|
Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Jul 20, 2012, 01:52:18 pm **
(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Miodrag_Sibinovic_(1937)_pesnici.jpg) MIODRAG SIBINOVIĆ (Zaječar, 06.09.1937) Rođen 6. septembra 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Grupu za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu upisao septembra 1955, a diplomirao oktobra 1959. godine. Na toj Katedri od 15. juna 1960, sa jednom godinom prekida zbog odsluženja vojnog roka (Bileća, Bihać), radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja — od pripravničkog (profesor srednje škole dodeljen na rad fakultetu), preko asistentskog i docentskog, do zvanja vanrednog i redovnog profesora Filološkog fakulteta; tokom tog perioda Katedra je, posle podele bivšeg Filozofskog na Filološki i Filozofsko-istorijski, pripala Filološkom fakultetu. Doktorat književnih nauka stekao je 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Naučni savet Moskovskog državnog univerziteta 14. juna 1996. izabrao ga je u zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Kao honorarni nastavnik radio je na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi, gde je držao vežbanja iz srpskohrvatskog jezika i kolegijalni kurs sa T. P. Popovom Uvod u teoriju prevođenja (na materijalu rusko-srpskih književnih veza). Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je sledeće kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, predmet Uvod u teoriju prevođenja predavao je i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost — u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Godinu dana je, zamenjujući prof. dr Radivoja Konstantinovića dok se on nalazio na odsustvu za kontinuirani naučni rad, Uvod u teoriju prevođenja predavao dva semestra i studentima grupe za francuski jezik i književnost. Taj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Bio je više puta na studijskim naučnim boravcima u Moskvi i Lenjingradu, u Pragu i Tbilisiju. Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno među institucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Formirao je, kao njegov prvi upravnik, Centar za naučni rad i publikacije Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavio je preko 250 stručnih i autorskih radova i 14 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Autor je, takođe, odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine XIX veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I—II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini, Poljskoj i Švajcarskoj. Radio je na stručnim i organizacionim poslovima kao sekretar, član uprave (predsedništva): Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko-ruskog prijateljstva. Jedan je od osnivača Srpsko-ukrajinskog društva Republike Srbije, u više mandata potpredsednik i u jednom mandatu predsednik toga društva. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta. Na obe ove funkcije 1998. je dao ostavku. Član je Udruženja književnika Srbije, gde se posebno angažovao u radu Komisije za međunarodnu saradnju i Odbora za beogradske neđunarodne susrete pisaca. Inicirao je i, zajedno sa kolegama sa Katedre i iz Slavističkog društva Srbije, kao predsednik stručnog odbora, organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi XX veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama XX veka (1995) i Jesenjin na kraju XX veka (1997). Bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu (1983—1985) i predsednik Prosvetnog saveta Srbije (1984—1989). Kao prorektor, bio je predstavnik Zajednice univerziteta Srbije u Republičkoj komisiji za racionalizaciju višeg i visokog školstva SR Srbije (tada je sprečeno ranije predloženo ukidanje nastave na svim fakultetskim grupama na kojima diplomira manje od 10 studenata godišnje). Kao predsednik Prosvetnog saveta SR Srbije bio je, pored ostalog, jedan od inicijatora i realizatora veće brige o darovitim učenicima u redovnom radu svih škola i vraćanja u naš školski sistem specijalizovanih srednjih škola za talente (formiranje Filološke gimnazije u Beogradu i Sremskim Karlovcima, obnavljanje Matematičke gimnazije u Beogradu i dr.). Bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: 1. Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; 2. Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; 3. Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; 4. Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; 5. Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; 6. Слов’янський свiт (Київ), član Uredništva međunarodnog sastava; 7. УКРАС (Київ), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 60.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, jermenske i gruzijske poezije. Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu "1000 godina hrišćanstva". Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu "Ivan Franko". Nosilac je nagrade "Miloš Đurić" za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze "Dr Jovan Maksimović" (T. Tolstoj, Kis, Beograd, 2002) i Nagrade za životno delo koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije (2004). Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u zakonom predvišenom naučnom i nastavnom degradiranju univerziteta u Srbiji, 1. septembra 1998. godine otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda iz ruske, ukrajinske i beloruske poezije. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra u Beogradu, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i ciluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine XX veka, KNU, 2003. i dr.). Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je "Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine". Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u tri jednočasovne emisije predtsavljena Puškinova lirika; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču 2 puta mu je dodeljivana i plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, odlukom Vlade Republike Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. OBJAVLJENE KNJIGE:
OBJAVLJENI UDŽBENICI:
Miodrag Sibinović REŽNJEVI VREMENA | Izdavači "Krajinski književni klub" Negotin & Narodna biblioteka "Dositej Novaković" Negotin | Štampa Grafika "Prvenac" Negotin | Negotin 2009. Više o dr Miodragu Sibinoviću (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=915.0) na odeljku: Književni kritičari • istoričari književnosti • prevodioci — bibliografija i prilozi Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI konj u poeziji slovenskih naroda (http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=1019.0) — antologija — Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Jul 20, 2012, 03:38:43 pm **
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije režnjevi vremena UMETNOST Gledaš šta je o tebi i šta bi voleo da je tako i junak si neviđen Drina se zbije u potiljak i zažubori pod konac Sabiješ svoje nemani u delo da postanu fikcija i s buđenjem izlape Zblanut od efemerne huke ne znaš jesu li to odgonetke ili oduške puke BUDUĆNOST gde je sklada još bleskuće nada iverje se sleže oko klada osim kad u ambis pada vrlina je put ka sreći osim kad je štošta spreči i ubljuje gadnom reči pre po reci a sad po mrtvaji pre po ruci a sad po brkljaji pre poroci sada običaji POMER Kad bismo malo usporili, život bi trajao duže jer bi mu bilo potrebno više vremena da prođe i umirali bismo manje trošni. Možda bi to bilo bolje? REŽANJ I VREŽA problem je u genima ne u skalpelu i u vremenima a kasno je režanj po režanj jasno je a vreža sve teža CIVILIZACIJA Ljudski je mozak iz davnina zbog svojih izbočina još lepršaviji od balona... A život plavi — plavi li, plavi. NEPOKOR glođem stih poštujem počasne straže i usklike sređujem stalno bih da pobeđujem sve dok ne budem poražen u zavitlaju hoću da treptim iz šume ko da je ona nekakav vrt na kraju neću da čekam smrt hoću da živim dok ne umrem BELEG Lutalica ne mora za put ljude da pita? Sam sebe pita. I zato luta. A zaluta kad ne skita. U VEČE POZNO 1. U veče pozno gojazne kapi s neba dobuju po ćeli uvele glave. Dok mućneš mozgom, sve je već prošlo: između tebe i neba stora od trave. U veče pozno od komaraca zaboravljaš mrave i smetneš s uma šta nam sve treba kad je već nadole pošlo odavde do tamo urakljeno iskonskim ramom. Dozivaš bez glasa nikog sebi bliskog i s krikom ćutiš da ne plašiš ljude i drage i druge. 2. U veče pozno, iznebuha, usne, grudne, trbušne i ostale duplje postaju šuplje, u veče pozno, iznenada, i radosti postaju nekako glupe, najobičnije stvari postaju skupe, u veče pozno sve je porozno ... Grozno. NEČISTE MISLI 1. Da rođen kao mramor ustaneš kao javor Da dozivaš ludi vihor ne pokoravajući se nikom. Da mrsiš omče kiše raspojasanim lišćem. Da braniš granom granu uprkos olujnom danu. 2. Linije ranijih leta zapliću se u žižu koja postaje tačka. Ta tačka treba da klasa. Tačka je presek prava. Prave su niti dana. Dani su tačke mraka: pahulje mutne "mnogijeh ljeta" što će u klasu da bubre. Ako ih plamen darne makar iz čista srca — iz tačke klasaju suze. Na mnogaja ljeta. 3. Sve živo kad preživi dobija pravo na ispravku. Životne spirale su vrsta krugova i rastežu se, izgleda, unutar većih krugova. A u okviru kojih vitlaju ti veći krugovi? I ko se njihovim vitlanjem nadmudruje sa zakonima gravitacije? I koliko je vešt? I koliko je moćan? I je li svoj? Da li prave presecaju krugove ili ih spajaju? Jesu li starije prave ili krugovi? I prave i krugovi su — linije. A linije se presecaju u tačkama koje klasaju. Prave su niti dana, a dani — tačke na razmeđama tame. Tačke koje klasaju u lišće i kiše, u javor i vihor. SVET svet je kao zec skvrčen u klupko žila spreman za odsudni beg može li hitac tom brzinom zaboravi Sizifovo ime i pomeri se s mesta pred nečim večito zgrčen i zavijoren u samoću van sebe nosi pred očima svice sluteći nadolazeću zloću ŠTRIKER-R-RAJ Petlja za petljom — red. Dva reda — dvojni redovi očas. Bitan je redosled. Ostalo nema značaja. Kad se petlja upetlja — omča, kao podmukla klopka. No i omča je neka kopča. Ako se ne izgubi petlja. TAMNI VILAJET Izmigoljile mumije da žive muče. A ljudi se skvrčili u klupče. Deca ga psu vezaše o rep da ga vuče. Ne da se razvije kao juče. POTOP kao šarna četa na zidu propeta latice od loze ka nebu se voze kao morska struja voda s neba buja zadiže šalone i sve živo tone loza s laticama utanja i sama od zore do zore puklo mutno more isplivava samo jedan među nama "neka bude" krklja "borba neprestana" SINU OTADŽBINE kad prekopavaš rake gubiš čednost i postaješ tup ne leči mrtvake njima je svejedno raspada im se trup prati žive zrake snevaj nebo vedro ako nisi glup RIMOPLET Život mrki zlopogleđa krije oči ispod veđa čudna li je pravde pređa greše ruke plate leđa Kad crn oblak munje šeta bogovima bridi peta sila kleta nije sveta moć joj cveta od đubreta BROJALICA iz časti u čest iz česti u svet iz sveta u vest iz vesti u tekst iz teksta u splet iz spleta u let iz leta u smet pa opet... POEZIJA sunce ne dopire svuda al’ gde dostane tamo đikaju grane kovilje natvori čuda niču iz pređašnje tame da perjanice plamom zametnu klice nabubri slovesni pramen i puknu semenice MOJ KRST da sam uskočio u gvozdeni liv i ostao živ bio bih gvozden al na rođenju me u inat paklu okupaše u staklu te ispadoh staklen i umesto da budem čvrst sada sam skroz providan TUGOVANKA ne postoji sreća bez srećnika te i nije duža od života nikad zna da bude strašno raznolika al se gasi od praznih navika TKANICA život je osnova a ljudske želje potka vidika odmaknutog od oka mnogo je vrsta sreće od njenog podnožja do vrha mnogo je bespuća i vrh je uvek u magli a put neizmeriv MEĐE Ljudska ljubav je licemerna... Kad umreš, ukućani odeću tvoju sklanjaju iz kuće i počinju da te se pribojavaju. Živi ne vole da se druže sa umrlima jer nameravaju još da žive, pa se osećaju krivi pred njima. JERES Za sve je kriv udav ne Eva i Adam Život je krivudav od iskoni i sada I junak i Juda veruju u čuda i eto ti jada TIMOK Trgoviške bistre vode šište, a svrljiške stigle na plandište: došumeli ledeni rukavci da ih spoje vrletni Sastavci. I rađa se Timok Beli da krajine razveseli. S kosa zvezdanske doline, jureć' glavom bez obzira iz maglenog Krivog Vira, Crni mu u pomoć stiže – da Veliki Timok line niz krajinske pitomine. Od Knjaževca, brdovita grada do ravnoga toplog Negotina rumene se lica vinograda i pene se blagovesna vina. Timok miran, Krajini se divi, u dosluhu s obalama živi: kad osukne za velikih suša, u čašama vinom zapenuša. I TAMO I AMO plameni mač se našao u poslušnoj ruci a rukom se ne misli plameni mač je dat da neko njime maše i naokolo čisti daju ga priznati il’ nabeđeni sudci po pravilu isti donosioci pravde krojači sudbe naše lutke na modnoj pisti a kažnjivo je kažu znati šta je dobro a šta je zlo i sablažnjivo je bilo znati da si potpuno go i skroz suludo je glupo ne mešati udove s trupom LAPSUS po dušu uzburkanu ko ljusku orahovu što pustajom utrnulom pljuskom od starih slova u susret novom danu utrkuje se s nulom po glavu izdubljenu kožuru smežuranu po ukrštene zene po nadu iznošenu koja izlapi u trenu duh će ipak da krene kunem se šestim čulom kapsuliran i miran TRANZICIJA pozva me preko mobilnog nekakav ljutiti zvek ja sam jedan tvoj gen ovo ignorisanje je neizdrživo napuštam te stoj šta je zašto zbog čega utanjih ja nemoj molim te narušićeš mi genetski kod ma ti si deformisan nepovratno već pola veka bdim u tebi i čekam da se posvađaš s nekim odoh ne mogu više dangubiti potomak nikad nećeš biti i ta genetika je bandoglava MOJ LEPENE Kraj đerdapske vazda uplakane stene ispod svoga krova od listova duše uzapćene čuvao si tajne dunavskih virova oj lepen-lepene Da li si slutio šta se to dešavalo il si samo duge dane pretrajavao Ne, znam da si bio založnik nauma očuvanja znanja o istini našeg nastajanja znam da nisi sam imao mira do pojave pokolenja što će znati da ocene tajnu Lepenskoga Vira I bi tako moj lepen-lepene novi ljudi preuzeše tajne drevne al u ime svog napretka rodne kose tajni vodom potopiše a njih same iznad uplakane stene gore u vitrine preseliše gde lepene ti ne rasteš više moj lepen-lepene VIROVI Svaki vir čuva neku tajnu I svako stvorenje nosi po koju kožnu potkožnu rožnu vrtložnu pobožnu ili bezbožnu Nema stvora bez navira ni čoveka bez previra sve tajne su njemu virovite Nema vira bez izvira niti vode bez uvira A ljudske su tajne uvek svrhovite Iz pohlepe da ostanu žive i one su klete promenljive Novo vreme roji nove teme i neguje nove jurodive JAVA Svako nosi po koji tumor na telu ili duši svako se kune nekom šumom i klanja nekoj šuši Čovek odista nije Bog da bi bio neranjiv svako je od života svog neuporedivo manji Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Jul 20, 2012, 03:40:31 pm **
Režnjevi vremena Miodrag Sibinović POEZIJA BOLA, STREPNJE I NADE Poezija savremenih pesnika u mnogim svojim segmentima izraz je bunta protiv sadašnjeg stanja u svetu, neslaganja sa sve većom njegovom dehumanizacijom i protivljenja zlu. Takva je, u osnovnim svojim koordnatama, i poezija Miodraga Sibinovića. I ovog senzibilnog intelektualca, uglednog slaviste i velikog rabotnika, najpoznatijeg javnom mnenju po sjajnim prepevima sa ruskog, tišti saznanje da se i današnje ljudsko društvo temelji na nepravdi — a težilo se, vekovima, ka očovečenju homosapiens-a — što je, dakako, bolno, pogotovo za osetljive pesničke duše. Tako je i stih Sibinovićeve lirike, kontemplativne i vidovite, zagledane u suštinu, u osnovi svojoj prkos i snažan protest, umetnički iskazan, protiv naličja savremenog sveta i njegovih izopačenosti. Kuda to vodi, šta će nama biti na "pošljetku"? — pita se i poezija Sibinovićeva, zabrinuta za budućnost ljudskog roda. Ta poezija, iz svoje zamišljenosti i potištenosti, isijava i jednom snažnom verom u to da nije sve izgubljeno, da će se iz ovog sunovrata čovek opet vinuti ka nebeskoj postojbini svoje božanske prirode, ka zvezdanim časovima svoje izuzetnosti u čitavom Kosmosu. Ako iko, a ono je poezija Sibinovićeva svesna toga da čovek u Kosmosu mora biti sačuvan, jer je najveća dragocenost njegova. Nimalo larpurlartistička, nimalo artificijelna, poezija Sibinovićeva je, kao i svekoli umetnost, na strani Ljubavi, Istine, Pravde, Dobrote i Lepote, a najveća lepota, lepota nad lepotama, valjda i valjda, jeste sâm Č o v e k. Eto zašto je čitanje Sibinovićeve poezije isto što i svojevrsno pričešćivanje, umivanje duše, osnaživanje vere u nadmoć duha nad materijom, čoveka nad nečovekom, i vraćanje nade u nova svitanja, u nova — još raskošnija — praskozorja duševnosti i uzleta do najviših visina istinski ljudskih ciljeva, do pobede nad smrću, do trijumfa Života. Ljubiša Rajković Koželjac Miodrag Sibinović REŽNJEVI VREMENA | Izdavači "Krajinski književni klub" Negotin & Narodna biblioteka "Dositej Novaković" Negotin | Štampa Grafika "Prvenac" Negotin | Negotin 2009. Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Oktobar 31, 2012, 04:05:24 pm **
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije viganj divni p e s m a i z n e s n a KOVČEG I načini Noje žrtvenik Gospodu... i prinese na žrtveniku žrtve paljenice. I Gospod omirisa miris ugodni, i reče u srcu svojem: neću više kleti zemlje s ljudi, što je misao srca čovečijega zla od malena; niti ću više ubijati sve što živi, kao što učinih. Postanje, 8, 20–21. Gavran je prazna kljuna javljao da opasnost još traje Golub se kovčegu vratio s listom od masline I na početku bi ugodan miris žrtve paljenice kao klica pokajanja zbog presude ranije a možda i zametak još smislenije kazne grešnika Ako je misao srca čovečja zla od malena ko stvori to falično srce Zar Tvorac sam sebe ostavlja u korovu Možda je golub omanuo Ili je miris ugodni omama Poput zaveštanja kolaju nad nama dva vrana gavrana RUGOVET I Bog blagoslovi Noja i sinove i reče im: rađajte se i množite se, i napunite zemlju. Postanje, gl. 9, st. 1. To su porodice sinova Nojevih po plemenima svojim, u narodima svojim; i od njih se razdijeliše narodi po zemlji poslije potopa. Postanje, gl. 10, st. 1, 32 Po čijem nalogu nastade svet iz kojih pobuda je taj nalog dat Ko će razmrsiti ukleti splet Što nam pretvara život u rat Čime potomstvo staroga Noja ispuni zemlju i je li celu Hrana su naša smrti bez broja tek raspor duše napuni zdelu Jesu l' nam koreni rodoskrvni Što li je duša mesa — u krvi Za usnama nam se vrpolje žrvnji a savest našu rastaču crvi Previše sličimo jedno drugom dok jedni druge pljujemo tako A svi smo sami po sebi ruglo užeglih duša narod i nakot BOMBARDOVANJE Trotoare gole prekrilile dole eskadrile cipela Od zapare neke kao u brlogu ispod šume nogu sluze meke graške hladnog znoja Do večeri tmole sve se tako nizalo preko znojne smole i postalo klizavo opasno A u ponoć kasno ulica uskiptela penom nespokoja pline sa talasom tragom barka role * * * sreća otpuzila prebijenih nogu ali ozarena lika sad se već nizbrdo sulja u pravcu doline krina da se slika u bungalovima se mulja svašta bulje koluti dima zavijorila se budućnost u glavama gubitnika NEMA UMA U VITLU PLAMENA prema načinu narodnog pevanja Jesmo l' na...rod koji zna šta hoće Srce nam je poseb...ne tvrdo...(će) Duša vazda prepo...lov...ljivana Čaša ž...uči du...go naliva...(na) Jesmo l' na...rod koji zna šta ne...će Kao zv...ono srce nam zvek...e...(će) Duša nam je bri...tv...om rez...barena Čaša ž...uči dav...no pre...l...ive...(na) I...sto...ri...ja šarom ukra...še...(na) U bi...će je naše u...sađena I tu nema ni...kak...vih prome...(na) I...ma l' u...ma u vi...tlu plamena INAT Život se zdušno trudi da budemo njegov prah A ja se pred Vrtom sećanja zaljubih u sopstveni grob AUTOSTRADIJA Tople, široke ljudske duše eno se guše, pune stakalene vune. Kud su se dela ona srca? Stara u burjan zarasla, potonja tužno smežurana. OTKRIVENJE šubara šajkača šajačno odelo i ljuta kao škropilo valjaju za selo grad pluta svojim putom doduše i on se greje ljutom njihov zajednički vođ je obuzet svojom utopijom kao gubitnik rođen kuca na pogrešne dveri vlastoubljem se opio od grada pravi selo veran sopstvenoj meri zaneo se kolonokopijom Bog Zemlju snova potopio KOB Boje pred očima lete na slici života ljudskog duž vidnog polja uskog boja se s bojom plete Boje koje se lepe sakriju život stvarni rub se vidika zari da se Vlasi ne sete Da li postoji neko ko nešto nije skrio na šta je ponosan bio ili šta ga je peklo Zloguke huču sove život je okrutno tesan vazda će zgasnuti grešan ko god je rođeni čovek Nebo se nevino čini al nije dobrodušno muljaju oblaci sinji svetove svoje zdušno Sve živo nam je krušno PROLOMI NADSVESTI Šta je u žiži ustajalosti — stajanje il ustajanje? Povezuje ih janje pa je se pribojavam. Da li je potištenost pečenje na tihoj vatri? I tu je u podtekstu i prastaro ja'nje. Opet ga se pribrojavam... Sve ponor do ponora proloma ljudskog pragovora. Sve sama mrvežna java. Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Novembar 12, 2012, 02:40:38 am **
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije viganj divni p e s m a i z n e s n a JESENJINSKI NAPEV 1. Kroz izvorsku cevku sjaj se toči koji toli žeđi i napaja oči Kamenite staze sa svih strana stižu da se sa tim sjajem uvežu u žižu Iz žiže se potom žile razilaze kao zraci sunca kremenite staze Kad prizor taj gledaš sa kakvog vrhunca pomisliš da čuješ žuborenje sunca 2. Istočnici šume širom bela sveta k'o rukavci sunca ljudskog živopleta Od svakog se greju neki drugi ljudi što im staze-zraci napajaju grudi Beskrajno je more takvih pribežišta izvan kojih čovek ne nazire ništa Iako tek kad se svi oni sjedine celovito Sunce od sebe sačine 3. Kad s izvorske cevke voda kulja u koritu pod njom nema mulja Al kad je ošinu urokljive oči i s izvorske cevke počinje da soči tad staze preplave kolone demona i žiža postaje zabravljena zona Tamo gde je nekad jarko sunce sjalo zacrni se namah preispodnji talog 4. Gde god čovek živi rastu kao gljive i vrebaju zlobne oči urokljive Pošto je um ljudski po visini nizak žiže nam nagriza neumorni žižak U nevolji vene klica samilosti duše se promeću u šiljaste kosti I od iskoni je već ustanovljeno da nam Sunce vazda sija okrnjeno NEMINOVNOST slepome duša čini oko on dušom gleda i svakom zvuku vidi koren gluv čovek dobro čuje sopstveni damar cepti i sluti šta kada šumi šta kada tutnji večno se razum razgranava ljudska se duša raslojava rasa tabula se puni dok psiha ne počne da je kruni a kad je do srži razlistana prigrli svog dželata sama NOVA GODINA ušunjala se u dušu zima nekako neprimetno nekakva zima sa malo snega i puno golih grana gotovo nastrano siva bez lica nekakva zima sa puno vrana potpuno nova bez orlova bez ledenica sa okapnica pa i bez klizavih staza došla nekakva šonjava zima bez mraza leda i okova svedena na puka slova MAGLA pokrovom nas belim još od cika zore magla prekrilila ne vidimo ništa al čujemo dobro da je pod pokrovom priroda još živa podižemo glave naprežemo oči tumaramo tako ne bi l smo se spasli od belog slepila no boljitka nema iz potoka dole čujemo romore njegovih brzaka listova sa grana čujemo šumore otud iz vrbaka čujemo i konja da odnekud gore usplahiren rže kako da se rešimo ovog belog mraka ali sa istoka sinu sjajna zraka koja se ubrzo u svežanj pretvori taj svežanj s krovova s potoka s vrbaka za tren oka svu maglu oplevi i spazismo gore glavu podignutu konja što vijori grivu zlatno-žutu VIGANJ DIVNI Od iskona sa kosina vetruština zna da duva životopis da nam kvari ispremešta naša slova i pobrka reči malo loma za nas da nas danas opomene da je nemoć što ne moći pomazanje da je — mazanje po nečem podjednako — jednako pod nečim tamo mota premotava brka reči po visini — po sivini presrećan — pre srećan prelep — pre lep osećam se — o sećam se loša šalo ljudski um sve vidi što mu divni viganj sa kosina dahće iz mehova ZIMA Oko mene mnogo upražnjenih mesta okruženja iz minulih dana. Labudovi čudni brzo zaposeli jele kraj prozora moga staračkoga stana... Na mestima praznim đikaju izdanci zelenih mladara, najavljuju čestar što će s grana jele labudove bele da odmame preko novoniklog borja da se vinu iz mramorja zora i okite prsa prolećnog mrmora. ZIMSKA IDILA Neke ptice snežnobele raskriljene zajahale naše jele Jesu l' one sa neba sletele ili su se naše jele to k nebu uznele sa snovima čvrsto zagreljene USPAVANKA Dobre nade redovno prikivaj da ne odleću uprazno u oblake odakle im nema povratka Ili ih uredno pakuj i upućuj ih uporno na adresu svog sopstvenog dovratka I tako to sve od zaranka do zaranka od deteta do poslednjeg trena Od njihovog kovanja ili kolanja život će postati zamka do nestanka ushićenja ODSRCOIDNA PESMA Šiljak okrugline sačinodejstvuje prilikom svakog pomazanja Brazgotine kljuje i sklanja i svlači toliko Do svitanja prijatelju moj iz tavnine Ovde se potmulo čuje vaša kampanja delom i likom Prijatelju moj na čast ti sva pomazanja i današnja i iz davnine PESMA IZ NESNA Stani kraj svakog bujnog čokota štrbni po puce ispod giže svako je ono sunca usna ili nebesko zemlje oko spušteno za nas male niže Ej, daj tog života bar trun više Seti se samo koliko nas je od prošlog do ovog septembra manje Koliko pesama iz našeg nesna sa snom u Letu kane PRELOM Tišina šiba posle oluje nemirna savest od nje trepti i u obamrlosti nazire sudca Sećanja konci prenapeti ruke nemoćno podignute Topovi ćute Bruka puca Taj muk i vida posle oluje da ljudsku savest rasterti aveti prošlosti da razbuca nudeći duši svoje skute da joj uminu rane ljute Topovi ćute a vidik puca LUDOM RADOVANJE Gledamo budnost lakomislenih spavača nuđenje nara od semena bundeva s dobroćudnošću izgladnelih lavova što se u prsa busala Slepo istrajavanje u nesreći narogušenih gundelja u ime budućnosti nedodeljanih bukovih balvana koji se hvale čitanjem ipak im nerazumljivih knjiga jer svaka izbljuvana reč njihova se odbija od plemenitog javora pa s njima nema ništa od savremenih gusala niti će biti igda išta s njihovog bunjišta Sve je to puka buka oholih trubača neuka alava vrskava dim nadolazeći mutljag želja mrak nemogućnosti nakićen salvama A svet je trezan u mrtav čvor vezan DAVID I GOLIJAT Jutros je priroda nekako neprirodna riče od gneva grca u peni koju stvara preti umesto da veseli pravi vazdušne jame pa ih vrtloži namiče nekakve zavese crne iz kojih vrcaju munje bez krme a svi se putevi spleli Jutros je priroda k'o goropadna neman a mi ušuškani pod krovovima svojim jer drugog izlaza nema čekamo da joj se vrati ona ćud stara dok ne raznese nas i domove naše tamo daleko do iza sedam gora i mora kao naramke šaše il table stiropora. A preživeli u spomen uništenim u ime zaštite života svojih oštriće dalje um dušu i telo svoje za dvoboje s prirodnim pojavama svim što postoje pošto je priroda rodna i jutros prirodna Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Novembar 14, 2012, 02:19:39 pm **
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije tužba lica KRISTALNO JASNO s grebena mora u svako doba dana i noći pada u oči ta pokora što se na kopnu razlistava a pučina puka pred očima se presijava kao hermelin oko struka plavog vala sita kopnenog prostakluka za osekom se razigrava plime huka no sve te nesklade izravnava drhtave jave tvrda ruka KONJI VRANI Sludaja 5. ...I vidjeh, i gle, konj vran, a onaj što sjeđaše na njemu imađaše mjerila u ruci svojoj. 6. I čuh glas između četiri životinje gdje govori: oka pšenice za groš i tri oke ječma za groš; a ulja i vina neće ni biti. Otkrivenje Jovanovo, gl. 6 Neko je bogat duhom neko sluhom neko ruhom nekom je potrebna radnja nekome gradnja nekom saradnja nekom je potreban vođa nekome pastva nekom glava nekom slava nekome mir nekome zbir po posavlju i podunavlju podrinju pomoravlju i ponišavlju opake laži žučno pletu prodaju maglu neukom svetu u zagrljaju tetošu guju kroz čija usta druge pljuju Prodaju nove stare teme hleb siromahu bolesnom zdravlje odvajkada pustoslavljem u praznom džaku traži se čega nema poslednja trne nada Prodavci magle dobro znaju sve će se otkriti na kraju no tek po sveopštem izdisaju TRESLA SE GORA BELAJLOVSKA Skaska Belajlovo ciči od ushita i posle zemljotresa vrhuška plamena ostala stamena Mudri mikrob nepokolebljivo nikome ne veruje iz najiskrenijeg uverenja neuvredljivo usta ne otvara iz iskustva do samouništenja Podiže sidro iz lavora novi car Belajlova ushićen životom s vencem od lovora da svoje mikrobe hvali no u svečanoj sali izgubi moć govora nije imao koga da pita kog novog treba da pljuje na koga sad krivnju da svali što veselnik ne zna da čita najzad se doseti kako izaći iz kljusa prionu da se busa u tuđa carska prsa IZBORI I ljude treba trijeriti pa ih razvrstati po presecima Tako se žito od kukolja lučilo našim dalekim precima Al bi nam se i dalje cerili neuništivi mutanti iz blindiranih fotelja već ovejani muzikanti recimo Da se i dalje mučimo Dok se vrteška smeška ZEMLJA PRADEDOVA Na plavkasto-smeđem šajaku čuka sa belom vilom na vrhu jedino nema troglavog zmaja on možda spava Mom zadovoljstvu nema kraja što mogu da podignem ruku i zahvalim junačkom duhu što nam nikad ne spava Šajak je deo svete prošlosti svečanog ruva pradedova a bela vila daje nam krila te nas čuva da nas ne gnjavi java VREMENSKA PROGNOZA Stalno kuburimo s tom prognozom vremena Ako obećaš da ćeš se ubiti drži se date reči ne kvari planove slepima do ispunjenja obećanja ne zna se jesi li samo spor ili si nedostižan Ne moramo baš ni da žurimo Nesumnjiva je kriza semena PUTOKRADICE na drumovima srpskih autostrada dudnji upražnjavanje veka u zagrljaju obogaljenih nada praznih od pamtiveka po kraterima asfalta osiromašenog crne se opiljci metala i gume a mi već metle jašemo i guslamo kako ko zna i ume da će opiljci kad suze ih dovoljno ovlaže te kratere skroz da popune pa će opasnosti da se ublaže putokradice da se ne zbune u zagrljju obogaljenih nada i nas kao povampirenih duša pod geslom izbegavnja jada neuki rod sve kuša i sluša SVEMIRSKI TURIZAM Prevaga sebičnih interesa baca pesak u oči Vaseljeni tobožnjom brigom o interesima nauke naš svet nije svestan koliko su velike oči Vaseljene i nema dovoljno peska za obmanu očiju njenih Potraga za trunkama poštenja na oglodanoj Zemlji bila bi uzaludna i pored sve muke Zato upozoravamo nebesa ne primajte naše putničke lađe raskriljene jer će vam dovesti one koji bi i vas da opustoše CIKLIČNA SUDBA Gogolj je slavio rusku trojku koja je u svoje vreme jurila kao vihor Nije rekao koje su boje bili oni što je vuku al pošto je kliknuo da su ti konji nadahnuti s neba svakako je verovao da su bili beli Blok je vek kasnije doviknuo da su dlakave grudi rukuničara iz te trojke donele tamu u kojoj svak vidi samo sebe I mi smo potom imali gomilu trojki Za njih već znamo bile su crne Mišljasmo da ih je vreme pregazilo a dočekasmo ih s nova jednu za drugom dve crne trojke za nas crne ovce u svetu belom iz tame dlakavih grudi rukuničara DOŽIVOTNA PENZIJA Naduta šupljom tamom skakuće od sreće prostota skolila naivne ljude sve živo na malić mota trenutno vlada ekranom a posle kako bude desni o levi dlan tare životni san je ostvaren sa horizonta bare BOJE zna ljudsko biće da se krajnost suprotnom krajnošću hrani da jedna bez druge ne postoji iako jedna drugu ljuti to važi i za boje al one toga nisu svesne jer svest u njima mudro ćuti da jedna na drugu ne budu besne pa da ljutitima život krase bogatim prelivima svojim PREOBRAŽAJ jutros me opaka misao probudila od koje mi duša još bridi u pristrasnosti je srž spontanog odnosa prema sebi, prema celom svetu, ljudima, njihovim postupcima, delima da li je u životu savladavanje svoje pristrasnosti odricanje od sopstvene ličnosti bez pokrića ili je to podizanje svoga bića na višu kotu s koje se širi vidik da čovek postane ljudina izluđuje me jedna izbezumljena osa što zuji s prozorskog okna gde se uzalud upinje da izleti iz sobe jer vidi kroz staklo da je čeka rascvala lipa i sad ne znam da li čovek koji bi kako znamo uvek da bude veći no što je ipak kad postaje ljudina vrši nasilje nad sobom ili preleće ka svojoj lipi samo NESOJ SA OSOJA Tragom novinskog izveštaja Sa sobom se suočava bez zazora samo onaj ko nije svestan posledica svojih postupaka. Kad se bilo kom domaćinu kome si došao u posetu predstaviš kao najpošteniji gost koga je on ikad imao, izazvaćeš svojom neskromnošću njegov opravdan podsmeh. Učiniš li to potomku stare antičke civilizacije, on će shvatiti da si još neuk i sirov skorojević i, iako si rastom i duplo viši od njega, pogledaće te s olimpijske visine kao još nedoraslog varvarina. Poštenjem se hvale samo oni koji ga nemaju i ne vide sebe. Podsmeh će dakako videti kao osmeh podrške. Pamet neuka nije ni svesna svih svojih bruka. DREVNA MUDROST Uzdahnuh: "Hoću da čujem nečuvenu pesmu!" Zanjakaše magarci sa svih strana. Užasnuh se i ponovih: "Hoću da čujem nečuvenu pesmu!" Zakreštaše iz sve snage svrake s grana. Uznemirih se i zamolih: "Ama, ja bih da čujem nečuveno dobru pesmu!" Ugledah tada gluvonemog čoveka pod prozorom svog stana. Usplahiren, sa osećanjem krivice u očima, Maše mi da siđem k njemu. Ja siđoh, a on me uze za ruku, kao mama, I odvede me u biblioteku da tu pesmu pročitam u sebi, ako je ima. Jer ćutanje je zlato, po svemu. Zagrajaše negde vrapci s platana. OTKAKO JE SVETA I VEKA u dvoboju urođenih poriva i poštenja u pratnji crkvenih zvona sve do staračkog kržljanja pod nabojem instinkta i hormona ljudski život se plete pletivom vena i opsena između zabranjenih zona od tačke do tačke preseka zakona održanja i pravila držanja i umiljato mače iz mleka na miša krvoločno skače kraj gladnog lava dok mu se divi ni čovek ne može da preživi i tome nema leka Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Novembar 22, 2012, 11:32:39 pm **
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije godovi tište LAVIRINTI POEZIJE Da li je golubija reka reka koja pripada golubima ili je to reka neka boje golubije Da li duša golubija pripada golubima ili je to duša meka koja se u detetu krije Da li jarko more nije more već samo Sunce u zagrljaju nestašnih vala koje pučina lije Sve pobrojano i jeste i nije jer može biti i drukčije kad ljudska duša zaleprša GODOVI godovi su precizne skice minulog vremena koje tište sve za života godovi su posebni kodovi prirode bez poklisara bez magle istoričara bez komentara godovi su letopis vođen iznutra pisan za sutra jesu u drvetu koje može da gori al se i priroda za istinu bori kraj hrasta što će u plamenu pasti iz korena će nov izdanak rasti godovi su slobodne ptice bez klimavih stremena zavera vera koalicija i jalovih kvota GODOVI TIŠTE oko žive srčike bukve koncentrično kruže godovi sve veći i veći dok ne narastu toliko da ne osećaju polet više novi godovi počinju da je tište i stablo stane da pucketa dok se ne raspukne da truli godovi i ljudsko telo tište bez samilosti za gole kosti koje takođe sa ushićenjem kruže očekujući da se vinu u mističnu dubinu kruga RAZVOJ kad bacim u jezero oblutak oko njega linu koncentrični krugovi što bivaju sve širi i širi dok ne narastu toliko da se u plivanju rasplinu klonu i nestanu to je praćeno igrom zvukova na mestu udara raspukli mehur klokne prvi krugovi zatim zašište potonji tih jek rode dok oni krajnji ne utonu u opšti šumor vode ali oblutak ne pluta on zaroni brzo do dna gde ne čuje šumornu huku i tako zalizan bez nogu i ruku smesta počne da smišlja mehanizam kojim će moji unuci da ga izvuku iz gluvog mrklog sna da može da se kotrlja i bude bacan u možda isti san KOB Mladi i stari ranjivi tašti u trvenjima ostanu kljasti jer u koštacu ljudskih strasti život postaje krvnik časti Da li je more jarko samo odraz od sunca što sjaj vrca ili zaslepljujućim plamom štrca i naboj morskog srca OSVETA Drvo života iz hira svog kao da ne voli sopstveni plod urezuje nam god po god kvrgav i bodljiv kao glog život je ljudski ljuta kob od pamtiveka s nauma zlog namiče pokrov na ljudski rod da svakog pritisne neba svod da bi ga sabio u grob al se nad rakom podigne slog od uzdaha preminulog da kletoj kobi kida drob I drvo života je prgav rob SMRT plavo nebo žute stene stene-nebo nebo-stene livade zelene rujem zore šeboj plaste da postanu šeboj-zore narandžaste plavi nemir rujno lice lice-nemir nemir-lice violetne ljubičice naše sene potrvene sjajem boja Zemlje tašte setne bledopepeljaste otprhnuše kao ptice u svemirsko more SNOVI I JAVA Na drvetu sam s njegovog vitog stabla pružam ruku niz poprečnu granu da uberem dve jedre crvene trešnje no grana se pod teretom mog tela uvija i one mi s jagodica prstiju redovno kliznu u zagrljaj zelenog lišća koje ih skriva Ja se inatim pa sve bešnje i bešnje stoti put pružam se na tu stranu grana se već opasno nagla a ja se ne dam I tako bezbroj puta Utom naiđe vučica gladna dođe pod trešnju i vidim čeka da padnem Ja čvršće prigrlim stablo džaba ti i trešnje dok me odozdo vrebaju te čeljusti gladne a čini mi se vučica mlada postaje i ljuta No grana moja ispade krta skrši se poda mnom ja ostadoh da visim Al vidim zadremao sam to u svili trave sa cvetovima plavim Užas od sna brzo čili blagodareći javi HAJDUK-VELJKOVA SMRT Uoči dvestagodišnjice Svi se rađamo uglavnom isto ali smo nejednaka kova. Slični a razni su nam puti. U neprebrojnim prelivima — ima nas mekih, strogih, krutih, ima nas tihih, ima bučnih, ima nas blagih, ima žučnih, i nasmejanih, i vazda ljutih, ima nas vedrih, ima setnih, onih koji se večno kriju, i onih što se rado biju, neki su bradati, neki se briju, ima i smotanih, ima i spretnih... A doda li se još istina da i u svakom od nas "mnogih ima", postaje jasno što su nam puti tamom krivina obasuti... Koliko ljudi toliko smrti. No i pod tim istim pečatom slova, iako jednako neizbežna, svaka je ipak za sebe nova. U neprebolnim prelivima — jedne su tihe, druge glasne, neke su prerane, druge kasne, neke su mučne, druge lake, jedne su duge, druge kratke, u krevetu ili u letu, u radu, znoju, ili u stroju, u rodnom domu il belom svetu... A sve se u istom krugu vrti, jer od rođenja se krene k smrti, te su i smrti deo života. Ali se pamte smrti što plamte žrtvom da život drugima traje, život koji i potom teče. Tada potomci, protiv strahota, poput Mokranjca, svak u svom delu, vekoveče da junak Veljko, ozaren večnim sjajem, turskome paši prkosno reče: "Glavu dajem, Krajinu ne dajem!" STARAČKI DOM u trpezariji i salonu s televizorom lebdi neka teška tišina od laminata do plafona zanemelog doma sabijena je tuga zgusnuta u kriške negdašnjih slavskih pihtija neka devojka se upinje da servira kafu ali od lepljive tuge s mukom se probija do staračkih stolova gde i za šoljice treba izbunariti mesta kroz tu tugu tetura desetak staraca i starica utonulih duboko u sebe jedno sa drugim se nerado druže a rado bi da li sa svojom raspetom decom ili s već upokojenim precima Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Decembar 23, 2012, 02:20:06 pm **
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije vidici VIDICI I vidici su različiti daleki plavo obojeni k'o zmija izduženi bliski strmi visoko nadneseni bezljudni gusto naseljeni u san utonuli ili budni k'o lanac oko nas razvučeni Da l oni postoje bez oka ljudi iz koga tonu u vijuge grudi do grla uvijene il razdrljene svejedno da otud sune otrov sumnje nazad u pogled obezumljen nesagledno MULJEVITE MISLI K'o magla je porozno čovekovo znanje. Ko uman može biti siguran da je normalan? Muljeviti su iskoci svesti. Koji lud stvor odista misli da je lud? Ludost je ludačka mudrost. Slojevita je čovekova ćud. Munjeviti su preskoci reski. MAGLENI UM Sva bića, svi narodi za koje smo čuli čuvaju život što ne truli... Ni ja sam tu nisam bio prirode trun, već njena misao! Već njen magleni um! Nikolaj Zabolocki Narodi koji nisu imali svoje za današnji svet ne postoje... Nekad se mislilo da je to svoje, pre svega, jezik! A danas, ko bi znao... Muči nas i jedno dublje pitanje: da li je čuveno rušenje vavilonske kule i podela jezika kazna od Boga il je nagrada blagorodna? Da, niko se otad nije popeo do nebeskog carstva da ugrozi Božiju vlast. Ali je ta podela otvorila put za vrhunsku zemaljsku slast: stvaranjem mnoštva jezika umnožena je naša nasušna poezija koja je po mnogima plod božanskog duhovnog nadahnuća... Da nije, ipak, i ta divna poezija tek lukavo smišljeni mamac za ljude s poligona: da se odvoji duh od tela i umanji snaga čoveka, kojom bi, možda, mogao da se domogne Božijeg trona?... Bilo bi tako kada bi um bio tek trun. A nismo dosad čuli da duh truli. ISPOVEST LAUREATA 1. Ljudska je sujeta nepresušna. Ima je u svakoj pori čoveka. Sa njom se raste odmalena. Izvor je briga, pisac knjiga, naboj svih zlih i dobrih želja. Al kad je bolesno napaljena, razjeda dušu kao rđa. U svakom kutku i zavijutku života našeg otrov riga. Zameće ratove i veselje, plevi čovečnost iz ljudskih duša. 2. Dodeljena mu je povelja na ime životnog dela. Onespokojen je strašno time. Umesto ljudskog radovanja, izjeda ga niz pitanja. Je l ta povelja crna il bela? 3. "Ko me nagrađuje, zašto baš mene, s kojom se namerom to čini? Da li su njome sad zaklonjene — da ostanu u zavetrini — prethodne povelje nezaslužene?" ......................................... Previše uglova ima prizma!... "A da me nije samlelo vreme — nije baš lako to da se prizna — pa me sadašnje pokolenje i ne primećuje, te glas za mene ne pogađa sujetu nijednog člana bilo kog klana?" Ljudska je sujeta — aneurizma! HOMO SAPIENS Pred veče stvari nisu više slepe Paul Ceh Ne možeš da poletiš dok to ne probaš bilo u snu ili na javi al sve traži vreme niko ne može brzo da čami a i nerođen može mreti u telu matere svoje to važi za svako doba Granice bezgranične kopno i mora polje i gaj kamen i plamen vreme i pleme kraj i početak maj ili petak bez pogovora one sve plene i kroje DAN I NOĆ Danju je oko tek vir s lica premrežen granjem trepavica Pun sjaj mu daje ponoćna tmina koju razgrne mesečina Iz oka tada sanja izviri da nam vidike čudesno širi i pouzdanje ljudsko krepi gle ipak nismo baš tako slepi Na ukrštaju duše i tvari život je vrelo čudesnih čari. NAŠA SREDA LEPA Hotel "Moskva" nas čeka s restoranom u centru Beograda na Terazijama — lepim, s velikim prozorima, kao i pre više od pola veka. Sedimo sredom za stolovima belim gde mogu da nas vide oni spolja, a i mi njih kad prolaze — kao pre pola veka. U restoranu, kraj klavira sedi muzičar, otmen, miran, i, kao nekad, tiho svira. Restoran pun, kao nekad. Ulica puna, kao nekad. Ko kaže da starosti nema leka? Na tasovima Terazija ta opaka laž se razbija: s njih nam žubori vreme meda i mleka put reke koja se zove Leta, gde svakoga neko već čeka?... KAZNE zadivljujuća je istina da svako koga srećem na ulici ima i svoj poseban svet i svaki od tih svetova je drugačiji od velikog koji je naš zajednički a zastrašujuće je što je i naš zajednički svet u očima i duši svakog od nas opet drugačiji jesu li tolike posebnosti nešto lepo il su prokletstvo koje buja s razvojem ljudske samosvesti zarazna guba uz rušenje vavilonskog stuba za koje zna se ko je kriv ali baš bez tih prokletstava život naš ostao bi bez ljudskih ispovesti ukalupljen suv bezličan nedopustivo siv za nijanse i prelive potpuno gluv BAŠTE LJUBIČASTE ljubav nastaje iz mašte s dna ljudske duše porinute gleda u zore ljubičaste dok toplo Sunce ne grane da je rasprši na sve strane u razgrnute ljudske skute gde će od sutona dok ne svane za crnocrveno rasti u grotlu nauma taštih šta može krave da povede da se veru po planinskom karstu i da pasu tamo gde trave ne rastu zanete snom o lepom plastu šta može narod ozbiljno zvati da preduzme nešto što ne želi ako iskreno hoće da se to ispuni u inat žutoj Luni PORAVNANJA Ko je lep on je lep dok ga lepim vide Sapfa Moj pas je plemenite pasmine prelep čistokrvni rotfajer kao da je delo božanske kisti Moj pas je veoma dobar prema meni volimo se kao braća rođena ne s ovih zakrvljenih strana Moj pas je dobar predobar dok smo sami Vi budite oprezni s njim ima pouzdan njuh a nije račundžija I konj je prelepa životinja kad na pašnjaku pase skakuće i kaska Al ako mu priđete zapahnuće vas vonj njegovog znoja i koječega još Pa šta i mi smo lepši s odstojanja osim u posebnim prilikama kad dođu po svoje omama i tama Da se vid i sluh i njuh i duh sa zakrivljenih panorama saspu u isti koš PROZOR Priroda sama tu sve sklopi Da prozor imamo k Evropi. A. Puškin park a iza njega ulica s nizom trospratnih zgrada kao dvorišna ograda i svuda poneki čovek žena dete pod njima krov cevi i lavirinata kanala beton asfalt i trava a iznad svega toga svetloplava nebeska kapa između tih lica motaju se kućni ljubimci s povodcima na koje besno laju čopori napuštenih lutalica znaju se i čine šta mogu laju se no sve to je samo spreda s leđa je ušuškan san bez ognjišta koje bi moralo da se čuva bez praga na kome se vaga i bez rezervnih vrata promaja da ne duva ovo je pogled unapred kroz ram prozora koji je dobro dihtovan kamerom nadgledan biran da svet bude miran i napredan beton asfalt i trava a nad svim tim svetloplava nebeska šapa lava STRAŠAN SAN Sjatili se nečastivi Duž ravnice bele te. Neizmerni, bezobrazni, Mesečeve igre kist, Kruže posvud vrazi razni, Kao novembarski list. A. Puškin S tavana stružu čađavu dušu kućni duhovi rasrđeni otrovno trunje kroz daske krune i frkće mačor lenji očiju natrunjenih dok merka gredu na koju da skoči kad njemu pred oči miševi opet kolo povedu Kroz odžak što dimi prkosi zimi iz kotla s vodom ovom zgodom vrag nečastivi grudvama snega preko svega klobuke goni grejući se svi su tu došli iz dana prošlih k nama su sišli želja ih tišti da nas ovako tužne i ružne povratkom svojim iznenade i da nas u ove pozne sate sanjive vrate u mreže vražje brade pa da nas ponovo jade a mi sanjamo da još Turke ganjamo s čuvenih Markovih drumova pa se ne sklanjamo od obolelih umova koji će ovako bose i gole da nas na legalu već skole UROTA Da smo ostali skupa, mogli smo postati tišina. Jehuda Amihaj Tu među nama puno je mrtvih ljudi Neki su nam bliži no dok behu živi Dodiri s njima sve življi i življi Osmehom čudnim greju naše grudi Mrtvih je više nego nas ostalih Sad nam je bliskih s one strane više Svaki taj osmeh po pram strepnje briše I u duši plam zavere pali Jedni u druge piljimo netremice S nadom da nema nikakve granice To vitlo života zalud stazu prti Uroti protiv [ne]ljudske smrti IZLOŽBA Sl. R–u Na komemoraciji homo sapiens, tužna lika, govori o zaslužnom čoveku. Sve o svom ličnom druženju s njim. I čemu žaliti pokojnika, jer govornik će, odan naciji, biti nastavljač njegovog dela i lika. Dirljiva slika. Tehnika: hladno presovan lim UMETNOST Kad osećanja stihom gude, pesnik postaje samo sluga, jer umetnost suvišna bude gde dišu tle i sudba. B. Pasternak Umetnost svak za sebe meri u njoj nalazi nešto svoje Čim se odškrinu njene dveri one počinju da se troje I tako čudna progresija sija čarobnim nespokojem koji iz žive duše klija mameći svojim neprebrojem Umetnost je nestašna ptica s redovno drukčijim perjem i neumorna letačica stvorena možda sujeverjem Ne znam je l sama sujeverje al mera joj je znam bezmerje NE Lavu Losevu1 Vi ste Srbin? Ne, ja sam skrbnik grbav, slepo teturam čerečen, škrbav, sa snom o glavnoj roli koja sve zlurado boli. Vi ste s Kosova? Ne, ja sam pre poluiščupan koren koji se kune u stavrofore što, kao da su na Marsu, rade na nebeskom carstvu. Čovek ste? Ne, ja sam zubac s viljuške divnog pribora za jelo iz dvora cara Dušana Silnog — krnjak, polutak, kljun zloguke sove, rog, a dokle ću tako — preseći će valjda Bog. _________________________ 1 Lav Losev NE Vi ste Rus? Ne, ja sam virus side, k'o šolja raspukla idem, pijan sve glavne uloge imam, odgajen u ovim predelima. Vi ste Losev? Ne, ja sam pre Lifšic marke, mudonja što se zaljubljuje u petičarke u zanosne daveže plavokose koje mastilom obraze rose. Čovek ste? Ne ja sam okrnjak loman s holandske peći keramički komad — nasip, vodenica, grumen druma lokalnog svog, a dalje tamo, znaće sam Bog. Prev. s ruskog, M. Sibinović Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Januar 29, 2013, 01:58:35 am **
Miodrag Sibinović Izbor iz poezije uska staza USKA STAZA KA DALEKOM PUTU S promocije srpskog prevoda knjige starog japanskog pesnika Put je stecište svih ljudskih duša i nebo i zemlja stanište svega što znamo A ljudsko uho danas može da sluša i priče koje lebde nad Japanom s onima što kolaju iz prastare Kine do tog uha dopiru drevne gatke i s drugog kraja čudesnog velikog sveta starih Maja i kad još iz Indije Egipta Afrike line plima mudrosti koje se stope s valima što nagle iz Evrope E kad bi se našlo moćno uho koje ume da sluša pouzdano bi se znalo koliko je u ljudskoj omrazi pameti malo i logika očnjaka koliko je plitka kad se sa lanca pušta makar i zdušno jednodušna Kukavne su staze čovečjih duša SRPSKI HAIKU Podigni kažiprst pa u oko žestoko unakrst da se već pročuje zadiše li čelo il pročelje pa da se počuje i za santu ispod košulje dok svi ne potrule od životvorne razorne rosulje ORGANSKA GREŠKA Plam oka jastrebovog nije zrak sunca što život lije samo je znak to krvopije koji se sprema da ubije Kad se udruži um s iskustvom ne znači da je moral jači u strasti pohlepe gnusnoj prednjače nagoni mračni Da li je jastreb ipak bolji pošto krv pije da preživi a čovek grabi po svojoj volji i za to drugog večno krivi Kako ta mudrost gubi moći kad se sa sablazni suoči čijom se voljom čovek daje da čini takve promašaje FILIGRANI Kad se u mraku protaru oči, i on se menja. Sve na svetu sopstveni sjaj soči od Stvorenja. Ne strepi od noćne guste tame, sestre dana, najcrnje plete filigrane tama u nama. DIJALEKTIKA slete mi na dlan prelepa slutnja na ovom svetu se sve živo krade moram je što pre skriti da ne osvane prazna no s dlana će skliznuti nade i slutnja će postati mutna na kraju će mi biti zapretan dar i kazna TVRDI ORAH Da li je i ljudska ljuska čvrsta kao orahova No ni orahove više nisu podjednako koštunaste selekcija čini čuda svuda prste gura više nema takvih voćki koje zube lome Nesalomivost je puka bajka što je danas gone sa prostora Zemlje tmaste u atar azura Sve na svetu zastareva tokom vremeplova kad-tad počne da se ljuska I klas postaje pleva OGLAV Život je čovečji niska dana i noći ushita i potonuća sa ogrlice ljudske klimave moći oglav koji sve stiska Kad kroči na posletku bez njega čovek se koči a najbliži zbog nečega priskoči pa mu navuče kapke na oči KORITO VEČNO Korito rečno pored puta rumenom zorom sviće da nije stvora kratkovečnog koji je stekao biće ta bi lepota jutra ostala neprimetna Korito rečno pored puta podnevnu žegu blaži da nije stvora kratkovečnog što putem loman stupa čiju bi dušu ono da taži na zloj pripeci sveta Korito rečno pored puta suton rudi nebesko čarno ogledalo voda purpurno cveta Ravnomerno i tečno dnevni krug kroz noć pluta i niže vremenu leta Po svemu vreme je večno čovek je dakako smrtan ali da nije ljudi zar bi se išta znalo Sve bi to ni u šta palo DRŽAVNA TAJNA Čovek je trun svemirske trine uzgrednik gromadne nebeske pile Vihori te opiljke slepe u piljke za igru svoje nestašne dece A time uvode i vode narode u bistre i mutne zemaljske vode Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Mart 27, 2013, 11:20:44 pm **
Miodrag Sibinović Iz zbirke pesama Život je tesan KAO ŠTO JESEN LIŠĆE RONI Kao što jesen lišće roni a zima ga pod snegom čuva, tako nebeskih vala plima zaslepljuje nam večno oči. Što li se nebo ljudi kloni? Šta li sve za njih gore kuva? Kakve planove s nama ima dok plavu tamu na nas toči? Da li ugađa ljudskim snima pa ih zastorom razigrava? Ili to čini u inat njima te ih za zemlju zakucava (gde im je naspelo da se rode nek se poguše od teskobe)... Kao što jesen lišće roni, tonu pod zemlju milioni. Podnebesan život je tesan, granat od snova, uredno kresan. KATASTROFA Počeše džinovske migracije Od neke iskonske katastrofe u srcu čoveka. Edit Sitvel Koliko je plemena bilo pa nestalo na grbama staza ovozemaljskog života koliko promena protutnjalo telom i dušama predaka današnjeg sveta koji se i dalje menja daleko i van poriva što trenutno vladaju nama van naših nazora van opredeljenja Mi patimo od nazeba nasleđenog iz ledenog doba bežeći od erupcija svih vrsta vulkana u nadi da su ta zima i ta lava samo nekakva proba kojoj će kraj doći jednog bajkovitog dana u nadi da naše biće ni studen ni plam ne čine i veri da se možemo izvući iz svoje suštine CRNI TALAS ...živeo sam... obasjan svetlošću sred dva vremena tame. Orhan Pamuk, Zovem se Crveno Moj život je začet u prethodnom a tavorim, evo, u današnjem vremenu tame. Ja sam ga počeo od neznanja, tokom svog veka nizao perle spoznanja, a završavam u postupnom zatamnjenju te omčave niske znanja — sada mi perle postaju pertle dvolično zabranjene u svim sređenim tamnicama. Možemo li biti baš sigurni da čovek odista živi svoje zemaljske dane obasjan svetlošću između dva vremena tame kad su, po svemu, i svetlost i tame i same već tako dvosmisleno tonirane? I koliko su i sve te naše procene pouzdane ako je tačno (a jeste) da neretko kad jednima smrkne drugima svane? Takva se pitanja po savesti u svesti mreste... SVETLA BUDUĆNOST Van želje tvoje sve je gore: netrpeljiva je lična mera. Crni mrak tule rujne zore Dok tamu svetlost ne rastera. Da zlo ne svedoči šta je dobro, istina izmiče trenutnoj moći: šta je jalovo a šta plodno o tome život sam svedoči, te... bez dileme, buduće vreme — i sve pokore razodene. SPOJENI SUDOVI Da nema straha, ko bi se bojao mraka? Da nije života ne bi bilo grehota a i smrt bi kleta nestala sa sveta... No nje da nije, da li bi bilo junaka? DE-STRUK-CIJA Slepljene pelene zore uz prozore gore svrdlaju okna mreže želja poklanih timora raspuklih bora i mrtvog hora odanog žudnjama s druma skrajnuta uma Buše i store da se ne bore Da se sve vidi bez napora već od svanuća Da se providi sigurna kuća OSKUDICA Stara (među)narodna Za dobro javnog mnenja hteo bih da napišem pesmu o dobrom čoveku al prototipa nemam Nije sad pitanje htenja niti je stvar umenja Znam Noje neće više da čini k'o nekad što je kad gresi i dalje teku po starom redu svojem Bez greha nema rođenja ni mesa nama bez klanja jabuka znanja bez branja ni poverenja bez uverenja neprimenjeno budi večno je dobro delo al nisu dobri ljudi Umesto Nojeve barke sad se kosmička sprema gde za nas mesta nema jer su preskupe karte Lažira dobro delo carevo novo odelo VRTOGLAVICA Vazda nas u grču opomene vreme te shvatimo da nas je opselo pleme kog se treba gnušati ustvari Nakon otrežnjenja sleduje opelo na koje nas vode novi opsenari što će kada pipke dovoljno opruže rezone tog plemena hrabro da produže A kad i njih potom razodene vreme i kada ih prozre novo pokolenje oni već sašili moderno odelo da kad prođe svečano opelo ponovo za stolom zasednu u čelo u rukama svojim sva blaga da drže. Nikom više nije nepoznato u vlast će se izleći najbrže beskičmeno šićardžijsko jato s kojim vreba spreman (na traci je) neki novi mutan otac nacije ZAVEŠTANJE 1. prekrijmo uvale zastorom zraka za prizemljenje ljudskih nada svemu što sanja po jedna traka srebrno-plavog nepropada da nam nad glavama zaleprša van domašaja prljavih šaka u nežnom okrilju dobrih vila vedrih devojčica i dečaka van kolopleta mračnih sila iz nadgornjavanja niskih duša 2. prekidi pulsa pouzdanja sa iskrenošću u dva oka nipošto nikom se ne sklanja glupost velika i duboka što manje shvataš jače šumi neka sve drhti pred tvojim pragom nisu ni ljudi tako umni da tvoju muku zovu ljagom i sam na kraju lakrdije koju obično životom zovu ublaži bruku nagrdi je bljuni istinu bosu i golu 3. i tako soči vek za vekom sve se okonča istim tikom uprkos različitoj nošnji i nakon svega zmijolikog naleće proleće leporeko sa starim optimizmom trošnim greh je u jabukovoj krošnji što vele u svetome slovu vazda smo ipak preprpošni da bismo opstali na krovu na obrubu vidika mekom ne popuštajući već nikom znajući šta me čeka i preko prkosim svojim nemuštim krikom Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Jul 17, 2013, 01:50:14 am **
Miodrag Sibinović Pesme iz ciklusa Temeljna greška GREŠKA SE SMEŠKA Lešinar neće na lešnik, jer njegova priroda jedino strvinu ište. Kad vuci rastrgnu nesrećno jagnje il dete, oni to samo čine da gladni ne budu više. Stvoritelj prirode trubi: bližnjega ljubi k'o sebe samog, al je on kod životinja, bilja i ljudi omanuo nekako s tom hranom... Omaška se poigrala potom Podmuklo i s ljudskim genom, te nam je u hodu životom postalo sve dvosmisleno. Ko u takvoj zbrci da reši: da l iko od stvorova svesnih može da ne bude grešnik?... A gde tek da svrstamo onoga ko, i u strahu od jedinog Boga, voli jedino sebe i bližnjeg pokoga? Zagoneteno se smeška da ljudsku zbunjenost smekša užegla temeljna greška. SKELETU Budi srećan ne mogu da te napadnu hiljade boleština što kose širom sveta Kosti najduže traju znaju sve trave koštunjave jave bliske nezajažljivom Bogu koje mogu viruse truleži u vreži svojoj da utišaju CVEĆE I SVEĆE Kad bi moglo da se vošti vreme I život bi možda bio duži Pa bi tada bilo više sreće No i ovo bilo bi jedino Vošti li se samo selektivno Ali vreme to nikako neće Sviđa mu se da cvetaju sveće OTPOČETKA odmakni se o čoveče srušiće se vražja kula i ostaće tvoje veče bez gradivnog molekula noć se boji sivih mula prodavaca novog sukna iz minula veka prakljača je zalud pukla da se lepo provedemo prestonica jek presekla od ranoga jutra već posluje pod bedemom metla brzometka preživele mule mame večne vrdalame lažno uplakane PARALAŽA Da nije laži svi bi je tražili jer je bistrila i šta je istina bićemo prevareni ako se iskoreni bez nje bi plovili životom suroviji TOLJENJE smej se bez razloga na čuda uboga da bi prestala šala neslana pomoć potraži od sile okrutne hladno otkaži sve nade uputne kad se okupe šuplje protuve prigrli kalupe praznine ukupne gledaj na pokore kao na potpore — naša stvarnosti majko bizarnosti BRANKU ĆOPIĆU Kakva je to voda što ne vodi, nego nosi? To je Sava pod pečatom okolnosti nazivanih Bog da prosti. Kakva je to Leta koja teče a ne leti? To je Sava ispod Brankovoga mosta koji nam se zbog nečega sveti rasprostrvši asfalt mesto vala da bi glava odmah procvetala ŽMURKE I ŽURKE pritisli nas lapsusi lap topova zaludilo lopotanje lopova dok nam sok lincure dele protiv otrova vidoviti žmure na preumlje poroznih pokrova žmurke su i žurke vode do zapljuvke Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Mart 20, 2014, 02:38:43 am **
Stihovi Miodrag Sibinović PREOBRAŽENJA Na izvorima ljudske misli pralik i so svih čuda Damar nebeskih dvokolica lučonoša i noći i dana vesnik radosti mudar Tvoj pogled tvoj trk tvoj skok tvoj žar tvoj vrisak kao i tihi frktaj bio je mera svih mera ljudskih u svesti damar u ploti duše drhtaj Izranjao si iz ponora utrobe zemlje pod bičevima prepotopskog mraka pretnja nečistoj savesti potajnik odmazde koja sledi vozar u čeljusti nesitih raka Sa Zemlje si jezdio i put neba da budeš Sunca znamen duh dana i noći sjaja i potonje tame dah groma i ognja uma plamen Bez tebe ovde ne bi bilo ni pravde niti bajke U njihovo si ime postajao čak i krilat hraneći lire gusle balalajke No iz vignjeva ljudskog uma izliven je gvozdeni klon pred kojim sva istorija u maglu ode i od negdašnjeg tebe preteče tek naš današnji konj Ipak za utehu i njemu i nama otud se prokrala k'o uspomena draga i danas važeća još u iskoni zaošijana mera s imenom temeljnim konjska snaga Kao poruka tajna Naslov: Miodrag Sibinović (1937) ** Poruka od: Angelina Decembar 06, 2017, 12:04:04 pm **
Stihovi Miodrag Sibinović JABUKA CIVILIZACIJE Zoranu Miliću Gledaš li sada ranom umesto očima kako zemlja ponovo teče i voda, kako mrak svetlost raspliće a svetlost mrak raspliće, pošto sve gleda, čovek, drvo, kamen i stoji ni na čemu koje je nešto? Svega je više u sećanju nego u selu, na groblju nego u gradu. A sve to vitla u potuljenom grotlu i klopara grumenjem zemlje koja ti kuca sa krova lakiranog dvora. KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010 |