Severin M. Franić — Zaveštanje (Znameniti Srbi o)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Pisci i knjige « Severin M. Franić — Zaveštanje (Znameniti Srbi o)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Severin M. Franić — Zaveštanje (Znameniti Srbi o)  (Pročitano 8653 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jun 13, 2013, 09:37:25 pm »

**





ZAVEŠTANJE  Znameniti Srbi o  —  SEVERIN M. FRANIĆ


Severin M. Franić je rođen 28. januara 1952. godine u Murskoj Soboti, bivša SR Slovenija bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Još za vreme studija, u Sarajevu, 1972, kao filmski kritičar je počeo da sarađuje u časopisima i revijama od kojih su najznačajniji: Naši dani, Lica, Život, Izraz, Odjek, Sineast, Mladost, Ideje, Filmska kultura, Književnost, Savremenik, Duga, Filmograf, Politika svet... 1988. godine je pokrenuo časopis JU FILM DANAS, čiji je glavni i odgovorni urednik i sada. U vremenskom razdoblju od 1993. do kraja 1997. godine bio je i urednik filmskog programa Srpske Radio Televizije u Republici Srpskoj. Autor je više od 100 emisija u okviru ciklusa "Jugoslovenska filmska komedija", Vreme igre, koja je punih dve i po godine (emitovana na Kanalu Plus TV Novi Sad. Knjige: Njih sam čitao (hrestomatija, JU FILM DANAS, 1989); Dušo-gupka (poezija, Prometej, Novi Sad, 1993); Magijski vrtlog svetlosti i senke (antologija, Prometej, 1996), Razgovori (poezija, Prosveta, 1997), Naoko uzgred (razgovori i feljtoni, Raška škola, 2000), Svođenje računa (Ne&Bo / JU FILM DANAS, 2002), Konačna verzija (poezija, Ne&Bo, 2002) i Overavanje (JU FIJ1M DANAS, 2002). Priredio: Na mrtvoj straži (izbor iz poezije Alekse Šantića (IP "Ivanišević", 2003).

Živi i radi u Beogradu.


Izdavač, IP Ivanišević, Novi Beograd, 2003.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jun 13, 2013, 09:57:13 pm »

**

ZAVEŠTANJE
Znameniti Srbi o



PREDGOVOR


Sve se promenilo tako što je ostalo isto.

Ne znam ko je autor ovog aforizma, možda sam i sam, ali kada čovek malo temeljnije zađe u neobretene predele srpske književne i političke misli u poslednjih dvesta godina, namah mu se čini da ne postoji ništa približnije drami koja nas i u ovom trenutku mrvi od gore navedene konstatacije, te da je posledljih dvesta godina u istoriji srpskog nacionalnog korpusa zapravo izgubljeno vreme. Bez obzira na sva upozorenja koja su dolazila od strane onih koji su Srbima i Srbiji oduvek želeli dobro i bez obzira na unisonu podršku najumnijih ljudi koje srpska kultura poznaje, Srbija se u poslednjih dvesta godina razvijala tako što je najveći broj onih koji su njome stolovali išao drumom, a što se šume tiče prepuštena je upravo onima koji su mogli da joj pomognu, a koje u stvari niko nije želeo ni da sasluša. U rasponu od Dositeja Obradovića kao prosvetitelja koji je pokušao da nas svojim umnim savetima opismeni pre nego što se udenemo u Evropu kao njen neotuđivi deo; preko Jovana Sterije Popovića kao književnog stvaraoca i satiričara kome nije manjkalo hrabrosti u trenutku kada se valjalo podsmehnuti našoj neumerenosti u svemu, a naročito u imitiranju onih koji su prednjačili; i Petra I Petrovića Njegoša kao nacionalnog pesnika i filosofa čija poetska reč dubi, kako u nacionalne tako i u egzistencijalne rane vremena u kome je živeo; Svetozara Markovića, koji je o srpskim obmanama jednako kao i o Srbiji na Istoku znao gotovo sve što treba; i Jovana Skerlića koji je kao narodni tribun i književni kritičar govorio i pisao uvek imajući na umu sudbinu države i naroda kome pripada ne samo u lokalnim, nego i u evropskim okvirima; pa Jovana Dučića kao pesnika, putopisca, esejiste koji će u odnosu na svoje jugoslovenstvo s kraja dvadesetih godina rezignirati tako što će raskrstiti sa sopstvenim iluzijama o tom istom jugoslovenstvu koje je promovisano ne zato jer se u njega iskreno verovalo, nego zato jer je mnogima poslužilo kao transmisija putem koje se na tuđi račun mogu ostvariti vlastiti snovi; Isidore Sekulić kao književnog poslenika u čijem duhovnom i moralnom Univerzumu pojmovi služba i rad i samo rad stoje u istoj ravni sa pojmovima otadžbina, rodoljublje, nacija i moral; Ive Andrića kao stvaraoca koji je segnuo među besmrtnike svojom rečju koja je, tekući usporenim ritmom kontemplacije unutar sebe vazda odbljeskivala strašnu istinu o tome da živimo i doista u vučjim vremenima ne znajući o tome ama baš ništa; uz nesebičnu pomoć Slobodana Jovanovića kao pravnog eksperta čije definicije neposredno komuniciraju sa svim našim neznanjima i u ovom trenutku i čije britke istorijske rasprave o pojedinim ličnostima iz prošlosti ili problemima koje su rešavali u samo središte problema dovode ono što nam se događa upravo u ovom trenutku ukazujući na činjenicu da se doista sve promenilo tako što je ostalo isto; Nikolaja Velimirovića kao religioznog mislioca koji o čoveku razmišlja iz perspektive njegove ništavnosti u odnosu na sam Univerzum, a nesagledivosti u odnosu na ono što ume kada hoće ili što može kada ushte; Milana Kašanina kao književnog kritičara čije reske definicije o umetnosti u odnosu na čitav niz propratnih derivata, o kojima se malo kada govorilo a koji su i te kako odlučivali o mnogo čemu što se tiče našeg duhovnog života, ostaju da važe i dan-danas; potom i Meše Selimovića kao čoveka koji je kao stvaralac tragične sinopse vlastite životne sudbine podigao na razinu briljantne književne opservacije u romanima Dervši i smrt i Tvrđava na temu kojih je progovorio o mnogo čemu što je i danas nezaobilazno; Mihaila Lalića koji je svojim dnevničkim beleškama (Prutom po vodi i Prelazni period) neposredno ukazao na to kako se vremenom tope mladalački ideali i kako se u ime tih istih mladalačkih ideala izneverava sama njihova suština a čovek pretvara u svoju vlastitu suprotnost, i Dušana Radovića, koji je svojim autopoetičkim "crticama" doprineo tome da kroz njegove reči sagledamo čitav jedan svet koji se rađa i raste i traje u našoj senci i o kome razmišljamo tek u trenucima predaha, a da smo zaboravili na to da smo se i sami nekada rađali prvo kao deca a tek potom odrastali da bi stasali do ljudi sa svojim imenom i prezimenom; pa sve do kritički nepotkupljivog Rodolfa Arčibalda Rajsa kao perspektive koja neposredno verifikuje (potvrđuje) ono što su prethodnici, ali i njegovi sapremenici i sledbenici pisali — srpska književna, i ne samo književna, misao razvijala se postupno i ne bez mnogobrojnih ožiljaka na sebi, ali nikada u dovoljnoj meri priznata od strane onih koji su Srbijom vladali i nad Srbijom prednjačili da bi od onih koji su ih nadmašili u svemu nešto i naučili. Prepušten najčešće samome sebi, ne mali broj najumnijih pripadnika srpskog nacionalnog korpusa svoje karijere i živote "prorajtavao" je daleko od razuzdane gomile, tj. od očiju javnosti, i sve ono što su nam, s pravom, namenili ostavljajući nam svoje delo u amanet, vreme je ne samo potvrdilo, nego je definitivno pokazalo da o samima sebi bez onoga što su napisali ili izrekli ili onoga što je od tog dela ostalo ne bi znali ama baš ništa. Da su kojim slučajem tragovi o nama u vremenu i prostoru iz pera najumnijih srpskih glava nepovratno izgubljeni ili žrtvovani radi nekog trenutnog tobože boljitka, ne bi se ni znali orijentisati u tom istom vremenu i prostoru, te u tom smislu ono što su ostavili budućim pokolenjima kao nešto što se ne zaboravlja dovesti u neposrednu vezu sa onim što nam se i dan-danas dešava. Po mnogo čemu više nego samo savremenici, počev od Dositeja O. pa zaključno sa Dušanom Radovićem, pojedinim srpskim književnicima i političarima, narodnim tribunima i intelektualnim perjanicama, uostalom našim učiteljima, veoma često smo se znali odužiti tako što smo na njih zaboravljali netom bi otputovali od nas, da se sa njima nikada više i ne suočimo. Primer Jovana S. P. i njegove književne kao duhovne i moralne zaostavštine u toj meri je paradigmatičan, dakle poučan, a on nepročitan kako treba, da bi se samo na osnovu onoga što je napisao, a što je zatureno, mogla sačiniti monumentalna studija o svim našim civilizacijskim itd. mentalitetima i o sramotnoj ulozi i nas samih u svemu tome.

Da smo malo kada umeli da učimo od onih koji su nas dobronamerno suočavali s punom istinom o nama samima ne bežeći od pohvala, jednako kao i od pokuda, najrečitije govori sudbina koju je doživeo jedan od najvećih srpskih prijatelja, ili bolje reći: jedan od najređih, koji se i sam preobrazio u one koje je poštovao, kojima se divio i voleo ih ljubavlju koja ne traži ništa zauzvrat, srpski Švajcarac Rodolf Arčibald Rajs, isti onaj Rodolf Arčibald Rajs koji je rasprodao sve svoje bogastvo u Švajcarskoj, u kojoj je i dalje mogao bezbrižno da živi, da bi pomogao srpskom narodu u najtežim trenucima, ostavljajući iza sebe dva spisa podjednake vrednosti: knjigu svojih uspomena na dane koje je tokom Prvog svetskog rata proveo sa Srbima pod naslovom Šta sam video i proživeo u velikim danima, te Čujte, Srbi! koja već nije naišla na onako dobar prijem kao prva od njih. Usudivši se da Srbima otvoreno "skreše" u lice i ono što nijedan od njih nije želeo, Rodolf Arčibald Rajs je navukao bedu na sebe samim tim jer je, budući bez dlake na jeziku, označio sve ono što je Srbe od naroda koji se poštuje kada do poslednjeg brani svoje pravo na opstanak, u trenucima predaha pretvaralo u gomilu koja se međusobno, a u stvari unutar sebe, strvi iz raznoraznih razloga...

Da bi se uopšte razumeo način na koji je Rajs razmišljao o događajima u Srbiji posle završetka Prvog svetskog rata, dovoljno je da se na ovome mestu citiraju Rajsove reči pohvale upućene srpskom narodu pre nego što je kritički analizovao čitav niz ne manje štetnih pojava koje su posleratne Srbe predstavile u krajnje negativnom svetlu. Evo šta o Srbima kao narodu koji je zavoleo svim svojim srcem, na samom početku svoje knjige piše R. A. Rajs:

Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama te patnje i, da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenuiima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo. (Srazmerno njima zaista se vezujemo za ljude i stvari samo ako nas to vezivanje staje žrtava.)

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao "čuvajte se" i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane. Neću skriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.

Međutim, nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim što god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga, pak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora. To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim.

U nabrajanju vaših vrlina neću morati da vam govorim o onome što vi nazivate "inteligencijom". Njome ću se pozabaviti tek u delovima posvećenim vašim manama. Srećom, vaš narod ponajvšie čine seljaii, a ne "inteligeniija".

Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod vlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo. Da bi izbegli to robovanje, mnogi od vas su napuštali zemlju i tražili utočšite kod moćnih suseda, Austro-Ugara, ali su samo menjali gospodara. Pod Turcima ste mnogo propatili. Bili ste raja. Crkve i manastire ste sklanjali pod zemlju ili u divlje planinske klance, daleko od puteva svojih gospodara. Otimali su vam decu i od njih stvarali janičare. Od svoje sirotinje ste plaćali i dobar "desetak" ugnjetačima. Vaši rodoljubi nisu mogli da trpe taj nepodnošljiv jaram pa su potražili sklonšite u šumama, u koje Turčin nije smeo da kroči. Bili su to vaši hajduci, duhovni oci onih koji su ostvarili povlačenje preko Albanije, Cer i Jadar, Kajmakčalan i Dobro polje. Terali su vas sa plodnih ravnica, njih je zaposedao Turčin, a vama ostavljao samo kamenito planinsko zemljište.

Ipak, uprkos svim tim nevoljama, veoma je malo vaših voljenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom. Guslari su opevali vašu minulu veličinu i tako bili vaša savest. Ti dugi vekovi pod jarmom ostavili su u vašem narodu trajan pečat. Time je on stekao divne vrline, ali i velike mane, a sačuvao je i te vrline i te mane.

Pogledajmo najpre te vrline, imajući na umu da vam sad govorim o narodu uopšte, a ne o nekim slojevima vašeg stanovništva.

Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama velikog oslobodilačkog rata. Video sam i povlačenje preko Albanije, kada su vam se mnogi seljani i varošani nadmetali u junaštvu sa vojnicima, vojnicima koji su stigli na Krf tek kao ljudske senke i od kojih su mnogi na večnoj straži u morskim dubinama.

Video sam i vaše ranjenike u pokretnim bolnicama i na operaiionim stolovima. Retko bi im se jauk, pa ni jecaj, oteo iz usta, a često ih, naročito u početku rata, usled nedostatka narkotika nisu ni uspavljivali.

Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih. Sačinjen je od komadića koje odaje vaša duša. Urođeni zdrav razum vam je u tim junacima — koji su u stvarnosti često bili sasvim drugačiji — pronašao pravi i možda jedini način da održite netaknutim svoj nacionalni ideal. Kraljević Marko vam je poslužio kao ogledalo.

Da biste očuvali patriotizam, kultu svojih nacionalnih junaka dodali ste još jedno, skoro isto toliko delotvorno sredstvo. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju. Istina, vi osećate, poput svakog čoveka koji zaista razmšilja, da postoji nešto neodredljivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama, nešto što natkriljuje svet i upravlja njime.

Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda.

Religija je, svakako, moćno sredstvo poretka, a zdrav razum vam je pokazao put da je ponarodite i da je takvu prihvate vaši ljudi. Ta religija vas, uprkos vama, održava.

Muškarii vam pogotovo nisu često u crkvi.

Koliko sam samo puta, u vreme obreda, ušao u vaše hramove i tamo zatekao tek nekoliko retkih vernika, i to skoro isključivo žena. Ali se čak i onaj Srbin koji se hvalšie da ga je "baš briga i za popa i za njegova posla" prekrsti kad sazna nešto što ga žestoko pogodi, ili ode da pobode upaljenu sveću ispred ikonostasa kad izgubi drago biće.

Brižljivo čuvajte tu narodnu religiju jer će vaš narod, onog dana kad je napusti, biti izgubljen.

Vaš narod je gostoljubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji prelepi običaj ugošćavanja. (Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.) Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se cenio onoliko koliko je čovek a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Novac mu, naravno, kao i svuda, uliva poštovanje i ostavlja utisak, ali taj utisak nije toliki da bi ga naterao da se odrekne vlastitog dostojanstva.

Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu.

Koliko sam, tako, puta u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi i, umesto da te ljude, koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa.

Narod vam je ponosan, ali ne i ohol.

Taj ponos nije mana, već vrlina. Ona je nužna svakom zaista dobrom čoveku jer ga sprečava da podlegne zlim uticajima ili iskušenjima.

Taj ponos je, naprosto, poštovanje sopstvene ličnosti. Loši ljudi ga nemaju. Oni su samo oholi.

Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligeniijom i prirodnim bogatstvima, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi.

Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom "inteligeniijom", sprečavaju vas da to postignete...


Zbog svega što je usledilo iza ovih više nego samo reči pohvale i priznanja Rodolf Arčibald Rajs će biti podvrgnut šikaniranju od strane mnogih, pa i od strane najbližih suseda, što će i prouzrokovati njegovu smrt. Čoveka koji je Srbima pomogao kada im je bilo najteže, ti isti Srbi su doveli u situaciju da umre od njihove netom provrele mržnje prema njemu, i to samo zato jer je progovorio jezikom koji nisu očekivali. Treba li onda da nas čudi zašto su i mnogi Srbi koji su bez dlake na jeziku govorili o manama svojih sunarodnika i o neminovnosti da se ovi tih istih mana liše, doživeli navlas isto što i Rodolf Arčibald Rajs. Jer, ako su oni upravo ti koji su svojim delom potvrdili gorke Rajsove reči o tome šta su u stanju da učine isti oni koji su se do juče junački borili i ginuli za sopstvenu slobodu, onda nikoga ne treba da čudi zašto se na primer Vuk S. Karadžić knezu Milošu za kesu dukata, koju mu je ovaj poklonio kako ne bi bukvalno umro od gladi, zahvalio time što je napisao knjigu o njemu u kojoj su činjenice ono što se zanemaruje, a zahvalnost ono čemu se preferira. Tragična po mnogo čemu, intelektualna istorija Srbije je prepuna tih i takvih primera, a to ne znači ništa drugo do da je svaka od istina koja je neporeciva plaćana i te kako visokom cenom lične slobode i društvenog statusa. Srbija u poslednjih dvesta godina je Srbija sve samih kontrasta i diskontinuiteta, a to što o njima tek danas govorimo ima da zahvalimo i samima sebi. Što se Srbija sve neposrednije civilizacijski emancipovala to su u njoj, umesto da splašnjavaju, rasle mnogobrojne centrifugalne sile i tek bi ratni bubnjevi koji bi se javili na njenim granicama stvar pokrenuli sa mrtve tačke. Tek u trenutku spoljne opasnosti Srbija se stavljala pod jedinstvenu komandu i zastavu i dok bi trajalo ratno stanje u njoj se disalo gotovo na jedan te isti način. Netom bi prošla opasnost i netom bi zgasli ratni požari, oni koji su pratili prvi borbeni ešalon na pristojnom odstojanju okrenuli bi se za čitavih sto osamdeset steneni pretvarajući se od onih koje predvode u same predvodnike. Tragedija Srbije je upravo u tome što nije umela da raskrsti sa ljudima koji su, kada to drugi nisu radili, ostajali po strani, a kada bi opasnost prošla među prvima mahali zastavama koje su prethodno oteli od onih koji su ih nosili u svojim rukama i kada su ginuli.

O toj i takvoj srpskoj sudbini i o tim i takvim srpskim personalitetima, jednako kao R. A. Rajs razmišljali su i pisali i svi ostali i, jednako kao i Rajs, i svi ostali su o tome govorili onako kako su umeli i znali, a da su umeli i znali o tome govori upravo knjiga za koju evo pišem nešto poput uvoda u nju. Možda ne toliko direktno kao dobronamerno "razočarani" Rajs, ali u svakom slučaju ne bežeći i od direktnog upućivanja na samu suštinu problema, svaka od ličnosti uvršećih u nju predstavlja nezaobilazni putokaz u svim našim razmišljanjima o Srbiji koja se punih dvesta godina koprca između čekića i nakovnja i koja je neretko uspevala da u poslednjem trenutku izbegne kobni udarac, ali je isto tako, nažalost, ne mali broj puta i sama dobrovoljno stavljala glavu između čekića odozgo i nakovnja odozdo. Mnogo šta od tog tipično srpskog mazohizma ili neodmerenosti ili naivnosti u svemu moguće je naći i na stranicama koje slede i, ako sada kažem da nema tog stvaraoca koji svojim delom Srbima nije otvarao nepregledne evropske vidike, sa jedne, ali ih i opominjao na oprez s obzirom na čitav niz uslovnosti koje se moraju uzeti u obzir ukoliko želimo da i dalje opstanemo tu gde smo, sa druge strane, time sam rekao gotovo sve. Počev sa Dositejem Obradovićem pa sve do Dušana Radovića pred "našim očima" defiluje samo neznatni deo onog najvrednijeg što je srpska kultura umela iz sebe da iznedri, a čije smo delo zanemarivali još najčešće iz pragmatičnih razloga. Radije se prepustivši instinktima da nas vode, o onome što nam je ostavljeno u nasleđe razmišljali smo gotovo uvek odoka i usput, i to nam se osvetilo u toj meri da je uopšte pitanje da li smo sposobni da o tome donesemo svoj vlastiti sud tako što od svega toga ipak nećemo dići ruke.

Jedan od mnogobrojnih predloga za proučavanje pune istine o nama i našeg sopstvenog neznanja u svemu, kao i svi dosadašnji izbori na datu temu i ovaj je opterećen potrebom autora da na jednoj strani samome sebi omogući ono što su drugi samima sebi znali da uskrate, želju da se svima podjednako dopadnu, a da se na drugoj strani ipak "prilagodi" željama čitalaca i njihovoj potrebi za lektirom koja će ih ne toliko opterećivati, koliko relaksirati. Rezultat do koga se ukrštanjem dotične dve isključivosti došlo pokazao je da je u pokušaju da se iznađe najcelishodnija tačka oslonca avanture u koju se upustio bez prava na opoziv, najedared iskrla treća varijanta koja, što se tiče samoga priređivača, predstavlja možda, ako ne najbolje a ono najoptimalnije rešenje; birajući, naime, tekstove koji će neposredno uspostavljati dijalog sa vremenom u kome živimo, priređivač je, nadmečući se sa one prve dve mogućnosti, dospeo u situaciju da im snagom sopstvene uobrazilje nametne onu treću te ako se pokaže da je u pravu, eto razloga da oseti makar deo zadovoljstva koje se javlja kada čovek privede kraju neki neodložan posao. I to ne tako što će ga smandrljati kako mu se prohte ili kako je i ponajlakše, nego pre svega tako što će u sebi osetiti onu vrstu oduška kao neočekivano proklijale emocije koja krepi i koja, uveren je, prekoračuje razinu narudžbe pretvarajući je u plod kome se, najverovatnije, može "štošta" prigovoriti, ali koji se i lako čita i rado konzumira. Jeste da je na pojedinim mestima možda malo "nedozreo" ili da na pojedinim mestima gorči, ali da je, u celini uzev, reč o poslastici koja godi i kada se čini da nam od nje trnu i jezik i zubi, isto je toliko tačno koliko je i tačan broj dana u godini, časova u danu, minuta u časovima, sekundi u minuti, itd. itd.

I još nešto. U procesu traganja za ukupnim naslovom knjige koji bi, adekvatno njenom sadržaju i osnovnim intencijama, neposredno upozorio na preovlađujuću nijansu u njoj, priređivač se u prvom trenutku nenadano suočio sa naslovom jedne od poema Branka Radičevića pod naslovom "Tuga i opomena", a onda je tom naslovu pridodao onaj radni, koji se pretvorio u podnaslov ("Poznati Srbi o") kojim se pobliže tematski određuje sadržaj knjige. Uveren da je u pravu kada tvrdi da je naslov Radičevićeve pesme ono što obeležava samu suštinu avanture u koju se upustio, jednako kao što je i onaj radni tu da bi je pobliže odredio i identifikovao te tako čitaocima omogućio da u traganju za sopstvenim odgovorima krenu od svega onoga što nam se svakodnevno događa da bi završili sa svim onim što smo zanemarili ne shvatajući da su u pitanju sve same opomene, od njega je odustao već "sutradan" svestan činjenice da je sa naslovom knjige sve u redu, ali da je sa stanovišta njene eksploatacije donekle i omanuo. Jer, ako je tragedija koju danas preživljavamo po snazi zahvata poistovetiva opomenama koje su se vremenom gomilale, ništa se neće izgubiti na snazi utiska ukoliko se umesto postojećeg Tuga i opomena (Poznati Srbi o) upotrebi naslov Zaveštanje (Znameniti Srbi o) koji je blagorodan kao i onaj prvi u istoj onoj meri u kojoj je i sam podložan eroziji. Blagorodan kao ono što nam je ostavljeno u amanet da se pamti a ne zaboravi, zahvaćen je erozijom na mentalnom i moralnom planu pre svega zato jer o svemu što se nalazi između korica ove knjige znamo gotovo sve, a da za to sve ipak ne marimo!? Kao što nismo nikada ili smo samo u retkim prilikama i — marili. Da jesmo, ne bismo sada grcali u nesrazmerama koje će nas koštati svega onoga što smo mogli, a da ipak nismo sačuvali i kad je trebalo i kad se moglo i moralo.

Prepustivši ljubopitljivim čitaocima da o tome kažu poslednju reč netom što, pročitavši je, zaklope korice nove knjige, mišljenja sam da ih nismo razočarali; ukoliko jesmo onda se postavlja pitanje ne toliko samo da li nam je to bila namera, koliko o tome šta su u stvari oni sami očekivali (tj. hteli) od nas.


Severin M. Franić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: