|
Naslov: Zoran Milić (1940—2007) Poruka od: Angelina Septembar 09, 2012, 01:30:02 am **
(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Zoran_Milic_(1940-2007).jpg) ZORAN MILIĆ Zoran Milić (Vražogrnac, kod Zaječara, 07.11.1940 — Beograd, 07.02.2007) — pesnik, putopisac, esejist, prevodilac. Povremeno se bavio slikanjem u tušu: ilustrovao je veći broj svojih knjiga. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zaječaru, Pravno-ekonomski fakultet u Nišu. Novinar od studentskih dana — reporter i urednik niških glasila: "Studentske novine", "List mladih '68", "Narodne novine". U dva navrata urednik niške "Gradine" (1966—1970, 1973—1975). Jedan od priređivača Sabranih dela Branka Miljkovića (Niš 1974). Godine 1974. prelazi u Beograd; do penzionisanja 2002. samostalni savetnik Republičkog komiteta (sada Ministarstva) za kulturu Srbije. Prve stihove — "Kako nastaje pesma" — objavio je 1960. godine u kruševačkom časopisu "Bagdala". Zbirke pesama: Zemlja (1967, 1995), Vražogrnačka zvona (1972), Isterivanje zla (1978), Stablo ni iz čega (1981, 1997), U traganju za Polifemom (1984), Mongolska staza (1985), Kroćenje zmija (1986), Seme na vetru (1992), Zapisi na koži (1993), Pisma nebu (1993), Usta za sedam glava (1993), Đavolja varoš (1995), Duša u studeni (1996), Široko je polje (1997), Svetogorska staza (1998), Izabrane pesme (2001), Iz starih spisa (2003), Žrvanj u nigdini (2005), Hod u let (2006). Priredio je, predgovor napisao i objavio zbornik pesama mladih niških pesnika Sazvežće na rubu neba (1970). Preveo je, predgovor napisao i priredio izbor tekstova iz drevne kineske književnosti pod naslovom Knjiga planina i mora (1993, 2001), i izbor iz poezije mongolskog pesnika Begzijna Javuhulana (1995). Milićeve pesme zastupljene su u brojnim antologijama, zbornicima i pregledima srpske poezije, i prevođene su na više stranih jezika. Dobitnik je više književnih priznanja, među ostalim i Nagrade "Rade Drainac" za 2005. godinu. Novine Beogradskog čitališta | Broj 18—19 | Februar—Mart 2007. Naslov: Zoran Milić (1940—2007) Poruka od: Angelina Septembar 09, 2012, 01:49:21 am **
Zoran Milić Izbor iz poezije PRELUDIJUM Ponovo će zemlja poteći I teći će teći teći I voda opet i ponovo zemlja A mi ćemo na obali Posmatrati I tako neprestano Teći će voda teći će Zemlja I u nama će uvek ostajati pomalo vode i pomalo Zemlje Sve dok se i mi Ne pretvorimo U vodu U zemlju KOJI SU HRABRI Koji su hrabri dvostrukom smrću umiru Koji nisu dvostrukim zaboravom Što smo voleli nežnosti je izmaklo Što smo izmislili neće služiti nama Zaboravljeni su putevi koji iz prošlosti vode do nas Izgubljene su reči koje bi nas objasnile Naše se ljubavi i same vraćaju sebi Naše su misli prekinute Ni sunce više ne dolazi sa istoka Sve što dolazi dolazi s juga Željno govora i nesigurno i tajno Ceo svet će jednoga dana na naše oči Pun tajni u plamenu izgoreti Iz knjige "Zemlja" (1967, 1995) VRAŽOGRNAČKA ZVONA ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE NEKOGA ĆE BEZ GLAVE OSTAVITI neko će ostati bez srca neko će ostati bez ljubavi neko će ostati bez očiju ZVONE ZVONA NEKOME LJUBAV NE TREBA ZVONE ZVONA NEKOME SRCE NE TREBA ZVONE ZVONA NEKOME OČI NE TREBAJU o ko to ima kamen mesto srca ko to ima bolest mesto sećanja ko to ima ranu mesto očiju ZVONE ZVONA DAN SE POMERA NA ZAPAD ZVONE ZVONA DAN SE POMERA NA ZAPAD SAN STRAŠAN USNULA PRAZNA LOBANJA na put dalek pošle nevešte noge predeo lažan videle nesrećne oči tužnu ljubav osetilo mrtvo srce O ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE NEKOGA ĆE BEZ GLAVE OSTAVITI smrt ide ulicama smrti tiha nevoljo ljubav ide ulicama ljubavi lepa propasti plač ide ulicama suzo sestro rođena ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE ZVONE ZVONA SA VRAŽOGRNAČKE CRKVE ZVONE ZVONA DAN SE POMERA NA ZAPAD IZGOVARANJE SMRTI Kad je izgovorim svet će podeliti Na one koji su živi I na one koji su bili živi Jedne treba naučiti da je vole Jedne treba naučiti da je izgovore Ko se odrekne sebe može i da je peva Ako ne ume umreće kad progovori Ako imaš u ustima ovu veliku reč Videćeš od nje možeš napraviti zakon Od nje možeš napraviti bitku Od nje možeš napraviti pticu Sedećeš pored ptice i gorko ćeš se kajati Ako imaš u ustima ovu veliku reč Videćeš zakon može biti u pesmi Bitka može biti u zakonu Ptica može leteti po vodi Ostaćeš bez ptice i gorko ćeš se kajati SKITNICA POD BREGOM Pod bregom skitnica spava Cvetovi mu se zavlače pod pojas Pod kapom mu zelena žaba Nad glavom jato gavrana San se kroz goru iskrada Gora zvoni od veselosti Pod bregom skitnica spava Da zaboravi svoju prošlost. ŠIROKO JE POLJE (odlomci) * Umoran neko zaspao je Pola neba pod glavu stavio Polovinom neba se pokrio Ptice mu utrobu otvorile U utrobi sunce se zabelelo Četiri daljine obasjalo U petu daljinu se zagledalo * Biju zvona Radovanu Tri puta biju triput staju Volovi skaču kola vuku Na kolima leži Radovan Doktorima se osmehuje Napred idu krst i popovi Za popovima idu žene i plaču Vrati nam se vrati nam se vrati nam se Zemljo zemljom zapisana * Žene iz kuća ne izlaze Razboje iz kuća ne iznose Ni spavaju ni jedu ni piju Svu noć ćilime tkaju Na ćilimima ruže i golubove Svilene konjanike i konje Iz knjige "Vražogrnačka zvona"1 (1972) BOLESTAN U RODNOM KRAJU Duša moja leti na vatrenom konju Oganj iz nozdrva seva Duša moja bela ptica na severu Zvezde mi se pretvaraju u vodu NEPOGODA Od reči kiša napravio sam kišu I bila je kiša Od reči munja napravio sam munju I bila je munja Od reči grom napravio sam grom Nepogoda i sad vlada U SRCU SVETA Šušti prljava voda u srcu sveta Ponavlja se to je nestvarnost Sija obolelo sunce u modrini neba Ponavlja se to je nestvarnost Razlažu se nejasne sile u postojbini svega Ponavljaju se to je nestvarnost Sija svetlost svetlost je Bolesna potreba da sve bude razjašnjeno Sija svetlost svetlost je Nečuvena potreba da se sve ogoli Sija svetlost svetlost je Strah pred onim što nije dokučeno Sija svetlost u svojoj Nepripremljenosti i skrovitosti ISTERIVANJE ZLA Bespućima bezmerjima bezglasjima Bezdanjima beznađima bezorjima Blještajima odsjajima kliktajima Jecajima drhtajima titrajima treptajima Dahtanjima sevanjima sijanjima Grcanjima graktanjima buncanjima Huktanjima vitlanjima metlanjima Brujanjima blejanjima zujanjima Rojenjima jaćenjima iskrenjima Gluhotama strahotama snohvatima Mrakovima tminama tmušama činima Zamkama dohvatima dosetima dosezima Kandžama kopitama očnjacima ožiljcima Bolestima varkama vatrama igrama Bunilima senkama sočivima sečivima Idi Idi odavde zlo Osinjacima zmijarnicima zverinjacima Groznicama nesanicama nesvesticama Zebući ričući ječeći goreći Besneći razbijajući ništeći grmeći Huleći stresajući koseći lomeći Idi idi odavde zlo odlazi odavde Zanavek Neznanjem nesećanjem nenadanjem Svetlucanjem opiranjem rasipanjem Buđenjem glađenjem razmicanjem Savijanjem otimanjem grohotanjem Kokotanjem štektanjem cijukanjem Lajanjem šaputanjem rasipanjem Lepršanjem razlivanjem kolutanjem Siktanjem pištanjem čegrtanjem Stenjanjem huktanjem cvokotanjem Sečenjem ceđenjem senčenjem Zvečanjem čekićanjem poniranjem Dahtanjem škrgutanjem kovitlanjem Pomicanjem razdiranjem uranjanjem Prostiranjem prodiranjem otiranjem Režeći cvileći ridajući kukajući Gačući tutnjeći sevajući šišteći Trepereći puzeći rijući gazeći Na planinu se najvišu ispenji Divljini se pustošnoj pokaži Munjama se rasprslicama okruži Mrklinama neprozirnim otidi Zmijama se otrovnicama pridruži Sa rojevima krvožednim odleti Sa sečivima zarđalim istruni U bezdanima nepovratnim nestani U ognjevima srditim izgori Sa snegovima prljavim iskopni Sa vodama umornim usahni U klupko se ružno pretvori Idi idi odavde zlo odlazi odavde Zanavek S crnom kapom na glavi S crnim koncem u oku S izlomljenom nogom pod kolenom Sa zarđalim gvožđem oko vrata Sa polomljenim nožem u džepu S obolelim srcem u grudima Zemljom ovom gorelom zemljom ovom mučenom Bičevanom sečenom čerečenom Ranjavanom prebijanom prosipanom Zemljom ovom majkom mučiteljicom hraniteljicom Zemljom ovom lakom snenom paćenom Zemljom ovom ratnom poratnom Zemljom ovom krilatom zubatom U zemlju drugu plamnu kamenu U zemlju drugu gromnu ognjenu U zemlju drugu crnu daleku Daleko daleko odavde tri neba Iz knjige "Isterivanje zla" (1978) ____________ 1 Vražogrnac — selo u kome je pesnik rođen. Naslov: Zoran Milić (1940—2007) Poruka od: Angelina Septembar 09, 2012, 01:58:31 am **
Zoran Milić Izbor iz poezije TAKAV JE GOVOR U Dečanima Istok govori Zapadu Zapad Istoku Rđavi će pobediti Takav je govor[/color] SENT ANDREJA U više navrata potpuno na isti način Javlja mi se ova misao Lebdim nad nevidljivim gradom Na početku svake ulice Ispisano je ime ponekog pretka Grad se polako smanjuje Staje u svoj početak Početak u jednu tačku Tačka u ništa Listove papira Razlistava vetar STABLO NI IZ ČEGA Stablo što se izdiže ni iz čega iz magle Među senke i ljude i uplašene zveri Okupano srdžbom i praiskonskom zebnjom Sečivo što goriš od žica koje se raspadaju Od olova i od krvi koju ne treba zaboraviti Od zmije vatre u pupoljcima Od pepela i od pustoši koja nas vreba Od rastakanja koga se i najhrabriji boje Od kovanog gvožđa koje nam je potrebno Od besanih noći u kojima nam se roditelji priviđaju Od suza devojaka privezanih za bedra Iz kojih se mirisi podižu prema nebu Od snegova što danonoćno veju Od plotova koji grade zemlju i od krvoločnih pasa Od gromova što se zaklanjaju cvetom Od nebesa i od vode koja kalja Od nas samih dok se postepeno udaljujemo Od onoga što smo bili a ne razumemo Od livada i voćnjaka u blagom luku Od neukih koji su pokorni suncu Od žila koje podrivaju i od parcela koje se sele Od zveri i od putnika koji igraju bosi U blatu koje se taloži neprestano Iz knjige "Stablo ni iz čega" (1981) * Šta znači ljudski hod? Ljudski dar, govor? Izmrvljena je duša bilja, duša neba, duša zemlje. Zavađene svetlosti i senke. Prekinuto veliko uže. Zveroliki haos. Stojimo bespomoćni. Koja umetnost bi sve to bila u stanju da iskaže? Čija slobodna ruka? Čija pomućena pamet? Iz knjige "U traganju za Polifemom" (1984) OGNJIŠTE Bela svadba crnu smenjuje Bela straža crnu Kuća bolnica Iz zidova kosti vire SVADBA Tri četiri zmijice Nasred bele šumice Rasprostrle čaršave U klupko se vezale Na granama smukovi Na smukovima brkovi Naborana čela Svatovska odela Jezdi vetar konjanik Ruže poljem obara Jezdi vetar konjanik Za njim munje gromovi OD SNA Načinio se od sna oganj Načinila se jasna munja Od sebe se načinila Od sebe strada TAČKA Za zvezdom konac Za cvetom rumen Za vetrom studen Četiri otvora se Otvorila U tačku se Zatvorila SLIKA Na četiri proplanka Četiri vučice U gori pauci Na proplancima zmije Suton Neizmerna tuga Divljem semenu Majka cveta UJED U svaljkoj zmiji Jezik Na svakom jeziku Otrov Ko prvi progovori Zaćutaće Zanavek ONO Ide ide i viče Ide ide i plače Zemlja mu se otvara Zemlja mu se zatvara U zemlju se sakriva Troje vrata zaključava Tri kamena navalja Četiri vatre zapali OBRED Izlomio crne hlebove Ukrotio nevidljive senke Prerezao čudnom sekirom Zakitio Zelenim cvetom Stavio Guštera u usta Bacio Pepeo preko glave Pokazao Iglene uši Otkopčao Sjajne kopče SVEĆA Crni se sveća Na nebu Pola sveta Osvetljava Pola sveta Osvetljeno Pola se u sveću Pretvara LIVADA Pružila se livada Po njoj sablje Zelene Na svakoj sablji Tri cveta Na najvećoj Četiri PRODAJA Pred svitanje u grad Prodao sve Bez junaca Bez žita Sa suncem u očima I ticom Koja je jedna bela suza Na nebu Bolan Iz knjige "Seme na vatru" (1992) Naslov: Zoran Milić (1940—2007) Poruka od: Angelina Novembar 15, 2012, 03:09:40 am **
Zoran Milić Izbor iz poezije SEČENJE DRVA Mlado sunce u sečivu sekire se ogleda, Crni krst na čeliku blista. U moje živo meso oštrica se zabada Silom nerazumnom hitnuta. Na zraku belom smrt jaše, Ja je ne vidim. Sa vode hučne devojke dolaze, Ja ih ne čujem. Lažne svece gledam, Lažne proroke. Lažnim zvonima zvone, Lažnim molitvama Lažnim bogovima se mole. Lažnog anđela U odeždi ni nebeskoj ni zemaljskoj Veličaju. Glasom metalnim, Ni nebeskim ni zemaljskim. U CRKVI SVETI ARHANĐELI KOD PRIZRENA Ruka mi se u krilo pretvara. Druga ruka u drugo krilo. Hod u let. Let u nestajanje. MAJSTORI REČI Oni što u smiraj dolaze sa nepoznatih obala, Lete gutajući svoju so, Menjaju medalje za slike zavičaja, Nose oklope pod miškom, Vitlaju nevidljivim sekirama, Prodaju more, Vode svoje munje na kanapu, Oni što imaju drugu krv... Majstori reči nose u nedrima zmije, Zemaljski plamen. TRAGOVI Koračalo je ravnomerno: Ranama i ožiljcima prekriveno, Nevidljivim znacima obeležemo, Nepoznatim suncima osvetljeno, Zmijama otrovnicama okruženo, Iz pustoši, iz praiskoni se pomaljalo. Koračalo je ravnomerno: Kud god bešumnom nogom stalo, Prazninu u vremenu otvorilo, Škrgutalo, otimalo, udaralo. Koračalo je ravnomerno: Presijavalo se na staklima i u krvi, Odjekivalo, odzvanjalo, odskakalo, Penjalo se, padalo, ustajalo, Tanjilo se, tutnjalo, poniralo, Dahtalo, huktalo, svokotalo. Koračalo je ravnomerno: Prostor je bio crn svet, Prošlost je imala crn sjaj. Koračalo je ravnomerno: Istovremeno svim pravcima, svim putevima, Imalo je u očima našu tugu, Izjednačavalo se sa pljuskovima, Mirisom paljevine, mirisom baruta, Prvim nesanicama, prvim mucanjima. Koračalo je ravnomerno: U prošlost, u pepeo zapretano, Gluhotama, maglama, belinama, Bespućima, bezmerjima, bezglasjima, Nadimalo se cvilelo, palacalo. Koračalo je ravnomerno: Slepo, besmisleno, bezosećajno, Iz jedne tame u drugu tamu. PRODAVNICA Dve rasparene lobanje, pet zuba, Jedna karlična kost, stopalo, Dve leve noge, Savest, Zavist, Jedno dobro očuvano srce, Nešto ljubavi, Mržnja, Očevi u bekstvu. Rasprodaja, rasprodaja, rasprodaja! * Šta da kupimo, hajde da kupimo Dva noža za ručavanje, Dva psa, dve viljuške i dva tanjira, Zatim jednu bajku, Jednu lutku i jednu kočnicu, Začine i budilnik. Ovo je prodavnica i zato Hajde sasvim ozbiljno da trgujrmo. * Treba kupiti sve! Krevet, lastu, izletište, Gari Kupera, Neprijateljske avione, burek, Mašinu za brijanje, iglice, Tablicu množenja, Ponornicu, podmornicu. * Hajde da kupimo buku i tradiciju, Živce obavezno, svraku obavezno, Freske, sardine i neke sitnice, Sujeverje, Fleke, Pilule za spavanje, belu vranu, Zubobolju, Reptila guštera, repaticu svinju, Napolitanke soko. Ovo je prodavnica, prodavnica! I ako nekome nešto nedostaje Može da kupi. * Tri litra benzina, put u pakao, Tri ukrasa, tri sceta, tri kilograma eksera, A nekoj gospođi Nedostaje šešir za plažu, To je bar lko, ovo je prodavnica, Stavimo joj oblak na glavu. Za decu sputnjik, Neizbežna objava rata, Vojni puč u Siriji, zavera u Argentini, Ništa lakše za računanje: Jedan život dva kilograma soli. * Pet tegli džema, Lepa Meksikanka i sedam anđela, Hor veselih staraca iznad 70 godina, Dve starije žene u bunaru, Kriza vlade u Brazilu, Automatizovani pakao, itd, itd. Ovo je prodavnica I ako nešto nedostaje Može da se kupi. * Dve rasparene lobanje, pet zuba, Jedna karlična kost, stopalo, Dve leve noge, Savest, Zavist, Jedno dobro očuvano srce, Nešto ljubavi, Mržnja, Očevi u bekstvu. Rasprodaja, rasprodaja, rasprodaja! 1963. Iz knjige "Usta za sedam glava" (1993) NIŠTA U OČIMA (Odlomci) * Gledah s visoke planine, duša duše napasa. Hleb moj jedu, na hleb se uzvraćaju. Vodu piju, vodu mute. Sused ide, besna psa vodi, besne psiće. Razbrat ide, ljutu guju goni, jezika trista. Sunce belo uzjahujem. Crno kapiju otvara. Gledah s visine planine, duša uduše napasa, duša duše odvodi, svetlost svetli u mraku. Usta u rukama nosim, malo zemlje u ustima, malo svetlosti u zemlji, ništa u očima. Idem. Svet nestaje polako. Iz knjkige "Zapisi na koži" (1993) * Sećam se vremena kada je kamen bio kamen, voda voda. Kada su zemlja, pećina, cvet bili — zemlja, pećina, cvet. Bačeni metal nepogrešivo je pogađao. Riba gutala gvožđe, zveri ulazile u zamke. Svakome su bili dovoljni: vazduh, košulja, krevet. Nerođena deca dolazila su na svet. Vode pojile vatre. Jata riba, jata pčela. Po koja mušica, školjka, jež prelete nebom, ni iz čega, u ništa, zatim se ponovo vrate u visine. Hodanjem se dolazilo do svetlosti, crni bože. Hodanjem se po sekirama, čvornovatom kamenju. Žabe su skakale u prošlost. Prema mesecu na dnu neba. * Na zemlji je nekada bilo mnogo vode po kojoj su plivale nebeske krave. Duše su sedele na kamenju, duž puta, kojim godine prolaze prema vrhuncima u smiraju. Noge su bile nežnije od glava. Nogama se hodalo. Jutro bejaše sastavljeno od prozirnih niti i poneke misli o bogu. Zeleni plamičci titrali su nebom, u predvečerje. Tada smo Svi bili Jedno. Sa jedne trpeze jeli, iz iste posude pili. Testisi su zvonili kao praporci dok su sa zvonika mahali kaluđeri i vrane bile na livadama. * Dok je zemlja bila još vruća, ustade iz nje čovek i reče: ja sam kamen! Kamen, kamen, kamen, odzvanjala su okolna brda. Nebo se podiže da vidi samozvanca. Zloočice prođoše noseći strašila i uroke. Duše se preseliše na onaj svet. Nastadoše polja, manastiri, dubine, sve se složi. Nasta trava, ptičiji i ljudski govor. Guvna, bunari, kolibe, muve. I sve se obznani, prohoda, progovori. A kamen zaneme. Iz knjige "Pisma nebu" (1993) Naslov: Zoran Milić (1940—2007) Poruka od: Angelina Novembar 15, 2012, 03:09:48 am **
Zoran Milić Izbor iz poezije NEVIDI Nevidi su tu posao ostavili Okupili se zanoćili crna znanja crne Valove rasprostrli svetlo im sija Ne vide se vetrovi im crne sluge Ni oni se ne vide misli im Crne slute ni one se ne vide Nevidi večeraju sami sebi svetle Razmileli se crni nevidi beli nevidi Ne vide se ne čuju se Ne čine ne raščinjavaju Krste ukrštaju ukršteni odlaze vraćaju se U istu onu nevidelicu iz koje su došli Iz koje će opet doći u koju će opet Otići po svetlost po zakletvu Po tamjan i iz nje mrak izneti ĐAVOLJA VAROŠ Kad tamo a ono ljudi pasu pastir im Daiša Kamene glave gledaju u nas Mislimo to je san ali one se pokreću Tada neko progovori i sve nestade Kamen uze kamen Sve što se izrodilo sve što se izrodilo Sve što čami sve što čami Sve što gori sve što gori Sve nekud nestade Odmah odmah odmah Amin LAŽNI SVECI Mesec beži pod oblak Sunce beži pod oblak Sveci beže pod oblak Za mesecom u plamenu Pas u plamenu Za psom u plamenu Lovac u plamenu Za lovcem u plamenu Pucanj u plamenu Neko stoji Lažni sveci imaju Uši na ramenima Grom Srdito sunce POGLED S PROZORA Gledam s prozora u žablji vrt U žabljem vrtu cveta žablji bosiljak U žabljem bosiljku čuju se žablje pesme Uz žablje pesme osmehuju se žablja lica Otvorite se žablja lica Prevedite me preko vode RAĐANJE Kao da se jednom polovinom otvaram Jednom zatvaram Jedna žeravica jedna cvet Ponekad ah ponekad kupujem zemlju Ponekad prodajem Nekad kupujem da bih prodavao Nekad prodajem da bih kupovao Ne mogu zemlju od zemlje da odelim Prah od praha krljušt od krljušti Ne mogu da se setim Pozna jesen meni niče zub Pozna zima meni niče zub Na jeziku NE POKAZUJE SE SVE Iako je daljina izvijena i kriva Iako je horizonta rub olovan Iako predeli nestaju u magli Iako su bunari u visinama Iako kuće lebde nad ambisima Iako ljudi hodaju glavama Iako psi spavaju na kolju Ne pokazuje se sve odjednom U proleće se ruke ospu ranama U proleće ruzmarini crni niču Zelena je koža zemlje slavuj žut Frula i sekira glasove pronose Nad oranicama mutnim Sveštenik poje Crkve riđe vise O plavet obešene PRIVIDI Ljudi stoje kao magle Zveri stoje kao vatre Ptice stoje kao igle Senke stoje kao slike Zvezde stoje kao čarke Duše stoje kao varke Reči stoje kao kavge Vreme stoji kao stožer Vazduh stoji kao požar Dani stoje kao baklje Zvuci stoje kao zamke Stoje konci stoje kože Stoje kosti stoje kose Stoje kopci stoje kopče Stoje oči stoje omče Iz knjige "Duša u studeni" (1996) ATONSKA SVETILA Bele se svetinje. Podno starih grobalja žišci dušama osvetljavaju put. Crne tačke stupaju stazom oivičenom ikonama. Svetitelji idu bosi. Raž leluja. Masline se povijaju na vetru. Kroz mirisno rastinje, vrleti, šume — seni koračaju prema nebu. Trava raste iz očiju. Cvetovi se otvaraju. Manastirska zvona zvone. MILEJSKI POTOCI Nekada zemljom iđahu ljudi u belom. Smernost. Skrušenost. Skromnost. Sneg u kosi. Štapovi sijaju, oreoli blešte, gledaju u daljine. Svaku reč čuvaju kao kćer nerođenu. Zemljom idu zemlju ne dodirujući. Sada potoci ćute kao zaliveni. Glave se slažu, putevi svetle, prutovima obrastaju ruke. HILANDARSKI ZAPIS Kao da me odnekud gledaju moje oči. Kao da me sve to na nešto podseća. Ovde nije živ ko je živ, jer živi kao da ne živi. Ne postoji ko postoji, jer postoji kao da ne postoji. Niko ništa ne prodaje, jer se ne prodaje. Niko ništa ne kupuje, jer se ne kupuje. Ne zajmi, jer se ne zajmi. Ne vraća, jer nije pozajmljeno. Reč je velika, ćutnja velika. Ćute planine, ćute pustinje u planinama. Ćute pustunjaci u pustinjama. Ptice i trave govore. Koji s Bogom govore ćute. MOLITVA PUTEVODITELJKI HILANDARSKOJ Putevoditeljko, dovedi me do hrama. Prosvetli dušu moju rečima neiskazanim. Lik moj učini nevidljivim, vidljivom tugu moju, samoću, strah, ne umem da se vratim. Šta sve nečinjeno bi činjeno. Šta sve nerečeno bi rečeno. Šta sve nezaboravljeno bi zaboravljeno. Pade i bi nađeno, rastavi se i nestade Hod moj hod je drugome. Služba moja služba drugome. Rod moj odrod a put rasput. Raspet hodim, raspetog sebe nosim. Iz knjige "Svetogorska staza" (1998) ZAPIS NA RAZVALINAMA CRKVE SVETE TROJICE NA SPASOVOJ VODI1 Na vrhu vidljivog stoji nevidljivo, kao što nad punim lebdi prazno. Kao što je sito gladnome, dostižno nedostižnom, vremeno bezvremenom, stvarno nestvarnom. Sve gleda, čovek, drvo, kamen i stoji ni na čemu koje je nešto! Ko zna šta nosi dan a šta noć, koji su čiji dani a čije noći? Godina je građevina u koju bezbroj puta uđeš, iz koje bezbroj puta izađeš a graditelj je Bog. DOMENTIJANOVO OBRAĆANJE BOGU Na vrhu vidljivog stoji nevidljivo, kao što nad punim lebdi prazno. Kao što je sito gladnome, dostižno nedostižnom, vremeno bezvremenom, stvarno nestvarnom. Sve gleda, čovek, drvo, kamen i stoji ni na čemu koje je nešto! Ti, koji si osnovao zemlju na tvrđi njezinoj, i rekao da se ne pokoleba u vekove veka, pogledaj svemilosrdnim okom tvojim i ovde na mene slugu tvoga. Istom snagom kojom brojioš drveće, stresaš lišće, poravnavaš planine, dolaziš i odlaziš, pogledaj i na mene, slugu tvoga! Iz knjige "Iz starih spisa" (Beograd, 2003) ______________ 1 Spasova voda — zaravan u planini iznad manastira Hilandara na kojoj se nalazi crkva Svete Trojice. Kralj Uroš I sredinom XIII veka podiže keliju "Sveta Trojica" kako bi s kopnene strane zaštitio Hilandar, a u njemu 1264. godine hilandarski monah Domentijan, učenik Svetog Save, piše "Žitije Svetog Simeona". Ovaj učeni monah, Teodosijev i Danilov prethodnik, najznačajniji književni radnik XIII veka, godine 1253. u Kareji napisao je i "Žitije Svetog Save Srpskog". (Pesnikova napomena) Naslov: Zoran Milić (1940—2007) Poruka od: Angelina Novembar 15, 2012, 03:10:16 am **
ZORAN MILIĆ "Zoran Milić započeo je stihovima velikoga verbalnog zamaha. Ranih šezdesetih godina njemu se pesma ukazivala kao 'svečanost uma' (Valeri), a njezin govor brujao mu je poput 'zvona vremena'. Druga Milićeva zbirka, Vražogrnačka zvona, nije bila knjiga pesničkog nastavljanja. Ona se presudno razlikuje od prethodne: dok je subjekt Zemlje tumarao 'pustim baštama vremena' u kojima 'nije više ničega' — lirsko ja Vražogrnačkih zvona vraća se vrtovima detinjstva i zavičajnim pejzažima, onim prostorima koji su suštinski izvan vremena i istorije, u kojima se, zapravo, vreme odmara od proticanja, a večnost od vremena. Isterivanje zla, treća zbirka, artikulisala je po svemu novu pesničku usredsređenost Z. M. Folklorno-poetska simbolika Vražogrnačkih zvona ustupila je mesto patosu noćnih vizija, atmosferi bolesti i zla, ekstazama pustoši, gluhote i smrti. Svet Isterivanja zla jeste pakleni svet; njega određuju haos, nesvesnost, besmisao, mrak. "Crno" — to je ime za zlo koje je zaposelo ljude i igra se njihovim sudbinama. U srpskoj poeziji takve fantastfikacije zla dotad nije bilo. Vražogrnačka zvona bila su prekid u odnosu na Zemlju. Sa svoje strane Isterivanje zla označilo je obnavljanje kontinuiteta Milićeve poezije, a Stablo ni iz čega objavilo se kao knjiga sinteze. Štaviše, jedno takvo 'svođenje računa' bilo je neophodno da bi se slobodnije pošlo dalje. Taj sledeći korak otkrio se u onim pesmama Stabla ni iz čega u kojima se autor definitivno iskazao kao liričar sklon pesničkim minijaturama, jezičkim majstorijama — poetici sažetosti. Ali dubinski posmatrano, ispoljio je tu Milić i jedan drukčiji dar — osobenost mozaičkoga strukturiranja pesme. Mozaičkog u tom smislu što ovaj novi postupak omogućuje pesniku istovremeni razgovor sa svekolikim tajanstvima prirode, mita, folklora, istorije, kulture, jezika — i, takođe, razgovor sviju tih svekolikih tajanstava među sobom. Ako čitalac, zato, ne učini duhovni napor, ako se ne potrudi da zahvati u magiju i mistiku simbola koje Milić gradi ili preuzima, neće mu poći za rukom da prodre u svet skrivenih značenja njegove poezije. Ponoviće se na njemu, čitaocu, sudbina Sent Andreje: azbuku će shvatiri, no ne i njenu 'stvarnost' — sa naime 'slova vladaju svetom', ali i da 'svako slovo ima svoj zakon'. Upravo pod takvim znamenjem razvijala se poezija Zorana Milića posle Kroćenja zmija, sve do zbirki Iz starih spisa (2003) i Žrvanj u nigdini (2005). Akcenat Milićevog stvaralaštva sve je više i sve jače padao na pesme mitsko-metaforičkog nadahnuća, u kojima je pesnik — najčešće preko medijuma nacionalne duhovnosti i istorije — težio motivski što sugestivnijem i jezički što samosvojnijem evociranjeu kosmičke drame postanka i opstajanja sveta." "U poslednjih dvadeset godina lirika njegova svim svojim silama stremi prevođenju u pesnički jezik upravo arhetipskih, nadistorijskih glasova ljudskoga postojanja i stvaranja. Ovi glasovi besprizivno su 'glasovi iz dubina' i, stoga, glasovi neznanja prostora i nepriznavanja vremena, glasovi beskonačnosti kao glasovi jedine stvarne čovečanske istorije, one koja u isti amalgam poezije stapa magijsko činodejstvovanje, paganski obred i usmena predanja sveta sa nadpovesnim zračenjem kako slovenskoga i srpskog mita, tako naše narodne duhovnosti, istorijskog nasleđa, sudbine na balkanskoj vetrometini. U zbirkama kakve su Pisma na nebu, Duša u studeni i Svetogorska staza simboli Ljeviške i Dečana, Svete Gore i Čegra — da navedem jedan primer — uzdižu se i huje u istovremenosti pesničkoga mnogogovora s ognjenom pticom stiha, zmijom 's one strane sna / s one strane praznine', sa svim što ume da se 'vrati svome početku' i postane makar i nevidljiv plod čudesnoga 'stabla ni iz čega', same poezije. Optika autorova je, dakle, koliko umetnička toliko antropološka, koliko istorijska toliko vanvremena. Spacifičnost je u tome što je, u Milićevoj projekciji, vaseljenska perspektiva premeštena na zemlju. Sve zbog toga biva izokrenuto. Baš po ovoj osobini, Milićevo pevanje se, u korpusu savremenoga srpskog pesništva, javlja kao sasvim osobeno, originalno, veliko. Zbirka Žrvanj u nigdini predstavlja krunu ovakvoga stvaralačkog opredeljenja Zorana Milića. Poema 'To je nešto' sažima i spliće sveukupno njegovo pesničko iskustvo; u njoj se, ujedno, svi čvorovi i sva tamna mesta toga iskustva majstorski raspliću i izlaze na svetlost veka i sveta." Jovan Pejčić Iz kulturnog dodatka lista "Politika", 30.09.2006. Naslov: Zoran Milić (1940—2007) Poruka od: Angelina Novembar 15, 2012, 03:10:24 am *
STVARATI DUŠOM: PESNIK ZORAN MILIĆ ZAGLEDAN U DALJINE Lakše je sagledati svet iz našeg duha nego iz srca, kaže ovogodišnji dobitnik pesničke nagrade "Drainac" Već više od četiri decenije, tiho, nenametljivo, lirski istančano, setno i gorko ispisuje Zoran Milić (Vražogrnac, 1940) liriku koja, pre svega, pleni iskonskom svežinom jezika, sa modernim sazvučjima. Reč je o pesniku koji za sobom ima dvadesetak knjiga i mesto u svim našim antologijama. Dobitnik je mnogih priznanja, a ovih dana njegovo stvaralaštvo krunisao je i nagradom "Drainac" za knjigu pesama "Žrvanj u nigdini" ( KD "S. Sava" IO Beogradska manufaktura snova, 2005). Od samih početaka bili ste gost i učesnik Drainčevih susreta u Toplici. Sada ste dobili nagradu koja nosi ime ovog izuzetnog pesnika. Koliko Vas ona, možda, vraća Drainčevim pesničkim putevima? ■ Dok ste mladi nagrade su vam i te kako potrebne kao podsticaj da istrajete u radu. Što ste stariji, podsticaj je čini mi se sve manji, a sve češće se pitate: vredi li ovo što radim ili valja dići ruke od svega? Nema ničeg dubljeg ni trajnijeg od posvećenosti nekom poslu. Nagrada je tada potvrda da i drugi vide i podržavaju to što radite. Dok sam živeo u Nišu, pažljivo sam pratio ali i učestvovao u kulturnim akcijama i manifestacijama na jugu Srbije. Učestvovao sam i na Drainčevim susretima. Posle četrdeset godina nagrada me opominje da je posao pisca da piše, bez obzira na nagrade kojih danas u našoj zemlji ima više nego što ima pisaca koji nagrade zaslužuju. Drainac je sjajan primer kako je neprihvatanje, pa i osporavanje piščevog dela, zdravije od hvalospeva i kićenja, ponekad i nezasluženim nagradama. Gotovo odmah posle pojave Vaše prve knjige ("Zemlja", Niš 1967), prihvatili su Vas i takozvani veliki izdavači. Možete li, da se poslužim Vašim stihovima, da za trenutak prizovete u pomoć sećanje i označite tadašnji niški književni krug? ■ Imao sam sreću da su me u niškoj sredini, u kojoj sam kao pisac stasao i dao joj najviše što sam mogao, neki i osporavali. Ma kako u početku razočaravajuće, to je bilo dragoceno za moj dalji rad, jer me uverilo u to da je nasuprot samozadovoljstva i samouverenosti dragocenija kritika drugih, pa i sumnja u ono što radimo. A veliki izdavači su me zaista prihvatili. Beogradska "Prosveta" štampala je moju sledeću knjigu, "Vražogrnačka zvona" 1972. godine. Posle toga primljen sam u Udruženje književnika Srbije, a dobio sam i nagradu grada. Što se tiče niškog književnog kruga, on je u to vreme bio okupljen oko časopisa "Gledišta", Književnog društva "Nestor Žučni" i od 1966. godine oko časopisa "Gradina" koji smo te godine obnovili. Ne bih nabrajao imena, ne samo zato što bi to zahtevalo prostor, već i zbog toga što postoji mogućnost da nekoga izostavim, a to zaista ne bih želeo. Kritičari su primetili da se Vaš pesnički luk izvija od pevanja o univerzalnim vaseljenskim predelima i preko zavičajnih slika i tonova ponovo uzdiže ka smislu trajanja. Jeste li na tom putu, bar donekle, uspeli da prepevate "govor nerazumljivih sila"? ■ Kada bih to uspeo one ne bi bile nerazumljive, ali Vi ne mislite to doslovno. Otkad je sveta čovek je zaokupljen nerazumljivim, nepoznatim, a on je zapravo, od svega što ga okružuje, možda najnerazumljiviji, najnepoznatiji. Ni u jednom biću na zemlji nije skoncentrisano toliko božanske moći kao u čoveku, a on daje dušu đavolu. Treba li da navodim primere ludila sa kojim smo suočeni? Nedavno sam pročitao u vašem listu kako je Zemlja tek samo "polazni krhki čamac za spasavanje u ogromnom i opasnom moru: plavi kliker u crnoj praznini". Ta praznina, ti prostori koji užasavaju i sile koje vladaju vidljivim i nevidljivim svetom, ne daju se do kraja spoznati, a nekmoli prepevati. Mi pipamo po mraku i proteći će još mnogo, mnogo vremena, dok se naš "krhki čamac za spasavanje" ne otisne prema nekoj novoj obali. Vaše "unutrašnje sunce" obasjava, kako rekoste, četiri daljine, ali se i u petu zagleda. Da li je tamo taj Vaš putnik ili njegova senka koja čežnjivim daljinama pokušava da se približi? ■ Ne, putnik nije na tom suncu koje je, razume se, samo metafora. Putnik je u stvari u onom čamcu za spasavanje o kojem sam maločas govorio. Ili, u najboljem slučaju, na Mesecu, sa koga se Zemlja vidi kao "plavi kliker u crnoj praznini". On je kao legendarni Tantal koji stoji u vodi do grla, a iznad njegove glave nadvijaju se grane prepune plodova. Kad pokuša da utoli žeđ, voda se povlači, a kad se gladan maši voća, vetar visoko diže granje. U Vašoj nagrađenoj knjizi kao da se sumiraju iskustva iz velikih poetskih putovanja. Vi tu pevate i setno i gorko o svemu što se "u sve pretvara" u "blato koje se taloži neprestano". Je li to, neizbežno, naša sudbina, istorijska i savremena? ■ Jeste. I naša i svega postojećeg. Postoji samo kretanje, večno kretanje, promene, ma kako to patetično zvučalo. Sve u sve se pretvara, sve iz svega proizlazi. I ova nevelika knjiga, za koju žiri kaže da sažima i projektuje sve ono što je pesnik do sada zahvatao, zaista sintetizuje i sažima neka moja dosadašnja iskustva i saznanja o čovekovoj sudbini u vremenu i prostoru. Vi ste na jednom mestu uzviknuli da je "iz našeg duha lakše sagledati svet, nego iz našeg srca". Šta, po Vašem mišljenju, obeležava jedno, a šta drugo? ■ Razum nezadrživo prodire u nepoznato obasjavajući ljudske, zemaljske i nebeske prostore. Emocije u te prostore unose ljudsku meru, toplinu, uznesenost, zamagljujući donekle neveselu suštinu svekolikog trajanja. Sinteza ova dva, možda najvažnija, svojstva čovekove ličnosti čini naš život delatnim, smisaonim i izvesnijim, naš put u budućnost. ... Dragan Borisavljević | 29.08.2006. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/t5070.lt.html) |