sledeća tema »

[Angelina]

**

O UMETNOSTI I O UMETNICIMA


"Kao umetnici mi nećemo da se kaže: da je Umetnost nepotreban i frivolan luksuz; da je lepa slučajnost neka, ili neko zadovoljstvo višega reda, osuđeno da ga nestane pred jačom kakvom, preciznijom ili naučnijom teorijom o životu. Vodeći računa o divnoj ulozi Umetnosti do naših dana, mi još stalno verujemo u trajanost njenu, s obzirom na primitivni insitnkt iz kojeg je nikla, i verujemo u budućnost njenu, na najveću slavu i draž ovoga sveta i kroz neizbežne transformacije misli, kojoj je Umetnost, bez i najmanje sumnje, samo osveštani omotač."

Petar J. Odavić
O umetnosti i o umetnicima

[Angelina]

**

O UMETNOSTI I O UMETNICIMA


U v o d

Ako je tačno ono tvrđenje: da se sav rad ljudski u svoj raznolikosti svojoj, i intelektualan, i duhovni i materijalni, svodi jedino na to, da što veći broj ljudi, ako je moguće da svi ljudi, sa što manje nezgoda, što manje bola i patnje, i sa što više zadovoljstva prožive svoj zemaljski život, — ne možemo li onda izvesti zaključak, da je rad na Umetnosti jedan od najsavršenijih, najplemenitijih, da je rad koji se izvodi sa najviše čovekoljublja!?
 
Mi s divljenjem posmatramo progres i na svim ostalim poljima rada ljudskoga duha i ljudskoga uma, koji je u tako velikoj meri doprineo dobru ljudi; mi se divimo nauci, i često puta skoro zapanjeni stajemo pred rezultatima što ih ona daje; mi s oduševljenjem pratimo onaj obilan rad na stalnom poboljšavanju odnosa pojedinaca prema društvu, rad pobornika o jednakosti u društvenim odnosima, kad nam je već pred Bogom i pred večnošću svima jedna i ista sudba dodeljena; mi se klanjamo ustalaštvu propovednika vere i službenika crkava, u teškim i tragičnim časovima kroz koje ljudi neminovno prolaze, — ali, u koliko baš i sama nauka, u koliko i najidealnija jednakost, ako se nešto i to može smatrati kao neka potreba roda ljudskog; u koliko još i dan današnji propovedi o raju i paklu, o nagradi dobrih i kazni rđavih i o vaskrsnuću, može u istini da olakša i da pomogne, recimo, nepravdama bilo ljudi bilo sudbine mučenoj nekoj duši, na primer u zdravome i mladome telu?! Neka se kaže šta se hoće, ali nisu li zar u najviše takvih slučajeva sva ta plemenita sretstva slaba i nemoćna? Nije li u opšte duši u takvim momentima sve što je za zemaljske pojmove vezano upravo nepojmljivo, pošto se, u takvim momentima, duša čovekova nalazi pod horizontima, koji ničega zajedničkog nemaju sa onim dotle u miru i bez potresa proživelim danima?
 
A da bi kroz čitav ovaj svoj rad bili načisto prema svima, pa i prema onima, koji neće deliti ove misli naše, mi evo odmah u početku naglašujemo: da i svaka duša ne zna za velike muke, no ih znaju samo one savršene, one komplikovanije, i šta više dodajemo: da i mi delimo ono mišljenje, po kojem svaki čovek nema dušu, no je imaju samo oni, koji hoće i koji se trude da je imaju.
 
Pošto smo tako utvrdili tu svoju postavku, koja će upravo služiti kao temelj svim ovim sledećim refleksijama našim, mi ćemo se evo potruditi da utvrdimo, da je čak i u tim najmučnijim momentima duše čovekove, onaj ljudski rad što se zove rad na Umetnosti, u stanju da utešnije dejstvuje na dušu čovekovu, no ma koji drugi, i da je prema tome Umetnosti još mnogo lakše od svega ostaloga, da utiče na čoveka i u momentima manje teškim, ili ni malo teškim, kao i u momentima prijatnih osećaja, i u momentima oduševljenja i zanosa.
 
Niko, i valjda nikada u kulturnoj istoriji ljudi nije sumnjao, da su potrebe duše i duha čovekova višega reda no što su potrebe čisto materijalne ili fizijološke, i ako mu ove druge jedino obevbeđuju egzistenciju. I što je glavno: to vredi za sve ljude bez razlike, i za one tako zvane proste, i za one, koji su u pogledu duha, misli i osećajnosti višega reda. I najprostiji čovek i onda, kad je najsitiji i kad mu je, po njegovim pojmovima, ama baš sve potaman, čak i u onom svom blaženstvu što mu dolazi od zdravog stomaka i dobrog varenja, izvodi neke svoje misaone kombinacije, i želje, i snove, nalazeći i u tome, ako ne zadovoljstvo veće no što mu je to od stomaka, a ono pozitivno ni malo manje. To je nešto što je jače od njega, što upravo ide s njegovom ljudskom prirodom. Mi smo to naveli kao nešto najprimitivnije iz istorije čoveka, čime se razlikuje od svega ostaloga u prirodi.
 
Od toga pak, što ljudi ne izvode te kombinacije niti sanjaju te snove samo onda kad su siti, veseli i zadovoljni i srećni, no ih izvode i sanjaju, i to u mnogo većoj meri baš onda, kad su gladni, i kad su tužni, i kad su nesrećni, dolazi ova raznolikost među pojedinim ljudima, i ako im je, na protiv, ta osnovna karakteristika svima zajednička. Kao god što na sve njih utisci spoljnjega sveta raznoliko dejstvuju, isto tako, svaki od njih, prema zbiru svojih individualnih odlika, stvara sebi duhovno nebo pod kojim se kreće i pod kojim će se kretati do kraja svoga. I kao god što nikakav smrtni ne može da živi ako se hranom i pićem ne restorira, isto tako, nikakav smrtni, dogod su mu misaone i duhovne moći ekvilibrisane, ne može da živi bez takvoga jednoga neba, koje je u mašti sam sebi opisao više svoga životnoga puta.
 
Mi bi, prema tome, ovo što iznosimo ovde, mogli primenuti na sve ljude bez razlike, pošto nam i onaj najprimitivniji daje dokaza i o svome maštanju i o svojim nekim potrebama i tendencijama, koje nemaju ničega zajedničkoga sa njegovim čisto fiziološkim, materijalnim potrebama. Ali mi to nećemo. Nećemo s toga, prvo, što bi na taj način u umetničkome svetu priznali nekakav princip relativnosti, što je apsolutno protivno svim našim zaključcima iz Carstva Lepote u prirodi i u Umetnosti i u moralnome svetu, jer mi, u svim tim svetovima verujemo u jedno večno i nepromenljivo apsolutno Lepo, i ako se ono postizava najraznovrsnijim individualnim duševnim dispozicijama i raznim sretstvima; a drugo, to nećemo s toga, što nas ljudi malih duša, ili ljudi bez duše, ne interesuju ni toliko, koliko druge po izgledu manje složene jedinke iz životinjskoga, biljnoga i fizičkoga carstva. Mi to nećemo u toliko pre, što ove svoje refleksije ne namenjujemo masi ljudskoj i što delimo mišljenje onoga jednog koji je rekao: "Mi ne pišemo za gomilu. No ako uspemo da radom svojim oborimo koju od onih predrasuda, na kojima upravo počiva život gomile, i ako uspemo da dođemo do nekih viših istina, verujemo, da ćemo sigurno, u dužem ili kraćem roku, navesti i gomilu da se, ili sama potrudi da se uzdigne do tih visina, ili da bude u napred pomirena sa smrću. Kao i ono Aristotelov Bog, duh "prečišćava svet i vodi ga, i ne obrćući se prema njemu."
 
Pod tim lično za sebe stvorenim nebom, pod kojim se do smrti svoje kreće svaki duševan čovek, njemu se svakodnevno, na bezbrojno različitih motiva, zadržava uznemirena, i zbog toga stalno ljubopitljiva pažnja, kako će na kraju neminovno doći do zaključka: da mu ljubopitstvo nikada zadovoljeno neće biti, i da nikada neće biti u stanju da razreši tajne kojih je tako mnogo oko njega. U mesto toga, on će na protiv bez i najmanjeg truda i muke, doći do onog pravog fatalnog saznanja, koje će kroz čitav mu život biti jedina potka na kojoj će se uplitati i sve mu misli i svi osećaji i sva shvatanja i kombinacije duha i duše njegove, saznanja: da mu se život, posle relativno vrlo kratkog vremena, smrću svršava. I odmah po tom, svakome od njih više ili manje, u nekoj naročitoj polusvetlosti, ili još bolje polutami, predstavi se sve ljudsko i sve ovozemaljsko, i duboka seta, ili samo blaga melanholija skoli im duše. I eto, ti momenti što su ih ljudi od vajkada preživljavali i stalno ih preživljuju, bili su jedino oni elementi iz kojih je nikla i religija, i nauka i Umetnost.
 
Oni koji su bili vidovitiji međ ljudima, videći koliko duše u toj atmosferi sumnje pate, i koliko žudno iščekuju i najmanju kakvu utešnu reč, i zbog te strašne istine, i zbog bolesti što ih muče, i zbog nepravde što trpe od drugih ljudi, i naročito zbog toga, što još nikakvo sretstvo nisu ljudi našli da se obezbede od zla kojem sami nikakva povoda nisu dali, — ti, vidovitiji, prišli su ljudima, i obraćajući se ne razumu njihovom, no mašti njihovoj, počeli su im propovedati i još im stalno propovedaju, kako viša neka sila, koja nas je sve stvorila, pomno prati živote svakoga od nas, i kako ćemo nekada, jer smo rođeni da večno živimo, biti stostruko nagrađeni za ono što ovde ka zemlji nepravedno trpimo. I mnogi su pošli za tim glasom, i, nemajući nikakva druga sretstva i načina da se odbrane od zla i nesreće što ih sustiže ne samo od ljudi no i od prirode, — grčevito su se pripili uz skute i propovedi tih vidovitijih, i uz utehe što im oni pružaju. Pošto dakle razumom i pameću svojom sebi leka nisu mogli naći, oni su se tako obratili mašti kao spasiocu.
 
Povodom toga kako mi držimo nesumnjivog fakta, mi smo došli do ovoga zaključka: ako se prema tome za razum može reći da je inteligencija nižega reda, pošto eto tamo, gde mu je najpotrebnije najmanje pomoći pruža smrtnom čoveku, i ako se za maštu može reći da je inteligencija višega reda pošto mu eto više pomaže, nesumnjivo je onda, da se za osećajnost može reći da je inteligencija najvišega reda, koja može sirotnome čoveku, ne samo da i najviše u zlu mu pomogne, no da mu i najviše sretstava pruži, da svoj zemni život stvori i snošljivijim i prijatnijim pa čak i lepim.
 
To je eto druga postavka naša koja će nam, verujemo, poslužiti i da vidimo šta je to Umetnost i šta ona pruža večno uznemirenoj duši čovekovoj u borbi njenoj i sa samom sobom i sa hladnim, neumitnim zakonima prirode.
 

*

Carstvo Umetnosti carstvo je osećajnosti i ničega drugog. U ma kome obliku svom Umetnost ne dejstvuje ni na shvatanje naše o Lepome, niti na našu moć razmišljanja o Lepome, no jedino i isključivo na onu najtananiju stranu naše ljudske prirode, na osećanje Lepoga, u koliko je to osećanje više ili manje kod pojedinih ljudi razvijeno.
 
Kao god što dušama našim nisu potrebni nikakvi potstreci, niti predavanja: objašnjenja i tumačenja, pre no što će zadrhtati, i da bi zadrhtale pred bezbrojnim lepotama u prirodi, isto tako dušama našim nisu potrebna nikakva objašnjenja pa da bi zadrhtale pred umetničkim produkcijama Lepog. Udarajući glasom na to tvrđenje svoje, mi time u isto vreme postavljamo razliku između samo tako zvanih umetničkih delâ i u istini umetničkih delâ. Jedino onde, gde je umetnik delom svojim, to jest dušom svojom, uspeo, da nam iznese svoje osećanje o večno Lepome, pošto je to jedini cilj pravoj Umetnosti, ali tako, da nas iz ograničenog ovog sveta sadašnjosti upravo ponese u neke bezgranične prostore vremena, i pod neke druge, savršenije horizonte, jedino tu mogu biti pokrenute one suptilne strane osećajnosti naše, s kojih se razvijaju u nama estetičke senzacije, koje su najviše senzacije do kojih čovek može doći. A kako su na žalost malobrojni takvi umetnici naročito danas, to nam je svima vrlo dobro poznato.
 
Danas, i u najmanjim među poznatim uređenim državama i narodima, njih stotine, da ne kažemo njih hiljade ljudi, rade na Umetnosti, kao što to oni kažu, a koliko je međutim njih i u najvećim narodima, za koje se može reći da su umetnici po dobročinom dejstvu njihovom, na stalno mučenu dušu čovekovu, koji dakle kao takvi, a prema našem nalaženju, treba da su veći od svih naučara i svih propovednika vere!?
 
Ovde već osećamo potrebu da i sa drugima vidimo šta je to Lepo u opšte, i Lepo u umetničkom svetu, i šta se podrazumeva pod estetičkim uticajem, kako bi i dalje izvodili ove refleksije svoje.
 
Kao što je poznato dosada su date vrlo mnoge definicije o Lepome, mi ćemo ih ovde navesti neke.

Aristotel je nalazio da ima Lepoga tamo, gde ima reda i harmonnje u delovima.
 
Po nama, ta je definicija vrlo slaba, jer bi po njoj, u nama trebala da budi iste osećaje i svaka na primer žaba i svaka nirnberška igračka, kao i najlepše slike u prirodi i kao najsavršeniji umetnički radovi.

Didero je dao ovakvu definiciju Lepoga: sve ono što budi u nama ideju o odnosima. (Tout ce qui eveille dans notre entendement l' idée de rapport).
 
Ako je Didero tom definicijom hteo da kaže nešto što niko pre njega nije rekao, on je u tome nesumnjivo uspeo, inače kako mi držimo, takvom se definicijom može opredeljavati što god se hoće, samo ne Lepo. Jer, na kakve li to odnose misli gledalac ili slušalac oduševljen kakvom pojavom Lepoga bilo svetlostnog, bilo akustičnoga bilo moralnoga?
 
Lamne daje ovakvu definiciju: Lepo je istinito manifestovano jednom pojavom koju shvaćamo osećajima našim (le beau est le vrai manifesté dans une forme sensible).
 
I ta definicija nije tačna s toga, što je u Lepome ne samo i Istinito, no u isto vreme i Dobro, a tačna je u toliko, što osećajnost uzima za sinonim, upravo za elemenat bez kojeg Lepoga nema.
 
Gete ovako veli: Zakon, koji se u najširim slobodama svojim i u najbitnijim uslovima svojim pojavljuje u jednom fenomenu, — kao rezultat daje objektivno Lepo.
 
Mi nalazimo da je od jednog genija kao što je bio Gete, definicija ta i suviše maglasta. Mi bar ne verujemo, da će iko u toj definiciji moći naći objašnjenje o tome: šta je Lepo.
 
Sully Prudhomme ovako definiše Lepo: izraz idealne sreće jednim eminentno prijatnim upečatkom: (L' expression du bonheur idéal par une perception éminement agréable.)
 
Ta nam se definicija dopada — jer kako nam se čini, dosta tačno obeležava osećanje što u nama budi Lepo.
 
Jouffrois nalazi: da je Lepo izraz nevidimoga vidimim, izraz osećanja duše telesnim oblicima.
 
Ta definicija nije potpuna jer govori samo o umetničkim lepotama, pošto spominje samo "izraz osećanja duše", i prema tome lepote u prirodi ne obuhvata.
 
U francuskom akademskom rečniku stoji ovakva definicija Lepoga: ("Ce dont les proportions, les formes et les couleurs plaisent aux yeux et font naître l'admiration"). Ta bi definicija bila dobra kad ne bi i ona bila nepotpuna, jer se njome ne obuhvata ni akustično ni moralno Lepo (muzika, pojezija, i u opšte govor ljudski i dela i akcije ljudske).
 
Platon pak ovako je govorio: "Lepo je refleks ideala, sjaj istinitoga i reminisencija na savršeno Lepo što je duša posmatrala tamo negde pre no što je došla na ovaj svet".
 
I ne sumnjivo, da je od svih navedenih ta definicija najpreciznija i najsavršenija.
 
Mi pak lično dali bi ovakvu definiciju: Lepo je pojava, koja na nas utiče tako, da se dok ona traje, osećamo u potpunoj harmoniji i s prirodom i s celim svetom i životom našim ovakav kakav je, i ponajbliže stojimo onome što se srećom zove.
 
Prema tome, kako mi držimo, ima Lepoga, ima dakle estetičnoga dejstva jedino i isključivo tamo, gde se, bilo na kakvu pojavu iz sunčanoga sveta, ili iz sveta moralnoga, ili iz sveta akustičkoga, naša osećajnost krene iz svoga normalnoga stanja opredeljenoga prilikama ličnim i trenutnim, uzdrhti, ustalasa se pod uticajem neke novo pridošle snage, i blagosti, i oduševljenja. Toga dejstva ima samo onda, kad se, kao uspavane dotle, od jednom probude u nama sve primordijalne naklonosti duša naših ka dobrom, ka plemenitom, ka uzvišenom; kad nas obuzme volja da i mi učiinmo kakvu dobru akciju; kad skoro osećamo potrebu da sa jadnima, nesrećnima i žalostnima i mi tugujemo; kad, ko da nam mnogo jasnije dođe sve što je oko nas, i vidimo lepote i tamo, gde ih dotle nismo videli; kad sâmi sebi dođemo nekako veći i složeniji no što smo dotle bili, i osetimo u sebi dobre sposobnosti i naklonosti za koje dotle nismo znali.
 
Eto, to su po nama nekoliko najkarakterističnijih oblika uticaja Lepoga na duše koje su podložne tome uticaju.
 
Da pronalazi dakle, i da u materijalnim oblicima iznosi pred nas dela, koja će buditi u nama ta i takva osećanja, jedina je cilj pravih umetnika.
 
Iz toga opet, jasno kao dan, izdvaja se sama po sebi druga jedna opšta karakteristika koja glasi: kad se kakvim sretstvima kojima se postizava umetnički Lepo dâ samo prijatano i zabavno, time se u stvari nije dalo ništa što ima veze s Umetnošću.
 

*

Kao god što osećajnost u pojedinih ljudi nije nikakva rezultanta kakvog smišljenog sistematskog rada, rada ili njihovog ličnog ili njihove ljudske okoline, no je jedna karakteristika njihove prirode, kao što im je i fizički oblik, — isto je tako i pojimanje Lepoga i sposobnost da se posretstvom. Lepoga, ma i trenutno, dođe do čiste, nepomućene sreće, jedna organska odlika, koja prati dušu čovekovu kroz pojmove prostora i vremena.
 
Ono pak, što jedino tu sposobnost našu stavlja u akciju, to su pojave koje se istovetne ponavljaju kroz vekove ljudske istorije, koje dakle ne podležu nikakvim promenama, ni ograničenju ni vremena, ni prostora — sredine, ni znanja, ni iskustva. I niko nije umetnik koji to ne zna, i koji, radeći svoje delo iz oblasti Lepoga, nema tu istinu stalno ispred sebe.
 
Priroda sa neiscrpnim svojim repertoarom slika i pojava, viđenih kroz prizmu duše čovekove, i duša ljudska, sa večito istim odlikama svojim, a u vezi s tim spoljnim i vidimim i naročito nevidimim svetom, jedina su ona dva elementa, s kojima je stvarano i stvoreno svako umetničko lepo delo. Samo, kao god što ni sve pojave u prirodi ne izazivaju urođenu sposobnost čovekovu za osećanje Lepoga, i ne proizvode ono što se zove estetičko dejstvo, isto tako, ni sva raznolika osećanja ne mogu to dejstvo da izazovu. Prema tome, može se reći a da se čovek ne prevari: kažite nam šta uzimate kao predmet za svoja umetnička stvaranja iz prirode i iz istorije čovekove duše, i kakav krajnji cilj gledate tome delu vašem, i mi ćemo, još pre no što smo videli završeno delo vaše, reći, da li ste umetnik ili niste, ili još bolje: da li imate uslova da budete umetnik ili nemate i da lk ćete uspeti da izazovete u nama osećanje za Lepim.

Mi u potvrdu toga polazimo sa one istine koja glasi: gde nema čoveka tu nema ni onoga što se zove prirodom, niti ima lepota njenih. Ali to ne vredi za nas samo u pogledu ideološkom, to jest u toliko, što prirode kao pojma može biti samo tamo, gde ima duše čovekove na kojoj se priroda reflektira, i prema tome, tek tada dobija svoje pravo obeležje u onoj širokoj konsepciji koja se dodrazumeva pod tom reči, — no to za nas vredi u svome najapsolutnijem značenju, kad je govor o Umetnosti.
 
Može li, na primer, biti govora o Umetnosti u ovakvom slučaju: jedan slikar predstavio je na platnu jedan deo ustalasanoga mora. Na čitavom platnu ne vidi se ništa drugo do voda, i on je to tako verno predstavio, da ti se već čini da čuješ huku talasa, hujanje vetra, i čisto osećaš kao da te i neka jeza poduzima. Ili je na primer predstavio jedan deo žitnoga polja. Celo platno pokriveno je klasima zreloga žita, i na njemu ničega drugog nema sem žita, i žito je tako izrađeno, tako, da si ti i ruku pružio da uzabereš jedan vlat. Ili je na primer predstavio vatru, tako da na platnu vidiš samo plamene vatre, i to je izradio tako, da ne smeš da priđeš blizo slici, iz straha da se ne opečeš.
 
Može li se zar i za takve slike reći da su umetnička dela? Ne može je l'te? A zašto? Zato, što i kad smo se osetili uzbuđeni, potreseni, i kad smo zadrhtali na dogledu pravoga mora, ili polja pokrivenoga zrelim žitom, ili kakvoga požara, mi nismo zadrhtali zbog samoga mora, niti zbog zreloga žita u kakvom letnjem pejzažu, niti zbog požara kakvog, no jedino zbog odnosa njihovog sa životom i sudbinom ljudi, sa našim životom, a od toga ni traga nema ni na jednoj od takvih slika, i ako su motivi na njima uzeti iz prirode. A što je još najglavnije: o onome, koji je slike te radio, mi ne znamo ništa, pošto sa tih njegovih dêla ne možemo stvoriti sebi ni najslabiju predstavu o njegovom duševnom raspoloženju, to jest o tome: kako se njegova duša odnosi prema tim pojavama u prirodi. A mi smo videli, da jedino izražen odnos čoveka prema prirodi, to jest,  prema ovome vidinome svetu u kojem se kreće od rođenja do smrti, i prema svetovima njegove mašte; drugim rečima: da jedino predstavljeno, ovaploćeno stanje njegove duše, njegovoga duha i njegovih osećaja, može u nama da pokrene one suptilnije strane ličnoga našeg duhovnog i duševnog bića, pa između ostaloga može da proizvede u nama i osećanje Lepoga. U ostalom, može li ikoga biti koga ovo pitanje interesuje a koji ne zna, da ono, što je najinteresantnije u svakom umetničkom delu, nije samo delo, no je umetnik koji je to delo stvorio!
 
Govoreći o prirodi, o vidimom fizičkome svetu, mi nalazimo, da nam fizičke pojave samo daju povoda, da tamo negde dublje i daleko iza njih, istražujemo duhovne motive iz kojih su morale poteći. Fizičke Lepote gone nas da idemo i tražimo one prave duhovne Lepote i uzroke njine, kojima su fizičke lepote samo jedna realizovana karakteristika među mnogima drugim, koje nam se na žalost, stalno samo nagoveštavaju, i koje nam kroz večnost ne dozvoljavaju da ih jasno i određeno vidimo i poznamo.
 
Prema tome, mi smatramo da je sve što vidimo i znamo iz života čovekovog, samo membrana jedna iza koje tek stoji ono nešto pravo i veliko a vazda skriveno, i za nas je samo taj način gledanja i posmatranja svega što se odnosi na život ljudi, pravo gledanje i posmatranje, a svaki drugi način površan.
 
Mi bi to mogli predstaviti ovakvim jednim primerom: uzbuđena muzičkom produkcijom, naša se osećajnost ne ustalasava kao u običnom životu niti na kakvu reč i govor, niti na kakvu pojavu obeleženu linijama i svetlošću, niti na tuđu, niti na našu ličnu žalost ili radost, no se uzbuđuje posretstvom sluha, na neke akustičke pojave, izvedene u kombinacijama kakvima ničega sličnog u prirodi nema. E neka se zamisli sad kakvo bi dejstvo muzike bilo na nas, kad bi mi, slušajući je, bili u stanju, da samo pratimo kako su u toj kompoziciji primenjeni zakoni harmonije, ritma i kontrpunkta, i teorije o komprimovanom vazduhu, talasanju žica pod gudalom ili na udar, i talasanju zvuka sa zvonkih predmeta, dakle da pratimo samo čisto fizičku stranu muzike!? Ali srećom to je nemoguće. Sa tim i takvim sretstvima, muzičari umetnici dali su nam ono, što se muzičkim kompozicijama zove, dakle ono nešto neopredeljivo, upravo tajanstveno, što baš kao takvo najviše dušu potresa.
 
Stara je i poznata istina, koju do danas nije niko pokušao da opovrgne: da su veliki umetnički proizvodi, ma koje vrste umetnosti, najsjajnija manifestacija duha i duše čovekove, to jest u opšte tvoračke sposobnosti ljudske.
 
Nama nije poznato, da li je u našoj literaturi ko pokušao da objasni, i da kakvim razlozima ili utvrdi ili potre to tvrđenje. S toga ćemo mi pokušati da objasnimo, sa kakvih su razloga mogli ljudi doći do takvog mišljenja, i da, u koliko nam bude moguće, pokušamo utvrditi tačnost toga mišljenja.
 
Glavna razlika između umetničkih dela i sviju drugih dela i manifestacija duha, i misli čovekove u tome je, što umetnička dêla ne odgovaraju nikakvoj materijalnoj ili intelektualnoj potrebi ljudskoj, no jedino urođenoj čežnji našoj ka višim, lepšim, savršenijim horizontima i svetovima, koje ljudi stalno, kroz sve vekove samo naslućuju, ali koje, na žalost, ne možemo nikad jasno da ugledamo. Ona ista spiritualna strana naše prirode, na kojoj su i sve religije osnovane, jedina je osnova na kojoj se i Umetnost diže. Ali, dok su sve religije imale jedan čisto socijalni cilj i težile, svaka na svoj iačin, tome, da što bolje reše intelektualne, duhovne i moralne probleme, pred koje čoveka život i smrt, i ovaj sunčani svet stavljaju, — dotle je Umetnost, isto kao i sunce životvorac, sve vitalne energije čovekove, naročito, naročito tu urođenu mu čežnju ka višem, ka boljem, ka lepšem, osposobljavala da se razviju do krajnjih granica svojih. Isključivo dakle lepotom sviju oblika, umetnici su se trudili da preporode svet, lepotom, tim moralom, tom naukom, tom religijom višega reda.
 
Tamo, gde se čovek podvrgava jedino logičnom svođenju svojih misli, i gde akcije, gde postupke svoje odmerava samo prema praktičnim misaonim zaključcima svojim i svoje sredine, kao što to čini većina ljudi, a ne jednovremeno i prema logičnom izvođenju svojih osećaja i svoje savesti, — tamo, velikoj delatnosti duhovne strane naše ljudske prirode nema mesta. Mentalnom selekcijom, koja se vrši milionima godina, ljudstvo je opredeljeno na taj način, da sve svoje akcije izvodi isključivo s obzirom na lokalne i savremene prilike, bez mnogo obzira i uzbuđenosti pred onim, što se obeležava rečju: večnim životom duše. Umetnici pak, kao finija, suptilnija bića, ne ostaju hladni na pomen te misterije. Pomisao da svakoga dana stoje pred fatalnim krajem, pred rastankom za večna vremena sa onima u kojima je, i sa onim u čemu je skoncentrisana sva ljubav njihova, i što upravo daje smisla ličnom životu njihovom, — ta pomisao ne daje im mira ni pokoja ni onda, kad još taj rastanak izgleda tako, tako daleko od njih. Zbog toga, zadržavajući pažnju svoju samo ovlaš na stotiie raznih pitanja kojima se čovek mora interesovati već i samim tim, što živi u društvu prema kojem ima obaveza, oni se, hteli ne hteli, više manje udaljuju od društva već i po tome, što reaguju na tu misao o prolaznosti svega, drugče no većina ljudi.
 
I upravo zaneti tako tim snovnma svojim, svaki od njih neminovno inklinira sintetičnom shvatanju pojave oko sebe: sa pojedinosti idu ka celini, sa savremenoga idu ka večnome, sa ograničenog ka beskrajnome, sa individue ka genusu. I to im je glavna karakteristika. Polazeći sa te osnovne konsepcije svoje, i delajući jedino u tome pravcu, sasvim je razumljivo, zašto se većina njih malo interesuje pitanjima čisto dnevnog i lokalnog interesa. Pa ipak zato, kroz svu kulturnu istoriju ljudi, možda se ne može naći ni jedan jedini veliki umetnik, koji nije više svega voleo zemlju predaka svojih, i nije bio veliki patrijota.
 
I pošto su umetnici takvim shvatanjem svojim, upravo i savremenici svojih savremenika, i u isto vreme i savremenici ljudi koji su živeli na hiljade godina pre njih, i ljudi koji će živeti na hiljade godina posle njih, sasvim je logično izvesti, da su njihovi misaoni i osećajni horizonti mnogo širi no što su ti horizonti u drugih ljudi, i da su im prema tome, i zaključci o svemu ljudskom mnogo pravilniji i pogkrepljeni s većim brojem argumenata.
 
I eto pravog i najvažnijeg razloga sa kojeg su velike umetnike smatrali za najsavršenije predstavnike u rodu ljudskom, a njihova dela za najsavršenije, duševne, duhovne, misaone i osećajne produktivnosti ljudske.
 
Druga glavna karakteristika njihova, to je do krajnosti razvijena osećajnost, po čemu svaki od njih ima nečega ženstvenog u sebi. A mi smo već videli: tamo gde je i pamet nemoćna, javlja se u veličanstvenoj ulozi svojoj osećajnost. Tuga raznežava, tuga ublažuje, tuga razvija maštu, i pred tužnima otvara svetove duhovnoga reda, nastanjene senima onih, kojima se smrću okončao život zemaljski. U tim svetovima večno tajnim za nas, mi naseljavamo mrtve naše da duhom i dalje žive, da i dalje, nenevidimi, budu u odnosima s nama, čekajući da im i mi, posle našeg suđenoga časa dođemo, kako se više nikad nećemo rastati.
 
Svestnost umetnikova o ulozi koju on vrši u društvu, i paralelno tome, pravilno shvatanje njegovo o onima, koji, u položajima što ih ljudi dele, (često puta najbedniji ljudi) svode svu ambicizu svoju, — ta svestnost i takvo shvatanje, stavljaju umetnike na takvu visinu i u takvu svetlost, da im i najmoćniji ovoga sveta, ma to i u potaji bilo, zavide, a da o onima, koji samo na parama i za pare žive, i ne govorimo.
 
Samo, potrebno je da i ovde napomenemo: pod umetnikom mi zamišljamo jedino one, kojima je i sâm život i dani što ih preživljuju prâva nekapisana poema, kao što je to Milton rekao, da treba da bude. Dokaz za to pružaju nam veliki umetnica u prošlosti i u sadašnjosti. Zato, što ih bezlična večnost više interesuje no jasno scrtana sadašnjost i klasificiranje društvenih odnosa, većina ih živi povučeno i u samoći.
 
U verskom pogledu nije bilo ni jednog međ njima, koji nije bio duboko religiozan, samo mnogi od njih bili su religiozni na svoj način. Bilo ih je koji su savestno ispunjavali propise verske, ali bilo ih je i koji su, pred arkanima života i smrti formirali svoje lične konsepcije o metafizičkim i teističkim pitanjima i zagonetkama, i ne vodili ni malo računa o zvaničnim ceremonijama crkvenim. U osnovi većina međ njima mističari su. Nikad ne rešene tajne života i smrti, kao koprenom nekom omotavaju im sve misli i sve osećaje, i zbog toga većinom su setni i melanholični. Za jednog najvećeg među njima, za Dante-a, koji je, očaran pojavom Beatriče Portinari, ne samo voleo život, no mu pridavao božanstvene atribucije, njegovi savrememenici su rekli, da je bio čovek koji se nikad, nije smejao.
 
Pa ipak, ni jedna od navedenih karakterističnih crta velikih umetnika, nije u toj meri ispoljena, kao jedna koju još nismo naveli, a to je osećanje Lepoga u prirodi. I tu sad dolazimo u onaj pravi emocijonalni elemenat bez kojeg ništa, ali apsolutno ništa veliko nije stvoreno u umetničkom svetu.
 
Neka se pođe kroz svu istoriju Umetnosti, ali Umetnosti one i onakve kako su je shvatili i interpretirali Grci zlatnoga veka Periklesovog, pa sve do danas, i neće se naći ni jedan veliki umetnik, koji na dogledu svetlostnih lepota nije preživljavao časove pravoga blaženstva, i koji, oslobađajući dušu svoju od utega zemaljskih, nije u tim momentima živio životom večnim. I ako su mnogi od njih delima svojim dostizavali savršenstvo, to se ima pripisati jedino tome zanosu, što su ga osećali pred tajanstvenim lepotama Sunčanoga sveta.

U tome osećanju, i u toj ekstazi, na dogledu lepota u prirodi, začinjala su se ne samo pojedina velika dela iz umetničkoga sveta, no su se začinjale les idèes-mères, iz kojih su se posle ispredale utešne i blagočine konsepcije o svemu što je ljudsko, što je vezano s životom čovekovim na zemlji.
 
Iz svetlosnih pojava, iz igre svetlosti i senaka, iz igre boja, nicale su i misli i osećaji koji su ljudima najviše dobra pružala i pružaju, a sve na nekoj nejasno ocrtanoj osnovi koja, baš s toga što je takva, unosi neku naročitu draž u odnose čoveka sa prirodom.
 
I to je možda najkarakterističnija crta koja izdvaja umetnike međ ostale ljude. Na bezbroj pojava u prirodi, pored kojih će većina ljudi proći i ne obrnuti se, kao pored pojava posve običnih, umetnik će se zadržati i pogledom, i posle mislima i refleksijama o njima. Zbog inklinacije svoga mentaliteta da od prostoga ide ka složenom, i pored obične sitnice kakve, pred maštom njegovom stvoriće se čitav svet jedan slika i predstava. I kad duže, kad kraće, bude tako, da sav svetlostni svet iščili pred njim, i da se on obre u komplikovanom svetu jednom, što je sâm sebi stvorio.
 
U toj sposobnosti, u toj tvoračkoj moći umetnika, i paralelno tome, u moći njihovoj i sposobbnosti, da se iz sveta stvarnog mogu izdvojiti u svetove što sâmi stvaraju, mi gledamo veliki princip jedan, na osnovu kojeg bi se mogle izvesti verske i moralne propovedi, sasvim protivne propovedima Šakija Muni, koje je opeta on osnovao na shvatanju, što je obeležio rečju Nirvana.
 
Gledati na sebe, na ličnost svoju, kao na najsićušniji, bez vrednosti delić velike celine što se svetom zove; dragovoljno utopiti sićušne želje svoje, i misli, i čežnju, u beskrajno more vasijone; mesto nekim individualnim životom, živiti isključivo velikim opštim životom svega što nas okružuje, i tako još pre individualne smrti, dakle još za života utonuti u večni bezlični procesus materijalnog i duhovnog sveta — eto, po Šakija Muni najviše mudrosti do koje smrti čovek može doći.
 
Kako mi pak mislimo: protivno tome, a stojeći i dalje na istoj tačci posmatranja, svaki je umetnik u stanju, da i od te najsićušnije parcele što se čovekom zove, stvori jedan tako veliki svet, da se sav ovaj poznati svet prema njemu može uzeti tek kao jedan delić njegov.
 
Dokje Šakija Muni, posledubokog razmišljanja i inicijacije, došao do zaključka: da je jedini put ka blaženstvu i mogućoj sreći u negaciji svoga ličnoga Ja, ili još bolje: u apsorbovanju ličnosti ljudske u veliku ličnost Kosmosa, dotle su veliki umetnici u istom cilju, životom i delima svojim propovedali aprofondiranje baš toga ličnoga Ja, koje je po njima tako isto komplikovano, kao i Kosmos, i koje nam, prema tolme, može dati sve ono, što i sav poznati i nepoznati materijalan i duhovni svet, koji u stvari nije ništa drugo, do jedan refleks baš toga našega ličnog Ja. Samo i pored toga, ne može se reći, da su oni time propovedali kult toga svoga ličnoga Ja, kult egocentrizma. Ne, to ne. Propovedajući pomno proučavanje onih misterijoznih dubina u koje svaki od nas roni, čim se, ma i časom samo, zadrži mišlju na tome svome ličnome Ja, oni nam time pomažu da zakoračimo prvi stepen inicijacije.
 
Pošto za svakog od nas u ličnosti našoj, u svestnosti našega Ja, počiva sve što postoji, što je postojalo i što će postojati, i pošto za svakoga od nas, s nestankom toga našega ličnog Ja, nestaje apsolutno svega i što postoji, i što je postojalo i što će postojati, jasno je, kako savršen kult prislužuju svećenici u hramu Gospodnjem, što se umetnicima zovu. Kroz njihove senzitivne duše i mašte, kao kroz savršene prizme kakve, reflektira se sve što se rečima natura i humanum zove.
 
Prema tome: nikada u poluosvetljenim lokalima, pod mističnom simbolikom raznih verskih utvari, i pod mirisima s kandijonica, prvosvećenici raznih kultova, ne mogu znati ni videti ni osećati, koliko može osetljiva duša umetnika na dogledu neba i zemlje, pred večnim tajnama, pod svetlošću sunca, meseca i zvezda.
 

*

Posle ovoga uvoda iznećemo neke zaključke svoje o svima granama Umetnosti, i to po redu, u koji smo mi stavili pojedine Umetiosti prema važnosti njihovoj i prema jačem i slabijem efektu njihovom, i utisku što ga ostavljaju na nama.

Petar J. Odavić
O umetnosti i o umetnicima

[Angelina]

**

MUZIKA


Malo je ljudi, koji se ne uzbuđuju, i kad samo iz daljine vide ljude u očajanju, u nesreći, i vide im one karakteristične gestove i izraze lica i tela, zajedničke, više manje, svima nama, što prate duševne patnje i jadna srca ljudska u mukama. A šta tek da se kaže kad jednovremeno još i čuju one krike i jauke, te zvučne izraze bola? Mi držimo da nema normalnog čoveka, koga ti izražajni tragični tonovi ne potresaju. Isto tako ne ostavljaju nas indiferentne, ni oni mnogi raznovrstni usklici, što potiču iz radostnih srca kao rezultante prijatnih i srećnih doživljaja, i ako, kako se bar nama čini: zvučni izrazi radosti i sreće imaju u sebi više karakter individualnog, a izrazi tuge i žalosti više opšte ljudskog. U tim dvema krajnjim tačkama i onim mnogim drugim momentima iz života ljudi, gde se skala osećajnosti naše glasno ispoljava, i u zvučnim manifestacijama pojava u prirodi, leži, kako se nama čini, poreklo i jedinstvena sila muzike. U tim jednolikim jaucima, kricima i uzvicima zajednica ljudi i istovetnost sudbine njihove kanda se najjasnije ispoljava. U tim momentima nestaje granice među ljudima, i nestaje raznolikosti u govorima, običajima, sredinama i civilizacijama.

Dejstvo tih pojava još je jače kad ih čovek samo čuje, interpretirane još i prostorom, a ne vidi i, recimo, ožalošćena lica. To će biti da dolazi otuda, što u glasovima i izrazima lica kojima se prate vapaji i bolovi duša, pored onoga nečeg opšteg ljudskog, ima i mnogo ličnoga u načinu izražavanja, a što raznolikošću svojom može popre u nekoliko da ojača ili da oslabi efekat glasnog izraza, a međutim, moć i snaga tih glasnih izraza leži u tome, što mi u njima najpre čujemo odjek neoličenoga čitavoga roda ljudskog.

Kad slušamo muziku mi nemamo jednovremeno pred sobom i kakve svetlostne pojave, no svaki od nas, prema svojim ličnim podobnostima, i na osnovu preživele istorije svoje duše i svojih snova, stvara u isto vreme i vizualni unutarnji svet jedan, koji verno ocrtava odnos između njega lično, i sveg spoljnjeg sveta i vidivog i nevidivog. I prema tome: pošto je čovek u stanju da razvija svoje duševne i duhovne sposobnosti i ono bogatstvo što mu te sposobnosti stavljaju na raspoloženje, u kolikoj tek meri može te njegove sposobnosti da izazove i da ih u akciju stavi jedna muzička produkcija, koja u dušama stvara te, samo dušom viđene vizualne pojave, koje, kao duhovne, mogu biti samo pojave višega reda!?

Što dakle vredi i za ostale pojave iz čulnoga sveta naše prirode: da se na svaku od njih pokrene više ili manje komplikovani mehanizam našeg individualnog sveta, to isto vredi i za muzičke produkcije i vokalne i instrumentalne, samo za tu vrstu produkcija vredi u toliko više, u koliko su one nepreciznije i neopredeljenije.

I za muziku, kao i za ostala umetnička dela, kaže se na svima modernim jezicima, da govori čoveku. Međutim, i kad se rečima, i kad se ma kakvim drugim sretstvima kaže, predstavi ma šta iz opsega svetova u kojima živimo: fizičkog, intelektualnog, osećajnog, psihičkog, to što se kaže i iznese, predstavljeno je u tačno obeleženim granicama, a što se jedino ne može reći o onome, što nam muzika govori.

Tom odlikom svojom muzika se diže nad ostalim umetničkim kreacijama, i mogla bi se sravniti jedino sa onim, što nam priroda govori, priroda, čiji je govor isto tako složen, komplikovan i dubok baš s toga, što, kao i govor muzike, nije preciziran nikakvim određenim termovima, na koje bi imao da reaguje naš intelekt i osenajnost naša, i na osnovu kojih bi imali da izvodimo logične zaključke, no daje povoda ukrštenim raznovrstnim persepcijama, kojima je, na žalost, fatalna rezultanta uvek jedna ista: misterije, misterije i samo misterije. A duhovne i duševne i umne sposobnosti naše, retko se kada mogu da razviju u toj meri, kao kad se nađu licem u lice sa nikad neobjašnjivim, sa večno tajanstvenim, što se na sve strane u beskraj širi oko nas.

Ovde opet smatramo za potrebno da ponovimo: kako se ta opservacija naša ne odnosi na ljude u opšte, nego samo na one, koji su najsavršeniji egzemplari svoga roda; jer kad se o dobrim stranama sviju drugih rodova i plodova govori prema najboljim i najlepšim egzemplarima njihovim, zašto da se tako isto ne govori i o rodu ljudskom prema najboljim i najsavršenijim predstavnicima njegovim.

Do kakvog savršenstva jedinka ljudska može doći, nalazeći se licem u lice s večitim misterijama, mislimo da ne treba većega dokaza tražiti od onoga, što ga imamo u ličnostima Baha, Hajdna, Mocarta i Bethovena. Šta se iz carstva ljudske duše, pameti i osećajnosti može naporedo staviti sa muzikom jednoga Bethovena? Slično haosu iz kojeg se ovaj fizički svet naš postepeno razvio, kao što to naučari tvrde, iz haotičnoga stanja uzbuđene, osetljive i setne duše svoje, stvorio je i on svoj svet, ako ne po dimenzijama, a ono po dubini i komplikovanosti sličan ovome sunčanome svetu našem, i to ne po muzičkim oblicima kojih je bilo i pre njega, no po sadržini, po motivima, po muzičkim frazama. Mi naročito nećemo da navedemo ni jedno delo njegovo, ni jedan detalj, da bi ga vernije predstavili, pošto nalazimo da je to nepotrebno, i da time ne bi ništa više kazali, kao god što se nikakvim detaljom ne može ništa više reći, no kad se samo kaže: ovaj sunčani svet naš.

U koliko se dakle pojedini umetnik muzičar delima svojim, čak i u najoriginalnijim, i najličnijim konsepcijama, približio svetu simfonija i sonata Bethovenovih, u toliko je više dao dokaza o talentu svome, i protivno tome: u koliko se pojedini među njima shvatanjem i izvođenjem muzičkih kreacija udaljuje od Bethovenovih muzičkih horizonata, u toliko više, daje dokaze o svojoj majušnosti. I što je glavno: takvo jedno merilo u umetničkom svetu može se primeniti sa najviše razloga i opravdanja u muzici.

Zar može biti osetljivih ljudi, zar može biti finijih priroda ljudskih, naročito onih, za koje se može reći: da im je zemaljski ovaj život naš već širom otvorio dveri pred tajnama svojim, koji, u prijatnim kakvim momentima i sredinama, nisu pod uticajem muzike, doživljavali radosti slične blaženstvu, i nisu se, i kao prolazna zemaljska bića, osećali duhom i dušom večni? Na te se mi obraćamo kao na najpozvanije, da oni utvrde: da li je išta preterano u tome navodu našem.

Veliki umetnici muzičari sa Bethovenom na čelu, bili su u stanju da do takvoga rezultata dođu jedino s toga, što su iznosili muziku duše svoje, bez obzira na to, šta će ljudi o njihovom delu reći. Njihova je duša pevala i oni nisu mogli drugče. Muzika i komponovanje bila je za njih životna potreba. I s njihovim delima muzički je svet došao do apogeje svoje.

I ako i mi verujemo u progres ljudske delatnosti, mi verujemo isto tako, da u umetničkome svetu ta teorija uvek ne vredi. Tako na primer: kao god što smrtni čovek neće moći u skulturi dati veća i savršenija dela no što su ih dali Fidijas i drugi grčki skultori; kao god što u slikarstvu neće moći ništa savršenije dati, no što su u svojoj vrsti rada dali Davinči, Mikelanđelo, Rafajlo i njihovi savremenici, — isto tako u muzičkom svetu, nikada više neće smrtni čovek moći dati većih i savršenijih umetničkih dela, no što su ih dali Bah, Hajdn, Mocart i Bethoven. Mi to tako kategorički tvrdimo s toga, što i ako je u umetnički svet uneseno novih elemenata, njima se umetničkim delima nije dalo ni malo više snage i zamaha, no se na protiv njima vrednost i smisao umetničkih dela popre umanjila, i popre spustila na nivo običnoga, svakdašnjega, realnoga, takvog kakvo je, a ne viđenoga i začetog onom večitom inklinacijom duša naših ka naslućenima samo, ali nikad jasno ne viđenim lepotama, o kojima nam duše sanjaju, što je kvintesencija začeća svakog velikog umetničkog dela.

Estetičko dejstvo, onako kako smo ga mi definisali, nigde se u tolikoj meri ne ispoljava u sili i carstvu svome kao u velikim muzičkim produkcijama. U stvari, nema u istini umetničkoga dela, koje reflektovano na dušu i osećaje kakve finije ljudske prirode, ne proizvodi ono, što se podrazumeva pod rečju estetičko dejstvo, ali kad je ta ljudska duša u podesnoj dispoziciji, muzika je može da zanese više no i jedno drugo umetničko delo.

Bogatstvo utisaka pojedinaca i iz stvarnog, budnog života, i iz života snova i maštarija, samo pod dejstvom muzike može da ispolji bezgraničnu raznovrstnost svoju. Svetovi evocirani muzikom i u opšte umetničkim delima komplikovaniji su, savršeiniji i širih i sjajnijih horizonata, od svetova rođenih samo iz misterija metafizičkoga i religijoznoga, carstva i iz slabomoćne realnostn carstva nauke i njenih pozitivnih dedukcija.

Zato mi i verujemo, da je svaki pravi umetnik veća i blagotvornija ličnost u rodu ljudskom, od svakoga samo propovednika ili prvosveštenika ma kakve religije, ili prvoklasnog radenika na pozitivnoj nauci. Ni jedno polje ljudske delatnosti, nije širega obima i trajnijeg značaja, no što je polje Umetnosti. I ako i nauka i naročito religija, tretiraju takođe pitanja od univerzalnog ljudskog, značaja i vrednosti; i ako su i nauci i religiji život i smrt jedina dva arkana, dva carstva tajne, kojima se bave u cilju, da naporima svojim doprinesu opštem dobru ljudi, — ipak, sretstva kojima se služe, i naročito rezultati koje oni daju, ne mogu se sravniti s rezultatima što ih ljudima Umetnost pruža.

Ako pođemo sa nesumnjivog fakta: da je svima religijama pojam smrti, i strah od uništenja, bio jedini kamen temeljac na kojem su se podizale i razvijale, i da je, što se zemaljskog života tiče, ono strašno vanitas vanitatum bila prva i poslednja reč svih njihovih Credo; i ako pođemo sa toga fakta: da se opet naučnim rezultatima čovek može da koristi jedino za života, i da zadovoljava jedino materijalnu stranu svoje prirode (u koju rubriku podvodimo i čisto misaona zadovoljstva) — tek tada možemo videti, koliko su svećenici kulta Lepoga jasnije prozreli tajne što nas okružuju, i koliko je blagotvorniji uticaj njihov na duše ljudske.

Da proživiš ovaj život, u sredini koju su već odavna krstili i dolinom plača, i da ipak budeš u stanju da imaš retkih zadovoljstava; da, kad ti vreme dođe, iz ovoga sjajnog tajanstvenoga sveta, sađeš u drugi tajni, mračni svet, s uverenjem, da te i tamo radosti čekaju, — sretstva i mogućnosti za to, napitak sa takvim jednim dejstvom, može ti pružiti samo kult Lepoga, ili bar pružiti ga sa mnogo jačim dejstvom, no što to može bilo nauka bilo religija.

Dok se pod konsepcijom reči nauka evocira jednovremeno pojam o životu u njegovim zemaljskim granicama i potrebama, i dok se pod konsepcijom reči religija, evocira pojam i o životu i o smrti, ali isključivo s obzirom na sudbinu našu posle smrti, dotle se, pod rečju Umetnost, evocira pojam i o životu i o smrti, sa beskrajnim horizontima i beskonačnim dubinama njihovim, pojam i o seti i o tugi, ali jednovremeno i o radostima, što nam život pruža, pojam o snazi i veličini nas smrtnih ljudi na dogledu prirode, i u odnošajima našim i sa ovim sunčanim svetom, i svima ostalim svetovima koji u stvari postoje, ili koje samo maštom svojom stvaramo i izvodimo.

Dok se pod skiptrom nauke, i pod skiptrom religije čovek, hteo ne hteo, oseća pod depresijom nekom, pod skiptrom nauke s toga, što mu ona analitičnim skalpelom svojim disekuje istoriju materijalne strane njegovoga bića; pod skiptrom religije, naročito najrasprostranjenije: budističke i hrišćanske s toga, što se, propovedajući mu o večiom životu, tek kao uzgred osvrće i na njegov zemaljski život, dotle pod skiptrom Umetnosti, čovek dostiže do najvećih visina do kojih u opšte ima mogućnosti da dospe, i tvoračkom snagom svojom od ličnosti svoje stvara ovaploćenu himnu i ovome zemaljskome svetu i radostima što nam ih pruža, a isto tako i onom tajanstvenom, što nas posle smrti čeka. I ako je smrtni čovek u veku cvetanja alhemije i mađike, u tvoračkom samopouzdanju svome išao čak tako daleko, da hemijskim, da veštačkim putem pokuša da stvori hommunculus-s, i eliksir mladosti, i eliksir života, i kamen mudrosti i u tome nije uspeo, u Umetnosti čovek je, upravo bogovima ravan, stvorio dela, koja su po lepoti svojoj i savršenstvu slična delima stvorenim mističnim tvdračkim silama, poznatim pod opštim imenom silama prirodnim.

I tu na prvo mesto dolaze velike tvorevine iz muzičkog sveta zato, što dok su sve druge grane umetnosti crpile i mogle crpeti uzore svoje u prirodi, čovek se u stvaranju muzičkih dela nije mogao da koristi onim, što mu je priroda u glasovnim produkcijama svojim pružila. Sa toga razloga, u hijerarhiji umetničkih grana, stavili smo mi muziku na prvo mesto, i velikog umetnika muzičara stavljamo ispred ostalih velikih umetnika.

Sva velika umetnička dela stvorena su prvenstveno duhom i dušom. I dok i pesnik, i slikar, i skultor, i arhitekta, koristeći se još i čulima svojim, na prvom mestu čulom vida, stvaraju dela i svoja, dotle se muzičar, pored svoga duha i duše svoje, ne koristi stvarno čak ni čulom sluha, na kojem, kao na jedinoj osnovi diže, on i stvara umetnička dela svoja.

Stvarajući simfonije svoje, Bethoven ih je samo duhom i dušom svojom slušao, upravo slušao ih je neme, kad su se na tajanstven način dale čuti samo u dubinama njegovoga bića, a ne i fizičkim čulom sluha, posle reperkusije zvučnih talasića na njegov organ za sluh. A stvarati na taj način dela koja je on stvorio, znači biti inicijiran, biti blagosloven u ljudskom rodu.

Mišljenje o umetničkim delima i o Umetnosti, bilo je, a i danas je još podeljeno. Po nalaženju mnogih, Umetnost raznežava čustva, do krajnostn razvija osetljivost, i daje maha seti i melanholiji, i prema tome, popre nanosi uštrba potrebnoj vitalnoj energiji ljudskoj, no što joj koristi. U atmosferi Umetnosti kontemplativnost sputava aktivnost, a odavno je već rečeno: da mnogo raznežene, sentimentalne, kontemplativne prirode, ne prolaze dobro u ovome svetu.

Čak je, na žalost, i Platon delio mišljenje slično tome, ali istina, — tek pošto se i sam, kao mlađi, oduševljavao Umetnošću, i tek pošto se intimnije poznao sa Sokratom, i posretstvom njegovih umovanja došao do zaključka: da je Dobro savršenije od Lepoga, smećući s uma, da je i u svakome Dobrom, osnovni elemenat Lepo, i to moralno Lepo. I kako mi držimo, to je morao biti najinteresantniji momenat u evoluciji duha Platonovog.

Kad se već bio rešio da se definitivno odrekne daljega rada na poeziji, i da spali sve što je na poeziji radio, prijateljma, koje je, povodom toga, pozvao na bogatu večeru i svečanost, obratio se u jedan mah, i rekao: "Ovo je poslednja svečanost, na koju sam vas pozvao. Od danas se odričem zadovoljstava što nam ih život pruža, i posvećujem se jedino mudrosti i učenju Sokratovu. Odričem se i poezije, jer sam se ubedio, da je i ona nemoćna da izrazi istinu za kojom žudim. Više neću ni jedan stih napisati, i sve stihove što sam do sada napisao, spaliću evo u vašem prisustvu". I prinoseći zapaljenu buktinju piramidi jednoj od papirusa stavljenoj na žrtvenik, rekao je: "Vulkanu, odi, Platon te u pomoć zove".

Šta je to moglo pobuditi Platona da se odrekne poezije, da se odrekne Umetnosti? Kakva je to kombinacija misaonih zaključaka njegovih morala biti, kad je on bio došao do toga, da porekne božansku misiju komplikovanoga i dubokog misaonog, i osećajnoga sveta, što su ga ljudi nazvali umetničkim svetom? Mi, koji u Platonu gledamo jednog od nekoliko samo najsavršenijih i najvećih ljudi što su od iskoni zemljom koračali, jako žalimo zbog toga. Da je još i on, sa visine svoga genija, podržavao tezu koju mi ovde iznosimo, i koja glasi: da je svet Umetnosti najsavršenija, najplemenitija i najblagotvornija konsepcija duha ljudskog, — pred pogledima i mislima ljudi višega reda, taj bi svet još sjajniji izgledao.

Biti zanesen onim, što se podrazumeva pod umetničkim delima i naročito muzikom; drhtati u jednom naročitom duševnom raspoloženju na dogledu Lepota što nam ih svetlostni ovaj svet tako izobiljno pruža, to je, kako se nama čini, kventesencijalna smisao i uloga zemaljskog kratkog života našeg. Samo u takvom stadijumu ispoljava čovek božanstvo prirode svoje, i preživljuje časove srotstva, što ga vezuju sa tajnim pratvoračkilm silama.

Već i po samome tome: što su ljudi disponirani da se oduševe lepotama u prirodi i lepotama umetničkih dela, vrlo lako uzbudljivi, potreseni, krajnje osetljivi, i što zbog toga lako idu s jedne krajnje tačke osećajne skale ka drugoj krajnjoj, oni su time osposobljeni i za radosti kakve retko doživljuju obični ljudi, ali isto tako, i za setu, tugu, i žalost, kakvu retko doživljuju drugi obični ljudi. I po nama, baš u tome leži dokaz njihove savršenije prirode.

Kad nam već svakome od nas predstoji smrt, to onda ne može biti sve jedno, na kakav ćemo način provesti svoj kratki život. Pomno ih pratiti i biti u intimnoj vezi sa tajanstveiim manifestacijama života i materijalnog, i duševnog i duhovnog; pronalaziti u tome lepote pred kojima kao zanetim često puta i disanje nam stane, znači biti u isto vreme na putu saznanja i istine. A imati sretstva i dara, povesti sobom i druge istim putem, znači provesti život svoj načinom izabranih. U tome cilju radila je i paštila se umna, duševna i duhovna elita ljudska, ali i u njoj niko za to nije više uslova imao, no što ga imaju oni, što su intuitivnim putem prešli sve stepene inicijacije i postali svećenici u hramu Lepote.

A ta inicijacija, to jest ta kulminacijona tačka na koju se duh čovekov može da obre, postizava se u stvari sa malo truda i rada. Misliti maalo češće na tajne što nas okružuju, i u koje čovek nikada ali apsolutno nikada neće pronići, tajne, iz kojih ničemo i u koje uviremo; prema njima donositi zaključke o svemu ljudskom; u sunčanome svetu i svetu Lepote tražiti jedini put što ka sreći vodi, — i samo toliko dovoljno je, pa da svaki od nas provede život svoj u sferama, u kojima ni vreme nn prostor, ne postavljaju niti obeležavaju nikakve granice svoje.

Kako se nama čini: pod uticajem nikakve druge koncepcije o životu i o svetu, ne može se osećati čovek tako veliki i tako silan, kao pod tom. I to vredi za sve ljude bez razlike, koji se obru na tome putu, i idu tamo u pravcu Lepota što se, rođenim u duši, reflektiraju oko njih.

I najveće akcije iz moralnoga sveta ljudske prirode, odjeci su samo i refleksi ekstatičnoga stanja u koje svet Lepoga stavlja čoveka.

O, kada bi samo oni mnogi obični i mali ljudi, kakvih vrlo često ima i na najvišim položajima, najvišim po savremenim i lokalnim pojmovima, kad bi samo mogli ma i približno shvatiti duševno stanje i prostog seljaka nekog, kad u kakvom lepom momentu jutra, dana ili večera, zastane časom, i zadrži pun ljubavi i nežnosti pogled na vidik oko sebe, vidik, koji mu je isto tako srodan kao što su mu i mati, i žena, i deca, i braća, i sestre! U takvom momentu i taj prosti seljak veliki je u ljudskom rodu, i na svečaniji način praznuje tajne ovoga sveta, od mnogih njih, koji su nesposobni da i takve časove imaju, a koji bi ga, međutim, sa visine gledali kao beznačajnoga i malog.

Ako se za slikare, skultore i arhitekte, ne može reći, da ne mogu stvoriti nikakvo delo od vrednosti, ako to delo svoje nisu prethodno u duši preživeli, — to za muzičare i za pesnike vredi u punoj meri. Ali u tome preživeti, osetiti, treba razlikovati. Osetiti, biti potresen i uzbuđen spontano, bez ikakvih refleksija i ikakvog prethodnog spremanja, to je ono pravo uzbuđenje, bez kojeg nije stvoreno ništa veliko. Tražiti pak nešto, što bi nas uzbudilo i potreslo, kako bi u takvom raspoloženju seli da stvaramo; truditi se, da bi eksitirali u sebi tvoračku moć, znači na protiv, u napred biti osuđen na neuspeh. Dok su pravi umetnici stvarali iz sebe i za sebe ne misleći o publici, i trudeći se, da svoj lični sud zadovolje, dotle su oni bezbrojni, koji se samo u svome selu i između sebe nazivaju umetnicima, delima svojim preživljavali doba i sredinu u kojoj su živeli.

Koliko je na primer njih muzičara, kojima je odmah, još u početku njihove karijere, bilo jasno: "da je u muzici melodija sve i sva, da je životni nerv muzičkoga sveta? Ili, zar je odista potrebno tako mnogo teorijskoga znanja u muzici, pa da se dođe do zaključka: da jedan solo pevač, jedna solo violina ili solo čelo, može da nas više muzički potrese, no jedan komplikovan orkestar izvodeći kakvo delo iz, recimo Vagnerovog repertoara? Međutim, čitave su škole muzičara koji su melodiju podvrgavali harmoniji, ili koji su se preteranom raznolikošću instrumenata trudili, da postignu što veći efekat. Pa ipak zato, sa mnogo manje instrumenata klasični muzičari dali su nam mnogo veću muziku no moderni. Sem toga, svi su oni, zahvaljujući urođenim naklonostima svoga genija, znali, da je melodija najsavršeniji izraz muzičkoga sveta. Znali su, što je sasvim logično: da je kao jedinka međ ostalim stvorenjima čovek lep, i da su mu odelo, draperija, koafire i nakiti samo zato tu, da lepotu njegovu, ako je moguće još više istaknu, i prema tome jasno im je bilo, da je u muzičkom svetu harmonija zato tu, da melodiji, ako je moguće još više snage da, i da je ako je moguće još više istakne.

I ako umetnička dela: muzička, slikarska, skultorska i arhitektonska govore ljudima opštim, univerzalnim, večito nemuštim jezikom svojim, kao i sve svetlostne i zvučne pojave u prirodi, ipak nad svima njima, uticajem što ga ostavlja na nama, stoji muzika. Uticaju njenom ne može se ravnati ni jedan drugi s toga, što dok sve ostale umetničke produkcije utiču na nas preko čula naših jednovremeno i na intelekt naš, pa posretstvom intelekta i na osećajnost našu, dotle muzika utiče isključivo na osećajnost, na tajne dubine duša naših, bez obzira na ma šta zemaljsko, pa dakle bez obzira i na ma kakve zakone stvarane intelektom ljudskim. Samo pod uticajem muzike čovek ne vidi ništa jasno, ali baš s toga, roni u najdublje konsepcije. I posretstvom muzičkih tempo-a, largo, lento, adagio i adante, nošen na krilima snova i mašte, toga pravog čistilišta kroz koje nam duše prolaze baveći se na zemlji, čeznući ka tajanstvenim sferama iz kojih su nikle, — umetnik muzičar, stupa u direktnu vezu sa tim sferama. Iznoseći u tom obliku ono, što mu je u dubini duše, umetnik muzičar u stanju je, da se najjasnije seti i onoga, što mu je duša preživljavala pre no se na zemlji obrela. I kad se poveri violini ili čelu, harfi, harmonijumu ili orgulji, da mu pomogne da snove svoje realizuje, muzičar umetnik u stanju je, da nas pre i od jednog drugog umetnika, odvede u ekstazu, to jest, da postavi u idealan ekvilibar naše ljudsko biće i naše misli o svemu znanom i neznanom, i osećajnost i dušu našu i sa ovim svetom i sa svima drugim svetovima večno tajnim za nas. Ali takva mogućnost stoji umetniku muzičaru na raspoloženju samo pod jednim uslovom a to je: da mu je melodičan motiv, da mu je Lied sve i sva, i da mu je harmonični deo muzičkoga dela samo pomoćno sretstvo, da svoj Lied što više istakne i snage mu da. Veliki muzičari, oni bogodani, znali su to zahvaljujućn genijalnosti svojoj.

Druga jedna karakteristika svih velikih muzičara, kao u ostalom i svih velikih umetnika u opšte, bila je ona, kako bi je mi krstili, veličanstvena prostota materijala, sretstava i oblika. A jedan čuveni muzičar već je odavno rekao: "Faire trop fut toujours le cachet de l' ingorance. Ne pouvant rein produir avec peu, elle se jette dans l' abondance ou elle reste ensevelie".

Sa tih karakterističnih odlika čisto muzičke umetnosti, izvesti muziku iz njenog muzikalnoga sveta, i dati je kao saradnika, kao pratnju, bilo kakvoj dramskoj interpretaciji, bilo kakvoj recitaciji, znači, kako se nama čini, a da se izrazimo u jednom pojačanom obliku, to isto, što i dati obojenu skulturu, ili reljefno izrađenu sliku. Kao god što slikarstvo, kao god što skultura, čine pravu celinu kad su upućene na samu sebe, na svoja sopstvena sretstva, čak i kad su primenjene kao dekorativni delovi kakvih arhitektonskih celina, isto tako i muzika bez obzira na sve ostalo, čini celinu za sebe, i samo kao takva ima svog dubokog smisla, a dovedena — u vezu bilo sa koregrafskom veštinom, bilo sa dramskom interpretacijom, ona izlazi iz svoje sfere; spušta se sa visina, do kojih je u stanju svojim sopstvenim sretstvima da se izdigne, i tako neminovno gubi od svojih preimućstava. Muzika je, u najvišoj i pravoj konsepciji njenoj, predstavljena jedino u sonati, odnosno simfoniji. Samom muzikom lakše je stići do najvišega lirskog, najvišega dramskog i najvišeg tragičnog, no kad joj se još za saradnika dadu glasovne i mimske inter-pretacije živih ljudi.

Među svim granama Umetnosti, kako se nama čini, mi Srbi kanda imamo naročito pogodnih uslova da s uspehom radimo na muzici. Začeta u najdubljim dubinama našega bića, tamo, gde se glasi prošlosti, i priče o sudbini ljudi najjasnije čuju, muzika, prema tome, najjače uzbuđuje i ustalasava senzitivnost, osećajnost, i neizbežnu setu i imaginaciju našu. A naša srpska prošlost, kao prošlost malo koga drugog naroda, puna je tragičnih elemenata, jer je puna borbe za ideale, u kojoj su borci kao snoplje padali. Velimo borba za ideale, jer u istoriji svojoj ljudstvo nije imalo viših konsepcija, no što je ljubav prema Otadžbini, to jest, ljubav prema narodu svom, i prema nepravedno potištenima i mučenima. I kako su velike moralne odlike ljudi krajnji, najuzvišeniji cilj sviju civilizacija, i sveg napornog rada čovečanstva, i kako smo mi Srbi za vreme ovoga strašnoga rata*, te prave slike lažne evropske civilizacije ovoga našeg XX veka, dali dokaza o moralnim konsepcijama svojim, upravo o moralnoj veličini svojoj u sravnenju s drugim rasama i s drugim narodima, — to onda znači: da je duševno blago našega naroda od neprocenjive vrednosti.

To veliko blago eksploatisali su i srpski umetnici, ali još sve do danas u vrlo, vrlo slabim razmerama.

Sada pak pred svima njima stoji široko polje rada, i stoje uslovi bolji no što su do sada bili. Jer, ako smo se i do sada inspirisali na tradicijama iz narodne prošlosti naše, srpski je narod ovo dana na tabulama svoje istorije, ispisao novi jedan, isto tako veličanstven, kao oni raniji, ako ne još veličanstveniji ep, idući putevima smrti. A ep taj, po sudbini sviju epova, tek idući naraštaji srpskoga naroda, u senovitom sjaju prošlosti i perspektive, biti u stanju da ocene po pravoj vrednosti i veličanstvenosti njegovoj.

I eto, tu će, kako mi čvrsto verujemo, doći ustalasane, senzitivne duše naših muzičara, potomaka tvoraca toga velikoga epa, da delima svojim, da muzički, pošto su reči blede za to, predstave svetu veličinu duše našega srpskog naroda. I tek, ako takvim delom, kao zlatnom krunom, umetnici naši budu u stanju da slavom uvenčaju bezbrojne žrtve, što su, kao Srbi, padale u borbi za ideale ljudstva, padali kao svete žrtve prinesene na oltar Otadžbine i ljubavi, ljubavi koja najsilnije potresa mistične dubine duša naših, tako srodnih sa misterijama koje nas posretstvom muzike potresaju.

A i Platon je već rekao: "da je muzika jedan moralni zakon; da muzika i kosmosu dušu daje, i daje krila misli i potstreka mašti". Rekao je: "da muzika diže ljude ka svemu što je Dobro i Lepo, pošto i sama ništa drugo nije, do neviđeno obličje oboga toga".

Petar J. Odavić
O umetnosti i o umetnicima

——————

* odnosi se na I svetski rat.

[postavljeno 14.12.2008]