ilustracija ne mogu presudnije uticati na saživljavanje s poezijom i poniranje u nju, kao što ni poetska reč ne bi trebalo da otkriva nove dimenzije i prostore umetničke slike, ali čini mi se da Panićev stih, u ovoj knjizi, prosto iziskuje da bude napisan rukom i urezan u metal, kamen, na pergament, svejedno. Ovakva umetnička oprema knjige, gde je svaki triptihon otisnut na posebnom tabaku hartije velikog formata, likovno predstavljen u dve boje (crveno i crno), odgovara u potpunosti dubokim intencijama same ove poezije.
U ovim kratkim, sažetim pesmama, u stihovima neobično jednostavnim i prozirnim, ima nešto što podseća na usmena kazivanja, kada se u nekoliko reči, u jednoj poetskoj slici, stiču mukotrpna mudrost, proverena i doživljena, i osećanja koja nisu plod jednog trenutka i svetlećeg nadahnuća. U manje od 100 stihova Panić-Surep je dovoljno celovito utisnuo viđenja svoje zemlje, upleo u njih legendu o životu i smrti, pronašavši odgovarajući izraz i reč..."
Aleksandar Petrov: "Na pragu legende", iz članka objavljenog u "Književnim novinama" 22. II 1963. godine
NBS 218/p



~


Grad sudbine feniksa", Beograd, 1962.godine
NBS III 13124



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPanicSurep-predkapijombgtvrd.jpg)                 (http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Ostalo/MiloradPanicSurep-Tvrdjavapesma1.jpg)

M. Panić Surep pred kapijom
Beogradske tvrđave,
9. II 1963. godine



~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Slikarstvo%20-%20umetnicke%20slike/PivoKaramatijeviccrtez1.jpg)

Pivo Karamatijević, crtež


"... Ono što bih želeo posebno da naglasim kada stojim pred radovima Pive Karamatijevića, jeste glavni, a moglo bi se reći i isključivi predmet njegovog posmatranja. Njemu je čovek — savremenik, bio sve, izvor i utoka; bez reminiscencija na prošlost, bez priželjkivanja za budućnost. On je disao njegovim dahom i pulsirao njegovim radostima i pregnućima".
Milorad Panić Surep: "Umetnik ne umire" izložba radova Piva Karamatijevića u Beogradu iz članka objavljenog u listu "Polimlje" 1. januara 1965. godine
NBS 4599/p



"Na valu brega čovek sam;
do grudi spuštena glava.
Da l vetru veli: tiše, tiše!
Kosovo pod nama spava..."

(Triptihon VIII ili: Memento jedne zemlje)


~




Spomen plaketa grada Beograda
dodeljena u znak priznanja za rad
i zalaganje na izgradnji Beograda
u periodu od 1944—1964. godine.




"O Beogradu su njegovi ljudi oduvek i često maštali ... A maštati znači voleti. Ovaj je Grad voljen, toplo i široko, kao biće. — A kad se zapitamo; zbog čega?, teško da bismo našli pouzdan odgovor. Njegova prošlost, njegova žrtva, prkos, njegov položaj, središte iz kojeg kreću impulsi i u kojem se, svode zbirovi — sve to mogu biti delovi odgovora, ali ne i potpun odgovor..."
Milorad Panić Surep: "Kakav bih želeo Beograd kroz 50 godina", Radio Beograd na dan 20. oktobra 1964. godine


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:11:55 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep-Tridesetleta1.jpg)

M. Panić Surep: "Trideset leta",
izbor iz poezije.
Beograd, 1965. godine



~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/Sopocanido19261.jpg)

Sopoćani do 1926.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/Sopocani1.jpg)

Sopoćani danas, posle restauracije 1926. i konzervatorskih radova od 1948—1955. godine.
foto preuzet sa: http://www.skyscrapercity.com


"Ove godine proslavljamo 700. godina Sopoćana. Zašto baš Sopoćana? Velikih umetničkih spomenika imali smo i pre njih ... Svaki od njih zaslužuje svoj jubilej. Sopoćani su, međutim, ipak izuzetak i nezamenljivi simbol. Na prvom mestu oni su to po kvalitetu svog slikarstva, njihovoj jedinstvenosti i neponovljivosti. A zatim što sobom ispunjavaju u potpunosti pojam srpske freske ... viziju jednog sasvim određenog kvaliteta i jedne epohe koja je dostigla u slikarstvu taj kvalitet ... Mi godišnjicu Sopoćana određujemo prema ličnostima tamo naslikanim, prema njihovom uzrastu, prema scenama koje se nisu mogle dogoditi pre i posle određenoga datuma i kada sve to zaokružimo, onda dobijemo godinu oko 1260—1265.
Kako ćemo proslaviti Sopoćane? Onako kako dolikuje jednom istinskom velikom događaju. Bez pompe, bez krupnih reči, na prvom mestu svojom pažnjom i svojim poštovanjem. Pustićemo njihove freske da govore o onome, što proslavljamo, a te reči, biće sigurno, te neme reči, biće daleko sadržajnije od svake naše odanosti."
M. Panić Surep: "Sedam vekova Sopoćana", iz članka objavljenog u "Vesniku", organu Glavnog saveza udruženog pravoslavnog sveštenstva SFR Jugoslavije - Beograd, 15. IX 1965.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:12:02 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Notni%20zapisi%20-%20ostalo/MiloradPanicSurep-Kolist1.jpg)  (http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Notni%20zapisi%20-%20ostalo/MiloradPanicSurep-Lazaervarec1.jpg)


Muzika: Maja Dimitrijević
"Ko list", 1968. godine


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:12:09 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPanicSurepRadnickisavetNarod.jpg)

Radnički savet Narodne biblioteke u proširenom sastavu u vreme dolaska
Milorada Panića Surepa za upravnika Biblioteke, 1965. godine.



"... Oprostite mi, drugarice i drugovi, što se po drugi put javljam za reč, al me goni na to prelomni čas u životu Narodne biblioteke. Reč je o rešavanju sudbine jedne od najstarijih naših ustanova...
Dozvolite mi da konstatujem jednu činjenicu, koja nas često prati, da konstatujem, rekao bih, jednu kob u životu naše zemlje. To je: da u nas posle velikih značajnih odluka nastupaju vrlo često raskoraci između njih i njihovih izvršenja ... Odlučujući danas o izgradnji Narodne biblioteke, čini mi se da kajemo i okajavamo nasleđene grehove, a istovremeno se usmeravamo na svoju budućnost i potrebe — radimo ono što je ne samo opravdano nego i neizbežno i neophodno".
Milorad Panić Surep: "Reč na sednici kulturno-prosvetnog već skupštine Srbije 24. oktobra 1965. godine.


Rešelje o postavljanju Milorada Panića Surepa, dosadašnjeg direktora Muzeja Revolucije naroda Jugoslavije i vršioca dužnosti upravnika Narodne biblioteke SRS, za upravnika Narodne biblioteke SRS.
ANB 010 Br. 533 — 14. II 1966. Beograd


Prilikom otvaranja Narodne biblioteke Srbije 1973. godine, porodica M. Panića Surepa je, ispunjavajući njegovu želju poklonila Biblioteci veoma značajnu rukopisnu knjigu iz XIV veka registrovanu u NBS kao Surepovo jevanđelje.
RS 665


~


"... I šuma jest
i uvek će je biti
i oko tebe i oko mene
i toga psa izgubljena rođenja
ovde i tamo
šuma —
Al pticu imati treba
i ići za njenim glasom..."

(Žar-ptica velegrada)


~


"Sećaš li se našeg razgovora od pre godinu dana na Jastrepcu, a zatim ponovljenog u Beogradu... Povoda mu je dao objekat koji se projektovao, a potka mu je bila — spomenik neumornom i neumorivom duhu jednog naroda. Spomenik spaljenoj Narodnoj biblioteci u Beogradu! Šta je vandal želeo postići 6. aprila 1941. potpaljujući zgradu na Kosančićevom vencu? Uništenje vekovnog iskustva ove zemlje, umorstvo stvaralačkog duha njenih ljudi koji se znao toliko puta podići i isprečiti pred navalom osvajača, da bi na kraju, uvek, plamsao u plemenitom trijumfu. Da brutalnog li i istovremeno perfidnog zločina!"
M. Panić Surep: "Otvoreno pismo Bogdanu Bogdanoviću", iz članka objavljenog u "Politici" 30. IV 1966.
NBS 2484/p



Nova zgrada Narodne biblioteke će dominirati nad Beogradom sa njegova najviša platoa, iz središta grada, stojeći na mestu u čijoj se neposrednj blizini sustižu svi beogradski putevi. Ona treba da obezbedi i obezbediće dovoljnim savremenim prostorom čuvanje nasleđa naše kulturne prošlost i omogućiće nesmetan dalji razvoj.
M. Panić Surep: "Praznik naše kulture", iz razgovora sa upravnikom Narodne biblioteke Srbije Miloradom Panićem Surepom", objavljenog u "NIN-u".


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/NarodnaBibliotekaSrbijeiHramSvet-1.jpg)

Panorama svetosavskog trga: Hram svetog Save, spomenik Karađorđu i Narodna biblioteka.
fotografija preuzeta sa: http://sr.wikipedia.org


"OD STARE BIBLIOTEKE OSTALA JE SAMO ŠAKA PEPELA — DOVOLJNO DA BI IZ NJEGA IZLETEO JEDAN FENIKS..."


~


Milorad Panić Surep daje intervju novinaru NIN-a na dan polaganja kamena temeljca Narodne biblioteke, 20. X 1966. godine.


"...Želeći saznati, kao upravnik Narodne biblioteke SR Srbije, šta se još u Krupi sačuvalo od naših srednjevekovnih rukopisa i starih štampanih knjiga, posetih je prvih dana novembra 1965. godine. Kako se tom prilikom u manastiru zatekao i episkop dalmatinski g. Stefan, to njemu i nastojatelju Krupe g. Pavlu Kozlici, izrazih pretpostavku da je manastirski hram morao biti nekada živopisan. Na ovu pretpostavku me je navelo iskustvo iz Srbije, a najjače razloge davali su mi ktitori i vreme podizanja spomenika. Ponudih se da odmah izvršimo probno ispitivanje. Štete od takvog rada nije moglo biti, jer je sva crkva iznutra čisto okrečena, bez ikakvih zidnih dekoracija. Dobivši dopuštenje i obodren i njihovim nadama, tokom tročasovnog rada našao sam i učinio vidljivim delove živopisa: a) ispod i oko prozora južnog zida, ispred ikonostasa; b) na severozapadnom stupcu potkupolnog prostora; i v) na jugozapadnom stupcu istog prostora. To su bila i jedina mesta na kojima sam radio, te ta okolnost daje nade da živopisa može biti još, po celoj crkvi. Objekat je, inače, veliki — dug je oko 25 m., širok 7m., a visok do 17 m. S obzirom na alat kojim sam raspolagao, nisam se usuđivao ići do kraja s čišćenjem, u otkrivanju celina nađenih fresaka, nego sam se zaustavljao na njihovom očiglednom konstatovanju. Na drugima je da dalji posao organizuju i obave ga kako valja.
M. Panić Surep: "Otkriće fresaka u manastiru Krupi", iz članka objavljenog u "Zografu", Beograd, 1966, br. 1.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:12:19 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20ostalo/MihajloPaunoviPredajakljuevaKalemeg.jpg)

Mihajlo Paunović, Predaja ključeva, Kalemegdan 1967. godine.


Milorad Panić Surep otkriva spomen obeležje "Predaja ključeva" Kalemegdan, 1967. godine


Na ovom mestu je 6/19 aprila 1867. g. pročitan ferman sultana Abdul Azisa kojim su beogradska, kladovska, smederevska i šabačka tvrđava predati na upravu i čuvanju knezu Mihailu Obrenoviću i srpskoj vojsci.
Povodom stogodišnjice,
u Beogradu 1967. godine


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPanicSurepsasuprugomuDubrovn.jpg)

Milorad Panić Surep sa suprugom Dragom na oporavku u Dubrovniku, 1967. godine.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MiloradPanicSureprazgeldnicaupucena.jpg)

Faksimil razglednice M. Panića Surepa i supruge Drage, upućene Ivi Andriću iz Dubrovnika, 30. IV 1967. godine.        
IAb — 936


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:12:27 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloranPanicSurep-FilipVisnjiczivot.jpg)

Naslovna strana Panićeve knjige,
NBC II 1602



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Geografske%20karte/PutovanjaFilipaVisnjica1b-2.jpg)

Putovanja Filipa Višnjića


Ukleti, lutalački život Filipa Višnjića smirila je tek smrt... Jedno omirsko grlo prestalo je da peva; ali njegov glas, kao jeka otrgnuta od zvona, nastavio je da odzvanja zemljom opevanom. Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta... Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hađiluk, pun hodočasnog preživljavanja...
M. Panić Surep. "Filip Višnjić — život i delo", iz monografije


~


"Svako je činio svoje,
a on svoje: Odmicao je poput zvezde padalice
otrgnut iz kruženja
i rastapao se ko dim u noći niskih oblaka,
onostran svemu što ostade.
Čak mu to ne bi ni teško da izvede
u svetu omeđenom tolikim provalijama,
s vidikom tek jedne osrednje vatre.
Čudno je bilo nešto drugo.
Misao o njemu, odjednom upaljena,
učinila je da ga svi gledaju tek sada
prvi put
i samo za časak
malo kasno
uodlasku,
pa se i ona, malaksala, kršila u paraboli
za gorama
ne mogavši ga sustizati,
ili se razlagala u pramenje odmah iznad
ognjišta.

A koliko je dugo bio tu,
međ nama!..."

(Mesec i pruće IX)


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MiloradPanicSurep-Vukovanagrada1.jpg)


~


Uručivanje Vukove nagrade, 21. XII Beograd, 1967. godine


"Žljega sjeli, tri srpske vojvode,
Žlje ga sjeli i vino popili!...
Tko je vama konje nabavio?
Tko je vama čohu porezao?
Tko li vam je pokovo oružje?
Razma jadna sirotinja raja?!
Šta činite da vas bog ubije!..."


"Boj na Salašu"


"U evropskoj književnosti, prelazeći okvire nacionalne, Filip Višnjić stoji kao njen poslednji aed. Aed peva svoje pesme i opeva događaje u kojima je i sam bio učesnik ili neposredni svedok i peva ih svojim junacima. O Čupiću pred Čupićem... Aed peva nešto što će se tek imati da nametne i iza čega neposredno, i tog trenutka, sav stoji..."
Milorad Panić Surep: "U spomen jednog genija", povodom 200-godišnjice Filipa Višnjića. — Iz članka objavljenog u "Politici", Beograd, 6. VIII 1967. godine
NBS2484/p


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:12:34 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Znamenitosti%20-%20crkve%20-%20manastiri%20-%20freske/Hilandarskoraspece1-1.jpg)

Hilandarsko raspeće, prva četvrtina XVI veka,
ploča se čuva u manastiru Hilandaru, u Svetoj Gori.



"Naše najstarije drvorezne ploče, koje su služile isključivo kao klišea za štampanu knjigu, nisu sačuvane; nestale su zajedno sa slogovima u koje su se uklapale. Njihovi otisci po danas tako retkim knjigama svedoče o velikoj grafičkoj umešnosti majstora i njihovom neposrednom oslanjanju na likovnu obrazovanost svetlog doba monumentalnog zidnog slikarstva i raskošno ukrašenih rukopisa... O primercima starog srpskog drvoreza doskora se govorilo samo sporadično, onda kada su proučavaoci naše prošlosti nailazili na njih slučajno, vođeni drugim temama... U svim tim radnjama naišlo se na svega tridesetak originala — što se drvoreza tiče. Dovoljno kao signal da ni ta vrsta stvaralaštva nije ostala izvan interesovanja i ozbiljnih mogućnosti naših blagočastivih otaca. To i jest bio podsticaj da se, za potrebe Narodne biblioteke i Crkvenog muzeja, naprave otisci sa autentičnih originalnih ploča, i da se sačini njihov potpun popis... Rezultati se saopštavaju u prilogu koji je pred čitaocem. Pored od ranije poznatih, evo i petnaest do sada neobjavljenih, ali sasvim nepoznatih..."
M. Panić Surep: "Sačuvane ploče starog srpskog drvoreza", iz priloga objavljenog u časopisu "Zograf" br. 2, Beograd, 1967. godine
NBS 9134/p



Pošto Surep nije stigao da dopuni svoj popis (u toku štampanja drugog broja Zografa, dobio je obaveštelje da se u Skoplju nalaze tri sačuvane drvorezne ploče), ja u njegovo ime objavljujem ovu dopunu (28+15+3 ukupno 46)..."


Sv. Mandić: "Još tri ploče starog drvoreza", iz priloga objavljenog u časopisu "Zograf", br. 3. Beograd, 1969. godine
NBS 913/p


~


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20pisci/MiloradPanicSurepsaunukomuGlogovcu1.jpg)

Milorad Panić Surep sa unukom Milošem u Glogovcu, 1967. godine.


"... Dobro je, sasvim dobro
imati ma jednu od čarobnih stvari
sa snagom sidra za bure iznenadne
i povremenom lepotom jedra
pred prostorima beskraju dobačenim".

(Sezam)


"...Poseban kvalitet Surepovog književpog dela — i poetskog i proznog i esejističkog - jeste jezik, koji je osvežio posleratnu srpsku književnost spajajući u sebi leksičko i sintaksičko bogatstvo narodnog predanja, hroničarskog zapisa, svakidašnjeg mačvanskog i beogradskog govora i novog modernog, normativnog književnog jezika..."
Aleksandar Pejović: "Književno delo Milorada Paiića Surepa", iz članka objavljenog u časopisu "Provincija", februara. 1972, godine.
NBS 12274/p


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:12:42 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://riznicasrpska.net/fotografije/Knjizevnost/Ostalo/Milorad_Panic_Surep_Porodicno_stablo.jpg)

Porodično stablo porodice Panić — prema podacima Panić Milosava Batka


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:12:50 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



"...Zaželeo sam sinoć razgovora s njim. Poneo sam mu ružu. Nisam ga video, nije čuo, spavao je. Želeo sam da mu kažem da na obali velike reke listaju njegova dunja i lipa, koje mu namenih i po njegovoj želji. Još nešto bitnije morao sam, trebalo je sinoć da mu kažem: da znači i zrači ljudima, kulturi, postojanstvu našem. I da ga volimo mi neizbrojni njegovi drugovi, prijatelji, savremenici. Ali on se ne probudi; bi poslednja noć Milorada Panića Surepa. Ostadoh mu dužan."

Dobrica Ćosić: "Na vest o Surepovoj smrti", Politika, 23. IV 1968. godine


"Sluteći koliko je veliko to što je sa njim zauvek umrlo, mi koji još ostadosmo ne možemo nalaziti utehu u činjenici da je takav čovek živeo, radio, pisao među nama, bio nam drugi sabrat i voleo nas. Utehe nema. Ali postoji oduživanje duga, a ono je raznovrsno i svako ga vrši prema sopstvenim sposobnostima. U jednom, međutim, moramo svi da budemo isti: u velikoj ljubavi i dubokoj zahvalnosti Surepu što je uvek bio ono što je mnogima teško biti: što je u najpotpunijem smislu reči bio Čovek.

Raško Dimitrijević: "Naš Surep", iz člaika objavljenog u "Bibliotekaru", br. 4, 1968. godine


S pravom je rečeno da se Milorad Panić Surep može ubrojati u red velikih neimara i ktitora srpske kulture. Mi bismo dodali: i srpske crkve. Čovek koji je dostigao visoke domete kulturnog stvaranja, pesnik, prevodilac, antologičar, umeo je sa tih vrhunaca da shvati svu celovitost duhovne kulture ovog naroda kroz vekove njegovog postojanja. Ovaj narod što živi rasut od Like do Midžora, i od panonskih širokih ravnica do Prokletija, nije novajlija ni skorojević. On je stvarao i ostavio traga svog stvaranja... U vreme kada je mnogo što šta izgledalo preče od spasavanja našeg današnjeg, "carostavnog" kulturnog blaga, on je postavio organizaciju zaštite spomenika kulture, i radio na tome ne samo kao rukovodilac i organizator nego i kao radnik, sa strašću amatera koji uspeva da uđe u tajne jednog stručnog tehnološkog, konzervatorskog znanja. Tako je Milorad Panić — pesnik i borac revolucije, postao novi ktitor bezbrojnih domova i zadužbina srpske crkve, spasilac i obnovitelj i neuspavljivi čuvar njene lepote, čudesnih zidova jedne Bogorodice Ljeviške, i poezije, sopoćanskih fresaka i Žiče, i Studenice, i Mileševa, i Manasije, i Dečana. Isto se to može reći i za Surepov odnos prema knjizi. Malo je ljudi koji su umeli da se toliko sažive sa "duhom prošlih vremena, da osete svu muku (ili radost) stvaranja brata—pisara i književnika srednjeg veka, da vide pred sobom i iščitavaju čoveka iza redova marljivog, smirenog, ili uzdrhtalog, uznemirenog pisma ... Vaskrsavajući lepote i trajne vrednosti našega istorijskog kulturnog bića Milorad Panić Surep je mnogo učinio da vaskrsne sve ono lepo i trajno što nam je crkva svetoga Save Nemanjića dala..."

Dimitrije Bogdanović: "Povodom smrti Milorada Panića Surepa", iz članka, objavljenog u "Vesniku" — Organ saveza udruženog pravoslavnog sveštenstva SFR Jugoslavije, Beograd 1 i 15 maja 1968. godine


"Požrtvovano i pronicljivo služio je krepkoj, smirenoj lepoti starine otkrivajući je u reči, fresci i svuda gde bi u 'kamu ojačala'. Tražio je tapije vremena da bi mogao u svome času pouzdanije da razazna čije i kakvo je šta. Otuda, beše to čovek koji je u ovovremene ritmove umeo da pretoči opojnu poeziju drevnosti i da ispod patine davnina oglasi utihnule damare života. Ustvari, tragao je za kontinuitetom tako strasno i revnosno kao da će u njemu otkriti vrhovni smisao življenja... Samo je smrt, bilo surova ili spasonosna, u stanju da sa lica gotovo nepostojećeg i neuhvatljivog trenutka u kome jesmo, razagna izmaglicu neobistinjenih snova. Surep je imao mnogo takvih snova i takvih nada, ali ih nije poneo sa sobom. Prepustio ih je drugima. Stvaralac može da se odupre kidanju i može da očuva kontinuitet trajanja jer uvek blagovremeno sačini testament i uvek stigne da se podsmehne sudnjem času makar koliko bio iznenadan... Živeo je u njemu duh prostodušnosti i odanosti zemlji koja dobar hleb porađa, a krvi je vazda bila sita. U takvoj odanosti, punoj ljubavi za čoveka sa korenom, često se mogla prepoznati i oštra nostalgija seljaka prelomljenih preko kolena urbanizacije. Zato, ako vas kojim slučajem put nanese u Jankov i Surepov Glogovac, neće vam biti teško da osetite gde je bio dušom svoga tela i života".

Vladimir Jovičić: "Pesnik njiva i davnina", deo iz članka objavljenog u listu "Prosvetni pregled", 1968. povodom smrti M. P. Surepa.
NBS 2495/p


Surep je bio čovek mnogostran... Razgovoran i radoznao, Surep bi ostavljao prvi sasvim varljivi utisak o sebi, kao čovek koji se rastapa u širinama. Tek kasnije, kako se dijalog nastavljao, Surep bi zatvaro razgovor, sve intenzivnije napadajući suštinu teme; bilo je u tom opkoljavanju neke hajdučke veštine, neke mudrosti da sabesednika uvuče u krug svojih interesa. Sposobnost Surepova da se uključi u raznolikosti života, umetnosti i nauke lako se uočavala. Njegov plebejski stav bez predrasuda formalne prirode davao mu je čudesnu moć. U našoj sredini sujetnih intelektualaca, Narcisa, estetskih purista, snobova, nasrtljivih i krajnje kratkovidih znalaca, Surep je pravo, ne skidajući obuću sa zemljom rodnog tla, mirno ulazio u kule od lažne slonovače; uvek se držao svojski i u polutamnu tišinu ambicioznog saopštavanja mudraca unosio je prostu reč i galamu — a sa njom meru prirodnog, razumnog i životnog. Surep nije bio među stručnjacima najobavešteniji, naročito ne kada bi im prilazio, ali je svakako iz njihovog društva izlazio najrazumniji, superioran i prirodno tolerantan... Sva određenost Surepovog pirodnog životnog stava pokazivala se u njegovoj sposobnosti da sebi stvori i prijatelje i saradnike. Ako je iko u našoj generaciji uspeo da se otarasi pašinske nadmenosti šefa, ili račundžijskog kolekcionarstva uticajnih prijatelja — to je Surep znao. Surep nije išao ni u maglovite suprotnosti, nije on tražio romantično slaganje srodnih duša; u tim odnosima Surep nije patio od lažne literature, simpatija, antipatija — budući sam čovek od posla, on je tražio i birao ljude radnike, ljude stvaraoce, majstore svog zanata... Devet godina Surepovih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Srbije, nepuna decenija u životu čoveka koji nije dočekao šezdesetu, značila je mnogo za Surepa, još više za tradiciju naše kulture... Osnivanjem Zavoda 1947. udaren je temelj jednom novom početku u kome je, srećom, odmah sve bilo sistematski raspoređeno. Služba zaštite koja je do 1947. bila sinonim zaštite arhitektonskih spomenika, naglo se proširila na sve ostale spomenike i predmete umetničke i istorijske vrednosti... Kopisti fresaka, većinom učenici Jaroslava Kratine, imali su u Surepovom zavodu najživlji centar. Naročito su se proširili radovi izvan zaštite arhitekture. Sistematski je organizovano otkrivanje, čišćenje i kopiranje zidnog živopisa i inventarisanje i zaštita ikona, metalnih i drvenih predmeta i naročito knjiga. U zavodu se tih godina sticalo i gomilalo znanje i iskustvo koje se kasnije prenosilo na sve ogranke službe zaštite, na muzeje i galerije. Spiritus movens uvek je bio Surep i on se od tih svojih delatnosti iz zavodskih dana i kasnije nikada nije mogao da odvoji. Već načet bolešću Surep se oduševljava...— Taj Surep, osnivač Zavoda za proučavanje i zaštitu spomenika kulture Srbije, već se za života počeo da vezuje za neprolaznost dela koja je vaskrsavao i osposobljavao za trajanje u daljim stolećima. Čini mi se da nije preterano ako reknem da će Surepovo ime stajati nepokolebljivo vezano za zidove manastira, za freske Mileševa i Sopoćana, za mnoge listove spasenih rukopisa — a to je možda i najveća sreća koju čovek, izgubivši život, i može da stekne... Sve mi se čini da je on, po strašnom zakonu neimara koji je svog najmilijeg zaziđivao u zgradu koja će ga proslaviti, u sve te Studenice, Ljeviške i Dečane, uzidao sebe i svojih pedesetšest godina — da oni potraju duže."

Dr Svetozar Radojčić: "Milorad Panić Surep 1912—1968" iz "Zbornika zaštite spomenika kulture", Beograd, 1968.
NBS II 3407/19


"...Sećajući se Surepa — konzervatora, razmišljam o nečemu što je bilo presudno za našu posleratnu konzervatorsku službu, i za dobar broj ljudi iz plejade koju pomenuh. To je ono oduševljenje s kojim je Surep ušao u lepi posao oko starih spomenika. Tim oduševljenjem umeo je da obujmi i svoje saradnike. Zbog toga su se i tegobe lakše podnosile, a rad bilo oko fresaka i arhitekture, bilo oko ikona i starih rukopisa, uspešnije obavljao. Mnogo čim je Surep hrabrio i podsticao druge: što je bio srdačan drug, što je neumorno pešačio od glavnih puteva do crkava u brdima, što je spavao na slami, što je sate provodio na skelama, što je pred crkvenim zidovima najjednostavnije diskutovao i sa seljakom, i sa vladikom, i sa profesorom univerziteta, i sa predsednikom vlade, što je učeno i razložno govorio o putevima stare umetnosti, što je poslovički strasno tražio stare knjige, najpoetskije doživljavao treperenje zvezda nad Radočelom, najslađe jeo manastirski crni hleb, kočoperno bacao kamena s ramena... U potrazi za starom umetnošću, obuzeti nemirima zbog daleke stvaralačke prošlosti kao i ceo moderan svet, ićićemo u Studenicu, Sopoćane, Mileševu, Resavu, Kalenić, Žiču, Pećku Patrijaršiju. Razgovaraćemo tamo o majstorima koji su zidali crkve, slikali freske, o ktitorima koji su omogućili stvaranje tih umetničkih dela. Ali tamo su, nevidljivo, uvek prisutni i ljudi koji su u naše vreme ostavili tragove svojih misli i svojih ruku, na porušenom zidu, na oštećenoj fresci. Predano su služili održavanju starih umetničkih spomenika, a sad su samo prah. Jedan od njih, od najzaslužnijih je Surep. Na godišnjicu njegove smrti, 22. aprila, pomenimo ga ako ne u molitvama, ono u razgovorima i ćutanjima našim".

Svetislav Mandić: "Mali pomenik", iz članka objavljenog u "Politici".


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:12:58 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


Ksenija Lazić: "Milorad Panić Surep — Pisac i priređivač posebnih izdanja", deo iz članka objavljenog u "Bibliotekaru", br. 4,1968. godine.

"...Nema ni jedne knjige koju M. Panić Surep nije pažljivo i besprekorno opremio sa puno mašte i inventivnosti. Svaka je remek delo za sebe. Izdavač, a uz to i veliki bibliofil, Milorad Panić Surep većinu svojih vlastitih dela koja izdaje u "izdanju autora" čini, već izdavanjem u malom tiražu — koje uz to i numeriše i potpiše — raritetima i namenjuje ih za"ljubitelje lepe knjige".


~


Ksenija Lazić: "M. Panić Surep — saradnik Bibliotekara", iz članka objavljenog u "Bibliotekaru" br. 4, Beograd, 1968. godine

"Prelistavamo Bibliotekar br. 5 — 6 iz 1966. godine. U njemu: Izjave povodom početka izgradnje Narodne biblioteke Srbije... Izjava Milorada Panića Surepa izgovorena pred samo udaranje prvog ašova za temelje Narodne biblioteke 20. oktobra 1966. godine, izjava posvećena velikom trenutku na koji se čekalo sto trideset i pet godina i o kome su sanjali 'Daničić, Novaković, Ljuba Stojanović, Pančić, Skerlić i toliki drugi velikani naše kulture, zaveštaoci onih vrednosti koji će trajno koristiti ova zemlja'  zdravica izrečena trenutku 'zažežanja ognjišta' knjige, pozdravni govor izgovoren u čast otpočinjanja gradnje Narodne biblioteke Srbije — postade i poslednji prilog koji Bibliotekaru ostavi jedan od njegovih pokretača i prvih saradnika: Milorad Panić Surep..."


~


Milica Prodanović: "Poslednji razgovor sa Surepom", Bibliotekar, br. 4, Beograd, 1968. godine

U ime svih nas bibliotekara koji smo godinama sarađivali sa Panićem Surepom i koji smo znali i poznavali njegov rad, koji smo pratili i bili živi svedoci sa koliko je ljubavi započeo izgradnju Narodne biblioteke, predložila bih da se na toj zgradi, na tom spomeniku prvom srpskom ustanku, stavi jedno skromno obeležje kao sećanje na onoga koji je tako od srca voleo našu knjigu i tako žarko želeo i pomogao da se Biblioteka izgradi..."


~


D. Danojlić: "Novo lice tvrđave", iz članka objavljenog u "Politici"
NBS2484/p

"U Topoli oživljavaju inicijativu o obnovi Karađorđevog grada. Nju je svojevremeno, s grupom kulturnih i naučnih radnika Srbije, pokrenuo književnik Milorad Panić Surep.
U planu je da se Karađorđev grad, onakav kakav je nekada bio, dovrši do kraja veka. Ako se u tome uspe, svoje kapije otvorio bi već za proslavu 200 godišnjice prvog srpskog ustanka... U znak pažnje prema ovom piscu, žitelji Topole su jednoj ulici u svojoj varoši dali njegovo ime. Na njenom početku nedavno je adaptirana jedna od najstarih građevina u Topoli, koju Oplenčani sada jednostavno zovu — "Surepova kuća".



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MiloradPanicSureppovelja19771.jpg)

Istorijski muzej u Topoli, povodom desetogodišnjice rada i postojanja dodeljuje
Povelju Miloradu Paniću Surepu, posthumno, 1. I 1977. godine.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:13:06 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



DVADESET GODINA NAGRADE "MILORAD PANIĆ SUREP"


"Buntovna me Mačva rodi
i odnjiha uz oluje
pa vam velim: nigde tako
ne peva se o slobodi,
nit o pravdi lepše snuje".

Nagrada "Milorad Panić Surep", koju dodeljuje Zajednica matičnih biblioteka Srbije u cilju davanja priznanja pojedincima i kolektivima za postignute rezultate u razvoju bibliotekarstva, ustanovljena je 16. decembra 1968. godine na prvoj redovnbj skupštini Zajednice. Tako se poklapa vreme osnivanja i početka organizovane aktivnosti Zajednice sa postojanjem ove nagrade, kao najvišeg društvenog priznanja u bibliotekarstvu.

Nagrada je prvi put dodeljena 25. juna 1971. godine u svečanoj sali Kolarčevog narodnog univerziteta u prirustvu većeg broja kulturnih i javnih radnika i bibliotekara.

Ideja osnivača nagrade je bila de se i u ovoj oblasti društvenog rada, koja je često neopravdano zapostavljena, unesu inače prihvaćeni stimulansi podsticanja stvaralaštva kao i u drugim sferama materijalne i duhovne kulture naroda, jer ako je gde bilo potrebno podsticati i hrabriti, kad je reč o naporima da se nadoknadi izgubljeno i uhvati korak sa vremenom, onda je to pre svega i naročito na planu knjige uopšte i bibliotekarstva posebno.

Nagrada je nazvana imenom Milorada PanićaSurepa iz pijeteta prema zaslužnom piscu i kulturnom posleniku, koji je relativno kratko vreme radio u bibliotekarstvu, na dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije, ali koji je ceo svoj stvaralački vek proveo u nastojanju da se otkriju trajne vrednosti nacionalne kulturne baštine i pokažu njeni kontinuiteti od najstarijih vremena do danas. Na povelji koja se dodeljuje uz nagradu, zapisane su nadahnute Surepove reči o knjizi: "Čujem rodnu reč kako nam odzvanja iz dubine od deset vekova". Surep je umeo osluškujući prošlost da se bori svakodnevno sa oduševljenjem revolucionara i zanosom pesnika i da sanja budućnost slobodnih ljudi i naroda. Bibliotekari nisu mogli da imaju lepši primer za svoje ponašanje i bolju inspiraciju za svoj rad.

Svečanost predaje prve nagrade bila je u predahu održavanja Skupštine Zajediice matičnih biblioteka Srbije na kojoj je donet Desetogodišnji program razvoja bibliotekarstva u Republici, program osavremenjavanja i modernizacije bibliotekarstva kao velikog i jedinstvenog informativno-dokumentacionog i obrazovno-naučnog sistema. Tada je rečeno: Luču zapaljenu Surepovom rukom prilikom polaganja kamena temeljca za novu zgradu Narodne biblioteke Srbije, razvejavamo u nove stvaralačke vatre širom Srbije, u vremenu, koje i pored svih protivurečnosti i paradoksa, izgleda dovoljno stimulativno za pokretanje i vođenje velikih kulturnih akcija, koje će značiti suštinski preobražaj ove za nacionalnu kulturu tako značajne oblasti društvenog rada.

Istorija nastanka, postojanja i stradanja Narodne biblioteke dobro je poznata. Najkompletnija zbirka kulturne baštine srpskog naroda, trezor u kojem je čuvano viševekovno stvaralaštvo naše nacionalne kulture tragičnog 6. aprila 1941. godine u fašističkom bombardovanju Beograda izgorela je do temelja.

U okviru proslave 150 godišnjice prvog srpskog ustanka, 1954. godine, vlada Srbije je odlučila da se izgradi nova Narodna biblioteka, kao spomen-biblioteka I srpskom ustanku. Iste godine Savet za kulturu SR Srbije obrazovao je komisiju za izradu programa izgradnje. Godine 1965. Skupština SR Srbije, donela je odluku o izgradnji Narodne biblioteke Srbije. Na dan oslobođenja Beograda 20. oktobra 1966. postavljen je kamen temeljac. Izgradnja je trajala 6 godina i Narodna biblioteka je svečano otvorena 6. aprila 1973. godine.

Izgradnja nove Narodne biblioteke bio je grandiozan poduhvat u kome su učestvovali brojni stvaraoci. Sa obnovom fondova je početo još za vreme rata, a sama izgradnja sa prethodnim pripremama trajala je skoro 20. godina od 1954. do 1973. godine.

Svoj izuzetno značajan doprinos u plejadi istaknutih neimara ove značajne ustanove za kulturu srpskog naroda dao je Milorad Panić Surep, koji je bio sekretar za kulturu Srbije u vremenu od 1955. do 1959. godine i upravnik Narodne biblioteke od 1965. do 1968. godine.

U živom mi je sećanju atmosfera u Skupštini Srbije prilikom donošenja odluke o izgradnji Narodne biblioteke Srbije. Odluku je prvo donelo Prosvetno-kulturno veće Skupštine jednoglasno, što je dobilo veliki publicitet, uz oduševljeno prihvatanje i odobravanje javnosti. Odmah zatim prilikom rasprave na Republičkom veću Skupštine, pojavio se na sednici veća izveštaj Skupštinskog odbora za budžet da se ova investicija ne prihvati i da se njeno izvršenje planira tek posle izgradnje hidrocentrale Đerdap i pruge Beograd—Bar, što je praktično značilo odustajanje od izgradnje. Mnogi poslanici, uz aktivnu ulogu M. Panić Surepa, dali su značajan doprinos u konačnom odlučivanju i prihvatanju odluke o izgradnji.

Uporedo sa izgradnjom nove zgrade u želji da ona bude što funkcionalnije napravljena bilo je neophodno da se donese dugogodišnji program razvoja Narodne biblioteke i bibliotekarstva u Srbiji. Tako je nastao Program desetogodišnjeg razvoja Narodne biblioteke, koji je usvojen na zajedničkoj sednici Prosvetno-kulturnog veća Skupštine S. R. Srbije i Saveta Narodne biblioteke, održanoj maja 1970. godine. Nova koncepcija Narodne biblioteke, koja je utvrđena Desetogodišnjim programom razvoja, rezultat je proučavanja sopstvenih iskustva, nastalih potreba i mogućnosti, kao i uporednog izučavanja organizacije i delatnosti velikih evropskih biblioteka. Desetogodišnji program razvoja Narodne biblioteke, mada poštuje sve pozitivne tradicije ove ustanove i nastavlja najvažnije delatnosti iz prošlosti, po svojim ciljevima i načinu ostvarivanja tih celjiva, duboko je antitradicionalistički, nekonvencionalan savremeno koncipiran i utemljen na realnim potrebama društva.

Za realizaciju takvog programa bili su neophodni i određeni profili kadrova, utoliko pre što Narodna biblioteka ostvaruje nekoliko naučnih projekata od kapitalnog značaja za nauku i kulturu iz oblasti arheografije, bibliografije i drugih.

Uporedno sa izgradnjom nove Narodne biblioteke stvoreni su uslovi da ona primi na sebe odgovarajući deo stručnih i orgaiizatorskih poslova radi bržeg razvoja bibliotekarstva u Srbiji. Nešto ranije formirana Zajednica matičnih biblioteka Srbije, u kojoj je aktivno učestvovala i Narodna biblioteka, bila je izuzetno pogodna i pozvana stručna i društvena organizacija, kompetentna za vođenje široke društvene akcije. U tom cilju Zajednica je izvršila svestrane konsultacije u svim sredinama i na svim nivoima i predložila Projekciju razvoja bibliotekarstva u periodu 1971—1980. godine, koja je usvojena na Saboru o bibliotekarstvu Srbije održanom 6.10.1971. godine.

Cilj ove projekcije je bio da se povede društvena akcija za transformaciju bibliotečke delatnosti, njenim osavremenjivanjem i uklapanjem u postojeće tokove društveno-ekonomskog i kulturnog razvoja.

Autori projekcije su imali pouzdana saznanja o tome da rešavanje opšteg položaja knjiga — stvaranjem široke čitalačke publike i negovanjem, njenog ukusa — vodi afirmaciji pravih vrednosti knjižne produkcije. Volter je u svoje vreme govorio da sa knjigama biva kao i sa ljudima: — mali broj igra veliku ulogu, ostatak je izgubljen u mnoštvu.

Na Saboru je ocenjeno da su se za menjanje odnosa prema knjizi stekli svi neophodni preduslovi. Mada teškoće društva u razvoju, protivurečni interesi i konfliktne situacije, žestoki sudari snaga progresa i konzernativizma mogu biti i nestimulativni za punu akciju, ona je neophodan imperativ za sve kreativne snage društva upravo radi prevazilaženja postojećih teškoća.

Knjiga kao sublimacija ljudskog iskustva, dobija punu vrednost baštine ljudskog duha i izvora novih uzleta ljudske misli tek ako zaživi, ako se čita. Zbog toga je za dalji razvoj društva i civilizacije izvanredno značajno da put knjige do čitaoca bude što brži i sigurniji. Savremeno društvo ima vanredne mogućnosti da utiče na taj hod. Od izdavača, preko biblioteka, sredstva javnog informisanja, do škole i kulturnih organizacija — knjiga može i treba da bude u društveno aktivnoj situaciji da bi ispunila svoj glavni cilj. Od združenog istorodnog delovanja svih ovih činilaca u mnogome zavisi da li će knjiga ostati pasivna vrednost ili će svojim životom i aktivnom ulogom uticati na čitaočeve duhovne potencijale, reinkarnirajući ljudsku misao i dajući joj nove uzmahe.

Bibliotekari Srbije u zajedničkom stvaralačkom i društvenom naporu sa mnogim kulturnim poslenicima u Srbiji, ponudili su javnosti svoju viziju razvoja bibliotekarstva u uverenju da su predložena rešenja i realna u odnosu na mogućnosti i neophodne za dalji razvoj društva u celini a posebno nauke, obrazovanja i kulture.

U proteklih 20 godina bibliotekarstvo Srbije osvarilo je značajne rezultate u svom razvoju, naročito u pogledu porasta knjižnih fondova, bibliotečkog prostora i obrazovanja kadrova. Međutim, još uvek je opšte stanje ispod međunarodnih bibliotečkih standarda, kojima smo se približili samo u nekim segmentima.

Nagradu Milorad Panić Surep, koju dodeljuje Zajednica matičnih biblioteka Srbije, sa ovom 1991. godinom, dobila je za proteklih 20 godina 65 biblioteka i 92 bibliotečka radnika za izuzetne rezultate u unapređenju struke, bogaćenju knjižnih fondova, proširenju i oplemenjivanju bibliotečkih prostorija i širenju mreže biblioteka.

Milorad Panić Surep — pisac, istoričar i prevodilac, bio je čovek od misli i akcija, neumorni pregalac u proučavanju kulturne baštine srpskog naroda. Surep je pisao da: "Sva vrednost kulturnog nasleđa leži u tome, koliko nas i u čemu ono može poučiti, koliko opismeniti, kakvog nam oslonca i podstreka može dati za skok unapred, za prevazilaženje sopstvenih nivoa i tekućih teškoća..."

Za Surepa je s pravom rečeno da se može ubrojiti u red velikih neimara i ktitora srpske kulture. On je podsticao i organizovao pionirski rad na zaštiti spomenika kulture, koji je prerastao u stručno-naučni i društveni pokret neviđenih razmera i dostignuća u nas. Njegova se stvaralačka aktivnost odvijala od Hilandara do manastira Krke u Dalmaciji "na ovom raskršću i razbojištu naroda istoka i zapada", kako bi on rekao, a rezultati te aktivnosti na restauraciji i zaštiti su sadašnji izgledi Đurđevih stupova, Dečana, Studenice, Sopoćana, Mileševe, Žiče i Arilja i Karađorđevog grada u Topoli.

Posebno treba istaći Surepovu aktivnost na zaštiti i proučavanju stari i retkih knjiga. Proučavanje i opis ćirilskih rukopisa i izrada retrospektivne bibliografije su započeti u Savetu za kulturu Srbije čiji je on sekretar bio, da bi se kasnije rad na ovim značajnim projektima preneo u Narodnu biblioteku. Radionica za konzervaciju starih rukopisnih knjiga osnovana je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, čiji je direktor bio Surep, da bi kasnije nastavila sa radom u Narodnoj biblioteci.

Surepove zasluge za nacionalnu kulturu i posebno za izgradnju Narodne biblioteke i razvoj bibliotekarstva u Srbiji datiraju pre polaganja kamena temeljca za novu zgradu Narodne biblioteke. On je proučavajući kulturnu baštinu, objašnjavajući je i štiteći je i sam postao nezaobilazni baštinik. Ovaj primer pokazuje da je pored svih teškoća, predrasuda i nerazumevanja u tom vremenu, bilo sluha i za trajne stvaralačke vrednosti, da to nije bilo gluvo doba u srpskoj kulturi, već vreme u kome su stvarana mnoga vredna dela od istorijskog značaja.

Svetislav Đurić


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:13:14 am
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Arhiva%20-%20diplome%20-%20plakati%20-%20spisi/MPanicSurepreljef1989godinaradOstoj.jpg)

Ostoja Gordanić Beljanski, M. Panić Surep, reljef, 1989. godina.



Zajednica matičnih biblioteka Srbije
Narodna biblioteka Srbije

KATALOG IZLOŽBE
MILORAD PANIĆ - SUREP

Izložbu i Katalog pripremila
Nada Gajić-Zlatković

Recenzenti
Dr Vladimir Jovičić, književnik
Svetislav Mandić, književnik

Glavni i odgovorni urednik
Milomir Petrović

Urednik
Dr Vladimir Jokanović



Grafička oprema kataloga ■ Miloš Jovanovnć 
Fotografije ■ Dušan Marović, Nikola Farmakovski 
Tehnička oprema ■ Aleksandar Radosavljsvić arhitehta, Zvonimir Ratković, Rakić Radenko
Izdaje i štampa ■ Narodna biblioteka Srbije, Beograd, Skerlićeva 1, Tiraž 500.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:13:21 am
**

Stihovi Milorad Panić Surep


REKA

Od žarišta nekog otkinuti zrak,
široka pregršt razasutog smeha,
il nečijeg pada još blistavi trag?
A možda miso što traži svoj krik,
nit što nas za snove veže?

Sve pre no reka,
samo ne brza planinska reka!
Naš raskovani, razliveni lik
što nikad u telo naše ne uleže?

Na njenim lomnim obalama stojim,
Bistrica! Bistrica! u beskraj ponavljam.
Prelive brojim.
U talase se njene slivam,
tečem.
Ko ona stene
ja krš vremena sečem.

Sam spomenak neždi zastiro je strane
i po gde-gde bujo vitki gorocvet
kad jedan moćni car tu diže žezlo.

Neimar i slikar
kamenom i bojom
a znojem argati namrgođeni
stvarati staše celi jedan svet
na mestu ovom.
Sad samo spomenka nežni cvet
beleži gde behu za časak sleteli
Sveti Arhanđeli.

Da li si, o care, bio pomislio:
da se ne pretrgne tanka nit Bistrice?
da ti kaluđerska pjenja ne presuše?

Ja znam dečaka što je sa litice
čeko da tok mine
pa da sagledane
s dna pokupi bele piljke i krkuše.

Ja znam tog dečaka.
Negde u zasenku
on je i sad ovde, pritajen i skriven.
Čak i kad ko krčag bude čim razbijen
crep će mu tu pasti. I ostati večno.
Možda mu je pogled i u granu sliven
što se svija vodi,
u oblak što iznad obala brodi,
ali je, izvesno,
prikovan uvek za dno rečno.

Kako je na dnu tom sve naopačke!
Devojka s brega dok o dalekom mašta...
brsne s visova gore...
tvrđava Višegrad
što za sve spremna bi sem za pad...
i Sinan divlji dok razaraše ne znajuć šta
i rašta...

Sve je tu naslika samo,
od krila u letu bačena sen.
Sila i ropstvo,
vekovečnost zida
korenu vida jedva shvatljiv tren.
A šljunak svoga ne izgubi sjaja,
Piljci još čikaju ruke dečaka.
Da ih je već jednom pobrati,
pre mraka,
pre no što se glasom preko sedam brda
odlutalom sinu javi mati.

I cvet mirisom ovde, od iskoni,
naš korak prekida,
iz jave nas budi,
da tlapeću svoju večnost skloni
u prolaznost čvrstih, najedralih grudi.

Pa šta, najzad, tu JEST a šta NE?
Šta traje?
Šta mre?

Bistrico, nešto bistro nije u tvom kristalu!
Kraj tebe
ja čujem svoju davno izgubljenu sviralu
a nikako da nađem sebe.

Prolazi momak, drug mi,
i moju veliku čežnju svira.
Ja sam ga nedavno dozivao klikom.
Da l se sada šali
da me zove čikom
i ko stranca sreta,
il sa sobom nije momak ojađeni?
Al što se devojka očiju golemi
na osmehe moje ne osmehne meni?

Zar su sve te priče o mađiji puste?
Ko me to onda premetnu u drugog
i livadom lica zasadi rogozu,
a sačuva zrakom isti cvrkut ptica,
na stenama istim istu divokozu?

Bistrico, reko od tisuć pitanja,
jedno bar reci dok se grlim s tobom:
gde je moj dečak,
kud devojka hita,
i šta da činim ja sa ovim sobom?

Nikog od poznatih, a sve mi je znano.
Sve što živi ovde plamsa ko i pre,
samo sad bez mene,
samo sad bez mene...

Zovi, ženo, glasom preko sedam brda,
do neba za sinom viči da se vrati.
Sa svih se strana već spuštaju krda,
hlad na reku pada,
smiraj zapad zlati.
Prošao je Dušan,
Prošli Višegradi,
ni Sinana nema sred ljute bogaze.
Al odnekud kaval i sad jeca kroz san
i ko biser školjku, gle osmeh odaje
devojku pod brestom, daleko od staze.

O štedra Majko životodajna,
milostivija budi čoveku!

Daj da se još jednom ljuljne tajna
što večnom čini brzu reku.

Čemu nam dar samozavarava!
Pijanstvo trajno u krhkoj čaši tela!
Čemu nam utvarna dela?

O Ti, životodajna,
daj da se još jednom oplodi tajna,
da čovek bude što i reka.

Zar nismo tvoga žarišta zrak,
po jedan prasak tvoga smeha,
i tvoga leta jedva shvatljiv trag?
Nije l nam zato svaka miso krik
upućen za tobom:
Majko, daj nam lik!


"Godine 1954. napisao je poemu Reka, koja je uklesana u kamenu na obali Bistrice, u okrilju Višegrada, gde je car Dušan podigao svoju zadužbinu manastir Arhanđela, a koji je Sinan paša porušio i od čijeg je kamena sagradio džamiju u Prizrenu. U pesmi se kontemplativno ispoljio kult prošlosti. U njoj su i refleksije o prolaznosti života i večnosti."

"Pesnik pokušava da bar u trenutnoj viziji probudi i restaurira nekadašnju sliku života koja je na obalama Bistrice, u dubokoj prošlosti bila realna pa surovo zbrisana da od nje ne ostane ništa, sem nekoliko škrtih zapisa srednjevekovnih pisaca..."
Stevan Raičković: "M. Panić Surep," Reka", iz prikaza objavljenog u listu "Oslobođenje", aprila 1954. godine.
NBS 2275/p


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:13:35 am
**
POVODOM SMRTI MILORADA PANIĆA SUREPA


VERNI SLUGA SRPSKE KULTURE

Govor dr Dejana Medakovića, prof. Univerziteta, na svečanoj Akademiji u Narodnoj biblioteci SRS, povodom smrti Milorada Panića Surepa, 26. aprila 1968. godine.
(Ovaj govor objavila je "Politika" od 28. aprila 1968)

...Nestao je čovek koji je već u prvim posleratnim danima, u ono sumorno vreme sabiranja i prebrojavanja ogromnih gubitaka i kulturnog inventara srpskog naroda, imao snage i vere da hitro usmeri svu svoju pažnju velikim poslovima spasavanja i čuvanja naše vekovne baštine. Na tom poslu pojavljuje se Milorad Panić Surep kao brižni rizničar, kao neumorni zaljubljenik u trajne vrednosti srpske kulture, kao njen verni tumač, koji je sa pesničkim zanosom sagledavao sva naša prošla, skrbna vremena, uzroke naše vekovne potištenosti. Upućivao je taj strasnik, nas, savremene baštinike dedovskih uzleta i padova, na umne napore otkrivanja i razumevanja njihovih slojevitih poruka. Dobro, veoma dobro i mudro čitao je Surep zamršeni letopis svoga naroda, video njegova raskršća, njegova hoždenija po mukah na carskim drumovima i hajdučkim bogazama, na onim iscrpljujućim prostranstvima gde su, na svakom koraku, nicala i svedočanstva narodnih pametovanja.

Sa puno časti dopisivao je Surep našem starom letopisu i mnoge nove stranice na kojima će se trajno pamtiti i onaj uzbudljivi trenutak kada je naše društvo konačno spoznalo neprolazne hudožestvene vrednosti i poruke stare srpske umetnosti, kada je i ovo veliko otkriće još jednom pomoglo i novom prepoznavanju našeg drevnog zavičaja. Pod njegovim budnim, čuvarnim okom, vratila se, rascvetala i sačuvala prvobitna lepota Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, manastira Žiče, Studenice, Mileševe, Manasije, Sopoćana i Dečana. U toj svetkovini raskošnih oblika i boje prisutno je Surepovo ime, utkana je njegova ljubav kojom je našoj, sada već kritičkoj radoznalosti, štedro poveravao ove svoje ktitorske podvige. Pa ipak, vrhunska dela srpske feudalne umetnosti ne čine neki zatvoreni, zlatni krug Surepovog konzervatorskog služenja. Zaista, neobručenu brigu pokazivao je Surep i prema našim starim gradovima, prema brojnim spomenicima narodne umetnosti, svedočanstvima bliže i dalje ratne prošlosti, prema uzbudljivim spomenicima našeg narodnooslobodi-lačkog rata i revolucije, prema svemu što je neraskidivo uraslo u naše trajanje na ovom burnom tlu.

Bio je on i skrbni služitelj srpske knjige, čiju je stradalnu sudbinu odlično poznavao i tumačio, voleći je nekom vukovskom odanošću. Njegov romantični temperament izvlačio je rasipnički iz svojih tajnovitih skrivnica i poslednje deliće snage kako bi se u dostojnom knjigohranilištu napokon okončao stidni život srpske knjige u privremenim zbegovima. Na toj poslednjoj, nezaključenoj stranici Surepovog raškog pomenika završio se i njegov neobični životni hadžiluk. Znati se samo može da je on sam ipak stigao da ga najtačnije protumači: "Prošlost? da li je to sve ono što je proteklo, što se zauvek izgubilo iz života, i čega više nema, mrtvo nema? O takvom nekadanjem čemu bi vredelo brinuti brigu i tražiti reči! Ali spustivši pogled naniže, ko od nas neće osetiti da se ne leluja, ko čaška na stablu izniklom iz nataloženosti obavljenih poslova, iskustava i domišljenih misli? S takvog oslonca jedino je i mogućno ustremiti se uvis i odbaciti unapred. A reč je baš o tome, tlu i njegovu stablu, na kojima cvetamo nezahvalnošću dece".


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Knjizevnost%20-%20knjige%20-%20brosure%20-%20casopisi/MiloradPanicSurep1912-1968-1.jpg)

M. P. SUREP
1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:13:43 am
**
POVODOM SMRTI MILORADA PANIĆA SUREPA


POEZIJA I PROZA MILORADA PANIĆA SUREPA

Uvodna reč kljiževnika Antonija Isakovića na kljiževno-umetničkoj večeri "Poezija i proza Milorada Panića Surepa" održanoj na Kolarčevom narodnom univerzntetu 29. aprila 1968. godine.
(Ovaj tekst objavio je NIN od 5. maja 1968)

Pre tri meseca poslednji put sam razgovarao sa Miloradom Panićem Surepom. U njegovoj kući, sobi. Bilo je tiho, u prozore se ugradilo gradsko veče. Pili smo kavu, pušili duvan. Sve je on umeo lepo: da ti naspe i s tobom ispije čašu vina, da se nasmeje, porazgovara šeretski, da se seti uspomene.

U sobi je mirisalo na knjige, na suvu hartiju. A on, Surep, meni, na stara, štampana slova — tako mi je ostalo.

Već ga je istanjila boleština, smrt ga ždrala. On je nije priznavao. Hteo je da ostane sabesednik, do kraja ravnopravni, sa mnom, sa svima koji su ga pohodili; nikoga da namuči, u nedoumicu, u laž da dovede, iako je video blizinu svoje obale sa koje se niko, nikad ne vraća.

Te večeri, uzgred mi je ispričao prvo sećanje o sebi, odakle počinje. Tamo, nekoga dana, 1917. sunce i Mačva ispucala, prekorela, sva je u prašini. Drum se proširio, svukao u sebe livade, njive. Pa je Mačva cela, jedan širok, beskrajan put. Vukli su, vodili Milorada, da upamti oca. I tako su detetu ostale: mnoge bose noge gacaju, dižu prašinu, svi su u težanim gaćama. Muški psuju i pljuju zemljane pljuvačke. Žene, otegle lelek. I svi mu pomažu: napred švrćo, da vidiš oca. A otac, na utrini obaljen, veći nego ikada ranije. Pored njega, leže streljani, još dvojica, komšije. Otac beo, a šta je čovek bez krvi!

Surep je uvek umeo da se vrati danu prošlom, da ga odabere.

I ponikla je njegovom rukom, jedna čudna knjiga, letopis, hronika davna — gde je Surep skupljač, odabirač i njen dobri sagovornik. Sačinio je knjigu Kad su živi zavideli mrtvima. I tako nam od crnih davnina vratio stih, muklu odrednicu našu, da smo prolazili vremena kad su živi, zavideli mrtvima. — Ne znam da li je još koji jezik, na ovom zemaljskom šaru, morao sebe i ovako da iskaže.

Listam, pročitavam tu knjigu, strašnu, poučnu, veliku. Gde su, i koje su sve dubine njene, prepletene, pa naslagane. Koliko puta do dna dovedeni, i ne znaš ko te sve ravni, pa u zapisu stoji: "Bez nogu a goni, bez ruku a hvata, bez noža a kolje".

Pa onda nađem zapis-molbu, krik: "O, zemljo, raspukni se, i sve nas žive primi".

Zaklopim knjigu. Ko nam sve postojbinu nije tucao u glavu, i kojim kamenom? Zemlja ne puca, samo mrtve prima. Moraš da opstojiš, puteve da praviš, da se ogledaš u sebe, i oko sebe, druge da vidiš, da se u kamen uklešeš, da zagradiš reku, da se u knjigu zapišeš.

Opet, otklopim Surepov zbornik. I nalazim zapis-naredbu: "Požuri, da te smrt ne bi pretekla".

Zaklapam knjigu. Živelo se u nas žurno, užurbano ženilo, rađalo, delalo i na parče zapisivalo. Nikad mira za sistem, sintezu. I zato smo se ponajbolje iskazivali u stihu, zagonetki, poslovici. I epske pesme su nam kratke.

Jer smrti su u nas razne bivale, često kolektivne, — dolazile su kao pljuskovi. Rupi među nas, i ne retko, najbolje nam odnese.

Istorija, a šta ćete, naša je, gulila je kožu do kostiju. I kost je prevrtana, pa je spaljivana. Razumeli smo dobro iskustvo velikih naroda, da se i na mrtve valja osloniti, valja umeti to.

Navikli smo, da nam od oca malo ostaje. Pa znamo: moramo uvek biti orni za početak. U svakom kolenu, i svako od nas ovde prisutan, izgovorio je, što u starom zapisu nalazim: "Jovo, nanovo! I neka ovo bude poslednji put".

I Surep tu čudnu knjigu završava: "Jedan je narod zakoračio s krvavom mukom, ali odlučno, ka oblastima u kojima živi neće zavideti mrtvima".

Rekao sam da je Surep birao prošli dan. Nije uzimao svaki. Pa je tako jednom uronio, u daleki XII slovenski vek, i iz njega nam podario prepev Slovo o Polku Igorovu. Ono što su mnogi hteli, želeli, nisu uspeli, Surep je uradio. Dobili smo ne prevod, nego blizanca u svom jeziku Slovo o Polku Igorovu.

A onda, zaokupljao ga pesnik bune, prve srpske revolucije, Filip Višnjić. S kojom strašću je tragao, pa polazio od najmanje znane i pronađene sitnice da nam ispriča, i to, vrsno pripovedački, životopis slepog rapsoda-guslara, od nemila do nedraga.

Milorad Panić Surep, nadničio je kulturi; bio njen redov, iako predvodnik na mnogom poslu i poduhvatu. A redovi i nadničari su uvek na redutu, u prvoj liniji i samo se s njima dobija bitka.

Treba se setiti, dozvati vreme posleratno, kada smo se izrekli u rečenici "Nema odmora, dok traje obnova". Kada smo u lancu, od ruke do ruke, kao u Jerinino doba, prenosili ciglu i kamen. Kolektivno kopali, i kolektivno dizali nasipe, krovove, pruge i mostove. Gradili ružne zgradurine, kafane su bile prazne, a vozovi puni; išlo se od radilišta na gradilište; svi smo bili na radu, a praznovali, samo na ulici. Uvereni da možemo sve, uskoro nas lude i zelene, uhvatila prva petoljetka, opsesija čelika, "teške"; zemlja ratara, sirotinje, žudela je za fabrikom, mašinom.

I ko onda da zatraži, iskamči dinar za neki krov, koji nije bolnica, stanica, gde ne borave ljudi, nego trošni živopisi dalekih predaka, njihovih svetaca. Pa i kad se dobije dinar petoljetke, koje sve katance treba otvoriti, koje sve hajdučke kalauze upotrebiti da se dođe do eksera, šine, betona i crepa. Valjalo je baratati sitnim, prljavim ali velikim poslovima. Suvo je zlato daska-colara, tako je vreme bilo.

A Surep, zanesenik baštinom, i strpljiv, na kojim je sve sastancima bivakovao, i čekao svoju čekalicu, da preuzme svaku priliku, da iskoristi i onaj trenutak kada se vremenski budžeti gase, i ostanu nepotrošene pare.

Pred sobom je imao dobronamernu vlast (i on je bio deo te vlasti) ali vlast mladu, surovu. (U to vreme se najčešće izgovaraju reči "mora", "može"). Vlast koja je bila ubeđena da sve potiče od nje. Ambiciozna, prezauzeta, i pomalo gluva za vreme prošlo. Otpušavao joj uši Surep, trljao i glačao njenu zenicu, gurkao je, da se polako osvrne i unazad, u stare, nezastarele vrednosti, i da i njih usvoji.

A onda, Surep je umeo da zakorači u portu, da onim svojim glasom harambaše, meraklije, kiridžije — da pozove i nazove igumanu, igumaniji, da s njima naredi ručak, otpuši manastirska vina, i uzgred, ali do kraja dogovori, do u sitnice: o oluku, o krovu, o ogradi, o svakom kamenu, o svakom znamenu.

Da izvuče — u početku su kalcani nepoverljivi, jer Surep je za njih samo komunistička vlast — da izmami njihovu volju, sredstva; da se združe i najbolje obave posao.

A spomenici su naši razbacani svuda, najčešće u vrletima, bespuću — i Surep stiže, obilazi sirotinjske narodne odbore, — vajdica je velika da se dobije: gola ruka kulučara i volovska zaprega za prevoz.

I tako je Milorad Panić Surep izrastao u svojevrsnog neimara, zaštitnika, zadužbinara, kakvo ovo vreme nije imalo. I po našim građevinama, tvrđavama, manastirima, crkvama, kulama, zgradama, bunarima, zidinama, i grobljima — počela je da se zakiva bronzana pločica — znak zaštite i proučavanja.

A iza svake te pločice je kaplja truda i ljubavi Surepove.

Teška bolest je dugo i polako krunila Surepa. O tome smo svi znali. Pa je o bolesti i narušenom zdravlju njegovom, dočulo bratstvo u Hilandaru i odlučilo je da učini molepstvije za svog dobročinitelja i svih lavri starostavnih, gospodina Milorada Panića Surepa.

A kada ga je primala beogradska zemlja, čuo se plotun za druga Surepa, pa odmah Internacionala, pesma proletera Mačve i celoga sveta.

Njemu je s pravom pripadalo i jedno i drugo. Jer Surep je bio naš, iz ovog vremena; u njegovoj biografiji, stub je spomenica partizana od 1941. Od nje je polazio i u prošlost i u budućnost svoje zemlje. Za pravu istoriju valja biti dalekovid u oba pravca! Znao je to Surep.


M. P. SUREP
1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:13:50 am
**


(http://i461.photobucket.com/albums/qq338/Kulturna-bastina-Srbije/Dogadjaji/MiloradPanicSurepsasahrane1.jpg)

Na sahrani Milorada Panića Surepa na Novom groblju


M. P. SUREP
1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Decembar 28, 2010, 02:13:57 am
**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU I — II


PRIJATELJ KNJIŽEVNIKA, GENERALA, DIPLOMATA, SELJAKA...

Grandiozno Surepovo delo, živi među Mačvanima i svim ljubiteljima lepe reči, istorije i tradicije Srpskog naroda. Svetleće dugo njegov lik

Milorada Panića - Surepa, moga strica, pamtim pre svega rodbinski, kao blizak sinovac — sin njegovog rođenog brata Pante Panića, uz čiju se pomoć Milorad školovao i s kojim je posle majčine smrti i deobe sa braćom nastavio da živi u zajedničkom domaćinstvu. Njihov zajednički život, o kojem sam dosta kasnije slušao, odvijao se u rodnoj kući u Glogovcu sve do dana kada je Milorad po završetku gimnazije, studija radi prešao u Beograd. Dalji njihovi međusobni kontakti kao i Miloradovi kontakti sa ostalom rodbinom i prijateljima u Mačvi, kako za vreme studija tako i kasnije, sve do njegove smrti, održavani su u kući moga oca u Glogovcu i u Miloradovoj kući u Beogradu. Tih susreta i svega što sam znao iz njihovog zajedničkog života i života moga ČIKE Milorada (kako sam ga ja oslovljavao za njegovog života) postao sam svestan tek kasnije.

Od mog dolaska u Beograd (1956. godine) pa do smrti moga strica, nekih 11,5 godina sticajem srećnih okolnosti po mene kretao sam se i živeo u krugu njegove porodice i u njegovoj blizini. Tako sam bio u mogućnosti da s njegovom porodicom i s njim provodim dosta vremena u njegovoj kući u porodičnoj i radnoj atmosferi. Tu sam često imao priliku da prisustvujem i njegovim susretima sa mnogim kulturnim i javnim ličnostima onog vremena. A njega su pored mnoštva običnih ljudi (bibliotekara, knjigovezaca, seljaka, zidara) za divno čudo pohodili mnogi znameniti i važni ljudi raznih zanimanja i profila, iz zemlje i inostranstva: književnici, glumci, muzičari, slikari, inžinjeri, generali, ambasadori, akademici, crkveni velikodostojnici, kaluđeri. On ih je sve primao s najvećom pažnjom.
 
Isto tako, mnogo puta sam bio u situaciji, sticajem okolnosti ili po njegovoj želji i pozivu, da sa članovima porodice ili sam budem blizu njega u javnim nastupima i da prisustvujem raznim kulturnim i javnim događanjima, koje je on organizovao ili je u njima učestvovao.
 
Sve su to za mene bili izuzetni događaji i vrlo prijatni. Njih se još uvek rado i jasno sećam. Iz mnoštva srećnih trenutaka odabrao sam nekoliko za ovu priliku koje bih želeo da oživim u sećanju i da priložim pažnji čitalaca: Povod je i 30 godišnjica od njegove smrti.

Sada, svaka moja pomisao na njega i na časove provedene s njim potvrđuje koliko je bio u pravu o čemu svedoče i ovi susreti stihovi:

S U S R E T I

Pokatkad prođe neko i spusti usne na srce
ostane samo obris tih:
na ravnoj belini snega ptičjeg
krila trag.
Pokatkad prođe neko
i trepavicama ti mine njegova sen
a tebi već umro drug prisan i drag.


Isto tako u meni se nešti buni pri pomisli na stihove iz pesme:

Z A P I S
 
Nek kaže ko šta misli,
a ja znam
na svetu čovek je sam, uvek sam.

Nek kaže ko šta misli,
a ja znam:
ma bio kam,
svet,
ili plam —
i živećeš, i cvasti, i splamsati
sam.
 
Pa neka kaže ko šta hoće,
Ja znam:
ako i zavoliš koga,
zavolećeš ga zato što si sam


Po nama on nije sam, ostaje da živi u srcima svojih Mačvana i ove ravnice, koju je mnogo voleo.


ZALJUBLJENIK DRINE I ADA

Sećam se jednog letnjeg dana iz mog ranog detinjstva, vezano za mog strica Milorada, kada su se otac i brat Milovan vratili iz Beograda, iz posete njemu i njegovoj porodici. Imao sam tada četiri godine, a zamenjivao sam brata u njegovom odsustvu u čuvanju stoke i u drugim sitnim poslovima kod kuće. Dok sam ja u polju čuvao stoku, odjednom se iz dvorišta začuo prodoran glas mog oca, a zatim i komšijska vreva. Čuvši to, ushićen, ne misleći na čobanske obaveze, napustio sam dužnost i pojurio kući. Prilazeći dvorištu u trku vikao sam iz sveg glasa: "Šta sam dobio, batu ili seku?" Otac mi je, vidno raspoložen, povišenim glasom doviknuo: "Dobio si sestru Jasnu i lepe poklone od čiče i strine".

I danas se sećam šarene gumene lopte koja je za mene u to vreme (kada sam se ja sa ostalom decom u selu igrao "krpenjačom") predstavljala čudo kao Kula Vavilonska.

Moj prvi susret uživo sa stricem Miloradom odigrao se u Glogovcu 1945. godine pod okolnostima koje se pamte. Tek se bio završio rat. Pamtim, bio je to običan radni dan, podne. Otac i brat (opet) otišli u Beograd kod čike Milorada, majka je nešto radila u polju, a ja sam došavši iz škole obavljao neke sitne domaće poslove po dvorištu. Odjednom sam zastao zapanjen, ne verujući svojim očima, i ukočeno gledao kako u dvorište ulazi vojnički džip i zaustavlja se u hladu stare jabuke pored stola za ručavanje. Iz džipa su izašla tri vojnika i jedna gorostas — oficir zastrašujuće visok, sa šapkom i uniformom koja je izazivala istovremeno i strepnju i divljenje. Oficir je bio general Moma Đurić, tada komandant Beograda, a vojnici su bili Surepovi saradnici u Odeljenju AGITPROP-a Glavnog štaba za Srbiju NOVJ.

Ne znajući o čemu se radi, i dalje sam stajao kao ukopan i gledao šta se dešava. Jedan od vojnika, koji je imao na sebi samo vojničku bluzu, čim je izašao iz džipa obratio mi se rsčima: "Sinovče, ne boj se, ja sam tvoj čika Milorad, a ovo su naši. Dođi ovamo". Ja sam, oslobodivši se straha, potrčao da se pozdravim sa čikom (i ostalima). Dalje se sve odvijalo kao u snovima dece tog vremena. Dolazak ovakvih gostiju napravio je uzbunu u selu i nastalo je pravo slavlje. Ja sam leteo oko gostiju kao na krilima nošen i niko nije bio srećniji od mene. Pored svega, od čike sam dobio na poklon i njegovu najnoviju knjigu "Ada", uz zavet da je češće prelistavam i da dobro učim; još je dodao da će mi ocu reći da i mene da da učim dalje školu. (Knjigu još čuvam i prelistavam, a što je tada bilo rečeno — učinjeno je). Milorad je, to se zna, kasnije odveo goste do Drine i ade, jer ada je (kao i Drina) bila druga kuća u njegovom detinjstvu, pa i neizostavna u njegovim posetama Glogovcu i Mačvi. Gostima je pre ove posete, sa vidnim oduševljenjem ispričao kratko o adi:

"......Kad bela šuma, topola, jov, jošika, uhvati korena na sprudovima i zadržl plodni mulj koji ispuni reku s jeseni i proleća, sprud se presvuče zemljom peskuljom i pretvori u adu... A ujutro, kad se izmaglica vodene pare podigne iznad ada i sprudova, bezbrojna jata ptica, probijajući se kroz vlagu, strelovito poleću put sunca...
 
A o Drini je duboko zanet i zamišljen samo kratko rekao: "Lepota koja se ne može ni opevati ni naslikati već samo sa divljenjem gledati"
 
On je tu lepotu opevao i naslikao u poemi "Ada"
 
A D A

I
Šta šumori janj granati?
Šum jošika kakav hvata?
Topolama suvovrhnim,
po granama razigranim
šta ćućore crna jata?
Lakosani zec se preno,
sova skrila dremež stresa,
začuđena veverica
iza račve šapu liže;
po mreži se paukovoj,
povijenoj dahom vetra,
zrnjem rose đerdan niže.

Pritajena strava šume
žbunjem gmiže, veče goni;
iskre oči tame — svici.
Preplašeni logu traže,
skok suvarke ne dotiče;
ogladneli staze njuše,
njuške dižu — vonj promiče.
Noć sa dušom ljuto zveri
oglašuju prvi krici.
Ispred šume, na iskraju,
vatra tinja, žar pucketa...
.. Od vatre je nedaleko
krovinjara pleteruša.
Kad pogledam napregnutim
ispod grana starog janja
izvučeš je, ti bi reko:
sama pomoć u njoj sanja....
 
II
"E-hej, e-hej, ske-le-džijo!"
rano jutro glas prolama,
hučnu Drinu nadvikuje,
odjekuje obalama....
"E-hej, e-hej, ske-le-džijo!"
razleže se obalama;
kroz šibljak se glas izvija,
budi ptice po granama.
Prenut vivak strelovito
u sunčani žar uleće,
pozlaćuje krilo vito;
ispod njega celo jato
leluja se i proleće...

... Iz daleka zmijolika
spustila se do nas Drina,
na dogledu našeg sela
čeljustima neman gladna
komad zemlje zahvatila.
Zalogaj je velik bio,
do po dana muškog hoda,
u ždrelu se zaglavio.

Obale besna ala
zalud bije još i sada,
i zalud se jedom peni —
čvrsto stoji naša ada! ...
 
Opružena pored reke
kupačica sunča lice,
razbacane po njoj leže
plodonosne oranice....


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Mart 25, 2011, 10:58:33 pm
**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU III — IV


UVEK S KNJIGOM U RUCI

Sada, kad razmišljam o Surepovom skoro pobožnom odnosu prema Drini — tom božanskom daru majke prirode, što je, kako on reče: "Lepota koja se ne može opevati ni naslikati već samo sa divljenjem gledati", opet mislim da je on, uprkos svemu, uspeo da Drinu opeva i to na način nepoznat pre njega i neprevaziđen do naših dana. Raduje me saznanje da ga je i pesnik Rade Drainac svojevremeno nazvao mačvanskim slikarom, imajući upravo u vidu njegovu poeziju.

Posle obilaska Drine i ade, posetili smo i neke kolebare na imanjima u glogovačkom ataru, čika Miloradove stare znance iz njegovih mlađih dana. S nekim od njih je u detinjstvu čuvao volove, a sa drugima u đačkim i studenskim danima — bostan, i to stalno s knjigom u ruci, kako su pričali očevici. Ja sam kao neki vodič išao napred, putevima i stazama što su vodile preko imanja do njemu poznatih koliba, a nagrada za ovaj moj trud bilo je to da sam tada mogao bez smetnje da slušam šta stariji razgovaraju. O tim svojim druženjima sa starcima zaraslim u sede brade, koji žive u kolibama rasutim po Mačvi (i Srbiji) on je bio uvek spreman da priča, a i opevao ih je u pesmi "Kolebari".
 
K O L E B A R I
 
Ima ih svuda po Balkanu,
čiča zaraslih u brade bele.
Sami sa sobom pričaju u dugu danu
grdeći vrapce i hvaleći pčele.
Njihov je svet i sav smisao
neki pleteni tor i nebo promenljiva oka;
ko jagnje krotka im misao
ne ide dalje od bašte bosioka.
Njihova ljubav sasvim prosta,
zračeći svemu radost i mir,
pred namernika — gosta
iznosi najlepši med i sir.
Uz lulu sa žiškom žari
i satljik rakije od tri leta
pričaće vam svu noć sve stare stvari
i kako belim cvetom šljivik cveta.
Ne čudite se ako u zoru ranu
i staroslovenski progovori starac tih.
Ima ih svuda po Balkanu,
zaboravila je i smrt na njih.


Prilikom jednog njegovog kasnijeg dolaska u Mačvu (1946) dobio sam od njega novu knjigu: "Priče o gimnazisti Aci, selji Mići i dedi Vlasti".

Ne znajući još šta će od mene biti (selja Mića ili gimnazista Aca), a videvši me kako mnogo radim za svoje godine, a da sam pri tome fizički slabašan i baš nisam kao stvoren za taj posao, poštede radi uzimao me je kad god je to bilo moguće sa sobom i vodio na Drinu i u posete. Tada mi je ponovio da treba dobro da učim i da nastavim školovanje, jer se vidi da seljački posao nije za mene. Kad mi je predstavljao novu knjigu, sam je čitao delove iz nje i govorio da je ona za decu školskog uzrasta, i to kako decu iz grada isto tako i za seosku. Jer tu su date mnoge slike iz seoskog života i narodni običaji iz vremena kada je na Drini bilo mnogo vodenica, a na adama i imanjima rasutim po selima mnogo koliba.
 
Gledano sa ovog odstojanja knjiga je dosta zanimljiva, informativna i poučna kao rečiti svedok o vremenu kada se u selu odvijao život i drugačiji nego što nam ga oči danas vide.
 
KO NE ŽELI DA SE STIDI
ŠTO PRE NEKA SELO VIDI

Usred grada Beograda
gimnazista Aca živi,
pameti mu i lepoti
rodbina se cela divi.
"Ima dara za slikara!"
priča mati susedima.
"Nameštaj mi sav išara
pejzažima...
"A što glumi!" hvali strina,
"Što god vidi ili čuje
imitira odistinski."
"Kakav glasić samo ima!"
stara tetka nadvikuje.
"Pravi tenor, i to — lirski."
I ko znade šta sve ne bi
s Acom bilo u rodbini,
da jednoga lepog dana
nije došo kraj godini.
Mesto Ace u školu su
tad pozvali oca Mitu
i rekli mu da su sina
oborili na ispitu.
Naš domaćin nije znao
ni domaće životinje:
šta su ovce, a šta koze,
i zašto se gaje svinje.
Direktoru tad je Mita
svoj greh prizno i otkrio:
nijedanput sin mu Aca
još u selu nije bio...


I dalje se nižu didaktične priče: ČEMU MOŽE SELJA MIĆA DA NAUČI VAROŠKOG MLADIĆA, KAKO LETI ŽITO TREBA ŽETI, BERBA, ORANJE, KAD SEJATI USEV TREBA GOVORI NAM KNJIGA NEBA, I POSLEDNJE EVO GLAVE: KAKO SRBI SLAVU SLAVE.

Meni se u sećanju najjače urezala VODENIČAREVA PRIČA, koju sam i svojoj deci najčešće čitao u njihovom ranom detinjstvu.
 
VODENIČAREVA PRIČA

Da li u snu il na javi,
zakleti se ne bi smeo,
al sa starcem bele brade
i ja sam se jednom sreo.
Bilo je to bogme davno,
što bi naši stari rekli —
još moj deda živ je bio.
U šumi smo toga dana
deda i ja badnjak sekli.
To zaista nisam snio.
Pred mrak sami mi smo badnjak,
kakav badnjak! Hrasta pola!
Doterali do pred kuću
na sankama sa dva vola...
... Elem, kad se zanoćilo
i petlovi kad pospaše,
rukom deda znak mi dade
da gledamo brige naše.
Prvo vatru naložismo,
raspalismo oganj žarki,
pa kad badnjak navalismo
na žar jaki...
Bože dragi kad hrast buknu,
lišće planu!
Sto mlazeva od varnica
iz dimnjaka k nebu suknu.
Tad ugarak uze deda
i snjim stade žar da džara.
U ognjištu razgrnuto
ko u kvaru knjigu gleda
i s tom knjigom razgovara.
Kad odjednom... Šta bi, kako,
ni sada vam ne znam reći,
na prag neki starac stupi
s dugom gustom bradom sedom;
kako stupi on svu kuću
obuhvati tad pogledom...
— "Srećan praznik! najzad reče
blagim glasom starac mili.
"Sto godina ovom domu
svi badnjaci srećni bili"...
Na te reči moj dedica
namerniku vatralj dade,
a starina njim po žaru
udarati snažno stade.
"U ovome domu nek se
prasi, jagnji, ždrebi, teli!
Od mene mu darovano
sve što želi ...
Čudan starac blagosinja.
"Zdravlja, sreće, plodna leta
i svakoga berićeta
daj mu, bože!
Vatre, kuge, gladi nek se
ova kuća ratosilja!
.. Badnjak još je pucketao
i plamenim cvećem cvao,
"Ko to beše?" progovori
a moj dedica nasmeši se.
"Položajnik!"— odgovori
Bilo je to bogme davno,
ne znam samo dal san nije:
moga dedu mnogo leta
zaravnjena humka krije.
Al ja uvek ovog dana
sečem sebi badnjak novi;
očekujem godinama
čudnog starca bele brade
da mi kuću blagoslovi....


Danas mi je u znanju da su Surepovi savremenici svojevremeno dali svoj sud o ovim kao i o drugim njegovim ranim pesmama. Svetislav Mandić 1991. godine o Surepu i njegovoj pesmi "Badnjak" piše: .."Kad sam se koju godinu posle rata našao u Surepovom društvu i izrecitovao mu je, bio je iznenađen i srećan što neko pamti njegove mladenačke stihove, koji su, kako se meni čini posle toliko decenija, najbolje govorili o samom njemu, tadašnjem i budućem, paganinu ukorenjenom u rodno tle...
 
BADNJAK

Prastari bože naš, najvoljeniji bože pagana,
spaljeno žito, so i tamjan noćas ti žrtvenik kadi.
U tvoju slavu gori ova lisnata hrastova grana,
mi te se odrekli nismo ni Hrista radi.

Na srcu su nam još proplanci, stada i paše,
još smo mi narod priča i šuma.
Zalud su vekovi prošli, dubinu duše naše
ne izmeniše ni sva čuda Zapada velikog uma.

Još molimo te uz dim sveštene žrtve
da pošalješ u goroseče zloduha strašnoga lika,
da zvonki tok potoka uspavljuje nam mrtve
i da vitkije rastu jasika i omorika;
da čuvaš naše šume i bistre zdence i klance,
i tankonogu košutu od proždrljivosti vučke.
Mada su Slavjani plavi stresli sa sebe lance
pamtimo mi još pesme starinske, hajdučke.



GOSPODIN DUHA ČESTITA RODA

Prateći strica Milorada u stopu u toku svakog njegovog boravka u Mačvi tih godina dok sam i sam boravio u Globovcu, više puta sam mogao da primetim da on o selu i seljaku misli na svoj, prepoznatljiv način, kao i to, da ga nikakav krupan problem sela i seoskog života nije mogao zbuniti niti učiniti malodušnim.
 
On je u takvim situacijama znao često da sagovornicima i sebi da odgovor: "Ta jaka je ruka u seljaka", misleći pri tome na celokupan sadržaj kitice stihova iz njegove poeme iz 1939. godine:
 
SPLAVOVI NA DRINI

VII
Ta jaka je ruka u seljaka.
Njenom snagom hrastovi stasaju,
mal se jagnji, teli, ždrebi, prasi,
teku reke i polja klasaju,
lice zemlje menja se i krasi.
Da oplodi na zemlju dolazi
pa ma kuda da joj rod odlazi.

I tom snagom, snagom zemlje žive,
dok splav krži reka uzavrela,
ja pozdravljam poplavljene njive,
pale šume, opustela sela,
i verujem u te grube ruke
da će trošni splav svući do luke,
da će sela, šume, polja — da ožive.


On je u svojoj pesničkoj viziji ovekovečio tadašnju sliku sela, koja je bila realna, a danas je ta slika drugačija i u mnogo čemu zabrinjavajuća.
 
Sada, posle 60 godina ovi su stihovi aktuelni kao da su pisani za ovo naše vreme, pred sami kraj 20. veka, kao nada i poruka.
 
Ovaj Surepov odnos prema selu i životu uopšte proističe pre svega iz njegovih ličnih osobina, o kojima sam kasnije dosta čitao, što je bilo pisano perom njegovih savremenika. U sećanju mi je ostao kao posebno drag, slikarski i lirski nadahnut "Zapis o Surepu" (1991) Svetislava Mandića: "... Ta jedinstvena ličnost, taj stameni sloven omanjeg rasta, dugog lica, isturene brade, koso oborenih očiju, širokog osmeha pod naherenim šeširom, taj mačvanski seljak bio je gospodin duha, srdačnosti, čestitosti i rada. Kako bi nam dobro došao kao potpora i savetodavac u preteškim današnjim vremenima'. Poslednju misao: kako bi nam Surep dobrodošao kao potpora i savetodavac u preteškim današnjim vremenima — čuo sam ili pročitao, sa nešto drugačijim ali sličnnm sadržajem, izgovorenu ili napisanu neposredno posle njegove smrti, a i kasnije, od njegovih savremenika (Velibor Gligorić, Ivo Andrić, Antonije Isaković, Dobrića Ćosić i dr.).

U toku mog daljeg školovanja, u srednjoj školi u Valjevu, moji susreti sa čikom Miloradom bili su retki; viđao sam ga samo prilikom mojih poseta njemu i njegovoj porodici koje sam činio u proputovanju kroz Beograd kada sam se vraćao iz škole kući, za zimski i letnji raspust. U tim retkim i dosta kratkim susretima on je uvek stigao da mi pokloni određenu pažnju: da se raspita o mom školovanju i đačkom životu, da mi da neki dinar za kulturni deo mog boravka u Beogradu i da ćerku Jasnu i sina Ivana zaduži da me "pošteno provedu kroz Beograd". Sestra Jasna i brat Ivan su to uvek rado činili i ti zajednižki provedeni časovi u mom upoznavanju Beograda ostali su mi u prijatnoj uspomeni, obogatili su naše odnose, što će biti od značaja za kasnija druženja.
 
Po završetku više pedagoške škole, 1956. godine, zaposlio sam se i počeo da radim i živim u Beogradu. U tim godinama sam se dosta družio sa čikom Miloradom i njegovom porodicom i ti odnosi su se vremenom obogaćivali i postali vrlo bliski. Moje bolje upoznavanje sa stricom u tim prvim godinama mog "beogradskog života" ustvari je počelo jednog prazničnog dana u jesen 1956. u čikinom stanu, kada me je on dok sam bio u poseti zadržao na ručku i posle toga na podužem razgovoru. Tada smo pričali o mnogo čemu, a on se naročito interesovao kako je proteklo moje školovanje, pitao me je za dalje planove. Posle toga mi je ukrakto ispričao šta on radi, a šta ćerka mu Jasna i sin Ivan, pa onda nalgašeno ozbiljno prokomentarisao naš razgovor o mom proteklom školovanju : "Za pedagošku kažeš da je bila teška; moj sinovče; to govori da će ti ona u životu nešto i značiti. I još nešto da ti kažem: Upamti, ovaj život, kako ga ja vidim, je kratkotrajna šetnja ovom planetom pri kojoj se nema vremena nizašta. Izvući pouku iz ovog, sva je mudrost našeg poziva".

Pošto sam sa sobom imao (skoro kupljenu) knjigu "Spomenici kulture Narodne Republike Srbije", to mu se mnogo dopalo pa mi je uzeo knjigu i na prvoj strani napisao: "Sinovcu Batku ovu knjigu — da je čuva i češće prelistava! — potpisuje čiča mu M. P.  Surep". Poveden ovim mojim interesovanjem za naše spomenike kulture, u daljem razgovoru mi je dosta pričao o tome kako "malo poznajemo gorke plodove rodnog tla — kulturnu istoriju našeg naroda, tragičnu ali neizmerno bogatu, na kojoj cvetamo nezavhalnošću dece", istovremeno je izrazio svoju žarku želju da kultura Srpskog naroda i dalje ostane u polju mojih interesovanja.
 
U želji da podrži moje interesovanje za lepu književnost i poeziju, s primetnim zadovoljstvom mi je poklonio svoju najnoviju zbirku pesama: "Od sene i opomene" i uz kafu pročitao iz knjige pesmu:
 
JEDINI PRIJATELJ

Ja imam jednog prijatelja
koga ne nalazim kad tražim,
koji mi ne šalje nikad
ni pozdrav ni opomenu.
Ali on je prijatelj moj jedini.
Postojaniji od sumnje,
diskretniji od grešne misli.
On dolazi uvek sam,
i uvek iznenadno,
da mi usne razvuče u osmejak
pre jecaja
i da mi pogled digne visoko
iznad krovova.
Dolazi kad god treba
da me pouči koračanju.


I danas, kao i ranije, kad posle čitanja zaklopim ovu knjigu ostanem sa nepomućenim osećanjem: da je srećan čovek koji u životu ima takvog prijatelja.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina April 14, 2011, 06:09:57 pm
**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU V — VI


UVEK UZ SVOJE MAČVANE

Surepova pomoć vremenom se pretvorila u stalnu praksu, a ljubav prema zavičaju sijala je kao večna vatra

Iz prvih posleratnih godina, kada sam živeo u Glogovcu, ostao mi je u sećanju, pored ostalih, stričev dolazak u Glogovac 1948. godine na sahranu čiči Nikoli (Paniću), njegovom najstarijem bratu. Tom prilikom on je posle odavanja poslednje pošte bratu i ukazivanja pažnje njegovoj porodici dosta vremena proveo u razgovoru s prisutnim Glogovčanima koji su se naročito okupljali oko njega i želeli svi da ga izbliza vide i čuju. Tu se mnogo pričalo o aktuelnoj političkoj situaciji, nezaobilaznoj temi naših građana, o kolektivizaciji koja je bila u svim planovima tadašnje vlasti i o problemima sela. Zapazio je da je školska zgrada dotrajala i skrenuo je pažnju vodećim ljudima u selu da treba da podignu novu savrmenu školu. Za to im je obećao i pomoć kod državnih organa.
 
Kasnije sam slušao od Glogovčana i od ljudi iz Bogatića (tadašnje sedišta sreza Mačvanskog), a bio sam često i svedok da se ta Surepova obećana trenutna pomoć Glogovčanima pretvorila u stalnu praksu, koju su upražnjavali za Surepovog života kako Glogovčani tako i čelnici Sreza Mačvanskog. Naime, pomoć Glogovčanima i predstavnicima Sreza mačvanskog, kad-god su je zatražili od Surepa, pružena je s njegove strane neupadljivo i bez buke, ali je (to su svi znali) njegova reč otvarala sva vrata kod tadašnjih organa vlasti u Beogradu. A trebalo je otvoriti mnoga vrata da bi se rešilo neko krupnije privredno, kulturno prosvetno ili neko drugo društveno pitanje. I tako su kad je to bilo neophodno radi rešavanja nekog gorućeg problema, odlazile delegacije iz Mačve u Beograd i to prvo kod Surepa, pa onda (s njegovom najavom) u planiranu posetu nekom državnom organu. Zato su tadašnji poslovni ljudi Glogovca i Sreza govorili da je Surepova kancelarija bila "Mačvanska ambasada" u Beogradu.
 
U to vreme, a i kasnije, bio je pozivan na mnoge svečanosti i proslave koje su bile organizovane u Glogovcu i Bogatiću, kojima su obeležavani neki važni događaji. On je na iste svečanosti dolazio kada je njegovo prisustvo bilo neophodno i kada su mu obaveze to dozvoljavale. To je uvek bila i prilika da se javno obrati Glogovčanima, mačvanima i šire, a oni su ga željno očekivali i s pažnjom vernika slušali svaku njegovu reč; jer on je umeo na pravi način da se obrati ljudima u svakoj prigodnoj situaciji, razumljivo i blisko, ali istovremeno i snažno. Nedovoljno se nametao svakome s kim je stupao u kontakt i bio podsticaj za pažnju i akciju. Njegov boravak u mačvanskoj sredini bio je uvek sastavni deo neprekidnog niza njegovih ukupnih inicijativa, usmeren u jednom jedinom — cilju — da ova naša zemlja, sa dugom ali tragičnom istorijom, krene brže u svom razvoju, na svim poljima. Bez bojazni da ćemo pogrešiti, možemo reći da u ukupnim inicijativama i stvaralačkim akcijama tih godina u Glogovcu i Mačvi Surepovim inicijativama i podršci pripada svetlo mesto.
 
Organizatori tadašnjih proslava u Glogovcu i Bogatiću u obeležavanju važnih datuma ili velikih ostvarenja u obnovi i izgradnji zemlje često su u kulturno umetnički deo programa uključivali i Surepovu pesmu:
 
"1941"

Buntovna me Mačva rodi
i odnjiha uz oluje,
te vam velim: Nigde tako
ne peva se o slobodi,
nit o pravdi lepše snuje.
 
I sad vetar što njom vatre
raspiruje, polja pali,
sav plod truda kada satre —
u vignju će čelik srca
moći samo da okali.
 
S popaljenih sa ognjišta
selima se zavet krade:
U Mačve srp pretvara,
njive naše u bojišta,
a ratare u gromade.

Zato kraju u požaru
i ja vičem iz sve snage:
Vekovima na tvom žaru
moći će se ogrejati.


Na ovu pesmu mačvani su bili ponosni, a to su naročito pokazivali kada su dolazili gosti iz Beograda i drugi ljudi sa strane.

On je, nošen rasploženjem koje ga je obuzimalo u toku svečanosti iz razloga zbog kojih je došao više želeo da nastavi kontakte sa mačvanima, ali sada sa istinskim nosiocima seoskog života (u senci): poznatim domaćinima, istaknutim seljacima po nekoj važnoj seoskoj stvari, učiteljima i običnim ljudima (vodeničarima, kolibarima, koscima, kovačima...) Jer su oni ustvari vodili i obavljali poslove u selu koji život znače.


POZNANSTVO SA PRINCEM ĐORĐEM

Surep je bio lični sekretar princa Đorđa Karađorđeva. Međusobno su sve uvažavali, a pri kraju Drugog svetskog rata Surep je princa pozvao na slobodnu teritoriju, koju je kontrolisala Narodnooslobodilačka vojska.

U to vreme, nekako, krajem pedesetih godina često sam imar priliku da u javnom saobraćaju i na ulici vidim princa Đorđa Karađorđevića. To je za nas "svežije Beograđane" bilo vrlo zanimljivo. Ispočetka su mi na njega skretali pažnju stariji prijatelji i kolege s posla, a kasnije sam ga i sam prepoznavao u vrevi ulice, on je bio uočljiv svojom markantnom pojavom: visok, koščatog lica, orlovskog nosa, gorštačkog stasa, ali upadljvo otmenog ponašanja, a francuskom beretkom na glavi i ogromnom kožnom tašnom u ruci; u javnom prevozu nikada nije sedeo, ako je u tom trenutku stajala bar jedna žena ili putnik kome je trebalo pokloniti pažnju (a sam je imao preko 60 godina).
 
Znajući da je ČIKA Milorad bio u dosta bliskim odnosima s princom Đorđem za vreme Drugog svetskog rata, i da je tada, a i kasnije s porodicom živeo u njegovoj kući u Gospodar Jevremenovoj ulici, jednom sam iskoristio priliku, kad je on imao više vremena, da ga pitam za princa Đorđa. Tada sam od njega čuo dosta o Đorđu, a i o mnogim drugim ljudima i događajima iz tih ratnih dana. Pre svega je potvrdio da je sa princom Đorđem bio u bliskim prijateljskim odnosima i da su se međusobno izuzetno uvažavali. U razgovoru mi je pokazao srebrni sat, poklon princa Đorđa kao i Đorđevu fotografiju sa posvetom: "Dragom Paniću, Đorđe, Beograd 1941. godine":

Govoreći o tim danima on se za kratko vratio u vreme prošlo i prvo mi je ispričao kako mu je od presudnog životnog značaja pre rata, a i za vrsme rata, bilo prijateljstvo sa starim šabačkim porodicama profesora Brane Miljkovića i profesora Jaše Prodanovića. Oni su ga od početka studija u Beogradu prijateljski prihvatili i pomagali. Poštujući te starije prijatelje, on se pre rata politički povezao sa republikancima, pod čijim je uticajem i idejama bio za vreme studija, a i kasnije, posle diplomiranja na Filozofskom fakultetu, sa odličnim uspehom (1936. godine), zaposlio se u redakciji "Politike", kao već afirmisan pesnik i saradnik mnogih književnih časopisa. Zajendo sa svojim prijateljima: Vasilijem Medanom i Dušanom Jerkovićem pisao je reportaže o socijalnnm problemima, a naročito o problemima sela i seljaka, koje je odlično poznavao.

Dalje mi je rekao da je u "Politici" radio kao novinar sve do njenog poslednjeg broja, početkom rata 1941. godine, kada je dao otkaz i prestao da radi. To demonstrativno napuštanje posla, pokazivanje neposlušnosti i odbijanje da radi pod okupacionom vlašću, bilo je vrlo rizično i opasno, jer se za tako što išlo na streljanje. Zbog potrebe njegove lične i porodične bezbednosti, juna meseca 1941. godine profesor Jaša Prodanović mu je ponudio da bude lični sekretar princa Đorđa i da tako sebi obezbedi pokriće za okupacione vlasti da je radno angažovan, što je u toku leta i bilo ostvareno, Na njegovo pitanje, upućeno princu Đorđu, šta će mu biti dužnost, Đorđe mu je odgovorio: da svako jutro donese dnevnu štampu, popije s njim kafu i pročita štampu. Za ovo "radno angažovanje" princ Đorđe mu je izdao SVEDOČANSTVO, u kojem je doslovce pisalo: "Ovim svedočim da je g. Milorad Panić moj sekretar, te molim vlasti i pojedince da g. Panića kao takvog i prime. U Beogradu 1. avgusta 1941. godine (i pečat kancelarije Karađorđevića Đorđa).
 
Po tadašnjoj njegovoj izjavi, on je odmah na početku rata počeo sa ilegalnim radom i pripremama za borbu protiv okupatora. Zbog tog njegovog rada bio je osumnjičen i 20. maja 1942. godine Specijalna policija Uprave grada Beograda donela je rešenje: "da se Milorad Panić, novinar iz Beograda stavi u koncentracioni logor na Banjici, kao opasan po javnu bezbednost i mir u zemlji". (Faksimil tog rešenja mi je pokazao, s gađenjem, kao zaostali rekvizit iz tih teških vremena). U logoru je proveo dva i po meseca držeći se dostojanstveno i čvrsto. Na veliku intervenciju nekoliko uglednih Beograđana (pre svega Jaše Prodanovića i princa Đorđa lično) i na njihovu pismenu garanciju, Surep je bio pušten iz logora. O tom svom boravku u logoru čika Milorad je pisao 1947. u "Poruci rudničkog čobanina" i meni dao da pročitam odlomak: "... Sećanje zastaje na 1942. godini. Mesec juli. Oko 6 časova po podne, svakog dana, dok sunce zalazi za nedaleke razbuktale planine, mi se — soba po soba — lepimo za rešetke, prorastamo ih rukama i upijamo u rumenilo na ivici vidika. Tada obično reči nije bilo, ni međusobnih pogleda, samo je poneki put, i uvek s iste strane, iz nečijih dubokih grudi romorio prigušeni poziv: "ustajte, svi bedni na svetu! Ustajte, koje mori jad! ...
 
Dalje je pričao da je po izlasku iz logora nastavio sa ilegalnim radom do aprila meseca 1943. godine, kada je bio povučen iz Beograda na slobodnu teritoriju u Pustu Reku. Tu je bio raspoređen u Propagandno odeljenje Glavnog štaba Srbije i narodnooslobodilačkog odbora Srbije. Sa slobodne teritorije, Surep 15. maja 1943. godine piše pismo svome poštovanom prijatelju princu Đorđu (faksimil tog pisma sam pročitao, a original se nalazi u arhivi CK SKS):

"Dragi moj kneže, prvo Vas molim za izvinjenje što sam napustio Beograd ne oprostivši se s Vama, ali razbvojnici su mi bili za petama pa nije bilo vremena.

Sada se nalazim na istinski slobodnoj teritoriji. Znam da Vam nije jasna predstava slobodne teritorije, zato ću pokušati da vam je predstavim. Slobodna teritorija je vleiki deo naše otadžbine na koji ne može da stupi noga okupatora i plaćenika... Dragi kneže, ovlašćen sam od Vrhovnog štaba narodnog oslobođenja da i Vas pozovem u redove narodno oslobodilačkog pokreta, u svetu borbu. Našem vođstvu je poznato da ste Vi stari zatočenik slobole i žrtva jedne neljudske tvorevine. Štab zna za Vaša ubeđenja — i poštuje ih, jer su vaši principi i principi svih slobodnih i hrabrih ljudi. Ali za principe se valja boriti!
 
Odlučna i završna ofanziva je na pragu. Dvanaesti čas izbija. Niste još zadocnili, i nemojte misliti da dolazite na gotovo. Ja znam da ste Vi ostetljivi i skromni, i da ne želite ništa s tuđom mukom. Ali to vam niko i ne nudi. Vi ste vojnik i znate šta znači poslednji udar...
 
Kneže, borba Vas zove! Ona zove snagu, temperament i karakter jednog Karađorđevića, prvog slobodara i revolucionara našeg oslobođenja. Zar će njegov istinski praunuk od te borbe izostati?
 
Narodnooslobodilački pokret Vas očekuje i u njemu Vaš

Pan

Princ Đorđe se nije odazvao na ovaj poziv — iskreni poklič pravog prijatelja, na Surepovu veliku žalost.—


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina April 14, 2011, 06:10:09 pm
**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU VII — VIII


VATRENI GOVOR O VUKU

U toku 1964. godine u našoj zemlji je obeležavano sto godina od smrti Vuka Stefanovića Karadžića, a moj stric Milorad Panić - Surep je bio predsendik Odbora za proslavu tog značajnog jubileja. U okviru programa ove proslave u septembru mesecu održana je centralia svečanost u Tršiću (Vukov sabor). To je bio kulturni nacionalni događaj od prvorazrednog značaja, svestrano informativno praćen i podržan.

Sećam se da su toga dana masovno pohrlili ka Tršiću građani Mačve, Pocerins, iz Beograda, Srbije i ostalih krajeva naše zemlje. Iz stranih zemalja stiglo je na proslavu više desetina SLAVISTA i drugih gostiju.. I ja sam požurio i blagovremeno stigao u Tršić. Stričevom pomoći našao sam se u blizini svečane tribine. Tako sam imao priliku da dobro čujem i vidim sve što se toga dana dešavalo u tom jedinstvenom i prirodnom amfiteatru u Vukovom Tršiću. Tu se odvijao kulturni događaj od izuzetnog značaja pred očima više desetina hiljada učesnika Sabora. Tada sam, pre svega, slušao govor moga strica Surepa, govor o kojem se kasnije mnogo pričalo u javnosti Srbije i šire, kao o nečemu što se dugo pamti.
 
"Surep je svojim govorom prizvao vreme prošlo i VUKA među nas i mi doživesmo trenutak istorije pred svojim očima." Tako su govorili mnogi s kojim sam kasnije razgovarao. U toku svečanog govora o Vuku bio je nebrojeno puta prekinut burnim aplauzima prisutnih učesnika. A on, ponet još više tolikom i takvom publikom. "... Da se temeljitije oceni prošlost srpskog naroda i da se i nama svima i celom svetu otkrije bogatstvo naše kulturne baštine", još je čvršće postavljao ovaj svoj zahtev. Tako je on svoj moćni glas sve više podizao, a publika se sve češće dizala na noge i prekidala ga gromkim aplauzima."... U tom istorijskom trenutku on je izuzetnim darom umeo da oseti autentičnu i iskonsku lepotu i pouku istorije srpskog naroda... "On je znao i umeo da oseti njene trajne vrednosti", pisali su kasnije njegovi savremenici. Govoreći dalje o Vuku, svome velikom zemljaku, pred hiljadama naših i stranih učesnika Sabora, Surep ga je i tada nazvao "Velikim ocem naše nove književnosti", kao što je to i ranije činio. (Pozvani su ocenili da je Vuk za Surepa bio visoki uzor u pogledu poštovanja i čuvanja narodne tradicije i kulture). "Podržavajući njegov način saopštavanja istorije, služeći se njegovom leksikom, Surep je uspeo ono što udžbenici istorije nisu uspeli", izjašnjavali su se tada slavisti — "da prisutnima živo dočara i ambijent zbivanja istorijskog događaja o kojem je govorio a ne samo da ga izolovano prosto projektuje u naše vreme."

Na kraju govora o Vuku razdrgano je kliknuo sa pozornice stihove Filipa Višnjića:

"Veseli se pod Cerom Pocerje,
kojeno si gnjezdo sokolovo!
Kad Srbinu bude za nevolju,
u tebe se po soko izleže,
te Srbinu bude u pomoći".


Ceo govor je održao i završio s pesničkim nadahnućem, tako dramatično i slikovito, uz često prolamanje ambiteatra od aplauza učesnika Sabora, da je na kraju Ljubiša Jovanović, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu (još jedan velikan Mačve i Pocerja) skočio na pozorinicu i, obraćajući se i Surepu i publici, prosto izručio na mikrofon svoje oduševljenje i odahnuo rečima: "Surepe, ti si prevazišao ideal glumca, jer si na otvorenoj sceni bio prekinut aplauzom više od deset puta."—

Po završetku Surepovog govora bila je pauza od 10-tak minuta do nastavka programa. U toj pauzi, posle Surepovog silaska sa tribine oko njega su se bili okupili neki naši rukovodioci sa gostima iz drugih republika. Primetio sam da se nešto vanredno odigrava ali nisam mogao da dokučim šta je to. Kasnije sam od oca a i od drugih očevidaca doznao sledeće: Kad je Surep sišao sa tribine, umesto da mu čestitaju ti naši rukovodici su mu doslovce rekli: "Surepe, drugovi Slovenci se žale da mi mnogo slavimo Vuka a da oni ne slave ništa!?" Na ovo je Surep odgovorio glasno da čuju i ostali prisutni: "Drugovi Slovenci, verujte mi, nemam vremena da vam ja organizujem proslavu Vuka Karadžića, organizujte vi sami, kako su to uspeli da organizuju gospoda slavisti u dalekim stranim zemljama". Pa priđe prvom redu gostiju i podiže slaviste iz Moskve, Kembridža, Teksasa, Tokija... I oni im na srpskom jeziku ispričaše kako su organizovali akademiju posvećenu Vuku Stefanoviću Karadžiću, tom velikom i u svetu nadaleko poznatom slavisti, govoreći podrobnije o programu i broju zvanica na svečanosti. Ovaj se eksces tako završio i drugovi Slovenci su otišli na svoja mesta neprijatno ozbiljni i zamišljeni, verovatno postiđeni svojim pitanjem a i onim što su čuli od slavista iz stranih zemalja.

Nastavak programa ove proslave bio je u duhu Surepovog svečanog govora i odisao njegovim nastojanjima: "Da se temeljitije oceni prošlost srpskog naroda i da se i nama svima i celom svetu otkrije bogatstvo naše kulturne baštine".

Zbog svega što je Surep u toku svog kratkog ali vrlo plodnog života učinio za srpsku kulturu i kulturnu baštinu Srba, njega su s pravom neki njegovi savremenici u to doba nazivali najvećim vukovcem posle Vuka.


ZLATNO PERO SRPSKE KNIŽEVNOSTI

O Surepovom pesničkom stvaralaštvu čitao sam, za njegova života, i slušao dosta od njegovih savremenika: književnika, Kritičara i ljubitelja poezije. I to najviše u vreme izlaska iz štampe neke nove zbirke njegovih stihova.

Tako je bilo i 1957. godine, kada je svetlo dana ugledalo drugo izdanje drevne herojske poeme SLOVO O POLKU IGOROVU (Slovo o Pohodu Igorovom), Surepov prevod — prepev sa staroruskog jezika, taj "poetski spomenik XII veka", kako se o njemu svojevremeno izjasnio Dr Aleksandar Pejović. U literarnim krugovima, a i u krugovima čitalaca govorilo se o ovom spevu kao o vrlo zanimljivom književnom istorijskom štivu i vrhunskom pesničkom prevodilačkom ostvarenju, koje još iznenađuje i svojom lakoćom za čitanje (u njegovom, uporednom, prevodu), iako se radi o staroruskom tekstu teškom za čitanje i jezičkim stručnjacima. Milan Đoković, književnik, će o ovome pisati 1968.: "Surep je brižljivom i dubokom analizom, kao niko pre njega, osvetlio i s velikim razumevanjem i s pravom naučničkom akribicijom našem čoveku približio remek — delo ruske poezije XII veka, Slovo o Polku Igorovu". Neki od književnika u to vreme su podsećali da je Slovo o Polku dugo povlačilo pažnju kulturne javnosti, slavista, filologa i prevodilaca, i da je do sada i kod nas bilo više prevoda ovog dela (na njemu se ogledao i mladi Njegoš), ali da je"... Surepu pošlo za rukom", pisali su kritičari, "što drugima nije, da u prepevu stvori delo po poetskoj vrednosti ravno originalu". O tome se još preciznije izjasnila Isidora Sekulić, književnik, nazivajući Surepov prevod prepevom i "retkim muzičkim literarnim dometom" i izrekla svoj sud: da "sada postoje dva originala, dva blizanca, STARORUSKI I SRPSKI, poeme Slovo o Polku Igorovu". Ja sam u takvim situacijama prosto gutao svaku reč napisanu ili izgovorenu o mome stricu i o njegovom stvaralaštvu i sa povećanom pažnjom, po ko zna koji put se vraćao i čitao ovu poemu, obraćajući se pokatkad i njemu za razgovor o njoj. To je njega mnogo radovalo i on mi je uvek davao podstreka za moja dalja interesovanja za književnost i kulturno stvaralaštvo uopšte.
 
Nekoliko strofa ove poeme biće dovoljno da se osvedočimo o svemu što je do sada o njoj rečeno.
 
SLOVO O POHODU IGOROVU

....Otpočnimo onda, braćo, povest našu
od staroga Vladimira do Igora sadašnjega,
što krepošću um opasa
a izoštri srce čojstvom;
napojiv se ratna duha
on povede hrabre čete
u predele polovecke
zarad svoje Zemlje Ruske...

..."Jedin brate,
o jedini svetli dane
ti, Igore!
mi smo oba Svjatslavići.
Sedlaj, brate,
svoje konje brzonoge,
moji su ti pripremljeni,
osedlani već u Kursku.
A Kurjanci, moji kmeti oprobani,
rođeni su pod trubama,
idnjihani šlemovima,
s vrha koplja othranjeni,
puti su im svi poznati
i jaruge sve im znane,
luci vazda zategnuti,
puni tulci otvoreni,
a sablje im izoštrene;
sami jure, kao mrki vuci poljem,
tražeć za se čast bojevnu, knezu slavu".

... Jaroslavna zorom plače
u Putivlju na bedemu, tužeći se:
"Vetre, vetre!
Zašto, vetre gospodine, suprot veješ?
što nanosiš hinske strele
krilima lakim
na mog milog vojna vojsku?
Zar ti malo beše, vetre, vejat gore, vojsku?
i ljuljati lađe morem?
Zašto, vetre gospodine, radost moju
po kovilju ti razveja?"


Surep je, takođe, bio veliki poznavalac nove ruske književnosti, a naročito poezije. O njegovom (dokaznom) poznavanju ruske poezije kružila je priča u našoj porodici i u krugu prijatelja, koju sam kao dečak slušao od moga oca Pante. Istu priču sam kasnije, u kontaktima sa stricem, proverio i uverio se u njenu verodostojnost. Evo te priče.
 
"Bilo je to dve tri godine pred rat", pričao je moj otac, "išao sam u Beograd da posetim Miću. Znao sam njegovu adresu stana, ali nisam poznavao Beograd, pa sam za ulicu morao da pitam mnoge prolaznike. Pri tome sam uvek birao ozbiljnije muškarce, bolje obučene i gosnodstvene. Među mnogima kojima sam se obraćao jedan od (otmenijih) prolaznika zastao je duže, osmotrio me od opanaka i čakšira do šešira i detaljno se raspitao o tome koga tražim, da bi mi na kraju rekao: "Pa, to je mladi pesnik Milorad Panić, naše zlatno pero. E, kad je već tako, ja ću ti pomoći da ga pronađeš. Tako je i bilo. Ali, usput gospodin mi se predstavio i ispričao o nedavnom sudskom sporu Miloradovom sa nekim beogradskim pesnikom, koji je ustalasao beogradsku javnost. A radilo se o tome, da je Milorad, mladi ali tada već poznati pesnik, naišao na objavljenu pesmu tog beogradskog pesnika, koja je ustvari bila čist književni plagijat. Kad ga je Milorad sreo posle toga i skrenuo mu pažnju na ovu činjenicu, on je tada drsko odgovorio da on nema šta da odgovara nikome za svoje pesme, a pogotovu ne poletarcima u ovom poslu. Našta mu je Milorad uzvratio, da će on ipak odgovarati ako ne njemu odna faktima i javnosti. I već sutradan se u štampi pojavio Miloradov članak, na koji je plagijator reagovao tužbom sudu "zbog uvrede časti".
 
Zakazano suđenje je uzburkalo čaršiju i izazvalo veliko interesovanje kulturne javnosti. Na suđenju je Milorad lako dokazao da je prokažena pesma čist plagijat, prevedena pesma jednog ruskog pesnika. Ovim suđenjem je Milorad još više podigao svoj ugled, a taj nabeđeni beogradski pesnik se postiđen povukao iz javnog života.


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina April 14, 2011, 06:10:21 pm
**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU IX — X


SPOMENICI KAO ŽERAVICE U NOĆI

Kad mi je čika Milorad, u mojim prvim beogradskim susretima s njim 1956. godiie, potpisao knjigu "Spomenici kulture NR Srbije" i ostavio mi u amanet: ... da je češće prelistavam i da kultura Srpskog naroda ostane trajno u polju mog interesovanja", ja sam već tada u sebi doneo čvrstu odluku da taj amanet ispoštujem

Živeći u Beogradu i održavajući s njim bliske rodbinske i lične odnose, ovo sam mogao lako da ostvarim, jer je on u svim svojim kontaktima prosto zračio ljubavlju prema umetnosti i kulturi uopšte, a posebno prema nacionalnoj kulturi, svojoj zemlji i prema svemu što pripada Srpskom narodu. To je na mene presudno uticalo i ja sam se u svojim daljim interesovanjima usmeravao u pravcima na koje je on ukazivao svakom napisanom i izgovorenom rečju. Zbog svega ovoga zavoleo sam i s pažnjom pratio sve što je on radio, govorio i pisao.
 
Pre svega, zavoleo sam istinski njegovu poeziju i ona je dobila posebno mesto i ulogu u mom duhovnom životu. Ubrzo sam kompletirao skoro sva izdanja njegovih pesama i njegovog književnog stvaralaštva, i svega što je govorio i pisao. Značajan deo ove moje zbirke su njegovi pokloni s posvetom, koja je uvek bila srdačna, a poslednja, napisana na knjizi: "Filip Višnjić — život i delo" (1967, nekoliko meseci pre smrti), bila je dirljiva: "Sinovcu Batku, za mir duši i sećanje na strica".
 
Poznato je da je celokupno Surepovo delovanje, što se tiče naših srednjovekovnih spomenika, bilo usmereno na to da se zaštiti, sačuva i budućim pokoljenjima preda kulturno nasleđe koje je doprlo do nas, a "Naši srednjovekovni spomenici manastiri, gradovi, trvrđave, živopis, drvorez, kamenorez, povelje i rukopisne knjige — živi su svedoci visokog kulturnog nivoa Srpskog naroda toga vremena..." govorio je Surep.

Nabojša Mitrić će o tim Surepovim višegodišnjim naporima da se otkrije, zaštiti i sačuva naše kulturno istorijsko nasleđe, u vremenu 1947 — 1950., govoriti i pisati: "Došli su neki neobični ljudi iz Beograda, da brinu o Studenici. Da čiste i kopiraju freske. Priprema se izložba kopija frseaka u Parizu. MILORAD PANIĆ - SUREP, pesnik, ratnik, zaljubljenik, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, u Studenicu je došao džipom. Stigao je do Vrha i Paleža. Mnogo se o njemu govorilo. Pridobijao je ljude. Sa političarima — politički, sa crkvenim ljudima — crkveno, sa narodom — narodski. Lutajući po manastirima i ruševinama, zavirivao je u stare knjige. Iščitavao zapise urezane u zidove. Na skrivenim mestima. Ispod olova. Sakupio je tragove o mučnom življenju između 1371. i Drugog srpskog ustanka i složio ih u knjigu "Kad su živi zavidel i mrtvima".

O ovome je Surep 19. marta 1950. pisao u "Politici": "prekjuče je u Parizu, u palati Šajo, otvorena izložba srednjovekovne umetnosti jugoslovenskih naroda... Organizatori pariske izložbe odlučili su se, pravilno,... da svetskoj javnosti pokažu ne samo pojedinačna dela... već s njima i pored njih i nešto više, daleko važnije... visinu kulture našeg srednjevekovnog društva..." A iste godine će u "Književnim novinama" kulturnoj javnosti poručiti: "... Neposredni rezultat naše izložbe biće taj, da će se u svetskoj istoriji umstnosti popuniti jedno poglavlje koje je sve do sad stajalo prazno. A to je poglavlje srednjovekovne umetnosti naših naroda, onaj tom koji dolazi između Vizantije i Renesanse".

Ispočetka, kao slab poznavalac naše istorije i kulturnog nasleđa, pitao sam strica svašta (čega sam se kasnije nerado sećao), a on je sve objašnjavao s velikim srpljenjem, ceneći moj trud i primećujući da on nije bio uzaludan. Pri tome me je podsetio i na njegovo izlaganje u uvodu navedene knjige "Spomenici kulture", u kojem, između ostalog, kaže da "Reč nije ni jedini ni najmoćniji izraz ljudskog duha, jer se on otiskuje u svakoj materiji koja se dotakne... A spomenici preko kojih mi želimo da gledamo u prošlost uglavnom su oni na koje je čovek utisnuo svoju zamisao, svoje raspoloženje i svoje vreme.... Jer, koja to umna interpretacija može zameniti ono silno osećanje koje u posmatraču budi plod ljudskog rada od pre nekoliko vekova, ili nekoliko desetina vekova... Tu iskru, koja preskače vekove i prostore, pali jedan drugi dodir — susret dva duha na jednom istom poslu: u naporu da se materijalizuju i razviju dalje. Zato se komadi posuđa iz preistorije, srednjovekovna rezbarija ili freska, pa čak i portret građanina iz XIX veka, ili zarastao šanac iz Prvog ustanka ne daju ceniti našim običnim svakidanjim merilima. Čar i pelud dalekih vremena, koji su na njima uvek prisutni i trajni koliko i sam materijal, čine ih medijumima i magnetskim poljima naše mašte. Osetimo li to i razgrnemo li žeravicu u njima zapretanu, dobićemo onaj oganj koji će nam u dubokoj noći prošlosti osvetliti davno minuli život".
 
Pošto sam, kao prosvetni radnik, često vodio ekskurzije učenika po Srbiji i širom Jugoslavije, imao sam mogućnost da u program ovih ekskurzija uključim i posete manastirima i drugim spomenicima naše kulture. Stric me u ovim mojim planovima uvek svesrdno podržavao i davao potrebne savete, koje sam sa velikom zahvalnošću primao. Govorio je, da kad tako nešto radim, da to treba da uradim valjano, da u nama nešto ostane posle takve posete i kontakta sa našom prošlošću i plodovima ljudskog duha naših dalekih vremena. Da pored istorijskih spomenika ne treba proći nezainteresovano kao onaj što je projahao kroz Tamni vilajet. "Drao kamenje", govorio je dalje stric, "zablistaće na kraju, na svetlosti, daravano od tvoje sopstvene razuđene misli kad te svetinje budeš napuštao". Na kraju je, kao učitelj, dodao: "Spomenici starih kultura moraju se, pre svega, gledati. Njih treba čitati kao jednu jedinstvenu knjigu neprekidne ljudske delatnosti".
 
Imajući u vidu sve do sada rečeno o Surepu i njegovu "pasioniranu zaljubljenost u našu srednjovekovnu umetnost"(po oceni Dr Aleksandra Pejovića), možemo sebi dočarati kako je kao rezultat ove zaljubljenosti Surepove nastala pesma antologijske vrednosti, inspirisan Pećkom Patrijaršijom — F R E S K A. Zagledan u lepotu — Surep je, obraćajući se njoj, p r o g o v o r i o  stihom:

S krčagom, da li se s izvora
vraćaš mlada,
lepotice!
Nad Rugovom zapada sunce,
kobalt stena prekriva staze dana,
a tvoja haljina laka mreška se od
iščekivanja.
Pred čijim očima zasta za časak,
samo za trenut neki snolako drag?
Ne palite, o ne palite ni lučni sijalice,
šest sto godina tek je — bojim se da ne nastavi put.


Lično mislim, da je plod istog stabla bila i pesma — TVRĐAVA, koju bih uvek uzeo u uži izbor za neku prezentaciju Surepovih pesama.
 
TVRĐAVA

Gromovite si vikala reči, tvrđavo iznad reka,
varvarske, Ciceronove, staroslovenske,
reči otrovnih strela, katapulta, i dugovlase,
stare koliko i nasilje, starije od mastodonta;
I vikala ih dugo, tako jezivo dugo
kao što je strah nad zacenjenim detetom dug,
ko pogled glave s koca,
ko zvižduk bombe avionske nad
krošnjama aprilskim
u proleću što je začedilo od slobode;
I nebu si, srdžbom uzrasla, vraćala munje,
potrese zemljotresima
sve sričuć slogove teške mudrosti neželjene,
po čitav vek sa listom, gadino ratova svetih.

A danas samo brujiš, srebrna školjko, sredinom
mora sviklog s večnošću jedino da razgovara.
Ceveće i mladež uči se po tebi milovanju
dok ti nemaran vetar srbulju zidina
razvejava...



ZAPISI I PORUKE PREDAKA

Kad god se u Surepovom prisustvu govorilo o našoj tragičnoj ali vrlo bogatoj prošlosti, uvek je nezaobilazna tema bila — robovanje pod Turcima i rušilačko ponašanje nekulturnog osvajača, što je imalo za posledicu da daleko najveći deo naše kulturne baštine bude uništen. Ali, bilo je kod tog osvajača i čudnih izuzetaka, koji nam poručuju da je među porobljivačima bilo i umetničkih duša, koje su cenile lepo i kulturu, bez obzira čija ona bila.

Stric je o tome često pričao (iz razLoga samo njemu znanog, ali, koji je, sigurno, nosio u sebi i Surepovu nameru — da i na ovaj način svetu prikaže koliko je bila neodoljiva lepota naših srednjovskovnih fresaka). Pisao je u "Književnim novinama" 1954. godine: "Osmanlije su pustošile Balkanom. Zapamtili smo ih po besu pobednika i doslednosti fanatika. 'Uvi, uvi, živi zavide mrtvima' — jecao je letopisac nad zločinima agarjanskim. A u toj vojsci pustahijskoj, koja je i imovinu i živote pobeđenih smatrala darom Alahovim, ko zna koliko je i kavih sve izuzetnih duhova bilo zagledanih u lepote sveta, daleki po krvi po kojoj su gazili, slepi za požare koje su pravili. Jedan takav, pesnik ili ljubitelj poezije, umetnik po duši, ušao je u Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, zastao pred njenim freskama dok se po trgovima i po domovima vršila reč prorokova. Njegovo prisustvo otkrili smo tek danas, posle toliko vekova. Stajao je on tu zagledan u čudesno divne likove, uzbuđen dubokom igrom boja i linija, napijajući se zamanjujućim ritmovima scena i kompozicija. I, valjda, kad je morao otići, pesnik među pustahijama izvukao je orijentalno stilo, svoje najmilije oružje, i napisao preko zida, podnu frseaka, pazeći dobro da ih ne ošteti: "ZENICA MOGA OKA TEBI JE GNEZDO" (arapskim pismom).

U posebnom mi je sećanju kraj leta 1960. godine, kad sam se vratio sa odsluženja vojnog roka i željno nastavio, privremeno prekinute, neposredne kontakte sa stricem. Tih dana sam se susreo i sa njegovom novom knjigom "Kad su živi zavideli mrtvima", koja je već bila pobudila veliko intsresovanje kulturne javnosti. Kogod ju je pročitao, govorio je da je čudesna i neobična po mnogo čemu, da izaziva vrlo složeno osećanje i dugotrajno duboko razmišljanje, i da je vrlo zahtevna u čitanju. U to sam se i sam uverio u toku više puta ponovljenog čitanja. U mojim nastojanjima da do kraja razumem svaku reč i poruku u ovoj knjizi veliku pomoć je predstavljalo izlaganje u samoj knjizi o nastanku ovog dela i apel autora upućen čitaocu, na početku knjige:

"... A reč je baš o tome tlu i njegovom stablu, na kojima cvetamo nezahvalnošću dece... Stranice koje sleduju donesene su s višegodišnjih takvih putovanja. Ubirah ih ne zato što sam uveren da malo poznajemo gorke plodove rodnog tla (što stoji),... već — ako je mogućno verovati mi unapred — iz razloga koji je skoro mitološki: da ukažem na relanost pepela iz kojeg se rađa feniks. Ovu iznenadnu izjavu ne bi trebalo pripisati ni želji za metaforičnim izražavanjem, niti nekoj drugoj piščevoj nastranosti, već jedino veri u postojanje tog životodajnog praha. Jer, bez toga, kako se može primiti činjenica da se posle svega što ćete saznati, ovim krajevima i sada naški slovi. Priberem li ga pregršt dve i prislužim vašoj pažnji, moj zadatak će biti obavljen."

... "Zbog toga će ova knjiga teći jednostrano i biti teška za čitanje. Ali te ja, dragi čitaoče, molim za strpljenje u najvećoj meri... drago kamenje zablistaće na kraju, na svstlosti, darovano ne od mene neveže već od tvoje sopstvene razbuđene misli, kada ove listove budeš zaklapao. Dođe li taj trenutak, reci istine radi da li utrošismo vreme na nekorisnu stvar." Svaka stranica ove knjige ima težih i lakših delova za čitanje, ali nema nezanimljivih i takvih koji bi vas ostavili emocionalno i misaono neangažovanim posle čitanja. Sledeći redovi će to lako pokazati:

"Zovem SE ISAIJA. Bejah monah, a sad sam starac u činu i godinama. Mišljah u mladosti da je zemlja otaca mi raj nebesni —  boljeg ne poželeh. Učio sam mudrosti starih Jelina i gledao krasote što cvetaše oko mene, Gračanicu dok se dizala, Dečane i Arhanđele Prizrenske, drumove široke, žetve obilate, ljude zdrave i odelom okićene. DANAS, završavajući možda svoje poslednje prevođenje — Pesmu nad pesmama i Dionisja Aeropagita — moje oči drugo vide: "Knjigu že siju v dobra ubo vremena počeh... svrših že tu v zlejšeje vseh zlih vremen..."

"Progneva se gospod v leto 1371!" uzviknuo je pisar jednog mineja, zapljusnut lelekom od Marice. Smak sveta prorican svetim tekstovima odigrao se pred njim kroz takvu dramu prema kojoj je svaka verskim žarom izazivana vizija bledela. Bile su tu trube strašnije od jerihonskih, reke krvavije od ognjene. Poslednji čas je izgledao neizbežan... zaigra dugo i krvavo kolo preskačući preko vatara koje se nisu gasile.
 
I tako su nam monologom dugim 500 godina ostavljeni zapisi i poruke predaka.
 
"A U SRBIJI ZA TO VREME", kaže dalje knjiga, "teško se rađalo i krvavo izgevalo jedno slabačko sunce. Strasno ko sila kojom se životi zameću, s naporom lave uzavrele pod planinom. Za njegov dan posmatrčnikakvih izgleda video nije, a utroba ga nositi više mogla nije. Čas kada i granit puca, kad i vekoviti horizonti naglo menjaju lik. TO JE NAROD SRPSKI, sveden na jezgro, posle svih poraza, prevara, silovanja, izdaja, pomora i uništavanja vodio sada samo svojim snagama bitku za sopstveni goli život. Za sva pokoljenja unapredak, dokle ih budu rađala ova materinska polja i grejalo ovo toplo bezosećajno sunce. Njegov Vožd, u najsudbonosnijem trenutku nalagao je svakom koji se mogao boriti:
 
"... Da se svaki svoi poslova manu, i tako trgovci da se manu trgovine svake, maistori maistorie svoe da ostave, a zemljedelci svoe sve rabote da ostave, i polska dela i vodenice, i svi jednodušno, do jednoga, da pođu, i sa svima silama, svi, i staro i mlado da ustanemo i da se od neprijatelja branimo."

"Bile su to reči isčupane iz utrobe zemlje, pokuljale ko lava. Karađorđevo je bilo samo grlo"... I na kraju: "Jedan je narod zakoračio s krvavom mukom, ali odlučno, ka oblastima u kojima živi neće zavideti mrtvima."

Posle ove knjige, mogu sa sigurnošću da kažsm da sam u velikom delu popunio praznine koje su dotle postojale u oblasti mojih znanja iz istorije Srba od 1371. do Karađorđa, i da su te upotpunjene predstave sada potkrepljene jednim jasnim emocionalnim tonom i izmenjenim stavovima prema našoj prošlosti.

Šta su o ovome delu mislili pozvani kulturni radnici i književnici, u danima kada se pojavilo i izazvalo veliko uzbuđenje, dovoljno će reći samo jedan kratak odlomak iz. članka Milorada Pavića: Milorad Panić-Surep: "Kad su živi zavideli mrtvima (objavljen u "Politici", 24.jula 1960): Knjiga "Kad su živi zavideli mrtvima" M. P. Surepa kao psihološka istorija naše prošlosti, ona s pravom nosi naslov koji joj je dat i koji je ustvari citat iz jednog onovremenog zapisa. Ratovi, haranja, paljevine, pljačke, silovanja, pomori, gladi, poplave, sve vrste pustošenja prirodnih i ljudskom rukom izazvanih, iskrsavaju pred začuđenim čitaocem koji prisustvuje procesu sopstvenog nastajanja, prisustvuje jednom jezivom petovekovnom monologu, koji prihvataju između XIV i XIX stoleća jedan od drugog njegovi nepoznati preci, — bezbroj njih koji nam govore rečitije od istorije i muzeja ko smo i po koju cenu nastajali..."


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Jul 05, 2012, 11:28:02 pm
**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU XI — XII


KNJIGE, VOJNICI NJEGOVOG SRCA I UMA

U Surepovom robusnom telu živeo je bogat i zdrav duh, raskošan i moćan talenat, a istovremeno je u njemu kucalo nežno srce

Kada js Surep 1961. godine završio štampanje poeme "Mesec i pruće", u autorskom, bibliofilskom izdanju, imao sam tu sreću da sam se tada našao u njegovom stanu i s njim podelio radost prvog pregledanja knjige. Od 10 primeraka numerisanih od A do I za autora, meni je poklonio primerak koji nosi oznaku B. Iz mnoštna divnih stranica ove knjige u sećanju mi najčešće iskrsava VIII poglavlje:
 
"Od laveža se nije dalo zaspati,
a noć olujna, mrkla,
bez ijedne utehe na vidiku....


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Februar 28, 2014, 03:39:38 am
*

PODSEĆANJE

Svako vreme ima svoje heroje i svoje mučenike, svoje političare i vojskovođe. Ali kulturni poslenici, delatnici na polju umetnosti, velikani su za sva vremena. Nažalost, kod nas nije tako. Mi smo imali bezbroj velikih pisaca, umetnika, javnih radnika, koje smo, sa promenama režima, redovno zaboravljali. Danas, kada im vidimo grobove, zarasle i zaboravljene, trebalo bi, izgleda, da žalimo za prošlim vremenima i raznoraznim "nenarodnim" režimima, koji su i o tome vodili računa. Navešću samo nekoliko primera, a nećemo ići dalje od beogradskog Novog groblja.

Tu je grob Brane Cvetkovića, čuvenog "srpskog čika Brane", najomiljenijeg dečjeg pesnika posle Zmaja, nenadmašnog pisca epigrama i tvorca specifičnog tzv. beogradskog humora, pozorišnog poslenika, kome će iduće godine biti 130 godina od rođenja. Umro je 1942, istinski ožaljen od vascelog Srpstva. Već iduće godine dobio je svoju ulicu, da bi joj odmah po oslobođenju naziv bio promenjen. Ni danas je nema, niti ga se bilo ko u kulturnom Beogradu seća.

Zatim Vojislav Ilić - Mlađi, kome će iduće godine biti 60 godina od smrti. Kada smo prošle godine podsetili javnost na ovog velikog pesnika, predlažući da jedna ulica ponese njegovo ime, njega su spustili i zatvorili u okvire rodnog kraja, gde je proveo najkraći period svog života, umesto da su ga vratili na pijedestal na kom je još za života stajao.

Veljko Petrović, pesnik Vojvodine, član Jugoslovenskog odbora, banjički talac, predsednik Matice Srpske, kome će iduće godine biti 120 godina od rođenja, iako ima ulicu, njegov grob nema dostojno obeležje. Drvena piramida u aleji narodnih heroja označava grob jednog od naših najkulturnijih, najplodnijih i najboljih pisaca, po rečima savremenika. No, ona je nažalost, i znak zaborava njegovog Sombora, Novog Sada i prestonice u kojoj je proveo skoro pola veka. Kada i te piramide nestane, njegov grob nalikovaće "studenom, bezimenom grobu istrulog, zaboravljenog Turčina" (Marijo, gde si?).

Pored njega počiva Milorad Panić - Surep, kome je ove godine bilo 35 godina od smrti. Ni ovaj pesnik i prevodilac nema spomenik a mislim da ni jednoj ulici nije dato njegovo ime. A setimo se samo da je njegov odlomak iz govora sv. Vladike Nikolaja iz "Politike" od 1939. godine "Čiji ste vi, mali Srbi?", juna 1968. donelo "Pravoslavlje", zbog čega je bilo branjeno i gonjeno...

I tako, još mnogo, mnogo velikana leže zaboravljeni, iako su veći deo vog života poklonili našem glavnom gradu. Da li će ih se još neko nekada setiti?

S poštovanjem Vaš čitalac
Branislav A. Žorž, 2003. Beograd


Naslov: Milorad Panić Surep (1912—1968)
Poruka od: Angelina Novembar 25, 2014, 05:09:45 am
*