Nikola Milošević (1929—2007)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikola Milošević (1929—2007)  (Pročitano 10614 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Septembar 24, 2013, 03:26:36 pm »

*




NIKOLA MILOŠEVIĆ

Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 — Beograd, 24. januar 2007) je bio srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke.


ŽIVOT I DELO

Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1991. godine.
 
Posebno se angažovao 1968. na studentskim demonstracijama. Zapamćen je po svojim svakodnevnim, ironičnim i duhovitim komentarima uvodnih članaka lista "Politika".
 
Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, lider Srpske liberalne stranke, oštri kritičar režima Slobodana Miloševića, a od 2003. godine bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. Preminuo je u Beogradu 24. januara 2007. godine posle duge i teške bolesti u 78. godini života.
 
U svom plodnom radu bavio se filozofijom, književnim radom, publicistikom i književnom kritikom. Bio je predsednik Zadužbine "Miloš Crnjanski". Autor je više knjiga, književno istorijskih i književno teorijskih studija, kao i velikog broja eseja, predgovora, recenzija i književnih kritika. Učestvovao je u mnogim književnim i političkim javnim tribinama. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana. U svom književno-teorijskom radu pretežno se bavio hermeneutičkom analizom dela koja se široko smatraju vrhuncem zapadne književnosti (Alber Kami, Migel de Servantes, Dostojevski itd). Bio je jedan od prvih mislilaca koji je u srpskoj sredini analizirao dela ruske religiozne filozofije (posebno Berđajeva). Takođe se bavio problemima filozofske antropologije, filozofije religije, odnosa između književnosti i filozofije kao i odnosa između ideologije i filozofije (posebno je razmatrao različita pitanja marksističkih ideologija i filozofije). Svoj osobeni pristup književnim delima i filozofskim problemima razvio je još u svojoj prvoj objavljenoj knjizi, Antropološki eseji iz 1964. godine. Od studentskih dana Milošević se bavio filozofskim problemima u književnim delima. Nakon završenih studija predavao je na Odseku za književnost Filozofskog fakulteta (docnijem Filološkom fakultetu). Tu je predavao kurseve iz oblasti teorije književnosti, specijalističke kurseve o Dostojevskom i antičkoj poetici. Važio je za dobrog predavača cenjenog među svojim studentima. O njemu kao predavaču posebno je povoljno pisao njegov student Milo Lompar. Milošević je rado držao i javna predavanja o različitim filozofskim temama. Tokom 80-ih godina 20. veka bio je jedan od najaktivnijih predavača na javnim predanjima (po broju predavanje ispred njega su bili Branko Pavlović i Vladeta Jerotić).
 
Tumačeći različita književna dela razvio je specifični metod književne hermenautike gde je nastojao, pronalazeći nedoslednosti u filozofskim i književnim delima (u filozofskim delima te protivurečnosti se, po Miloševićevoj mišljenju, sastoje u logičkoj nedoslednosti dok se u književnim delima sastoje u neubedljivoj psihološkoj motivaciji likova), da otkrije i protumači psihološku ili ideološku motivisanost tvorca određenog dela.
 
Najpoznatije su mu knjige:


  • Antropološki eseji,
  • Roman Miloša Crnjanskog,
  • Negativan junak,
  • Ideologija, psihologija i stvaralaštvo,
  • Andrić i Krleža kao antipodi,
  • Zidanica na pesku,
  • Šta Lukač duguje Ničeu,
  • Filozofija strukturalizma,
  • Dostojevski kao mislilac,
  • Marksizam i jezuitizam,
  • Psihologija znanja,
  • Antinomija marksističkih ideologija,
  • Carstvo Božije na zemlji. Filozofija diferencije
  • Ima li istorija smisla
  • Filozofija i psihologija
  • Nit Miholjskog leta
  • Kutija od orahovog drveta
  • Senke minulih ljubavi

Legat profesora Miloševića koji sadrži više hiljada knjiga, on je zaveštao Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.


NAGRADA "NIKOLA MILOŠEVIĆ"

Dodeljuje se za dostignuća u oblasti teorije književnosti i umetnosti. Nagrada postoji od 2002. godine a 2007. je dobila ime po Nikoli Miloševiću.


Literatura
 
I. Marić, Filosofska delta, Beograd 2009.
M. Lompar, Negde na granici filozofije i literature, Beograd 2008.
 
Spoljašnje veze
 
Biografija na sajtu SANU
Ka najvišim proplancima uma — "Večernje novosti"
| Wikipedia

Fotografija: Fond Slobodan Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Septembar 24, 2013, 03:27:58 pm »

*

PTICE NIKOLE MILOŠEVIĆA


Kada je, na pragu svoje univerzitetske karijere, mlad, stigao Nikola Milošević na katedru za svetsku književnost u Beogradu, u Takovsku ulicu, i kada je počeo predavanja, činilo se da takav govornik još nije bio među nama i čudili smo se kako onako spontano, i lako, uvek precizno, dolazi njegova savršena rečenica. Mi smo ga otvorenih usta slušali, sa željom da ono što čujemo bude štampano bez ikakvih izmena. Znali smo da bi tako svi dobili. Kasnije se to dogodilo. Priča je poznata.

Od prvog susreta, na časovima, na ispitu iz istorije umetnosti kada je bio u komisiji i ponešto komentarisao, u gledanju njegovih javnih nastupa, čestih i raznovrsnih, zapažao sam jedan detalj koji stoji jedino Nikoli Miloševiću. I sami ste mogli uočiti kako on, kada celovitu misao izgovori, odsečno i sređeno, tačno kao iz ruke odličnog strelca, kada pogodi centar i kada je zadovoljan, kako proprati takav intelektualni događaj. Poveže pokrete glave i ramena, uvek malo nadesno, nenametno, skladno, kao što je i ono izgovoreno pre toga. Tako stavlja tačku, pravi razmak, "prelama" govorni tekst, sređuje "stranicu". Ima govornika kod kojih se vidi gde se rečenica zatvorila, ali samo Nikola Milošević dvojako, malom pauzom i malim pokretima, overava svoju misao i njen potpuni oblik. Nisam pročitao da je neko opisao takav njegov postupak, a nikome nije teško da ga vidi.

Istu sliku, ovde ovlaš pomenutu, imao sam pred sobom i dok sam čitao njegove knjige. To sam imao i dok sam ulazio u Nikole Miloševića drugi roman, u Kutiju od orahovog drveta, još jednom omamljen njegovim naročitim načinom, zatečen pred rečima koje se udružuju prirodno, zadovoljan što kratki, probrani izrazi, u malim poglavljima, mozaično, sklapaju potpunu priču o mladom intelektualcu čije se puno ime i prezime (Tomislav Majstorović) samo jednom, na sto i prvoj strani ovog izdanja pojavljuje (ako sam dobro video). Sklapaju priču, erotičnu i promišljenu, u traganju za ljubavima i u traganju za božijim moćima koje su posle Aušvica nemoćne, u podsećanjima na lektiru i odabrane misli iz nje, i povodom nje, uvek korisne i retke, u pomenima različitih oblika kažnjavanja, od boljševičkih sa buretom i šiljatim ekserima u njemu dok se zatvoren u buretu sveštenik kotrlja, od španskih davanja Isusu partijske knjižice broj jedan do crnogorskog sahranjivanja kada su "Načinili kovčeg, napisali na njemu Bog i prisilili nekog sveštenika da mu održi opelo", do opisa kako su u Kolašinu majoru rasporili grudi, "iščupali srce i oko srca vezali šake", ženi mateševskog sreskog načelnika "kroz grudi provukli ruke i bacili je u krečanu", do prilika koje nije umesno ovako prenositi. Valja ih uzeti direktno, uživo, čitanjem. Tako će svakome doći neoštećene.

Meni je, ako nije višak sve što govorim, roman Nikole Miloševića ponovio odavno zapaženu njegovu ravnotežu i podsetio da mu malo šta promiče od onoga što je uzeo na nišan. Tako je stigao do privida zla o kojima sam slušao čim sam počeo da pamtim i koji su me doista ustrašili. Bežao sam od kolašinskih mesta gde su se pojavili, gledao kako ih zaboravom zatrpavaju, poverovao da je tako i bilo, a, evo, sada, posle dosta godina, prividi se javljaju u romanu. Zlo je živo, ne da se, stiže da opomene i da pripreti, svuda.
Govorim utisak, još uvek ošamućen istinama, pišem odmah posle zatvaranja knjige, kada se još nisu složila zapažanja, kako će biti kasnije, pa mi samo dolazi još jedno sećanje (a sve ih je više s rastom godina, tako dok ne počnemo od uspomena da živimo).

Ne znam godinu, ali je bilo odmah posle povratka Miloša Crnjanskog iz prognanja, iz Londona, u Beograd. Dozvolili su mu da ima književno veče, na Kolarcu. Crnjanski je rekao, na početku, da je sa istog mesta govorio pre tridesetak godina, digao stegnute šake više glave, rekao: Da nastavimo!, i čitao odlomak tada neobjavljenog Romana o Londonu, s pitanjem: "Pošto metak, bejbi?"

Pre toga, pre izlaska Miloša Crnjanskog, pred punu salu gde je najviše bilo studenata jer je tada to bilo normalno, jer smo možda više naučili na kolarčevskim večerima no na redovnim predavanjima, tada, iza teške crvene zavese, za govornicu koja je stajala na desnoj strani prostrane bine, izašao je Nikola Milošević, kao i uvek, bez napisanog teksta, i kazao dobrodošlicu Crnjanskom onako kao što i danas govori, uvek uz velikog pisca. Govorio je kratko, strelovito, i dao poređenje koje vidim i sada. Upravo tako, vidim, jer je u svojoj poredbi Nikola Milošević pomenuo pticu koja je izašla iz mraka, proletela kroz svetlost i ponovo otišla u mrak. Vidim snop svetlosti i pticu u njoj. Tumačenje je odvišno.

U otvaranju Kutije od orahovog drveta pomislio sam da li ću naći pticu Nikole Miloševića. Ptica je, dabome, cela njegova knjiga, a u njoj su još dve ptice o kojima ću nešto. Pre toga treba da čujemo rečenicu mladog junaka romana:

"Po psihološkoj i prirodnoj nužnosti ja nisam mogao da odolim mojoj požudi."

Tako Tomislav Majstorović koji putuje, vikendom, od Beograda do Obrenovca, od majke do oca, koji je između razvedenih roditelja, sav u neodoljivoj želji da što pre bude sa ženom. To mu se dešava, uvek na drugi način, u svakom putovanju, ali je posebno upamtio Zorku, mladu seosku ženu koja je sa svekrvom i svojom vršnjakinjom dolazila na obrenovačku pijacu, donosila mleko u stan mladićevog oca, subotom, ujutru. Mladi čovek je došao do ovakve priče:

"Zorka je onda malo zastala i brzo skrenula sa puta na jednu šumsku stazu.

Ja za njom.

Ispod jednog žbuna bilo je neko udubljenje i u njemu sloj opalog lišća. Tu je i zastala.

I samo rekla: 'Moramo brzo'.

Negde u blizini oglašavala se u pravilnim razmacima neka ptica.

A ritam naših pokreta odgovarao je ritmu njenog glasa."

I kasnije, kroz kazivanje, iz "najuzbudljivijih prizora", dolazilo mu je "ono sa Zorkom" i "pokreti u ritmu jednoličnog, ravnomernog glasa one ptice".

Tako su ptičiji glas i ljubav u šumi postali jedno.

Druga ptica javlja se pred kraj romana kada mladi Majstorović traga za knjigama iz parapsihologije i prenosi istinitu priču kako je mlada Engleskinja, u staroj iznajmljenoj kući, u selu, kraj Londona, na zidu videla crtež i sebe pretvorenu u dečaka koji "juri preko neke livade", sa zmajem od papira u ruci. Zmaj se iznenada pretvara u grabljivicu koja oštrim kljunom počinje da kljuca damu u rame, a ona "naleti na obalu potoka i padne u vodu". Kada se mlada Engleskinja vratila u stvarnost, doznala je da je "u toj seoskoj kući nekad živeo dečak po imenu Endru", da je imao zmaja od papira koji se pretvorio u pticu grabljivicu i da je Endru posle četrdeset godina, u Drugom svetskom ratu, u nemačkom bombardovanju, poginuo "u jednom potoku, pogođen u rame".

Tako su ptičji kljun i smrt u potoku postali jedno.

Tragom slučajno upamćenog pitanja Miloša Crnjanskog, iz njegovog romana, i tragom poredbe Nikole Miloševića o ptici koja proleće iz mraka u mrak, u njegovom romanu, ovako, tragom svojih sećanja, našao sam prelete, kao nagoveštaje, kao pokušaje da kažem da onamo, u Kutiji od orahovog drveta, dolaznika očekuju jata simbola, doslednog opiranja zlu, jata mudrosti i erotičnih prizora od kojih su čak i reči u romanu, ponekad, spojene, a latinično lj, često, razdvojeno. Baš tako. Privlačno u svemu.


(Gradska biblioteka, Novi Sad, 19. XI 2003)
M i r o   V u k s a n o v i ć | januar-februar 2004. | POLJA
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 08, 2013, 05:26:02 pm »

*

Akademik — Piše: Nikola Milošević


OTVORENO PISMO AMERIČKOM AMBASADORU

Poštovani gospodine ambasadore,

Pre izvesnog vremena bio sam u prilici da slušam Vaše odgovore na pitanja koja su Vam u jednoj emisiji državne televizije postavljali srpski novinari. Odgovarali ste inteligentno i sa lepim smislom za retoričke efekte a delovali ste i kao neko ko je iskreno privržen onim demokratskim načelima na kojima počiva američki politički poredak, kao uostalom i poredak svih drugih demokratski uređenih država sveta. Uprkos tome, ostala je u meni jedna velika nedoumica zarad koje Vam se na ovaj način i obraćam.
      
Kao što i sami dobro znate, jedan od stubova američke državne tvorevine i njene političke filozofije predstavlja poštovanje privatne svojine. Očekivalo bi se, dakle, da i stratezi Vaše spoljne politike budu na strani onih koji poštuju ta prava, pa znači i u Srbiji, u kojoj se Vi nalazite na položaju ambasadora. A najmanje bi se očekivalo da Vaša administracija pruža podršku upravo onim političkim strujama čiji predvodnici ovde otvoreno iskazuju svoje nepoštovanje prava o kome je reč. Nije, međutim, tako — u svakom slučaju nije u Srbiji.
      
Ilustracije radi, samo jedan ali sasvim dovoljan primer. U doba takozvane nacionalizacije ili drugim rečima nezakonitog oduzimanja zakonito stečene imovine predratnih vlasnika u Kraljevini Jugoslaviji, oduzeta je, pored ostalog, i vila u Botićevoj ulici broj 1 u Beogradu, vlasništvo Živojina Kovačevića i u nju useljena porodica general-pukovnika Vujadina Popovića. Unuka gospodina Kovačevića Jelena Stanković borila se punih 14 godina da joj se, kao naslednici njenog dede, sudskim putem vrati pomenuta vila i najzad posle toliko godina dobila taj svoj sudski spor. Međutim, kada je posle izrečene pravosnažne presude nadležnog suda pokušala da u svoj dom uđe sprečile su je u tome predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo i predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko, uz pomoć dvadesetak njihovih za obračun spremnih sledbenika, pa je gospođa Stanković tek u sledećem pokušaju uspela da kroči na svoj posed. Nije Vam svakako nepoznato da ove dve čelnice nevladinih organizacija imaju političku, a kažu i finansijsku potporu Vaše vlade.
      
I evo, sad tim povodom jednog pitanja koje bih bio nameran da javno postavim. Kako je moguće da vlada jedne zemlje u kojoj privatna svojina predstavlja svetinju ovde u Srbiji na početku 21. veka pomaže one koji i dalje zastupaju komunističko shvatanje privatnog vlasništva? Čemu dva toliko oprečna merila — jedno za Ameriku drugo za Srbiju?
      
Pošto o mojim političkim pogledima verovatno malo ili nimalo znate a i ono što znate potiče — lako je moguće — iz redova tih istih čelnica nevladinih organizacija, dozvolite mi da zarad Vašeg boljeg informisanja o sebi navedem samo dva podatka. Jedini sam intelektualac koji je još u vreme vladavine jugoslovenskih komunista javno kritikovao boljševičku političku filozofiju posle čega je protiv mene krenula sveopšta ideološka hajka širom zemlje, da bih najzad doživeo i da tadašnji prvi čovek Sovjetskog Saveza Jurij Andropov lično zatraži od srpskih vlasti da me sa Univerziteta isteraju a potom i uhapse. Napominjem da moja kritika nije imala dnevno-politički karakter i da je nekoliko od mojih 20 knjiga iz oblasti filozofije, psihologije i sociologije u celini posvećeno razobličavanju komunističke doktrine kako Karla Marksa i Vladimira Iljiča Lenjina tako i Josifa Staljina. Podatak drugi. Takoreći odmah po dolasku Slobodana Miloševića na državno kormilo Srbije prvi sam postavio političku dijagnozu tog novog režima — specifični modalitet totalitarne državne uprave u kojoj višestranačje služi samo kao paravan iza koga bračni par na vlasti sprovodi svoju političku volju. Obraćam Vam se dakle ne kao srpski nacionalista već kao srpski liberal koji poštuje demokratske tekovine američke države, ali koji upravo zato ne može imati razumevanja za podršku koju takva jedna država pruža ovdašnjim pristalicama komunističkog pogleda na privatnu svojinu.
      
Ne mislim naravno da imate bilo kakvu obavezu da na ovakvo jedno pismo odgovarate utoliko pre što ono nema privatni već javni karakter. Moja želja je — i siguran sam ne samo moja — samo da Vam predočim koliku štetu američkim interesima u ovom delu Balkana nanose dvostruka merila o kojima je reč, u nadi — želim da verujem ne sasvim uzaludnoj — da ćete svoj visoki autoritet založiti da se takva jedna spoljnopolitička koncepcija promeni za dobro obe naše zemlje i oba naša naroda.
      
S poštovanjem dr Nikola Milošević, profesor Univerziteta u penziji, redovan član Srpske akademije nauka i počasni predsednik Srpske liberalne stranke.

      
Poslednja kolumna objavljena u broju 536, 31. oktobra 2006. godine | Svedok
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 08, 2013, 05:31:41 pm »

*
NIKOLA MILOŠEVIĆ


STRAST PLAVI RAZUM

Od sadašnjosti, kao i od prošlosti ništa čvrsto i utemeljeno ne ostaje. Iluzija je verovati da je u titoizmu bilo slobode, jer smo mi jedini u Evropi u vreme Broza imali koncentracione logore — kaže akademik Nikola Milošević.

"Bilo je i nije bilo, bolje bi bilo da nije bilo". Tako su stari Indonežani počinjali svoja pripovedanja. Ovom starom izrekom, akademik, filozof, dugogodišnji profesor na Filološkom fakultetu Nikola Milošević (1929) otvorio je svoju "Kutiju od orahovog drveta" — roman koji je upravo objavila Kuća "KOV" iz Vršca.

I Toma, glavni lik vašeg drugog romana, razgrnuvši prah sećanja, otkriva priču iz svog života smeštenu u pedesete godine prošlog veka. Da li je vaš Toma — neverni Toma novijeg vremena?

To ime svakako nije slučajno izabrano. Moj junak je zapravo skeptik, a to znači praktično neko ko ništa, da to popularno kažem, ne uzima zdravo za gotovo. To mu je neka zajednička crta sa onim biblijskim nevernim Tomom.

UZ POMOĆ I LOGORI

Radnja romana je prah u kutiji orahovog drveta — sećanje. Kakav je prah sadašnjice?

Vi ste upotrebili jednu reč koja sve govori, i to će biti prah. Dakle, od prošlosti ništa pouzdano, čvrsto i utemeljeno ne ostaje. Najviše što možemo da u tu neku simboličku kutiju zatvorimo to malo praha.

Jedan od likova vašeg romana pominje da su crnogorski boljševici, u vreme okupacije, sahranili Isusa Hrista, dok su ga španski primili u partiju, kao počasnog člana. Kako se danas prepoznaje ta goruća želja za vlašću?

Ima nešto što je u biti ostalo isto. To je, zapravo, želja za vlašću bez ikakvih granica. Ako bi neko hteo da čuje moju definiciju dobre vlasti, ja bih rekao da je najbolja ona vlast koja se najlakše može kontrolisati i najbrže smeniti. I boljševici koji se pominju na jednom mestu u mom romanu, zapravo su oni koji su žudeli za apsolutnom vlašću, pri čemu tu ima još jedan psihološki činilac, koji se naziva arogantnim osvetoljubljem. Dakle, njihova želja nije samo bila žudnja za vlašću, nego i žudnja da se uklone oni koji im nisu po volji. Obe te epizode zasnovane su na istinitim događajima.

Smatrate li da je dug period vladavine boljševizma i titoizma zakočio i unazadio državne strukture i da bi se bez toga one brže uključile u savremeno društvo?

Mislim da mogu samo potvrdno da odgovorim na vaše pitanje. Da su 1945. godine ušle trupe generala Ajzenhauera, a ne Staljinove, već, tada bismo imali demokratski politički poredak. Sigurno je da ne bismo imali ove nevolje koje sada imamo.

Smeta li vam što danas mnogi u Titu vide velikog državnika?

To je jedna od iluzija koje mogu samo da nam škode. Ona se temelji samo na površnom pogledu na vreme njegove vladavine. Izvesno je da smo tad imali viši standard, ali je s druge strane isto tako izvesno da nikakvih sloboda onda nije bilo i da je to bio jedini deo Evrope koji je tad imao koncentracione logore. Ne treba nikako zaboraviti, da je i taj standard zapravo bio najvećim delom posledica američke pomoći u iznosu od 35 milijardi dolara nepovratno, a ne nekog privrednog umeća samog Broza i njegovih ondašnjih ministara.

MARKS JE SVE KOŠTAO

U vašem romanu bilo je mesta i za Marksa... Koliko je Slovene koštala Marksova prijemčiva ideja organizovanja i zaštite velikih narodnih masa i zaštite radnika i proletera?

Ona je koštala ceo svet. Ne treba zaboraviti ni Kineze, koji ne spadaju u Slovene. Mora se razlikovati u Marksovoj teoriji ono što je iluzija i ono što je zaista bila. U nekom svom površinskom sloju, ta doktrina je bila shvaćena kao istinska želja da se korenito promeni svet i ljudi predvođeni proletarijatom. U suštini, to je bila doktrina koja se temeljila na Marksovom, pomenuću opet, arogantnom osvetoljublju. Marks, naime, vidi korenitu promenu sveta samo uz pomoć nasilnika, i to onih koji vode ka uništavanju svega što njima ne odgovara. Kapitalizam mora biti uništen. To je ključna reč. Takva doktrina nasilja nije mogla nikakvo dobro doneti.

Verujete li da strast vlada razumom i da je čovek nemoćan da bilo šta promeni?

Iako ja ne mogu da se poistovećujem sa glavnim likom romana, u tom pogledu ja mu dajem za pravo i kao autor.

Pri pisanju romana da li vam je pomoglo vaše ogromno književno znanje?

Izvesno je da neko životno iskustvo i knjige koje sam pročitao mogu biti od pomoći. U ovim godinama čovek polako piše romane.

Između ostalih, godinama ste bili u žiriju za dodelu Ninove nagrade. Da li se nešto poslednjih godina promenilo? Da li književne nagrade danas imaju smisla?

Kao i drugi žiriji i ovaj je podložan nekim uticajima koji nisu književne prirode. Lično mislim da sam se rukovodio po književnoj meri. Ubeđen sam da je najveći pad, dodeljivanje Ninove nagrade Zoranu Ćiriću, koji je tu nagradu po svemu sudeći dobio zato što je čitav kulturni prostor zapljusnuo sa jednim stavom, kojim ćete se najviše probiti: ako izjednačite osećanje nacionalne pripadnosti sa pojmom šovinizma. Taj pisac je u jednoj emisiji Studija B izjavio da su Srbi rođeni cinkaroši i genetski "debeovci" i to mu je otvorilo sva vrata, pa i vrata tadašnje Ninove nagrade. U principu ne bi onda bilo ni razložno, a i sa nekog kulturnog gledišta opravdano, da kažemo da nagrade nemaju smisla. Način na koji se one u nekom slučaju dodeljuju je besmislen. Ja, koji se kao i moj junak držim gledišta da strast ima prevagu nad razumom, mogu to da razumem.

SPAVA LI BOG?

S obzirom na to da da ste jedan od vodećih poznavalaca rada Dostojevskog, da li je on i dalje vaš najdraži pisac ili ga je u novije vreme neko pobedio?

Opet ne mogu o tome da sudim, po mom sudu nije baš uputno govoriti o piscima uopšte. Dostojevski je napisao i "Ponižene i uvređene" i "Zapise iz podzemlja". Velika je razlika između ova dva dela. Dostojevski je za mene pre svega pisac "zabeleški iz podzemlja" i nisam siguran da će se tako lako naći neko delo, koje bi moglo da mu parira. Inače, nisam neko ko je spreman da čitav život posveti samo jednom autoru, pa bio to i Dostojevski, pogotovu ako imate u vidu da je moja osnovna vokacija filozofska. Neko moje ozbiljnije bavljenje Dostojevskim pripada jednom delu moje duhovne prakse.

I na kraju, da li i dalje đavo ne spava, a bog spava?

To je misao jednog mog drugog junaka, Rusa Ivana Nikiforoviča, koja je bliska i glavnom junaku romana. Nije lako odgovoriti na to pitanje. Da li bog spava ili ne, to mi smrtnici teško možemo da prosudimo. Ono što tako nazivamo daleko je iznad naše moći, ali ako bi to da đavo nikad ne spava značilo da zlo ima duboke korene u samom biću sveta, onda nema nikave sumnje da on nikako ne spava.


D. B. Matović | 03.08.2003. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 08, 2013, 05:54:05 pm »

*
GOST "IBARSKIH NOVINA": PROF. DR NIKOLA MILOŠEVIĆ, AKADEMIK


ONO ŠTO JE BILO — BOLJE DA NIJE

Našu stvarnost najbolje je formulisao jedan meni nepoznati građanin samo jednom rečenicom: "Sačuvaj Bože da se oni vrate, a sačuvaj Bože i da ovi ostanu..."

Nije to možda bila ideja vodilja novog, drugog po redu romana Nikole Miloševića, ali stav da "u komunističkoj partiji nije bilo levog i desnog krila, naprednog i konzervativnog, jer su komunisti podjednako hapsili i gušili slobodnu misao i da od nijansi ne treba praviti kapitalne razlike" provejava iz svake piščeve rečenice. Nekima se, možda, ne dopada ni njegovo mišljenje da danas ne treba da se govori o "evropeizaciji", već o demokratizaciji Srbije, jer je "Evropa dala i Hitlera i Musolinija, i nacizam i fasizam", ali — to je prof. dr Nikola Milošević, akademik koji za sebe kaže da se protiv Slobodana Miloševića borio o svom trošku, da "zato sada nema ništa" i da će se i ubuduće boriti protiv svakog ko uvodi politički monopol.

IN: Moto za "Kutiju od orahovog drveta" pozajmili ste, kažete, od jednog českog reditelja, a on opet, od starih indonežanskih pripovedača: "U ovom romanu ima i ono što je bilo i ono što nije bilo. Ono što nije bilo, moglo je biti. A ono što je bilo, bolje da nije bilo..." Jeste li imali u vidu neko konkretno vreme i konkretne događaje ?

Čitav roman je, zapravo, posvećen svemu onome što je bilo, a bolje bi bilo da nije bilo, kako u ličnoj istoriji mog junaka, tako i u novijoj istoriji, pre svega revolucionarnoj i istoriji uopšte. Moj junak bi da, ako je ikako moguće, izbriše svoju podložnost erotskim porivima, ali isto tako da izbriše i ono što je bio u prilici da sazna o zločinima koji su, tobože, u ime nekih velikih ciljeva počinjeni, kao i ono što je spoznao o takozvanoj ljudskoj prirodi. Otuda i religijsko-filozofska ravan romana oličena u čežnji glavnog junaka za jednim Bogom koji je zaista svemoćan, pa može da učini čak i to da ne bude ono što je bilo.

IN: Kažu da samo komunisti mogu da misle da smo mi propadali samo poslednjih 10—15 godina. Pripadate li i Vi onima koji su mišljenja da smo mi sa svojih temelja sišli još pre više od šest decenija ?

U romanu ima jedan tok koji bi se mogao nazvati političkim, a nastavlja se u neku vrstu političke filozofije i filozofske istorije glavnog junaka. Moj glavni junak zamišljen je kao neko ko ponesen svojim strastima ima površnu predstavu o zločinima dve komunistiške države, one ruske i ove naše, oslanjajući se na ono što je u to vreme u štampi i knjigama sa oficijelnim blagoslovom pisano. Međutim, vremenom suočava se on sa njemu dotle nepoznatim saznanjima kako o boljševičkoj, tako i o našoj revoluciji. Od Rusa Ivana Nikiforoviča saznaje kojim su se sve sredstvima sluzili boljševici u želji da sačuvaju osvojenu vlast. A od svog oca čuće kako su i šta su sve činili jugoslovenski komunisti u borbi za vlast. I premda se to u romanu nigde ekspličitno ne kaže, podrazumeva se da oni koji se takvim sredstvima služe nisu ni imali onaj uzvišeni cilj koji su proklamovali, već samo mržnju prema svojim protivnicima i želju da ih fizički unište.

IN: Kako je onda bilo moguće da i 5. oktobra 2000. bude promenjena vlast, a da sistem ostane isti? Ili je bilo moguće baš zbog toga ?

Upravo ste rekli ono što je bitno. Promenili su se oni na vlasti, ali sistem je ostao nepromenjen. Ono što je bitno za režim, monopol političkog odlučivanja i danas je, nažalost, na snazi. Izgledalo je da smo završili sa vladavinom gde jedna partija odlučuje o svemu, međutim, takav sistem vladavine se vratio. Ne može biti demokratski onaj poredak u kome se iz jednog centra vlasti donose sve ključne političke odluke i u kome politika ima prevagu nad ekonomijom. Nova vlast zloupotrebila je volju građana na izborima na kojima je pao Milošević i naknadno izvršila raspodelu politicke moći u krugu svojih uskostranačkih interesa. Da podsetimo, puni naziv koalicije DOS bio je DOS — Vojislav Koštunica i takvoj koaliciji birači su dali svoj glas. Nisu ga dali sigurno zato da jedna stranka koja se zove Građanski savez Srbije, koja nije ništa drugo do JUL dosovskog režima i koja, verovatno, ne bi prešla izborni cenzus dobije mesta: ministra spoljnih poslova, ministra prosvete, gradonačelnika Beograda, predsednika Skupštine i predsednika države. A kad se jednom uspostavi sistem političkog monopola onda se, praktično, preslika politička mapa prethodnog režima.

IN: Hoće li skoro biti vanrednih parlamentarnih izbora. Kome odgovara produžavanje agonije?

Kad se u nečijim rukama nađe monopol političkog odlučivanja onda po prirodi stvari onaj koji taj politički monopol ima nastoji da ga zadrži što je moguce duže, pa je takav slučaj i sa našim vlastodrscima. Da sve bude zanimljivije, prekomerna vlast za koje nema kontrole ne samo što urušava moral onih koji je imaju, nego narušava i njihovu sposobnost rasuđivanja. Nasi vlastodršci nisu više u stanju čak ni da procene šta je u njihovom ličnom interesu, jer da jesu raspisali bi izbore još dok je trajala žalost za pokojnim premijerom Đinđićem. Ovako, nastojeći da po svaku cenu odlažu trenutak izborne istine, rade i protiv sopstvenih političkih interesa, jer svakog dana njihov ionako mali ugled postaje sve manji. Jedan meni nepoznati građanin rečenicom: "Sačuvaj Bože da se oni vrate i sačuvaj Bože da ovi ostanu!" najbolje je formulisao našu stvarnost.

IN: Ipak, niste odgovorili na moje pitanje, hoće li prevremenih parlamentarnih izbora biti?

Biće ih samo ako oni koji drže vlast budu na to primorani. Kako sada stvar stoji, oni će se služiti svim mogućim sredstvima da izbegnu pad Vlade i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. To znači da će se poslanicki glasovi kupovati, a po svoj prilici će se policijski dosijei koristiti zarad ucenjivanja onih poslanika o kojima postoje kompromitujući podaci. Ne treba narod da zaboravi ni lepo iskustvo koje vlastodršci ovdašnji imaju sa falsifikovanjem glasova, pa nije isključeno da opet neko prevali 800 kilometara taksijem u Turskoj, od Bodruma do Istanbula) da bi avionom skoknuo do Beograda da svojim glasom podrži ovu Vladu.

IN: Zašto u javnosti nije prisutnija Srpska akademija nauka čiji ste član?

Ova vlast skinula je sa budžeta sve naše kulturne i naučne institucije koje počinju sa predznakom srpsko: Srpsku akademiju nauka, Maticu srpsku. Srbija je danas jedina država koja ne finansira svoje kulturne i finansijske ustanove i tako ih dovodi u direktnu finansijsku zavisnost od režima, jer za svaki projekat SANU je primorana da se obraća nadležnom ministru, znači funkcioneru DS, koji onda odlučuje da li će se i sa koliko novca taj projekat finansirati.

IN: To opet nije razlog da SANU ćuti. Naprotiv...

I ja sam tako mislio. Ali, bio sam u manjini...Pokušaj vlasti da Srpsku akademiju nauka dovedu u materijalnu zavisnost od sadašnjeg političkog vrha i da se na taj način onemogući kritičko određivanje prema onima koji drže vlast, svakako ne sprečava same akademike da se javno kritički oglašavaju o onima koji vlast drže. Ali, da li će i koliko njihov glas dospeti u javnost, to najmanje od njih zavisi. To, uostalom, pokazuje i moj slučaj.

S druge strane, paradoksalno je, ali nije neobjašnjivo da je ta ista Vlada koja je sa spiska budžetskih ustanova skinula SANU, odlučila da iz budžeta finansira rad nevladinih organizacija.

IN: Kakva su Vaša predviđanja?

Nadam se da će se, posle izbora, na političkoj sceni pojaviti ljudi koji imaju i demokratsko i nacionalno opredeljenje. Nažalost, mislim da još nemamo takav politicki filter.


piše Marina Miljković Dabić | 24.10.2003 | Ibarske novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 08, 2013, 06:22:05 pm »

*
AKADEMIK NIKOLA MILOŠEVIĆ


DELIMIČNO ISPRAVLJENA NEPRAVDA

Pokret generala Mihailovića ne može se izjednačavati sa komunističkim pokretom, kaže za "Poglede" predsednik Srpske liberalne stranke Nikola Milošević

Akademika Nikolu Miloševića, predsednika Srpske liberalne stranke, nije potrebno specijalno predstavljati. Najveći deo javnosti zna da je reč o intelektualcu izuzetne snage, dugogodišnjem opozicionaru čiji su tekstovi i javni nastupi uvek imali velikog odjeka u našoj sredini. Jednu pauzu u zasedanju srpskog parlamenta iskoristili smo za razgovor sa prof. Miloševićem o najvažnijim temama srpske politike, počev od aktivnosti predsednika Srbije, nekih segmenata u radu Vlade Srbije, do Kosmeta i odnosa Sinoda SPC i nekih srpskih vladika prema određenim političkim problemima koje ne bi trebalo olako zaobilaziti.


ANTRFILE: SRBIJA I CRNA GORA

POGLEDI: Šta će biti sa DZ SCG? Crnogorski predsednik Filip Vujanović smatra da su odnosi Srbije i Crne Gore "bili najbolji kada su te dve države bile nezavisne!, dok Vojislav Koštunica izjavljuje da te državne veze ne bi trebalo prekidati?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Što se tiče predsednika Vujanovića, on pamti samo onaj deo istorije za koji misli da njemu može biti od koristi. Da sam u prilici da mogu da mu to kažem ili poručim, podsetio bih ga da u vreme kada su Srbija i Crna Gora bile nezavisne države, u Crnoj Gori nije postojala crnogorska nacija, što se iz nekih udžbenika za osnovne i srednje škole moglo lepo videti. Ja sam jedan takav citirao, pa su me proterali iz države g. Vujanovića. To je udžbenik geografije iz 1890. godine, koji je bio u upotrebi u crnogorskim školama uz odobrenje ondašnje kneževske komisije, u kome se kaže da u Crnoj Gori žive sve sami Srbi koji govore čistijem srpskim jezikom.

Dakle, zaista su te dve nezavisne države bile u jako dobrim odnosima, ali zahvaljujući tome što tad nije bilo nacija koje su izmislili g. Đukanović i g. Vujanović. Drugim rečima, ako se nezavisna Crna Gora uspostavi na temelju proglašenja državne izmišljene crnogorske nacije, nema nikakvih izgleda da odnosi između te dve nezavisne države budu dobri. A koliko će, naravno, g. Đukanović uspeti u tom svom naumu, sve zavisi, opet, od politike velikih sila. Nije nikakva tajna da se protiv njega vodi proces u Italiji, nije nikakva tajna da od toga da li će on dobiti imunitet zavisi njegova sudbina pred tim sudom, i ja mislim da je žestina sa kojom se g. Đukanović, Vujanović i ostali bore za nezavisnu Crnu Goru, inspirisana nekim sasvim prizemnim pobudama — imunitet da se ne bi sudski odgovaralo za krijumačarenje duvana i ko zna šta još.

POGLEDI: Kako u tom smislu treba shvatiti ponašanje Svetozara Marovića?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Pa znate šta, Svetozar Marović je političar koji se često ne izjašnjava, odnosno daje izjave koje se mogu razumeti otprilike onako kao poruke pitijskog proročišta. Dakle, može biti ovako, može biti onako. Međutim, onda kad predsednik Marović položi karte na sto i kad je direktan u svojim izjavama, reklo bi se da on podržava politiku stranke kojoj pripada, što je naravno razumljivo, ali nije razumljivo da neko ko je predsednik zajedničke države podržava takvu jednu politiku.

POGLEDI: Može li u očuvanju DZ SCG neku veću ulogu imati novoosnovani Pokret za zajedničku državu Srbija i Crna Gora, predvođen akademicima Matijom Bećkovićem i Ljubomirom Tadićem?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Taj pokret svakako ima svoja moralna i pravna opravdanja. Nažalost, mi živimo u vremenu kad moral i pravo ne igraju presudnu ulogu u političkim pitanjima, i ja ne vidim ko može sprečiti g. Đukanovića da i ovoga puta onemogući svim onim Srbima koji su poreklom iz Crne Gore, da ne učestvuju na glasanju u njihovoj državi. Da se prisetimo, on je takav potez povukao još u svoje vreme, kad je bila rasprava oko toga da li oni koji su poreklom iz Crne Gore, a nemaju domicil u Crnoj Gori, mogu tamo glasati. I tada je taj princip, kakav god bio, grubo narušen, jer je princu Nikoli Petroviću omogućeno da glasa, premda on nije imao domicil u Crnoj Gori. A sadašnji predsednik Ustavnog suda Srbije, g. Vučetić, koji se inače izjašnjava kao "Crnogorac", dao je svojim autoritetom pravnika podršku Milu Đukanoviću u tom poslu. Ako tako stvar stoji, onda ovaj čin Srba iz Crne Gore, koji su odande poreklom, kažem, može biti moralno i pravno, kao i što jeste, nešto što treba pozdraviti, ali, nažalost, bojim se, u suštini, politički neefikasan.

POGLEDI: Boris Tadić je aktuelnoj vladajućoj strukturi zamerio da nema "valjanu ekonomsku strategiju" i da isticanjem ekonomije u prvi plan mora da promeni svoju političku filozofiju. Šta mislite o načinu na koji je Tadić spojio državnu i stranačku politiku? Da li ste zadovoljni kako on reprezentuje Srbiju?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Mislim da bi ovo bila prilika da se prisetimo jednog izbornog obećanja g. Tadića. Ako se ne varam, u jednoj predizbornoj kampanji, i to skorašnjoj, g. Tadić je obećao da će, ako njegova stranka dođe na vlast, odmah otvoriti 500.000 novih radnih mesta u Srbiji. Ne znam da li je to ta politička filozofija koju predsednik države ima u vidu? Ako jeste, iskreno sumnjam da ima nekog ko se makar malo razume u privredu, i ko bi mogao trezveno ili realno prosuđujući, zaključiti da je u jednoj ovakvoj privredno urušenoj zemlji moguće otvoriti, u jednom tako reći potezu ili za neko kraće vreme, makar i 10.000 novih radnih mesta, a nekmoli 500.000. Dakle, mislim da je karta ekonomije na koju igra g. Tadić u suštini neka vrsta marketinškog poteza. To je, opet, pred neke predstojeće izbore, pokušaj da se nekakav politički kredibilitet za tu stranku pridobije, a da se omalovaže oni koji su sada u Srbiji na vlasti.

POGLEDI: Vlada Vojislava Koštunice skoro godinu dana funkcioniše uz stalne pretnje nekih koalicionih partnera da će iz nje izaći. Zamerana joj je nesaradnja sa Haškim tribunalom, a i sada, uprkos dobrovoljnoj predaji generala Lazarevića, G17 plus ponovo preti da će u slučaju da se ne dobije pozitivna ocena Studije o izvodljivosti, istupiti iz Vlade?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Sve zavisi od toga da li oni koji predvode G17 plus realno procenjuju da bi sa padom Vlade i sa nekim vanrednim izborima njihova stranka bolje prošla nego dosad. Sve procene govore da tako ne bi bilo, čak je lako moguće da G17 plus na nekim predstojećim izborima, što im nikako ne želim, ne pređe ni onu gornju granicu koja je neophodna za to da ta stranka bude zastupljena u Skupštini. Dakle, moguće su dve stvari. Ili da oni nisu kadri da realno procenjuju svoje izborne izglede, a ne bih rekao da je tako, tamo ima dovoljno pametnih i trezvenih ljudi koji umeju da procenjuju, ili je to jednostavno opet neka vrsta marketinškog poteza, pokušaj da se neki politički poen dobije ne samo ovde, nego pre svega kod velikih sila. Ako je ovo drugo, onda to tako treba i uzeti. Dakle, kao neku vrstu pokušaja koalicionog partnera da neki svoj politički kredibilitet u inostranstvu poveća.

POGLEDI: Mogu li pod takvim pritiscima premijer Koštunica i njegova Vlada da izguraju ceo mandat?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Ne bih umeo da procenjujem da li ta Vlada može čitav mandat da opstane. Lako je moguće da to neće moći, ali ipak verujem da će ona trajati duže nego što to neki politički analitičari u ovom trenutku procenjuju, i što priželjkuju neke druge stranke koje nisu na vlasti. Koalicija je povezana interesima i ne vidim da je ijednoj stranci u postojećoj koaliciji u interesu da se u nekom kraćem roku održe vanredni izbori, prosto zato što nijedna od tih stranaka na tim vanrednim izborima ne bi prošla bolje nego što je prošla, a lako je moguće da bi prošla i gore.

POGLEDI: SAD su zauzele stav da dobrovoljni odlazak generala Lazarevića u Hag nije dovoljan uslov za ulazak DZ SCG u evroatlantske integracije. Po onome što je rekao ministar inostranih poslova Vuk Drašković, u Vašingtonu mu je saopšteno da je "transfer generala Mladića u Hag uslov svih uslova". Kako gledate na postupak generala Lazarevića?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Što se postupka generala Lazarevića tiče, mislim da on može samo da se pozdravi. To je jedan častan čin. Naravno, ne mogu da unapred sudim o krivici generala Lazarevića, kao što to čine neki ovlašćeni predstavnici nevladinih organizacija, ali koliko se zasad može znati, ne vidim da je general Lazarević odgovoran za bilo kakav ratni zločin. Uostalom, sam pojam komandne odgovornosti je s pravnog gledišta problematičan pojam. On je neka vrsta političke konstrukcije koja je smišljena za to da se izvrši pritisak na našu državu takvu kakva ona jeste, s jedne strane, a s druge strane, da se velike sile, pre svega Amerika, razume se, nađu u položaju da mogu da pošalju poruku arapskom svetu — mi nismo protiv vas, mi smo samo protiv ekstremista tipa Osame bin Ladena, jer je činjenica da se i predaja generala Lazarevića i Haški sud moraju staviti u odgovarajući politički kontekst spoljne politike velikih sila, opet kažem, u prvom redu Amerike. Amerikancima je jako stalo da pokažu arapskom svetu da nisu, kako bi to Francuzi rekli, "an blok" protiv njega. Zato Amerikanci podržavaju muslimansku stranu i u Bosni, i na Kosovu i u Makedoniji.

Evo, da se samo prisetimo. Za Makedoniju je princip decentralizacije princip koji Amerikanci podržavaju i forsiraju. Za Srbe na Kosovu toga nema. Ta očigledna protivrečnost može da se protumači samo time što muslimanskoj strani u Makedoniji odgovara decentralizacija, a istoj toj strani na Kosovu ne odgovara decentralizacija. Da ne govorimo o Bosni i Hercegovini, tamo gde Pedi Ešdaun izjavljuje u jednom intervjuu, poručujući bošnjačkoj strani, da ako hoće da oni budu onaj narod koji će se najviše pitati, onda treba da ispune neke uslove koje je on pobrojao. Sama činjenica da se protivno Dejtonskom sporazumu jedan narod favorizuje do te mere da će se on, kako kaže Ešdaun, najviše pitati, govori rečito da velike sile na čelu sa Amerikom koriste i Haški sud u tom istom kontekstu poruke arapskom svetu koju sam prethodno već pomenuo. Dakle, po ko zna koji put treba reći, Haški sud nije pravna, on je politička institucija.

POGLEDI: Kako biste ocenili spoljnopolitičku inicijativu šefa diplomatije Vuka Draškovića, koji se zalaže za to da status Kosmeta mora biti "otvoren Kosmet u okviru evropske Srbije", što bi značilo "više od autonomije, ali manje od nezavisnosti, uz dugoročno prisustvo UN i EU"? S druge strane, ima i onih koji, poput Dobrice Ćosića, zagovaraju podelu Kosmeta?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Dobrica Ćosić je privatno lice, bez obzira na to što je on književnik od velikog ugleda, a Vuk Drašković je funkcioner naše države i to na osetljivom mestu ministra spoljnih poslova. Zato njegove izjave u javnosti i njegovi kontakti sa predstavnicima velikih sila imaju, kako god okrenemo, dalekosežne posledice koje, dakako, ne bi postojale da je g. Drašković privatno lice. Želim da iskoristim ovu priliku da skrenem pažnju na to da g. Drašković, ne od juče, daje izjave koje uopšte nisu legitimne, s obzirom na status u vladi koji on ima. Ne može ministar spoljnih poslova, i bilo koji drugi ministar, zastupati gledišta koja nisu gledišta njegove Vlade, a to g. Drašković radi ne od juče.

Primera radi, neposredno pošto je izbila ona afera sa ovim našim košarkašem oko Draže Mihailovića (Milanom Gurovićem, prim. D.G), Vuk Drašković, koji se inače poziva na generalov pokret, izjavljuje da će naša država podržati kandidaturu Hrvatske za nestalnog člana Saveta bezbednosti. Ne znam da li je u našoj javnosti ta njegova izjava imala neki publicitet. Ona je, doduše, skromno, usputno bila ovde zabeležena, ali ona govori sve o javnim istupanjima g. Draškovića. Još bi nekako čovek mogao razumeti da g. Drašković daje neke izjave bojeći se da američki predsednik, Senat ili Kongres ne udare pesnicom o sto i kažu — to ne može, ali ja ne vidim ni da Amerika, niti bilo koja druga velika sila stoje iza kandidature Hrvatske za nezavisnog člana Saveta bezbednosti, do te mere da bi to u slučaju da Hrvatima ne damo podršku imalo neke katastrofalne posledice po nas.

Dakle, u tom sklopu treba videti i izjave koje g. Drašković daje o Kosovu. Jednostavno, nastoji da se ne zameri velikim silama i to je politika koju on voli, ali politika potpunog nezameranja i pravljenja apsolutnih ustupaka velikim silama, to nije politika njegove Vlade. On bi tu politiku mogao da vodi, ali o svom trošku i za svoj privatni račun.

POGLEDI: Direktor Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić rekla je da nije antisrpkinja i da Srbi na Kosmetu "sada plaćaju cenu zločina koje su počinili predstavnici srpskih snaga u proteklim godinama". Vi ste u nekim tekstovima kritikovali ideologiju nevladinih organizacija. O čemu se tu tačno radi?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Pa to je ideologija prvobitnih zajednica. Dakle, ideologija kolektivnih prestupa i kolektivne odmazde. U modernim političkim vremenima, i po tome se liberalna politička filozofija razlikuje od političke filozofije, ako se tako može reći, tih pradavnih vremena i logike krvne osvete, ne postoji pojam kolektivne odgovornosti. Ova izjava gđe Kandić pokazuje da ona ili to ne zna ili ako zna onda to smišljeno nipodaštava, jer zašto bi Srbi na Kosovu plaćali ceh onoga što su neki funkcioneri i politički predvodnici Srba eventualno tamo počinili.

Ako je odgovornost, krivična i pravna uopšte, individualna, kako onda Srbi kolektivno tamo mogu biti odgovorni za ono što je neko drugi u njihovo ime učinio. Drugo, nije valjda da se na taj način može opravdati spaljivanje i uništavanje 140 srpskih bogomolja na Kosovu. Da li se time može opravdati proterivanje Srba, da li se time može opravdati njihovo izgladnjivanje i smrzavanje, jer im se dotok struje ometa? Dakle, onaj ko tvrdi da je to sve pravedna kazna za prestupe koje je neko učinio u srpsko ime, taj zaista ne vidim da se po nečemu razlikuje od poglavice nekog afričkog plemena.

POGLEDI: Stav Tomislava Nikolića, zamenika predsednika SRS, jeste da će ove godine biti socijalnih nemira i novih izbora. Koliko su povećanjem primanja u Skupštini Srbije sami poslanici doprineli narastanju tenzija, pogotovo kada se zna da je ta odluka Administrativnog odbora doneta u ovakvoj ekonomskoj situaciji?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Što se mene lično tiče, odmah mogu da kažem, ja nisam potpisao nijedan tekst u kome se traži povećanje poslaničkih plata. Inače, lično držim da su plate bile zaista male i da ih je trebalo povećati, ali smatram da ovo povećanje zaista nema opravdanje. Mislim da je to iznad onoga što bi bilo realno i, naravno, politički uputno u ovom trenutku. Međutim, želim da kažem da je javnost, zahvaljujući tome što je većina sredstava javnog informisanja i dalje u rukama tog antisrpskog mondijalističkog tabora, zapravo ipak na jednostran način izveštavana o političkim posledicama takvog jednog čina.

Jednostran, prosto zato što, primera radi, niko u našoj štampi, niti pak u našim televizijskim kućama, nije našao za potrebno da, recimo, otvori javnu raspravu o primanjima predvodnica nevladinih organizacija, o tome koliki novci se stiču i kako se stiču u džepove tih nevladinih organizacija kojih samo u Beogradu ima preko hiljadu. To je astronomska cifra. Da li je, najzad, iko komentarisao na našoj televiziji, u našoj štampi, izjavu g. Karića da je njegova plata 200.000 evra mesečno, i da on smatra da je i to malo. Biće, kaže, i više. Dakle, reč je o tome da se, jednostavno, skreće pažnja na jedan problem koji je otvoren povećanjem poslaničkih plata, a da se, s druge strane, očito smišljeno, prećutkuje problem prekomernih primanja na nekim drugim stranama.

POGLEDI: Zakonskim rešenjima izjednačeni su u pravima partizani i borci generala Mihailovića. Zanima nas Vaša ocena tog postupka?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Mislim da je u ovakvoj našoj situaciji u kojoj jesmo, i s obzirom na političko nasleđe koje su nam ostavili prethodni režimi, kako Titov tako i Miloševićev, ovo bilo najviše što se moglo učiniti. Time se samo delimično, nažalost, ispravlja nepravda koja je učinjena pokretu generala Mihailovića i JVuO, zato što se na ovaj način ta dva pokreta, onaj komunistički i ovaj ravnogorski, izjednačavaju, a oni se izjednačiti ne mogu.

Ne može se izjednačiti pokret generala Mihailovića, koji je imao za cilj uspostavljanje demokratskog političkog poretka ovde, monarhije koja je, razume se, ustavna, i to onako kako je to u Srbiji u njenim najboljim godinama bilo, monarhije koja, dakle, pretpostavlja postojanje demokratskih institucija, sa jednim drugim pokretom, čiji cilj je bio da se uspostavi vladavina jedne stranke i jednog čoveka. Ali, kažem, to je, eto, najviše što se u ovim prilikama moglo učiniti.

Paradoksalno je, naravno, ja se nadam da će se za to naći neko rešenje, da je u postojećem predlogu zakona, koji je prošao u Skupštini, zadržan jedan paragraf iz prethodnog zakona, prema kome bi tri predstavnika SUBNOR-a i četiri predstavnika Skupštine trebalo da odlučuju o tome ko će imati prava od ravnogoraca prema ovom novom zakonu. Dakle, paradoksalno je, zaista, da predstavnici SUBNOR-a, koji su u načelu bili protiv tog zakona, budu u toj komisiji i da oni učestvuju o odlučivanju o jednoj ovako osetljivoj političkoj stvari. Ali, kažem, ja se iskreno nadam da će ta praktična prepreka biti otklonjena.

POGLEDI: U javnosti je jedna stvar prošla gotovo neprimetno. Naime, posle Svetozara Marovića, koji nije imao ništa protiv da papa poseti SCG, suprotno stavu Sinoda, i mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan rekao je da od posete poglava Rimokatoličke crkve on nema "nikakvu bojazan".

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Nisam bio u prilici da tu izjavu mitropolitovu pročitam, i ja mislim da bi, ako je ta izjava tačno prenesena, pre svega o tome morao da se izjasni i oglasi Sinod SPC. Ja sam samo, moram priznati, iznenađen da jedan visoki dostojanstvenik SPC u javnosti zastupa gledište koje nije gledište Sinoda. Ali, ponavljam, o tome bi, pre svega, Sinod trebalo da raspravlja.

POGLEDI: Naravno. Međutim, da su još neka pitanja u Crkvi neusaglašena, videlo se kada je Sinod povukao tužbu koju su Eparhija raško-prizrenska i vladika Artemije podneli sudu za ljudska prava u Strazburu, protiv nekoliko zapadnih zemalja radi pravne zaštite i nadoknade štete koju su albanski ekstremisti naneli SPC od 1999. do danas?

NIKOLA MILOŠEVIĆ: Što se ovog drugog slučaja tiče, razume se da Sinod ima kompetencije koje su crkvenim normama zajemčene i predviđene. Kako će Sinod na to reagovati, ja zaista ne znam i u to ne bih ulazio, ali što se mene tiče, ako bih sudio sa nekog pravnog i moralnog gledišta, ja mislim da je vladika Artemije potpuno u pravu. Ovde nije reč o jednoj poseti prema kojoj se može imati ovakvo ili onakvo mišljenje. Ovde je reč o nečem što je krivično delo i za šta bi u zemljama iz kojih dolaze kontingenti tih trupa na Kosovo svako morao odgovarati. Ako je, recimo, nemački kontingent mirno posmatrao kako se spaljuju bogomolje, a bio je dužan da reaguje i da zaštiti nedužne ljude i njihove svetinje, i ako je u samoj Nemačkoj taj čin okvalifikovan kao kukavički, razume se, tamo se mogu izricati moralne osude, ali ovde bi svakojako i sud morao imati posla, ne samo zarad štete koja je pričinjena, nego i zarad neke moralne zadovoljštine koja bi pripadala ljudima sa Kosova. To je bar moje, naravno, mišljenje, kao nekoga ko ne može presuđivati Sinodu SPC, niti hoće.


Razgovarao: Dobrica Gajić | januar, 2005 |Pogledi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 08, 2013, 06:57:04 pm »

*
SEĆANJE: NIKOLA MILOŠEVIĆ





SVETLOST SAMOTNIKA

Šta opstaje unutar sivog klupka odnosa koje obrazuju ljudi dok žive svoje živote, krećući se u svetu pod uticajem istorijskog vremena, u kolopletu prikrivenih ujeda, neiskrenih pohvala, nečeg što je uvek samoobmanjujuće ili nečeg što se otkriva u doticaju pritajenog zla? Samo naša svest o tome da postoji, jer mora postojati, čovek u sivim vremenima. Samo nas ta svest podseća, kako je pisala Hana Arent, "da i u najmračnijim vremenima mi imamo pravo da očekujemo neko osvetljenje, i da ono može manje da potiče od teorija i ideja nego od nesigurne, treperave i često slabe svetlosti koju neki muškarci i žene u svojim životima i delima zrače pod gotovo bilo kakvim okolnostima i prosipaju u okvirima datog im vremena na ovom svetu."
      
Ne samo da imamo pravo na tu svest čak i kad joj — kao kultura, kao okruženje, kao javnost — nismo dorasli nego nam je ona, štaviše, neophodna da bismo uopšte razumeli šta znači takva okolnost da nas je napustio neko tako osoben i izuzetan, inokosan, tako sam u poplavi sveta, kao što je Nikola Milošević.

U njegovom obimnom i smisaono razuđenom delu postoji jedinstveno duhovno iskustvo koje pronalazimo u knjigama posvećenim kako književnim tako i filozofskim temama. Kao što je na originalan način osvetljavao dela tako velikih pisaca kao što su Dostojevski, Kami, Crnjanski, Servantes, Strindberg, tako je lucidno pisao o problemima koji će znatno kasnije podstaći našu radoznalost: o pojmu alibija u kulturi, o poreklu privlačne snage negativnog književnog junaka, o tome zašto veliki pisci ili veliki filozofi izneveravaju moć svoje umetnosti ili umnosti u času kada daju preimućstvo svojim ideološkim i psihološkim sklonostima, o kompromisu koji u čovekovom duhu sklapaju potreba za iluzijom i potreba za istinom. Sklapajući mozaik od najsitnijih teorijskih delova, Nikola Milošević je napisao niz upečatljivih filozofskih portreta, od kojih su mnogi — poput onih o Unamunu, o Šestovu, o Berđajevu - ostali i novi i neuporedivi u srpskoj kulturi, dok su drugi — o Ničeu, o Frojdu, o Marksu, o Levi-Strosu — otkrivali elemente jedne autonomne i u sebi razlikotvorne teorijske misli, koju je njen autor nazivao filozofijom diferencije, da bi treći — o Lukaču, o Trockom, o Lenjinu — preko duboke i temeljne kritike marksizma u njegovom praktičnom i teorijskom vidu, preko oštroumnog osvetljavanja unutrašnjih veza između marksizma i jezuitizma, postali deo misliočevog odgovora na pitanje o postojanju smisla u istoriji.

Čitavo njegovo delo, međutim, dobija poseban lik kada ga osmotrimo u svetlosti njegove samotničke ličnosti. To treba pravilno razumeti, jer to ne znači da je on bio usamljen čovek, nego znači da je samotnik u srpskoj kulturi: kao Božidar Knežević, kao Anica Savić Rebac, kao Crnjanski, o kome je pisao bolje od svih. Samotnik nije samo incident nego je i nalog upućen kulturi, jer od toga kako ona odgovori na egzistenciju samotnika zavisi kako ćemo odrediti njenu prirodu i njene granice.
      
Uzdržan, gospodstven, simpatičan ili nesimpatičan, oštrorek, ciničan, ali uvek uljudan i vaspitan sabesednik, Nikola Milošević je obeležio svoj lični angažman u studentskoj pobuni u godini 1968. Činio je to — kako je zapisao njegov nekadašnji gimnazijski drug Borislav Pekić — sa analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom, nošen spremnošću da se uprkos svojoj rezervisanoj prirodi nečemu u potpunosti posveti. Ta posvećenost bila je znak strasti: njegov angažman je odatle proisticao, a strast je ne samo poriv i vrlina koje čovek poseduje nego i patnja koju on podnosi. Tragove te strasti pronalazimo decenijama.
      
Ona mu je omogućila da stvori duhovnu auru koja je njegovim studentima darovala visoku meru njihovog vremena. Pomenimo samo jedan među tolikim primerima: dok je u svetu bio jedva poznat, tek upoznavan, kasnije jedan od najuticajnijih teoretičara kulture, veliki ruski mislilac Mihail Bahtin u nas je bio podrobno tumačen u istančanim razmišljanjima Nikole Miloševića. Bila je to neuporediva privilegija za njegove studente: nije se moralo ići nikud, veliki evropski profesor besedio je svake nedelje, tu, odmah ispred nas, ušavši u sivom sakou, sa sedom i nemirnom kosom, bez podsetnika, stavivši sat ispred sebe, tiho otpočevši tačno tamo gde smo stali prošli put, sa citatima iz glave, sa mislima u glavi.
      
Ta strast ga je učinila i članom Odbora za slobodu izražavanja, jednim od osnivača Demokratske stranke, predsednikom Srpske liberalne stranke, najdoslednijim kritičarem neokomunističke i autoritarne politike u devedesetim godinama prošlog veka.
      
Iako je učestvovao u svim antirežimskim protestima, on nikada nije napustio dosledno liberalno stanovište: kao što je za vladavine komunizma znao da kaže kako se levičari često umesto na levici zapravo nalaze na Istoku, tako je naglašavao da zalagati se za demokratiju ne znači neupitno slediti naloge Zapada.
      
Znao je biti čovek velikog i javnog gesta koji velikodušno podržava kako malene tako i najznatnije sabesednike. Podsetimo se jednog duhovnog susreta koji je trajao decenijama. Neslični po svojim intelektualnim orijentacijama, različitih temperamenata, različitih životnih putanja, Nikola Milošević i Mihailo Đurić pokazuju kako se — uz očuvanje svih razlika - može iskazati poštovanje prema autentičnim vrednostima u području srpske kulture.
      
Kada se setimo kako su — 19. aprila 1983, u Studentskom kulturnom centru — živo polemisali o Ničeu, kako se nisu slagali o nihilizmu na tribini Doma kulture Studentski grad 1984. godine, u jednom izvanrednom razgovoru koji je potom objavila beogradska "Književnost", kada u poklonjenom primerku knjige "O potrebi filozofije danas" pročitamo rukom ispisane Đurićeve reči: "Mom velikom prijatelju Nikoli Miloševiću", kada se setimo kako je Mihailo Đurić — po hladnom, maglovitom i zimskom danu, iako već zašao u devetu deceniju života, i sam ozbiljno bolestan — uporno i dugo stajao na sahrani Nikole Miloševića, smatramo prirodnim da — kad njih dvojice više nema — podsetimo na Šopenhauerovu maksimu: "Da bi video da neko vredi, čovek i sam mora vredeti".
      
Tih vrlina nas je lišilo vreme koje je došlo, pa je bilo neke pravilnosti u tome što je Nikolu Miloševića osnovna egzistencijalna strast — po zlim nagonima kulture u kojoj je delovao — provukla i stazom poniženja, u neočekivani čas i u visokim godinama: njemu, koji je decenijama uporno nastojao da svako — i njegov najveći neistomišljenik — ima pravo i slobodu da kaže ono što misli i oseća, koji je u decenijama komunizma potpisivao brojne peticije u ime tog prava, gomila mladih nasilnika — u vreme kada je u nas bio demokratski poredak — nije dala da kaže svoju reč o temi za koju su mislili da je neprikladna: nije im se dopadala pozlata koju je skidao sa njihovog idola. Prizor je bio poučan: mladi i snažni ljudi vređaju starog čoveka, viču na njega i odguruju ga, da mu potom na kućnim vratima osvane natpis "idiot" i da mu na ulici dobacuju "svinjo matora". To nije bio nikakav neočekivani događaj, koji nas je zatekao nespremne u odbrani osnovnih ljudskih prava, jer su nasilnike podržali vrhovni i samoproglašeni apologeti demokratskih vrednosti, pa su i masovni mediji podešavali svoje vesti u korist jurišnika budućnosti. To je, dakle, bio zakonomerni sudar samotnika sa nemerljivim javnim savestima, sudar u kojem je njegovo pravo branio malo ko i koji mu je poslužio za opori zaključak da "na onoj vagi na kojoj se meri nečiji politički i kulturni uticaj ja sa svih mojih objavljenih knjiga, njih 23 na broju i sa svim akademskim zvanjima koja sam stekao ne predstavljam skoro ništa ili možda bolje i tačnije ništa." Sa tom gorčinom umire samotnik.
      
Njegovo delo i njegova ličnost ispunjavaju jednu atitudu na zamišljenoj mapi srpske kulture. Iako je bio i filozof, i književni teoretičar, i hermeneutičar, i polemičar, i političar, i pisac, Nikola Milošević je — svojim životnim zračenjem, okolnošću da smo znali da je među nama — najviše davao dostojanstvo jednom životnom pozivu koji je svoje najznatnije ljude imao u času kada je Srbija bila najmanja: on je, pre svega, bio profesor. I po svom nepristajanju na tribalizam, i po svojoj strasti za javnim delovanjem, i po svojoj usredsređenosti na istinu, i po svom rodoljublju, i po svom kulturnom samotništvu, Nikola Milošević je bio u naše sivo vreme zalutali izdanak velike loze srpskih profesora. On nije oličavao ni drugu, ni prvu, ni drukčiju, ni jedinu, ni pravu, nego najbolju Srbiju.
      
U jednoj od svojih samoanaliza je zapisao: "Još uvek ne mogu i možda nikada neću ni moći da sasvim spokojno izgovorim u sebi onaj Lukrecijev stih koji nas poziva da se pomirimo sa nestajanjem i koji mi se često u sećanje vraća — "čega ima toliko gorkog u tome što se sve svodi na odmor i san?" Iako izgleda potpuno besmisleno, iako je sigurno da je tako, kad je nemoguće da bude drukčije, čini nam se da — posle pet godina od njegove smrti — još traje trenutak u kojem možemo reći: izgovorite to sasvim spokojno, profesore.

      
Milo Lompar | 28.01.2007. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #7 poslato: Novembar 17, 2013, 10:02:46 pm »

*

SEĆANJE NA N. MILOŠEVIĆA: PISAO JE I GOVORIO ONO ŠTO JE MISLIO

Povodom godišnjice smrti akademika Nikole Miloševića, 24. januara je u Velikoj sali Udruženja književnika Srbije održana tribina pod nazivom "Sećanje na Nikolu Miloševića". O životu i delu akademika Miloševića govorili su: prof. dr Milo Lompar, akademik dr Kosta Čavoški i Dobrivoje Katunac.

Govoreći o Nikoli Miloševiću kao filozofu i književniku, prof. Lompar je podsetio da je, između ostalog, Milošević i svojom egzistencijom obeležio period kojeg nazivamo drugom polovinom XX veka, kao i da je specifičnost mesta Miloševićevog stvaralaštva bilo to što se ono nalazilo negde na granici literature i filozofije.

Lompar je govorio o Nikoli Miloševiću kao "duhovnom delatniku" koji je svoju delatnost vršio na "samotnički" način. "Njegova osnovna zaokupljenost kretala se problemima antropološkim, problemima čovekovog udesa". Ovim problemom Milošević se bavio multidisciplinarno.

Podsetivši na "antropološki pesimizam" Miloševića, Lompar je naveo da je on pripadao "moralizatorskoj tradiciji" i bio preokupiran bavljenjem zlom. "Milošević je imao veoma disciplinovanu metodsku svest", rekao je Lompar i naveo dostignuća Nikole Miloševića na konkretnim poljima književnosti i filozofije. Podsećajući na kulturni zadatak kojeg su nam zaveštali Njegoš i Andrić, Lompar je naveo primer Nikole Miloševića iz čije delatnosti se videlo da je taj zadatak ispunio i ostavio nam zaveštanje da i mi budemo takvi. On je bio "kulturan, a svoj".

Akademik Čavoški je govorio, pre svega, o javnim istupanjima Nikole Miloševića na tribinama. "Nikola Milošević je svakodnevno istupao javno analizirajući štampu".

"Njegov usmeni jezik je bio takav da se odmah mogao štampati". Međutim, "ono po čemu će biti upamćen je njegova kritika marksizma, lenjinizma i totalitarizma". I u doba popularnosti praksis-filozofije nije imao iluzija. Dokazujući kako je Lenjin proizvod domaćeg ruskog kriminala podržanog od inostrane neprijateljske sile da bi se zaustavilo napredovanje Rusije, "Nikola Milošević je zaista bio nemilosrdan. On je običnom svetu prikazao ko je zapravo bio Lenjin i šta je on činio".

"On je pisao ono što je mislio i govorio ono što je mislio. A kad je došlo vreme, počeo je i da čini ono što misli, a to je bilo javno opoziciono delovanje." Podsećajući na ulogu Nikole Miloševića u osnivanju Demokratske stranke, ali i prvo veće razočarenje nakon čega je osnovana Srpska liberalna stranka, Čavoški je rekao: "Nikola Milošević je imao tu iluziju da se poštenjem bez novca može nešto postići i u tom pogledu je zaboravio na antropološki pesimizam kojem je načelno pripadao."

"Nije bio sklon nikakvim kompromisima koji bi išli na uštrb časti. Nije verovao da se nečasnim postupcima može postići nešto časno", zaključio je Čavoški o Nikoli Miloševiću.

Govoreći o susretima i doživljajima sa Nikolom Miloševićem, Dobrivoje Katunac je opisao kakav je akademik Milošević bio kao čovek i prijatelj, navodeći svoja sećanja i anegdote.


Фонд, 26.01.2011. | Fond Slobodan Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #8 poslato: Novembar 17, 2013, 10:38:26 pm »

*

ČOVEK DIJALOGA


Nikola Milošević je bio svestrana ličnost: srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke. Najkraće rečeno, Nikola Milošević je bio uman čovek. Suvereno se kretao područjem filozofije od antičkih do modernih vremena, ali podjednako temeljno i teorijom književnosti, esejistikom u gotovo svim oblastima kulture.

Od pojave njegovih Antropoloških eseja 1964. godine, univerzitet i kulturna javnost ušli su u period intelektualne groznice, koja ni do danas nije izlečena. Napisao je preko dvadeset knjiga filozofske i književno-teorijske tematike, nekoliko knjiga političke tematike i tri romana i bezbroj eseja i kolumni. Intelektualci su se osećali njegovim učenikom, iako on to nikad nije tražio. Studentima je bio nezamenljiv uzor temeljitosti i metodološke sofisticiranosti.

Ali, pre svega, Nikola Milošević je bio čovek dijaloga. Dijalog je za njega bio razgovor sa — neizvesnim ishodom. Izraz, koliko naše civilizacije, toliko i njene kulture. Bio je vernik dijaloga do kraja svog života. Ovakav pristup zahtevao je značajno poznavanje logike i metodologije, što njemu nije bilo strano. Uz pomoć ovih "alata" — on je 1968. godine držao masovne javne časove, hiljadama slušalaca, što je jedinstven i neponovljiv primer u našoj istoriji. Imao je zato i zavidnu publiku do kraja života. Dokaz, da delo živi.

Postoji i jedna anegdota u Odeljenju jezika i književnosti SANU u vezi sa pokojnim profesorom Nikolom Miloševićem. Kada je bilo govora o potrebi hitnog podmlađivanja akademije, on je rekao da SANU nije regrutni centar, da tu nisu u pitanju godine, već vrednosti. Opet je, zahvaljujući svom metodu, rešio problem na svoj način — civilizovano, kulturno i jednom zauvek.

Nikola Milošević je rođen u Sarajevu 1929. godine, gimnaziju je završio u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu. Na istom fakultetu je magistrirao i doktorirao. Bio je redovni profesor Teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1969. godine do penzionisanja. Za redovnog člana SANU izabran je 1991. godine.

Umro je 24. januara 2007. godine; tačnije, otišao u nezaborav. Legat profesora Nikole Miloševića, koji sadrži više hiljada knjiga, zaveštao je Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U oblasti političke kulture, njegov programski naslednik je Srpski liberalni savet.


Milorad Stanojlović, predsednik Srpskog liberalnog saveta | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #9 poslato: Novembar 21, 2013, 12:51:38 am »

*
ŠEST GODINA OD SMRTI NIKOLE MILOŠEVIĆA (1929—2007)


ČOVEK KOJI JE ODBIJAO DA ĆUTI


Čuveni nemački pesnik Bertold Breht 1937. godine, u pesmi "U mračna vremena" zabeležio sledeću misao: "...neće se govoriti: Vremena su bila mračna, nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?"
      
Nikola Milošević je bio jedan od retkih predstavnika srpske intelektualne elite koji nije "pevao" po dirigovanim notama i nije ćutao u vremenima kada su fukare i lopovi izmigoljili iz jazbina, kada su vremena bila mračna, pa i kad je taj mrak 2000. navodno otklonjen.
      
Još od ranih dana, profesor teorije književnosti, veliki poznavalac i poštovalac lika i dela Miloša Crnjanskog, umeo je da digne svoj glas: i 1968. kada se, ugrozivši uspešnu akademsku karijeru, obratio pobunjenim studentima bukvalno sa katedre, stojeći na njoj; kada se sedamdesetih drznuo da kritikuje Marksa u zemlji koja je isticala da svoje temelje gradi na marksizmu; kada je sredinom osamdesetih njegova kritika Staljina izazvala reakciju i sovjetske države koja je tražila njegovo izbacivanje sa fakulteta; kada je i devedesetih podigao glas protiv novog političkog jednoumlja i amaterizma; i na kraju — i posle 2000. kada nije želeo da dozvoli da se ćutke prelazi preko laži i farse prikrivenih pumpanjem entuzijazma i ponovnim zamazivanjem očiju javnosti.
      
Svih tih decenija akademik Nikola Milošević naslušao se i proživeo je razne priče i sisteme o demoktariji, o bratstvu i jedinstvu, o patriotizmu, ali je bio jedan od rektih čiji je život istinski obeležen demokratskom, liberalnom svešću i rodoljubljem.
      
Nikola Milošević je bio jedan od osnivača Demokratske stranke 1990. da bi potom sa još deset uglednih intelektualaca osnovao Srpsku liberalnu stranku koju je vodio do smrti.
      
Pravdoljubiv, oštre misli i pera, iskreno posvećen demokratiji, nije poput nekih svojih kolega sa univerziteta odmah po slomu Miloševića potrčao za upravnim odborima, ambasadorski mestima i savetodavnim titulama. U 2003. godini izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini, na listi Demokratske stranke Srbije. Ali poslanički mandat nije ga odveo u razne poslovne i imovinske kombinatorike.
      
I tada, kao i pre 2000. bio je ono što i oduvek — intelektualac, iskreno predan svom radu i moralu, kritički nastrojen prema svemu i svakome, uključujući i sebe samog.
      
Pero, koje je u njegovoj ruci ličilo na pravi olovni buzdovan, seklo je laži i neiskrenosti vremena koje je svojim dolaskom obećalo sve, a dalo nam — ništa. Od 2004. na stranicama "Svedoka" redovno su, iz broja u broj, pod stalnim nadnaslovom — AKADEMIK — izlazile kolumne Nikole Miloševića koje se mnogima, a posebno onima koji su nekada takođe (kako se ispostavilo — navodno) bili za demokratiju, nisu sviđele jer su isticale ono što drugi nisu hteli, nisu odobravali, ili nisu smeli da vide, a kamoli da objave.
      
Nažalost, od januara 2007. godine, Nikola Milošević nije više među nama.
      
Srbija je ostala bez još jednog pesnika koji nije hteo da ćuti u mračnim vremenima, niti da se kasnije pridruži kakofoniji širenja lažne nade i optimizma.
      
Ipak, reči i zapažanja akademika Nikole Miloševića, zabeležene i u kolumnama na stranicama "Svedoka", jedan su od rektih pravih svedoka istine i stvarnosti koju je Srbija prolazila, čija je ispravnost i težina potvrđena istinom koja je nadživela i samog autora.
      
Preranim odlaskom akademika dr Nikole Miloševoća najviše je izgubila njegova porodica, prijatelji, Srbija", filozofska misao je osakaćena... Redakcija je ostala bez briljantnog i britkog pera, ali i važnog kritičara rubrika u samom listu, a čitaoci "Svedoka" ostali su bez rubrike koju su obavezno čitali.
      
I pamtili.
      
U znak sećanja, poštovanja i zahvalnosti akademiku Nikoli Miloševiću, i u znak sećanja na šest godina od kada je Srbija ostala bez jednog od retkih pravih predstavnika slobodne i kritički nastrojene javnosti, u ovom broju "Svedoka" objavljujemo jednu od značajnijih kolumni koje je napisao za naš list.
      
Da na kraju ovo sećanje na velikana srpske političke misli završimo naslovom teksta profesora dr Milana Lompara u "Svedoku", povodom Nikoline smrti: "Nije oličavao ni drugu mi prvu, nego najbolju Srbiju."
      
Redakcija lista "Svedok" | Svedok
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: