Mihailo Đurić (1925—2011)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mihailo Đurić (1925—2011)  (Pročitano 8599 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Oktobar 28, 2013, 04:30:35 am »

*





MIHAILO ĐURIĆ


Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgust 1925 — Beograd, 25. novembar 2011[1]) je bio jedan od najvećih srpskih filozofa i sociologa, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član SANU. Istakao se knjigama i člancima na srpskom i nemačkom jeziku pisanim takozvanim "beogradskim stilom". Posebno je poznat po radovima o Ničeu i Hajdegeru. Predavao je na mnogim fakultetima, naučnim skupovima i seminarima u Srbiji i u svetu.


DO 1973.

Mihailo Đurić je rođen 22. avgusta 1925. godine u Šapcu, od oca Stevana, sudije, i majke Milice rođ. Despotović, učiteljice. Osnovnu školu i gimnaziju učio je u raznim mestima službovanja svog oca. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969). Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka.


PROGON I ZATVOR

Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora (odležao 9 meseci) 1973. godine zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima (kasnije objavljenom u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu pod naslovom "Smišljene smutnje") i članka "Kamen razdora" objavljenom u časopisu Umetnost 27—28 za 1971. godinu.

  • "Smišljene smutnje", izlaganje na sastanku Sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika održanom 18. marta 1971. godine na Pravnom famultetu u Beogradu objavljeno u listu Student 10—71, potom u časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu 3/1971, str. 230—233, koji je odmah sudski zabranjen.
  • "Kamen razdora", Umetnost 27—28 (1971), str. 186—187

U prvom članku Đurić upozorava da je Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da Srbi ovim razbijanjem imaju da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama. Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam, na čijem se tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda, uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprostavljenih nacionalnih država, prof. Đurić 1971. godine je govorio:

Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju.[2]

U "Kamenu razdora", zajedno sa mnogobrojim javnim ličnostima, Đurić osuđuje rušenje Njegoševe grobne kapele na Lovćenu koje su tadašnje crnogorske vlasti preduzele. Mnogobrojne javne ličnosti iz zemlje i sveta (među kojima i nemački filozof Ernst Bloh) su protestovale protiv sudskog procesa.


POSLE 1974. GODINE

Od 1974. do 1989. Đurić je bio naučni savetnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu. U isto vreme deluje kao gostujući profesor filozofije na univerzitetima u Beču, Zapadnom Berlinu i Augsburgu, a drži predavanja i na mnogim drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima. 1989. godine biva rehabilitovan i vraća se na Pravni fakultet.

Od 1981. do 1991. bio je direktor internacionalnih seminara o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, zajedno sa profesorom Jozefom Simonom iz Bona kao kodirektorom. Od 1985. do smrti je predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu. Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak, koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga.

Preminuo je 26. novembra 2011. u Beogradu.


GLAVNI RADOVI NA SRPSKOM JEZIKU

  • Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista, 1954.
  • Humanizam kao politički ideal : ogled o grčkoj kulturi, 1968.
  • Problemi sociološkog metoda, 1962.
  • Sociologija Maksa Vebera, 1964.
  • Iskustvo razlike: suočavanja s vremenom, 1994.
  • Stihija savremenosti, 1997.
  • Niče i metafizika, 1984.
  • Putevi ka Ničeu: prilozi filozofiji budućnosti, 1992.
  • Izazov nihilizma, 1986.
  • O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka i Zapada, 1999.
  • Poreklo i budućnost Evrope, 2001.
  • Krhko ljudsko dobro: aktuelnost Aristotelove praktičke filozofije, 2002.


GLAVNE KNJIGE NA NEMAČKOM JEZIKU

  • Mythos, Wissenschaft, Ideologie: ein Problemaufriss, Amsterdam 1979.
  • Nietzsche and die Metaphysik, Berlin 1985.
  • Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, Würzburg, 1986.
  • Nietzsches Begirff der Philosophie, Würzburg, 1990.
  • Die Serbische Philosophie heute, München, 1993.


Reference

1. Preminuo akademik Mihailo Đurić ("Politika", 28. novembar 2011), Pristupljeno 13.04.2013.
2. Đurić, Mihailo (1971). "Smišljene smutnje". Anali pravnog fakulteta u Beogradu 3: 230-233. ISSN 0003-2565.

Spoljašnje veze

— "Ničeova pozna zaostavština", članak-predgovor
— Biografija na sajtu SANU
— Visoko priznanje Mihailu Đuriću ("Politika", 19. jun 2009)
— audio zapis emisije "Glasnije", emitovane 2. decembra 2000. godine na Radio Beogradu 2
— Prust i violina u Zabeli ("Politika", 30. novembar 2011)


Tekst: Wikipedia
Fotografija preuzeta sa interneta. Autor nepoznat.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 28, 2013, 04:30:58 am »

*
MIHAILO ĐURIĆ (1925—2011)


MISAO I ČAST KAO SUDBINA

Ljudi dolaze na ovaj svijet i odlaze sa njega, a Mihailo Đurić se preselio u neprolaz, gdje obitava ono u šta je cijeloga svojega vijeka bio zagledan, čime se predano i bez posustajanja bavio, nastojeći da svoje uvide pretoči u dokučujuću riječ. No, 25. novembra 2011. godine on nije samo ostavio za sobom život, već je i njegov život ostao iza njega, da nam bude zaostavština — ništa manje i ništa manja od njegovoga pisanoga djela. Često je slučaj da ljudi sjajnoga duha, stvaraoci, za sobom ostave veliko djelo, dok se u njihovom životu malo šta naročito isticalo, tako da se o njemu ne zna mnogo — budući da je sav bio okrenut stvaranju. Ima, nerijetko, i slučajeva da su ljudi brilijantnoga duha i još većeg djela sebi dopuštali razne nedostojnosti. Profesor Mihailo Đurić nam, međutim, ostavlja u uzorno nasljeđe, za koje tek treba da se izborimo kao za naše, i ono što ja napisao, ali i ono što je govorio, činio, riječju — to kako je živio, jer je i njegov život bio obrazac, obrazac uzornosti.

JEDINSTVO ŽIVOTA I DELA

Nije slučajno što za njim ostaju i veliko djelo i uzoran život, jer on se vazda trudio oko trajnoga, ostajućega. Zato je njegovo pisano djelo proizlazilo iz njegovog životnog djela, svjedočilo je o njemu, ali je bilo i poziv svima onima koji su ga poznavali ili su makar nešto pobliže čuli o njemu — da žive djelajući i odjelovljujući, tj. ostavljajući za sobom nešto dostojno sjećanja i očuvanja, dovoljno vrijedno da se na njegovoj osnovi može i smije nadalje živjeti, graditi i stvarati. Baš zbog te neprolazne usmjerenosti ka trajnome, tako teško dostižne čovjekovoj prolaznosti i nepostojanosti, on jedva da je pravio razliku — i tonom i tematikom — između govora u javnim nastupima, i privatnih razgovora čak i sa najbližim ljudima i saradnicima. Uvijek je uzimao riječ sa dostojanstvenim tonom, uglađeno, sa sviješću da i to, naizgled samo prolazno, pojedinačno, svakodnevno, tako reći "neobavezno", ima smisla samo ako se dovede u vezu sa opštim i obavezujućim. Pri svemu tome ta njegova svečana ozbiljnost i romantičarska zanesenost nikada nijesu išle na uštrb sposobnosti da sačuva iskrenu i prijateljsku emociju. Za njega je i to što je drugima djelovalo samo kao neobavezno imalo smisla jedino ako se posmatralo pod vidom obavezujućega, ako mu je na neki način pripomagalo i služilo; u suprotnom, bilo bi trivijalno, banalno, za profesora Đurića jedva vrijedno prezrivog odmahivanja rukom. Ono idealno, uzorodavno njemu čak nije služilo samo kao sredstvo odmjeravanja svakodnevno realnoga, nego i kao "oruđe" s kojim se neposredno upuštao u život, čije su okolnosti, naravno, vazda bile toliko daleke od ideala, da je to bilo izvor njegovih, ponekad veličanstvenih nesporazuma sa ovim svijetom, tako udaljenim od "najboljega od svih mogućih svjetova".

Jedinstvo života i djela — djela koje proističe iz sopstvenog života, ali i stvaranja čija je najvlastitija i krajnja tema čovjek i njegov život — ispoljavalo se kroz njegovu intelektualnu, ali i moralnu usmjerenost. On je promišljao, i upravo stoga krenuo putem filosofije, zato što su ga nevolje i zle kobi Drugog svjetskog rata, kako sâm ne jednom govoraše, navele na razumijevanje savremenoga svijeta i sila nihilizma koje su ga duboko, a možda nepovratno bile obuzele. Sama sudbina svijeta navela ga je da promišlja, a njegov život je predstavljao odgovor na to, odgovor koji će postati njegova lična, i životna i stvaralačka sudbina. On, dakle, takav kakav bijaše, nije imao druge no da slobodno izabere to što je izabrao, to jest da tim životnim izborom izađe na vidjelo ono što je on u stvari već bio. Njegov karakter je, naime, bio taj koji ga je "privolio" da slobodno izabere put mišljenja. Sa druge strane, njegova duševna tananost, moralna osjetljivost i užasavanje od zla nikada nijesu popustili da bi ga učinili neosjetljivim na patnju i nepravdu, bez obzira na sva brojna hrabra životna i intelektualna suočavanja sa nesklonim svijetom. On se kao čovjek pitao o čovjeku, odnosno o realnom čovjeku, mislio je da bi saznao, a saznavao je da bi još valjanije i u smislu grčke kalokagatije bolje — živio. Uobličenošću svojeg duha, te neutaživom, tako grčko-evropskom voljom za znanjem, kao da je unaprijed bio predodređen za mišljenje, jednako kao što ga je njegova plemenita priroda usmjerila umjetnosti, u kojoj je u mladosti bio izvanredan, moralnom staranju i istrajavanju. Zato su i moralno ugledanje, neposustajanje i, na koncu, uzorovanje, ali i intelektualno pregnuće za Đurića postali njegova sudbina, a ne nešto do čega je stigao tek pukim sticajem životnih okolnosti, a što je možda mogao da ne odabere i zaobiđe. ...

Piše Časlav D. Koprivica | 01.12.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 28, 2013, 04:32:50 am »

*

INKRIMISANI TEKSTOVI MIHAILA ĐURIĆA — SMIŠLJENE SMUTNJE


Hteo bih odmah da jasno i otvoreno kažem da neću govoriti o slovu predloženih ustavnih promena, jer smatram da o tome uopšte nije vredno govoriti. Neću se izjašnjavati ni za ni protiv onog što je napisano, kao što verujem da se ni mnogi od vas neće zadovoljiti da samo ispravljaju i dopunjavaju pojedine formulacije u tekstu koji nam je tako velikodušno ponuđen na uvid. Govoriću o polaznim pretpostavkama i krajnjim konsekvencijama sadašnje ustavne krize, dakle, o nečemu mnogo važnijem, osnovnijem, bitnijem; o nečemu što zakonski tekst ne sadrži, što je u njemu prećutano, što se njime zabašuruje, prikriva, čak i mistifikuje.

Sve što bih imao da kažem o samom tekstu svodilo bi se na to da je on nedovoljan i neprikladan za stvarni razgovor o onome što je u ovom trenutku jedino nužno, makar kako srećno prošlo njegovo predviđeno pretresanje u javnosti. Naravno, ovo odbacivanje ima smisla samo ukoliko postoje bilo kakvi izgledi da se suprotstavimo politici svršenog čina, samo ukoliko još možemo da verujemo da su davno prošla vremena kad su se čitavom jednom narodu mogli nametati tuđi zahtevi kao da predstavljaju njegovo vlastito htenje i potrebu.

Svako ko ume da politički gleda i misli, lako može otkriti da promena ustava koja se sada hoće da sprovede nema nikakav dublji društveni smisao, da nema ničeg zajedničkog s nekakvim tobože nagomilanim društvenim teškoćama u koje se ova zemlja zaplela na svom mučnom putu prevladavanja nasleđenih zaostalosti najrazličitijih vrsta i boja, da nema za cilj razrešavanje nekih prirodnih, neizbežnih, nezaobilaznih teškoća čitavog dosadašnjeg društvenog kretanja. U stvari, potrebu za tim promenama, kao i njihov pravac i obim, izaziva i određuje samo i jedino jedna nacionalistička zaslepljenost koja je poslednjih godina kod nas uzela zastrašujuće razmere, samo i jedino jedan nasrtljiv nacionalizam koji sve više uživa ne samo pravo građanstva već i privilegovan položaj, a koji olako uzima da su isključivost, mržnja i krivotvorenje pravi i najbolji način nacionalnog potvrđivanja.

Nema potrebe da se ovde nagađamo da li nestrpljenje i netrpeljivost kod onih koji ove promene danas zahtevaju dolaze otud što oni dobro znaju šta time dobijaju, odnosno da li zbunjenost, nelagoda i oklevanje kod onih kojima se te promene naturaju dolaze otud što oni tačno znaju šta time gube. Sasvim je mogućno da je znanje onih prvih mnogo temeljnije nego znanje ovih drugih, mada to ne mora da znači da je i utemeljenije. Ali na stranu sva ta nagađanja.

U sadašnjoj situaciji, izgleda da je najbolje nikog ne sumnjičiti i nikome ništa ne podmetati, već samo trezveno i razložno pokazati o čemu se ovde, zapravo, radi.

Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice.

Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bi smo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju. Treba biti načisto sa tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči.

Što se mene lično tiče, moram da priznam da žalim što je do toga došlo.

Ali ne pada mi ni na kraj pameti da se zalažem za spasavanje po svaku cenu nečega što se ne može spasti i što, kako ispada, u ovakvom vidu ili prividu nije ni vredelo stvarati. Pogotovo žalim zbog toga što nas ovaj proces vraća daleko unatrag, u prošlost, na pitanja naših očeva i dedova, na pitanja koja istorijski više nisu i ne mogu biti naša. Odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsušastvenije ljudsko opredeljenje. Ni nacionalno pitanje ni pitanje osnivanja države nemaju više epohalnu važnost. To nisu bitna pitanja našeg vremena, uprkos tome što ih jedno zlosrećno nastojanje tako uporno povampiruje u našem prostoru.

Ima nečeg uvredljivog i nedoličnog u tome što smo danas svi uhvaćeni u mreže nacionalizma, što danas svi moramo da se bavimo onim što nije i ne može biti naša glavna, a kamoli jedina preokupacija. U vremenu u kome živimo ima težih, ozbiljnijih, dalekosežnijih pitanja od ovih koja su najednom postala toliko važna. Pod pritiskom onoga u šta nas drugi guraju, nemamo više mogućnosti ni da slobodno dišemo, i nismo više u stanju da se suočimo s onim što je bitno. Žalosno je da je baš u Jugoslaviji nacionalno pitanje ponovo postalo tako akutno, budući da je najveća nesreća u našoj nedavnoj prošlosti bila posledica upravo besomučnog nacionalističkog divljanja. Kao što je ne manje žalosno i to da danas svi moramo da učestvujemo u obnavljanju i učvršćivanju države, pošto smo prethodno dozvolili da nas tako dugo zavaravaju time kako je na dnevnom redu istorije upravo njeno odumiranje.

Ali ako ne možemo da se otresemo od onoga što su nam drugi natovarili na pleća, ako već moramo da mislimo i govorimo o nacionalnim i državnim stvarima, ako već moramo da se nacionalno i državno određujemo i razgraničavamo, onda moramo biti svesni svoje istorijske odgovornosti pred narodom kome pripadamo, onda moramo znati da je za srpski narod u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta, dakle pitanje njegovog političkog, njegovog državno-pravnog objedinjavanja.

Daleko od toga da možemo biti zadovoljni time kako danas stvari stoje u zemlji koja se nalazi na svojoj poslednjoj raskrsnici. Ni sadašnji položaj srpskog naroda nije nikako dobar, a ne samo onaj u kojem bi se on našao u slučaju predloženih promena. I to ne samo zbog toga što je srpski narod danas tako nemilosrdno i nepravedeno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao srpskom narodu, kao da taj centralizam nije bio zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid koji je za vreme drugog svetskog rata izvršen nad srpskim narodom! Mnogo je važnije ukazati ovde da se srpski narod već sada nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji, tako da je predložena ustavna promena, u krajnjoj liniji, uperena protiv njegovih najdubljih životnih interesa. Krajnja konsekvencija te promene bila bi njegovo potpuno dezintegrisanje.

Očigledno je da granice današnje SR Srbije nisu nikakve, ni nacionalne ni istorijske, granice srpskog naroda. Uopšte uzev, granice svih sadašnjih republika u Jugoslaviji imaju uslovno značenje, one su više administrativnog nego političkog karaktera. Neprikladnost, proizvoljnost i neodrživost tih granica postaje očigledna onda kad se one shvate kao granice nacionalnih država. Ni za jednu republiku u Jugoslaviji, izuzev, možda, Sloveniju, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovo ne za Srbiju. Treba li uopšte da vas podsećam na to da izvan uže Srbije živi oko 40% Srba, ili gotovo koliko i Hrvata u SR Hrvatskoj, odnosno koliko ima Slovenaca, Makedonaca i Muslimana zajedno? U trenutku kada je silom prilika doveden do toga da treba da ponovo uspostavlja svoju nacionalnu državu, može li srpski narod da bude ravnodušan prema svojim mnogobrojnim delovima izvan sadašnjih granica SR Srbije? Nije nimalo teško uvideti da se već i u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji. Kao što je dobro poznato, izvan granica Srbije srpski narod živi u još četiri od pet preostalih republika. Ali ni u jednoj od tih republika on ne može da živi svojski.

U SR Hrvatskoj i SR Makedoniji srpski narod nema nikakvih posebnih Ustavom zagarantovanih prava na nacionalni život. Ta prava mu nisu data s na izgled umesnim i bezazlenim obrazloženjem da mu nisu ni potrebna, budući da su Srbi u Jugoslaviji narod, a ne nacionalna manjina, odnosno narodnost u smislu sadašnje terminologije. U SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva, srpski narod faktički nema mogućnost ni da se služi svojim ćiriličkim pismom, što je samo jedan od spoljnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na vlastito ime, ili se bar to pravo osporava onima, nikako malobrojnim, Crnogorcima koji se osećaju Srbima.

Ustavne promene koje nam se danas stavljaju u izgled mogu samo još da pogoršaju ovaj ionako nezavidan položaj srpskog naroda. U granicama sadašnjih republika, ukoliko se one pretvore u državne, Srbi bi imali samo dve mogućnosti: da pomažu u ostvarivanju tuđe nacionalne državnosti (hrvatske ili makedonske), ili da iživljuju neku svoju regionalnu državnost (crnogorsku ili bosansko-hercegovačku). Možemo li mirne duše preći preko toga, možemo li smatrati da nas se to uopšte ne tiče, možemo li se zavaravati time da će se to već nekako rešiti samo od sebe? Ovo pitanje se postavlja utoliko pre što je nepobitna činjenica da je SR Srbija učinila najviše da na svojoj teritoriji omogući nesmetan nacionalni život pripadnicima svih narodnosti kojima je do takvog života stalo. U SR Srbiji živi procentualno manje Albanaca nego u SR Makedoniji, pa ipak su Albanci samo u Srbiji dobili autonomnu pokrajinu u kojoj su se Srbi našli u podređenom položaju prema njima.

Očigledno je da je stvaranje nacionalnih država u zemlji u kojoj nijedna od postojećih republika, izuzev jedne, SR Slovenije, nije nacionalno homogena, krajnje ozbiljan i složen poduhvat. Mnogonacionalnost Jugoslavije ne znači prosto to da u ovoj zemlji živi više naroda, već da su ti narodi međusobno izmešani, isprepletani, sudbinski povezani. Baš zbog toga što su mnogi njegovi delovi raštrkani po svim jugoslovenskim krajevima, srpski narod je oduvek bio mnogo više zainteresovan za Jugoslaviju nego bilo koji drugi narod u njoj.

Nažalost, najčešće na svoju štetu. To danas treba glasno reći. Još za vreme Prvog svetskog rata srpski narod je nedvosmisleno pokazao da mu je pre svega stalo do zajedničkog života s drugim južnoslovenskim narodima na koje je istorijski upućen. Velikodušno je odbacio Londonski pakt, koji mu je nudio mogućnost stvaranja Velike Srbije, baš kao što je posle Drugog svetskog rata dostojanstveno prešao preko strahovitog zločina koji je nad njim počinjen.

Više nego bilo šta drugo, danas je neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti. Da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja, da bi mogao da se održi usred bujice u koju je gurnut, srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet.

To je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samopotvrđivanja.

Prema tome, ne treba raspravljati o podnetom tekstu ustavne promene, niti se baviti njegovim jezičkim ispravljanjima i doterivanjima, već treba tražiti, treba zahtevati, treba se zalagati za donošenje nekih drugih, ozbiljnijih, odgovornijih, istorijski zasnovanijih rešenja.

Hereticus | 2003.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 28, 2013, 04:33:51 am »

**

Dobrica Ćosić: VREME PRIJATELJSTVA

ODLOMCI


Sremski dalaj-lama

Zapisivao sam svašta u svesku o sebi, o prijateljima, istomišljenicima i neistomišljenicima, ponekad pod naslovom "Ljudi bez kompasa".[...]

Teško mi je da listam tu svesku. Puna je moje muke da se ideologijom odbranim od nekih životnih saznanja i istina. A živeo sam dvojnim životom: radio s pravovernima, a prijateljevao s grešnicima. Radio sam političko-partijske poslove među vršnjacima koji su bili bez ijedne političke i moralne dileme, sa strasnom pobožnošću verovali u sve što radi i govori Partija i ni u snu nije dolazilo da nešto na ovom svetu može biti i drukčije nošto kažu drugovi i Partija, a drugovao i intelektualno prijateljevao s vršnjacima koje su mučile ideološke sumnje, moralne dileme, sloboda stvaranja. Iako su skoro svi biliskojevci ili partijci, iako su se svi u biti osećali komunistima i naprednim intelektualcima, zbog njihovih sumnji u staljinizam i socijalistički realizam, zbog njihovog kritičkog stava prema odstupanjima od partizanskog i komunističkog morala, zbog njihovih gnevnih kritika, negiranja i kritizerstva, i ja sam ih često smatrao "saputnicima revolucije", "dekadentima", "ljudima bez kompasa". Ali sam ih voleo kao ljude; voleo sam njihovu iskrenost i intelektualno poštenje, darovitost i znanje, duh i originalnost. Želeo sam da štoviše i što različitijih ljudi upoznam; osobito su me zanimali ljudi koji misle drugačije od mene i u drugo veruju. A bio sam zaista poročno radoznao za neznano i novo. U mojoj verničkoj duši nečastivi je kresao svoje varnice. Istovremeno i uporno nastojao sam da neke "zabludele ovce" vratim našoj svetoj komunističkoj veri.

Bili smo mi, ako me pamćenje ne vara, u prvim poratnim godinama, verovatno najpoznatiji, najgrlatiji socijalistički "dekadenti" i "anarhisti" u beogradskoj mladoj inteligenciji. Naše leglo bila je jedna velika soba na prvom spratu Simine 9a, odmah preko puta zloglasne "Glavnjače". [...] Tu sobu, u kojoj su stanovali Voja J. Đurić i Sremac Borislav Mihajlović Mihiz, ovako sam opisao usvom dnevniku: "Vrata na sobi nikad nisu zaključana. U nju ulazi ko hoće i kad hoće. A kad već uđeš, levo i desno pored zida, na parketu, umesto kreveta, zgnječene perine; na njima zgužvana nemačka ćebad, prljavi jorgan i od znoja i prašine žućkasti jastuci. Između tih ležaja beli ambulantni sto; na njemu razbacane knjige, tegla umesto čaše za vodu, otpaci hrane i ceduljice na kojima posetioci psuju domaćine što nisu bili kod kuće, a oni ih dugo čekali. Na peći a oni ih dugo čekali. Na peći "zefir", lončići za hranu iz menze i vojničke cokule. Na prostom rafu razbacane knjige: za svakog tu ima poneka. U ćošku zarđala puška, ratni trofej domaćina Voje, a kraj nje istrošena metla. Više ležaja, na zidu po jedan prazan ramiz kojeg zjapi belina. Ignorancija slikarstva! Ako su domaćini tu, oni leže na svojim legalima; za posetioce postoji jedna stolica, sto i bukovi trupci kraj zidova. U sumrak  počinje da se dolazi i po svu noć ulazi i izlazi, kad se kome dosadi ili smuči od ideja i naših istina.

Mihiz, "dalaj-lama" Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek leži, puši pikavce i kao iz mitraljeza sipa svoje mudrosti. On je čovek koji svoj vek provodi u ležanju; on ne može da sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleđuške na pod. Za pušenje i nameštanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da bude pod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kad padne u vatru, što se događalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz pridiže i govori, govori... Najčešće se svađa i svagda kritikuje — bilo zbog čega da je neko "za", on je odmah "protiv".


I galamdžije ćute kad Isidora govori

Mihiz je iz Iriga, sveštenički sin, veliki sremskokarlovački komunist, koji je pred šiparicama i đacima galamio za svetsku revoluciju. Pobegao je 1941. od ustaša i tri godine se krio na nekom salašu u Banatu. Po oslobođenju postao skojevac, kandidat za člana Partije, bio referent u Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina u Pančevu. Tu se i sreo s Vojom Đurićem, tada komandantom Okružne milicije i, posle demobilizacije, zajedno su došli na studije. Mihiz nije mogao da podnese partijsku disciplinu i izišao je iz organizacije; sada je nekakav "vanpartijni" revolucionar... Đurić je razuman i blag student istorije umetnosti, iskren mladić s ruskoplavim očima, komunista je iz radničke porodice. Odlučio je da se posveti nauci. Od stipendije koju prima izdržava i Mihiza...

Dejan Medaković, student istorije umetnosti, valjda je posle rata prvi u Srbiji privatno objavio zbirku pesama "Motivi". Iz Zagreba je, bogat je, dobro živi. U studentskoj organizaciji vrlo aktivan. Veliki imitator, skuplja viceve i anegdote, glavni erudita Simine 9a, a našao se s ovima ovde na liniji dekadencije...

Voja Korać, student arhitekture, jedna špicasta pamet i ideološki vrlo čist komunista. Nevoli svađe. Meri i sve procenjuje.

Vlada Medar, student, bio u Pančevu islednik Ozne; tu se upoznao s Vojom i Mihizom. Uhapšen je jer je kod Pozorišta prodavao Dejanovu zbirku: "Kupite pesme siromašnog, tuberkuloznog studenta!" — vikao svojim basom. Milicija ga legitimisala, taj bivši oznaš nije imao legitimaciju, pa je čitavu noć proveo u apsu, i tek ujutru, kad je svojim glumačkim recitovanjem oficiru Ozne dokazao naprednost Dejanovih pesama, pušten je na slobodu. [...]

Mihailo Đurić, ratni skojevac i ilegalac, student filozofije istorije, sada proučava Solovjova; piše studiju o boljševizmu. Svako jutro, tačno u pola osam, ide u Univerzitetsku biblioteku i čita do dva po podne. On je ovde "filozof" i glavni pesimist...

Pavle Ivić, mudri i ćutljivi skojevac, studira lingvistiku. On se silno trudi da bude savestan i objektivan; govori tiho, kao da je izgubio vazduh, jedva ga čujemo. Ali čim progovori, sve galamdžije, čak i Mihiz, odmah zaćute. Nije mi jasno šta će on, čovek, ovde...

Petar Omčikus, najprisniji drug Fame Famića, studira Likovnu akademiju; tvrde svi, pa i Fama, da je mnogo talentovan i veran drug. On nas sluša, ćuti, deluje apatično... Bata Mihajlović, fanatičan komunist, student Likovne akademije. Cinik je, opasne, razarajuće inteligencije. Mića i Mihiz tvrde da je darovit... Prepametan je on da bi bio slikar. Ali Bata ovde, za slikare ubedljivije od mene, brani socijalistički realizam... U ovu mušku družinu upadaju i studentkinje: Spomenka, Jovanka, Mira, Vera, Milica, Jelica, Milka, Vojka... One su verni drugovi, pažljivo slušaju, neke i očiste ponekad ovu sobetinu. Bogatije i one što imaju roditelje u Beogradu donose i hranu od kuća. Jovanka, najčešće, jer joj je otac čuveni vajar Sreten Stojanović, pa ima kartu R1, za snabdevanje...

...Do tri ujutro trajalo je to užasno bičevanje razuma. Slavio je Mihiz očevu slavu i prvi put nije samo ležao... Desetak mladića sedelo je na bukovim trupčićima pored zida. U sredini sobe gomilica knjiga, među njima i Marksov "Kapital", na njemu panj s kojeg gori slavska sveća. A svi su ovde bezbožnici! Na jednom belom stolu — čaše od hartije, flaše vina i rakije iz Iriga, sendviči, kolači i ren... Mihiz me poslužio pekmezom umesto žita. Mihiz je izgovorio svoje pesme pa je onda pročitao moje pismo svima njima, jedan žestok ideološki obračun s njihovim oportunizmom i kritizerstvom.[...]

Tako je noćima bilo u Siminoj 9a, tu su Dejan Medaković i Mihiz zajednički napisali dramu "Beograd" i na konkursu Narodnog pozorišta dobili nagradu. Dejan je napisao dva čina o buržoaziji, a Mihiz druga dva čina o naprednim snagama i revolucionarima; tu su Voja Đurić i Mihiz jedne mrazne noći spalili neprodatu Dejanovu zbirku pesama "Motivi"...

Isidora Sekulić, u svojoj kućici na Topčiderskom brdu, primala je četvrtkom po podne. Ona nam je besedila o duhu, jeziku, umetnosti; obaveštavala nas šta se stvara i piše na nekoliko evropskih jezika; propitivala nas šta čitamo, merila nam znanja i ozbiljnost. Pred Isidorom se nismo nadvikivali; bili smo smerni i zaneti slušači.


Filozof u zatvoru zavoleo Ničea

Posle rata, i među pobednicima i među poraženima, u Beogradu ne beše patetično zamišljenijeg mladića od Mihaila Đurića. Bio je jedini filozof u Siminoj 9a. Za mene marksistu — metafizičar i čudak: čitao je Kanta i svirao violinu. Svagda ozbiljan i strog, logičar, najsadržajniji govornik među nama, samozaljubljen, često isključiv, vazda drukčijeg mišljenja u skupini neistomišljenika. U to doba pohvalom nikog nije častio. Veoma samosvestan, preozbiljan za neozbiljne galamdžije, preveliki znalac za samouke, gromovnik za improvizatore, odveć natušten za vedre mladiće na kraju stravičnog rata. Više smo ga cenili no što smo ga voleli. Trebalo je dosta vremena da uvidimo da je taj strogi, preozbiljni intelektualac, čovek dobre duše, sposoban za ozbiljna i naporna prijateljstva. Strast za saznanjem bila mu je i ostala jedina strast. Karakterom,vrednoćom, ozbiljnošću, istinskom posvećenošću ne liči na domaće intelektualce. Pravi stoik, rigidnog morala i sklon moralizatorstvu, nepodmitljiva duha, on je najradniji intelektualac našeg duhovnog kruga; usredsređeniji i od Miće Popovića. Temeljit znalac filozofske misli, samotnjak, s malo prijatelja, a mnogo poštovalaca, ali i s ne manje kritičara i ravnodušnika prema njegovom delu. Često mu se zamera naglašena samouverenost. On je, verovatno, jedan od najboljih profesora beogradskog univerziteta, a isteran je s Pravnog fakulteta zbog "srpskog nacionalizma". A on se ispoljio u diskusijama na Pravnom fakultetu o Ustavu 1974, kad je s nekolicinom profesora, a najjasnije i najubedljivije, iskazao mišljenje da taj ustav stavlja Srbiju i srpski narod u neravnopravan položaj s ostalim narodima i vodi njegovoj i jugoslovenskoj dezintegraciji. Za tu hrabro izrečenu istinu dobio je godinu dana zatvora. Devet meseci odrobijao je u Požarevcu. Nisam upoznao robijaša koji je manje od Đurića govorio osvojoj robijaškoj patnji. A robija za njega nije bila samo robija; ona ga je iskustveno obogatila.

Mihailo Đurić je bio čovek koji je zahtevao najviše napora za drugovanje. Nas dvojica smo se prisnije družili posle njegovog izlaska s robije, koju je podneo s retkim dostojanstvom, pravim gospodstvom. Čekali smo ga uvereni da ćemo čuti priče o robijaškim patnjama i ljudskim užasima. Ali on se nije žalio ni na upravu robijašnice, na robijaše, ni na hranu i rad. Robiju je izdržao kao da je bio na nekoj dužnosti koja se samo njega ticala. Taj inače patetičan čovek, uvek visokog umnog i emotivnog napona, o robiji je pričao samo kad bismo ga primorali i svagda bez žaljenja i uzdizanja sebe, što je nas, njegove prijatelje, zbunjivalo, ali i izazvalo posebno poštovanje.

Obuzet svojim filozofskim temama, jedinstvene radne energije, nije imao vremena ni volje za lake razgovore i "utucavanje vremena". U susretima, koje smo godinama upražnjavali jednom nedeljno ili desetodnevno, uvek u šetnjama, najčešće oko Narodne biblioteke jer on kafanu, tu glavnu srpsku ustanovu, iz načelnih razloga nije uvažavao, razgovarali smo o filozofskim temama, problemima srpske nacije, savremene civilizacijei malo, ja blaže, a on strogo, kritikovali stare prijatelje. Po njegovom povratku s robije najčešće smo razgovarali o Ničeovoj filozofiji, kojoj se bio potpuno posvetio, pa je o njemu držao predavanje i profesoru u Beču. On je teško primao kritike i ja sam kritičke sudove o njemu, njegovim postupcima i tekstovima izgovarao s najvećom skrupuloznošću. Nije hteo da se opoziciono angažuje niti je cenio moja opoziciona i disidentska delovanja. Prosto, prezirao je politiku.

U drugovanju nas, siminovaca, bio je uveden običaj slavljenja slava. Mihailova je Sveti Stefan i svi mi, siminovci, i još neki njegovi intimni prijatelji okupljali smo se bez pozivau kasno popodne. Njegova supruga Mirjana, vrstan istoričar umetnosti, žena s najvišim obrazovanjem, spremala je prebogate slavske večere. A tad se do ponoći raspravljalo, najčešće o srpskom nacionalnom pitanju i Titovoj autokratiji i monarhizmu. Glavnu reč je uvek imao Mihiz, uz njega Pavle Ivić i Mića Popović. Ni mi ostali nismo bili ćutljivci.
Tako smo nastavljali siminovske simpozijume na slavama kod Dejana, Žike, Mihiza, Miće... Poslednjih godina slave su postale jedina naša skupna sastajališta. Starili smo, zamarali jedan drugog; mleo nas je Veliki mehanizam Istorije, udaljavali smo se lagano i osamljivali.

Ne znam tačno zašto smo se početkom devedesetih Mihailo i ja tako sporečkali da više nismo imali potrebe da se srećemo. Nekim me je svojim mišljenjem o mom radu jako uvredio pa smo prestali da se viđamo. Čak se u Akademiji nije pozdravljao sa mnom. A kad je kandidovan za člana SANU, glasao sam za njega, ubeđen da je odavno dostojan i te titule. Kad je u netrpeljivosti i zlobi prema meni ponizio i moju ćerku, napisao sam mu pismo na koje nije odgovorio. Od tad se ne pozdravljamo ni kad se u liftu Akademije nađemo sami. Trudoljubiv sam čitalac njegovih filozofskih knjiga. Nemam znanja da ih vrednosno prosuđujem, sem stila i jezika. Stil mu je izrazito retorski, a jezik vukovski. Posle Božidara Kneževića, nijedan srpski filozof ne misli i ne piše na svom jeziku tako bistro kao Đurić; pored dara za umovanje i analizu, on je svojim filozofskim tekstovima dokazao i da se na srpskohrvatskom jeziku može iskazati i najsloženija misao. Malo ljudiima u Beogradu s kojima se može tako ozbiljno i sadržajno razgovarati i sporiti, glasno i podsticajno razmišljati, kao s Mihailom Đurićem. On se nikad ne opušta, niti prepušta: toliko drži do sebe.
[...] scribd.com


* * *

Borislav Mihajlović Mihiz: AUTOBIOGRAFIJA O DRUGIMA


"Mihajlo Đurić je rezolutno odbio članstvo u partiji. To je on još mogao sebi da dozvoli kad se za to mogao dobiti metak u glavu, a činilo mu se nepristojnim da to bude kad se za to dobijaju privilegije i otvoren put karijeri. Suma i kvalitet njegovih znanja omogućili su mu ipak da postane redovni profesor pravnog fakulteta. Principijelan, neustučljiv i rigidan isterivač pravde, grdno je namučio kolege na fakultetu upornošću pa pomalo i pedanterijom svojih nesavitljivih stavova.
 
U raspravi o ustavnim amandmanima 1971. ovaj filozof kosmopolitskih pogleda održat će govor protiv razdeobe teritorija i integriteta Srbije i srpskog naroda. Zbog toga je izbačen sa univerziteta, suđen i osuđen na 2 godine zatvora. "Ostala je upamćena njegova rečenica: "Presuda će odlučiti o sudbini velikih načela kojima sam učio svoje đake: da ljube istinu kao najveću strast uma i pravdu kao najveću odrednicu ljudskog karaktera."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 31, 2013, 01:05:25 am »

*

MIHAILO ĐURIĆ — TRIDESET GODINA DO PRAVDE


Jedan od naših najznačajnijih filozofa 20. veka, profesor dr Mihailo Đurić, pravno je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu 4. januara ove godine. Odluku je donelo veće sastavljeno od sudija: Marine Govedarice, predsednika veća, Natalije Bobot i Jelene Bogdanović-Ružić, članova veća, a na zahtev koji su podneli prof. dr Jovica Trkulja, prof. dr Danilo Basta i Jova Cvjetković iz Beograda. Odluka je konačna i protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

Ovim je okončana gotovo tridesetogodišnja nepravda koja je naneta jednom od najuglednijih savremenih mislilaca koje Srbija ima, univerzitetskom profesoru i filozofu koji je, baš kako su i podnosioci zahteva za rehabilitaciju naveli, poznat i priznat ne samo u zemlji nego i u inostranstvu. I to samo zato što je javno rekao šta misli o krupnim i sudbonosnim pitanjima društva, države i naroda.

Mihailo Đurić (22. avgust 1925, Šabac), podsetimo, presudom Okružnog suda u Beogradu (veće u sastavu: Đorđe Katić, sudija, Nikola Zdravković i Dušan Vukotić, sudije porotnici) od 17. jula 1972. osuđen je na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine zbog krivičnog dela neprijateljske propagande, a presuda je preinačena odlukom Vrhovnog suda Srbije od 4. januara 1973. godine. Ali — samo u pogledu dužine kazne. Zatvorska kazna je smanjena sa dve godine na devet meseci, koliko je profesor Đurić i proveo u požarevačkoj Zabeli.

Koja je bila krivica ovog sjajnog filozofa, umnog čoveka koji se i u svojoj profesiji i u životu rukovodio najvišim etičkim načelima?

A rukovođen načelom koje, kako je u završnoj reči pred sudskim većem Okružnog suda u Beogradu 1972. godine izneo, "u hrabrosti za istinu vidi najviši izraz ljudskog dostojanstva i najjaču potvrdu društvenog angažovanja", Mihailo Đurić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, učestvovao je sa drugim svojim kolegama u razgovoru o amandmanima na ustav SFRJ. Razgovor je organizovala Sekcija univerzitetskih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu 18, 19. i 22. marta 1971. godine na tom fakultetu, a dr Mihailo Đurić je u prilogu pod naslovom "Smišljene smutnje" veoma oštro kritikovao, podseća prof. dr Jovica Trkulja, "smisao i karakter predloženih ustavnih promena i ukazao na pogubne posledice koje će one imati na sudbinu jugoslovenske države i srpskog naroda".

U opširnom obrazloženju rešenja o rehabilitaciji Okružni sud navodi "grehe" profesora dr Mihaila Đurića zbog kojih mu je suđeno 1972. godine. Tako je, kritikujući amandmane na ustav SFRJ, Đurić rekao da promena ustava nema nikakav dublji društveni smisao, da — kako je kazao — treba biti načisto da je Jugoslavija već tada bila "gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država...". Đurić je još istakao i da nije nimalo teško uvideti da se već u tadašnjim uslovima srpski narod nalazio u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji, i "da ustavne promene pogoršavaju ionako neravnopravni položaj srpskog naroda". Odnosno — da su se "Srbi u vlastitoj republici našli u podređenom položaju prema Albancima."

Za ove reči, Mihailo Đurić je presudom od 1972. godine oglašen krivim jer je, kako je obrazloženo, "u cilju neprijateljskog delovanja protiv našeg društvenog i državnog uređenja podsticao i pozivao na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, prikazujući pri tome zlonamerno i neistinito društveno-političke prilike".

Rešenjem o rehabilitaciji početkom ove, 2010. godine, Okružni sud u Beogradu smatra da je, međutim, Mihailu Đuriću suđeno isključivo za izraženo mišljenje i govor na javnom mestu i da je suđeno izraženoj slobodi mišljenja. Veće na čelu sa Marinom Govedaricom čak i citira Živorada Stojkovića da "tamo gde se govori o 'zločinu mišljenja' vrši se u stvari 'zločin nad mišljenjem'", što znači da je ovim procesom, nastavlja u svom zaključku veće, vršen progon javno izgovorene reči i suđeno uglednom kulturnom posleniku — univerzitetskom profesoru samo zbog javnog iznošenja svog gledišta o postojećoj društvenoj situaciji. Đuriću je suđeno, smatra veće, iz političkih i ideoloških razloga i njegovom osudom bili su prekršeni ne samo aktuelni ustav SFRJ već i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima koju je 1948. usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija (čiji je naša zemlja bila jedan od osnivača). "Mišljenje i stav profesora Đurića razlikovali su se od političkog stava tadašnjeg državnog i partijskog rukovodstva, a u to vreme svako drugačije mišljenje bilo je jeretičko, proglašavano neprijateljskim, a lica koja su ih izražavala hapšena su i osuđivana", zaključak je u obrazloženju odluke o rehabilitaciji.

U odluci se žali što se ne mogu izbrisati ni ublažiti mnogobrojne i nesagledive posledice koje su presuda Okružnog suda u Beogradu iz 1972. imale na privatni i profesionalni život prof. dr Mihaila Đurića. Sudije veća na čelu sa Marinom Govedaricom našle su za shodno da podsete i na to da su u vreme progona Đuriću podršku davali mnogobrojni ugledni intelektualci među kojima su bili: Dejan Medaković, Živorad Stojković, Lazar Trifunović, Gajo Petrović, Rudi Supek, Vojin Milić, Radmila Šajković, Cvetko Kostić, Milan Damnjanović, Jelena Berberović, Kasim Prokić... Neformalnu rehabilitaciju profesor dr Mihailo Đurić je doživeo kada ga je Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Beogradu odlukom od 16. 10. 1989. godine vratilo u nastavu zajedno sa još nekoliko nastavnika odstranjenih sa Fakulteta početkom sedamdesetih godina (Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Danilo Basta).

Na vest o rehabilitaciji koju su Mihailu Đuriću saopštili Jovica Trkulja i Danilo Basta, naš poznati filozof je reagovao prijatnim iznenađenjem. Istovremeno, složio se sa ocenom da je obrazloženje koje je sudsko veće dalo — iznenađujuće korektno, argumentovano i kritički intonirano u odnosu na presudu kojom je osuđen na zatvor. Đurić je dodao i da mu se čini da je njegova pravna rehabilitacija dobra vest ne samo zbog njega već i zato što je ona, baš kako stoji u obrazloženju a i u zahtevu za rehabilitaciju, interes "svakog pravdoljubivog građanina naše zemlje i da je u interesu uspostave dostojanstva pravde i njenog postojanja".

Akademik Danilo Basta smatra da "u strogom smislu reči, sudska rehabilitacija nije potrebna profesoru Mihailu Đuriću — njega je rehabilitovala istina onoga što je govorio i zbog čega je osuđen, istina koju je potonja istorija u celini potvrdila. Ali, ta je rehabilitacija potrebna svakom čoveku koji drži do istine i pravde, potrebna je celoj našoj zemlji koja nastoji da učvrsti demokratski poredak i razvije nov sistem vrednosti u kojem neće biti mogućno da se, poput prof. Mihaila Đurića, na optuženičku klupu izvode ljudi slobodnog i kritičkog duha, spremni da iz najplemenitijih pobuda, nesebično i otvoreno, izlože sudu javnosti svoje mišljenje o krupnim i sudbonosnim pitanjima društva, države i naroda".

Mihailo Đurić je dobitnik niza domaćih nagrada, a jedna od njih, Oktobarska nagrada grada Beograda, dodeljena mu je za 1990. godinu. Očekujući da će se u ime dobitnika ovog priznanja zahvaliti na nagradi, Đurić je pripremio tekst koji, međutim, nije pročitao. Naime, iz nepoznatih razloga, poznatom filozofu ovo je pravo uskraćeno.

Vest o rehabilitaciji Mihaila Đurića naišla je i na izuzetno odobravanje članova Odeljenja za društvene nauke SANU, čiji je Mihailo Đurić dugogodišnji sekretar.

Mihailo Đurić je redovni član SANU, sekretar Odeljenja društvenih nauka, član Evropske akademija nauka i umetnosti u Salcburgu, predavač na univerzitetima u Beču, Berlinu, Auzburgu... Prošle godine dobio je uglednu međunarodnu nagradu "Luiđi Tartufari" Nacionalne akademije nauka Republike Italije za doprinos filozofskim i pravnim naukama.

Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i JP "Službeni glasnik" prošle godine, za Sajam knjiga, objavili su Sabrane spise Mihaila Đurića u 12 knjiga, koje je priredio profesor Pravnog fakulteta dr Jovica Trkulja.

(NIN, 20.1.2010)
Anđelka Cvijić | 23.01.2010. | Nova Srpska politička misao
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 31, 2013, 01:13:23 am »

*

AKADEMIK MIHAILO ĐURIĆ
(1925—2011)

Dvadeset petog novembra 2011. godine okončan je životni put profesora Mihaila Đurića u njegovoj osamdeset sedmoj godini. Jedna deonica toga puta, važna i plodna, pripada i ovom fakultetu. Zbog toga, u ovom času, naše misli i naša sećanja, svakako i osećanja, upućujemo pokojnom profesoru Đuriću, njegovoj ličnosti, životu i, ponad svega, njegovom delu.

Svima je znano da je profesor Mihailo Đurić bio prevashodno filozof, i to jedan od najznačajnijih u srpskoj filozofiji XX veka, naročito njegove druge polovine. Manje je, međutim, poznato kako su, gde i kada započeli njegov filozofski put i filozofski razvoj. A započeli su u punom i pravom smislu reči baš na našem Pravnom fakultetu, koji je vazda, od samog svog osnivanja, bio širi od usko shvaćenih i pozitivistički orijentisanih pravnih nauka. Zasluga za to — valja u ovoj prilici s poštovanjem i zahvalnošću reći i priznati — pripada profesoru Radomiru Lukiću. Pronicljiv da uoči nečiju darovitost, vrednoću i duhovnu okretnost, on je mladog Mihaila Đurića, do tada referenta Državnog sekretarijata za privredu Narodne Republike Srbije ("sa osnovnom mesečnom platom XIV platnog razreda", kako se pominje u jednom rešenju koje je potpisao Mirko Tepavac), pozvao za asistenta. Bilo je to 1954. godine, kada je, počev od 20. februara, Mihailo Đurić počeo da radi kao asistent za Teoriju države i prava. Tada i tako, započela je jedna sasvim izuzetna, upravo briljantna akademska i univerzitetska karijera, jedan misaoni put sa stalnim usponom i sve bogatijim plodovima, put, doduše, s mnogim teškoćama, preprekama, pa i sudbinskim udarcima, ali put koji se ničim nije mogao prekinuti. Jer, Mihailo Đurić je bio samopregorni podvižnik filozofije, duh slobodan, hrabar, otvoren, samosvojan i kritički nastrojen. Filozofiji i filozofskom radu, dostojanstvu filozofije, služio je, čvrsto i nepokolebljivo, celim svojim bićem. Zato je čitav njegov život istinsko oličenje filozofske egzistencije u najboljem smislu te reči.

Ko je bio u prilici da zaviri u personalni dosije Mihaila Đurića, mogao je da u jednom dokumentu s nazivom "Opšti upitnik" od 8. 12. 1950. godine, koji je svojeručno popunio sam Mihailo Đurić, na pitanje br. 14 ("Bavi li se naučnim radom i kakvim") pročita sledeći odgovor: "Spremam doktorsku disertaciju iz Istorije političkih doktrina", a na pitanje br. 11 ("Koje strane jezike poznaje i u kojoj meri") ovaj odgovor: "Čitam naučnu literaturu na nemačkom, francuskom i engleskom jeziku." (Isti podaci nalaze se i u priloženoj "Autobiografiji" Mihaila Đurića, u kojoj, inače, ima i drugih zanimljivih podataka.) Dakle, dvadeset petogodišnji mladić, diplomirani pravnik (završio je fakultet 1949), četiri godine pre no što će postati asistent na našem fakultetu, obaveštava (nadležne) da, vladajući trima svetskim jezicima, priprema svoj doktorski rad. Bila je to teza "Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista". Odbranio ju je krajem godine u kojoj je postao asistent — 27. decembra 1954. na Pravnom fakultetu u Beogradu pred komisijom koju su sačinjavali: predsednik Miloš N. Đurić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, i članovi: Radomir D. Lukić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, Oleg Mandić, profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu, Veljko Korać, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i Borislav Blagojević, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Naučnoautoritativnija komisija, pri tom petočlana, jedva da se mogla i zamisliti. Tu okolnost neizostavno treba imati u vidu. Ali, treba imati na umu još nešto: da je, naime, u ono vreme svevladajuće klasne i dogmatske, istorijsko-materijalističke paradigme u teoriji prava kod nas, Mihailo Đurić napisao i odbranio doktorsku tezu o prirodnom pravu grčkih sofista, nedvosmisleno stavivši time do znanja da na tlu filozofije prava — jer njegova teza nesumnjivo pripada baš toj filozofskoj disciplini, pa je i danas na spisku literature za izradu studentskih seminarskih radova — hoće da ide slobodno i odvažno, izvan nametnutih metodskih obrazaca i ograničenja, upravljajući se po načelima i zahtevima nesputanog filozofskog uma i njime nadahnutog istraživanja.

Doktorska teza Mihaila Đurića značajna je i po tome što je nepobitno posvedočila njegovu ukorenjenost i privrženost grčkom filozofskom nasleđu i time grčkom filozofskom zavičaju. Njemu će on ostati misaono odan sve do kraja svoje duhovne delatnosti. Dovoljno je pomenuti njegovu izvrsnu, zrelu i besprekornim srpskim jezikom napisanu knjigu Humanizam kao politički ideal iz 1968. godine. Na podlozi izvorne misli starih Grka, s osloncem na najznatnija dela uglednih autora posvećena mitologiji, filozofiji i celokupnoj starogrčkoj baštini, Mihailo Đurić je u tom svom "ogledu o grčkoj kulturi" (kako glasi podnaslov knjige) dao celovit pogled na izvore, pokretače, načela i neprolazne vrednosti grčkog sveta kulture i politike, bez kojih se nikakva Evropa — a ponajmanje ova kapitalističko-novčarska i lihvarsko-bankarska, koja se (i takva) tetura i na sve strane pruža svoj dužnički šešir! — ne može ni zamisliti. Treba se, isto tako, opomenuti da završni, dvanaesti tom Đurićevih Sabranih spisa (čije je objavljivanje 2009. godine velikodušno potpomogao i naš fakultet, pa je i njihov suizdavač), koji nosi naslov Krhko ljudsko dobro, sadrži istoimenu raspravu u kojoj je reč o Aristotelovoj praktičkoj filozofiji i njenoj aktuelnosti, ne samo za današnju i buduću filozofiju nego — što je, može biti, važnije — i za čovekov život i opstanak u svetu. Upravo ta knjiga dovršava Đurićev misaoni luk na čijem su početku njegova doktorska disertacija i drugi rani radovi posvećeni antičkoj filozofiji.

Statusno napredovanje Mihaila Đurića na našem fakultetu imalo je svoj ravnomeran tok. Za petnaest godina prešao je put od asistenta do redovnog profesora. Svaki korak na tom putu ima pokriće u nekoj Đurićevoj značajnoj knjizi. U najviše zvanje izabran je 1969. godine. Tada je, 20. maja, Veću Pravnog fakulteta podnet izveštaj četvorice profesora — Nikole Stjepanovića, Radomira Lukića, Milana Milutinovića i Vuka Pavićevića. Oni su istakli Đurićevu predavačku delatnost, rekavši: "Kao nastavnik i predavač Đurić je veoma savestan i sistematičan; njegova predavanja su uvek dobro pripremljena i na velikoj visini, tako da je svuda gde je držao predavanja veoma cenjen i rado slušan, a među studentima uživa ugled i poštovanje." Potpisnici izveštaja su posebno naglasili Đurićev učinak kao naučnog radnika, podvukavši njegove knjige, objavljene posle izbora za vanrednog profesora. To su Sociologija Maksa Vebera (1964) i Humanizam kao politički ideal (1968). Nema sumnje da je baš ova druga knjiga poslužila kao glavna osnova za unapređenje Mihaila Đurića u zvanje redovnog profesora. Potpisnicima služi na čast što su, u jednom osetljivom trenutku posle studentske pobune 1968. godine u kojoj je i profesor Đurić uzeo učešća svojim poznatim govorima, svoj izveštaj upućen Veću završili ovim rečima: "U zaključku se može reći da je Đurić odličan nastavnik i značajan naučni radnik. On istoriju političkih i društvenih učenja obrađuje u širem okviru opšte sociološke pa i filozofske problematike, što njegov rad uzdiže na značajnu visinu — to prestaje biti usko stručan, suh posao i postaje jedna društvena delatnost koja kritički posmatra današnje društvo i čoveka i predlaže izlaz borbom za novo društvo i čoveka... Kao takav angažovan pisac Đurić je postao poznat i širokoj javnosti i on vrši znatan uticaj na razvoj odnosnih društvenih disciplina. I kao nastavnik i kao naučni i javni radnik Đurić u potpunosti ispunjuje uslove predviđene Statutom Pravnog fakulteta da bude izabran za redovnog profesora za Istoriju političkih teorija". Iz naknadne zabeleške pripojene izveštaju vidi se da je Mihailo Đurić izabran za redovnog profesora sa 25 glasova. Dva glasa su bila uzdržana.

Iskrenik i privrženik filozofije, koji je dobro znao i samim sobom potvrdio da je ona nesvodljiv individualni čin, ali da je po svojoj suštini, kao umno poimanje ili pojmovno umovanje, opšteljudska, univerzalna, jer je, prema Kantu, njeno osnovno pitanje (u koje se slivaju sva druga) "Šta je čovek?", Mihailo Đurić je takođe znao da filozofija ima i svojih nacionalnih obeležja (zbog jezika na kojem se izražava ili kulturne tradicije u kojoj se razvija), te da filozof, osobito u teškim trenucima državne i istorijske egzistencije naroda kojem pripada, ne može biti ravnodušan i obitavati u kontemplativnoj sferi svoga mudrovanja. Naprotiv, on mora, shodno nalozima same filozofije, izići na agoru i od svoga uma, opet rečeno kantovski, načiniti javnu upotrebu. Tako je u dva navrata, u dva odsudna trenutka, s visokom odgovornošću postupio i nastupio profesor Đurić — 1971. godine u raspravi o ustavnim amandmanima kojima se pripremalo uništenje Jugoslavije, i 1999, kada je jedan vojni savez zločinački i agresorski poslao svoga "Milosrdnog anđela" da bombarduje i truje našu otadžbinu. Ko danas uzme da pročita te govore — a zbog prvoga je u titoističkoj satrapiji platio visoku cenu — iskusiće istinu njegovih dalekosežnih reči rođenih iz najplemenitije filozofske savesti. Ta je savest kod njega bila zaloga potpune saglasnosti mišljenja i delovanja, filozofije i sopstvenog života, duha i praktičnog činjenja. Nije pogrešio jedan Đurićev mlađi učenik i saradnik, koga je on podsticao, usmeravao i o njegovom filozofskom razvoju pomno i očinski brinuo, kada je u jednom razgovoru o delima profesora Đurića u njegovom rodnom gradu Šapcu, za njega, povodeći se za onim što je negda bilo kazano o Filipu Melanhtonu, rekao da je Praeceptor Serbiae, tj. učitelj Srbije. A on je to mogao da bude, pa i da za našu budućnost ostane, stoga što je mislio i delao u znaku dveju jezgrovitih reči Karla Jaspersa: prve, da "filozofija nije nedužna", i druge, da "filozofija ne sme da abdicira".

Život Mihaila Đurića bio je potpuno ispunjen i ostvaren, a njegovo delo je sasvim zaokrugljeno i dovršeno. To je uistinu ovozemaljska blagodat koja je darovana samo najređima. I u tom životu i u tom delu, teorija i etika motre jedna na drugu, dok istina i pravda izlaze u susret jedna drugoj i uspostavljaju nenarušivo savezništvo. Zbog toga su život i delo profesora Đurića uzoriti, bez i najmanje senovitosti, dostojni da se njima nadahnjuju svi oni koji odolevaju teroru današnje zavodljive i sveprisutne banalnosti i koji, tome nasuprot, nastoje da svoj život osmisle i očoveče.

U panteonu beogradskog Pravnog fakulteta, za sada imaginarnom, profesoru Mihailu Đuriću nesumnjivo pripada veoma istaknuto mesto. Među najodabranije ličnosti toga našeg panteona on se svrstao ne samo svojim uzor-životom, i ne samo svojom odvažnom rečju koja je naš rod bodrila i za nj bila lekovita u njegovim kobnim trenucima, nego najvećma svojim naučnim i filozofskim delom, čiju duhovnu arhitektoniku tako upečatljivo oličavaju i za budućnost srpske kulture čuvaju njegovi Sabrani spisi u dvanaest knjiga, kojima svakako treba pridružiti i prošle godine objavljenu Istoriju političke filozofije. Vrednost toga dela znala je da oceni i uvaži i Nacionalna akademija nauka Republike Italije (Accademia nazionale dei Lincei) kada mu je 2009. godine dodelila prestižnu nagradu "Prof. Luiđi Tartufari". Tim povodom je profesor Đurić, na jedvite jade zbog poodmakle bolesti od koje je patio, napisao i svoj poslednji tekst "Pred vratima Hada". U njemu se nalazi i ova zavetna rečenica: "Ništa nije konačno izgubljeno sve dok smo uistinu budno svesni svog dičnog srpskog korena, drevnog grčkog zavičaja i opštečovečanskog evropskog opredeljenja."

Pre tri nedelje, 5. decembra 2011, uručeno mi je pismo jedne (meni poznate) plemenite, rodoljubive i duševne gospođe, inače ćerke našeg znamenitog političara iz vremena pre Drugog svetskog rata. U njemu mi je napisala da smrt profesora Đurića "treba da oplakuje cela Srbija", jer je on to "zaslužio samim svojim postojanjem". Neka te potresne reči osobe koja nikada nije lično upoznala našeg pokojnika ovde neposredno prethode ovim poslednjim:

Slava i hvala profesoru Mihailu Đuriću.

Autor: Dr Danilo Basta, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Novembar 21, 2013, 01:15:41 am »

*

PRUST I VIOLINA U ZABELI

Mihailo Đurić, profesor univerziteta, bio je smešten u zajedničkoj prostoriji sa pedesetak drugih robijaša, među kojima je bilo i ubica i lopova





Profesora Mihaila Đurića upoznao sam još kao student Pravnog fakulteta, sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Predavao je Istoriju političke filozofije. Kao predavač, bio je omiljen i rado slušan. Govorio je besprekornim jezikom, retorski visoko obdaren, vazda pripremljen za svako predavanje, argumentovano i uverljivo. U onome što je izlagao nije bilo ni najmanje primese vladajuće ideologije. To mu, međutim, nije smetalo da o Marksu govori jednako zanosno i trezveno kao i o Platonu, Aristotelu, Makijaveliju, Hobsu, Rusou, Kantu ili Hegelu.

Godine 1970. izabran sam za njegovog asistenta. Od tog trenutka, do pre nekoliko dana, kada se prof. Đurić upokojio, bili smo u bliskim, srdačnim, saradničkim i nepomućenim odnosima. Imao sam priliku, možda i privilegiju, da se nađem pored njega u nekim sasvim retkim situacijama. Tako sam, recimo, 4. januara 1973. bio prisutan na sednici tročlanog veća Vrhovnog suda Srbije koje je preinačilo presudu Okružnog suda u Beogradu ("samo u pogledu odluke o kazni"), pa je prof. Đuriću tada, pravosnažnom presudom, izrečena kazna zatvora od devet meseci umesto dve godine. U to vreme je po zakonu bilo dozvoljeno da takvoj sednici u Vrhovnom sudu prisustvuju samo članovi uže porodice. Pošto od ovih niko nije želeo da bude prisutan, ja sam, zajedno s advokatom, hrabrim i svome poslu vičnim Vitomirom Kneževićem, jedini s prof. Đurićem otišao u Vrhovni sud. Tamo su, verovatno, mislili da sam mu sin, niko me ništa nije pitao, tako da sam bez problema ušao u zgradu suda. Sećam se da je držanje prof. Đurića bilo dostojanstveno i ponosito, pribrano i otmeno. I tada, i pre, znao je da je svojim inkriminisanim govorom pod naslovom "Smišljene smutnje", kojim je dao pečat znamenitoj raspravi o ustavnim amandmanima koji su pripremali uništenje Jugoslavije, izrekao dalekosežnu i odgovornu reč upozorenja, reč odista proročansku, spreman da za nju podnese sve posledice i plati najskuplju cenu. Drugi su ćutali, a njegov glas istine odjeknuo je u tom muku.

Kada bi mi docnije — ne baš često — pričao o svojim zatvorskim danima u Zabeli (izdržao je kaznu do poslednjeg dana!), slušao sam netremice o onome što se jedva može i zamisliti. Bio je smešten, on, redovni profesor univerziteta, u zajedničkoj prostoriji sa pedesetak drugih robijaša, među kojima je bilo i ubica, i lopova, i svakojakih kriminalaca, ali su svi odreda prema prof. Đuriću, dobro znajući ko je on i zašto je među njima, pokazivali veliko poštovanje. On sam, opet, ophodio se prema njima kao prema sebi jednakim sapatnicima, uvažavajući ih kao ljude bez obzira na to šta su učinili i zbog čega su dopali zatvora. Kada bi izjutra oni odlazili na rad, on bi ostajao sam u toj velikoj prostoriji, čitajući književna dela i svirajući klasičnu muziku na violini. Pričao mi je da je baš u Zabeli pročitao ono što ranije nije stigao da pročita, između ostalog celog Prusta, njegov veliki roman "U traganju za izgubljenim vremenom". Zatvorsko vreme prof. Đurića nije, dakle, bilo izgubljeno.

Otkako je bio smešten u dom za stara lica na Bežanijskoj kosi, prof. Đurića sam redovno posećivao. Poslednji put sam ga obišao pre desetak dana. Taj će mi susret ostati u trajnom sećanju. Jer, prof. Đurić, prepoznavši me, oslovio me je po imenu i govorio mi nekoliko minuta. Govorio je o svom životu, o uspinjanju i stremljenju ka visokim ciljevima. Lice mu je bilo ozareno, obasjano naročitom svetlošću. Govorio je kao s onoga sveta, kao da je već prekoračio granicu između života i smrti. U magnovenju sam spoznao da sam (sa)slušao reči, blage i smirene, nekoga ko je prošao kroz kapiju transcendencije i ko odande spokojno govori o svom čestitom, radom ispunjenom životu koji je sav bio u službi filozofije kao najdubljeg opredeljenja i istinske strasti.

Danilo N. Basta | 30.11.2011. | Foto D. Jevremović | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Novembar 21, 2013, 01:31:12 am »

*

PROGON PROFESORA ĐURIĆA

Stradanje dr Mihaila Đurića zbog kritičkog odnosa prema režimu. Sa Pravnog fakulteta udaljeno osmoro nastavnika

Najopsežnija "samoupravna čistka nacionalista" na Beogradskom univerzitetu bila je na Pravnom fakultetu. Najteže je prošao prof. dr Mihailo Đurić. Protiv priznatog profesora Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je optužnicu 7. juna 1972. Optužen je da je delovao protiv društvenog i državnog uređenja, podsticao i pozivao na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije prikazujući, pritom, "zlonamerno i neistinito društveno-političke prilike u zemlji". Njegov progon dešava se u vreme likvidacije maspoka u Hrvatskoj i pripreme političkog obračuna sa srpskim liberalima 1972. Na njemu i u još nekim slučajevima, liberali su dokazivali pravovernost Titu, posle optužbi da je srpsko rukovodstvo meko prema reakciji i neprijateljima samoupravnog socijalizma, naročito na Beogradskom univerzitetu.

Profesor Đurić je u diskusiji na Pravnom fakultetu od 18. do 21. marta 1971, kritikujući ustavne amandmane, proročanski ukazao na osnovne tendencije u Jugoslaviji realizacijom ustavnih promena:

"Treba biti načisto da je Jugoslavija već danas samo ekonomski pojam, budući da se na njenom tlu ili tačnije njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak i međusobno suprotstavljenih država. To je činjenica kojoj smelo treba gledati u oči, ne samo zbog toga što je srpski narod danas nemilosrdno i nepravedno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao srpskom narodu, kao da centralizam nije zaveden, između ostalog, i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid u vreme II svetskog rata, koji je izvršen nad srpskim narodom. Mnogo je važnije ukazati da se srpski narod već sada nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji, tako da je predložena ustavna promena, u krajnjoj liniji uperena protiv njegovih najboljih životnih interesa.

Nije nimalo teško utvrditi da se već u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji. U SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva, srpski narod faktički nema mogućnost ni da se služi svojim ćiriličnim pismom, što je samo jedan od spoljnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A u SR Crnoj Gori srpski narod nema pravo ni na vlastito nacionalno ime ili se to pravo osporava onim, nikako malobrojnim, Crnogorcima koji se osećaju Srbima..."

OKS u Beogradu je 17. jula 1972. osudio Đurića kao srpskog nacionalistu za krivično delo "neprijateljske propagande" na dve godine strogog zatvora. Ocenjeno je da je izlaganje profesora Đurića u javnoj debati "moglo imati i dovesti do teških posledica. Energičnom akcijom Saveza komunista i radnih ljudi do toga nije došlo".

Odbačena je odbrana okrivljenog, da je samo izložio svoj pogled na osnove i pravce ustavnih promena, a sud zaključuje da nije imao nameru da pomogne iznalaženju eventualnih boljih rešenja predloženom nacrtu ustavnih amandmana i da je "zlonamerno i neistinito" prikazivao društveno-političke prilike povodom odluke vlasti u Crnoj Gori da se spomenik Njegošu, koji je izradio vajar Ivan Meštrović, postavi na Lovćenu.

Vrhovni sud Srbije, kao viša instanca, odlučujući po žalbi 24. novembra 1972. smanjuje kaznu na devet meseci, što je bio uobičajen manir. Dobro informisani novinar Slavoljub Đukić tvrdi da je kazna ublažena intervencijom Marka Nikezića. Pošto je izgubio mesto na Pravnom fakultetu, kao moralno-politički nepodoban, nastavio je karijeru kao naučni savetnik na Institutu društvenih nauka.

Liberalna intelektualna javnost je reagovala, a časopis "Filosofija" br. 2 iz 1972. objavljuje optužnicu. Uredništvo "Filosofije" se pita: "Šta treba da očekuje bilo koji od dvadeset miliona Jugoslovena ako sutra bude pozvan na javnu i demokratsku debatu?" Zbog toga i još nekih proskribovanih tekstova časopis je zabranjen. Slično se desilo i "Analima Pravnog fakulteta", kao i broju lista "Student" koji su samo preneli izvode iz rasprave Saveza studenata Beograda.

Paradoksalno, stavovi o ustavnim amandmanima profesora Đurića za nešto više od jedne decenije preovladaće kao oficijelno stanovište SK Srbije.

Iz nastave je tada udaljeno osmoro asistenata i profesora Pravnog fakulteta u Beogradu zbog podrške i peticije za pomilovanje Mihaila Đurića i istupa koje su kritikovale ustavne promene i legalizovanje doživotne Titove vladavine. Kosta Čavoški, asistent, a kasnije i profesor Pravnog fakulteta, zbog kritički intoniranog stručnog teksta u odnosu na planirane ustavne promene iz 1971. i podrške Mihailu Đuriću, u časopisu "Gledišta", osuđen je marta 1973. na šest meseci, uslovno na dve godine zatvora. Potom je 31. decembra 1975, jednoglasnom odlukom Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta, izbačen zbog tzv. moralno-političke nepodobnosti. Dugo je bio nezaposlen i bez pasoša.

Aleksandar Stojanović, docent uporednog prava, isključen je iz partije i iz nastave 1973. i sve do 1990. živeo je od minimalne naknade za nezaposlene. Stevan Vračar i Danilo Basta izbačeni su iz partije i nisu mogli da predaju. Branislava Jojić dobila je partijski ukor i odselila se u Mostar, gde je predavala. Andreja Gams je prevremeno penzionisan, asistent Vojislav Koštunica je isključen sa fakulteta i sprečen da odbrani svoju doktorsku tezu.


PODREĐENI POLOŽAJ "Srbi su se u vlastitoj republici našli u podređenom položaju u odnosu na Albance...
Da bi mogao da preživi današnja iskušenja, da bi mogao da se održi usred bujice u koju je gurnut, srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da se bori za svoj ugroženi nacionalni identitet i integritet", upozorava profesor Đurić.

Srđan Cvetković | 01.02.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Decembar 20, 2013, 05:08:47 am »

*

MIHAILU ĐURIĆU U ČAST


U "NIN"-u od 9. aprila 1998. godine, pojavio se tekst Nikole Miloševića povodom objavljivanja devet opsežnih tomova spisa Mihaila Đurića u izdanju Službenog lista. Ovaj tekst je težio da makar u najopštijim crtama naznači skicu za duhovni portret izuzetnog i značajnog poslenika na polju srpske filozofije i srpske kulture. U antrfileu se pojavilo pismo upućeno glavnom uredniku "NIN"-a koje odslikava javnu situaciju tadašnjeg vremena kao konstantu našeg istorijskog postojanja, budući da se u nas sve nekako ponavlja: "Poštovani gospodine Glišiću, u izveštaju što ga je 'Politika' objavila sa promocije sabranih dela akademika Mihaila Đurića na tribini SANU, izostavljeno je sve ono što sam tom prilikom rekao. Izostavljeno je čak i moje ime. Molim Vas, stoga, da, zarad objektivnog informisanja naše javnosti, objavite u Vašem cenjenom listu ovu moju prećutanu reč. S poštovanjem, Nikola Milošević."

Neslični po svojim intelektualnim orijentacijama, različitih temperamenata, različitih životnih putanja, Nikola Milošević i Mihailo Đurić pokazuju kako se — uz očuvanje svih razlika — može iskazati poštovanje prema autentičnim vrednostima u području srpske kulture. Kada se setimo kako su — 19. aprila 1983, u Studentskom kulturnom centru — živo polemisali o Ničeu, kako se nisu slagali o nihilizmu na tribini Doma kulture Studentski grad 1984. godine, u jednom izvanrednom razgovoru koji je objavila beogradska "Književnost", kada u poklonjenom primerku knjige "O potrebi filozofije danas" pročitamo rukom ispisane Đurićeve reči "Mom velikom prijatelju Nikoli Miloševiću", kada se setimo kako je Mihailo Đurić — po hladnom, maglovitom i zimskom danu, iako već zašao u devetu deceniju života, i sam ozbiljno bolestan — uporno i dugo stajao na sahrani Nikole Miloševića, smatramo prirodnim da ponovimo ovaj tekst kao znak sećanja na komunikaciju koja se — i kad njih dvojice više nema — odvija u duhu Šopenhauerove maksime: "Da bi video da neko vredi, čovek i sam mora vredeti".


Mihailu Đuriću, u čast

Mihailo Đurić jedan je od onih retkih intelektualaca za koje se s pravom može reći da su učeni ljudi. Malo je takvih pripadnika filozofskog esnafa koji se sa tolikom merom obaveštenosti tako pouzdano kreću u širokom rasponu od antičkih do modernih vremena i koji imaju tako pouzdan i temeljan uvid u čitav niz filozofskih disciplina.

Učenost je, međutim, samo jedna od više Đurićevih oblika i ne određuje ona presudno njegov duhovni sklop.

Filozofi se na različite načine mogu razvrstavati, a jedan od tih načina, verujem istini najbliži, ponudio je svojevremeno Viljem Džons. Podelio je on sve one koji u filozofe spadaju na one "žilave" i "nežne". Ovi prvi bili bi otvoreni za složenost i raznobojnost predmeta spoznaje, ovi drugi bili bi skloni da tu složenost i raznobojnost sveta potiru i svode u neke svoje unapred preipremljene kalupe, ne mareći uopšte ili pak sasvim malo za ono što iskustvom nazivamo.

Među mnogim filozofima svih naroda i svih vremena oni "nežni" daleko prevladavaju nad onim "žilavim". A Mihailo Đurić — sledimo li i dalje Džemsov način razmišljanja — spadao bi u ove druge, daleko malobrojnije pripadnike filozofske profesije.

Međutim, klasifikacija o kojoj je reč samo je prikriveni oblik jednog suda vrednosti, premda njen tvorac nije tako mislio ili bar nikad nije tako nešto rekao. Filozofi "nežnog" duhovnog sklopa podložni su onom što je Paskal zvao duhom geometrije, za razliku od onih "žilave" naravi, koji po pravilu sude rukovođeni duhom istančanosti, da pomenemo jedan drugi poznati termin ovog istog francuskog mislioca.

U tom ključu valja videti i golemi i impresivni teorijski opus Mihaila Đurića. Ono što u autoru ovog opusa preteže, bez obzira na temu kojom se bavi i mislioca kome je u nekom svom razdoblju bio posvećen, može se sasvim uopšteno odrediti i ujedno visoko oceniti, kao privrženost duhu istančanosti, odnosno kao sposobnost da se sudi na savitljiv i složen način o onom što je raznoliko i složeno.

Kao i svi zatočnici već pomenutog duha istančanosti, ili drugim rečima kao i svi filozofi "žilave" naravi, tako je i Mihailo Đurić jedan od onih koji u svemu tragaju za naličjem, ili još preciznije za onim što se iza lica skriva. Time se i može objasniti ona duhovna bliskost što je Đurić oseća za mislioce koji su dovršili rušenje uonako već trošne metafizičke građevine klasičnih vremena, napose za najvećeg među tim rušiteljima, Fridriha Ničea, kome je namenio mnoge stranice svojih teorijskih rasprava.

U Australiji, kažu, biva da termiti iznutra nagrizu drvenu konstrukciju kuća za odmor, tako da kad vlasnik jače zalupi vrata svog doma, svekolika ta konstrukcija ruši se u prah i pepeo. Upravo je Ničeu palo u delo da na taj način zalupi vratnice metafizičkog zdanja svojih prethodnika i upravo je za taj njegov čin imao dovoljno istančan sluh Mihailo Đurić.

Međutim, u bitno obeležje duhovnog sklopa privrženika duha istančanosti spada i sposobnost da izvesno odstojanje zadrže i prema nihilističkoj destrukciji metafizike i da i na taj način izbegnu zaključke prema principu sve ili ništa, svojstvenim misliocima "nežne" naravi. Premda na svoj način lekovita, nihilistička razgradnja metafizičke konstrukcije u svom radikalnom obliku druga je jedna krajnost, geometrijski pojednostavljena i uprošćena poput svih krajnosti i kao takva neprihvatljiva u tom obliku za Mihaila Đurića. Zato on u svojim spisima traga za nečim što bi se makar i relativno trajno moglo sazdati od peskovitih krhotina onog što je preostalo pošto je Niče zalupio za sobom kapiju metafizičkog doma minulih vremena.

Međutim, zametni i delikatni posao ovakvog jednog traganja ne može se obaviti kako valja bez prethodne razgradnje još jedne crvotočne teorijske građevine, čiji se tvorac lažno predstavljao kao jedan od onih retkih mislilaca "žilave" filozofske naravi. Teorijska građevina Karla Marksa samo je prividno sazdana na čvrstim temeljima iskustva, a jedan od ugaonih kamenova te građevine svakako je učenje o klasnoj borbi kao osnovnom pokretaču istorije, zahvaljujući kome se, po nekoj logici skrivenog i nepriznatog lukavstva uma, na kraju realizuje komunističko carstvo Božije na Zemlji. Ono pak skriveno, stidljivo, metafizičko naličje Marksove doktrine najvećma je vidljivo u nastojanju njenog autora da potre i omalovaži moćni faktor nacionalne i verske raznolikosti stvarnog sveta — tu Ahilovu petu njegove teorijske optike.

Odnos prema ovoj senovitoj, skrovitoj neuralgičnoj tačci učenja tvorca takozvanog naučnog socijalizma probni je kamen za merenje pripadnosti nekog filozofa, ili pak intelektualca uopšte, određenoj duhovnoj porodici. Oni naši filozofi i intelektualci — a mnogo ih je bilo — koji su zatvarali oči pred nadolazećim šovinističkim talasom, u ime marksističke dogme po kojoj radnici nemaju otadžbinu, spadaju nesumnjivo u krug zarobljenika "nežne" teorijske optike i duha geometrije.

Mihailo Đurić je, naprotiv, i tu bio jedan od onih retkih misaonih ljudi ovog podneblja koji su sa jednom seizmografskom preciznošću osetili prve, jedva primetne, potrese tla onog razornog zemljotresa što će u nepovrat odneti veštačku tvorevinu Josipa Broza i Edvarda Kardelja.

Stari Grci verovali su da onaj ko nadiđe granice određene smrtnim ljudima od strane bogova, čini takozvani hibris, posle čega će ga stići kazna zavidljivih moćnika sa Olimpa. Mihailo Đurić je,videći dalje i bolje od svih drugih predskazivača ovdašnjih, uočio ovo naličje teorije o klasnoj solidarnosti radnih ljudi svih naših naroda i narodnosti i počinio tako greh hibrisa. I kao i sve ovakve grešnike u režimima sazdanim na pretpostavkama ideologije Marksa i Lenjina, stigla je i njega surova i nemilosrdna kazna zemaljskih bogova. Zemaljski bogovi Brozovog komunizma odgovorili su na lucidnu reč Đurićeve kritike onako kako su jedino znali i umeli — montiranim sudskim procesom i na kraju apsom — tom logičnom završnom tačkom Marksove dijalektičke vizije sveta.

Međutim, na onom drugom sudu koji malo patetično nazivamo sudom istorije, izrečena je već uveliko presuda Đurićevim progoniteljima, a on sam dobio je svoju parnicu jednom zauvek.

Od političkih moćnika što su gonili ovog našeg vrsnog intelektualca koji bi služio na čast i mnogim drugim kulturnim sredinama, neki već dugo nisu među živima. A što se tiče onih koji još uvek ovde na našoj političkoj i duhovnoj pozornici deluju, od njih slušamo danas lekcije iz demokratije i Evrope.

Ostala bi, međutim, ova skica za duhovni portret Mihaila Đurića u jednom bitnom pogledu nedovršena kad ne bismo ukazali i na njegov odista sasvim neobični i veliki dar za jezik. Mihailo Đurić piše do te mere odnegovanom i do te mere fino izbrušenom rečenicom, da se njena melodija često izdiže nad ravan značenja i gotovo slobodno lebdi iznad nje, nalik u tome kakvoj muzičkoj kompoziciji.

Priznanje koje na ovaj način, u nužno svedenom i sažetom obliku, Mihailu Đuriću odajemo, potrebno je, svakako, i njemu. Potrebnije je ono, međutim, daleko više svima nama, u jednom vremenu u kome se tragično dovršava ono na šta nam je on, koliko dalekovido, toliko i uzaludno, ukazivao.

Glava &. Zid | 02.12.2011.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: