KNJIŽEVNOST

**

DAMJAN PAVLOVIĆ

 
Damjan Pavlović spada među najtragičnije srpske pesnike, koji je svoj kratki život okončao samoubistvom. Rođen je 1840. godine u Novom Sadu, a posle očeve smrti, 1849, sa majkom prelazi u Beograd. Zahvaljujući stipendiji Matice srpske iz zadužbine Pavla Jovanovića, upisao se 1857. na Politehnički institut u Beču, a 1862. prelazi na studije tehničkih nauka u Pragu. Po završetku studija, 1865. godine, vratio se u Beograd gde se zapošljava u Ministarstvu građevine kao crtač.
 
Zahvaljujući dobrom znanju nemačkog i engleskog jezika, izvanrednom obrazovanju, a i kao obdareni pesnik, književni i pozorišni kritičar, 1865. je angažovan od srpskog dvora da podučava Katarinu Konstantinović, dalju rođaku i tajnu ljubav kneza Mihaila Obrenovića. Ne znajući ništa o tome, Pavlović se zaljubljuje u Katarinu i prilikom jednog časa izjavljuje joj ljubav, 2. marta 1866, posle čega ga Milivoje Blaznavac grubo izbacuje na ulicu, uz najpogrdnije reči i uvrede. Duboko povređen takvim poniženjem, u noći 3. marta izvršio je samoubistvo na strašan način, udarivši dvaput glavom o otvoreni šestar na svom radnom stolu.
 
Uz Mitu Popovića (1841—1888), Dragu Dimitrijević-Dejanović (1843—1870), Milana Kujundžića Aberdara (1842—1893), Velimira Vasića (1842—1864), M. P. Šapčanina (1842—1895), Jovana Grčića Milenka (1846—1875) i druge, Damjan Pavlović pripada grupi poznih srpskih romantičara. To je i vreme velike krize romantizma, koji je u Evropi već zamenjen novim poetikama i književnim pravcima. Pavlovićevo obrazovanje je bilo tehničko, a ne filološko ili pravničko. Do kraja svog nesrećnog života radio je kao crtač i inženjer u Ministarstvu građevine u Beogradu. Zmajev sledbenik, "imao je istinski nadahnute trenutke" (J. Deretić).
 
Pavlović je pripadao romantičarima omladinskog doba i pisao je uglavnom ljubavnu i rodoljubivu poeziju. Prvu pesmu "Suncu na zahodu" objavio je u Šumadinki 1856. godine. Bio je potom saradnik Podunavke (1856—1858), Srpskih novina (1857), Sedmice (1857—1858), kalendarâ Zimzelen (1858) i Vojvođanin (1858), Letopisa Matice srpske (1858—1861), Danice (1860—1863), Vile (1866).

Damjan Pavlović je dugo bio zaboravljen pesnik. Zoran Gavrilović u Antologiju srpskog rodoljubivog pesništva uneo je njegovu pesmu "Dunavo", Miodrag Pavlović u svoju Antologiju srpskog pesništva pesmu "Viši duh", a Goran Maksimović u Antologiju ljubavne lirike srpskog romantizma pesme "Izbor" i "Srce, dušo!" Tek u naše vreme Staniša Vojinović priredio je i objavio knjigu pesama Damjana Pavlovića.

Slobodan Rakitić (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=346.0) "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.

**


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Damjan_Pavlovic_(1840-1866)_rad_Predraga_Dragovica.jpg)


Predrag Dragović
Portret pesnika, 2011.

Portret Damjana Pavlovića preuzet iz "Antologije poezije srpskog romantizma" Slobodana Rakitića

**
Stihovi Damjan Pavlović


VIŠI DUH

Što se duši u snu ne da,
Fantaziju što nam budi,
To na javi um se trudi,
Da razbere i sagleda.

Življa duša življe sniva,
Življi um tek tu likuje
Kad nam hoće da tolkuje,
Što u sebi tama skriva.

Čiji duh nam ozgo snosi,
Što nam dole ovde treba,
Što je duhu kora hleba:
Taj nek s' diči i ponosi!


IZBOR

Drago moje s usnom od rubina,
Pokraj mene vrglo pehar vina,
Da me kuša kud će ruka prije;
Da upozna za čim srce bije.
 
Hej, jedna ruka vije s' oko vrata,
Druga hvata za pehar od zlata,

Vince pijem, grlim drago svoje,
Srce moje, bije za oboje!
 
1858.
 

DUNAVO
 
Molio je Dunaj Boga,
Postao je melem r'jeka,
Potekao, odneo je,
Odneo je Srbu l'jeka.
 
Stare rane ispirao,
Stare bolje melemio,
Dok je rane izaprao,
Sav je Dunaj isušio.
 
Opet 'uje mutni vali,
Dunaj opet protekao:
Sa još većeg jada Srbin
Nov je Dunaj isplakao!

Iz "Antologije poezije srpskog romantizma" (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=792.0) Slobodana Rakitića
Beograd, 2011.