Skorašnje poruke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « Skorašnje poruke
Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
 1 
 poslato: Februar 19, 2017, 12:30:22 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**
nastavak


Najznačajniji vid posrednog delovanja oblikotvorne suštine istorije za hrišćanskog vladiku ostvaruje se preko Božijeg naroda. Božiji narod starog, predhrišćanskog sveta, za njega kao i za sve hrišćanske mislioce, jeste Jevrejski narod. Ostali narodi i države staroga sveta, prema Bosijeu, svoj razlog i smisao postojanja izvode iz odnosa prema Božijem narodu. A preko njega i prema suštini i krajnjem cilju svetske istorije.

Asirsko carstvo, za Bosijea nema razlog postojanja u sebi samom. Njegov najdublji razlog i istorijsko pozvanje jeste kažnjavanje Jevreja, zato što su odstupili od pravog Boga i predali se idolopoklonstvu. Kao narod u kome treba da se pojavi Mesija, Iskupitelj koji u sebi miri božansku i ljudsku prirodu, Jevreji nisu mogli biti, poput ostalih naroda, potpuno u duhovnoj vlasti idola i lažnih bogova. Sin Božiji, kaže hrišćanski vladika, nije mogao da se pojavi u idolopokloničkom narodu; i zato su Jevreji kroz vavilonsko ropstvo bili vraćeni na pravi put. U duhu iste teze, o centralnom položaju Božijeg naroda, Bosije tvrdi kako je Kir postao gospodar ondašnjeg sveta pre svega da bi Božiji narod, očišćen kroz patnju i stradanje, vratio na njegovu zemlju.

Uloga i mesto Božijeg naroda u istoriji posle pojave Mesije ostaje ista. Božiji narod je u centru istorije. Ali, Jevreji su odbacili Mesiju — "svojima dođe i svoji ga ne primiše" — pa su status Božijeg naroda dobili oni, koji su poverovali u bogočoveka i njegovo poslanje.

Ovo, da ponovimo, znači da je i posle Hrista, do dana današnjeg, Božiji narod ostao u centru istorije i da svi ostali narodi i civilizacije iz odnosa prema njemu izvlače svoj razlog i smisao postojanja. Teza o centralnom položaju novog Božijeg  naroda ima psihološke i moralne, religiozne i civilizacijske implikacije o kojima ovde ne možemo detaljnije raspravljati.

Neposredno dejstvo drugi je vid delovanja Proviđenja i njegovog oblikovanja sveta. Bosije,govoreći o ovom načinu delovanja, kaže kako se "u određenim trenucima... neposredno ispoljava Božije dejstvo".27 Ovo neposredno dejstvo u drugom kontekstu, naziva se čudo, odnosno kratkotrajna suspenzija prirodnog zakona. Kao vid ove suspenzije Bosije navodi stradanje asirske vojske pod zidinama Jerusalima i tim povodom kaže kako "ništa nije moglo zadržati asirsku silu, osim Božije ruke koja je tada spasla Judeju i njenog vladara Jezekiju".28 O ovom čudesnom i tajanstvenom događaju iz staroga sveta, romantičarski pesnik Bajron napisao je pesmu koja se završava sledećim stihovima:

      "I Asiriju preplavi tuga ko ogroman val
      I padoše u hramu kumiri, pade veliki Baal;
      Da se moćnog neznabošca sruši strašna sila
      Dovoljna je samo reč Gospodnja bila."29

Ali, najtajanstveniji i najneshvatljiviji vid neposrednog dejstva Boga koji, "sa nebeskih visina upravlja svim carstvima" i čitavoj istoriji daje večan i jedinstveni smisao, za Bosijea jeste pojava ovaploćenog logosa, sina Božijeg, bogočoveka Isusa Hrista. Za Bosijea, kao uostalom i za sve hrišćane, Mesija je "istinski Emanuil, Bog s nama; logos koji je postao telo, ujedinjujući u svojoj ličnosti božansku i ljudsku prirodu, da bi u sebi pomirio sve stvari."30  

Za Bosijea pojava i ličnost Spasitelja ima teološki, etički i filosofsko-istorijski vid. Isus Hristos je čovečanstvu doneo konačnu reč o trojičnoj prirodi jednog Boga i na taj način iznutra osvetlio monoteizam, koji je kao vera manjine obrazovanih postojao i pre njega. "U svetoj Trojici", piše Bosije, "data nam je neshvatljiva dubina božanskog bića, neizreciva veličina njegovog jedinstva i beskonačno bogatstvo Njegove prirode... koja se bez unutrašnje deobe pokazuje u tri lica."  
   
Što se tiče etičke strane, Hristos je  prema Bosijeu svojim učenjem i životom postavio večno merilo dobra i zla. I tako ljudima pokazao gde se nalazi najviša vrednost i krajnji cilj života. Za tu vrhovnu vrednost, Bonnum ultimum, hrišćanskog života Bosije piše: "Sreća je u zajedničkom postojanju sa sinom u slavi oca Njegovog".32 Za ovu definiciju neko će možda reći da je štura, ali je pitanje da li se o krajnjim stvarima, onima kojima se bavi filosofija, može govoriti sa mnogo više određenosti.
   
Istorijski smisao pojave Mesije za Bosijea je u sledećem: Hristos je centar istorije; svojim životom, propovedima i delima, on iznutra osvetljava istoriju i daje joj krajnji smisao. Bosije kaže da je ovaploćeni logos "objavio velike tajne i potvrdio ih svojim čudima." A najveća od svih, prema ovom francuskom teologu i filosofu, jeste obećano carstvo nebesko koje u Isusovom učenju postaje ne samo norma u svakodnevnom ponašanju, već i krajnji cilj, poslednji iskupiteljski smisao celokupne ljudske istorije i bezmernog stradanja u njoj. Carstvo nebesko, njegovo postojanje i sadržaj za Bosijea kao i za sve hrišćanske mislioce, ostaje isljučivo predmet vere. To i ne može biti drukčije, jer nema te racionalne analize ljudskih stvari i događaja koja ga može otkriti ili bar iz daljine ukazati na njegovo postojanje. Carstvo nebesko, prema Bosijeu potvrđuje se samo Hristovim Vaskrsenjem, ali i ono je predmet vere; a vera je kao što znamo "potvrda stvari nevidljivih".
   
Prikaz nekog učenja ne treba da se zaustavi samo na njegovom kritičkom izlaganju; on treba da bude i otkrivanje njegovih skrivenih mogućnosti, onih kojih autor ili nije bio svestan ili su izmakli njegovoj pažnji. U tom duhu možemo reći da je Hristos kao centar istorije, vremenu dao novo značenje. On je vreme obeležio svojim krstom. Posle njegove smrti i vaskrsenja vreme prestaje da bude prosto proticanje trenutaka, pretvaranje onog što još nije u ono što više nije, nebića u nebiće. Carstvo nebesko osvetljava svaki ljudski život i daje mu večni smisao. Istorija prestaje da bude večno ponavljanje iste tragedije; u njoj sad svaki događaj dobija svoj jedinstveni i neponovljivi, a samim tim i večni smisao. Večnost više nije, kao kod starih Grka, odvojena od vremena; između neprolaznog i prolaznog više ne postoji nepremostivi jaz. Sa Hristom i carstvom nebeskim, večnost se spušta u vreme; kao što se večni logos spustio u smrtno telo. Više se ništa ne gubi i ništa se ne prosipa u nebiće.


Najznačajniji deo svake filosofije istorije, test njene teorijske vrednosti, jeste objašnjenje sadržaja i toka svetske istorije. Ovo objašnjenje pruža nam sliku istorijskog događanja, sliku nastanka, razvoja i nestanka carevina i civilizacija. Ono nam, kako kaže Bosije, na taj način omogućuje "kontemplaciju tajni Proviđenja".
   
Osnovni metod objašnjenja sadržaja svetske istorije Bosije formuliše na sledeći način: carstva ovog sveta služila su religiji i očuvanju naroda Božijeg.33 Razlog, na primer, postojanja Rimskog carstva prema ovom pristupu, poslednji uzrok njegovog bića, za francuskog mislioca jeste "da novi Božiji narod sabere iz svih naroda ovog sveta".34 Kad kaže "novi narod Božiji", Bosije misli na hrišćane jer je stari Božiji narod odbacivši Mesiju, izgubio taj status. I kad je u pitanju sudbina tog starog naroda, Bosije, dosledan svom osnovnom metodskom principu kaže da je Rim razarajući Jerusalim, bio samo nesvesno oružje Božije odmazde.

Najviše pažnje Bosije je posvetio carstvima staroga sveta. Sva su ona, bilo da su kao Asirija uništavali Božiji narod, ili ga kao Pesrija pod Kirom obnavljali, bila neposredno u službi tog naroda, a posredno u službi Božijeg Proviđenja. U tom smislu Bosije svoj osnovni metodski princip formuliše i na sledeći način: "Sva velika carstva doprinosila su različitim sredstvima dobru i slavi Božijoj".35  
   
Ovaj prvo judeo-centrični, a zatim hristo-centrični stav izaziva protivljenje u onima koji su, zasenjeni dostignućima savremene tehnike i otkrićima moderne prirodne nauke, pre svega astronomije, spremni da poreknu ne samo bogo-čovečanstvo Isusa Nazarećanina već i samo postojanje Stvoritelja sveta. U odbranu Bosijea i njegovih sledbenika, možemo reći da su upravo ta tehnika i nauka nastale unutar hrišćanskog kulturnog kruga, prostorno vremenske celine obeležene simbolom krsta.
   
Imajući, dakle, u vidu temeljni princip objašnjavanja sadržaja svetske istorije, možemo preći na pojedinačna carstva i civilizacije. Kažemo "carstva i civilizacije" upotrebljavajući ove termine sinonimno, jer Bosije u svom delu ne pravi razliku koja danas postoji između države i civilizacije.
   
Prvo u nizu velikih carstava jeste Egipat. Razmišljajući o ovom mnogovekovnom carstvu, Bosije postavlja pitanje "kakva je sila... mogla da od te zemlje napravi jedno od čuda ovoga sveta?"36 Objašnjavajući nastanak i razvoj ovog carstva, Bosije ne prihvata čuveno Herodotovo materijalističko objašnjenje koje, kroz princip "Egipat je dar reke Nil", biće i veličinu ove civilizacije izvodi iz geografskih faktora. Naprotiv, u osnovi Egipta i njegovog kako smo rekli, mnogovekovnog trajanja, nalaze se duhovne vrednosti, životni ideali, i to ne samo vladajućih, već i nižih slojeva egipatskog društva.
   
Ove vrednosti na kojima je počivalo egipatsko carstvo vekovima se nisu menjale. Bosije zapaža da su generacije prolazile, a da su te vrednosti ostajale nepromenjene. I sve dok su one bile u stanju da oblikuju život carevine, dotle je ona i postojala.
   
O kojim vrednostima je reč? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, treba reći da Bosije svoje zaključke o starom Egiptu isključivo zasniva na grčkim i rimskim, dakle ne-egipatskim izvorima. U doba kada piše svoju knjigu, hijeroglifsko pismo starog Egipta za svet je još uvek bila tajna zaključana iza sedam brava.
   
Centralna rednost starog Egipta, prema autorima na koje se Bosije poziva, bila je dobro ime. Dobro ime je ono što ostaje iza čoveka, što ga ovekovečuje u pamćenju potomstva. Boreći se za dobro ime, Egipćanin se borio za ono što će ostati i onda kad njega više ne bude na svetu. Polazeći od ove činjenice, Bosije donekle i ideališući pripisuje Egipćanima asketsku etiku. I tu etiku stavlja u temelj veličine i moći starog Egipta. Međutim, stvari ne stoje sasvim tako. Već smo rekli da Bosije živi pre Šampolionovog otkrića i da se oslanja na grčke i rimske autore, poslovično sklone idealizaciji najdugovečnijeg carstva Staroga sveta. Kad govori o asketskoj etici Egipta njemu očigledno nije poznat hedonistički stih iz takozvane Harfistove pesme — "povećavaj sve više svoje naslade" — pesme nastale u doba kada je Egipat bio na vrhuncu svoje moći.
   
Ova kritika Bosijea, sa stanovišta savremene egiptologije, prilika je da iz još jednog ugla sagledamo razliku koja postoji između filosofije i posebnih nauka. Bosije svoju tezu o duhovnim vrednostima Egipta i njihovom dejstvu na razvoj i sudbinu države, zasniva na svedočanstvima starih istoričara. A vidimo da su ta svedočanstva samo delimično istinita. Posebne nauke, koje se kreću u sferi empirijskog, u prilicu su da stalno strepe za svoje istine. Neko novo otkriće, novi arheološki nalaz, može u trenu srušiti ono u šta su se generacije istoričara zaklinjale. Međutim, sa filosofijom stvari stoje sasvim drukčije. Njene su teze meta-empirijske prirode i na njih nova otkrića po pravilu nemaju nikakvo dejstvo. Filosofija ostaje nedodirljiva. Kao prava Regina scientiarum ona, sedeći na svom metafizičkom prestolu, sa kraljevske visine posmatra metež i borbu koji vladaju u svetu posebnih nauka.

No, vratimo se starom Egiptu, odnosno Bosijeovom shvatnju ove civilizacije. "Egipat", kaže Bosije objašnjavajući kako su se duhovne vrednosti ostvarivale, "nije zaboravio ništa što može da očisti duh, oplemeni srce i ojača telo".37 Nabrajajući osobine ovog carstva, Bosije ističe da Egipćani nisu izumeli poljoprivredu, ali su je zajedno sa drugim veštinama usavršili i predali drugim narodima. U oblasti prava Bosije stavlja veliki naglasak, čak prenaglašava tradicionalnost egipatskog društva u kome se zakoni i običaji nisu vekovima menjali. Ovaj njegov stav može se tumačiti vremenom i prilikama u kojima je naš autor živeo. Naime, Bosije je bio ubeđeni monarhista i privrženik tradicije. Ali, već u njegovo vreme počela je da se javlja i jača svest o vrednosti promena i uslovljenosti prestola. Teorija društvenog ugovora, koju su  zastupali Hobs i Lok, na implicitan način u sebi sadrži zahtev za promenom. Jer, ako koren državne vlasti leži u odluci pojedinaca da se odreknu dela svojih prirodnih prava, da bi zaštitili druga, važnija prava, onda je time  rečeno da oni mogu da odreknu poslušnost državi, kad ona prestane da ih štiti, i time raskinu prvobitni ugovor. Uostalom i sam pojam ugovora u suprotnosti je sa monarhijskim principom miropomazanog vladara. Ako se, kad je reč o slučaju kraljevima, i može govoriti o ugovoru, onda je to ugovor između vladara i Boga a ne između vladara i njegovih podanika. Pre ovih autora, dela poput Morove Utopije i Kampanelinog Grada sunca, svojom zamišlju idealnog društva, predstavljaju ne samo kritiku postojećeg stanja, već i implicitan zahtev za njegovom promenom.
   
Govoreći o njegovom odnosu prema drugim državama i narodima, Bosije kaže: "Egipat je voleo mir jer je voleo pravdu".38 Ovde je izrečena jedna neprolazna istina o prirodi svakog imperijalizma koji je bio i ostao povezan sa nepravdom.
   
Bosije se divi blistavim umetničkim delima, koja u ostala iza egipatskog carstva. Njegova arhitektonska dela pored veličine, kaže naš autor, odlikuju i simetrija i pravilnost proporcija. Ipak, naglašava on, besmrtnost za kojom je kroz
svoja dela ova civilizacija težila, nije dostignuta. I govoreći o piramidama, Bosije zaključuje da, "ma šta ljudi činili, njihova ništavnost se svud pojavljuje. Ove piramide su grobovi".39

Tako Egipat i pored sve svoje veličine, čiji se tragovi i danas vide, za Bosijea ostaje svedočanstvo nedosegnute večnosti i potrebe za drugom vrstom večnosti, one koju je svojim iskupiteljskim delom Isus Hristos otkrio svetu. Jedino Mesija, koga u doba egipatske veličine čeka samo Jevrejski narod, zna put koji vodi ka istinskoj večnosti. I u tom smislu i stari Egipat se može posmatrati kao dokaz osnovne Bosijeove teze, prema kojoj su "carstva ovoga sveta služila religiji i očuvanju naroda Božjeg."40 Mogli bi dodati: svojom nezadovoljenom čežnjom za večnim, večnošću koja se ipak svodi na vreme i nepouzdano ljudsko pamćenje, stari Egipat svedoči o postojanju istinske večnosti, one koja se otkriva samo Božijem narodu.
   
Za razliku od Egipta, koga Bosije na jednom mestu definiše kao imperiju duha, Asirija je za njega imperija oholosti. Oholost ovih vladara, za koju najbolji primer predstavlja Navukodonosor II, prerasla je u otvoreno bogoborstvo i samodivinizaciju. Takva carstva i takvi vladari uvek propadaju, tvrdi Bosije, pozivajući se između ostalog i na svedočenja starih jevrejskih proroka. Asirskim carstvom i oholom drskošću njegovh vladara, Bog se poslužio, kaže Bosije, da kazni svoj narod i da ga kroz veliko stradanje vavilonskog ropstva vrati na pravi put. A kada je ovaj cilj ostvaren, carstvo je izgubilo razlog svog postojanja.
   
Persijska carevina je novi primer eksplikativne vrednosti osnovne Bosijeove teze. Kir, vladar visokih moralnih načela napravio je od svoje države vodeću silu doba u kome je živeo. Ovaj je vladar, Proviđenjem je bio određen da Božiji narod oslobodi i vrati na njegovu zemlju. Posle ispunjenja ovog zadatka persijsko carstvo gubi razlog svog postojanja i počinje lagano da propada. Ovo propadanje dokaz je i teze da propasti u telu prethodi propast u duhu. Persijski vladar Kambiz je,  kaže Bosije, svojim nemoralnim i raspuštenim životom uneo nemoralnost i raspuštenost u čitavu svoju državu i tako iznutra  potkopao njenu snagu i moć.
   
Civilizacija stare Grčke, zbog svoje univerzalnosti i mnogostrukosti ispoljavanja, za sve teoretičare istorije predstavlja tvrd orah. Teško je, naime, jednim principom obuhvatiti  i objasniti sve vidove njenih dostignuća. Ovu enigmu Bosije nastoji da reši tvrđenjem, da je ljubav prema slobodi i mržnja prema despotiji temelj grčke veličine. Nama se, međutim, čini da pored nesumnjivog značaja ljubavi prema slobodi, koje je Grke izdvojila od ostalog sveta, ova teza ipak ne može da objasni svo raskošno bogatstvo starog grčkog sveta. Ako krenemo tragom Bosijeove teze, da carstva i civilizacije stoje u službi slave Božije, onda pored ljubavi prema slobodi, možemo istaći, možda sa još više prava, ljubav prema istini iz koje su nastale grčka filosofija; ljubav prema lepoti koja se, više nego i u jednoj prethodnoj civilizaciji, pokazuje u delima helenske  književnosti, arhitekture i vajarstva; i najzad, težnju prema svetosti, jak religiozni osećaj, koji je, prvo, iz helenskog politeizma otklonio sve elemente nesavršenstva božanstava, a onda ukinuo i samo mnogoboštvo; bar u krugovima obrazovanih elita.
   
Osim toga, Bosijeov pristup staroj Grčkoj, pati od preteranog moralizma. Zbog toga on naprimer tvrdi kako su grčki pesnici propovedali samo vrlinu i tako poeziju svodi samo na njenu didaktičku dimenziju; a za grčke filosofe tvrdi da su svoju zemlju "ispunili propisima", i na taj način zapostavlja sve filosofske discipline, osim etike.
   
U tumačenju uzroka propasti klasične Grčke, to jest uzroka Peloponeskog rata, Bosije ostaje veran svom osnovnom metodu i uzrok ovog rata vidi u sudaru oholosti Atine i Sparte, dve vodeće sile grčkog sveta. Istina, on ovde nije dosledan, jer pored "međusobne zavisti Atine i Sparte" on na drugom mestu, u duhu teorije zavere, tvrdi kako su Persijanci "ubacili seme razdora među Grke",41 i tako lukavstvom postigli ono što nisu uspeli vojnom silom.

Aleksandar Makedonski predmet je Bosijeovog interesovanja samo kao primer onoga što će Hegel kasnije nazvati "lukavstvom uma". Navodeći kako je Aleksandar Makedonski u svom poduhvatu osvajanja sveta svojom preranom smrću doveo do istrebljenja sopstvene porodice, Bosije kaže, da "svaka ljudska moć služi ciljevima kojima nije htela da služi".42
   
Što se tiče starog Rima, pre svega rimske republike (Senatus populusque romanus) Bosije njen uspon tumači pre svega duhovnim vrednostima. Bonnum ultimum Rimske republike bila je nacionalna sloboda; i Bosije kaže: "Sloboda je za njih bila vrednost koju su stavljali iznad svih blaga ovoga sveta"43 Sve vrline starog Rima, individualne (umerenost, hrabrost, sposobnost za žrtvovanje), socijalne (pravednost, poštovanje zakona), političke (nepopustljivost i u najtežim trenucima) i vojničke (disciplina), bile su u službi ovog vrhovnog dobra. Ono je nadahnulo Rimljane da izdrže najteže trenutke Drugog punskog rata, odnesu konačnu pobedu, i postanu neprikosnoveni gospodari mediteranskog sveta.
   
Nestanak ovih vrlina, pojava zavisti kao socijalnog i sklonost ka uživanju kao individualnog poroka, doveli su do propasti rimske države. Ipak, krajnji razlog veličine Rima, i republike i carstva, nije bio imanentne prirode; nije ležao u duhovnoj i  moralnoj snazi rimskih građana i njihovih vladara. Poslednji uzrok veličine Rima i njegove vladavine nad svetom bio je da "novi Božiji narod sabere iz svih naroda".43  
   
Ali, stvaranje novog Božijeg naroda imalo je svoju cenu i tražilo mnoge žrtve. U njegovo sabiranje iz svih plemena rimskog carstva, spada i deset velikih gonjenja Hristove crkve, gonjenja koja su se dešavala i pod rđavim i pod dobrim carevima; i pod Neronom i pod Markom Aurelijem. Međutim, taj progon je, kaže Bosije, ponavljajući time jednu od osnovnh istina hrišćanstva, ojačao taj novi narod, on je "učvrsti Crkvu Hristovu".45 Tu Crkvu, kaže Bosije, Isus je osnovao zato što je za očuvanje Njegove istine potrebna vrlina i snaga mnogo veća od ljudske. Progoni su se pokazali neuspešnim, i zapravu su ubrzali pobedu hrišćanske vere. "Carstvo se", zaključuje Bosije "konačno predalo naišavši na nešto nepobedivije od sebe."46
   
Na fonu rimskog carstva odigrala se i najveća tragedija sveta, ono što Bosije naziva bogoubistvom. Jevreji su vekovima bili Božiji narod koji čeka Mesiju. Pišući o njihovoj ulozi u drami iskupljenja sveta Bosije kaže: "Sva je zemlja bila u vlasti iste greške; istina se na njoj nije smela da pojavi. Bog, Stvoritelj sveta, osim u Jerusalimu, nigde nije imao svoj Hram".47 Međutim, kada je Spasitelj došao oni su ga odbacili i pogubili. Oni nisu čekali Mesiju koji spasava čitav ljudski rod, a preko njega i svu Božiju tvorevinu; čekali su Proroka koji će doći, da spase samo Jevreje. Nisu čekali Onog koji će, kao konačni pobednik nad grehom i smrću, doneti carstvo nebesko ("Carstvo moje nije od ovoga sveta"); čekali su pobednika nad zemaljskim vladarima koji će Jevrejima, kao Božijem narodu, doneti carstvo zemaljsko.
   
Ovim tumačenjem tragičnog razlaza između Boga i Njegovog naroda, Bosije ponovo potvrđuje svoju osnovnu tezu, prema kojoj se uspon i veličina nekog naroda i države zasnivaju na duhovnim i transcedentnim vrednostima; a propadanje počinje onda kada se okrenu imanentnim dobrima i ciljevima. Osvajajući Jerusalim, kao što smo već rekli, rimska vojska, prema Bosijeu bila je nesvesno oruđe Božije odmazde.
   
Međutim, ovaj tragični nesporazum nije doveo do nestanka jevrejskog naroda. Pišući o njegovoj sudbini, Bosije zapaža da su svi nehrišćanski narodi uključujući i dželate Jevreja, Rimljane, nestali sa lica zemlje, a da je ovaj narod ipak opstao. I dalje postoji. Iz toga naš autor izvodi zaključak da Jevreji nisu potpuno otpali od Boga i da se nekom tajnom namerom Proviđenja, pored svih stradanja koja su ih zadesila, čuvaju za poslednja vremena i iskupljenje sveta.
   
U vezi sa ovim treba istaći da je Bosijeu, koji na jednom mestu za Jevreje kaže da su "veliki narod" antisemitizam
potpuno stran. Mogli bi dodati da je stran i samom duhu hrišćanstva. Jer, ako je raspeti Gospod na krstu rekao: "Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine", (Lk. 23. 34), onda je sasvim sigurno da je svaki progon Jevreja, mada su oni uglavnom vršeni u hrišćanskim zemljama, u svojoj suštini odstupanje od hrišćanstva.

Istoriju sveta Bosije je podelio na sedam doba i dvanaest epoha. Za svaku epohu on je odredio neki glavni događaj i ličnost koji je obeležavaju.
   
Prvo doba i prva epoha počinje stvaranjem sveta, a  njena centralna ličnost je praotac Adam i praroditeljski greh. Ova epoha se završava Potopom. Drugo doba i epoha traju od Potopa i Avrama a  njegova centralna ličnost jeste pravedni Noje. Treće doba i epoha započinju sa pozivanjem Avrama i traju do pojave Mojsija. U ovom dobu nastao je i Božiji narod. Centralna ličnost četvrtog doba jeste Mojsije, a centralni događaj — nastanak pisanog Zakona. Peto doba obeleženo je padom Troje. I to je možemo primetiti jedino doba i epoha u kome centralni događaj nije povezan, bar ne vidljivo, sa "večnim trajanjem religije". Šesto se doba sveta deli na četiri epohe: na Solomonovu, u kome je centralni događaj dovršenje prvog Hrama; na epohu koju obeležavaju Romul i nastanak najmoćnijeg carstva starog sveta, na Kirovu epohu u čijem centru je povratak Jevreja iz vavilonskog ropstva i na epohu Scipiona Afrikanca u kojoj je pobeđena Kartagina, najveći neprijatelj rimske republike. U poslednjem sedmom dobu Bosije razlikuje tri epohe: epohu obeleženu Isusom Hristom i njegovim propovedima i delima; epohu Konstantina Velikog u kome je centralni događaj pobeda Crkve nad paganskim svetom; i poslednju epohu sedmog doba, koja pripada Karlu Velikom i sa kojom počinje istorija latinskog zapada.


Da li  Bosijeova filosfija istorije, tačnije njegov metod, zasnovan na pretpostavci o postojanju oblikotvorne i transcedentne suštine istorijskog sveta, na zadovoljavajući način objašnjava, bar u najopštijim crtama, sadržaj svetske istorije. Na ovo pitanje čini se da možemo dati pozitivan odgovor: eksplanatorna vrednost Bosijeovog istorijskog idealizma nije ništa manja od rivalskih hipoteza materijalističkog i realističkog usmerenja. Da li je ona u svom teorijskom naporu uspešnija od njih, to je ipak teško reći. Odgovor na takvo pitanje traži mnogo više prostora nego što ga mi ovde imamo.

Međutim, idealistčko tumačenje istorije sveta u jednom pogledu stoji iznad ostalih metoda. Da se podsetimo: na početku ovog eseja ukazali smo na problem, koji je specifičan za filosofiju istorije i koga druge filosofske discipline nemaju. Naime, elementarni i samorazumljivi uslov saznanja, jeste da ono što hoćemo da saznamo, ono za čijom suštinom tragamo — postoji. Ali za istoriju koja je proces u vremenu i koja još uvek traje, ne možemo reći da postoji u punom smislu te reči. Ona je nedovršena, nalazi se u stalnom nastajanju; istorijski događaji se nižu jedan za drugim, ponekad nas zapanjuju, ponekad plaše, raduju ili bacaju u očajanje. Ali, bez obzira kakvo osećanje oni u nama proizvode, samim svojim bićem dokazuju da istorijski svet nije dovršen, pa samim tim i ne postoji u punom smislu te reči.
   
Ipak, ovo ne znači smrtu presudu za shvatanje celine istorije. Izlaz iz ove teorijske teškoće nalazi se u projektovanom kraju istorije. Tek sa tog stanovišta, istorija postaje dovršena celina pa onda dakle postoji u punom smislu te reči.
   
Kraj  istorije, ako postoji u vremenu, može se smestiti ili u sadašnjost ili budućnost. Prvo rešenje karakteriše Hegelov istorijski realizam. Cilj istorije za njega jeste stanje, već ostvareno i dostignuto, u kome važi načelo "što je umno to je i stvarno i što je stvarno to je i umno".48 Drugo rešenje jeste istorijski materijalizam, prema kome cilj istorije leži u budućnosti; to je stanje društva u kome važi princip: "Svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama."49  
   
I jedno i drugo rešenje boluju od iste bolesti. Naime, oba između sadašnje, odnosno neke buduće generacije i svih ostalih pokolenja koja su im prethodila, uspostavljaju odnos sredstava i cilja. Prethodne generacije — a u slučaju komunizma i današnje — živele su, patile i umirale radi dobrobiti svojih dalekih potomaka, koje nikada neće upoznati i koji im nikada neće reči hvala. I na taj način njima je uskraćeno puno ljudsko postojanje; jer sredstvo je uvek niže od cilja.
   
I ne samo to, ovo stanovište nije u stanju da objasni velika dostignuća prošlih vekova: ako su prethodne generacije u egzistencijalnom smislu niže od sadašnje ili budućih, kako su onda neki njihovi pripadnici uspevali da na primer u umetnosti stvore dela, koja svojom lepotom i uzvišenošću prevazilaze sve što se danas radi u toj oblasti.  
   
Za istorijski idealizam, čijeg predstavnika ovde prikazujemo, kraj istorije nije u vremenu; ni sadašnjem ni  budućem; on je sa on je sa one strane vremena, on je u večnosti. I svaki pojedinac, ma kada živeo, ma kojoj generaciji pripadao, dobio je priliku da uspostavi vezu sa tom transcedencijom, i tako ostvari pun život. Za ovo stanovište nijedna generacija ne služi drugoj; svaka je cilj po sebi. Progres postoji u prirodnoj nauci i tehnici, ali ga u svetu vrednosti i smisla ljudskog života nema. U tome je, da ponovimo, prednost stanovišta koje smo nazvali istorijski idealizam pred rivalskim hipotezama.
   
Ali, kako znamo da istorija ima krajnji cilj? Kako znamo da on uopšte postoji? Predstavnici prve dve varijante sa manje ili više uverljivosti, tvrde kako u prošlosti i sadašnjosti nalaze elemente, koji im omogućavaju ekstrapolaciju na pomenuti cilj. Što se tiče idealizma, on nema tu vrstu dokaza iza sebe. Nema je, jer nema te analize, te ekstrapolacije na osnovu kojih se čisto prirodnim putem može izvesti postojanje "života budućeg veka". Nema tog racionalnog metoda iz koga se može dedukovati zaključak o ukidanju vremena i konačnom uspostavljanju večnosti; i to večnosti u kojoj se "ponovo sjedinjuju duše i tela i ponovo uspostavlja raspadnuto u palo živo biće" (sv. Jovan Damaskin), večnosti u kojoj će se i sva "tvar osloboditi ropstva raspadljivosti" (apostol Pavle).
   
Jedino na šta se ovde možemo pozvati, na šta se poziva i Bosije, jeste vera ne u raspetog, već u vaskrslog Gospoda Isusa Hrista. A ta vera nije sama, ona iza sebe ima ceo jedan istorijski svet, sva ona čudesna dela zbog kojih, da parafraziramo jednog ruskog mislioca, sav hrišćanski kulturni krug možemo nazvati "zemljom svetih čuda".
   
Obećani eshaton tako postaje ideal ponašanja, jedan od stubova hrišćanske etike i žrtve. I kao takav, on se pokazuje i kao put duhovnog preobražaja na ličnoj i kolektivnoj ravni, preobražaja toliko potrebnog posrnuloj civilizaciji, koja već počinje i biološki da se gasi. A filosofsko delo vladike Bosijea, danas je jedan od svetionika, koji svetu pokazuje izlaz iz tamne noći u koju je zapao.


____________

27 Ibid., 309
28 Ibid., 334
29 Gedis i Groset, Drevni Egipat, prev. Slobodan Damnjanović, Narodna knjiga, Beograd, 2006, str, 283
30 J.-B. Bosuet, Discours de l'histoire universelle, p. 196
31 Ibid., 194
32 Ibid., 201
33 Ibid., 306
34 Ibid., 304
35 Ibid., 306
36 Ibid., 319
37 Ibid., 326
38 Ibid., 326
39 Ibid., 323
40 Ibid., 306
41 Ibid., 346
42 Ibid., 393
43 Ibid., 355
44 Ibid. 304
45 Ibid., 304
46 Ibid., 304
47 Ibid., 185
48 G. V. F. Hegel, Osnovne crte filosofije prava, Sarajevo 1964, str. 16
49 K. Marks, Kritika Gotskog programa, Izabrana dela, Kultura,  Beograd 1953, str, 251



Slobodan Damnjanović

 2 
 poslato: Februar 18, 2017, 10:37:52 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

VLADIKA BOSIJE U SVOM VREMENU I DANAS


U svom vremenu Žak-Beninj1 Bosije bio je poznati teolog, propovednik, slavni besednik, uvaženi biskup, vaspitač prestolonaslednika; ipak, njegov najznačajniji doprinos, ono po čemu se i danas pamti, leži na drugoj strani, u drugoj oblasti ljudske duhovnosti — u filosofiji; tačnije u filosofiji istorije.
   
Od blaženog Avgustina do vladike Bosijea, filosofija istorije bila je, da tako kažemo, isključivi posed hrišćanske misli. Tek posle Bosijea, tačnije od XVIII veka, kada i nastaje ime "filosofija istorije" ova filosofska disciplina počinje da se udaljava od hrišćanstva, da bi u XIX i XX veku u liku nekih mislilaca dobila izrazito ne-hrišćanske pa čak i anti-hrišćanske osobine.
   
Teza o filosofiji istorije kao isključivom svojstvu hrišćanske misli ima i drugi značaj. Naime, ona pre pojave hrišćanstva i njegove filosofije nije postojala. Za stare Grke i Rimljane, istorija se svodila na opis prošlih događaja, koji svojom veličinom i izuzetnošću zaslužuju da ne budu zaboravljeni. Međutim, ti događaji, koji ne treba da budu zaboravljeni, za autore antike ostaju spoljašnji u odnosu na suštinu i sudbinu sveta. Kad Herodot kaže, kako je cilj njegovog rada da se ne zaborave velika dela iz prošlosti, on ta dela ni na koji način ne dovodi u vezu sa opštom sudbinom sveta. Jednostavno, njegova istorija napisana je da se "vremenom ne bi umanjio značaj onoga što je čovečanstvo stvorilo, te da velika i divna dela, i ona koja su stvorili Heleni i ona koja su stvorili varvari, ne bi bila zaboravljena".2

Istorija, ono što se dešava među značajnim ljudima i državama, nešto je sekundarno u odnosu na svet. To je bilo opšte mišljenje antičke filosofije. Možda ovaj stav nije nigde bolje izražen nego u tajanstvenom početku centralnog fragmenta Heraklitove misli. Naime, ovaj fragment počinje sledećeim rečima: "Ovaj svet koji je za sve isti, nije stvorio nijedan bog i nijedan čovek (hute tis theon, hute anthropon). Na prvi pogled, ovo deluje kao velika ludost. Sa kim to veliki mislilac polemiše? Ko je ikada mogao da pomisli da je čovek stvorio svet? Da je, dakle, onaj koji je deo sveta postojao pre samog sveta? Da je prolazno i konačno stvorilo neprolazno i beskonačno? Ovo mesto koga istraživači i istoričari filosofije ili prećutkuju ili ublažavaju nategnutim prevodima, može da znači samo jedno: da je Heraklit mnogo pre vladavine Ptolomeja Filadelfa (283—247) i Septuaginte već bio upoznat sa načelima jevrejskog pogleda na svet; i da je čovek koga pominje u fragmentu zapravo biblijski Adam koji je, unoseći greh i smrt u svet, postao njegov sastvoritelj.
   
Osporavajući ovo temeljno načelo, pomenutog pogleda na svet Heraklit samim tim osporava i mesto koje istorija zauzima u svetu. Za njega kao i za sve ostale grčke mislioce "ljudske stvari i dela" ma koliko bile velike, ostaju izvan suštine i sudbine sveta. Istorija za njega nije grandiozno pokajanje, stradanje kosmičkih razmera, i nezaustavljivo kretanje ka konačnom pomirenju ne samo čoveka već i čitave prirode sa Onim koji ih je iz nebića preveo u biće. Međutim, za hrišćane i Jevreje pre njih, ljudska istorija nalazi se u samoj srži sudbine sveta. Osim smrti i greha, Adam je, prema judeo-hrišćanskom shvatanju u svet doneo i istoriju, koja počinje njegovim otpadništvom, a završava se ponovnim sjedinjenjem čoveka i Boga.

Čime se zapravo bavi filosofija istorije? Šta je njen predmet; i kakav zadatak ona ispunjava?
   
Odgovor na ovo pitanje povezan je sa sudbinom čoveka. Prema judeo-hrišćanskom shvatanju čovek je kruna stvaranja. On je kako to piše u Knjizi postanja "gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje" (1. Mojs., 1,26). Taj čovek je, prema  pomenutoj veri, svojim prestupom sav svet povukao u propast; on ga je odvojio od Boga, i postavio u stanje koje apostol Pavle opisuje sledećim rečima: "Jer znamo da sva tvar zajedno tuguje, i uzdiše do sada" (Rim., 8,22). Ipak, ljudski rod nije ostavljen bez nade. Njegovo stanje otpalosti od Boga treba da se završi; i pobunjeno stvorenje treba da se vrati svom Tvorcu. Taj proces vraćanja odigrava se u vremenu i u istoriji. On je zavisi samo od čoveka, već se u njegovom temelju nalazi volja Božija. Tako smo došli do predmeta filosofije istorije. Ona se bavi onim na temelju čega istorija postoji i na osnovu čega se shvata. U temelju istorije, dakle, nalazi se Božije proviđenje ili kako Bosije kaže: "Bog je taj koji stvara carevine i daje im ono što hoće".3
   
Filosofija istorije za Bosijea kao i za sve religiozno nadahnute mislioce ima dvostruki zadatak, teorijski i praktični. Od nje na prvom mestu dobijamo istinu o ljudskoj prirodi i sudbini čoveka. "Sramno je", kaže Bosije "ne samo za vladare, već i za svakog plemenitog čoveka da ne poznaje ljudski rod".4 Na drugom mestu, filosofija istorije nam pruža sliku stalnog nastajanja i nestajanja, sliku, preme kojoj "među ljudima nema ničeg čvrstog, i prema kojoj su nestalnost i menjanje pravo stanje ljudskih stvari".5 Kad vidimo, kaže Bosije, kako su sva zemaljska carstva, posle velikih uspna najzad pala, a religija se "održala sopstvenom snagom", onda mi shvatamo "gde je trajna veličina i gde čovek treba da položi svoju nadu".6 Drugim rečima, osim teorijskog znanja o ljudskoj prirodi, poznavanje filosofije istorije treba da dovede i do praktičkog znanja, do duhovnog preobražaja. Bosije naime kaže: "Ako su ljudi spremni da se, gledajući kako umiri vladari, skruše pred voljom Božijom, koliko će tek biti skrušeni pred propašću velikih imperija."7
   
Filosofija istorije u jednom pogledu deli sudbinu ostalih filosofskih disciplina, odnosno filosofije u celini. Naime, zbog predmeta kojim se bavi, a koji nam nije dat u iskustvu, ona i pored sve strogosti svojih izvođenja, ne uspeva da postigne opštu saglasnost u pogleduznanja o  tom predmetu, odnosno ne uspeva da na jedno pitanje pruži, kao prirodne nauke, samo jedan odgovor. Osim toga, ona ima i jednu specifičnu teškoću koja je izdvaja od drugih filosofskih disciplina. Naime, saznati se može samo ono što postoji; ono što je konačno i dovršeno. A istorija kao oblast interesovanja ove filosofske discipline nije dovršena; ona još uvek traje, pa se onda može reći da ne postoji u punom smislu te reči. Postavlja se pitanje kako je onda moguće u ovoj oblasti formulisati određene hipoteze i steći određeno znanje.

Međutim, pre odgovora na ovo čeka nas još jedno pitanje. Rekli smo da u filosofiji na isti problem postoji više rešenja koja, bar na prvi pogled, sva deluju ubedljivo. Čini se da u filosofiji pa i u filosofiji istorije, postoji onoliko odgovora koliko ima teoretičara. Ako hoćemo da shvatimo Bosijea i odredimo mesto koje mu pripada, onda u taj metež moramo uneti neki red; moramo napraviti klasifikaciju odgovora na temeljno pitanje filosofije istorije.
   
Na pitanje o suštini istorije postoje četiri tipa odgovora koji čini se obuhvataju sva do sada ponuđena rešenja. Prvi odgovor možemo nazvati istorijski skepticizam. U svojoj jačoj varijanti on poriče postojanje suštine i smisla istorije. Pišući o istoriji jedan od njegovih najpoznatijih predstavnika, Šopenhauer, kaže: "Pri tom je... što se tiče suštinskog značaja sasvim svejedno da li su stvari oko kojih se radnja kreće... sitnice ili od velike važnosti, seljačko imanje ili kraljevina".8  Drugim rečima, istorija se ovde doživljava kao drama ali drama lišena suštine i poslednjeg cilja.
   
Sledeće rešenje temeljnog problema istorije filosofije naziva se istorijski materijalizam. Za ovo stanovište, za razliku od prethodnog, istorija je smisaona celina a temelj te celine je materijalne prirode. Predstavnici ovog shvatanja autori su čuvenog i mnogo navođenog citata: "U društvenoj proizvodnji svog života, ljudi stupaju u određene nužne odnose, nezavisne od njihove volje, odnose koji odgovaraju određenom stepenu razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga."9 Suštinu istorije, dakle, prema ovom shvatanju, čine materijalni entiteti, koje autori na drugom mestu nazivaju "celokupna tehnika proizvodnje".
   
Treći tip možemo nazvati istorijski realizam. Ovo stanovište se, prvo, svodi na tezu da je suština sveta duhovne prirode, a drugo, da ona postoji na imanentan način kao sila sjedinjena sa istorijskim akterima. Najpoznatiji predstavnik ovog stanovišta jeste Hegel, a najilustrativnije mesto je sledeće: "Svetski duh ide stalno napred, izgleda nekad kao da se vraća, ali to je samo prividno, poneka pak on obuva čizme od sedam milja. On neprestano ide napred i ništa ga ne može zaustaviti."10  
   
Poslednji, četvrti tip objašnjenja istorije nazvaćemo istorijski idealizam. Prema ovom shvatanju sila koja oblikuje istorijski svet duhovne je prirode, ali za razliku od prethodnog objašnjnja, ova sila postoji na transcedentan način. Kad kažemo transcedentan ili onostran način, onda ne mislimo da je on prostorne prirode. Transcedencija suštine istorijskog sveta sastoji se u večnosti i savršenstvu sile koja taj svet oblikuje i njime upravlja.
   
Bosijeovo shvatanje istorije pripada ovom poslednjem tipu. Za njega krajnji izvor i koren istorije jeste Bog odnosno, božansko Proviđenje ili Promisao. I u tom smislu on piše da Bog "stvara carevine i daje im što hoće..." Jer, nastavlja naš autor, "On zna kako da ih upotrebi u vreme i redom koji on odabere."11 Na drugom mestu, on u istom duhu piše da Bog "drži sva srca u svojoj ruci; ponekad on obuzdava strasti, ponekad im pušta na volju, i tako pokreće sav ljudski rod. Hoće li da stvori osvajače? On pušta da strah maršira ispred njih... Hoće li da stvori zakonodavce? On u njihov duh šalje mudrost i oprez?"12  

Neki autori kritikuju pomenuto stanovište, tvrdeći kako ono, objašnjavajući istoriju, pravi grešku opscurum per opscurius, odnosno kako njegovi zastupnici, pokušavajući da objasne tajanstvenu prirodu ljudskog zbivanja, pribegavaju još tajanstvenijem entitetu — Proviđenju Božijem. Međutim, ovaj prigovor u načelu može se postaviti svakom filosofskom objašnjenju koje po prirodi svog metoda izlazi izvan iskustva. Entiteti koji služe za razumevanje sveta iskustva u svim njegovim vidovima uvek su nadiskustvene prirode; uvek se opisuju negativnim pojmovima i u tom smislu uvek sadrže određeni stepen tajanstvenosti i neodeđenosti.
   
Bosije u svom shvatanju istorije  nije ni usamljen ni originalan, mada ono u novom veku nema mnogo pristalica. Njegov veliki prethodnik, blaženi Avgustin, u istom duhu napisao je sledeće: "Bog... daruje zemaljska carstva i dobrima i onima koji su zli i ne čini to nasumce ili slučajno... nego prema vremenu i poretku stvari koji je nama sakriven, a Njemu savršeno poznat."13
   
Sada se postavlja pitanje odakle Bosijeu, i ne samo njemu, uverenje da svetom ne upravljaju vladari i njihovi ministri, što nam pokazuje neposredno iskustvo, već neka viša sila? Drugim rečima: šta, ne samo njega već gotovo sve one koji ne prihvataju skepticizam kao rešenje, navodi na pretpostavku da iznad ljudi i njihove volje i dela, postoji neka viša oblikotvorna sila.
   
Odgovor na ovo pitanje, čini nam se, nije težak. Osnovni razlog za pomenutu tezu, jeste opšterašireno iskustvo o nesaglasnosti čak suprotnosti ljudskih namera i rezultata njihovih dela. Ljudi se, prema ovom iskustvu, upinju iz sve snage. Čine sve što je u njihovoj moći da postignu unapred postavljeni cilj, pa ipak posledice njihovih dela, ne samo što se ne poklapaju sa tim ciljem, već ih često i zapanjuju; ne samo što nisu onakve kakve bi oni hteli da budu, nego su često u potpunoj suprotnosti sa prvobitnim namerama. Ovo iskustvo je gotovo univerzalno, ali kod velikih ljudi, istorijskih ličnosti, ono prevazilazi pojedinačni život i sudbinu i pogađa čitave narode i pokolenja. Napoleon je jednom prilikom kazao: "Osećam da

sam nošen nekom cilju koga ne poznajem... Čim ga budem dostigao biće dovoljan atom da me razbije, a dotle sve ljudske snage ne mogu mi ništa." Svest o ovoj pojavi, njen opis i tumačenje često se pripisuje Hegelu, i njegovom učenju o "lukavstvu uma". Međutim, vladika Bosije vek i po pre nemačkog mislioca, govoreći o istorijskim ličnostima i njihovoj sudbini, izriče sledeće reči: "Pre ili kasnije, čine ono što nisu hteli, i njihove odluke uvek su imale nepredividive posledice."14
  
Iz ovog opšteg iskustva nesaglasnosti namera onih koji vladaju i posledica koje nisu predviđali, Bosije izvodi svoju osnovnu tezu: istorijom vlada i istoriju oblikuje "Onaj koji sve drži u svojoj ruci, koji zna ime onoga što jeste i onoga što još nije i koji vlada svim vekovima".15  
   
Ovo je dakle, istorijski idealizam, izrečen u svom najčistijem i najsažetijem vidu. Međutim, ovo shvatanje suočava se sa teškim problemom statusa ljudske slobode. Kad tvrdimo, kao što vladika Bosije to čini, kako "Bog sve drži u svojoj ruci" ne znači li to da mi poričemo ljudsku slobodu, da tvrdimo kako ljudi nisu slobodni i kako su istorijske ličnosti neka vrsta glumaca u kosmičkom teatru lutaka. A ako nema slobode, onda nema ni odgovornosti za učinjena dela.
   
U odgovoru na ovu teškoću, može se reći da viša sila koja oblikuje život pojedinaca i naroda ne deluje sa snagom i neumitnošću prirodnih zakona. Setimo se samo Sokratovog "demona", tajanstvenog glasa kome se on pokoravao i bez koga bi prema sopstvenom priznanju, "odavno poginuo". Taj glas, koji se u hrišćanskom kontekstu naziva "anđeo čuvar", Sokrat nije doživljavao kao silu kojoj se bezuslovno mora pokoriti, silu koja ga pretvara u mehanizam lišen volje i svesti. Naprotiv, on je uvek bio u stanju da ne posluša taj glas da postupi suprotno njegovom zahtevu. Drugim rečima, Sokratov glas svojim postojanjem i dejstvom ne poništava mogućnost izbora, odnosno slobodu. Proviđenje ne ukida, ono samo usmerava ljudsku slobodu. Ono ne bira umesto čoveka. Krajnja odluka je na čoveku koji prihvata ili odbacuje ponuđeni nalog svoje savesti i ide ili ne ide putevima koji se pružaju pred njim. Bog, dakle, ne ukida ljudsku slobodu, Njegovo postojanje i ljudska sloboda nisu nespojivi.

Istorijske ličnosti, državnici i vojskovođe, imaju svest o sili iznad sebe, ali nisu u stanju da proniknu u prirodu i namere koju ona ima sa njima. Sadržaj Božijeg proviđenja ovim ljudima, isto kao i svim njihovim savremenicima, ostaje nepoznat. "Svi oni koji vladaju" kaže Bosije, "osećaju iznad sebe jednu mnogo veću silu"16 , i navodi primer Hanibalovog ponašanja posle bitke kod Kane, kada veliki vojskovođa zbog nejasnih razloga nije iskoristio katastrofalan poraz rimske vojske i nije ni pokušao da osvoji Rim.

Istorijski događaji ove vrste svojom tajanstvenom pozadinom, omogućuju nam da vidimo i slabost i snagu Bosijeovog, ali ne samo njegovog, pristupa istoriji. Slabost je u tome što nam taj pristup pruža opštu viziju, ali ne i jasan i razgovetan uvid u razloge postupanja pojedinačnih istorijskih ličnosti; drugim rečima, slabost je u tome što se iz opšteg načela ne može, kao u nekim drugim oblastima ljudskog znanja, izvesti pojedinačna pojava u svim svojim detaljima. Onda se u prostor, koji postoji između opšteg načela i pojedinačne pojave i ličnosti, ubacuju tumačenja koja nisu vođena ljubavlju prema istini već nekim drugim, nižim, ideološkim i pristrasnim razlozima.

Snaga ovog pristupa je, bar kad je Bosije u pitanju, u tome što ono postavlja granicu između onoga što se može i onoga što se ne može saznati, i što postavljajući takvu granicu otvara prostor za veru, koja je isto kao i znanje, iznad svake ideologije, i svake pojedinačne i kolektivne pristrasnosti. Tako dolazimo do glavnog temelja Bosijeovog pristupa istoriji; on se zasniva na veri, a vera je kao što  znamo "osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih". (Jev. 11,1)

Bosije je svestan da se u svom delovanju delotvorno načelo istorije, sila Božijeg proviđenja, sudara sa ljudskom slobodom i fundamentalnom iskvarenošću ljudske prirode koja u velikoj meri usmerava tu slobodu. Ovu iskvarenu i ogrehovljenu slobodu, Bosije shvata kao građu istorije i njome objašnjava činjenicu da su "ljudske stvari nesavršene". Objašnjenje nesavršenosti sveta materijom iz koje je stvoren prvi put se pojavilo u Platonovom dijalogu Timaj. Prema Platonu, Bog, "otac i tvorac sveta" hteo je "da u meri u kojoj je to moguće sve stvari budu dobre a ne rđave".17 Međutim, između Božije namere i njenog ostvarenja, prema Platonu isprečila se materija "prihvatiteljka i nekakva negovateljica sveg postojanja". Materija se  po svojoj prirodi odupire oblikovanju, pa svet nije onakav kakav je njegov stvoritelj hteo da bude.

Ovako shvatanje božanske prirode od samog početka bilo je predmet kritike svih hrišćanskih mislilaca pa i Bosijea. Tvrdeći da je Bog ograničen materijom, grčki filosof tvrdi, da On nije svemoćan, što je sa stanovišta hrišćanske teologije uvek bilo neprihvatljivo. Međutim, Bosije, ovo stanovište ne odbacuje u potpunosti. On ga ne prihvata na planu teologije i stvaranja sveta ali ga usvaja na planu stvaranja sveta istorije. Drugim rečima, ono što je loše za teologiju, to može biti dobro za filosofiju.

Govoreći o ljudskoj prirodi kao onom što ometa oblikovanje istorijskog sveta, Bosije ne ostaje na opštoj konstataciji o njenoj nesavršenosti. On ide korak dalje. I opisujući vladare i njihove postupke, on izdvaja dva osnovna vida u kojima se nesavršenost ljudske prirode ispoljava. To su uživanje i oholost. Obe ove mane prema Bosijeu kao neka vrsta senke  imanentne kazne prate vladare pa samim tim i vladare na čijem se čelu oni nalazie. Obe mane vode u propast. Primer prve jeste persijski car Darije, koji je u boj protiv Aleksandra Makedonskog pošao vodeći sa sobom čitav dvor; sve svoje žene i konkubine i evnuhe. Bosije govoreći o njegovoj zloj sudbini, ističe kako persijski car, budući sam nedisciplinovan, nije uspeo da disciplinuje ni svoju vojsku; a pošao je dapobedi najvećeg ratnika starog sveta.

Drugi porok koji dovodi do propasti jeste oholost. Ova mana je, isto kao i prva, okrenuta ka ovom svetu, ali naravno na sebi specifičan način. Njen primer je Navukodonosor II o kome Bosije kaže sledeće: "Navukodonosor II, oholiji je od svojih prethodnika, posle do tada neviđenh uspeha i osvajanja hteo je da bude poštovan kao Bog".18 Iz sudbine ovog vladara jasno je da iskušenje, opisano u Knjizi postanja ("pa ćete postati kao bogovi"), kao i praroditeljski greh koji je usledio posle njega, nije nešto što je vezano samo za praroditeljski par. Oholost čovekova, koja je u stanju da dostigne stepen bogoborstva i samodivinizacije, kao moralna sklonost stalno je prisutna u čovčanstvu, a posebno u onima koji vode narode.

Poneka se čuje pitanje čemu još filosofija? Čemu ona služi? Na to možemo odgovoriti sledeće: oholost je porok moćnih, onih koji su opijeni svojim istinskim ili prividnim uspesima, postavili sebe iznad drugih i proglasili se za božanstva. Takvi ljudi ma  kakvo ideološko ruho nosili, počinju da veruju za sebe ne samo da su iznad istine, već da su i iznad samog postojanja. Takvi govore kako oni određuju stvarnost, oni određuju šta postoji, a čega nema. Protagorin Homo mensura na ovom mestu dobija čudovišno nakazan oblik. I to je odgovor na malo pre postavljeno pitanje: filosofija nam pomaže da prepoznamo znake vremena; i da bar malo zavirimo iza kulisa i privida ovog sveta.


Oblikotvorna suština istorije, proviđenje Božije, prema Bosijeu deluje na dva načina, na posredan i neposredan. Posredan način delovanja Proviđenja ostvaruje se kroz ono što se naziva životni ideal ili Summum bonum ljudskog života; to su vrednosti koje određuju naše ponašanje, duhovne sile imanentne svesti, koje oblikuju život pojedinaca i zajednica kojima oni pripadaju.

Govoreći o uzroku veličine Rima, Bosije ističe da ga ne treba pripisivati nekim spoljašnjim uzrocima koji postoje i deluju nezavisno od ljudske volje. Grci su, kaže on, veličinu i uspon Rima pripisivali Fortuni. Čineći to, oni su, prema našem autoru "sreći pripisivali... posledice onih uzroka koje nisu poznavali".19 Kad su u pitanju moć i veličina carstva, stvari prema Bosijeu stoje sasvim drukčije. Tu nema mesta ni za rimsku boginju, ni za srećan sticaj okolnosti. Rim nije zavladao svetom zato što je u svojim vojnim pohodima imao više sreće od drugih naroda, već zato što je Summum bonum njegovih građana svih društvenih slojeva, bio veličina i sloboda, moć i slava države u kojoj su živeli. Sve vrline uz pomoć kojih su zagospodarili svetom, prenoseći ih s kolena na koleno, proizilaze iz ovog ideala i stoje u njegovoj službi. I asketizam, i preziranje bogatstva i uživanja; i sposobnost da se radi slave svoje države podnesu velike muke; i sva čast i pravednost koje su rimski vladari pokazivali, ne samo u odnosu prema saveznicima, već i u odnosu prema neprijateljima.

Rim je bio na usponu, kaže Bosije, otkrivajući tajnu posrednog delovanja Proviđenja, sve dok su njegovi vladari bili pravedni, a narod poslušan. Ali kada je ta stožerna vrednost počela da se gasi i nestaje iz ljudskih duša, vladari su postajali sebični, a narod zavidan. Kada su postupcima vladara počeli da gospodare sebičnost i nepravda, a postupanje naroda oblikovali zavist i mržnja, propast Rima, mada dugo odlagana, već je bila na vidiku. U vezi sa propadanjem Rimskog carstva, Bosije, tri veka pre Ničea, govori o ressentiment-u, mržnji i zavisti nižih slojeva prema višim, kao temelju morala. Ali, dok Niče nastoji da iz ovog negativnog psihološko-moralnog stava izvede hrišćansku etiku ljubavi i žrtvovanja, Bosije iz njega, po našem mišljenju, mnogo prirodnije, izvodi etiku sebičnosti i nepravde; izvodi etiku, samouništenja države i naroda.

Iz nepravednosti vladara i neposlušnosti naroda, po Bosijeovom mišljenju nastaju pobune i građanski ratovi. Povodom toga on, takođe tri veka ranije pre čuvene Marksove teze o radničkoj klasi koja nema šta da izgubi "osim svojih okova", utvrđuje kako "siromašni koji nemaju šta da izgube uvek teže promenama".20 Ali, za razliku od Marksa koji je od pobune istorijski gledano poslednje potlačene klase očekivao preobražaj čitavog društva, Bosije govoreći o pobunjenim siromašnim slojevima primećuje: "U svakom slučaju malo ih je zanimalo ako posle njih sve ode u propast".21  

Posredno delovanje preko životnih ideala i njihove promene ima dakle svoju logiku koja, ukoliko je ne prekine Božija intervencija, deluje zakonomerno. Gotovo neumitno. Za Bosijea propast u duhu uzrok je propasti u telu. Posle nestajanja uzvišenih ideala, dolazi postepeno i nestajanje moći i propadanje države u kojoj su ti ideali delovali. Proviđenje ovde, da tako kažemo, nema šta da radi. Dovoljno je da ljude prepusti njihovim strastima, a oni sami obavljaju posao i sami bez dejstva vrhovnog režisera, igraju ulogu koja im pripada u drami svetske istorije.

Drugi vid posrednog dejstva Proviđenja jesu veliki ljudi, istorijske ličnosti. "Snagu jedne države", piše naš autor "čine veliki ljudi".22 Od tih ličnosti zavisi uspon i pad države; i Bosije tim povodom kaže: "Na osnovu uloge koja im je dodeljena oni daju dobar ili rđav doprinos promenama u državi i njenoj sudbini".23  

Razmišljajući o sudbini i zadacima vladara, francuski mislilac tvrdi kako je njihov osnovni zadatak da "budu svesni namera Božijih i spremni sa učestvuju u njima".24 Ovde, i pored svog poštovanja prema Bosijeu, ne možemo se složiti sa njim. Ako su Božije misli i putevi beskonačno iznad naših misli i puteva, bilo da smo vladari ili nišči, kako onda čovek može sopstvenom snagom proniknuti u namere Proviđenja? Na ovo pitanje Bosije naravno nema odgovor; nema ga jer odgovor i ne postoji.

Jedni vladari unapređuju države. Prema Bosijeu to su oni koji "najdalje vide, koji su najpredaniji u svojim ciljevima, koji u borbi ispoljavaju najveću upornost".25 Međutim, primećuje Bosije, i ove ljude u saglasnosti sa uobičajenim poretkom stvari suviše časti počinje da kvari pa oni završavaju kao "Kambiz, sin Kirov, koji je pokvario moral Persijanaca";26 i na taj način zadao presudan udarac moći i ugledu svoje carevine.

Bosije je svestan složenog odnosa koji postoji između čoveka i njegovog okruženja. Veliki ljudi, presudno utiču na sudbinu država i naroda, kojima su tajanstvenom odlukom Proviđenja dodeljeni. Ali veliki čovek na svet ne dolazi kao Deus ex machina. Bosije tvrdi kako se veliki ljudi pojavljuju samo u onim sredinama, koje su u stanju da ih prihvate. Iz rečenog sledi da su veliki ljudi važni, jer bez njih nema istorije; ali takođe sledi i da su sredina, u koju dolaze, narod u kome se pojavljuju, takođe važni, jer bez toga nema velikih ljudi. U Bosijeovom glavnom delu uzalud ćemo tražiti rešenje ove protivrečnosti. Dijalektika odnosa velikog čoveka i sredine u kojoj deluje za Bosijea je, čini se, ostala terra incognita.


__________________

01 Žak-Beninj Bosije (Jacques-Benigne Bossuet), rođen je u Dižonu 1627 godine. Školovanje je započeo u jezuitskom  koledžu u rodnom gradu, a završio ga u Kolež de Navar u Parizu. Godine 1652, hijerotonisan je za sveštenka i postavljen za sveštenika Sarbura, u dijecezi Meca. Tamo je ostao do 1659, i postao poznat po svojim propovedima i polemikama protiv demonstranata. Od 1659 do 1669,  kada je postavljen za episkopa Kondona, živi u Parizu. Tokom tog vremena postao je poznat po brojnim propovedima i po nekoliko posmrtnih beseda; to je period njegovih velikih govorničkih uspeha. Godine 1670 postavljen je za vaspitača prestolonaslednika i na tom poslu u svojstvu pedagoga radio je do 1680. U međuvremenu izabran je za člana Francuske akademije. Godine 1681 postavljen je za episkopa Moa. Od tada pa do smrti, osim poslovima vezanim za vođenje svoje dijeceze, on se bavi propovedima, objavljuje knjige, polemiše sa protestantima, piše o pozorištu itd. Umro je 1704 godine, ostavljajući iza sebe impozantno delo koje obuhvata propovedi, posmrtne besede, rasprave sastavljene radi obrazovanja prestolonaslednika, polemička dela, pa čak i stihove.
02 Herodot, Istorija, prev. Milan Arsenić, Matica Srpska, Novi Sad, 1988, str. 7
03 J.-B. Bossuet Discours sur l'Histoire universelle, Paris, Ernest Flamarion, 1910, p. 307.
04 Ibid., p. 6
05 Ibid., 308
06 Ibid., 344
07 Ibid., 302
08 Artur Šopenhauer, Svet kao volja i predstava I, prev. Sreten Marić, Matica srpska, Novi Sad, 1986, str, 226
09 K. Marks, F. Engels, Izabrana dela I, prev. Moše Pijade, Kultura, Beograd, 1949, str. 320
10 Hegel, Filosofija istorije,
11 Bossuet, J.-B. Discours de l'histoire universelle, str. 307
12 Ibid., 392
13 Augustine "The City of God, translation by Henry Bettenson, Penguin books, London, 1976, IV, 34.
14 J.-B.- Bossuet, Discours de l'histoire universelle, str. 393
15 Ibid., 393
16 Ibid., 399
17 Platon, Timaj, prev. Marijanca Pakiž, NIRO "Mladost" Beograd, 1981.
18 J-. B. Bossuet, Discours de l'histoire universelle, str. 334
19 Ibid., 371
20 Ibid., 391
21 Ibid., 391
22 Ibid., 367
23 Ibid., 370
24 Ibid., 308
25 Ibid., 310
26 Ibid., 337

 3 
 poslato: Januar 04, 2017, 05:20:01 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

MILO LOMPAR: SPORAZUM IZMEĐU SRBA I HRVATA NIJE MOGUĆ POSLE JASENOVCA [1]

Iskustvo genocida je neuporedivo sa bilo kojim iskustvom teških srpsko-hrvatskih razmirica pre njega

Profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu Milo Lompar interesantan je ali i zahtjevan sugovornik u prvom redu zato jer su njegovi stavovi o kulturi, historiji i politici, uglavnom oštro i dijametralno suprotni od uobičajene srednje struje pogleda na društvo i odnose među južnoslavenskim nacijama nekad i sad, kakvo u dominantnoj mjeri postoji još od jugoslavenskog iskustva sve do danas. Ako su urbani kozmopolitizam i lijevo liberalna orijentacija drugo ime za taj srednji put koji je široko rasprostranjen u ex-Yu zemljama danas, onda se najveća većina zastupnika takvih liberalnih shvaćanja neće složiti sa stavovima ovog profesora. Njegove knjige Duh samoporicanja, koja je bila tematska podloga ovom razgovoru, kao i Pohvala nesavremenosti i Polihistorska istraživanja, primjeri su jednog mišljenja, uz puno citata, bibliografskih referenci i historiografskih argumenata, koje je na koncu na javnoj sceni u Srbiji i regiji svakako manjinsko, u kulturnom smislu tradicionalno i u političkom smislu nacionalno orijentirano. Vjerojatno je da se ovim stavovima neće složiti zagovornici nekih drugih nacionalnih orijentacija, ali generalno svi oni koji imaju značajan odmak od takve vrste stavova naći će puno razloga za neslaganja s tvrdnjama profesora Lompara u ovom razgovoru. S druge strane, te tvrdnje će mnoge oponente ― nadamo se ― potaknuti da razmisle o drugačijim argumentima i suprotnim historijskim dokazima. Za raščišćavanje bolnih mjesta novije historije, što još uvijek predstavlja našu sadašnjost, kao i vremena i kulture u kojoj danas živimo, takva moguća polemika krajnje suprotstavljenih stavova bila bi, rekli bismo, više nego korisna.

Profesore Lompar, kao dugogodišnji promatrač i proučavalac kulturnih, historijskih i duhovnih kretanja, što mislite kakvo je stanje današnje kulture?

Duhovna situacija vremena je ispunjena snažnim sadržajima amerikanizacije. To se nekad imenuje kao globalizam. Na delu je odlučujući uticaj američkog životnog stila kao dominante kulturnog toka. Otud je valjano razlikovati ― kako predlaže Ridiger Šafranski ― globalizaciju, koja je nezaustavljiva po prirodi tehničkog kretanja, od ideologije globalizma koja podrazumeva visok stepen unifikacije javne svesti. Tu unifikaciju vidimo svud.

Kada sam u Berlinu, u danima gruzijskog napada na južnu Osetiju i potonjih akcija ruske vojske u godini 2008. uporedio pisanja nemačke štampe od levice preko centra do desnice o tom spletu događaja, video sam samo jedan sadržaj i jedan ton. Jedino su se razlikovali krajnji levičari, "Junge velt", i naglašeni desničari, "Junge frajhajt". Tako je i u sadašnim reakcijama na britanski referendum. Imamo dominaciju psovačkog rečnika u evropskoj štampi. Ples javnih psovki upućen je onima koji su glasali za izlazak iz Evropske unije.

Niko ne želi da osvesti činjenicu da se radi o 17 miliona ljudi, što je brojnije od mnogih evropskih država, nego svi govore o nekim socijalno degradiranim belcima srednje životne dobi koji su vođeni svojim uskim pogledima glasali za izlazak iz EU. Da li naredni referendum treba da isključi građane ovih osobina? Najvažnija karakteristika ove totalne medijske unifikacije jeste okolnost da prolazi neprimećena i otud ostaje neosvešćena.

Zašto se ne može kritički odnositi prema onima koji su glasali za izlazak iz EU?

Svoditi ljude — zbog njihovog političkog stava — na socijalno degradirana bića nije kritički nego diskriminatorski odnos. Ako sebi dajete za pravo da obezvredite 17 miliona ljudi zato što se oni ne slažu sa onim kako mislite da je trebalo da glasaju, onda je to nedostatak osnovnog demokratskog registra. I to je osnovno obeležje života danas. Jer to je život u simulakrumu: pozovete ljude da glasaju, oni glasaju drukčije nego što ste očekivali, pa ih proglasite socijalno degradiranim bićima. Šta da je bilo obrnuto? Tada bi 17 miliona bilo proglašeno vesnicima novog vremena, dok bi onih šesnaest miliona koji bi — u tom slučaju — glasali protiv — bili degradirani. Živimo, dakle, u jednom instrumentalizovanom prostoru u kojem su suženi prostori demokratije.

Posledica u kulturi je što se pojačavaju unificirajuće tendencije političke korektnosti. Politička korektnost objektivno omogućava instrumentalizaciju kulture, jer dovodi u pitanje bitni postulat modernističkog duha ― subverzivnost. U današnjem svetu ne možete biti subverzivni u umetnosti ukoliko želite da budete prisutni. A prisutni možete biti preko tržišnog mehanizma, u kojem je novac modus operandi. Njime se ― nota bene ―oblikuje dominantan ideološki spektar.

Taj spektar, za razliku od komunističke dominacije, nema težnju da pokrije celinu nego samo glavni tok. Unutar glavnog toka jasno je naznačeno da rubove ne smete dodirivati, dok u dozvoljenom prostoru možete pričati šta god hoćete. Tako je obilje šansi u umetnosti prisutno tamo gde je ta umetnost bezopasna, a apsolutna restriktivnost stupa na pozornicu koja prikazuje opasne teme.

Šta je danas opasna tema?

Jedna od opasnih tema je nacionalna kultura. Ona je opasna zato što dovodi u pitanje proces globalizacijskog ideološkog ujednačavanje svesti. Ta tema odjekuje na svim tačkama evropskog prostora, ali ne na svima jednako. Tako se Francuska ili Nemačka nalaze u izvesnom stepenu erozije svojih kulturnih sadržaja, ali one imaju i vrlo stare kulturne institucije: otud njihova kulturna erozija može trajati stotinama godina. Ljudi koji vole da stvari gledaju u ekonomskim parametrima to "unificirajuće jedno" obično povezuju sa neoliberalnim konceptom društva. Meni se čini da se radi o rezultatu hegemonijalnog položaja SAD nakon pada Berlinskog zida, kada se pojavio jedan svet koji liči na Pax Americana, u kojem SAD diktiraju način života na svih pet kontinenata.

Na koji način funkcionira ono što zovete Pax Americana?

Moje reči su nužno uprošćene, pa ih treba razumeti cum grano salis, jer unutar Amerike postoje različita mišljenja o ovim problemima. No nedavno je potpredsednik SAD kazao da njega ne interesuju nacionalne kulture kada je reč o pravima LGBT zajednica. Ta je izjava dobar primer. SAD procenjuju, dakle, neku stvar kao univerzalnu ako im tako odgovara, da bi ultimativno tražili od onih koji gledaju drugačije da se potčine njihovom viđenju stvari. Njihovo viđenje je naravno nedosledno, jer ono što SAD traže od Evrope u ovom slučaju ne mogu da traže od Saudijske Arabije. Tamo imaju druge interese. Otud su licemerje i laž neophodni.

Poenta je precizna: treba održati poziciju američke moći tako što će se ona univerzalizovati i tako što će se interesi zapadnog (američkog) sveta učiniti globalno obavezujućim. To je represivno kretanje koje ne vodi računa o raznolikosti ljudskog života i ljudskog izbora. Ono je svakako represivno i za građane zapadnih (američkih) država. U Izvorima totalitarizma Hana Arent tvrdi da je Hitler i Nemce smatrao malim šrafićima velikog sistema.

Kako totalitarizam po vašem mišljenju funkcionira danas, nakon nacizma i komunizma?

Onako kako ga je davno opisao Jaspers: "Totalitarizam mora biti prepoznat u svojoj suštini kao jedna maksimalna pretnja, koja bi izbrisala naš duhovni život i našu moralnu supstancu zajedno sa našom političkom egzistencijom". Taj totalitarni impuls najbolje se pokazuje u području kulture i nacionalnih tradicija. Jer ono je naizgled neutralno. No svud deluje ― u medijima, u stipendijama, u sistemima odlučivanja ― multikulturni projekat koji je postavljen pred narode istočne Evrope, koji je u osnovi visoko ideologizovan i koji te narode obavezuje kako da se ponašaju i kako da naprave raspored figura kulturnog značaja u odnosu na zadato očekivanje. U tom procesu se srpska kultura nalazi pred velikim izazovom zato što je neophodno uskladiti njen sadržaj sa nametnutim političkim rešenjima posle pada Berlinskog zida.

Što je danas sa idejom neslaganja, polemike i otpora, kao vitalnim središtem svakog autentičnog intelektualnog angažmana?

To su bivše teme. One su od značaja za svet moderne. Postmoderna ih je sklonila sa horizonta mladog čoveka. Osnovni impuls mladog čoveka danas nije pobuna, kakva je bila aktuelna pre 50 godina. Poslednja takva pobuna, artikulisana ili ne, bila je pobuna 1968. Možda ju je zbog toga Žil Lipovecki nazvao elegičnom pobunom. Njen prirodni momenat bio je bunt. Osnovni impuls današnjeg mladog čoveka je kako se uklopiti u sistem, a ne pitati kakav je poredak. Današnji mladi ljudi su vezani za kulturu medija. To paradoksalno olakšava proces ideologizacije. Kada dođu do problema na individualnom nivou, mladi ljudi ga ne dižu na nivo opštosti, nego ga rešavaju na pragmatičan način.

Sistem danas ima mehanizme da pobunu neutrališe: ona se vezuje za ekscentrike, ludake, za radikalne političke orijentacije. Ona se delegitimizuje tamo gde postavlja bitna pitanja smisla života. Interesantno je da se pobuna pospešuje tamo gde ona razgrađuje tradicionalna shvatanja i oblike života. Tako i oslobađanje postaje oblik ideologizacije. Ovakav sistem ima vrlo moćan instrument restrikcija preko sistema stimulacija, stipendija i kontrolisanih stavova. U takvoj situaciji mladi ljudi nemaju obavezujući poriv prema istini i prema moralu, jer je to prevaziđeno. Više nije u pitanju istina, nego je pitanje šta oni imaju od te istine.

Srpska kultura, kojom se vi kao profesor bavite dugi niz godina, prošla je historijski žrvanj trauma i iskušenja?

Srpska kultura, onda kada je formirana, bila je kultura kontakta. Država Nemanjića imala je svoju pravoslavnu i katoličku oblast. To se vidi u celokupnom političkom i kulturnom životu: imate jako puno arhitekture i plastike u Dečanima ili Studenici koja potiče iz majstorskih škola iz Kotora ili Italije. To vijugavo vodi i do tradicije latiniteta. Freske su uvek bile, kao simbol pravoslavnosti celokupne poruke, vizantijskih svojstava.

Potom je došlo do toga da je islamska kultura ostavila dubok trag i postala deo srpske tradicije. Dvadeset posto prvog izdanja Vukovog Srpskog rječnika predstavljaju turcizmi. Ideja srpske nacionalne države, kao i u drugim evropskim državama, povezana je u 18. i 19. veku sa usponom sekularizma. To obesnažuje instrumentalizovano mišljenje po kojem je nacionalna država vezana za versku komponentu. I svetosavska i kosovska tradicija stalno su bile u kontaktu sa drugim tradicijama. Jer srpski narod se ― u tzv. metanastazičkim kretanjima na Balkanu ― pomerao sa juga na sever i sa istoka na zapad. Tako je došao u dubok doticaj i sa srednjoevropskom tradicijom. Sreten Marić je tačno rekao: "Crnjanskove Seobe nose ime naše sudbine".

Kako u tom smislu promatrate 1918. godinu i kraj Velikog rata?

U tom trenutku Srbija je imala svoju državu i jedina je ― od južnoslovenskih zemalja ― bila na strani sila pobednica. Imala je očvrslu nacionalnu ideju (nacionalno ujedinjenje), državnu ideju (jedna država) i vojnu ideju (potvrđena vojska). Trebalo je stvoriti jedinstven kulturni obrazac koji bi premostio različite kulturne modele: pravoslavno-vizantijski model, srednjoevropski kulturni model, sve do snažnog uticaja protestantskog modela, vezanog za Dositeja Obradovića, snažne ličnosti srpskog i južnoslovenskog sekularizma. To je podrazumevalo sto godina izgradnje jednog kulturnog obrasca koji će biti dovoljno fleksibilan da uvaži različite tradicije, da spoji socijalno različite ljude, dinarsku i ravničarsku strukturu, svet gradova i ruralna područja.

Smatrate li da je stvaranje zajedničke države 1918. bila pogrešna ideja?

Stvaranje jugoslavenske zajednice nije moralo biti samo po sebi pogrešno. To je bila vrlo složena zajednica različitih tradicija i krupnih antagonizama. Ona je, međutim, značila prestanak rada na srpskom kulturnom integralizmu. Kako je mnogo kasnije pisao Slobodan Jovanović: "U Jugoslaviji su Srbi izvršili nacionalnu demobilizaciju". Započet je rad na konceptu jugoslovenskog integralizma. To nije moglo da uspe: zbog istorijskog nasleđe mu nije bilo dato da uspe. Sam jugoslovenski integralizam imao je velike unutrašnje protivnike. Reč je o katoličkoj akciji vezanoj za katoličko stanovništvo istočne obale Jadrana, koje je bilo predmet stalne brige Vatikana. Jugoslovenska ideja je bila sumnjiva, ali ne zato što je bila srpska, nego zato što je bila nadnacionalna, možda masonska: nije bilo verovatno da bi katolički Hrvati mogli postati pravoslavni Srbi, ali je bilo moguće da ― u sekularnom konceptu ― postanu Jugosloveni. Tada u njihovom identitetu katolički činilac ne bi imao odlučujući doseg.

No, tek je komunistički koncept zadao smrtni udarac ukupnoj egzistenciji srpske kulturne ideje, zato što je taj koncept ― nasilnim društvenim inžinjeringom ― stvarao nove nacije. Ljudi to ne razumeju, jer polaze od zdravorazumske ideje da je kultura neko prirodno stanje. Ne, kao što samo ime kaže, kultura je nešto što se obrađuje, to je jedan konstrukt. Otuda i borba kultura: nameće li nama neko svoj koncept ili mi njemu ili se odvija neutralizacija dva kretanja. Komunistička ideologija u Jugoslaviji nametala se tako što je između ostalog negirala i srpsku građansku tradiciju. Ona je to činila na nasilan, besprizivan i totalitaran način. Da bi je mogli sprovoditi, srpski komunisti su ― programski ― pristali na samoporicanje.

Ali Srbi su sami prigrlili, prvo jugoslavenstvo a onda i komunizam?

To "prigrlili" je pod znakom pitanja. Tu ne treba biti jednoznačan. Sa jedne strane, Srbija nije imala snage da nametne silama Antante, Francuskoj i Engleskoj, rešenje južnoslovenskog pitanja, naročito zato što je Rusija 1917. pobedom boljševika ispala iz igre. Unutar srpske tradicije došlo je do identifikacije sa jugoslovenskom idejom, a unutar hrvatske, odnosno slovenačke tradicije nije do toga došlo. Hrvatska i slovenačka tradicija imale su ― u svom dominantnom toku ― neku vrstu ugovornog odnosa sa Jugoslavijom, dok je srpska tradicija obrazovala identifikacioni odnos. Prenela je sva obeležja identifikacije srpstva na jugoslovenstvo i otuda je unutar hrvatskog i slovenačkog doživljaja stvari to bilo shvaćeno kao nacionalno nametanje, a sa srpske strane je njihovo ponašanje doživljeno kao odricanje.

Možete li definirati to srpsko jugoslavenstvo?

Srbi su se identifikovali sa nečim što je bila budućnost, za koju nisu znali kakva će biti. Umesto toga je trebalo je da imaju ugovorni odnos sa jugoslovenskom zajednicom, kao što su to imale hrvatska i slovenačka zajednica. Imate polemiku srpskih intelektualaca Ljubomira Stojanovića, Milana Ćurčina i Laze Popovića 1923. godine u časopisu "Nova Evropa", koji je izlazio u Zagrebu, u kojoj se kaže kako je "srpska ideja umrla". U trenutku dok se tvrdi kako jasno postoje i slovenačko i hrvatsko stanovište naglašava se kako je najopasnije ako bi se pojavilo i posebno ― srpsko stanovište. Kakav je to način mišljenja? To se govori u vreme kada Stjepan Radić još nije priznao Vidovdanski ustav.

Ugovorni odnos sa distancom i refleksijom, kada znate šta dobijate, šta gubite, mogao je biti puno zdraviji i povoljniji za Srbe. Oni tada nisu mogli uticati na spoljašnje odnose u Evropi, ali su mogli uticati na unutrašnje odnose u Jugoslaviji. Između dva svetska rata najveća briga je bilo ponašanje Italije. To je mnogo manje pogađalo srpske od hrvatskih i slovenačkih interesa. Taj identifikacioni sindrom Srba prema Jugoslaviji polazi od nedovoljno promišljenog kritičkog odnosa prema tradiciji Zapada. Ti projugoslovenski srpski intelektualci ― još pre Prvog svetskog rata ― "bili su jače osetljivi za lepe, nego za ružne strane zapadne kulture". To kaže Slobodan Jovanović u emigraciji: kada je sve već bilo iza njega. Toliko vremena mu je bilo potrebno da se pomiri sa turobnom istinom i onda je saopšti.

Spominjete kulturne modele u stvaranju južnoslavenske države. Koji kulturni model je toj državi ponudila Srbija?

Ona je imala obrazovan francuski kulturni model, dok je u bivšim habzburškim zemljama dominirao srednjoevropski. U nekim oblastima je prednjačio — imate to kod Matoša — a negde je zaostajao. Trebalo je da dođe do postepenog neutralisanja suprotnosti. To je proces do kog se dolazi vremenom. Srbija je postajala spremna da se odrekne mnogih svojih tradicija, postepeno je pristajala i na federalizam (Banovina Hrvatska), kao što ih se — posle Drugog svetskog rata — i odrekla.

Srbi nisu bili spremni da se odreknu državne ideje, čak više nego — nacionalne. To je bilo katastrofalno. Hrvati su imali iskustvo pasivnog otpora i opstrukcionog delovanja prema ugarskom saboru, kao i Česi prema bečkom dvoru u mirnim vremenima, dok su Srbi imali iskustvo buna i ustanaka u ratnim vremenima ili u vremenima okupacije. Procena engleskog istoričara Siton-Votsona 1911. godine bila je da su Srbi "hrabri i vojno spretni", ali da će Hrvati i Slovenci u novoj državi preuzeti vodstvo kao kulturno zreliji.

Da je to značilo da će ih zapadne države u tome zdušno pomagati, pokazuje njegovo mišljenje da bi "pobeda srpske ideje u novoj državi značila pobedu istočne nad zapadnom kulturom", čemu bi se on "kao neko ko pripada zapadnoj kulturi", kako kaže, "jako protivio". To je neka vrsta orijentalizma o kojem je govorio Edvard Said u svojoj čuvenoj knjizi. Jer, Siton-Votson istočnu tradiciju posmatra kao manje vrednu, kao nešto što mora potčiniti i čime treba da upravlja.

Za koncept južnoslavenske zajednice su se zalagale mnoge historijske ličnosti, od J. J. Štrosmajera, preko kralja Aleksandra do Josipa Broza Tita. Da li je taj spoj istoka i zapada na ovim prostorima ikada bio moguć?

Taj spoj je u osnovi nemoguć. Učinjen je očigledno nemogućim nakon Jasenovca. Od tada sporazum između Srba i Hrvata više nije moguć. Jasenovac predstavlja granicu koja je neprelazna. To je nešto što nije moguće neutralisati i nešto što obelažava trajno iskustvo srpskog nacionalnog postojanja. Iskustvo genocida je neuporedivo sa bilo kojim iskustvom teških srpsko-hrvatskih razmirica pre njega. Otud više nije moguć neki politički hrvatsko-srpski spoj. To ne znači da nisu mogući individualni odnosi Hrvata i Srba. Kako će se urediti pojedinačni životi i međusobni odnosi, svako može da odluči kako god želi, jer je to stvar individualnih izbora. No u kolektivnim formacijama ti spojevi više nisu mogući.

Uostalom, taj spoj više nije moguć ni između Jermena i Turaka, a između Jevreja i Nemaca je moguć na jedan veštački način ― tako što Jevreja u Nemačkoj praktično više nema. Taj odnos sa Jevrejima više nije stvar nemačkog aktualiteta već nemačkog sećanja. Na tome sećanju se u Nemačkoj jako puno radilo od 1945. do danas na način da se nemačko sećanje naveže na to iskustvo pogroma Jevreja. U Titovoj Jugoslaviji se nikad tako nije ponašalo zbog dominantne ideološke matrice o velikosrpskoj hegemoniji. Kao da bilo kakva hegemonija može biti razlog za ― genocid. Ili možda može: ako je reč o narodu "istočne kulture"?

Ipak, vezano za pitanje kako je srpsko hrvatski odnos postao nemoguć, u knjizi beogradskog novinara Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda ― šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe ubistvo hrvatskih predstavnika na čelu sa Stjepanom Radićem u beogradskoj skupštini 1928. objašnjeno je na način da je tim ubistvom "u nekoliko sekundi uništena ideja Jugoslavije"...

To je prost način razmišljanja, netačan i ideološki instrumentalizovan. Ubistvo kralja Aleksandra 1934. godine, koji je sproveo bugarski VMRO u saradnji sa hrvatskim ustaškim pokretom, bilo je takođe individualni politički atentat. Ako je jednim političkim atentatom bila nemoguća Jugoslavija, onda je ona sigurno bila nemoguća i drugim političkim atentatom. Jasenovac je kolektivno, dugotrajno i sistematsko ubijanje čitavog jednog naroda; između ostalih i staraca, žena i dece koji nisu imali nikakve odgovornosti ni krivice. To nisu uporedive stvari.

Ubistvo Stjepana Radića je atentat velike političke težine koji je izazvao prirodnu reakciju širokih masa u Hrvatskoj. Ali podsećam da je Vlatko Maček, u godinama posle ubistva Radića i posle ubistva kralja Aleksandra, vodio udruženu hrvatsko-srpsku koaliciju i u Kragujevcu imao predizborne skupove pred nekoliko desetina hiljada ljudi. Pokazalo se da nije problem da jedan Hrvat bude na čelu hrvatsko-srpske liste. Kao što je jedan Hrvat 35 godina ― duže od svih Karađorđevića ― vladao Jugoslavijom. Ono što se dogodilo 1941. moglo je ostati takvim samo pod komunističkom vladavinom.

Jedan od značajnih srpskih intelektualaca Borislav Mihajlović Mihiz govorio je da i nakon svega "u svakom Srbinu čuči jedan Jugoslaven..." Kako danas objašnjavate jugoslavenstvo značajnog broja Srba?

To je Mihiz rekao 1990. Poenta je u tome što je taj osećaj decenijama podstican i nagrađivan: od strane svih naših vlasti. Razgovaramo u Beogradu, u kojem možete videti kako je kreirano pisanje štampe i kako je strukturisan TV program. U javnom prostoru taj Beograd, osim nešto srpskih folklornih elemenata, deluje kao potpuno jugoslovenski grad. U njemu je moguće raditi najneobičnije stvari. U svojoj knjizi Duh samoporicanja navodim da je direktor Leksikografskog zavoda "Miroslav Krleža" Vlaho Bogišić odabran da oblikuje srpsko leksikografsko odeljenje u Službenom glasniku u Beogradu. Ako je moguće da jedan državni službenik iz Hrvatske kreira jedno državno preduzeće u Srbiji, onda pitam: je li moguće i obratno? Nije moguće.

Kada je 4. jula 2016. godine isti taj vremešni čovek doktorirao na Novosadskom univerzitetu, sa slabom tezom o Krleži, već 7. jula 2016. godine (uzgred: na dan rođendana Miroslava Krleže), na RTS, u centralnom terminu političke emisije OKO-magazin imate izveštaj o tom događaju. U istom julu 2016. godine, jedna znatno mlađa i nesravnjivo superiornija kandidatkinja odbranila je ― pod mojim mentorstvom i mentorstvom koleginice Rihter iz Halea ― prvi dvojni (srpsko-nemački) doktorat na Filološkom fakultetu u Beogradu. To znači da je istovremeno postala doktor književnih nauka i u Srbiji i u Nemačkoj: dve diplome, nikakva nostrifikacija. Rad o uticaju Hale-Lajpcig kruga na prosvećenost Dositeja Obradovića napisan je i na nemačkom i na srpskom jeziku, tako je i branjen, komisija je imala tri srpska i dva nemačka člana. O tome nije bilo ni reči u javnosti: ni na RTS. Kakva je to onda javna i medijska okrenutost Evropi? Nije, dakle, reč o Evropi, nego o podsticanom i nagrađivanom zanemarivanju evropskih u korist jugoslovenskih zasada.

Zašto vas ta otvorenost grada smeta? Oni ljudi kojima je Beograd simpatičan, naglašavaju njegov šarm i kozmopolitski duh, šarenilo latinice i ćirilice...

Na javnim mestima dominira latinica, ćirilice je u iščezavanju. Njen dozvoljen prostor su natpisi na pekarama, ponekoj zanatskoj radnji i na grobljima. Ako bismo se sada prošetali po Knez Mihajlovoj i po Terazijama, lako biste se u to uverili. Tako je bilo decenijama u Hrvatskoj. Zar je to normalno? Beograd ― za one koji ne neguju nežan odnos prema titoističkom jugoslovenstvu ― nije otvoren nego zatvoren grad. Stepen njegovog kosmopolitizma i elitizma utvrđuje se prema javno i prikriveno neprijateljskom odnosu prema srpskoj tradiciji. To nije kosmopolitizam nego raspršena i programirana nehajnost. Njegov šarm je oblik njegove neuređenosti, nesolidnosti i odsustva norme. Tako je moguće ― u srcu ovog navodnog kosmopolitizma, u "Politici" ― na osnovu čovekovog imena i prezimena, određivati čoveka kao "jednog Crnogorca". Kada je to moguće? Kada on zastupa političko mišljenje sa srpskog stanovišta. Ko ga tako diskriminiše? Najvatreniji zastupnici navodnog kosmopolitizma. Beograd je i danas glavni grad mrtve Jugoslavije. Otkad su mrtvaci postali tako simpatični?

Razgovarao Bojan Munjin | 28.12.2016 | Standard

 4 
 poslato: Januar 04, 2017, 04:36:29 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

ŽIG SRPSKE KRIVICE

Sve što je srpsko treba svesti na srbijansko da ono što nije srbijansko ― kao Njegoš, Andrić, Selimović, Petar Lubarda ― s vremenom prestane da bude srpsko

Gotovo istovremeno pojavile su se dve knjige dr Mila Lompara (1962), profesora Filološkog fakulteta u Beogradu na predmetima Srpska književnost XVIII i XIX veka i Kulturna istorija Srba. Jednu ― "Polihistorska istraživanja" ― objavila je izdavačka kuća "Katena mundi", a drugu ― "Pohvala nesavremenosti" – "Laguna".

"Polihistorska istraživanja", tvrdi prof. dr Slobodan Antonić, subverzivna je i zato opasna knjiga. Ona staje naspram ne samo čitave jedne dominantne ideologije već i naspram svega što tu ideologiju podupire.

Centralno mesto u knjizi "Polihistorska istraživanja" zauzima esej "Trijumf kolonijalne svesti ― Latinka Perović". Šta joj sve zamerate?

To je samo najduža studija u jednoj obimnoj knjizi, u kojoj je reč o različitim autorima: od Slobodana Jovanovića, do Alojza Šmausa, ili od Anice Savić Rebac do Nikole Miloševića. U analizi knjige, koju ste izdvojili, kritikujem vladajuću ideološku mrežu našeg vremena; transfer komunističkih shvatanja u globalističke predstave; kontinuitet negiranja srpskih nacionalnih prava u dva sasvim različita poretka; slučaj čoveka bez savesti kao zakonomernog ploda komunizma, koji postaje posthrišćanski čovek globalizma.

Ali, nije reč samo o prošlosti, ona je i danas predstavnik "okupaciono-kolonijalne moći"?

Ono što se odigrava u našoj stvarnosti ― od neistinitog propagandnog poistovećivanja Miloševića s Hitlerom, iz 1992, do nedavnog uvođenja verbalnog delikta u krivično zakonodavstvo ― ima svoje ideološko i istorijsko pripremanje i obrazloženje u tekstovima koji čine ovu knjigu. Otud i teza da nultu tačku u našoj istoriji čine zločini devedesetih: kao da im nisu prethodili Jasenovac, komunistička streljanja 1945. i Goli otok.

Godine 1972. u Srbiji su stradali liberali. Mislilo se da je to ravnoteža prema maspoku. Međutim, Srbija se tada, sama, odrekla svoje intelektualne elite?

Kao što se građanska elita odrekla Srbije posle Prvog svetskog rata ― zbog Jugoslavije ― tako je te elite nestalo posle komunističke revolucije. Nema nikakve komunističke inteligencije koja bi se mogla uporediti s ljudima skrajnutim posle 1945. godine.

Da li podela na prvu i drugu Srbiju počinje knjigom Radomira Konstantinovića "Filosofija palanke"?

Ta knjiga ideološko je opravdanje i obrazloženje titoizma: osobenog negiranja srpskih građanskih, nacionalnih i kulturnih prava i tradicija u korist komunističke ideologije. Svakako da ima i sasvim drukčijih mišljenja o njoj.

Sve su ovo, manje-više, političke teme. Šta je s kulturom, i ona je u kolonijalnom statusu?

Srpska kultura trebalo bi da u javnoj svesti ozakoni nametnuto stanje posle raspada Jugoslavije. Otud sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da ono što nije srbijansko ― kao Njegoš, Andrić, Selimović, Petar Lubarda ― s vremenom prestane da bude srpsko. Istovremeno, srpska kultura u Srbiji treba da postane ― multikulturalistička. Tada postaje normalan, neprestani zahtev da se Gračanica, i Dečani u Unesku izmeste iz Srbije.

Imamo, konačno, ministra kulture "koji obećava". Kako ocenjujete njegov učinak u prvih sto dana vlade?

Ako procenjujemo po njegovom učešću na proslavi PEN-a, kada je podanički posetio neformalnog komesara srpske kulture, u poslednje dve decenije ― predsednicu PEN-a i dugogodišnju potpredsednicu DS-a ― mogao bi to biti još jedan ministar koji je poklonik nevladinog kontinuiteta naših vlasti, kao što je to i predsednik Vlade.

Intelektualce delite na diletante i pedante. Koji su vam draži?

Tako ih je podelio Migel de Unamuno. Najdraži su mi moralisti: i kao filozofi, i kao pisci, i kao esejisti, i kao polihistori.

Slobodana Jovanovića smatrate školskim primerom polihistorstva. Po čemu je on "mnogolika pojava"?

Po tome što se superiorno kretao, i pravnom i političkom teorijom, i istorijskim raspravama i sintezama, i književnom i umetničkom kritikom.

Lepim rečima govorite i o Jovanu Deretiću, izdvajate ga od ostalih istoričara književnosti?

Njegovo delo je izuzetno: obuhvata sva područja srpske književnosti, ocrtava izbledele putanje kontinuiteta između njih, odlikuje se izvrsnošću analize i sinteze u osvetljavanju književnih pojava, dela i ličnosti, pisac je "Istorije srpske književnosti". Bio je član Predsedništva CK SK Srbije. Zar moj odnos prema njemu ne pokazuje kako nisam ideološki isključiv? Jer on nije bio čovek komunističke nego humanističke svesti.

Po čemu se Alojz Šmaus, u tumačenju Njegoševog dela, izdvojio od naših književnih tumača?

Po tome što je Njegoša razumeo na tako superioran način ― pre skoro sto godina ― da današnji osporavatelji najvećeg srpskog pesnika izgledaju potpuno inferiorno. Oni, u poređenju s njim, jednostavno liče na sebe.

Ima li pravo danas Nebojša Vasović da iznosi kritičke stavove prema delu Danila Kiša?

Navodno ima, ali praktično biva isključen iz javnog književnog postojanja.

Kako zamišljate postmodernog polihistora? Verujete li u renesansne ličnosti, u pobedu umetnosti nad antiumetnošću?

Postmoderni polihistor ― o kojem pišem u poslednjoj studiji u knjizi ― čovek je čije kulturološko osvetljavanje književnosti krijumčari ideološki i politički predumišljaj. On je više ili manje vešti službenik političke korektnosti. Za razliku od modernog polihistora.

Mnogo se ovih dana priča o Memorandumu SANU, nedovršenom dokumentu od pre tri decenije. Kako, s ove vremenske distance, gledate na ovaj dokument?

On je zloupotrebljen i neistinito prikazan, da bi se stavio žig srpske krivice na događaje koji će uslediti. Taj žig uslovljava i današnje ponašanje SANU. Tako je nedavni skup pod naslovom "Kultura kao osnova nacionalnog identiteta" okupio isključivo ljude jedne političke orijentacije ― našu nevladinu inteligenciju. Među njima je samim prisustvom briljirala jedna osoba: nekadašnji izvršni sekretar GK SK Beograda. Potom, kao gradski sekretar kulture ― u ime DS-a ― nije prstom mrdnula da pomogne Zadužbini Miloša Crnjanskog da dobije jednu kancelariju. Lično sam je uzalud molio. Nije joj smetalo da ostanemo u neuslovnoj sobici pored toaleta u UKS.

Da je takvo ponašanje u vezi s njenom komunističkom svešću, a ne s DS-om, shvatio sam kada mi je Mlađan Đorđević, savetnik tadašnjeg predsednika Srbije, pomogao u dodeljivanju pristojne kancelarije. Iako sam bio jedan od javnih kritičara politike tadašnjeg predsednika. Njima to nije smetalo da učine nešto za Miloša Crnjanskog. Kao što ni meni ne smeta da to kažem, sada kada nisu na vlasti. Zato što je to istina.

Skup u SANU možda je mogao imati bolji naslov: "Kultura kao osnova antinacionalnog identiteta". Tada bi se učesnici udobnije osećali, a i Crnjanski nije bio akademik.

Vaša knjiga "Pohvala nesavremenosti" može se čitati i kao posmodernistički roman. Na kompoziciji ― šahovskoj partiji ― pozavideo bi vam i Milorad Pavić. Kako ste došli na ovu ideju?

U središtu ovog eseja nalazi se iskustvo nesavremenosti. Ono je osvetljeno u protivrečnim vezama sa savremenošću: tu su i moć, i autsajder, i klovn, i subverzivnost, i selfi, i slepilo zadovoljstva, i etos, i okrutnost.

Zagonetne tragove donosi nam razmišljanjem o putanjama motiva i tema, o sudbinama umetnika, mislilaca, slikara, o Orvelu i Crnjanskom, Karavađu i Magritu, Principu, Dositeju i Slobodanu Jovanoviću, o Nevernom Tomi i Hristu. Tragove srećemo svud: u Londonu, Pragu, Berlinu, Bostonu, Terezinu, Beču, Parizu, Torontu, Potsdamu.

Tako smo sreli i Fišera i Spaskog: davnašnja ljubav prema Spaskom dovrhunila je u odluci da poteze jedne njegove partije ― odigrane u Beogradu ― pretvorim u naslove poglavlja, jer mi se učinilo zgodnim da tako naglasim duhovno jedinstvo ovog policentričnog eseja.


MILOŠEVIĆ, SAMO JE JEDAN

Važite za najboljeg učenika Nikole Miloševića. Jeste li prevazišli svog učitelja?
Da ostanemo u šahovskim vodama, poslužiću se rečima velikog šahiste Viktora Korčnoja, koji je sebe odredio kao sledbenika drugog prvaka sveta u šahu ― Emanuela Laskera. I bez ustezanja dodao: smatram se njegovim slabim imitatorom. Profesor Nikola Milošević je samo jedan.

Zoran Radisavljević | 03.12.2016. | Politika  

 5 
 poslato: Januar 04, 2017, 04:24:39 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

TIHOMIR OSTOJIĆ
(Semikluš (Ostojićevo), 05.07.1865 —  Beč, 18.10.1921)


Tihomir Ostojić (Tisa Sent Mikloš (Ostojićevo) 5/17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio istoričar književnosti i kompozitor, doktor filozofije, profesor univerziteta (Skoplje) i sekretar Matice srpske.

Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a 1884—1889. je studirao slavensku filologiju u Pešti i Beču. U mladosti se bavio muzikom i napravio je nekoliko kompozicija za klavir i hor, kao što su "Pravoslavno crkveno pjenije", liturgija za hor. 1907. je postao doktor filozofije. 1889—1910. je bio nastavnik na srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. 1911. postaje sekretar Matice Srpske, i kao takav je 1914. uhapšen i interniran u Austrougarskoj. 1920. je postao profesor jugoslavenske književnosti na fakultetu u Skoplju i prvi dekan tog novostvorenog fakulteta. Bio dopisni je član Srpske kraljevske akademije (Akademije filosofskih nauka) od februara 1910.

Njegov rad je ispočetka dosta pod uticajem romantike, a kasnije se dosta menja. Postao je uz ostale aktivnosti i učitelj gimnastike, organizator gimnastičko-sokolskog rada, kola djevojaka, trgovačke omladine, pevačkih društava. Bio je reformator Matice Srpske zajedno sa St. Stanojevićem, J. Radonićem i L. Markovićem i poboljšao je rad te organizacije. Da oživi rad, izdao je 6 svezaka načelno polemičkih članaka pod nazivom Pokret.

Kao književni istoričar se bavio piscima 18. i manje 19. veka. Tu se isticao iznošenjem proverenih i novonađenih podataka. Dao je prvi pregled srpske književnosti 18. veka. Zatim piše: "Srpska književnost od Velike Seobe do Dositeja Obradovića" (1905), "Dositej Obradović u Hopovu" (1907), "Zaharija Orfelin" (1923), "Srpska građanska lirika 18 veka" (1926) uz manja dela i članke. Pisao je i o Branku Radičeviću, Jovanu Steriji Popoviću, J. J. Zmaju, Đ. Rajkoviću, mitropolitu Pavlu Nenadoviću, istoriji Crne Gore. Njegova "Istorija srpske književnosti" je izašla posmrtno 1923. | novosadska.tv

 6 
 poslato: Januar 04, 2017, 03:40:01 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

POTRAGA ZA SKRIVENIM VIŠKOM ZNANJA

Najuglednije naše priznanje za književnu kritiku domaće knjige, Nagrada "Milan Bogdanović", uručeno je nedavno u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije Milivoju Neninu, redovnom profesoru Filozofskog fakulteta

Odsek za srpsku književnost) u Novom Sadu. Najbolja u prošloj godini bila je, (prema jednoglasnoj odluci žirija u sastavu Dušan Stojković, Dragana V. Todoreskov i Zoran Hr. Radosavljević) Neninova kritika "Odbrane Ljubomira Simovića", objavljena u prošlogodišnjem jesenje-zimskom dvobroju "Beogradskog književnog časopisa"; reč je o Simovićevoj knjizi "Titanik u akvarijumu" (Izdavački centar Matice srpske, 2013).

Kao i mnoga prethodna Neninova kritičarska ogledanja, nagrađeni tekst je i kritika i esej. "Imao sam prilike da mi, pre nego što počnem da pišem tekst, traže rezultate istraživanja... Odgovarao sam da ja, kada bih znao do čega će me pisanje dovesti, ne bih ni pisao..." ― objasnio je Nenin. I Bogdanović je smatrao da "kritičar treba i mora sve manje da bude sudija, a sve više stvaralac za sebe".

Sa kavim osećanjima ste primili nagradu koja nosi ime jednog od najznačajnijih kritičara u istoriji srpske književnosti?

Vidite, meni je ta nagrada pripala u zao čas, jer, svega nekoliko meseci pre, pisao sam nepovoljno o Milanu Bogdanoviću. Reč je o onome što se manje zna: o pozadini polemike između Milana Bogdanovića i Miloša Crnjanskog povodom teksta Crnjanskog o tome da mi postajemo kolonija strane knjige, a ja sam, to je opštepoznato, uvek na strani Crnjanskog. Druga otežavajuća okolnost je bila što sam pisao o knjizi koju potpisujem kao jedan od urednika. U pitanju je knjiga Ljubomira Simovića "Titanik u akvarijumu". Ali, olakšavajuća okolnost mi je bila što uvek pišem kao kritičar ― nikada kao urednik. A ide mi u prilog i to što je iza mene knjiga o Milanu Bogdanoviću. Davne, 1986. sam završio, a 1993. godine objavio knjigu "S merom i bez nje". Podnaslov je precizniji: "Marko Ristić i Milan Bogdanović kao antipodi".

Šta bi ste izdvojili iz nagrađene kritike-eseja?

Voleo bih da ponovim predloge koje sam u tekstu o Simovićevoj knjizi napisao, a koji se tiču vaše, novinarske profesije. Prvi predlog se ticao štampanja sabranih tekstova svakog napadnutog novinara. Ti sabrani tekstovi bi se delili uz sve dnevne novine. Da se to uradilo odmah posle prvog ubistva novinara ― čini mi se da se druga ubistva ne bi dogodila. (Mada nećemo isključiti ni tu mogućnost da sam isuviše naivan).

Drugi predlog se ticao nagrade za najpoltronskiji tekst. To mora da se izdvoji i nagrdi. (Ne nagradi, već nagrdi ― nije greška.) Eto, vidite, kao svaki građanin ove zemlje, bavim se pitanjima tuđe struke, a videli ste da nisam u stanju ništa da promenim u mojoj struci. Čak ne znam ni kome da se obratim...

Vaš kritičarsko-esejistički i književno-istorijski rad sabran je u petnaest autorskih knjiga, a duplo toliko ste priredili. Šta je sledeće?

Radim na knjizi o Sretenu Mariću. Čini mi se da imam i izdavača. A kod izdavača čeka knjiga "Svetislav Stefanović, opet". Završio sam knjigu prepiske Ilariona Ruvarca, uradio sam i knjigu prepiske Borivoja Marinkovića. Kao što vidite, volim da čitam pisma srpskih pisaca. Tražim onaj "višak značenja", koji se u literarnom tekstu često ne vidi.

Radmila Lotina


Citiranost je suludo merilo

Oštro ste kritikovali citiranost kao opšte merilo vrednosti naučno-istraživačkog rada. Zašto?

Osetio sam potrebu da skrenem pažnju na naučne radnike, koji su u neobičnom položaju; jer njihova dela se vrednuju ― a da ta dela niko ― od onih koji ih vrednuju ― nije pročitao. (Ni čitao, ni pročitao!) Vrednost nečijeg rada se meri po tome gde je taj rad objavljen! (Tu su najvredniji časopisi sa neke famozne SCI-liste, a možete zamisliti koliko se ti časopisi interesuju za srpsku književnost.) Sada imate situaciju da knjiga Mila Lompara o Njegošu, na primer ― koja je pisana godinama ― manje vredi od bilo kog teksta od 3―4 stranice ― pisanog pola popodneva ― ukoliko je taj tekst objavljen u nekom časopisu sa pomenute liste. Ozbiljan, temeljan, dugogodišnji požrtvovan rad, osuđen je odmah na početku. Kao da se sami podsmevamo svojim knjigama. Po meni je to suludo merilo. Pazite, kad vas neko pomene, i napiše da ste kompletna budala, na primer, vi i to možete da brojite kao citat. A bolno je kad vas citiraju, a vi vidite da taj koji vas citira nije shvatio o čemu pišete. | dnevnik.rs

 7 
 poslato: Januar 04, 2017, 03:12:32 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

KO SU PISCI KOJI SU STRELJANI ZBOG DRUGAČIJEG MIŠLJENJA

Ko su pisci koji su pre sedam decenija brutalno uklonjeni iz književnog života. Među velikim "izdajnicima revolucije" Stefanović, Božović, Vasić...

Naprečac, bez pogovora i dokaza, nemilosrdno, i brutalno, sa pečatom "narodnih izdajnika" mnogobrojni srpski ugledni umetnici i intelektualci stradali su od ruke nove komunističke vlasti odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Među njima i književnici od kojih su neki izvedeni pred streljački stroj, drugi bili prinuđeni na progonstvo, a treći se opredelili za unutrašnje izgnanstvo. Od početka tog surovog progona proteklo je 70 godina, što je bio povod Srpskom književnom društvu da pripremi niz tribina pod zajedničkim naslovom "Streljani pisci". Večeras će biti održana prva, posvećena Svetislavu Stefanoviću (1877—1944).

— Uz dragocenu pomoć Gojka Tešića biće održana i tribina o Grigoriju Božoviću, Dragiši Vasiću, Niki Bartuloviću, Jezdimiru Dangiću... O književnicima osuđenim ne samo na fizičku smrt već i na višedecenijski zaborav - kaže za "Novosti" Dejan Simonović, urednik tribinskog programa SKD. — Bio je to ogroman gubitak za našu književnost. Ovaj niz razgovora je čin nepristajanja na kidanje književnog kontinuiteta. To je ne samo ispravljanje nepravde počinjene ljudima i njihovom delu, već i pokušaj da se održi živo sećanje. Nemoguće je graditi ozbiljnu kulturu na ledini, i uvek iznova počinjati od nule. Ne poznajući ono što je bilo, ne možemo razumeti ono što jeste, niti se suočiti sa onim što će doći.

U razgovoru za "Novosti" dr Gojko Tešić, književni istoričar koji se ozbiljno bavi ovom temom, podseća na reči Vladimira Dvornikovića koji je u svojoj "Psihologiji izdajstva" zapisao: "Herostratizam, na žalost, nije stran našoj rasnoj psihi. Za prosuđivanje i pravo tretiranje izvesnih mračnih pojava u našoj bivšoj i sadašnjoj sredini ovo saznanje je od osnovne važnosti".

Pre četvrt veka u delu "Utuljena baština" Tešić je napisao: "Ideološko jednoumlje, osvetnički duh, primitivizam ideoloških čistunaca koji su se utrkivali u svom podaništvu zarad karijerističke pohotnosti ispisujući najbezumnije presude o književnom stvaralačkom činu tzv. izdajnika revolucije, sasvim sigurno čine crne mrlje naše književne kulturne istorije. Pisci su piscima izricali i optužnice i presude: činili su to sa strašću, likovalo se što su neki najznačajniji srpski intelektualci završili pred streljačkim strojem, a da im krivica nije dokazana, a poneki je, nažalost, nisu ni imali. Krivi su bili jer su drugačije mislili. A oni koji su im ispisivali optužnice bez pokrića katkad i falsifikovane činili su to u ime pobednika, nove ideologije, a pre svega zarad svoje karijere i lagodnog života".

Ističući da je na istoričarima književnosti i kulture da to polje očiste od zla, korova mržnje, falsifikata i da isprave koliko se to može ispraviti, Tešić kaže da su odstranjeni srpski pisci ili oni koji su okončali u emigraciji, a za neke se i ne zna gde su nestali, čine važan deo naše književne baštine. Svetislav Stefanović je, navodi, preveo skoro celokupnog Šekspira i samo da je to uradio bilo bi dovoljno da mu se danas s pravom divimo, a učinio je veoma mnogo toga za tradiciju srpskog književnog moderniteta; Grigorije Božović je jedan od najvećih pripovedača i putopisaca srpskog jezika na osnovu čijih se reportaža može konstruisati kulturna istorija Kosova i Metohije i bivše Južne Srbije; Niko Bartulović je značajan pisac dalmatinskog podneblja i izuzetan kulturni poslenik jugoslovenske duhovne orijentacije; Jezdimir Dangić je autor romana o mladobosancima...

— Priča o streljanim piscima je priča o istoriji srpskog beščašća koje dan-danas živi na "fascinantan način", na opskurnim blogovima, u jezivim komentarima nazovi intelektualaca, ma kako se oni zvali i ma gde se oglašavali, raznim tzv. desničarskim, levičarskim, nevladinim glasilima i akcijama nevladinog sektora... Ubijanje srpske književnosti i kulture je vrlo plodna, bogata i nepresušna tradicija, a ona i danas ima svoje egzekutore, tužioce i sudije, neke nove još morbidnije i opskurnije bogdanoviće, ristiće, gligoriće...


"IDEOLOG FAŠIZMA"
U Francuskoj 7 večeras (19) o delu i sudbini Svetislava Stefanovića govoriće Gojko Tešić, Milivoj Nenin i Ivana Stefanović.
— Kritičar, polemičar, prevodilac, pesnik, esejista, dramski pisac, izučavalac narodne književnosti, inače lekar, Stefanović se našao na listi osuđenika na smrt pod brojem 66 u "Saopštenju Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu", objavljenom na prvoj i drugoj strani "Politike" 27. novembra 1944. Uz redni broj imena u Saopštenju stoji: ideolog fašizma, prevodilac Musolinijeve "Države", nemačko-nedićevski komesar Srpske književne zadruge, Jonićev savetodavac po pitanjima gonjenja zadruge književnika. Član nemačke komisije za klevetanje sovjetskih vlasti u vezi sa nemačkim zločinima u Vinici". Posmrtno je isključen iz članstva u SKZ, da bi posle višedecenijskog zaborava vraćen u srpsku književnost u kontekst i vreme kome pripada.


D. Bt. | 14.04.2014. | Večernje novosti

 8 
 poslato: Januar 04, 2017, 02:37:50 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

OTETO OD SMRTI

Uprkos teškoj bolesti, prof. dr Jovan Deretić uspeo je da dovrši svoje životno delo i ostane zapamćen kao vodeći srpski književni istoričar

Kad je početkom osamdesetih godina potpisnik ovih redova na stranicama Politike vodio anketu na temu "Kako se piše istorija srpske književnosti", svojim prilozima u njoj su učestvovali svi naši poznati književni istoričari, osim prof. dr Jovana Deretića. On je, međutim, za samo godinu-dve, na pitanje iz ankete odgovorio knjigom koja je predstavljala prvi celoviti pregled srpske književnosti od njenih početaka do najnovijeg doba (Istorija srpske književnosti, Nolit, 1983).
      
      
Dalje od prethodnika
      
Pre Deretića imali smo tri pokušaja da se istorija nacionalne književnosti sagleda sveobuhvatno: Istorija srpske književnosti (1871) Stojana Novakovića obuhvatala je period od početaka do šezdesetih godina 19. stoleća; Istorija nove srpske književnosti (1914) Jovana Skerlića zahvatala je vreme 18, 19. i početak 20. veka a Pregled srpske književnosti (1909) Pavla Popovića uključivao je i staru narodnu i dubrovačku književnost. Sve su, reklo bi se, ispale parcijalne.
      
Deretić je, kao što se da videti, odmah otišao dalje od svojih prethodnika, njegova je knjiga bila najpotpunija sinteza naše književne povesti i njen autor je s pravom smatran vodećom ličnošću srpske književne istoriografije. Takvu reputaciju definitivno je potvrdio ove godine, nažalost, posthumnim izdanjem trećeg, proširenog izdanja Istorije srpske književnosti.
      
Da je to knjiga bukvalno oteta od smrti, govori i urednička beleška njenog sadašnjeg izdavača, Prosvete, u kojoj se kaže: "Već teško bolestan, profesor Jovan Deretić predao je Prosveti tekst na disketi svoje znatno proširene i izmenjene Istorije srpske književnosti. Profesor Deretić je uredniku dao detaljna uputstva o novoj podeli knjige na poglavlja i sve do poslednjih dana života interesovao se kako napreduje rad na realizaciji njegovog kapitalnog projekta. Nažalost, nije stigao da vidi prelom teksta i, eventualno, izvrši i odobri poslednju reviziju. Prosvetini redaktori su ispravili neke očigledne daktilografske omaške ne samo ortografske već i faktografske prirode.
      
      
Potpuna sinteza
      
Želja profesora Deretića bila je da neko od njegovih mlađih saradnika sa Filološkog fakulteta u Beogradu dopuni i osavremeni bibliografiju iz drugog izdanja. Ta bibliografija se radi i biće objavljena u prvom narednom izdanju."
      
Da se Prosveta polako ali sigurno uspravlja i vraća svoj nekadašnji ugled, svedoči i objavljivanje ove knjige u rekordno kratkom roku i njeno izlaganje na upravo završenom Sajmu knjiga. Što je njena pojava prošla prilično nezapaženo, i što se tiče sajamskih nagrada i uopšte publiciteta, nije, međutim, krivica do izdavača. Novi organizatori ove književne smotre, u odnosu na prethodne, uspeli su, izgleda, da naprave diskontinuitet samo u pogledu njenog numerisanja i naziva. Sve ostalo je ostalo, manje-više, isto ili slično. Da nije tako, nagrada za izdavački poduhvat između dva sajma nikako ne bi smela da zaobiđe ovu Istoriju srpske književnosti i podredi je pravoslavnom enciklopedizmu ili istorijskoj monografiji o jednom srpskom kralju. Naricanja da nam nedostaju poduhvati od nacionalnog značaja čuju se na sve strane a praktične podrške da se oni podstiču i realizuju nikada nije bilo manje.
      
U društvima koja istinski drže do svoje nacionalne kulture, ovo izdanje Istorije srpske književnosti bilo bi zaista dočekano kao prvorazredni književni i naučni poduhvat. Kapitalan u svakom pogledu. Nije, međutim, isključeno da će i ovu knjigu, kao i njenog autora, pratiti nepravde i neodgovarajuća recepcija, zarad očuvanja nečijih sujeta i autoriteta bez stvaralačkog pokrića. Jer, ne treba zaboraviti žalosnu činjenicu da je pisac dosad (i verovatno još za dugo vreme) najznačajnije istorije srpske književnosti sahranjen na jednom periferijskom groblju, umesto u Aleji zaslužnih građana; da mu gradska i republička vlast u nauci i kulturi nije odala pijetet ni telegramom saučešća porodici, niti na neki drugi uobičajeni način kada nas napuštaju zaslužni i veliki stvaraoci.
      
No, da se vratimo priči o tome zašto je ovo novo izdanje Deretićeve Istorije srpske književnosti moguće i jedino ispravno posmatrati kao novu knjigu.
      
Ona je to, pre svega, po sadržaju i obimu. Po ovom potonjem posebno. U odnosu na izdanje iz 1983, ovo je skoro duplo veće. Prvo je imalo oko 700 stranica normalnog formata. Ovo drugo dostiže blizu 1 300 na znatno većem formatu.
      
Njeno vremensko protezanje je takođe duže za dvadesetak godina, s obzirom na to da se pregled književnosti druge polovine 20. veka završava s knjigama i autorima koji su se pojavili na samom njegovom kraju.
      
Najznačajnija je, svakako, sadržajna razlika ovog izdanja od dva prethodna (drugo je bilo kratko, školsko). Još u onom Nolitovom izdanju autor je primetio da je istorija književnosti, u stvari, otvorena knjiga, bez pravog završetka. Pri tom nije mislio samo na vremensku granicu koju joj određuje autor već i na to da nešto što je svesno propustio da obradi u prvom, može sasvim legitimno da se pojavi u nekom novom izdanju. U tom pogledu zanimljiv je Deretićev odnos prema dubrovačkoj književnosti. Za razliku od naših starijih književnih istoričara, koji su je unosili u istoriju srpske književnosti, on to u prvom izdanju nije učinio. Ali, pošto je u uvodu obrazložio razloge zbog kojih to ne čini, napomenuo je da zbog toga ne bi trebalo isključivati mogućnost da se književnost starog Dubrovnika i drugih dalmatinskih gradova može posmatrati i doživljavati ne samo u hrvatskom već i u srpskom književnom kontekstu. Može se pretpostaviti da su ga upravo nove državne i jezičko-književne deobe navele da u ovom izdanju ova regionalna književnost — oko čije se pripadnosti Hrvati i Srbi neprekidno pregone — bude tretirana u poglavlju naslovljenom kao "Pogled na stariju štokavsku književnost". Reč je, kaže, o književnosti pisanoj štokavskim narečjem pre nego što je ono, u prvoj polovini 19.a veka, postalo zajednička lingvistička osnovica književnog jezika Srba i Hrvata.
      
      
Kobne posledice
      
Pod uticajem savremene stvarnosti, Deretić je u novoj istoriji proširio i poglavlje o Vuku, obraćajući posebnu pažnju na njegovu jezičku reformu. Zato jedna od njegovih zamerki Vuku deluje maltene kao eho u poslednjoj deceniji ponovo probuđenih filološko-jezičkih polemika u kojima se Vukovo delo dovodi u pitanje, u celini ili u pojedinostima. Deretić tako pominje Vukovu ćirilicu jer je, pored dobrih strana, na kulturno-istorijskom planu imala i drukčije posledice: "Prvo, odvojila nas je od Rusa i drugih naroda koji pišu ćirilicom. Osim toga, dosledna primena fonološkog načela donela je mnoge blagodeti ali, i neke probleme. Jedan od njih imao je kobne posledice. Izbacivanjem slovenskog jata i beleženjem a potom i kodifikovanjem ekavsko-ijekavske razlike u izgovoru stvoren je veštački raskol u srpskom jeziku, u koji su se potom ubacili drugi nacionalni entiteti, delujući razorno na lingvističko i nacionalno jedinstvo srpskog naroda."
      
I mnoge druge književne pojave i ličnosti u najnovijem izdanju Deretićeve knjige doživele su potpuniju obradu unošenjem značajnih izmena ili dopuna. Zato ona i jeste kompletna i pouzdana književno-istorijska sinteza koja istovremeno impresionira čitaoca svojom monumentalnošću.
      
Sava Dautović | 07.11. 2002. | NIN

 9 
 poslato: Januar 04, 2017, 02:23:03 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

DUH TRAJANJA

Jovan Deretić (1934—-2002)

U tihoj, zamišljenoj i nenametljivoj ličnosti Jovana Deretića, profesora srpske književnosti na Beogradskom univerzitetu, gostujućeg profesora na univerzitetima u Sankt Peterburgu, Strazburu i Seulu, uvek smo mogli prepoznati znamenitog srpskog književnog istoričara: njegove knjige bile su deo našeg najintimnijeg susreta sa nestvarnim svetom u kojem su se kretale neke figure, različite od nas i daleke nam, koje su, međutim, snažno naselile naš život, stopile se sa njim i oblikovale ga. Deretić je u sebi nosio veliku ljubav prema kontinuitetu i trajanju, pa je u svojim studijama i raspravama uvek pronalazio tačke saglasnosti između različitih razdoblja naše književnosti: ono što je bilo nekad, u doba paganskog obreda, pa ono što se pojavilo u zlatnom sjaju književne reči srednjeg veka i ono što su otud, kroz tamu turskih vekova, preneli u nova vremena pisari nepoznati i prećutani, predstavljalo je, sa veličanstvenim pesničkim dahom narodnog guslara, sa izuzetnim individualnostima kao što su Dositej, Njegoš i Vuk, do Andrića i Crnjanskog, deo jedne zajedničke priče, jer je stvaralo i oblikovalo srpsko književno predanje.

Ono je uvek bilo deo jedne šire celine koju nazivamo kulturom: da bi bilo kulture, neophodna je svest o prošlosti. Jovan Deretić je — u svojim knjigama o Njegošu i Dositeju, srpskoj narodnoj epici i srpskom romanu — oblikovao tu svest u našem duhu, on je učinio najviše što se moglo da postanemo svesni u koliko važnim vezama sa prošlošću postojimo. Osećanje za estetske vrednosti spajalo se — u njegovoj književnoj istoriografiji — sa nastojanjem da se književni fenomen shvati kao deo istoričnosti ljudskog postojanja, što je značilo da se on uklopi u širi koncept kulture i da se stanovište prošlosti dodirne sa stanovištem sadašnjosti. U oba slučaja može se otkriti nastojanje da se trajanju da odlučujuća prednost nad ništavilom. Ta opsednutost trajanjem a ne uništavanjem, delovanjem a ne odustajanjem, stvaranjem a ne arhivarenjem, omogućila je da Jovan Deretić ostvari integralističku dimenziju srpske književne istoriografije: on je — jedino on — pisac Istorije srpske književnosti koja je vršna tačka jednog dugog puta na čijem počasnom mestu stoje Pregled srpske književnosti Pavla Popovića i Istorija nove srpske književnosti Jovana Skerlića. Iako se u književnoistorijskom metodu, u načinu razumevanja književnog fenomena, u ocenama pojedinih pisaca i epoha, oni bitno razlikuju, sve te razlike predstavljaju samo ulog u jednoj dubokoj misiji održavanja, razgranavanja i trajanja srpskog književnog pamćenja. I Jovanu Deretiću nije moglo izmaći priznanje koje je u drugoj polovini XX veka pripalo samo najboljima: nikada nije predložen za člana SANU.

Kao čovek svog vremena, angažovan u meri svojih uverenja i u skladu sa okolnostima, Jovan Deretić je bio urednik Književne istorije, šef Katedre za srpsku književnost, dekan Filološkog fakulteta, član Predsedništva CK SKS: svest o trajanju i potreba za kontinuitetom učinili su da, u NIN-u 1984, naglasi kako se nikada ne možemo odreći uloge i mesta Svetog Save u našoj kulturnoj svesti, i kada ne prihvatamo svetosavlje kao ideologiju; da bude član odbora za izdavanje sabranih dela Slobodana Jovanovića koja se tada nisu pojavila; da kao dekan zaštiti od političkih progona neke od najistaknutijih profesora Filološkog fakulteta. Bio je, do kraja svog života, protiv svakog razdora, samosatiranja, čak i u rečima, jer je život cenio mnogo više od nesigurnih osnova koji daju čoveku iluziju da je u pravu.

Kada sam mu kazao da je u Kulturnoj istoriji Srba zabeležio svaku, pa i najmanju, pojedinost koja je bila u vezi sa Hercegovinom, opazio sam osmeh i sjaj u oku: bila je to njegova zavetna ljubav i, kao i sve njegovo, razborita. Kao čovek duboko odan istoriji, knjizi, narodu i, istovremeno, čovek najdublje promišljenosti, kao čovek one sredine za koju je Aristotel kazao da predstavlja nešto najbolje, nikada, dakle, osrednji nego izuzetan čovek, Jovan Deretić ostavlja svoju poruku kao opomenu i poziv na trajanje: "Narodi koji su naseljavali zemlju, rušeći sve što su prethodno drugi stvorili, a nisu iza sebe ostavili ništa vredno trajanja, kao da nisu ni živeli."

Milo Lompar | 21.03.2002. | NIN

 10 
 poslato: Decembar 14, 2016, 05:35:25 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

TEK SE MRTVOM VUKU REP MERI

Kako se Beograd odužio Milošu Crnjanskom

Posle smrti jednog umetnika ne samo da se njegovo delo prevrednuje, ne samo da se iza svakog ugla pojavljuju nove i ključne priče od nekih ljudi koji su odlično poznavali pokojnika iako su ga, najčešće, samo jednom videli u prolazu, nego se, obavezno, postavlja i pitanje kako se prema uspomeni na velikana odnosi zemlja ili grad koji je svojim životom i radom umetnik obeležio.

Šetajući Pragom, danas, uspomena na Franca Kafku toliko je pozitivno nametljiva da vam se čini da je pisac "Procesa" živ. Hodajući Dablinom, na primer, prepoznaćete neko mesto iz "Uliksa" Džejmsa Džojsa tako što ćete, na ploču sa tekstom iz romana, bukvalno da nagazite. Ovakvih primera čuvanja uspomene na velike umetnike u svetu ima puno. O njihovoj, ne samo kulturnoj, već naročito turističko-merkantilnoj vrednosti ne bi trebalo ni govoriti.

A Beograd? Kako se ovaj grad seća Miloša Crnjanskog, da li mu je uzvratio ljubav?

U Višnjičkoj banji postoji, pored ulica imenovanih po Anici Savić- Rebac, Slobodanu Jovanoviću, Branislavu Petronijeviću, i Ulica Crnjanskog i to od 1992. godine. Na Kalemegdanu se, zatim, nalazi bista o kojoj bi se, sa stanovišta umetničkih vrednosti, dalo raspravljati. Međutim, na kući, u Ulici Maršala Tolbuhina 81, u kojoj je Crnjanski proveo godine od povrataka iz emigracije do smrti, nema nikakve oznake da je pisac tu živeo.

— Postoji ideja da se urade jedinstvena obeležja od terakote za ona mesta u gradu ili za kuće u kojima su naši veliki umetnici živeli ili stvarali. Bilo bi lepo i da na tim tablama pored ćiriličnih postoje i latinični napisi kako bi se stranac mogao da se snađe. Ali, to ne košta malo, finansiranje je u domenu opština koje sada nemaju para — kaže Mileta Prodanović, predsednik Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica.

On kaže i da se mehanizam za promenu naziva ulica odvija vrlo sporo zbog trostepenog odlučivanja: prvo Komisija razmatra podnesenu inicijativu, zatim to odobrava Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu i na kraju razmatraju odbornici Skupštine grada.

Ipak, kaže Prodanović, za sada, ako ništa drugo, postoje dobre ideje. Recimo, razmišlja se o podizanju velikog spomenika Milošu Crnjanskom, koji bi, možda, bio smešten na Kalemegdanu, odakle se vidi "cela Panonija".

Tek se mrtvom vuku rep meri, rekao je Ivo Andrić, a Miloš Crnjanski voleo je tu rečenicu da ponavlja.

LJ. P. | Glas javnosti

Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10