KNJIŽEVNOST

PROZA => Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi => Temu započeo: Angelina Septembar 09, 2012, 02:13:23 pm



Naslov: Zoran Hr. Radisavljević (1952)
Poruka od: Angelina Septembar 09, 2012, 02:13:23 pm
*


(http://riznicasrpska.net/fotografije/Pisci/Zoran_Hr._Radisavljevic_(1952).png)


ZORAN RADISAVLJEVIĆ

Rođen 1952. u Raški. Završio je studije jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige: Tupo pero (2001), Izgubljena samoća V. M. i Mrtvo slovo (2003), Vodeni cvet (2005), Ogledalo bez pozlate (2006), Filozofija života V. M. (2007), Kavez zaključan iznutra (2009) i Veliko uvo (2009). Priredio je knjige: Pohvala poeziji (2002), Rečnik misli (2005), Glasna glava (2008). Novinar je Kulturne rubrike lista Politika.

* * *

Tekstovi novinara Politike Zorana Hr. Radisavljevića su svojevrsna hronika kulture, politike, naših društveno-političkih prilika.

"Zoran Hr. Radisavljević za svoje sagovornike obično bira ličnosti dana (pisce kojima je izašla knjiga, slikare kojima je otvorena izložba, i jedne i druge ovečane nekom nagradom). Naravno, među njima ima najviše velikih imena, onih koji retko daju intervjue, te su i zbog toga zanimljivi za novinare. Ali Radisavljević razgovara i sa stvaraocima sa margine, onima koji nisu u trendu, koji žive u provinciji. Kultura je po Radisavljeviću, bašta u kojoj cveta sto cvetova, da upotrebim jednu metaforu koja je bila aktuelna još u doba studenskih demonstracija šezdeset osme. Kultura je višeglasje. Svako ima pravo na svojih pet minuta slave. Razgovor nikome ne škodi — razgovor je melem duši. Nije na novinaru prvenstveni zadatak da vrednuje, na njemu je da pruži informaciju, a vreme će ili već neki drugi činioci sve postaviti na svoje mesto. Tako se može reći da Radisavljevićevi intervjui nisu samo galerija svojevrsnih duhovnih portreta, oni su, posredno, i svojevrsna hronika našeg kulturnog života. Hronika nada, uverenja, neshvatanja, razočarenja, jadanja, apela, protesta..." [Milisav Savić, pisac]

Fotografija: Glas javnosti, 2007.


Naslov: Zoran Hr. Radisavljević (1952)
Poruka od: Angelina Septembar 09, 2012, 02:51:09 pm
*

Zoran Hr. Radisavljević


MONAH BEZ CRKVE

Posle tri decenije
U listu Politika
Koja mi je
Kao i kafana
Sve dala
I sve uzela
Skrajnut
Ponižen
Otpisan
Živim kao monah


Naslov: Zoran Hr. Radisavljević (1952)
Poruka od: Angelina Septembar 09, 2012, 03:04:15 pm
*

I KNJIŽEVNA KRITIKA JE U TRANZICIJI

U sadašnjim prilikama skrajnuti su i srpska književnost i srpski jezik i njegovo prirodno pismo, rekao je akademik Miro Vuksanović na okruglom stolu o srpskoj književnoj kritici i esejistici danas

Novi Sad — Ogranak SANU u Novom Sadu prihvatio je predlog akademika Mira Vuksanovića da se u pet godina zaredom organizuje okrugli sto "Srpska književnost danas". Do sada su organizovana dva skupa: "Srpska poezija danas" (2014) i "Srpska proza danas" (2015). Juče, u Ogranku SANU u Novom Sadu, organizovan je okrugli sto s temom: "Srpska književna kritika i esejistika danas". Osnovna namera projekta, objašnjava akademik Miro Vuksanović, jeste da se definiše savremeni srpski književni korpus. To znači da se dobije kratak, ali što obuhvatniji prikaz savremenog književnog stvaranja na srpskom jeziku, u svim žanrovima (poezija, proza, esej, kritika, drama, literatura za decu), u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Rumuniji, Mađarskoj i drugim zemljama. Takav posao je neophodno započeti, jer je književnost osnovni umetnički znak i zaštitnik jezika na kojem nastaje. U sadašnjim prilikama skrajnuti su i srpska književnost i srpski jezik i njegovo prirodno pismo.

Ranije smo u časopisima na srpskom jeziku, koji su imali lepe tiraže, koji su bili čitani i uspešno najavljivali nove knjige, primetio je Vuksanović, imali zapažene i uticajne rubrike s književnom kritikom. Isto tako, vodeći listovi na srpskom jeziku imali su svoje stalne književne kritičare. Njihovi prikazi su čitani s pažnjom, jer su, često, značajno uticali na sudbinu knjiga o kojima su govorili. Pre desetak godina — takvi običaji su presušili, na nekim mestima su uloge kritičara preuzimali hroničari raznih zanimanja koji su pisali po zahtevima uređivačkih ili stranačkih interesa, jer je sve počelo da biva zaklonjeno dnevnom i opštom politikom. To se odnosi na sve književne žanrove, ne samo na kritiku. Prema svemu, zaključuje Vuksanović, danas je mesto književne kritike zaklonjeno. Njen uticaj se zadržava na malom učenom prostoru.

Nikad u srpskoj kulturi, ističe Milan Radulović, nije bilo toliko ljudi kao danas koji se samoidentifikuju, tj. kazuju se kao književni kritičari i esejisti, po zanimanju, zvanju, pozvanju ili po hobiju, i nikad nije tokom svake godine objavljivano toliko knjiga književnokritičke proze kao u poslednjih tridesetak godina — a, opet, književna kritika ni u jednoj ranijoj kulturnoj epohi nije imala tako skroman, gotovo nikakav uticaj u kulturi, kakav ima danas. Razvoj srpske savremene književne kritike, one koja nastaje u poslednjih tridesetak godina, karakteriše haotičnost, neodređenost i rasutost. I država i društvo, pa prema tome i kultura, i u njenom okrilju književnost i književna kritika, našli su se u stanju previranja, rasula, obnove, prestrojavanja i preutemeljenja, reformisanja — i svi ti istorijski, društveni, politički i kulturni procesi pokrivaju se jednim nedovoljno jasnim i određenim pojmom: tranzicija.

Saša Radojčić, govoreći o esejima, izdvojio je na prvo mesto Isidoru Sekulić, za koju kaže da je verovatno najznačajnija figura naše esejistike. Znatna je vrednost i eseja Jovana Dučića, premda ga, s razlogom, više cenimo kao pesnika. Sličan je slučaj i sa Ivom Andrićem, čije pripovedačko delo zasenjuje njegovu prvorazrednu esejistiku. Da, kojim slučajem, nije objavio nijedan roman, niti pripovetku, zaslužio bi visoko mesto u srpskoj književnosti razgovarajući sa Gojom i beležeći znakove kraj puta. Nezaobilazno mesto u istoriji srpskog eseja imaju i Miloš Crnjanski, Momčilo Nastasijević, Rastko Petrović, Todor Manojlović, Stanislav Vinaver, Veljko Petrović, Pero Slijepčević, Milan Kašanin, Anica Savić Rebac, Dušan Matić, Vladan Desnica, Zoran Mišić... Kada je reč o esejima srpskih pesnika čije delo ulazi u navedene okvire "savremenog", prikaz mora započeti jednom grupom autora — to su Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić, Ljubomir Simović i Borislav Radović.

Sonja Veselinović je govorila o kritičarima i kritici u srpskim književnim časopisima u poslednjih četvrt veka. Posle detaljnog pregleda najznačajnijih književnih časopisa: "Reč", "Letopis Matice srpske", "Polja", "Profemina", "Književne novine", "Povelja", "Književnost", kao dominantne kritičare u tom periodu izdvojila je: Mihajla Pantića, Bojanu Stojanović Pantović, Sašu Radojčića, Dušicu Potić, Dubravku Đurić, Vladislavu Gordić Petković i Đorđa Despića. Kritičarke i kritičari odabrani su kao reprezentativni za različite pristupe i metode u savremenoj srpskoj kritici.

Igor Perišić je ukazao na generaciju kritičara rođenih između 1960. i 1970. godine, koji sada imaju od 45 do 55 godina. Podelio ih je u tri grupe: Integralistička teorijska kritika i metakritika (Aleksandar Jerkov, Tihomir Brajović i Milo Lompar); Škola opšte književnosti (Adrijana Marčetić, Zorica Bečanović Nikolić, Tanja Popović, Zoran Milutinović, Jovan Popov, Bojan Jović, Predrag Brebanović i Dragan Bošković) i Feministička i apartna teorijska kritika (Biljana Dojčinović, Dubravka Đurić, Tatjana Rosić, Vladislava Gordić Petković, Bojana Stojanović Pantović i Aleksandra Mančić).

Marko Paovica je akcenat stavio na položaj srpske dnevne književne kritike danas. Žanrovski repertoar dnevne kritike iscrpljuje se kratkim formama: beleške, recenzije, prikazi i osvrti. U samoj literaturi, zaključuje Paovica, ubrzano raste broj samozvanaca ili izdavačkih pomazanika bez pokrića koji, putem estradnih intervjua, ostvaruju neposredan kontakt sa publikom čineći tako svaku kritiku unapred bespredmetnom.

Naredne godine planiran je okrugli sto "Srpska dramska književnost danas", a 2018. "Srpska književnost za decu danas". Posle svakog skupa objavljuje se zbornik radova.

Zoran Radisavljević | 16.09.2016. | Politika (http://www.politika.rs/sr/clanak/363587/I-knjizevna-kritika-je-u-tranziciji)


Naslov: Zoran Hr. Radisavljević (1952)
Poruka od: Angelina Oktobar 12, 2016, 03:09:53 am
*

PRIZNANJE ZORANU RADISAVLJEVIĆU

Novinaru Kulturne rubrike "Politike" uručena Nagrada SKZ za životno delo

U svečanom delu 96. redovne Skupštine srpske književne zadruge, u Maloj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca, uručena je Nagrada SKZ za životno delo Zoranu Radisavljeviću, novinaru Kulturne rubrike "Politike", pesniku i publicisti. Više nego ikada u svojoj istoriji, kaže se u obrazloženju Upravnog odbora SKZ, najuglednije srpske novine posvetile su veliki prostor pitanjima književnosti i jezika, aktuelnim i klasičnim temama, piscima i knjigama — zahvaljujući, pre svega, angažovanju i sluhu Zorana Radisavljevića.

U svojoj besedi o delu Zorana Radisavljevića — Ljubica Arsić je kazala da Srpska književna zadruga nije običan izdavač, a Zoran Radisavljević nije bilo koji novinar. Pre ove nagrade, njega je nagradio život, dovodeći ga u vezu s književnošću i piscima, radosnom i razigranom družinom, uvek željnom kafana i razgovora, makar i s novinarima. U intervjuima sa našim najznačajnijim piscima, on sagovornike nije pitao ono najčešće novinarsko "a šta nam sada novo pišete", već su ti razgovori bili maštoviti i smisleni, brižljivo pripremani. Ono što karakteriše stil njegovog novinarstva jeste osećanje mere i urođena novinarska preciznost da se kaže baš ono bitno, a da se ne pretera i neprimerenom sentimentalizmu ili ulagivanju sagovorniku.

U svom slovu Zoran Radisavljević je rekao da je njegov otac postao član SKZ davne 1958. godine, kada je on imao samo šest godina, i da su tada u njihovu kuću ušle knjige iz LI kola, a potom i mnoge druge u prepoznatljivim plavim koricama, sa poznatim Zmajevim znakom. Srpska književna zadruga, dodao je Radisavljević, nije obična izdavačka kuća, već jedna od najstarijih i najznačajnijih ustanova kulture u srpskom narodu.

Nagradu Zoranu Radisavljeviću uručila je Nina Novićević, upravnik SKZ, kao i zahvalnice CIP-u i Aleksandri Todorović. U prigodnom, umetničkom programu učestvovali su Srba Milin i Aleksandra Todorović.

M. V. | 28.12.2011. | Politika (http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Priznanje-Zoranu-Radisavljevicu.lt.html)


Naslov: Zoran Hr. Radisavljević (1952)
Poruka od: Angelina Oktobar 14, 2016, 03:54:16 am
*

ZBIRKA "33 PITANJA" ZORANA HR. RADISAVLJEVIĆA


BEOGRAD — Knjiga "33 pitanja" novinara kulturne rubrike lista "Politika", pesnika i pisca Zorana Hr. Radisavljevića u izdanju "Filipa Višnjića" predstavljena je na tradicionalnom okupljanju "Na kafi u SKZ" u Srpskoj književnoj zadruzi.
 
Kako je autor objasnio Tanjugu, koncept knjige je nastao igrom slučaja, nakon što je nedovršeni razgovor sa akademikom Nikolom Miloševićem, pre nego je preminuo, imao odgovore na 33 pitanja, i koji je, iako nepotpun, objavljen je u časopisu "Nova Zora". Zatim je primetio da je razgovor za "Politiku" sa pesnikom Vitom Markovićem imao isti broj pitanja što mu je dalo ideju da za sledeće naručene intervjue dok nije došao do 12) pripremi po 33 pitanja i konačno je imao knjigu sa 396 pitanja i isto toliko odgovora. Radisavljevićevi sagovornici nisu bili njegov izbor već želje urednika časopisa (pored hercegovačke "Nove Zore", "Letopis Matice srpske", "Mons Aureus", "Književni magazin", "Rusija danas", "Trag").
 
Tako su se, pored akademika Miloševića i Vite Markovića, u knjizi našli akademici Predrag Palavestra, Vasilije Krestić i Ljuba Popović, književnici Petar Pajić, Slobodan Rakitić, Vidosav Stevanović, Radoslav Bratić, Siniša Kovačević i prof. dr Darko Tanasković. "Izbor sagovornika, 12 apostola (i đavola) srpskog duha, dakle nije moj", zaključio je Radosavljević.
 
O knjizi je govorio književni kritičar i autor predgovora Marko Nedić kome je zapalo za oko da su se u njoj našli na okupi neki od najznačajnijih današnjih književnih kritičara, slikara, pesnika, prozaista, orijentalista, dramskih pisaca koji zalužuju pažnju i poštovanje čitalaca i celokupne kulturne javnosti.
 
Pošto se radi o afirmisanim i dokazanim autoritetima, Nedić kaže da svaki razgovor sa njima zavređuje povećanu pažnju a pošto su pisani za časopise autor je mogao da kroz pitanja pokaže svu širinu svojih interesovanja i pouzdanoi znanje iz razlicitih oblasti kulture i književnosti. Kako je istakao Nedić, Radisavljevićev najveći doprinos našoj savremenoj književnosti i kulturi, pored pesničkih knjiga i zapisa o književnosti, je njegovo opredeljenje da kao profesionalan, odgovoran, angažovan novinar našeg vremena poostane istrajan, pouzdan i radoznao sagovornik našim poznatim piscima, kulturnim i naučnim radnicima.
 
Nedić je ocenio da ovi razgovori "prema funkciji koju ostvaruju i sadržajima koje nude, pođednako pripadaju novinarstvu i književnosti". (Tanjug)

Glas Srbije (http://glassrbije.org/kultura/%C4%8Dlanak/zbirka-33-pitanja-zorana-hr-radisavljevi%C4%87a) | 22.03.2012.


Naslov: Zoran Hr. Radisavljević (1952)
Poruka od: Angelina Novembar 04, 2016, 03:37:58 am
*

U DANAŠNJIM DELIMA IMA MALO UMETNOSTI


Novinar Zoran Hr. Radisavljević (1952) objavio je knjige "Tupo pero", "Izgubljena samoća V. M.", "Mrtvo slovo", "Vodeni cvet" i "Ogledalo bez pozlate", a priredio je i knjige "Pohvala poeziji" i "Rečnik misli". Nedavno je, u izdanju "Bonarta" iz Nove Pazove, izašla njegova nova knjiga "Filozofija života V. M.".

Ovo je četvrta knjiga koju pravite o Vitu Markoviću. Zašto ste se vezali baš za ovog pesnika?

■ S Vitom Markovićem se intenzivno družim deceniju i po, a s njegovom poezijom i znatno duže. Iz druženja, koje je preraslo u prijateljstvo, nastale su te četiri knjige. Vito Marković je, nesumnjivo, danas jedan od najvećih živih srpskih pesnika. U knjizi "Pohvala poeziji" su kritičko-esejistički tekstovi o poeziji Vita Markovića, "Izgubljena samoća V. M." je filozofski traktat sa elementima postmodernističkog romana, dok je "Rečnik misli" azbučnik pesnikovih filozofskih misli.

Nazivaju vas Ekermanom Vita Markovića?

■ To su, naravno, preterivanja, a ima i zluradosti. Ako se Vito Marković i približava Geteu, ja sam daleko od Ekermana.

Knjiga "Filozofija života V. M." ima tri celine. Prvi deo čini dnevnik?

■ Da, ali to nije običan dnevnik. Novinar i pesnik, u šetnji Kalemegdanom, razmenjuju misli. Novinar ume da ćuti i sluša od svog sagovornika odjeke misli Heraklita, Hegela, Šopenhauera, Ničea... Na kraju svake šetnje je mali rezime, komentar.

U drugom delu je razgovor novinara i pesnika?

■ Ni taj razgovor nije običan. Sagovornici, na platonovski način, razmenjuju misli. Kratka pitanja, kratki odgovori. A u odgovorima čitav kosmos. Pesnik govori o svom detinjstvu, poeziji, jeziku srca i jeziku uma, evropskom načinu života, zagledanosti u večnost, postmodernistima, duhovnoj pobuni...

Šta pesnik podrazumeva pod "duhovnom pobunom"?

■ Smatra da je došlo vreme za pobunu uma, reči u jeziku. Vreme je za pobunu jezika u mislima i čoveka u čoveku. Vreme je da lepo i uzvišeno sa ružnim i prizemnim u obračun krene. Vreme je, najzad, da se nove vrednosti imenuju.

Treći deo sačinjava izbor fotografija iz porodičnog albuma pesnika?

■ Dragocen je taj deo knjige. Kako pesnik, zbog ratnih meteža, čestih na ovim našim prostorima, nema fotografije svojih roditelja, sećanje na oca i majku čuvaju mu crteži Todora Stevanovića i Danice Rakočević. Umetnici su portrete njegovog oca i majke pravili na osnovu opisa Vita Markovića.

Petar Pajić je vašu knjigu nazvao poemom. Da li je reč o pesničkom delu?

■ Ne, ne. Knjiga nije pesničko delo. Možda ima nešto od pesničkog načina mišljenja.

Skoro dve decenije, kao novinar, pratite našu literarnu scenu. Šta mislite o savremenoj književnosti?

■ Normalno je da novo vreme stvara nove ljude, a oni novu umetnost. Ali, bojim se da je u tim delima malo prave umetnosti. Mladi ljudi se trude da sve ponište, da krenu od nule. Pesnici ne pišu poeziju, romanom se proglašava nešto što nije roman (pogledajte samo dobitnike NIN-ove nagrade poslednjih desetak godina), slikari ne slikaju, već prave instalacije. To može biti trenutna moda, eksperiment, otkrivanje novih prostora i mogućnosti, protest, ali to nije umetnost. Mislim da je nastupilo vreme netalentovanih. Izuzetaka, naravno, ima, ali su oni retki. Ako se današnji stvaraoci ne okrenu stvaranju, na posvećen način, od ove umetnosti, koja se danas stvara, neće ostati ništa.

Autor: Mila Milosavljević | 2007. | Glas javnosti (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-07-08-2007/u-danasnjim-delima-ima-malo-umetnosti)