Skorašnje poruke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « Skorašnje poruke
Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
 1 
 poslato: Januar 11, 2018, 04:13:29 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*
Borislav Radović, "Još o pesnicima i o poeziji"


GDE JE NESTALA ČAROLIJA POEZIJE
Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, str. 219

"Vi neprestano raspravljate o sredstvima i o slobodi izraza, a šta je sa vašim osećanjima? Jesu li se ona toliko istanjila da ih još samo podrazumevate u svojim aluzijama, služite se njima kao književnim primerima, prepuštajući lekarima da ih istumače? Niste li posumnjali i u sopstvena osećanja otkako su vas napustili vaši bogovi?... vi u stvari ne živite, nego oponašate život, pa posle ne umete da razlikujete ono što živite od onoga što pišete; i stalno menjate, menjate..."
(Borislav Radović, "Naknadna beleška o Vergiliju")

Niko bolje ne piše eseje o poeziji od samih pesnika. Jednostavan, ali tačan stav koji se potvrđuje i u knjizi eseja Borislava Radovića "Još o pesnicima i o poeziji". Esej kao forma kritičkog, ali i nadahnutog promišljanja u Radovićevoj knjizi nas podseća da bilo koji izraz književnog stvaralaštva traži talenat, erudiciju, nadahnuće.

Uzbuđenje sa kojim se čitaju Radovićevi eseji o klasičnim pesnicima, Vergiliju ili Homeru, meri se sa utiscima dobro napisanog proznog ili dramskog teksta. Nigde suvoparnog analiziranja ili razmetanja erudicijom kroz bezbroj fusnota. Samo jednostavan stil, ubedljiv, zavodljiv, intrigantan.

Tako se u maniru Hofmanovih pripovedaka čita esej "Naknadna beleška o Vergiliju". Radović nas uverljivo uvodi u esej-priču u kojoj se u snu sreću esejista i sam pesnik Vergilije. Taj fiktivni susret klasičnog i savremenog pesnika-esejiste je susret tradicionalnog i modernog, suštinska dilema našeg doba u kome razaznajemo koliko primamo od naših književnih predaka, a koliko samo u književno-istorijski verifikovanom nasleđu nalazimo uporišta za sopstvenu nesigurnost u kojoj otkrivamo tek, podršku. U ovih nekoliko stavova odvija se kratka rasprava snevanog i usnulog pesnika, starog i novog. Upravo ovom, esejiziranom, pričom Radović započinje poetički dijalog o sveprožimajućem eliotovskom sindromu u pesništvu 20. veka, uzrocima i posledicama ugledanja na literarne pretke.

U uvodnom delu teksta autorka ovih redova odlučila se za deo eseja, koji upravlja naše poglede, promišlja i proverava aksiome modernog pesničkog izraza. Da li smo se izgubili u raspravama o poetičkim sredstvima, mikroanalizama i opravdavanju bezbrojnih metoda slobodom pesničkog izraza? Ima li kraja udvajanjima, preokretanjima i preosmišljavanjima literarnog i kulturnog nasleđa? Možda je prezasićenost svekolikom literaturom od Homera do Bodlera pokazala da nismo sigurni ni u šta, pa su pesnička uporišta opovrgnuta ili podražavana u skladu sa senzibilitetom poeta?

Eseju "Naknadna beleška o Vergiliju" prethodi, već višestruko nagrađen i zapažen, esej "Čitajući Vergilija" (2004). U knjizi "Još o pesnicima i o poeziji" Radović objavljuje i izvrstan esej "Pesnik u kavezu" o životu i pesničkom opusu Ezre Paunda. "U potrazi za nevinošću reči" je studija-esej o poeziji Oskara Daviča i poetici prevođenja. Radović u tom eseju progovara iz ličnog iskustva vrsnog prevodioca, otkrivajući nam koliko je stvaralačkog u prevodu: "...to delce postaje takođe porod naše krvi, plod naše misli, naših ozarenja, briga i okapanja: sam naš život u rečima koje su nam se nametale i gonile nas da produbljujemo njihov smisao, unoseći u njih ponešto od naše sopstvene suštine".

Nižu se esejistički tekstovi o Radovićevim literarnim precima (Homer, Vergilije, Bodler, Paund, Davičo) različito tematizovani, o poetičkim opredeljenjima, pesničkim slobodama, nacionalnoj ulozi pesnika, stvaralačkom prevođenju i funkciji pesništva. Radović zatvara knjigu esejem "Odisejev plač i Belozubi vepar" u kojem se vraća najstarijem pesniku sa jednostavnim pitanjem: "Šta se očekivalo od poezije na njenim počecima, i šta je tada ona pružala?". Aedi su internet onoga doba, kazaće Radović, objašnjavajući da je poezija i na samim počecima sažimala svekolika ljudska znanja, obezbeđivala identitet, ali nosila i iskru božanskog ostvarenu u sadejstvu pesnika i slušalaca. Čarolija takve poezije, nestaće zauvek posle homerovskog doba, tvrdi nam Radović i biće zamenjena pragmatizmom naručilaca i slušalaca, vazda spremnih da "lebde između divljenja i lakovernosti".

Četvrta knjiga eseja "Još o pesnicima i o poeziji" Borislava Radovića sažima njegova pesnička i čitalačka iskustva duboko promišljena i proživljena. U majstorski sročenim jezičkim iskazima, Radović nas uverava da je pesnik velike veštine i obilja pesničkih sredstava nad kojima samo lebdi upitanost snevanog Vergilija usnulom esejisti-pesniku: "A šta je sa vašim osećanjima?" Na zlatnom preseku pesničke veštine i izgubljenih osećanja i u esejima naslutićemo daleki odjek Radovićevih stihova.


Svetlana Šeatović-Dimitrijević
objavljeno: 11.08.2008 | Politika

 2 
 poslato: Januar 11, 2018, 03:01:24 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

DIS

Kada su kod nas, onako naivno, viknuli na pesimizam, i zatražili od pesnika da budu "optimiste", izgubili su iz vida čak i vaspitnu vrednost pesimizma.

Pesimizam nije došao u srpsku liriku iz polu-Evrope, ili iz Zemuna, kao što je to mislila Skerlićeva škola. Geneza je dublja: pesimizam je došao od Jakšića i iz narodne pesme.

Kod Njegoša (ukoliko je Njegoš pesimista) i kod Jakšića protest se penje često do najočajnijih vrhova, kao da cela priroda odjekuje divljim orguljama bune i nezadovoljstva. To je onaj isti pesimizam iz narodne pesme, koja plače nad porazima, da bi očeličila dušu i dovela slušaoce u revolucionarnu ekstazu.

Pesimizam je bio nagomilani protest generacija protivu svega nepravednoga i sićušnoga — to je bilo ono što je najlepše i najrazumljivije u jednom narodu koji je imao revolucionarne zadatke. To nisu razumeli, i tražili su neko sitno blaženstvo — koje bi u stvari bilo znak degeneracije pace, kojoj je suđena borba, i kapitulacija pred nasiljem, beganje u neki blesavi duhovni ćivtizam i osrednjost.

To je bio znak i mladosti jedne literature. Prava mladost, po Renanu počinje uvek protestom.

Tradiciju "pesimizma" nastavio je Dis. Taj je njegov pesimizam bio mnogo bliži srpskom narodu no "vedrina" pesnika koji su tražili lepe slike, blage slikove i uzvišenu "mislenost" l'art pour l'art-a — a milijarde kilometara bliži no nazovipatriotizam nekih bardova, koji su svoje stihove punili rečju narod, puk itd., koji su bili iskićeni narodnim motivima kao dodole, ali lišeni narodne sumorne muškosti i borbenosti.

Dis je, u svojim pesmama — izneo onaj teški momenat neverovanja u svoju snagu. I time je i on, donekle i na svoj način, doveo tu snagu do saznanja o samoj sebi i do jedne junačke skromnosti, koja ne paradira i ne želi parade. Svi pesnici parade, a osobito patriotske, bili su deplasirani u skromnome i velikome vremenu, koje je zidalo, ali gotovo nije ni umelo da istakne spoljnu stranu, pompeznost obreda zidanja.

Nad našom građevinom, u znak naselja, vio se samo jedan tamni leprš lovorike, čak ne i cela grana.

Piše : Stanislav Vinaver, 1920.


PESNIK KOJI NIJE ODGOVARAO VREMENU


Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.



Dis nije uspeo da se oslobodi svoje uloge u razvoju naše poezije, ali se u toj ulozi toliko snašao i tako u nju uživeo da se preko njega ne može preći bez ozbiljnije studije njegovih dela. Njegov drug i savremenik Sima Pandurović, bliži i publici i kritici u ono vreme dugo ga je zaklanjao svojim delima i svojom pojavom uopšte; međutim, pravi razlog je njegovom uspehu bio taj što se on nadovezivao neposredno na svoje prethodnike: Jovana Dučića i Simu Pandurovića.

Dis je bio pravi pesnik, ali nije odgovarao vremenu. On je svoj bol oživotvorio u svojim pesmama koje nisu oživotvoravajuće. Osnovni ton njegove poezije je tup, neodređen; nema ni dovoljne intenzivnosti, ni dovoljnog osvetljenja u ideji. I moglo bi se slobodno reći da je kroz sve svoje pesničke doživljaje doživljavao jednu jedinu stvar: "prvi san stvari, kad im sunce zađe". U celom njegovom pevanju ima neke jednolikosti koja je u vezi sa pomračenjem zemaljske svesti. On nije gledao u ovaj svet, on je žmirio da dočara neki drugi, a onda mu se ovaj učinio isuviše mračan, a onaj isuviše dalek. U svojoj pesmi "Tamnica" o kojoj se već govorilo i pisalo u našoj javnosti, on se nesrećno postavio kao pesnik: pravi život "nevinih daljina", "zvezda" ostavio je za sobom bez mogućnosti da mu se vrati ili pođe u susret, a ovaj život koji je za njega tamnica, zbog čega pesma i nosi taj naziv, on posmatra samo u toliko u koliko ne može da "okreće oči daljinama sivim", jer duh njegov samo "moćno spava u svemu", a ne živi.

Dis nije pesnik, Dis je slepi guslar koji opeva svoja viđenja koja svest samo naslućuje, a ne vidi. Srpska narodna poezija; gusle su beda i jad, o srpstvo oglušen Bog; narodna pesma slobodan duh koji želi da od šume načini hram misli i slobode, trijumf morala i pravde; danas treba narodnu pesmu učiti govoriti; nju su guslali zato što je nisu mogli govoriti; nju su guslali da bi je zavili u crno. Kad se govori o Disovoj poeziji, onda ne treba govoriti o poeziji, nego o glasu kojim je ispevana, jer sve na njega izlazi: i osećanja, i kad ih konkretizovanih nema; i misli i kad se uopšte ne razumeju i ne vide; Dis je mitska figura tako posmatran. Njegova NIRVANA je pravo remek-delo dubokim, a jednostavnim tonom koji odjekuje; nju bi samo uz gusle čovek mogao da razume i da oceni kad bi joj našao odgovarajući način navođenja u tom smislu:

Disu je u našoj književnosti učinjena nepravda: nije unešen u istoriju književnosti uopšte. O njemu se pisalo kao ni o jednom književniku srpskom do njega: umesto hvale, psovkom i kletvom skoro, umesto razumevanja i mana njegovih — proglašena su mu sva dela književnom zarazom, a on sam gubavcem. Da bi bio potpuno upropašćen, odvojen od sveta, pokojni Skerlić mu je pronašao i da je neoriginalan; da je književni plagijator pa čak i da je pod uticajem g. Pandurovića propevao, ne snašavši se dovoljno u toj "nauci" kao neznalica i prostak. Međutim, Dis je originalan i svoj. Njegov se talenat nije mogao razviti do pune mere zbog prerane smrti koja ga je snašla u trideset i sedmoj godini. Što se tiče odnosa njegove poezije prema poeziji Sime Pandurovića — može se odmah reći da u osnovi stoji prema njoj kao nešto zasebno: Dis je kao pesnik nepromenljiv i nepomičan. Pandurović se kao pesnik menjao ne samo u toku svog razvoja, nego u svima svojim pesmama, dok je Dis ostao uvek isti. Pandurović je više u formi nego što je u duhu, pa ni u njoj nije ujednačen i stalan. Prava njegova vrednost i leži u toj formi, u prirodnoj muzici njegovih, naročito docnijih stihova (Dani i noći). I ako u tom pogledu on predstavlja veliki napredak posle Dučića, Rakića, Lukovića i drugih, koji su govorili radi stihova i muzike njihove, a ne radi toga da njima misle, on ipak ima čitavih pesama koje podsećaju na ton i duh Disove poezije, koja je od početka do kraja takva.

Naposletku, pomenuću svega još jednu njegovu pesmu koju je ispevao na nekoliko godina pre svoje smrti koja bi se mogla shvatiti kao njegov odgovor na sve nevolje i nepravde koje je doživeo u društvu i državi. Naravno da Dis nije ostao do kraja i potpuno saglasan sa tom svojom pesmom koja u najcrnjim bojama ocrtava ondašnje Naše dane, kako se pesma i zove, pisana 1912/1913 godine. Ona predstavlja jedno od njegovih "viđenja" — i ništa više; ali je kroz to viđenje možda u mnogome i čitavo Disovo gledanje na život, jer nam Dis prvi put govori o svojoj sredini, a ne samo o svetu u ideji uopšte; jer tu, u toj pesmi Dis nam prvi put govori o našem narodu, o njegovoj istoriji i njegovoj sudbini — ne govoreći uopšte o sebi: konkretno o životu u kome je "uprljano i opelo i krštenje" i u kome su "pokradeni svi hramovi i ćivoti". Zbog čega je, najedanput postalo sve to tako značajno za Disa, i ti "hramovi" i ti "ćivoti" te u pesmi "Naši dani" s jednim naročitim podvlačenjem govori o tom "crnom vremenu opadanja" u kome nema "heroja" ni "proroka", u kome su samo "pigmeji" i "repovi"? Dovoljno je pročitati neke stihove te pesme, pa videti svu pustoš modernog društva uopšte za koje Dis nije bio rođen.

Dis nije hteo u ovoj pesmi da vidi i svetle trenutke i strane našeg društva, jer je u svojoj osnovi bio donekle protiv društva uopšte! Za njega su kod nas "od pandura stvoreni velikaši", a "mračne duše" su se "nazivale patriotama"; za njega smo mi "obesili sve praznike i tribune" i "gojimo se od grehova i od blata"; ali ono što je ovde interesantno to je da se on ipak buni što je sve to tako. On bi hteo da bude drukčije, i zato i jeste san u inspiraciji "prvog sna stvari kad im sunce zađe", a ne u sličnim ovoj pesmi Naši dani. Po njemu, svet je nemoguće ispraviti; pre je moguće menjati ga iz osnova. I zato on voli u principu više prošlost, nego ma šta drugo u životu; on je voli u ideji, a ne iz onih razloga iz kojih je mi volimo; on za nju ne vezuje svoj prošli život, događaje nego prapočetak stvari i sveta "nevine daljine", "zvezde", Boga koji se odrekao sveta onakvog kakav je; jednom rečju, on ne voli prošlost iz sebičnosti svoje, sebe radi već života i sveta radi, istine radi, Boga radi. Da je duže živeo, on bi verovatno svoj kult prošlosti i podigao na ovaj plan, i mi bi od njega danas imali možda kakvu novu "Luču mikrokozmu" ili kakav novi "Izgubljeni raj" svoje vrste, ovako imamo jedino njegove "Sakupljene pesme" koje samo naglašavaju svu dubinu i svu snagu ovog neobičnog pesnika, koji tek u razvoju srpske poezije znači mnogo. U razvoju te poezije, on znači odbacivanje predrasuda i svega što nam je nametnuto navikom i običajima: njemu je težnja da omogući misao, originalnu srpsku misao u poeziji — i zbog toga on i znači rešenje svega oko sebe: još je Dekart rekao da čovek mora prvo da posumnja u sve oko sebe, da bi mogao da misli o svemu. Nemoguće je bilo da se čitav duh jednog naroda koji treba da se izrazi kroz umetničku poeziju — stekne u jednoj ličnosti, ili u jednoj epohi, postoji i duh razvoja jednoga duha, i u tom duhu razvoja Dis predstavlja pesnika kome je sam Bog poverio ulogu đavola bez koga se i po Hristovim rečima, ne može. Prema svemu izloženom, Dis nije pesnik koji je značio potkopavanje svega što je dobro u životu uopšte, kako ga je naša zvanična kritika okarakterisala, već naprotiv, on je značio jednu žrtvu za budućnost srpske misli u našoj umetničkoj lirici koja u svome razvoju, preti, pored svih pojedinačnih lutanja, da jednoga dana natkrili umetničku liriku zapadnih naroda.

Piše: Siniša Kordić
(Čačanski glas, broj 20. maj 1933)


GLE, I NAD VALJEVOM SIJA SUNCE

Čudno je to: Dis pesimista, Dis nevitalnost, nepokretnost, inertnost, Dis bez snage da živi, Dis osuđen da pati, pa pati, jer je tako predodređen. I kaplju suze kritičara. Kaplju suze čitalaca; čitateljki. Oplakuju Disa koji nije umeo da se snađe u životu, koji je čak u onom smrtnom času, kada je tonuo u Jadransko more, odbio da se spase. Jer je mislio na svoju decu. Na svoju ženu. Pa je govorio: Spasavajte nejake. A on će ionako umreti. On ne voli život. On je bio nesposoban za život. Pa se prepuštao slučajnostima. Nikad aktivan. Nikad konstruktivan. Usamljen. Zamišljen. Razboljen. Jedna velika tugovanka.

I, tako, kaplju suze. I Disu bi se stužilo. Jer sve nije bilo tako. I možda je najlakše izmisliti bolećivost. Suze su ipak najjevtinije. I najlakše je izazvati ih da poteku niz bleda lica mladih devojaka, koje su uzdisale za pesnikom, raskukane nad tako zlom sudbinom, koja mu nije bila milosna.

A Dis, ne beše tako bespomoćan. Naprotiv. Imao je i vatre, temperamenta, zajedljivosti; umeo je itekako da se podsmehne; bodežila je njegova šala; pritajeno se rađao crni humor. Pa je zatiskivao uši kada su se rušile roletne na trgovačkim dućanima. On, ne tako smeran, ne tako krotak, ne tako bespomoćan, tražio je u sebi reč prkosnu i podsmešljivu. I bacao u lice čaršiji. Pa je zbog toga bio neprijatan ljudima. Njegov stav je odbijao. Njegovo ponašanje je bilo ponekad sasvim bahato. Da bi prkosio i naprkosio. Pa on je rekao: "Gle, i nad Valjevom sija mesec". Začudio se čovek. Jer mu se bilo strašno zgadilo. Bio je uvređen; i sav svoj prezir sabio je u taj sarkastični uzvik.

Da, treba se setiti vremena u kome je živeo. I oprostiti mu poneku nastranost. Nije želeo da se pomiri sa onim što ga pritiskivaše. Zbog toga se izrugivao i sebi i svetu...

To je bio prkos. I nisu bile potrebne onako sentimentalne suze svih onih koji su pisali o njegovom životu i delu. Preterivalo se. Sve ono što je bodežilo i u životu i u delu, namerno je omekšavano. Zar Dis liči na neku veliku suzu? A podigla se kuknjava posle smrti pesnika "Utopljenih duša". To je u stvari više ličilo na parastos nego na objektivno ocenjivanje. Svi su se utrkivali da ga prikažu što suznijim, što izgubljenijim, da iznađu samo meke delovei da te delove osole suzama svoje nemoći. I nastao je parastosni mit koji se produžio do naših dana. Tako je, u stvari, načinjena još veća nepravda velikom pesniku. Ako ga Skerlić nije shvatio, drugi su ga još manje razumeli. Skerlić nije imao sluha za njegovu poeziju, a drugi, koji su ga uzdizali, sasvim pogrešno su slušali njegove reči. I ko je sada veći nepravednik?

Evo i danas kaplju suze. Nema one prave ocene. A napisa je sve više. I oni su, kao i ranije, suzni. To su blede konstatacije: Pesnik koga je uvredio život, uvređen je od kritike, one davne, Skerlićeve, koja je imala britku sablju, glavu da seče, moć da "sahranjuje". I samo to. Ništa više. I dan-danas u tome se nije odmaklo.

A trebalo bi najzad vaskrsnuti pravog Disa. Zar ne, on je rekao: "Gle, i nad Valjevom sija mesec!" Možda bi i odatle moglo da se krene.

Piše: Branko V. Radičević
(Čačanski glas, 10. 12. 1958, str. 4)

Tekstovi preuzeti iz lista: 50. DISOVO PROLEĆE / Čačak / 8. maj — 31. maj 2013.
Izdavač GRADSKA BIBLIOTEKA "VLADISLAV PETKOVIĆ DIS"

 3 
 poslato: Januar 09, 2018, 04:44:23 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

Piše: Milo LOMPAR, za Politiku

U Nedavnim tvrđenjima o Njegošu, koji je "najveći krvnik Bošnjaka i islama", nepogrešivo se pojavio ton pretnje: počivao je na saznanju o tome da su "Crnogorci... mala nacija", jer "Bošnjaka ima više u tuzlanskom kantonu nego Crnogoraca u čitavom svetu" i na upozorenju da aktuelna vlast Crne Gore "neka proba" da se suprotstavi ovakvom viđenju stvari.

Ovaj savremeni zvuk pretnje kao da je prepisan iz Gorskog vijenca. Jer, u pregovorima crnogorskih i poturičkih glavara, Mustaj kadija kaže: "Malo ljudstvo, što si zasl'jepilo?"

Kako su poturice manjina u Crnoj Gori, onda ova vizija crnogorske malenosti dolazi iz spoljašnje perspektive. Premda ne pominju tuzlanski kanton, poturice u Gorskom vijencu sebe shvataju kao deo šireg sistema odnosa (turskog i islamskog), dok Crnogorce shvataju lišene bilo kakvih spoljašnjih veza.

Oni koji danas optužuju Njegoša govore, dakle, u dlaku isto kao i poturičke vođe u Gorskom vijencu. Zar za taj izbor njihovih reči, za tu perspektivu sagledavanja stvari, može biti kriv cetinjski vladika?

U razumevanju savremenih obezvređivanja Njegoša treba razlikovati njihovu genezu od njihove strukture.

Kao ključni momenat geneze, kao čas u kojem se kristalizuje jedno shvatanje stvari koje se sa pojačanom snagom pojavljuje u našem vremenu, možemo označiti — titoističko nasleđe. Jer, kako je Tito — u razgovoru sa crnogorskim rukovodiocima, 1969. godine — objasnio da lovćensku kapelu treba srušiti? Okolnošću da je tu Aleksandar venčao Srbiju i Crnu Goru. Odjednom je zaboravljeno da je Gorski vijenac posvećen "prahu oca Srbije".

Ona je srušena 1971. godine. To su istorijski i ideološki zasadi današnjih kulturnopolitičkih nastojanja.

U strukturi obezvređivanja Njegoševog dela treba razlikovati dva momenta.

Prvi momenat očituje uklanjanje svake svesti o pretnjama — i jeziku pretnji — koje oglašavaju poturice u Gorskom vijencu. To je učinio Muhsin Rizvić. On ih je stilizovao kao meke i miroljubive ljude, sklone lepoti i uživanjima. Da bi postigao ovaj cilj, on im je suprotstavio Osmanlije kao demonski agresivne, ratoborne, razorne i negativne.

Kada se ustali ova neistinita predstava o poturicama, dolazi do drugog momenta u ovoj liniji argumentacije: potrebno je ukloniti svest o pretnjama i postupcima Osmanlija koje oglašava Selim vezir. Tako Ivan Čolović određuje njegovo pismo crnogorskom vladiki kao "mirovnu inicijativu".

Šta je zajedničko za ovu liniju argumentacije, koja se odvija u dva koraka?

Da počiva na krivotvorenju Njegoševog teksta. Jer, brojna evidencija pokazuje kako poturice prete, pa — na primer — slave sultana koji u Bosni "sve pokla, što ne posuneti", kao što i ubijaju, što pokazuju reči sestre Batrićeve. Istovremeno, preti i Selim vezir: "Jaki zubi i tvrd orah slome;/ dobra sablja topuz iza vrata,/ a kamoli glavu od kupusa".

Ovo je pretnja silom oružja. Postoji i pretnja usled crnogorske malobrojnosti: "Ko potoke može ustaviti/ da k sinjemu moru ne hitaju?" Ovu pretnju brojem istorijskih učesnika upotrebio je i poturički glavar Skender-aga. No, "ko izide ispod divne sjenke/ prorokova strašnoga barjaka,/ sunce će ga spržit kako munja".

Ovo je pretnja islamom: svi moraju postojati u prorokovoj senci. I: "teško zemlji kuda prođe vojska". Ovo je pretnja neposrednom vojnom turskom silom.

Kako se ovakve pretnje mogu nazvati "mirovnom inicijativom"? Do toga dolazi usled nastojanja da se svet kosovske tradicije u Gorskom vijencu — koji i sam baštini jezik pretnji i činove nasilja — predstavi kao jedini takav svet.

U pozadini prepoznajemo tragove zapadne (američke) moći. Tako Slavoj Žižek tvrdi da "neiskvareni brđani opsedaju iskvarenu dolinu Sarajeva... ponavljajući najčuveniji iskaz Njegoševe poeme: Oro gnjezdo vrh timora vije, jer slobode u ravnici nije". Stih je toliko čuven da ne samo da ne postoji u Gorskom vijencu nego ni kod Njegoša. Jer, reč je o stihu iz dela koje je napisao hrvatski romantičarski pesnik Ivan Mažuranić.

Otud ideološki predumišljaj lako prepoznajemo u osvetljavanju Gorskog vijenca iz perspektive ratnih sadržaja devedesetih ili u naglašavanju Njegoševe negativne uloge u kosovskoj tradiciji.

Zašto se sve to čini? Zato što u sukobu tumačenja oko odgovornosti za raspad titoističke Jugoslavije treba obezbediti punovažnost interpretativnoj strategiji koja podrazumeva tri momenta srpske krivice: prevashodnu krivicu za odigrani ratni rasplet snosi politika srpskog režima u tom vremenu; ona proističe iz političke ideologije srpskog nacionalizma; njegovu najširu podlogu predstavlja magistralni pravac srpske kulturne i nacionalne tradicije.

To je zapadna (američka) verzija tragične istorijske sudbine titoističke Jugoslavije. Otud su optužbe Njegoša — kao klasičnog pesnika srpske kulture — ulog u preinačavanju srpske kulturne i nacionalne egzistencije u duhu ideološkog konstrukta srpske krivice.

Sva takva nastojanja zanemaruju saznanje o pesnikovoj ukotvljenosti u lepezu internacionalnih motiva.

Motiv istrage ima svoje mesto i u biblijskoj i u helenskoj tradiciji. Motiv poturica — kako je pokazao Alojz Šmaus još 1952. godine — pripada evropskom motivu renegata.

Njegoš je, dakle, u Gorskom vijencu tematizovao eminentno evropsku temu renegata. Jer, u XVI i XVII veku — što je vreme radnje Gorskog vijenca — imamo anabaptistički holokaust (1528), špansko-mavarsku istragu (1567), vartolomejski noćni pokolj (1572), dugotrajne i ponavljajuće verske pogrome (1618—1648). To su sve sukobi u kojima važnu istorijsku ulogu igra problem renegata.

U XIX veku — kako piše Mišel Oben — pojavljuje se drama o sicilijanskom pokolju Francuza i biva praćena ovacijama pariske publike: Njegoš je, dakle, u Gorskom vijencu sledio i književne impulse sopstvenog vremena.

Sam motiv je — u evropskim književnostima — preživeo i u sekularnim vremenima, jer je njegov religijski sadržaj zamenjen ideološkim i političkim sadržajem: Sartrove Prljave ruke.

U Gorskom vijencu jezik pretnje i činovi nasilja pripadaju svim akterima: i hrišćanskim i muslimanskim. Tu je prikazana tragična i granična situacija čovekove sudbine: sa naročitim prikazom kolopleta između metafizičke i istorijske motivacije, kao i nužnosti i slobode.

Ni drugo Njegoševo istorijsko delo — Lažni car Šćepan Mali — nije lokalnog karaktera, jer je dramsko zbivanje okupljeno oko evropskog motiva samozvanca: on se pojavljuje kod Šilera i Puškina, da bi — posle Njegoša — imao svoje dramsko uobličenje i kod Hebela.

Osobenost najvećeg srpskog pesnika je u tome što je crnogorska istorijska situacija iz 1767. godine dobila istovremeno dva različita odjeka: religijski i sekularni, metafizički i nihilistički. I motiv ushođenja duše, u Luči mikrokozma, i motiv "svete svadbe", u Noći skupljoj vijeka, predstavljaju eminentno internacionalne motive: pronalazimo ih od Platona do Dantea.

Ako stvari stoje tako, onda stalni napor da se Njegoš obezvredi otkriva sav prividni neutralizam naših univerzalista.

Premda zagovaraju univerzalne vrednosti, po kojima bi Njegoš — kao eminentno evropski pesnik — trebalo da bude shvaćen u internacionalnom registru, oni u osvetljavanju pesnikovog dela posežu za kulturološkim i ideološkim predumišljajem.

Zašto — samo u slučaju srpske kulture — naši univerzalisti iznenada postaju kulturalisti?

Zašto onima koji su oglašeni univerzalisti odjednom ne odgovara univerzalna i evropska intonacija Njegoševog dela?

Zato što je njihovo osnovno nastojanje vezano za nasilnu promenu srpske kulturne i istorijske tradicije: u tome je saobrazno stalnim pozivima predsednika srpske vlade da se "promeni svest" srpskog naroda. No, nikada to neće biti dovoljno: uvek će se pojavljivati novi zahtev.

Umesto toga, možda bi se trebalo — sa čvrstim uporištem u istini i činjenicama — zamisliti nad očajanjem vladike Danila: "Da je igđe brata u svijetu/ da požali ka da bi pomoga."

Ako se Crnogorci sete ovog stiha, možda bi mogli videti da je brat pored njih. Potrebno je samo — što je i najteže — pružiti ruku: čista srca.


fakti.org | 08.02.2017 

 4 
 poslato: Januar 09, 2018, 04:02:33 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

OBJAVLJENA ZBIRKA PESAMA GVIDA TARTALJE

Za književne sladokusce, posebno one sklone poeziji "Plato" je priredio iznenađenje: posle više od 70 godina, iz rukopisa objavljena zbirka pesama Gvida Tartalje

Za književne sladokusce, posebno one sklone poeziji, i to klasičnoj, "Plato" je priredio lepo iznenađenje: iz rukopisne zaostavštine Gvide Tartalje (1899—1984), na čijim stihovima su odnegovane i veselile se mnoge generacije mališana, prvi put je objavljena zbirka pesama i to za odrasle, naslovljena "Pred-ratne pesme".

Napisana je od jula 1938. do aprila 1941. a priredili su je pesnikovi potomci, sin prof. dr Ivo Tartalja i unuk Marko.

Malo je poznato da je Gvido Tartalja književnu karijeru počeo kao veoma darovit i zapažen pesnik i prozaista za odrasle.

Objavio je zbirke pesama "Raskrsnica", "Pesme i grad", "Začarani krug" i "Lirika", za koju je predgovor napisao Jovan Dučić, kao i zbirku pripovedaka "Sablazan sa duhovima". Posle rata se okrenuo stvaralaštvu za decu i stekao renome nezaobilaznog klasika.

U njegovoj opsežnoj zaostavštini ostalo je dosta rukopisa među kojima i jedan mali notes od 50 listova (veličine 9h13,5 cm) povezanih žičanom spiralom.

Beležnica je ispunjena stihovima pesama čitko ispisanih olovkom, koja je sada pred čitaocima.

— Iako pesme iz ove beležnice nisu međusobno vezane u ciklus, one kao zbirka predstavljaju celinu primetno drugačiju ne samo od pesama autorovih savremenika nego i od pesnikovih vlastitih radova, kako iz ranijih tako i iz kasnijih godina.

Elegičan ton i crni oblaci slutnje u njima nisu ostavili nimalo mesta onoj vedrini sa humorom koji u piščevoj poeziji za decu preovlađuje — ističe Ivo Tartalja.

Objašnjavajući zašto se toliko dugo čekalo da ovih 70 pesama, sabranih u jednu knjigu, ugledaju svetlost dana, Tartalja kaže da ih je za vreme rata bilo nemoguće objaviti.

Posle je došao socijalistički realizam kada se pesimistički tonovi, kojima je prožeta ova zbirka, nisu mogli ni zamisliti.

Usledio je period nadrealizma koji je izbegavao teme kakve su u ovoj zbirci. Paradoksalno je, dodaje Tartalja, da je socijalna problematika, koja predstavlja okosnicu ove knjige, danas ponovo aktuelna.
Tako se neke od ovih pesama iako nastale davno i u sasvim drugačijim okolnostima, doživljavaju na nov i aktuelan način.

U jednoj od najefektnijih pesama "Selo" Tartalja je načinio neočekivani obrt. Iz daleka selo se vidi kao idilična sredina sa poljima, srebrnom rekom, dvorištima, stadama, dečicom... A "izbliza — idila cela nestaje/beda što nagriza/kao znoj/i ne prestaje". Miriše sve na užegli loj a "život je nošen kao bačena krpa".

Uz knjigu ide i CD na kojem se može videti kako je pesnik svoje stihove priređivao, dopunjavao i pravio po nekoliko verzija jedne pesme.



NAŠE TEME Po rečima urednice Nataše Anđelković, za "Plato" je velika čast što je mogao da objavi ovu knjigu u kojoj se, kroz crne tonove nagoveštavaju ratne strahote i ono što će kasnije doći. — Gvido Tartalja daje ubedljive slike velikih razlika između bogatih i siromašnih, bilo da je reč o gradskoj ili seoskoj sredini. Mali ljudi žive u velikoj bedi kakav je dečak koji se gledajući u bogatašku kuću, seća svoje majke rano preminule od preteškog rada. Ili dadilja, koja dok priča priče dečaku koga čuva, misli na svog mališana prepuštenog sebi u nekoj zabiti. To su sve teme koje možemo, nažalost, da osetimo i danas.

D. Bt. | 07.06.2013. | Večernje novosti

 5 
 poslato: Januar 09, 2018, 03:45:06 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

Miodrag Tripković (1947—2016)


"Ja sam poeziju živio, ali nisam je uvijek zapisivao. Nekad jesam, nekad ne, vraćao se nezavršenoj pjesmi poslije par godina. Ali tako je sa literaturom, nikada ne znate gdje će vas odvesti"

"Poezija je za mene magija, proviđenje, nadahnuće božje. Poezija je nekad svečanost, a ponekad neuzvraćena ljubav."

"...Mi­slim da je po­gre­šno di­je­li­ti po­e­zi­ju na 'sta­re' i 'no­ve' pje­sme. Po­e­zi­ja je vje­či­to mla­da, a čim je ne­što 'osta­ra­lo' zna­či da je kao takvo i rođeno, da je bi­lo lo­še na­pi­sa­no, do­stoj­no za­bo­ra­va već u tre­nut­ku svog ro­đe­nja...




REKLI SU O MIODRAGU TRIPKOVIĆU


"Miodrag Tripković — zarobljenik i vlasnik ljepote".
— Volio je mladost — mladost je Poezija. Obrtao se za lijepim. Vjerovao je u Ljepotu. Nije pričao o svojoj mladosti — ostao je mlad — otišao je mlad, mlađi nego juče... Robovao je Poeziji — Ljepoti. Nije bilo lako razumjeti njegovu Prirodu. Čas blizak, čas dalek. Volio je da se prsi svojim tajnim izumima u Poeziji i u ocjenama pjesničkih djela... [Ranko Jovović]

"Aristokratski odan pjesništvu, vrhovnoj apsolutnoj poeziji, pjevao je apsolutnu čistu poeziju, sazdanu od suštinske riječi, suštinskog jezika, od onog svetog trojstva pjesničkog pozvanja koje je i imenovao: suze, krv i mastilo." [Milica Kralj]

"Tripković osjeća tajnu prirode i kosmosa, ispituje odnos zemlje i neba, vraćajuči čitaoca u život poetskog svijeta, sazdanog od motiva bića i iskustva postojanja. Iz bića poezije, Tripković ulazi u uspomene i sjećanja, u ono što je bilo od teme djetinjstva do sadašnjeg doba... Poezija Miodraga Tripkovića dijalogizuje pitanja poezije koje je pjesnik čitavog života postavljao. Njegove pjesme nose oznake elegije i lamenta, pobune i nemira, rezignacije i tihe nade. Pred čitaocima je lirski kaleidoskop bića i svijeta. U njemu se čitaju impulsi i punoća duše, znanje i obrazovanje pjesnika koji ide za mogućnostima poezije." [prof. dr Lidija Tomić]

"... Superiornošću mišljenja i brižljivo-zavodljivom jezičkom artikulacijom, Miodrag Tripković je — pogotovo svojom kolumnom "Noćna Svetiljka" koju je skoro dvije decenije ispisivao na stranicama "Pobjede", a jedno vrijeme i u dnevniku "Dan" — odveo je svoje čitaoce iza granice čudesnog, u one predjele gdje se životno i književno stapaju i postaju jedino moguća priča, vlastitom krvlju ispisana suština. ... [Novica Đurić]

 6 
 poslato: Januar 09, 2018, 01:55:58 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*

ALEKSANDRIJSKI PJESNIK

Za Miodraga Tripkovića svijet je (život je) pismo, pismo drevno, u ovdašnje doba sve više nepouzdano, ali još uvijek važno, na snazi. On je aleksandrijski pjesnik, s dušom. Pjesnik kao veliki tragač za zlatnom žicom zvuka

Pr­vu pje­smu na­pi­sao je kao sed­mo­go­di­šnjak, a ob­ja­vlju­je od da­le­ke 1970. go­di­ne, ka­da se ogla­sio zbir­kom pje­sa­ma "Po­tom oti­ći". Mi­o­dra­ga Trip­ko­vi­ća pre­po­zna­je­mo po ot­me­nom i iro­nič­nom ru­ko­pi­su, po za­pa­že­nim knji­ga­ma po­e­zi­je, pro­ze, ese­ji­sti­ke i pu­bli­ci­sti­ke. Do­bit­nik je broj­nih na­gra­da za svoj knji­žev­ni i no­vi­nar­ski rad. Ne­dav­no je nje­go­va knji­ga "Su­ze i ma­sti­lo" pred­lo­že­na za naj­vi­še cr­no­gor­sko pri­zna­nje — Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du.

Bo­žo Ko­pri­vi­ca je sa­či­nio op­se­žnu ana­li­zu Trip­ko­vi­će­vog stva­ra­la­štva. U re­do­vi­ma ko­ji sli­je­de do­no­si­mo iz­vo­de iz nje­go­vog stu­di­o­znog ra­da o uva­že­nom pje­sni­ku:

"Sluh je glav­ni ele­ment (in­stru­ment) u po­e­zi­ji Mi­o­dra­ga Trip­ko­vi­ća. Knji­ga — iza­bra­ne pje­sme — po­či­nje di­sti­hom: Gle, tre­pe­ra­ve ka­pi ki­še/ U mo­me uhu bru­je. Gun­du­li­ćev "Osman" po­či­nje sa "Ah" i ne­ka­ko znam da sa­mo či­sti pje­snik mo­že po­če­ti knji­gu po­e­zi­je sa "Gle". Kao da to gle šti­mu­je in­stru­ment, ne, ono da­je ri­tam.

Ta pr­va pje­sma "Noć­ni pej­zaž" za­vr­ša­va li­kov­nim ču­lom, sfu­ma­tom i me­lan­ho­li­jom ko­ja sjen­či knji­gu: Za­mi­če­mo vr­let­nom sta­zom/ U ma­glu to­nuć bla­go./ Gle­da­mo: ti­ho ne­sta­je s na­ma/ Sve što nam bje­še dra­go. To je pje­sma iz 1969. Dru­ga pje­sma "Ju­tro" po­či­nje, opet sluh, reč­ju tre­pe­ri: Tre­pe­ri mla­da jo­va... Ali, ov­dje je va­žna dru­ga stro­fa. I dru­gi va­žan mo­tiv Trip­ko­vi­će­ve mi­to­gra­fi­je: Nar­cis. Pje­snič­ki nar­cis kao nar­cis s po­kri­ćem, olim­pij­ski nar­cis: Bu­de se u lu­gu pti­ce,/ Ru­sal­ke mre­že ple­tu./ Nar­cis u je­zer­ce­tu/ Ogle­da svo­je li­ce. Ru­sal­ke i je­ze­ro-zr­ca­lo na­ve­šću­ju fan­ta­sti­ku Trip­ko­vi­će­vih pje­sa­ma. Ju­tro, i da­tum 10. ok­to­bar 2012. Po­la sto­lje­ća (kao po­sve­će­nje pro­lje­ća) odan po­e­zi­ji: Mi­o­drag Trip­ko­vić. I me­lan­ho­li­ji kao nje­mač­ki ro­man­ti­ča­ri: kao sva­ki pje­snik ro­man­ti­zma. Me­lan­ho­li­ja kao hu­da vo­lja, kao du­ša ele­gi­je, ili po du­ši pr­vi sni­jeg pa­da... i stu­di li­sje knji­ge. Me­lan­ho­li­ja kao tra­di­ci­ja od Di­re­ra do Ril­kea, od Bran­ka Ra­di­če­vi­ća do Cr­njan­skog, Vo­ji­sla­va Ili­ća i Iva­na V. La­li­ća, do Le­sa Iva­no­vi­ća i Vi­ta Ni­ko­li­ća.

Vri u Trip­ko­vi­ću ju­žnjač­ka krv (i utje­ha), jer: Je­si da je­si da mu­caš da di­šeš (...)/ Evo div­nog plo­da da jur­neš ki­di­šeš/ Pre­ko ni­ske dra­če do ma­gle­nog ci­lja (Jun 1968.) Ima tu eha iz cr­nog ta­la­sa iz "Bu­đe­nja pa­co­va", "Mi­ste­ri­je or­ga­ni­zma" i još s fol­klor­nom iro­ni­jom: A onaj što te pro­so­či, kod Ud­be i kod Par­ti­je/ Sa­da ti ča­šom na­zdra­vlja. O ku­ku i le­le da ti je!

Ili: Go­ni­še se ta­ko/ Go­ni­či i žr­tve/ Dok ih mr­tvi pre­ci/ Ne na­đo­še mr­tve/...

I pje­sma "An­ti­go­nin plač" ko­ja je ne­ka vr­sta re­kvi­je­ma no­vi­je isto­ri­je Cr­ne Go­re. Po­vi­je­sti i pej­za­ža. Od re­li­gi­o­zne him­nič­no­sti do ti­hog raz­go­vo­ra s Go­spo­dom: Na pro­plan­ku gdje jag­nje spa­va,/ Usnu­lo is­pod ne­ba Tvog,/ Ne­ka po­či­ne i mo­ja gla­va/ Uz di­vlju ru­žu, trn i glog./

Ka­kva ri­ma Tvog i glog. U tom rit­mu (Ah, taj džez) pej­za­ža Cr­ne Go­re gdje će da se sti­ša, da po­či­ne Trip­ko­vi­će­va gla­va.

Ne­ka­ko već du­že vri­je­me vi­dim ka­ko ne­do­sta­je pje­snič­ka an­to­lo­gi­ja — Cr­na Go­ra kao Me­di­te­ran — (osim ove u mo­joj, lu­doj gla­vi). Trip­ko­vić je me­đu ri­jet­kim pje­sni­ci­ma iz Cr­ne Go­re ko­ji pje­va­ju o Me­di­te­ra­nu. Trip­ko­vić ili Al­ber­ti­jev mor­nar na kop­nu, ko­ji je ras­pet iz­me­đu ep­skog za­le­đa, za­le­đa i na­sle­đa, i ho­ri­zon­ta, bes­kra­ja pu­či­ne: Sta­rin­ske boj­ne nji­ve.../ Zla­tom na sun­cu blje­snu,/ Ot­kri­ju vre­le gru­di/ I odu za ta­la­som.../

Cr­na Go­ra kao Ir­ska i V.B. Jejts: Tu je cr­no­gor­ska la­u­ta/ sa jed­nom je­di­nom stru­nom./ Či­ji me zvuk za­no­si/ da pe­vam du­šom pu­nom./

Za Trip­ko­vi­ća svi­jet je (ži­vot je) pi­smo, pi­smo drev­no, u ovo na­še do­ba sve vi­še ne­po­u­zda­no, ali još uvi­jek va­žno, na sna­zi. Trip­ko­vić je alek­san­drij­ski pje­snik, s du­šom. Ni du­ša vi­še ni­je u mo­di.

Me­di­te­ran je fan­ta­sti­ka ili zov ne­stvar­nog: O ne­sta­ti/ S ri­je­či­ma/ Pun mu­zi­ke.../ Ne­sta­ti, po­tom oti­ći, u snu, u sno­vi­ma ri­ma: Pun Bes­kra­ja / Kad s Ne­zna­nim Mo­re Zna­no / Sklad­no Spa­ja/

U ne­kim Trip­ko­vi­će­vim sti­ho­vi­ma spa­ja se ka­me­no mo­re s ta­la­si­ma mor­skim. To je duh, to je srž sr­ži Cr­ne Go­re. I pre­đe Trip­ko­vić u sje­tu gor­šta­ka na pu­či­ni mor­skoj: Va­zda se či­ne, tu­go, pri­sni­ji, lju­bav­ni­ji,/ Gle­da­ni iz­da­le­ka/ Vr­hun­ci za­vi­čaj­ni, ovi­ti obla­ci­ma,/ Mu­nja­ma pamtivijeka!/...

Ali ta sje­ta iš­či­li pred bes­kra­jem pla­vih da­lji­na: Pri svi­ta­nju te gle­dam/ U ne­do­gled se pru­žaš/ I gr­liš bes­ko­nač­nost./... I bu­de u krup­nom ka­dru de­talj ko­ji no­si (i) po­kre­će ru­ku pje­sni­ka i omaž Vla­di­ci Ra­du: Grm sit­nih pla­vih ru­ža ve­se­li oko mo­je, ta ži­va mr­lja pla­va, ta­ko da u ve­li­koj mr­kli­ni, pje­snik pre­po­zna sjaj­nu zra­ku što ru­ku mu po­kre­će.

Ima je­dan stih, eh je­dan stih, zbog ko­ga vo­lim ovu pje­smu: Val nam u me­su ča­mi.../ I to je taj­na gor­šta­ka Cr­ne Go­re. Taj­na i ot­kro­ve­nje. Ko pre­po­zna taj val, u ot­ku­ca­ju sle­po­oč­ni­ce, taj će se oti­snu­ti, taj će iz­dr­ža­ti svoj dar.

Pje­sma "Igra re­či" je ot­mje­ni omaž Mom­či­lu Na­sta­si­je­vi­ću: O ta bol­na šûma šu­ma/ U šûmu što šu­mu spa­ja/ O sjaj re­či sla­zi s uma/ Il sla­zi um s re­či sja­ja (...)/ I san što sa­no­van snu­je/ U snu svo­me te ne ču­je./

Pje­snik kao ve­li­ki tra­gač za zlat­nom ži­com zvu­ka. Trip­ko­vić na­di­la­zi mit ko­ji se ti­če na­ci­o­nal­ne isto­ri­je, ili ka­ko je, opet, Jejts re­kao: "Ja ni­sam na­ci­o­na­list, osim u Ir­skoj i iz pro­la­znih raz­lo­ga; Dr­ža­va i Na­ci­ja su pro­iz­vo­di in­te­lek­ta, kad se uzme u ob­zir ono što im je pret­ho­di­lo, kao i što sle­di, one, ka­ko re­če Vik­tor Igo, ne znam vi­še ko­jim po­vo­dom, ne vre­de jed­ne trav­ke ko­ju je Bog po­da­rio pti­ci ko­no­pljar­ki za gne­zdo." I za­to Da­mja­no­va ru­ka nad­ma­ša ko­sov­ski mit. Na ve­ćoj su po­et­skoj ra­zi­ni Dje­tinj­stvo i Sno­vi od bi­lo ko­je na­ci­o­nal­ne po­vi­je­sti, ili na­ci­o­nal­nog mi­ta i le­gen­de.

U po­sled­njim pje­sma­ma (iz­bor je na­či­nio sam pje­snik, to je na­bo­lji me­tod) svi­je­tli li­ce pje­sni­ka M.T. u dva mo­ti­va. Dva va­žna, naj­va­žni­ja mo­ti­va u nje­go­vom ži­vo­tu — po­e­zi­ja i lju­bav. Ili je to kod Trip­ko­vi­ća isto.

Ni­je ve­se­lo pe­snik bi­ti, jer je ulog ži­vot. I za­to nje­gov pre­zir pre­ma šmi­ran­ti­ma, ko­ji bi ma­lo da ži­vuc­ka­ju, a uz­gred i da cvr­ku­ću, pe­vuc­ka­ju. To su oni što pje­va­ju tu­đim gla­som i što im stih hra­mlje, a bi, a ho­će da bu­du pje­sni­ci.

Či­sti pe­sni­ci sa­mi se­bi na­pi­šu epi­taf kao Ril­ke, kao Jejts, kao Tin, kao Dis, kao Go­ran, kao Bra­ni­slav Pe­tro­vić, kao Vi­to Ni­ko­lić, kao pje­snik knji­ge Po­tom oti­ći: Što smo ži­ve­li — ži­ve­li smo./ Što smo ura­di­li — za­ra­di­li smo./ Ni­smo se ža­li­li, ži­vo­te moj. (2009)   

A ja ću do­da­ti, u bo­ljoj for­mi, ono slo­vo iže. Jer znam da će Mi­o­drag Trip­ko­vić pro­du­ži­ti ma­ra­ton, na­sta­vi­ti svo­je Pi­smo. I Cve­ta­je­va na kra­ju: A ka­ko je če­sto pra­zan list ili: Mo­ja vo­lja ni­je ni­šta dru­go do sluh./ Vo­lej i sluh. Jer: Gle, tre­pe­ra­ve ka­pi ki­še/ U mo­me uhu bru­je" — na­veo je, iz­me­đu osta­log, uva­že­ni kri­ti­čar Bo­žo Ko­pri­vi­ca.


R.K.


VELIKA TEMA — LJUBAV Još od ra­nih pje­sa­ma ve­li­ka te­ma Trip­ko­vi­će­ve po­e­zi­je je lju­bav. Tu je on, uvi­jek, ro­man­ti­čar i na ru­bu fan­ta­sti­ke. Lju­bav kao bluz i kao bi­blij­ski bi­strik: I vi­djeh lju­bav moć­nu kao ce­lov ža­ra. Lju­bav je moć­na i pej­zaž da pro­mi­je­ni; Trip­ko­vić gle­da: ... bo­ju što otva­ra pu­te­ve taj­no­vi­te kroz one čar­ne go­re. Kao eho, da­le­ki eho iz Di­so­vih sti­ho­va: I ho­dih smr­to­mo­ran al ve­se­lih ko­lu­ta/ I ži­vot što me ta­če ko da bi sno­vi­đe­nje...
Trip­ko­vić se ogle­da(o) u go­to­vo svim pe­snič­kim for­ma­ma u ve­za­nom i slo­bod­nom sti­hu, u (ma­loj) po­e­mi i so­ne­tu, u ha­i­ku-sti­hu u epi­ta­fu, u epi­gra­mu i pro­test­noj pe­smi, ali i u tu­žba­li­ci... | Dan on-line

 7 
 poslato: Januar 09, 2018, 12:55:28 am 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*
Pedeset godina od pjesnikove smrti — Aleksandar Ivanović Leso


LIKOVNA LIRIKA CETINJSKOG JESENJINA


Prve, rane pesme objavio je u "Vencu" Jeremije Živanovića, u Beogradu, 1926. i 1927. godine. Pisane su u katrenima sa ukrštenom i obgrljenom rimom, u stihovima od po devet i dvanaest slogova. Nisu samo aleksandrinci i opšta atmosfera bili odjek velikih savremenika — Dučić, Rakić, Pandurović. U jednom ogledu, Milorad Stojović povezuje Ivanovićevu liriku sa "poetskim simbolima Petra Kočića": "Ivanovićeve jasike imaju isti poetski smisao kao Kočićeve jelike i omorike". Nije daleko ni Rakićeva "Jasika". Stojović ga je povezivao sa Isidorom Sekulić, a Niko S. Martinović sa "odbljescima narodne pjesme i Šantića".

U samoj svojoj poeziji Ivanović pominje Puškina i Jesenjina od ruskih, a Njegoša i Čika-Jovu od srpskih pesnika. Od ličnih imena: Šaban, Stojan, Jelena; od geografskih odredišta: Crna Gora, Srem, Cetinje, Budva, Podgorica, Vojnik. Zajedničke imenice: kamen, nebo, kiša, sneg, prozor. Manje poznata je reč čapur, stavljena u naslov druge Ivanovićeve knjige Čapur u kršu. Reč čapur objašnjava se u Rečniku Matice srpske zaobilazno, prema reči čaprlj — "ostatak odsečene ili odlomljene grane; panj od posečenog mladog drveta ili od posečene kukuruzne stabljike".

To bi bili spoljni okviri poezije Aleksandra Ivanovića.

Na samom početku pesništva Aleksandra Ivanovića nalazi se pesma "Kari Šabanovi" — prva u prvoj knjizi Stihovi (Cetinje, 1950). Ponoviće je deset godina docnije, nepromenjenu (Čapur u kršu, Titograd, 1960), samo će, u drugom izdanju, izostaviti podnaslov "Sjećanje iz djetinjstva".

"Kari Šabanovi" je pesma sa spoljnom slikom: u urbanom prostoru pojavljuju se primitivna kola skromnog gradskog prevoznika. Njih vozi Šaban, čovek bez prezimena, verovatno gradski amalin. O samim karima ima malo odrednica: čuje se njihova škripa, idu "sivom nas džadom truckajući" — staza kojom se kreću nije asfaltirana... Kari su vrsta kola: kariola ili karivolica, obično sa dve ručice i jednim točkom — za prevoz kakvog tereta: peska, džakova, kamena, drveta…

Mnogo više prostora posvećeno je sećanju i doživljaju te slike iz detinjstva, a detinjstvo označava da su kari nestale, kao i dani i godine detinjstva, tj. života. Cela pesma događa se u sećanju: "Sjećanje me lakom tugom ovi: ... veče slazi i miriše lipa." U tom sećanju, koje ispunjavaju doživljaji čula — tuga i miris, pojavljuje se, u sumraku, najpre, zvuk: škripa. Više osećanja i određenja čini lirski ram: vidljivo i čujno.

Kao što su, nekad, deca trčala ka tim kolima, da bi se njima prevezli do kuće, tako su proleteli dani u suprotnom pravcu — od tih kari i od tog detinjstva do vremena kada ih se lirski subjekt seća. Vozeći se na karima, "truckajući" se, deci se čini da kola "o pređenim šapću drumovima". Stara kola voze mladu decu. I to je polovina pesme.

U drugom delu, pesnik priziva "mile dane" i "sne nestale", koji su takođe iščezli, kao da su otišli tim karima u daljinu: "Mili dani, moji sni nestali, / kao da ste svi u jutro neko / na kare se kradom ukrcali / i otišli od mene daleko". Usamljen u pustoši života, bez radosti i zanosa detinjstva, subjekt ove pesme traži u svom pamćenju i biću ostatke sećanja i uspomena na vreme iluzija i radosti. Dvaput se, anaforski, javlja reč "zalud": kao što se ne čuje zvuk, kao što se ne vidi slika, tako ne postoji ni ono vreme ni onaj čovek koji je upamtio i u lirskom sećanju obnovio kare Šabanove.

U okviru lirskog sećanja pesnik je ostvario sliku iz detinjstva. Sećanje pribavlja elemente posebne senzibilnosti: pamćenje, osećanje mirisa, predočavanje. Iz lične slike razvija se opšta slika, a u opštoj posebna: kari Šabanovi "truckajući, / o pređenim šapću drumovima".

Jedan pažljiv rad o pesmi "Kari Šabanovi" napisao je (1985. godine) Stevan Raičković. Raičković je osetio lirsku srodnost s poezijom nešto starijeg pesnika, svog savremenika. Još veću srodnost njegova lirika postigla je u tananim značenjima i efektima boja i svetlosti, pogotovo u likovnim pesmama "Bajka o kišnom danu" ili "Po lišću kišne kapi" Aleksandra Ivanovića sa pesmom "Leto na visoravni" Stevana Raičkovića.

Mada diskretno, Ja dominira u poeziji Aleksandra Ivanovića. I to čini njenu lirsku dimenziju. Njegova pesma je složena slika — i kad je u subjektu, i kad je subjekt u njoj. Primer pesme-slike u kojoj naporedo postoje slika i subjekt može biti jasika. Subjekt gleda i govori, a jasika traje, treperi, znači. U treperenju jasike subjekt prepoznaje svoju senzibilnost — najpre u senzacijama lišća, potom u odredbama za vreme: osvit, noć, suton, i na kraju, pitanjem zašto? Kao što ne zna lišće, tako ne zna ni um. I u toj tajni je tajna pesme: sudbina nežnog drveta ima sličnosti sa sudbinom senzibilnog subjekta-pesnika.

U pesmi "Jesen", čini se da uopšte nema lirskog subjekta. Pesma je sva likovna — u bojama magle i kiše, i u osećanjima koja izrazito stvara slika "sive pratnje" iz prve strofe. Ta pogrebna povorka jesenjih dana, punih vlage, pripada lirskom subjektu više nego pesniku (mada se u lirskoj poeziji subjekt i pesnik prilično podudaraju), i tu se subjekt i pesnik donekle mogu razlikovati. Subjekt doživljava, pesnik uopštava. Subjekt postavlja retorska pitanja: "Je li to odraz, kao u oknima, / jeseni ove u ljudskim očima?" A pesnik zaključuje misao: "Il kroz nju mutnu prolazeć zanesen / to svako nosi sobom svoju jesen?"

Dok se jesen odražava u ljudskim očima, dotle se lokva (u pesmi "Lokva"), kao likovni produžetak prethodne pesme, ogleda u duši. No, da bi "zaiskrilo" u duši, trebalo je da se u "bljeskove" lokve — "upije vid". Slika iz spoljnog sveta pokreće doživljaje duše u unutrašnjem svetu.

Umnogostručene slike — svetlosti i svesti — pojavljuju se u pesmi "Otvaranje jednog prozora pred zalazak sunca". Prozor podrazumeva više okvira, a u pokretanju prozorskog "krila", u više okana pojavljuje se više (pokretnih) slika koje se smenjuju brzinom pomeranja njihovih ramova. Okna su i ogledala. Otud se u tim ramovima-ogledalima pojavljuje više slika — smenjuju se i nestaju, kao u svesti.

Efekti svetlosti i odsjaja u prozorskim slikama pokreću biće subjekta: "i bude vedre zanose i želje". Zanosi i želje su osećanja koje određuje i jedna ruka čija "meka boja" slikama daje posebnu vrednost — važniju od pejzaža: emotivnu i dokumentarnu. Kao što "drhte okna" od te ruke, tako drhti lirski subjekt — od pomenute sinestezije: "Jedna se ruka meko zabijelje".

Visoka topola i večernje nebo — sav svet u pokretu i u trenutku — nestaje kada se prozor otvori širom. Nestaje posvuda, kao što nestaje i sveta koji u trenutku ili u životu sagleda pesnik-subjekt.

Kao u nastavku ove pesme, dolazi još jedna kompozicija sa slikama-ogledalima u prozoru: "Slomljenom oknu".

"Slomljeno okno sa pola stakla" opet predstavlja okvir sa dve celine — u staklu i izvan stakla. Pred subjektom-pesnikom su dve optike istog prostora ili pejzaža. Nešto je narušilo trenutnu sliku u staklu, dok je okno "odsjaj daljine pilo". Pesnik se zadihano pita: ko je promenio ne samo sliku u prozoru, nego i sliku sveta: šta je tome bio cilj, šta se tim postiglo? Sa deskriptivno-emotivnog plana značenje pesme prelazi u estetsko-filozofsku ravan. To nešto je oknu, a to znači u svetu i u subjektu — oduzelo "odbljeske dana", ili života, jer u "odbljesku dana" pesnik podrazumeva "nebo i kuću u granju skritu". U promenama slike, u lomljenju stakla poremetio se i "presekao" — podelio svet: nestalo je ili se promenilo sve što se ogleda u oknu i u pesnikovoj imaginaciji: "Ko li ti ubi u letu pticu / i skrši grane jablanu vitu". Razbijena slika, u toj imaginaciji, ima potrebu da se reintegriše. Pesnik je sluti i obnavlja, iako zna da je to nemoguće.

"Slomljeno okno iz tankog rama" može biti metafora pesničke optike, pogleda na svet specifičnog subjekta, a u poeziji subjekti se razlikuju više nego autori. Tanki ram može biti metafora senzibilnosti koja omogućava subjektu da u slici prozora sa slomljenim oknom prepozna sebe sa ugroženim osećanjima i čulima prema životu i svetu koji ga okružuje.

"Prozorskim staklima" vratio se pesnik Ivanović i deset godina kasnije — u knjizi Čapur u kršu. Ceo jedan niz slika i metafora s likovnim elementima: "Daljine njedra zelena kad raspuče / i suncem planu topole, kuće, ceste" — pesnik smešta u okvir prozorskih stakala kao posebne optike. Prozori "jarki" sa efektima svetlosti i sažimanja značenja po principima optičke "žiže", u mogućnosti su da pojačaju i vizuelni i semantički nivo slike: "i svaku boju odrazom udvostruče". Taj odraz je predmet pesme: svet se ogleda u prozorskom staklu kao što se prelama u subjektu-pesniku.

Kao što odražavaju ono što je planulo "suncem" u jarkom koloritu leta, tako isto ti prozori (ili ljudi) sažimaju i primaju odraze jeseni: suprotne po bojama, prizorima, značenjima. To sugeriše i poenta u poslednja dva stiha, da su prozorska stakla "svjetlosti žedna, lomljiva, kratkovjeka" — nalik krhkom subjektu, pesniku, čoveku.

Senzacija padanja snega dotakla se i lirske senzibilnosti ovog pesnika. Svoju pesmu o snegu Ivanović je objavio u dve varijante: u Stihovima (1950) pod naslovom "Padanje snijega", a u Čapuru u kršu (1960) pod naslovom "Snijeg pada". U drugoj varijanti, za prvu strofu uzeo je poslednju, a prvu strofu iz Stihova izostavio:

Da li to što u tom svitkanju pahuljica
zaiskri varka života radosnijeg,
tek volim što se vrh kuća i ulica
bjelina hvata i pada, pada snijeg.

Da li što ovo srce neveselo
suminu ljubav, i blagost, i toplina,
tek volim kad mi spusti se na čelo
pahulja meka — poljubac visina.

Mnoštvo pesničkih slika podrazumeva "svitkanje" pahuljica. U svakom deliću svetlosti postoji svet sličan Sunčevom sistemu: on "svitne" jednom, kao život, i u tome svaka pahulja ima svoju svrhu i ulogu. Pesnik to izražava kao tren u kojem "zaiskri varka života" i radosti. I to nije malo, naprotiv. Zbog toga ima smisla belina koja pokriva kuće i ulice. Ponavljanje glagola "pada" šumnom, zvučnom retorikom dočarava sliku čudesne atmosferske pojave sa elementima emotivnosti koliko i likovnosti u pesničkoj slici i strofi.

I druga strofa počinje retorskim "Da li". U njoj se težište pesme, sa zimskog (spoljnog) pejzaža prenosi na lični (unutrašnji) svet lirskog subjekta. U odsustvu "ljubavi", "blagosti" "topline", na njegovo čelo spušta se "poljubac visina" i to u "mekoj pahulji". Trenutak kada doživi sneg kao neponovljivi poljubac čistote neba — veliki je ushit i emotivni trenutak čoveka i pesništva.

Najpoznatija pesma Aleksandra Ivanovića jeste "Ljudi-sjenke". Zanimljiva po posrednom autoportretu lirskog subjekta. Pesma govori o "vrsti" ljudi, u stvari, subjekt govori o sebi. Započinje narativno, intonacijom iskustva i stilom saopštenja: "Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi". Iz te intonacije, oseća se da informaciju ne poseduju svi, nije opštepoznato da takvi ljudi postoje, a ako postoje — nema ih mnogo, niti na svakom koraku. Možda ih ima više nego što se čini, ali oni ne skreću pažnju na sebe, "a naše oči nikada ne opaze / ni njih ni njinu tihu radost ili muku".

Grupni portret "mirnih, dobrih ljudi / što kroz život nečujno i tiho gaze" — u uopštavanju lirske pesme stvara jedan pojedinačni portret lirskog subjekta, koji je u toj meri diskretan da sebe vidi u drugima, jer se vrlina preslikava: mi smo u drugima.

Oni koji "kroz život nečujno i tiho gaze / kao da nogom stupaju po pamuku" prikazani su rečima i u deskripciji pesme — spolja, a u značenjima — iznutra. Njihovo "ponašanje", u stvari, sugeriše njihovu moralnost.

Anafora da ima takvih ljudi ponavlja se na počecima prve tri strofe, nejednake i metrički i ritamski i po broju stihova.

Prema tim neprimetnim ljudima svet nije blagonaklon, naprotiv. Svet se prema njima ponekad, i ne samo ponekad, "teško ogriješi". Oni su "patnici" — veli pesnik — koji se na sve to "umorno i gorko nasmiješe": surovost sveta ostavila je traga na njihovim licima i životima — oni su "usamljeni i boni", od te dobrote se mora razboleti i umreti. U toku pesme kao da se grupni portret sužava ka sve manjem broju "mirnih, dobrih ljudi", a tako se postepeno, približava psihoemotivnom portretu jednog: autoportretu subjekta i pesnika.

Jezgro figurativnog prikaza "mirnih, dobrih ljudi" nalazi se u središnjoj, najširoj strofi (od osam stihova), čije su slike i značenja razbokoreni. Lica su prikazana "sa obrazima uvelim i žutim", karakteri: "ne čuje im se ni smijeha ni plača"; ali najviše pesničke stvarnosti ima u poređenju sa "samotnom i divljom dračom" koja živi na periferiji, dalje od uređenih parcela, suvišna kao svaki korov i neprimetno divlje rastinje, "ali sa bodljama unutra okrenutim, / da nijedna nikoga ne ogrebe / i da nijednom nikoga ne ubodu / do samo svoje rođeno srce i sebe."

Povređivanje sopstvenog srca, tj. svoje emotivnosti i samosvesti — posebna je dimenzija u značenjima pesme i u portretu "mirnih, dobrih ljudi". Njihov blagi odnos prema surovom spoljnom svetu suprotan je u odnosu prema svom unutrašnjem svetu. U činjenici da množina "oni" — imaju jedninu — "samo svoje rođeno srce i sebe", nalazi se značenje svođenja grupnog portreta na pojedinačni. Kao da svi "ljudi-sjenke" imaju samo jedno isto srce.

Od tog suženog portreta-značenja pesma se, u poslednje dve strofe "vraća" na širi plan, u kontekst spoljnog sveta i života "u vječnoj gužvi i vrevi ovog svijeta". Pretposlednja strofa i svojom obgrljenom rimom označava večito trajanje "usamljenih i bonih", "jer nikog oni ni laktom ne dodirnu". A to znači da ne nestaju. I kada "umru, slomljeni i uveli", i kada "objave crni, posmrtni plakati / da su i oni sa nama živjeli" — ostaje da traje njihova pojedinačna, neuporediva posebnost i vrednost kojom se bavi ova pesma.

Dragan Lakićević | Srpske novine CG | 26.11.2015

 8 
 poslato: Januar 08, 2018, 11:56:11 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**
Stihovi Aleksandar Ivanović Leso


JUTRA JUGOVA
 
Skriše se oku modri bregovi,
skupi se vidik u krug najuži;
cestama kruže lišća zbjegovi
i navriješe kiše — zajuži.
 
Pogledaš — puti lišćem zasuti.
U sjetnu želju misli potonu:
svi srcu dragi blizu da su ti
kao da čekaš uru potonju.
 
Slomi te neka tuga prastara
što je i predak ćutke tugova
uz mukli zveket starih lastara
u davna neka jutra jugova.

 

VJETAR
 
U mutnih dana truljenju jesenjemu,
kroz bespomoćan plač i jecaj kiša,
zahuji vjetar, zazviždi, pa se stiša,
pa opet grune — mjereći snagu svemu.
 
On baca, nosi pregršti lišća suva,
ne dajuć' mu ni da mrtvo, svelo leži:
on lomi krte grane i duva, snažno duva,
nabijen, krcat mržnjom prema truleži.
 
Da ga vidiš, spazio bi mu u grču lice,
stisnuto bolno od uboda i rana
dok nadlijeće, napada prsimice
na bajonete oštrih, golih grana.

Ali ga čuješ kad grune iznebuha,
s fijukom kad ti prohuji pokraj uha
uz cvokot grana i pisku lišća suha.

 
Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

 9 
 poslato: Januar 08, 2018, 10:12:24 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
*
AKADEMIK RAJKO PETROV NOGO, JEDAN OD SUDBINSKI VAŽNIH PESNIKA SRPSKIH, EKSKLUZIVNO ZA "NACIONALNU REVIJU"


ONO MALO SVETLA IZMEĐU DVE TAME

Živim na Voždovcu, grad je ono dole. Čim se spustim, sretnem likove koji su problejali. Na svom brdu gubim svoje dane i noći kako ja hoću, starim usamljeno, kao u kakvom manastiru, jer sam tako izabrao. Kada sam u jeziku i sopstvu, onda sam u miru sa sobom i drugima. A kad nisam, ja ništa ne valjam i brže-bolje idem u zavičaj, da me ona brda ne zaborave, da iz mojih šuma dovučem dve-tri poeme što mi tamo trunu nekoliko zima. Ništa ovde nije završeno, nijedno pitanje na Balkanu još nije rešeno. Tešim se čuvenom Dučićevom rečenicom: "Taman kad naši dušmani pomisle da smo se utopili, mi izronimo na njima nepoznatom mestu"

Iskonski pesnik, poeta sacer, jedan od posvećenika u tajnu skrivenu u srcu jezika, onaj koji i nesreću roda osveštava, i tugu do zlata duhovnog uzdiže. Naizgled s lakoćom je prevladao (kako kaže Ranko Popović) temeljni paradoks srpskog pesničkog moderniteta, jaz između grandioznog epskog nasleđa i lične lirske pozicije, i upravo na tome sazdao izvanrednu poeziju univerzalnih značenja. Njegov zlatni poetski luk uvezuje zavičajna gorska ishodišta, ranu lirsku hajdučiju, moćnu poetsku slutnju srpskog paganskog mita, sa visokom hrišćanskom duhovnošću Nedremanog oka. Spaja ječam i kaloper, izgubljeni dom i svevremeno srpsko kosovsko iskušenje, i sve okrunjuje vizijom Hercegovine kao velike porte Nerukotvorenog Hrama pod kubetom nebesa.

Rajko Petrov Nogo (Borija, Kalinovik, 1945), nesumnjivo, jedan od samo nekoliko sudbinski važnih srpskih pesnika danas.

Otud, dabome, i čast ovim stranicama.

Odlučili ste se, izgleda, za pesničko tihovanje?

Sve teže javno govorim, jer su javni prostor pokrili opskurni tipovi. Oštro govoreći, a kad se oštro govori uvek je jasnije! Junaci našeg doba su ološ. I u nadzemlju i u podzemlju su ti isti sa "Farme" i ozbiljnom čoveku je zazorno da bude rimovan sa njima, jer isti su ovi na estradi i u aktuelnoj politici, ali i njihovi favoriti u književnosti. Ovo je neka okupacija i samookupacija i u takvim prilikama pristojni Srbi možda ne bi trebalo da objavljuju. Da bi se jednom znalo, kad sve ovo prođe, ako prođe, ko je znakovito ćutao. Živim na Voždovcu. Grad je ono dole. Bolje mi je u sopstvenom društvu. Čim se spustim dole, sretnem likove koji su problejali, ali, pošto nisam jednoumac, možda ja njima izgledam kao da sam problejao. Na svom brdu koje zovem Zgubidan gubim svoje dane i noći kako ja hoću, starim usamljeno, jer sam tako izabrao, u mučalnici, toj svojoj radnoj (devojačkoj) sobi, kao u kakvom manastiru.

Kad izađem na balkon, vidim bor koji zovemo Vasko, a posadila ga je moja žena kada je Vasko Popa umro. Komšije su posadile jelke koje zovemo Aleksa i Jovan, a nedavno smo Milosav Tešić i ja posadili jasiku iz Tešićevog kraja, iz njegove Gornje njive, kao da je nebeska, i zovemo je Stevan. Posadili smo je kad je Stevan Raičković umro. Eto, u dobrom sam društvu. Teša mi je obećao da će mi doneti i cer, da ga zasadimo i da ga zovemo Momo Kapor. Ja sam se i ranije sa drvećem došaptavao, a sad je ovaj razgovor intenzivniji. Došlo je vreme da ćutim, jer bilo je vremena kad sam suviše brbljao.

DALI PAMET POD ARENDU

Iako tihujete, ili možda baš zato, ni Vas nije mimoišlo betoniranje u komesarskim podliscima nekih dnevnih biltena?

Što više ćutim i što više ne učestvujem u tome, kao što znate, sve me više napadaju. Prestao sam da razmišljam otkud takve fiksacije betondžija. Naprosto, postoji takav pujdan soj. Sa malo preterivanja, mogao bih reći: "Samo ti, dijete, radi svoj posao!" Onako kako je Vukašin iz Klepaca rekao onom ustaši koji mu je sekao uši, vadio oči, i onda zbog svojih nepočinstava poludeo, pa ga lečio Neđo Zec, koji nam je o tome ostavio svedočenje. Uostalom, treba da govori ono što pišem, ono što je osnovna moja vokacija. I to je govor na malo dužu stazu. Na daljinski upravljač. Ko me čuje, čuje, ko ne čuje, čuće me, a ako me ni sad ni docnije ne budu čuli, nikom ništa. Poezija i vera naša su poslednja odstupnice koje nas drže u identitetu, a i ala i vrana je skočila da nam promeni DNK. Ako sam čime začuđen, onda je to visoki postotak onih što su, kako bi omraženi Vuk Stefanović Karadžić rekao, "dali pamet pod arendu".

Što nas više marginalizuju, sve više nam poskupljuju reči. Sve ovo dugo traje. Narod je osiroteo, i uveliko sluđen, pa ipak "ludi Srbi" daju još uvek znake života i još se opiru, iako su svi okolo odavno dobrovoljno klekli. Uostalom, tako je to sa nama od Vidovdana 1389. Da smo se tada, potom i u svim sledećim iskušenjima, povijali i bili "realni" (kad god ti kažu "budi realan", zovu te na kolaboraciju), bilo bi nas danas osamdeset miliona, ali bi se zvali muslimani, Hrvati, ili već kako sve ne. Ovako kako nam danas kradu jezik, stoljećima su nam krali i biološku supstancu. Čim bi neki Srbin "preverio", ne samo da više ne bi bio Srbin, nego bi postajao zakleti neprijatelj sebe bivšeg. Otuda pounijaćeni, islamizovani, poarnaućeni Srbi koji su u ovim poslednjim balkanskim ratovima ratovali takoreći u krugu nesrećne porodice, i otud takozvani "topli balkanski zločini", za razliku od ladne zapadne industrije smrti.

ŠTA JE ČOVEK BEZ NADE U VASKRS

"Vaskrsenja ne biva bez smrti", kaže naš veliki pesnik. Da li je to i naša sudbina, davnašnja i današnja?

Što se smrti i Vaskrsenja tiče, toga su u grobu ključevi. Nije slučajno Emir Kusturica u naslov svoje autobiografske knjige stavio Hakslijevu rečenicu: "Smrt je neproverena glasina." Za verujuće, za pravoslavne, za Srbe, smrt je zaista neproverena glasina, jer se nadaju Hristovom dolasku i vaskrsenju, jer su to nekoliko puta probali. Zar se ne kaže: "Golgota i Vaskrs Srbije"? Golgota koja traje i Vaskrs kome se nadamo. Šta je čovek bez takve nade? Egzotični bumbar koji živi samo u sadašnjosti i opskrbljuje bedne i prizemne nagone. Što rekao jedan cinik, "živi na nivou kućnog ljubimca".

A šta su, i gde, istočnici Vašeg stvaralaštva?

Ja sam prvih osam godina živeo u jednoj brvnari kraj puta u Gornjoj Hercegovini, u Borijama kod Kalinovnika, u jednoj patrijarhalnoj, pobožnoj porodici, gde se oblici života nisu menjali stolećima. Kada sam ostao bez igde ikoga, i sa tih visina pao u sirotište, ipak sam došao do nekoga svoga, a to je srpski jezik. Tako je siroče došlo do svojih predaka i to onih najboljih, Milije Podrugovića, Njegoša i ostalih. Od tada stanujem u toj kući i zato mogu da budem tako miran. Tada me oni koji u toj kući ne stanuju, mislim na ove mondijalističke beskućnike, travestiraju. Ja znam ko sam, znam i čiji sam, i kad bih mogao da biram, opet bih izabrao da budem baš taj, i baš da budem kućević te kuće. Ja volim Tinove stihove:

Nisam li pesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane,
jer svaki jecaj postati će zlatnik
i moje suze dati će đerdane.


Kada sam u jeziku, i kada sam u sopstvu, onda sam u miru sa sobom. U miru i sa drugima. A kada nisam, ja ništa ne valjam, i brže-bolje idem u zavičaj da me ona brda ne zaborave, da se ispunim svojim "ranim jadima", da zatreperim i dobijem dokaz da sam živ. I, što bi jedan poljski pesnik rekao, da iz tih mojih šuma dovučem dve-tri poeme, što mi tamo trunu nekoliko zima. Odlaskom u zavičaj, ja krotim i svoju oholost, kojoj su, da budem ironičan, skloni zlatousti. Nad kućištem punim zove, na niskoj i ubogoj zavičajnoj stazi, koja me je poput ove andrićevske, višegradske, pratila kud god sam hodio, ja ne mogu pogubiti konce, niti šta uobraziti ili preučiti. "Onaj sam koji jesam", govorio je Učitelj. Kad smo snimali neki film o mojoj poeziji, molio sam kamermana da izoštri blendu kad slika pejzaže, kad ne mognem tamo više da idem da pustim na ovoj đavoljoj mašini, televizoru, da gledam i da plačem. Znam da ću da plačem, jer mi je Raičković govorio da je on usamljen i star plakao i na reklame. Da ne bih plakao na reklame, plakaću na moje pejzaže. Sve je kako treba, mogli smo i da se ne rodimo. Rođenje je pravi Božji dar, kakav god da vam je život. Ovo malo svetla između dve tame.

DOK SVET NIJE POLUDEO

U obilju Vašeg poetskog opusa, među tim divnim rukovetima srpske poezije, postoji li Vama najdraža pesma, posebna, Vaša pesma nad pesmama?

Kritičari pominju često "Zrelo žito, vilov dole, bosioče plavi", "Nek pada snijeg, Gospode" (koji je obožio svojim notama Svetislav Božić), "Nije sve propalo kad propalo sve je". Napisao sam valjda desetak pesama koje će Srbi, nadam se, voleti da čitaju i čuju, ako Srba bude bilo. Ovo izvrćem protiv uroka: "Drumovi će poželjet Srbalja, al Srbalja nigde biti neće". Već svest o toj mogućnosti je onemogućuje. Kada je objavio sabrana dela, Stevan Raičković je zamolio da ih izvagaju. Onda mi se okrenuo i, kako je samo on znao i umeo, zapitao me: "A šta ako je sve ovo bilo uzalud?" A onda se u kafani za stolom tešio. Sa bratom je sedeo, obojica ćutali, i onda mu brat, činovnik sa radnim vremenom, najzad rekao: "Izvuče se ti!" Eto, veli, nisam barem radio od osam do tri.

Za pisanje poezije ništa ti ne treba. Čak i u zatvoru, a to je odlično radno mesto za pesnika, pričao mi je Đogo, ako ti ne daju ni papir, možeš da memorišeš i vežbaš mozak. Uostalom, poezija i jeste usmena, a ponekad i usnena delatnost, jer, ako nije na usnama mladih koji tim jezikom govore, nije trebalo ni da postoji. Dok svet nije poludeo, a poludeo je, zacelo, po poeziji su se narodi poznavali. Junaci našeg doba, oni koji su ološ, po čemu se oni poznaju?

Nedavno ste dopunili Vašu čuvenu zbirku Ne tikaj u me. Otkud tolika opčinjenost stećcima, grobovima predaka?

Osim što su stećci senzacija ranog mog detinjstva (jer su najlepše nekropole i u zavičaju moga oca i naročito u zavičaju moje majke), osim što su te kamene knjige kopča od Kosova ka našoj usmenosti, ima jedan dodatan razlog što sam svemu tome u zrelosti prišao. To je bezočna krađa i to krađa grobova. Jer, ako nam preci nisu zajednički, a naša razbraća neće da su nam zajednički, zašto su im onda tako privlačni tuđi grobovi? Naši su se istoričari, i svetovni i crkveni, komotno ponašali. Kada je ova prekrađa počinjala, oni su odmahivali rukom i govorili da je to glupost i laž i mitomanija, i da se na to ne treba osvrtati. Ali, ta laž ima svoju energiju, i ako je još spojena sa upornošću, ona zavlada kao korov. Evo, sad takođe odmahuju na glupost i laž da su naši nemanjićki manastiri na izdanome Kosovu, za početak vizantijski, pa kosovski, a čuju se, bogme, i glasovi da su i albanski, to jest arnautski. Već je Miloš Obilić čuveni albanski junak. Narod, i njegova inteligencija koja se tako "galantno" ponaša prema onome što je njegovo, i ostaće bez onog što je njegovo. Tamo gde ja mogu, i s darom koliki mi je Bog dao, ako mi je dao, ja svoje ne dam.


***

Neintegrisani
Na početku sam vas zamolio da ovaj razgovor štampate ekavski. Otkad su se Crnogorci odvojili, zazorno mi je da pišem ijekavski. Šta će namučenoj Srbiji i moje slovo razlike? Naša tragedija je, između ostalog, u tome što nismo integrisan narod, što smo živeli pod različitim okupatorima, i što su naše regionalne razlike, naše međusobice, još tako žive da je svakom dušmaninu lako da ih raspali.

***

Komedija jezikâ
To što su srpski jezik prvo nazvali i hrvatskim, zatim bošnjačkim i crnogorskim, i to što se svi ovi jezici, kako je Matija rekao, najbolje (i možda jedino) uče na srpskom, prava je ironija, a možda i komedija našeg vremena. Ne moraš biti Srbin a da govoriš srpskim jezikom. Toliki govore engleski, pa nikom ništa. Darovit pisac i pesnik može izvanredno delo napisati na dijalektu, ali dijalekat kao službeni, standardni jezik prava je komedija. Tome se moraju smejati i oni koji ga uvode. Ima jedan Šekspirov stih, mislim da ga govori Hamlet: "I zmije ću da jedem!" U nekom ranom makedonskom prepevu taj stih je glasio: "I karakondžule ću apam!" Neka naša nova jezička razbraća apaju karakondžule do mile volje. Šta s tim ima srpski jezik?

***

"Ječam i kaloper"
To je jedna jezičko-muzička kutijica spakovana u četiri strofe sa prološkom i epiloškom pesmom. Reč je o oksimoronu. Spolja prazni sintaksični nizovi a iznutra poezija. Ječam je žito, "seme plemenito", i od njega se živi. Kaloper je Bogorodičin cvet porodične sloge, ono za šta se živi. Kaloper raste i miriše oko kuće, naročito kad kuće nema. Ječam i kaloper sećanja, uspavanka prve sreće i prvog bola.

***

Izranjanje
Ništa to još nije završeno, nijedno pitanje nije na Balkanu rešeno. Doći će do nove prekompozicije Balkana. Istorijsko iskustvo opominje da bi to mogle biti uvek po Srbe gore podele. Ali, ko zna?! Ja se tešim čuvenom Dučićevom rečenicom: "Taman kad naši dušmani pomisle da smo se utopili, mi izronimo na njima nepoznatom mestu." Tako je uvek bivalo. Kad izronite na njima nepoznatom mestu, javite mi da se gore, u onoj Gornjoj, boljoj Srbiji, radujem.

Piše: Mila Milosavljević | Nacionalna revija SRBIJA

 10 
 poslato: Januar 08, 2018, 09:43:01 pm 
Započeo Angelina - Poslednja poruka Angelina
**

Pogovor


Sa Milovanom Jevtovićem upoznao sam se ratne 1994. godine. On i reditelj Slavko Milanović bili su umetnički tandem, koji je, s obzirom na uslove, pravio veliki podvig, snimivši igranu televizijsku seriju Goli život, pokazavši tako kako humor i u vremenu smrti i beznađa znači život i donosi nadu. Milovan Jevtović, ne mnogo vešt zakonima scenaristike, pokazao je ogromnu i punu snagu humora. Snimana i emitovana u ratno vreme ova serija je ostala estetski nevrednovana. Ali u vremenima koja dolaze, kad se stalože sve strasti i počne vreme istorijskog preispitivanja, onda će i ova serija doživeti punu ocenu — kako je humor čuvao obraz i branio čast srpskog naroda, koji se i u vremenu opstajanja na njegaodvažio.

Kada me je Milovan zamolio da mu pročitam ove pesme, uzeo sam rukopis uveren da su one nekakav pesnički nastavak Golog života, dakle satirične.

Međutim, one su bile iznenađenje druge vrste, lepo iznenađenje, ali sasvim drugo.

One govore o, uslovno rečeno, istim ljudima, ali u vremenima pre vremena Golog života, o sasvim običnim događajima, ali najviše o pesniku u mladosti. Ove pesme su pune nežnosti, milošta i sažaljenja prema sebi samom.

Iz ovih pesama bije vrelina daha, jer su na papir prenete, što bi rekao V. Karadžić, sa vrelih usana.

One su sve u spomenu na detinjstvo i mladost i u njima se insistira na čistoj uspomeni iz koje proizilazi mnogo više sete nego radosti. Humor, neposredan i spontan proizilazi iz sete i, obavezno, iz situacije, setu oslobađa patetike i svake banalnosti.

Humor senči setu i oplemenjuje je, dajući joj poetsku validnost. U ovim pesmama nema "skrivanja" šta je pisac hteo da kaže, niti zametne licencia poetike, ali ima duše i previše, ako duše ikada može biti previše.

U ovom jednostavnom Jevtovićevom pevanju o detinjstvu i mladosti ima srodnosti sa Ćopićevim duševnim pevanjem detinjstva uz đeda Rada, u zbirci Mjesečina. I u Jevtovićevom cvetnjaku ima pelcera iz Bašte sljezove boje. I on, mada na potpuno svoj način, peva o ljudima dobrim kao hleb.

Milovan Vitezović

Milovan Jevtović • Nezaštićeni svjedok
DIS COMPANY
Pale, 2007.

Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10