Miodrag Sibinović — Vetar u grivi : konj u poeziji slovenskih naroda
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Antologije srpske poezije « Miodrag Sibinović — Vetar u grivi : konj u poeziji slovenskih naroda
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miodrag Sibinović — Vetar u grivi : konj u poeziji slovenskih naroda  (Pročitano 12279 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Jun 07, 2013, 05:23:24 pm »

**

MIODRAG SIBINOVIĆ


VETAR U GRIVI
konj u poeziji slovenskog naroda
Antologija




Izdavač: Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Jun 07, 2013, 07:28:53 pm »

**

Napomena priređivača


Sastavljač ove knјige zahvaljuje kolegama slavistima na draгocenim sugestijama za izbor: iz bugarske i makedonske — Risti Vasilevskom, Mihajlu Pantiću i Darini Dončev, iz poljske — Petru Bunjaku, iz češke — Aleksandri Kordi, iz slovačke — Zuzani Čižikovoj i iz ukrajinske poezije — Ljudmili Popović.

U našem izdanju ostvarena je srazmera u broju pesnika čije su pesme zboг stepena različitosti jezika našem čitaocu predstavljene u prevodu i pesnika čija dela nije bilo potrebno prevoditi (89:94).

Izvesna nesrazmera u raspoloživim prevodima s pojedinih jezika slovenskih naroda ne remeti bitno ukupnu sliku zastupljenosti i sadržine motiva konja u slovenskoj kulturi. Priređivač je, doduše, pokušao taj problem da ublaži nizom svojih novih prevoda. Lepota i umetnička vrednost predstavljenih pesama može podstaći buduće prevodioce da izbor prevedenih pesama koji smo vam ovom prilikom ponudili u novim izdanjima knjige bude i još obuhvatniji. Razume se, ne isključuje se moućnost da se u novim izdanjima, po potrebi, proširi izbor i u delu koji se, prema koncepciji ove knjige, ne prevodi.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Jun 07, 2013, 07:57:40 pm »

**

UVOD


Sačuvani arheološki i književni spomenici iz praistorijskog doba pokazuju da je konj od najstarijih vremena deo čovekovog života. U borbi za egzistenciju — u miru i ratu — bio je važan čovekov pomagač. Kao takav, ušao je i u pojmovni arsenal pomoću koga je čovek osmišljavao celokupnu prirodu i svet u kome živi. Zbog toga je konj prisutan, takođe, u mitologiji i religijskim predstavama ljudskog roda. Na osnovu takvog statusa, u daljim fazama doistorijskog i istorijskog razvoja civilizacije njegovom poreklu i njegovoj prirodi pripisivana su i svojstva povezivana sa čoveku nedokučivim, onostranim svetovima ili sa ovozemaljskim stihijama koje su doživljavane kao sudbonosne igre dobrih i zlih sila pred kojima je običan smrtnik nemoćan. Iz toga je potonjoj ljudskoj kulturi kao nasleđe ostala zanimljiva, složena, katkad i protivrečna simbolika konja. Ta simbolika je tokom vekova, sve do današnjih dana, duboko utkana u čovekovo umetničko stvaralaštvo, tako da je njeno poznavanje značajno za dublje doživljavanje i poimanje mnogih starijih, kao i savremenih umetničkih dela.

Iz tog razloga, u uvodnom delu knjige koja sadrži pesme iz književnosti slovenskih naroda posvećene temi uzajamne veze čoveka i konja, stavljamo čitaocima na uvid i nekoliko proznih enciklopedijskih, folklornih i književnih proznih tekstova. Predlažemo da oni budu shvaćeni kao svojevrstan uvod. Informacije iz priloženih tekstova mogle bi biti osnova ne samo za razumevanje određenih pesničkih slika i pesama u celini, već i za lakše uočavanje ukupne, kao i individualne kreacije slovenskih pesnika čija dela su uključena u naš izbor.

Ponuđeni uvid u pesnička ostvarenja, uz informaciju o široj kulturološkoj podlozi na kojoj su ona stvarana, otvara mogućnost i za neka druga viđenja. Pored ostalog, osim toga što ilustruje osobeno folklorno, a potom i individualizovano umetničko poimanje i dočaravanje sveta, neobično precizno karakteriše funkciju arhetipskih kulturoloških tekovina ukupne ljudske kulture i njihovu primenu u umetnosti na fonu aktuelnih filozofskih učenja i vladajućih poetika u pojedinim vremenskim razdobljima.


OPŠTA SIMBOLIKA KONJA I KONJANIKA

Prema verovanju koje se, izgleda, učvrstilo u sećanju svih naroda, konj pripada tminama htonskog sveta, izranja iz utrobe zemlje ili dubina mora galopirajući kao krv u venama. Taj arhetipski konj, sin noći i tajne, donosi i smrt i život, jer je povezan i s vatrom, razornom i pobedonosnom, i s vodom, hraniteljicom i daviteljicom. Mnogostrukost simboličnih značenja proizilazi iz složenosti velikih lunarnih likova u kojima je imaginacija analogijom udružila Zemlju, u ulozi majke, s njenom planetom Mesecom, vodu sa polnošću, san s vidovitošću, biljni svet s periodičnim obnavljanjem. Za psihoanalitičare konj je simbol nesvesnog psihičkog života ili neljudske psihe, blizak arhetipu majke, memorije sveta, ili arhetipu vremena, jer je u vezi s velikim prirodnim razdobljima ili još arhetipu plahovitosti žudnje. Ali posle noći dolazi dan, pa i konj sledi taj put; on napušta mesto svog porekla da bi se u punom svetlu uzdigao na nebo. Taj konj u veličanstvenoj beloj odori nije više lunaran i htonski, nego solaran i uranski, pripada svetu dobrih bogova i junaka: time se još više širi lepeza njegovih simboličkih značenja. Beli nebeski konj predočuje kontrolisani, ukroćen, sublimiran instinkt; on je, prema toj novoj etici, ono najplemenitije što je čovek stekao. Ali ništa nije stečeno zauvek, pa, uprkos toj svetloj slici, mračni konj nastavlja duboko u nama svoju paklenu trku: čas je koristan, čas je poguban. Jer konj nije kao druge životinje. On je jahaća životinja, vozilo, prenosnik i zato je njegova sudbina neodvojiva od čovekove. Njih povezuje posebna dijalektika, izvor mira ili sukoba, dijalektika nagonskog i duhovnog. Usred dana, ponesen snagom trke, konj galopira naslepo, a jahač širom otvorenih očiju pazi da konja iznenada ne zahvati strah, i on ga vodi prema određenom cilju; ali noću, kad jahač ne vidi, konj je vidoviti vodič; tada on upravlja, jer samo on može proći nekažnjeno kroz vrata tajne nedostupne razumu. Sukobe li se konj i jahač, trka se može završiti ludilom i smrću; slože li se, trka je trijumfalna. Evociranje konja u predanjima, obredima, mitovima, pričama i pesmama izražava samo hiljadu i jednu mogućnost u toj istančanoj igri.

* * *

Konjanički kipovi ili portreti veličaju pobedničkog vođu, simbol su njegovog trijumfa i slave: kao što vlada konjem, tako je savladao protivničke snage. Pokazuju njegov uspon u raj bogova, junaka i izabranika...

(J. Chevalier — A. Gheerbrant, Rečnik simbola)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Jun 07, 2013, 08:12:53 pm »

**

KONJ I KONJANIK U INDOEVROPSKOJ MITOLOGIJI


Ista predstava brzog kretanja, koje je stihije prirode dovelo u vezu s pticama, podstakla je da se te stihije povežu i s lakonogim konjem. Nazivi što ih je čovek davao toj životinji ukazuju na njeno brzo trčanje... U narodnim zagonetkama konj se zbog brzog trčanja naziva pticom: "juri ptica, u ustima joj ribica; kad je gladna — ne može da je pojede, a kad je sita — ne može da je ispljune" (k o nj  sa đemom u gubici); "letele tri ptice; prva kaže: dobro mi je leti, druga: dobro mi je zimi, a treća: ja za to ne hajem!" (S a o n e,  k o l a,  k o nj) Zbog toga sve prirodne pojave koje su predstavljane kao ptice ovaploćivane su i u liku čudesnog konja. Sunce se u Vedama naziva  t r k a č e m,  b r z o n o g i m  i direktno k o nj e m; postoji cela himna posvećena suncu kao nebeskom konju. Jedan od epiteta sunca a r v a n  u poznijem sanskritu označava k o nj a (češk.  o r), ali u Vedama se zadržava njegovo prvobitno značenje  b r z o-t r č e ć e g,  s t r e l o v i t o g. Prema opasci Maksa Milera, "na nekim mestima ta reč služi kao naziv sunca, dok se na drugim upotrebljava kao imenica sa značenjem konja i jahača. Tako pod neizbežnim uticajem sinonimske prirode starog jezika, i bez ikakve težnje za figurativnim izražavanjem, onaj ko je sunce nazvao — a r v a n  (tj. brzo) neizostavno je s njim povezivao predstavu o konju i jahaču." Ako ovome dodamo stari naziv sunca — k o l o  (reč kojom je označavano i rota i currus), onda će nam se ukazati i kola, i konji, i sam jahač — Sunce. Sunce (Sûrya) još u Vedama je predstavljano u liku čoveka što stoji u zlatnim, sjajnim kolima koja kroz vazdušne prostore vuku dva, sedam ili deset krilatih žustrih kobilica. Tim kobilicama davana su imena haritas, rohitas, áruschis, koja su prvobitno bila obični pridevi i značila su: beo, svetao, riđ (dorat), ali su ubrzo postala nazivi za životinje koje pripadaju bogovima. Sunčevi zraci su izjednačavani sa uzdama ili ularima čudesnih konja. Sa sličnim predstavama susrećemo se i u Zendavesti, i u predanjima Grka i Rimljana. Helios svakodnevno prelazi svoj put od istoka do zapada na sjajnim kolima u koja su upregnuta četiri bela konja iz kojih vrca vatra i svetlost; jedan od njih zove se Eos. Dakle, lepotica Zora ovaploćavana je ne samo kao boginja, već i kao konj; u Vedama ona je takođe nazvana kobilicom — acvâ. Prethodnica izlaska sunca, ona kao da vuče za sobom kola i u tom smislu je brzoleteći konj Heliosa. Kod mnogih naroda  Z o r a  j u t a r nj a  je smatrana boginjom  k o j a  i z v o d i  n a  n e b o  s j a j n e  k o nj e  S u n c a,  a  V e č e r nj a  z o r a — boginjom koja konje odvodi na odmor... Prema slovenskim predanjima Zore su božanske device; zajedno s Danicom, one su sluškinje Sunca i vode brigu o njegovim  b e l i m konjima. U Ovidijevim "Metamorfozama" rečeno je da Sunce putuje nebeskim svodom na krilatim konjima iz čijih nozdrva izbija plamen; ono žuri za Zorom i uveče se spušta u tihu vodu okeana. Kad sunce prolazi u svojim zlatnim kolima, koja je iskovao Vulkan, okolni oblaci od plamena njegovih konja postaju crveni. Tim konjima treba vešto upravljati — ne ići odviše visoko, da se ne bi upalilo nebo, i ne odviše nisko, da se ne upale šume i zemlja. Grci su stvorili prelep mit o Faetonu; faeton — "sijajući", jedan od epiteta sunca, u "Odiseji" služi kao lično ime konja na kome ujutru izlazi Helios, tj. doživljava se kao epitet jutarnje zore; ali, pošto je zora upravo svetlost koju rađa sunce, onda je Faeton u svom ljudskom ovaploćenju Heliosov sin. On se odvažio da upravlja sunčevim kolima, ali nije mogao da suzda jake konje, pa je, izletevši sa onog srednjeg puta ispod oblaka a iznad zemlje, napravio opšti požar, pao s kola i potonuo u talasima okeana. U osnovi mita je poetsko viđenje sunčevog zalaska: prema drevnom shvatanju, sunce je uveče utanjalo u vodu okeana i tamo se gasilo ili umiralo pri jarkom sjaju večernje zore; izraz "gasi se" do današnjih dana se upotrebljava u značenju: umire, gine. Ali sunce se gasi i onda kad ga prekriju mračni oblaci, tone u njihovom kišnom moru; zato je narodna fantazija mit o Faetonu obojila bojama prolećne oluje koja razbuktava plamen svetskog požara i prisiljava nebo i zemlju da drhte. Mašta drevnih ljudi u Mlečnom putu tu sprženu polovinu neba videla je kao trag koji je ostavio za sobom Faeton. Prema nekim predanjima, do propasti sveta će doći zbog toga što će neko božanstvo koje upravlja tim kolima nehotice zapaliti nebo i izazvati svetski požar. Nemačka mitologija poznaje dva konja koji vuku sunčeva kola: Arwakr (ranoranilac) i Alswidhr (najbrži)...

(Prevod odlomka iz trotomne knjše A. Afanasjeva:
Поетические воззрения славян на пророду, Москва 1856,
репринт "Индрик" Москва 1994, том первый, стр. 592-596)


M. S.

* * *

Konj igra važnu ulogu u mnogim mitološkim sistemima Evroazije. On je atribut (ili je lik) mnogih božanstava. Na konjima se kreću (nebom, ili iz jedne stihije u drugu) bogovi i junaci. Posebno mesto konja u indoevropskoj mitologiji može se objasniti njegovom ulogom u domaćinstvu i u seobama starih Indoevropljana. U indoevropskom blizanačkom mitu kao dva konja predstavljeni su božanski blizanci (staroindij. Ašvini, grčk. Dioskuri, "božja deca" u baltičkoj mitologiji), a s njima su povezani i predvodnici-rodonačelnici plemana (anglosaks. Hengist i Horsa). Izgleda da je moguća takođe rekonstrukcija boga oluje iz indoevropske mitologije — Per (k) uno/s u liku ratnika na konju (ili u ratničkoj dvokolici s konjskom zapregom) koji se bori protiv zmaja, što se nastavlja u hetitskom bogu Pirvi i bogovima srodnih imena iz drugih indoevropskih mitologija, koji se takođe kreću kolima s konjskom zapregom (vid. slovenskog Peruna). Zajednički je za sve indoevropske narode lik boga sunca na ratničkim kolima s konjskom zapregom, gde se samo sunce predstavlja u obliku točka. Poređenje s grčkom... "gospodaricom konja" (u ulozi.....gospodarice životinja"), staroinduskom... "gospodaricom srećnih konja", keltskom boginjom Eponom (bukv. "boginjom konja"), pruskim konjskim božanstvom — daje osnova, takođe, da se pretpostavi postojanje posebnog indoevropskog (u većini tradicija ženskog) mitološkog lika, povezanog pretežno sa konjem... Moguće je da se maloazijska predstava o ženskom božanstvu na konju ispoljila i u grčkim predanjima o Amazonkama koje su na osnovu nekih odlika svrstavane u Hetite. Priče o mitskim konjima poznate su u staroindijskoj, keltskoj i slovenskoj mitologiji. Pandan zajedničkoj indoevropskoj predstavi o konjima božanstava može se videti u ritualu prinošenju konja na žrtvu; vid. staroindijski ritual ubijanja konja (ašvamedha), kojim se predstavljaju tri dela kosmosa, rimski obred Uquus October ("oktobarski konj") i slične obrede kod Germana. U skandinavskoj mitologiji stablo sveta naziva se Igdrasil (staroislandski Yggdrasill), što bukvalno znači "konj Igga" tj. Konj Idina; ovo odgovara označavanju stabla sveta u Staroj Indiji (vid. Ašvattha). Niz mitoloških i ritualnih predstava, povezanih s konjem (simbol konja kod stabla sveta, žrtvovanje konja i sl.) podudaran je kod starih Indoevropljna i naroda Centralne Azije koji govore altajskim i posebno tjurkskim jezicima, što, očito, odražava nekadašnje kontakte tih naroda. Engleski istraživač E. Paliblenk otkriva uticaj indoevropske mitologije takođe i u starokineskim predstavama o "nebeskim konjima" koji su povezivani s konjskim maskama na Pazirikskim kurganima Altaja.

(Prevod teksta potpisanog inicijalima O. G. iz ruskog enciklopedijskog mitološkog rečnika
"Мифы народов мира")


M. S.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Jun 08, 2013, 04:08:13 pm »

**

SIMBOLIKA KONJA I KONJANIKA U SLOVENSKOJ MITOLOGIJI


Konj, kobila — u narodnoj tradiciji jedna od najmitologiziranijih životinja. Kao glavna transportna i tegleća marva (u planinskim oblastima ova životinja je oličavala veze sa svetom natprirodnog, onim svetom), bila je atribut mitoloških (epskih) likova, istovremeno vezana za kult plodnosti, smrt i kult mrtvih. U skladu s tim je uloga konja (i obrednih likova vezanih za konja pri maskiranju, itd) u kalendarskim i porodičnim obredima (pre svega, na svadbi), u gatanjima i dr. Po arheološkim podacima konj (uporedo s psom) bio je glavna žrtvena životinja na sahranama, sprovodnik na onaj svet (up. bajkovne motive konja — junakovog čudesnog pomoćnika, koji mu pomaže da prodre u daleko carstvo, na vrh staklene planine, itd.). Up. kašupsko verovanje da konji, upregnuti u mrtvačka kola, ne mogu da pređu granicu sela ako je pokojnik — vampir, lužičku predstavu o tome da konj (isto se odnosi i na psa) može da vidi smrt, o čemu svedoči njegovo nemirno ponašanje, itd. Karakterističan je opšteslovenski folklorni motiv "znajućeg" konja, koji predskazuje smrt svom vlasniku (Kraljeviću Marku u srpskoj epskoj pesmi, svetom Glebu, čiji je konj slomio nogu kada se knez uputio na mesto stradanja, itd., sve do srednjovekovnih legendi o konju Ivana Groznog, koji je pao u Pskovu, pa je car, u strahu od sopstvene smrti, odustao od presude Pskovljanima). U najviše mitologizovanom kontekstu, ovaj motiv je poznat u "Povestima minulih leta" (oko 912. g.) u kojoj čarobnjak predskazuje Olegu Veščem smrt od konja...

Konj (konjska lobanja) i zmija su karakteristično oličenje htoničkih sila i smrti u opšteslovenskoj tradiciji. Mitsku zmiju — predvodnika zmija — u Hrvatskoj nazivaju kačji konj (zmijski konj), vilenski konj (up. vila); veruju da se dlake iz konjskog repa pretvaraju u zmije (mak.). Pri tome se konj, a pogotovu konjanik — junak ili svetac (supstitut paganskog božanstva) — javljaju kao protivnici zmaja, zlih sila, bolesti u folklornim i likovnim tekstovima (uključujući ikone "Georgijevo čudo sa aždajom", itd.). Up. rusku basmu: "Na moru Kainu, na ostrvu Bujanu, na belom užarenom kamenu Alatiru, na hrabrom konju jašu Jegorije Pobedonosac, Mihail Arhangel, Ilija Prorok, Nikolaj Čudotvorac, pobeđuju zmiju ljutu ognjenu", itd. Po najstarijem poznatom izvoru, po "Delima Dačana" Saksona Gramatika (XII v.), beli konj boga Sventovita noću se borio protiv neprijatelja i vraćao ujutro crn od blata. Posebno značenje je imala boja konja: beli (zlatni) konj bio je atribut Gospoda Boga, Jurija-Jegorija u poljskoj i istočno-slovenskoj tradiciji (u beloruskim basnama); u ruskoj bajci, na belom konju jahao je vedar dan, na crvenom — crveno sunce, a crni konjanik je bio oličenje noći; u srpskoj pesmi sv. Nikola jaše na plavom, crvenom i belom konju... U skladu s dvojnom prirodom konja-medijatora, konjskoj lobanji su pridavana ambivalentna svojstva u ritualima: up. poljski ritual spaljivanja konjske lobanje kao ovaploćenja "veštice", smrti, itd., na ivanjskoj vatri, i opšteslovensku upotrebu konjske lobanje radi zaštite stoke, pčela, povrtnjaka; u pojedinim slučajevima, ona je korišćena i za nabacivanje čini (polj.). Konjska lobanja je svuda upotrebljavana kao građevinska žrtva. Veza konja s onim svetom i poznavanje sudbine, određivali su mu ulogu u gatanjima: konja boga Sventovita izvodili su iz hrama prema tri koplja, zabodena u zemlju, jedno do drugog, gledajući kojom će nogom konj da krene: ako bi koraknuo desnom — poduhvat će biti uspešan, te se može krenuti u pohod. U ruskim božićnim gatanjima, devojka bi konju stavljala povez preko očiju, uzjahivala na njega zadnjicom okrenutom napred i iščekivala na koju će stranu konj krenuti — otuda je mogla očekivati bračnog druga. Prilikom gatanja da se vidi suđeni, u ponoć bi devojke odlazile u konjušnicu — ako začuju rzanje, udaće se (Lužički Srbi); po ponašanju konja gatali su o smrti (ako konj udara kopitom o zemlju, naslućuje smrt), o ljubavi (ako konj jede seno, pije vodu — momak voli devojku, poljes.). Prema tome, konj u gatanjima oličava vezu s onim svetom i budućnošću; on je demonsko biće: uporedi vologodsko predanje o devojkama koje su za vreme gatanja prizivale "đavola" da im se pokaže "oči u oči" — umalo ih nisu pregazili konji koji su iskrsli neznano otkuda. Konj je mogao da se pojavi i na mestu na kojem je zakopano blago (ukr.; crni konj u srp. predanju). U ukr. predanju majci i sinu, koji su prestali da tragaju za sudbinom, ukaazala se čorna kobila pored groba kraj puta: ona ljudskim glasom obećava sinu da će ga odvesti do bunara, na kome daju srećnu sudbinu; sin se okupao na bunaru i kobila ga je u jednom skoku vratila majci i potom nestala.

Kôd boje bio je bitan u gatanjima po boji konja: "Konj crni — nevolja, konj riđan — groznica, konj sivac — na dobro" (Poljesje). Gatanjima su bliska mnogobrojna tumačenja predznaka vezana za ponašanje konja: ako rže — to je na dobro; topće nogom — putovaće; silovito mrda nozdrvama na putu — blizu je kuća; frkće na putu — sluti dobar susret (ili kišu); zabacuje glavom — pašće kiša; valja se po zemlji — dolazi lepo vreme; spotiče se pred putovanje — bolje odložiti put; ispreže se usput — naslućuje nevolju (rus., ukr.); frkće leti — kiša će, zimi — mećava (ukr.); poigrava na putu do pojila — sluti kišu (bug.); ako bolesni dragi misli o konjima — umreće; ako konj njuši vojnika, vojnik će poginuti. Konj u snu znači put ili bolest (nevolju), crni (riđi) konj — bolest, beli — dobro, sivi — smrt, itd.

U obredima porodičnog ciklusa konj je bio uključivan, pre svega, u rituale "prelaza": stari ruski obred postriženja kneza — prvog šišanja kose kneževiću — praćen je ritualnim uzjahivanjem konja (ovaj obred inicijacije je sačuvan među Rusima, u kozačkoj sredini). U svadbenim obredima poseban značaj imali su konji upregnuti u fijaker, kojim se voze mladenci. Kod Srba (oblast Mačve), konjanici sa sabljama kružili su oko svadbene povorke, štiteći mladence od čini; u ruskom obredu carske svadbe (XVII v, opis G. Kotošihina), konjušar je jahao sa isukanom sabljom oko palate u kojoj su spavali mladenci. U srednjovekovnom svadbenom obredu Rusa, konje su davali kao otkup za mladu (up. kasnije dramske varijante trampe žene za konja, itd. u ruskom i ukr. folkloru); po "Domostroju" (XVI v.), ždrepce i ždrebice su privezivali kraj podruma, gde su mladenci provodili prvu bračnu noć. Pri tome se verovalo da su proizvodna snaga konja i čoveka uzajamno povezane: pred parenje, kobilu je trebalo da hrani trudna žena, iz skutova suknje (rus.). Smatralo se da konjima vrlo teško pada da vuku kola s mrtvačkim sandukom: u Vitepskoj guberniji, pre polaska na sahranu, najstariji u kući bi plačući ljubio kopita konjima; kod Rusa, konje na groblju ispregnu, naprave sankama krug u smeru kretanja sunca, pa ih onda ponovo upregnu.

U obredima kalendarskog ciklusa, konji, konjski praznici i likovi (sveci, maskirani), koji su u vezi s njima, obeležavali su smenu kalendarskih ciklusa...

Karakteristična je, takođe, veza konja s likovima niže mitologije — vilama kod Juž. Slovena (samim vilama se nekada pripisuju konjske noge), rusalkama kod Istočnih slovena (rusalku je predstavljao prerušeni "konj"), kućnim duhom (domovoj) i dr. Nečistu silu, uključujući i kućnog duha, mogućno je videti kada se na glavu stavi ham. Kućni duh — rus. hoz in lošadinn (gazda konja)... može voleti konje posebne boje ili, naprotiv, da ne zavoli konja koji nije poželjan: kućni duh noću jaše konja, tera životinju do iznemoglosti, preznojavanja, itd.; ista verovanja, uporedo s motivima zaplitanja grive, važe i za vile i rusalke, đavole, boginke, more (kod Zap. Slovena) i dr. Likove, za htoničke životinje (up. lasica). Snažan konj koga odabere kućni duh, nije dobar za rad, njega se treba osloboditi; ako padne, u kući se neće množiti konji (ist. slov.). Da bi se konji (i druga stoka) plodili, kao zaštitu od kućnog duha, u jasle su pobijali jasikov kolac, itd. Konj neodređene boje — šaren — smatran je opasnim za domaćinstvo, jer na njemu može da dojaše hl vnik (demon štale) u štalu (belrs.). U magiji posebna uloga je pridavana ne samo konjskoj lobanji, nego i kopitima, predmetima za uprezanje (uključujući i ham), potkovicama, dlakama, koje, ako se nađu, omogućavaju da se vidi kućni duh bilo koje boje, itd. Prilikom kupovine/prodaje konja, nastoje da dobiju i uzdu, da bi se konj navikao na novu kuću, da ne bi tugovao za pređašnjom (ist. slov.); naprave s njim tri kruga po dvorištu (rus.); predaju uzdu "iz njive u njivu", uzmu trag (zemlje ili snega) ispod desnog kopita (ist. slov.). Predstave o konju kao nečistoj životinji, vezanoj za smrt, nečistu silu i onaj svet, karakterišu legende o nečistom poreklu te životinje (Bog je đavola, koji mu je smetao da drlja, pretvorio u konja, ukr.), o seobi inoverčeve (Jevrejinove) duše u konja (ukr.), o umrlim od pijanstva i dr. Nečistim pokojnicima, na kojima jašu đavoli (rus.), grešne duše, veštice, more, vukodlaci (srp.). U ist. slovenskim legendama, konj je suprotstavljen volu, kao čistoj životinji, koja je senom pokrivala novorođenog Hrista, dok je konj to seno jeo (zato konj i nikad ne može da se najede, ukr.).

(Tekst V. J. Petruhina iz enciklopedijskog rečnika "Slovenska mitologija")
 
R. M.


* * *

1. I vidjeh kad otvori jagnje jedan od sedam pečata, i čuh jednu od četiri životinje gdje govori kao glas gromovni: dođi i viđi.

2. I vidjeh, i gle, konj bijel i onaj što sjeđaše na njemu imadijaše strijelu; i njemu se dade vijenac, i iziđe pobjeđujući, i da pobijedi.

3. I kad otvori drugi pečat, čuh drugu životinju gdje govori: dođi i viđi.

4. I iziđe drugi konj riđ, i onome što sjeđaše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje, i da ubija jedan drugoga, i dade mu se mač veliki.

5. I kad otvori treći pečat, čuh treću životinju gdje govori: dođi i viđi. I vidjeh, i gle, konj vran, a onaj što sjeđaše na njemu imađaše mjerila u ruci svojoj.

6. I čuh glas između četiri životinje gdje govori: oka pšenice za groš i tri oke ječma za groš; a ulja i vina neće ni biti.

7. I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrte životinje gdje govori: dođi i viđi.

8. I vidjeh, i gle, konj blijed, i onome što sjeđaše na njemu bješe ime smrt, i pakao iđaše za njim; i njemu se dade oblast na četvrtom dijelu zemlje da ubije mačem i glađu i smrću i zverinjem zemaljskijem.

(Otkrivenje Jovanovo, gl. 6)

* * *

11. I vidjeh nebo otvoreno, i gle, konj bijel, i koji sjeđaše na njemu zove se vjeran i istinit, i sudi po pravdi i vojuje.

12. A oči su mu kao plamen ognjeni, i na glavi njegovoj krune mnoge, i imaše ime napisano kojega niko ne zna do on sam.

13. I bješe obučen u haljinu crvenu od krvi, i ime se njegovo zove: riječ Božija.

14. I vojske nebeske iđahu za njima na konjma bijelijem, obučene u svilu bijelu i čistu.

15. I iz usta njegovijeh iziđe mač oštar, da njime pobije neznabošce; i on će ih pasti s palicom gvozdenom; i on gazi kacu vina srdžbe i gnjeva Boga svedržitelja.

16. I ima na haljini na stegnu svome ime napisano: car nad carevima i gospodar nad gospodarima.

V. St. K.

* * *

I, živio je Oljeg, vladajući u Kijevu, u miru sa svim zemljama. I dođe jesen, i sjeti se Oljeg konja svojega što ga negda dade da se pazi odlučivši da nikada više na njega ne uzjaše. Jer, jednom je pitao on mudrace i čarobnjake: "Od čega ću umrjeti?" I reče mu jedan čarobnjak: "Kneže! Od konja svoga najdražega na kome jašeš — od njega ćeš umrijeti!" Pogodiše ove riječi Oljega u srce, pa reče: "Nikada ga više neću uzjahati i neću da ga vidim." I naredi da ga hrane i da mu ga više ne dovode, i prožive nekoliko godina da ga ne viđa, sve dok nije krenuo na Grke. A kada se vratio u Kijev i kada prođoše još četiri godine — pete godine on se sjeti konja svojega, onoga što su mudraci rekli da će od njega umrijeti. I pozva on starešinu konjušara i reče: "Gdje je moj konj što sam ga dao da se hrani i čuva?" Ovaj mu odgovori: "Uginuo je." Oljeg se tada nasmije i prekori onoga čarobnjaka, rekavši: "Ne govore istinu mudraci, već je sve to laž: konj je uginuo, a ja sam živ." I naredi da mu se konj osedla: "Da vidim kosti njegove." I stiže na mjesto gdje bijahu njegove gole kosti i lobanja gola, siđe sa konja, pogleda i reče: "Od ove li lobanje treba da umrem?" I stade na lobanju, i izmilje iz lobanje zmija i ujede ga za nogu. I od toga on se razbolje i umrije.

(Iz ruskog letopisa "Priče o davnim vremenima")

V. M.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Jun 08, 2013, 04:42:49 pm »

**

KRALJEVIĆ MARKO I NJEGOV KONJ ŠARAC


Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića. Ja ću ovdje naznačiti o njemu ono što se slabo u pjesmama nalazi, nego se pripovijeda. Pripovijeda se da je Marko bio mnogo jači od ostalijeh sadašnjijeh a jamačno i ondašnjijeh ljudi... Ja sam u djetinjstvu gledao u Srijemu u krčmi manastira Krušedola gdje je Marko namolovan kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima idući upravo... Za njegova Šarca jedni pripovijedaju da mu je poklonila nekaka vila, a jedni opet da ga je kupio u nekakijeh kiridžija: prije Šarca vele da je mijenjao mnogo konja, pa ga nijedan nije mogao nositi; kad u nekakijeh kiridžija vidi šareno gubavo muško ždrijebe, učini mu se da će od njega dobar konj biti, i uze ga za rep da omahne oko sebe kao što je ostale konje ogledao, ali se ono ne dadne ni s mjesta pomaći; onda ga kupi u kiridžija, izliječi ga od gube i nauči vino piti. Za smrt Marka Kraljevića različito se pripovijeda: jedni vele da ga negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strijelom u usta, kad su se Turci bili s Karavlasima; drugi kazuju da mu se u takovome boju zaglibio Šarac u nekakvoj bari kod Dunava i da su ondje obojica propali; u Krajini negotinskoj pripovijeda se da je to bilo u jednoj bari ondje blizu Negotina ispod izvora Caričine: ondje ima i sad bara i zidine od stare crkve, za koju govore da je bila načinjena na grobu Markovu. Treći kažu da je u takome boju toliko ljudi izginulo da su po krvi poplivali i konji i ljudi, pa Marko onda pružio ruke k nebu i rekao: "Bože, što ću ja sad!" Na to se Bog smilovao i nekakijem čudnijem načinom prenio i njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi ispod grede ili kamena, pa kad Šarac mahovinu pojede i sablja ispod grede ili kamena ispadne, onda će se i on probuditi i opet na svijet izići.

(Vuk St. Karaiić, "Srpski rječnik")


ZAŠTO KRALJEVIĆ MARKO NIJE BIO NA KOSOVU

U vreme Kosovske bitke pošao je i Marko da pomogne knezu Lazaru u borbi s Turcima. Uzeo je najkraći put za Kosovo. Posle nekoliko koraka ukopa se Šarac u zemlju do članaka; napregnuvši se malo pođe dalje, nu sada se ukopa do kolena; velikim naprezanjem iskobelja se, ali posle malo koraka propadne u zemlju do stremena, tako da se ni najvećim naprezanjem ne mogaše iskopati. Tada Šarac predloži Marku da se vrate i pođu drugim putem za Kosovo. Marko posluša, okrene mu dizgine, i Šarac lako iskoči iz zemlje. Ali čim pođoše drugim pravcem Kosovu, počne Šarac opet upadati u zemlju kao i pre. Uzalud je Marko izmenjao sve moguće pravce kojima bi na Kosovo stigao, Šarac mu je navek propadao u zemlju ne odmaknuvši ni nekoliko koraka. Tada jasno uvide da mu se ne da ići tamo, i okrenuvši se natrag Prilepu, reče: — I ja hoću, i konj hoće, ali badava, kad Bog ne da. Neka bude volja Božja!

(Srpska narodna priča)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Jun 08, 2013, 05:29:23 pm »

**

IZ NARODNE POEZIJE


SVETI ĐORĐE KONJA JAŠE
(Đurđevdan)

Sveti Đorđe konja jaše,
     slava da mu je,
Konja jaše, sablju paše,
     slava da mu je
Te rišćane slobođaše
     slava da mu je,
I oda zla zaklonjaše,
     slava da mu je,
Sveti Đorđe k nama dođi,
     slava da mu je,
Da ti konja prekujemo,
     slava da mu je,
Konju grivu nakitimo,
     slava da mu je,
Da t' se smjerno poklonimo,
     slava da mu je,
Skut i ruku cjelujemo,
     slava da mu je.


DEVOJKA I KONJ MOMAČKI
(Srpska narodna)

Gdjeno sinoć na konaku bjesmo,
gospodsku ti večer' večerasmo,
lijepu ti djevojku vidjesmo!
Za glavom joj od bisera lale.
Ja joj dadoh konja provađati,
ona konju tiho govoraše:
"Oj dorate, grive pozlaćene,
je li ti se gospodar ženio?"
Konjic njojzi vriskom odgovara:
"Oj, boga mi, lijepa djevojko,
nije mi se gospodar ženio,
nego misli tobom o jeseni,
o jeseni koja prva dođe."
Tad djevojka doru govoraše:
"Da ja znadem da je to istina,
ja bih moje pavte raskovala,
pa bih tvoju uzdu okovala,
a đerdanom mojim pozlatila."


JUNAK KONJU GOVORI
(Srpska narodna)

Junak ide uz brdo,
pod njim konjic žut-beo;
junak konju govori:
"Stani, konju — živ ti ja! —
dok devojci gunju dam,
i uz gunju celivam!"


ŠTA JE KONJU NAJTEŽE
(Srpska narodna)

Konj junaka ostavio
na zlu mestu, u Kosovu;
junak konju govorio:
"Oj konjicu, dobro moje,
zašto mene ti ostavi
na zlu mestu, u Kosovu?
Šta je tebi dodijalo?
Ili ti je dodijalo
bojno sedlo šimširovo?
Ili ti je dodijala
teška uzda iskićena?
Ili su ti dodijali
česti puti nadaleko?"
Konj junaku govorio:
"Nije meni dodijalo
bojno sedlo šimširovo,
niti mi je dodijala
teška uzda iskićena,
niti su mi dodijali
česti puti nadaleko;
veće su mi dodijali
česti puti u meanu.
Mene svežeš za meanu,
a ti ideš u meanu!
U meani tri devojke:
jednoj ime Ljubičica,
drugoj ime Grličica,
trećoj ime Gondželale.
Ti se igraš devojkama:
"Ljubučice, ljubi mene!
Grličice, grli mene!
Gondželale, lez' kod mene!"
A ja konjic žedan, gladan,
kopam zemlju do kolena,
grizem travu do korena,
pijem vodu sa kamena."


SMRT MAJKE JUGOVIĆA
(Srpska narodna, odlomak)

Boga moli Jugovića majka:
...
Što molila, Boga domolila:
Bog joj dao oči sokolove
i bijela krila labudova,
ona leti nad Kosovo ravno;
mrtvi nađe devet Jugovića
i desetog star-Juga Bogdana,
i više nji devet bojni koplja,
na kopljima devet sokolova,
oko koplja devet dobri konja,
a pored nji devet ljuti lava.
Tad zavrišta devet dobrih konja,
I zalaja devet ljutih lava,
i zaklikta devet sokolova;
i tu majka tvrda srca bila,
da od srca suze ne pustila,
već uzima devet dobri konja,
i uzima devet mrtvi lava,
i uzima devet sokolova,
pak se vrati dvoru bijelome.
Daleko je snaje ugledale,
malo bliže pred nju išetale:
zakukalo devet udovica,
zaplakalo devet sirotica,
zavrištalo devet dobri konja,
zalajalo devet ljuti lava,
zakliktalo devet sokolova;
i tu majka tvrda srca bila,
da od srca suze ne pustila.
Kad je bilo noći u ponoći,
al zavrišta Damjanov zelenko;
pita majka Damjanovu ljubu:
"Snajo moja, ljubo Damjanova,
što nam vrišti Damjanov zelenko?
Al je gladan šenice bjelice,
ali žedan vode sa Zvečana?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova,
nit je gladan šenice bjelice,
niti žedan vode sa Zvečana,
već je njega Damjan naučio
do ponoći sitnu zob zobati,
od ponoći na drum putovati;
pak on žali svoga gospodara
što ga nije na sebi donio."
...


MARKO KRALJEVIĆ UKIDA SVADBARINU
(Srpska narodna, odlomak)

Ode Marko pravo pred šatore,
ugleda ga Arapova straža,
pa kazuje crnu Arapinu:
"Gospodine, Arap-prekomorče,
čudan junak jezdi niz Kosovo
na vitezu konju šarenome,
dobra konja vrlo rasrdio,
iz kopita živa vatra seva,
iz nozdrva modar plamen liže;
hoće junak na nas udariti."


SMRT MARKA KRALJEVIĆA
(Srpska narodna, odlomak)

Poranio Kraljeviću Marko
u nedelju prije jarkog sunca
pokraj mora Urvinom planinom.
Kada Marko bio na Urvinu,
poče njemu Šarac posrtati,
posrtati i suze roniti.
To je Marku vrlo mučno bilo,
pa je Marko Šarcu govorio:
"Davor' Šaro, davor' dobro moje!
Evo ima sto i šeset ljeta
kako sam se s tobom sastanuo,
još mi nigda posrnuo nisi,
a danas mi poče posrtati,
posrtati i suze roniti:
neka Bog zna, dobro biti neće!
Hoće jednom biti prema glavi,
jali mojoj, jali prema tvojoj!"
To je Marko u riječi bio,
kliče vila s Urvine planine,
te doziva Kraljevića Marka:
"Pobratime, Kraljeviću Marko,
znadeš, brate, što ti konj posrće?
Žali Šarac tebe gospodara,
jer ćete se brzo rastanuti."
Ali Marko vili progovara:
"Bjela vilo, grlo te boljelo!
Kako bih se sa Šarcem rastao —
kad sam proš'o zemlju i gradove,
i obiš'o istok do zapada,
ta od Šarca boljeg konja nema,
nit nada mnom boljega junaka!
Ne mislnm se sa Šarcem rastati
dok je moje na ramenu glave."
Al mu bjel odgovara vila:
"Pobratime, Kraljeviću Marko,
tebe niko Šarca otet neće,
nit ti možeš umrijeti, Marko,
od junaka ni od oštre sablje,
od topuza ni od bojna koplja —
ti s' ne bojiš na zemlji junaka;
već ćeš, bolan, umrijeti, Marko,
ja od Boga, od starog krvnika.
Ako l' mi se vjerovati nećeš,
kada budeš visu na planinu,
pogledaćeš zdesna nalijevo,
opazićeš dvije tanke jele —
sve su goru vrhom nadvisile,
zelenijem listom začinile,
među njima bunar voda ima;
onde hoćeš Šarca okrenuti,
s konja sjaši, za jelu ga sveži,
nadnesi se nad bunar, nad vodu,
te ćeš svoje ogledati lice,
pa ćeš viđet kad ćeš umrijeti."
To je Marko poslušao vile:
kad je bio visu na planinu,
pogledao zdesna nalijevo,
opazio dvije tanke jele —
svu su goru vrhom nadvisile,
zelenijem listom začinile;
onđe Marko okrenuo Šarca,
s njega sja'o, za brezu ga svez'o,
nadnese se nad bunar, nad vodu,
nad vodom je lice ogledao,
viđe Marko kad će umrijeti;
suze proli, pa je govorio:
"Laživ sv'jete, moj lijepi cv'jete!
L'jep ti bješe, ja za malo hodah,
Te za malo, tri stotii' godina!
Zeman dođe da sv'jetom prom'jenim."
Pa povadi Kraljeviću Marko,
pa povadi sablju od pojasa,
i on dođe do konja Šarina,
sabljom Šarcu odsiječe glavu:
da mu Šarac Turkom ne dopadne,
da Turcima ne čini izmeta,
da ne nosi vode ni đuguma;
a kad Marko posiječe Šarca,
Šarca konja svoga ukopao,
Bolje Šarca neg' brata Andreju.


ĐERĐELEZ ALIJA
(Srpska narodna, odlomak)

Vino pije tursko momče mlado
u po Bosne posred Sarajeva;
nit ga pije čašom ni maštrafom,
već ga pije kalajli legenjom,
pola pije, pola dori daje,
a nazdravlja pretilom doratu:
"Zdrav' dorate, prvo dobro moje!
Sutra ćemo preko Romanije —
u njoj ti je Grujo i Novače,
u gori su čardak načinili,
a na drumu, na jeli zelenoj,
jest Novače ćordu obesio,
pod njom prostr'o divan-kabanicu:
ko god tuda prolazi, dorate,
svak valjade da s' pokloni ćordi,
da daruje ćordu Novakovu
od dukata do deset dukata;
ja se i ti poklonit nećemo,
niti ćemo ćordu darivati,
ne damo mu ni bila dinara!"


SVATOVI NUKA NOVLJANINA
(Srpska narodna, odlomci)

Jednom Muji oči utekoše
te pogleda u polje široko,
al eto ti Ivan-kapetana
na doratu, konju od mejdana;
sve mu doro zečki poigrava,
a Ivana pjenom prebacuje;

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
A pogleda sa pendžera Mujo:
Al eto ti od Erdelja bana
Na vrančiću, konju kosatome;
Vranac mu se mahom pomamio,
Po tri koplja u nebesa skače,
Po četiri ravna polja prima;

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Sve pogleda Hrnjo Mustaf-aga,
Al eto ti Krle kapetana
Na zelenku, konju malenome;
Zeko mu se mahom pomamio,
Sedam koplja u nebesa skače,
Po dvanaest ravna polja prima,
Iz zuba mu vatra sipa živa,
Iz nozdrva maven plamen liže,
Na sapima mudra vidra igra...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Jun 10, 2013, 09:51:05 pm »

**

UMESTO POGOVORA


PREOBRAŽENJA

Na izvorima ljudske misli
pralik i so svih čuda
Damar nebeskih dvokolica
lučonoša i noći i dana
vesnik radosti mudar

Tvoj pogled tvoj trk tvoj skok tvoj žar
tvoj vrisak kao i tihi frktaj
bio je mera svih mera ljudskih
u svesti damar
u ploti
duše drhtaj

Izranjao si iz ponora utrobe zemlje
pod bičevima prepotopskog mraka
pretnja nečistoj savesti
potajnik odmazde koja sledi
vozar u čeljusti
nesitih raka

Sa Zemlje si jezdio i put neba
da budeš Sunca znamen
duh dana i noći
sjaja i potonje tame
dah groma i ognja
uma plamen

Bez tebe ovde ne bi bilo
ni pravde niti bajke
U njihovo si ime
postajao čak i krilat
hraneći lire gusle
balalajke

No iz vignjeva ljudskog uma
izliven je gvozdeni klon
pred kojim
sva istorija u maglu ode
i od negdašnjeg tebe preteče tek
naš današnji konj

Ipak za utehu i njemu i nama otud se
prokrala k'o uspomena draga
i danas važeća
još u iskoni zaošijana mera
s imenom temeljnim
konjska snaga

Kao poruka tajna

Miodrag Sibinović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Jun 17, 2013, 03:13:54 am »

**

MIODRAG SIBINOVIĆ


VETAR U GRIVI
konj u poeziji slovenskog naroda
Antologija




Rad Milenka Buiše


                                                                  . . .
                                                                  Zvezdan je bio najbrži konj na svetu
                                                                  Šaputala su deca
                                                                  On je imao dva srca i kao čerga široku dušu
                                                                  Zvezdan je stigao na svoj cilj . . .
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Septembar 10, 2013, 08:50:11 pm »

*

ANTOLOGIJA NA TEMU KONJA U POEZIJI SLOVENSKIH NARODA


BEOGRAD, 3. jula (Tanjug) — Tri magične reči (Sibinović — priređivač, izdavač — Ostroški i tema — konj) večeras su do poslednjeg slobodnog mesta ispunile kuću Đure Jakšića u Skadarliji, u kojoj je predstavljena antologija na temu konja u poeziji slovenskih naroda. Vlasnik "Interpresa" urednik Mirko Mrkić Ostroški, koji je odabrao i izuzetne ilustracije za knjigu "Vetar u grivi", poverio je zadatak priređivača prof. dr Miodragu Sibinoviću, poznatom slavisti, da odabere 267 pesama iz svih slovenskih jezika, sa oko 7.000 stihova, i da tu selekciju dopuni izborom nekoliko enciklopedijskih, folklornih i književno proznih tekstova posvećenih ulozi i mestu konja u čovekovom životu od praistorije do 21. veka.

Sibinović je naveo da su ovi tekstovi "ne samo osnova za razumevanje određenih pesničkih slika i pesama, već pomažu da se lakše uoče specifičnosti individualnih kreacija slovenskih pesnika čija dela su uključena u izbor". Za Ostroškog je nebitno kada su čovek i konj postali nerazdvojni, ali o toj vezi svedoče slike u pećinama pre više desetina hiljada godina, predstave konja koje jašu vesnici Apokalipse, vojskovođe i putnici, verni pomoćnici ratara...

Priznati prevodilac sa slovenskih jezika prof. dr Petar Bunjak, čiji su prevodi uključeni u antologiju, predstavio je Sibinovića kao "ubedljivo najboljeg poznavaoca slovenske poezije koji je imao pouzdan uvid u sve slovenske književnosti na osnovu koga je sačinio sjajan izbor pre svega o prijateljstvu čoveka i njegovog vernog pomoćnika u ratu i miru — konja. Bunjak je skrenuo pažnju na Sibinovićev nadahnut pogovor antologiji u vidu sopstvenih stihova u kojima "sa melanholijom posmatra kraj jedne civilizacije u kojoj je konj igrao važnu ulogu, a sada je marginalizovan, kao i one vrednosti iza kojih je stajalo to romantično vreme konja u galopu".

O antologiji je govorio i pisac Ratko Čolaković, koji je odao priznanje Sibinoviću što je uspešno obavio komplikovan zadatak da se drži zadate teme — konja, a da odabere najbolje pesnike iz svih 11 slovenskih jezika, imajući smao jedan kriterijum — estetski. On se našalio da je Sibinović tako prilježno obavi zadatak kao da je mladi docent koji želi da se dokaže da bi napredovao u karijeri. Podsetivši da je u 20. veku objavljeno oko 2.000 književnih antologija na srspkom jeziku, Čolaković je predlozio da bi tema o konjima trebalo da se nađe u antologiji najboljih antologija. Sibinović je skromno primetio da je do teme za antologiju došao uzgred, baveći se istraživanjima slovenske kulture, jer je primetio da konj pripada kategoriji arhetipova, da ga prati protivrečna simbolika kao bića noći i podzemnog sveta, koje pripada i svetu sunca i neba.

Izvor: Tanjug | 04.07.2012. | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: