sledeća tema »

[Angelina]

*





ŽARKO VASILJEVIĆ
(Bela Crkva, 07.05.1892 — Novi Sad, 19.09.1946).


Žarko Vasiljević, srpski pesnik, dramaturg i reditelj, hroničar raspričanog, ironičnog lirskog tona. "Niko ni pre ni posle njega nije lirski autentično overio toponime i sudbine Novog Sada i drugih istorijskih naših gradova (Sombor, Bela Crkva), i niko, kao on, vremenu pomračene evropske savesti, nije nagovestio holokaust i zle datume nacističkih orgija." Bio je prvi posleratni upravnik pozorišta u Novom Sadu. Pozorište je obnovljeno pod imenom Vojvođansko narodno pozorište, pod kojim će raditi sve do 1951, kada mu se vraća ime Srpsko narodno pozorište.

Prometej pre dve decenije objavio knjigu izabranih pesama Žarka Vasiljevića "Na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski", sa predgovorom Draška Ređepa.

Žarko Vasiljević sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu. ... [Društvo književnika Vojvodine]

* * *

"Umereni modernizam, blizak orijentaciji neoromantičara, ispoljili su vojvođanski pesnici Nenad Mitrov i Žarko Vasiljević. Vršnjaci prve modernističke generacije, oni se javljaju sasvim retko u manifestacijama modernista, a svoju pravu književnu zrelost dostižu znatno kasnije, na izmaku modernizma ili u postmodernističkom periodu. ... Žarko Vasiljević (1892—1946), iz porodice glumca, i sam pozorišni radnik, pred smrt upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, prešao je u svom razvoju put od umerenog, u biti epigonskog modernizma do poezije okrenute stvarnosti. Pravi svoj izraz našao je u pesničkom ciklusu o građanskoj Vojvodini ostvarenom osobenim poetskim realizmom. Na njemu je radio od 1936. do smrti. Pesme u dugim stihovima, čiji je slobodni ritam stalno na rubu prelaza u prozni izraz, izgledaju kao fragmenti jedinstvenog epa o Vojvodini, o njenim iluzijama i mitovima, o životu njenih građana koji teče u skladu s gotovim, unapred datim formulama, eposa ispevanog običnim, razgovornim, ponekad namerno suvoparnim jezikom, usporenog, monotonog ritma." [Jovan Deretić]

[Angelina]

*
Stihovi Žarko Vasiljević


U SOMBORU JE UMRLA MAJKA DAFINA
 
Kokoške i stare žene nakrive glave i slušaju kako
zvone zvona,
i kažu: to je sigurno za pokoj duše dobre majka-Dafine
 
Pa onda se koke popnu na dudove i mole:
na drugom svetu, Gospode, podari dobroj majka-Dafini
baki i domaćici,
bele koke, da joj nose jaja,
podari joj petla pevača, da je budi i probudi o
strašnom sudu, —
bila je dobra duša i uzdisala je kad god je klala koke u
nedelju.
 
A stare žene podvuku se pod dunje, zaplaču tiho i mole:
Podari, Gospode, dobroj majka-Dafini, baki i domaćici,
laku zemlju i raj,
podari joj sunčani dan za pogreb,
cveća, voštanica, tamnjana i mnogo starih baka da nariču,
podari joj, Gospode, laku zemlju i raj,
bila je dobra duša i nije karala unučiće u nedelju.
Stare žene podvuku se dublje pod dunje i mole Očenaš
i Bogorodice,
mole, zaplaču tiho, zaplaču još tiše, mole pa zaspe.
Dok se sunce, kao crveni petao, popne na Kronićevu palatu,
Zakukurekne za dušu dobre majka-Dafine, bake i domaćice,
šćućuri se i zaspi u tavanskom oknu.
 
A na odru majka-Dafina, baka i domaćica, leži i misli,
— začudo, ovde u Somboru mrtve stare žene smeše se i
mogu da misle,
leži i misli majka-Dafina, misli i skoro da zaplače,
I tiho progovara majka-Dafina, baka i domaćica,
— začudo, ovde u Somboru mrtve stare žene mogu da govore,
progovara i zove unučiće po imenu i koke po imenu,
 teši ih, i tepa im, tiho tepa i tiho teši,
kao što to mrtve žene rade na odru.
Pa očita Očenaš i Bogorodice,
i kaže: Oprosti, Gospode, što više nikada neću
pripaliti kandilo i voštanice,
što neću umesiti koljivo i poskurice, i deliti
rakiju na groblju,
oprosti, Gospode, što neću više doći u crkvu na
večernje i bdenije,
oprosti, oprosti, Gospode, što sam umrla....

* * *
 
Sutradan proneli su je kroz Čonopljanski sokak,
a dobra majka-Dafina, baka i domaćica,
mirno je ležala, brojala drveće levo i desno,
i još jednom pogledala niz sokak i povorku
— začudo, ovde u Somboru mrtve stare žene mogu i da
gledaju,
i videla je: unučići plaču i nikog nema da im noseve ubriše,
a sasvim otrag koke ozbiljno idu, kupe po putu crve i
nešto gunđaju....
Onda je dobra majka-Dafina, baka i domaćica,
zatvorila oči i nije više nikada progledala.
 
(1937)

Stihovi: Metoh duhovni

[Angelina]

**
Stihovi Žarko Vasiljević


MOJOJ MAJCI

Peer Gynt: Dobra moja majko, pomoć!

Majko, daj mi da gledam oči tvoje pune tuge
što nad sudbom mojom strele i tuže,
daj mi da gledam oči tvoje, mirne jesenje ruže.

I da u tvome toplom mekom krilu
još jednom slušam davne priče,
da vidim diva, vešticu il' vilu,
da gledam kako svet patuljaka niče
iz zemlje, iz panja,
iz cveća, iz trave,
da željno jurim ptice plave
i umoran zaspim
daleko od jave.

I tada da sanjam mirne oblake,
i njine kretnje čudne i lake,
i njina meka milovanja
slađa od sanja.

I da ti kažem kako sve boli,
kada ko mrzi, kada ko voli,
i da je sve laž, i ljudi i žene,
i zagrljaji i tople zene —
a tužan niko nije osim mene.
Jer sudba je moja:
beskrajne daljine,
i zagrljaji dalekih vetrova,
i tamne senke davno mrtvih snova.

Majko,
nada mnom sudba daljine bdi
i ti — Majko — i ti.

Majko,
daj mi da gledam oči tvoje pune tuge,
što nad sudbom mojom strepe i tuže,
daj mi da gledam oči tvoje, mirne jesenje ruže.


SMRT VASELJENE

U očima tvojim
utonule vaseljene
pevaju pesmu.
Odjednom na tvoje zene,
— ko crne umorne tice, —
padaju dve duge
trepavice.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*

Život ili ponašanje: književni Novi Sad:
JAKOV IGNJATOVIĆ, ŽARKO VASILJEVIĆ, ALEKSANDRA TIŠMA


Izdavač: Agora

Tri su markantna pisca odredila i overila književni ambijent Novog Sada, jedne od prestonica srpske kulture, u dvama vekovima postojanja. Najpre, to je Jakov Ignjatović (1822-1889), „srpski Balzak“, čije stvaralaštvo obeležava period posle Bune (1848). Zatim, to je Žarko Vasiljević (1892—1946), lirski hroničar Vojvodine, posle kataklizme Prvog svetskog rata (1914—1918). Najzad, tu je Aleksandar Tišma (1924—2003), hroničar i svedok holokausta i preživljavanja (opusa datiranog posle Drugog svetskog rata (1939—1945).

Sva trojica pokazuju drugu stranu medalje Novog Sada, njegove neravnine i tragične sudbine, njegovu drugu, onu tamnu stranu.

Bave se opsesivno dilemom života ili ponašanja. Originalno i autentično beleže epohu.

Aktuelnost prosedea ove trojice pisaca koji su pribavili za sve nas oreol autentičnog života. Onog koji je u prošlosti, zadužbinarskoj i prenumerantskoj, tako često bio gotovo neodvojiv od ponašanja, marionetskih kretnji, ritualan graždanskih i beamtreskih.

Pokazalo se i u ovom slučaju da su katkad baš neblagodarni sinovi, oni, dakle, koji ne pristaju na laž fasaderstva i ne zadovoljavaju se kozmetičkim intervencijama, zapravo na istinitoj stazi prepoznavanja svog duhovnog zavičaja, svog doživljenog sna.

Mikrokosmos Novog Sada, na stranicama Ignjatovića, Vasiljevića i Tišme, nije realizovan u zatvorenom krugu sebičnih jednospratnih i prizemnih svojinskih prava, nego u amalgamu svega onoga što je stizalo, biralo, i na tom istom trotoaru vladalo kao mogućnost. Sva čitačka i putnička iskustva ove trojice autora, odjednom su se, manje-više prepredeno i pritajeno pronicljivo sklupčala, poput vodenih žigova, na poveljama, testamentima, pismima, predviđanjima.

Kada smo već kod tih doživljenih profetskih slika, valja napomenuti i sada da je Vasiljević uoči Drugog svetskog rata, u pesmi posvećenoj malom Iricu, a oblikovanoj kao pismo, zavetna molba, najavio, i to itekako bolno, holokaust, a da se čitava tajkunska mreža uspeha i bankrota, pranja novca i korupcije itekako otvoreno predskazuje u prozama i romanima Jakova Ignjatovića. Panoptikum zla je, i za Aleksandra Tišmu, svoju tužnu agendu imao baš u Novom Sadu, isto.

Draško Ređep
knjizara.com