Grigorije Božović (1880—1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Grigorije Božović (1880—1945)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Grigorije Božović (1880—1945)  (Pročitano 8630 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 11, 2013, 08:59:06 pm »

*




GRIGORIJE BOŽOVIĆ
(Pridvorica, 15.02.1880 — Beograd, 04.01.1945)


Grigorije Božović (1880—1945), književnik, profesor prizrenske bogoslovije, jedan od vođa srpskog pokreta u Makedoniji, prvenstveno u Bitoljskom odboru srpske četničke organizacije, a potom i poslanik Narodne skupštine u Skoplju. Imao je rukovodeću ulogu u političkim i nacionalnim poslovima u vreme kada je Kosovu i staroj Srbiji pretila ozbiljna opasnost od Turaka i Arnauta, neposredno pred Balkanske ratove i oslobođenju ovih krajeva.


PISAC

Grigorije Božović je jedan od značajnijih srpskih međuratnih pisaca. Objavio je četrnaest knjiga, od kojih osam zbirki pripovedaka. Preostale čine putopisi, kraći zapisi o ljudima i krajevima, naknadno sabrani iz Politike, čiji je stalni i ugledni saradnik bio. Početak njegovog rada obeležen je zbirkom Iz Stare Srbije (1908), a kraj Pripovetkama (1940), u izdanju Srpske književne zadruge. 1935. godine izdao je zbirku pripovedaka Teška iskušenja a 1939. godine zbirku pripovedaka Pod zakonom — te dve zbirke, uz onu iz 1940, sadrže najvrednije Božovićeve pripovetke. Božovićeve pripovetke su tematski usredsređene na Staru Srbiju (najviše na Kosovo i Metohiju, jednim delom na Makedoniju, pre svega na Bitolj u kojem je službovao). Najznačajnije pripovetke su mu: Čudni podvižnik, Mučnih dana, Tivaidska napast, Kad se carstva mijenjaju, Zlate iz Slatine, Njen sud i Oklopnik bez straha i mane.


SMRT

Pred sam kraj rata komunisti su ga streljali u Beogradu a njegov je književni opus ostao gotovo potpuno nepoznat široj publici.


REHABILITACIJA GRIGORIJA BOŽOVIĆA

Zahtev za rehabilitaciju podneo je januara 2008. Božovićev dalji rođak, profesor Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, dr Marinko Božović. Odeljenje za rehabilitaciju Okružnog suda u Beogradu donelo je maja 2008. rešenje kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju Grigorija Božovića, uglednog književnika, nacionalnog radnika i reportera Politike pre Drugog svetskog rata.


____________

Spoljašnje veze

• Grigorije Božović: "Kosovske priče" na Antologiji srpske književnosti (.docx format)
• Rahabilitovan Grigorije Božović ("Politika", 19. maj 2008.) / sr.wikipedia


Portret Grigorija Božovića, rad Jovana Bijelića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 11, 2013, 09:54:08 pm »

*

GRIGORIJE BOŽOVIĆ — Čudni podvižnik


Kad iz guste, tek podmlađene sitnogorice izbih na jednu nešto uzvišeniju rudinu gotovo ispod same planine, ja zaustavih konja i okrenuh ga da bih unazad još jednom pogledao niz Kosovo. Mrzim ga, izjedna ga kao rajetin nenavidim, jer me je rodilo robom, a opet ga nikad dosta nije. Često sam se zaricao da neću da ga gledam koliko ni dobar Jevrejin onu žalosnu svoju dolinu plača. U Kačaniku, kad god polazim za Kosovo, u vozu uvek zagnjurim lice u uzglavnike. Da ga ne gledam. Ali opet kao u prikojasi: železna kola jure preko opevane ravnice, a ja i ne podižući oči osećam gde sam — na Paun-Polju, pokraj Bresja ili ispod Vragolije ...

Kosovo mi se i ovom prilikom podrugnu boljci i mojoj tvrdokornosti. Ispravih se u sedlu i pogledah put Sazlije i Babljaka. Vaistinu divan kut i najlepši na Kosovu. S jedne strane ga gotovo granovesno ograđuje Ljubotrn, a od Lepenca pa tamo do iza Nerodimlja kao da su se Šarini bregovi suljnuli, i kao odjednom na domaku polja zaustavili ili da mu se dive, ili da ga ne grube. Odatle veoma blago pobrđe neosetno prelazi u ravnicu, u poznato Ravno Kosovo, koje se ispred oka, kad ga duže gledaš, stane od te ravnosti tajanstveno okretati kao da je tepsija a ne polje. A pobrđe i njegove latice pritisla hrastova sitnogorica koja nigde tako ne buja kao ovde, samo kad je sekira ostavi na miru. Gotovo sve tako do železničke pruge i do starih sela pokraj nje. Gde-gde kitice odnegovanih zabrana, pa rudine i proplanci, sa kojih se bele kuće posleratnih naseljenika, čovek bi rekao samo onih koji su iz čežnje a ne po nevolji tu pobili kolac. Kao da su znali da je čitav taj kut bio carostavna prestonica, oborište Svrčina i Nerodimlja, pa počeli da se nastanjuju, da bi odželeli već jednom onu tešku želju za tim kletim Kosovom ...

Gledam niz polje, posmatram svu ovu njegovu lepotu. Ali vekovi progovaraju i oči mi se mreže. Kao u bunilu. Slika prve zobnice, početak prokletstva. Visan sebar, krakat i plećat sa dugom srebrnom kosom niz leđa, klanja se još strašljivo nasmejanu Muratu, držeći u ruci punu torbu kosovskoga ječma šestoredna za njegova hata, a drugom pokazujući na krcate žitnice i pune torove: zapovedaj, care, dao je Bog za junake piva i jestiva, a za konje sena i ječmena ... I tako dalje što je potom bilo. Sve izlazi pred oči. Još jednom proklinjem Kosovo, još jednom mu ovako sa sedla šaljem mlaz krvave mržnje, pa naglo okrećem konja k planini, kao da hoću da bežim u njene gudure, kao da sam još rob, pa mi valja da se bunim, da se odmećem ... Sa nemoćnom srditošću okrećem tome Kosovu leđa. Sa zaostalom u grlu reči da je prokleto. No šumarci mame pogled. Bele kućice kao da navlaš zbog svakoga raspoloženja izviruju iz njih. Brzo se prisećujem da su one nove, posleratne, srpske. Crnogorci, Ličani, brđani uopšte, došli da pokaju prošlost i da se i meni podsmehnu. "Zaboga, nije Kosovo to što ti misliš, prijatelju! Evo, živi smo još, te kako!" ... Okrećem se okolo i gonim konja nasumice, a on oseća put za brda i otimlje mi se da pođe brže.

— A zar nećemo svratiti kod prote? — progovara mi najzad ćutljivi pratilac; — eno njegove kuće!

— Kojega prote, pobogu?

— Kod prote Dejana Popovića.

— Šta? ... — uzviknuh iznenađeno.

Još odmah posle rata ostavio je gore svoja brda i otišao na Kosovo. Samo da ga vidiš kako se naselio i izgradio!

Začudih se ovoj novosti i nagnah konja onamo kuda mi pratilac pokaza. Veliki, četvorougaonik sitnogorice beše prorešetan; gotovo na silu, onižim čestokolom. S lica, pokraj šire staze kojom smo naišli, velike zidane i crepom pokrivene vratnice, zatvorene. Iza njih zasovnica kao u staro doba i kao da ograda nije od prošća no ozidana da bolje čuva gospodara. Unutra, u dvorištu još dobro neiskrčenom i sa neravnim stazama preko njega, vidimo novu prostranu i nisku kuću. Bez podruma je, vidi se, a udobna. Sa velikim prozorima, gospodski i domaćinski sagrađena. Da je vidna i široka, da je stanište čoveku koji se ne boji i ni od koga ne zaklanja. Vičemo da nam se otvori. Brzo prilazi jedan seljak, jamačno sluga a ne čuvar, neki stariji Kosovac, koji svakako nije nikad pušku ni prstom pipnuo. Smerno nam otvori vratnice, pomože da sjašemo, pa štuče da pazove gospodara, namigujući mojem pratiocu da dotle podrži konje.

Znao sam glasitoga protu iz brda, koga je voleo iznad svega. Njegova župa, opkoljena Arnautima, stisnuta između šarskih brda oko brze reke, bila je poslednja neharica Turčinu. Držala se u grču, u poslednjem uzmahu, zahvativši zubima njive i livade gde su nekad bili stanovi nejakoga cara. I branila ih od Arnauta i spahija. A on prkosan, bogat i pomaman, hajduk i sveštenik, zatočnik i krvnik, od šale ubojica i veliki vitez, uvek na hatu i s puškom preko krila, nije donosio Turčina koliko svojega momka, kojega je uvek najmljivao između Arnauta. Kratak, plećat, riđ, zelenih zlih očiju bio je oličenje prkosnika, dahije i ubojice. Nikad bez osmeha, vazda pređe gotov da pođe u poteru i puškaranje no u crkvu, taj čovek je bio ono što je Turčin uklesao u zapoved za sebe: "čuvaj se od očajne puške srpske". Sećam se kad je silazio u Prištinu: praznik je to uvek bio za čaršijsku raju i pomama kao da su joj sa Prepolca već javili da niz Malo Kosovo nastupa oslobodilačka vojska. Ili kad bi došao na kakav sabor po prizrenskoj okolini. Silnici, koji bi tamo dolazili da koga ucene ili posmatraju jedre snaše, odmah bi se povlačili u manastirske konake da na brzinu ručaju i brzo se raziđu: nisu mnogo voleli da se sretnu sa čudnim popom ...

A sad, u slobodi, taj čovek napustio svoja brda, svoje čardake i seljačko gospodarstvo, pa sišao u ovu kosovsku šikaru da ponovo skućava. Zašto? Zemlje je i gore dosta imao, šume i planine još više, lova i lepih izgleda takođe. Što nije sišao u grad, kad se već pomerio sa rodnoga praga? ... Protu Dejana Popovića zatekoh u pčelaniku. Iznenadih se njegovoj promeni. Nije ostareo, ali se preobrazio. Na njemu ni redenika, niti za pojasom revolvera, koji je samo za vreme službe spuštao na žrtvenik. Odelo, iako novo i čisto, opet prosto i veoma seljačko. Mesto kicoškoga ćurčeta običan kratki mrki gunj šarplaninski, na nogama veoma jednostavna plitka obuća. Njegovo lice smerno, izraz dosta mekan, u očima nekako splasnuo onaj njegov poznati jedak osmejak. U rukama mu duge ćilibarske brojanice kao da je pregao da postane podvižnik. Budiboksnama, danas! ...

On me toplo zagrli, ali ne podiže na moje traženje ruku da me blagoslovi kako je nekada samo on umeo, naročito kad gledaju Turci. Pa mi pokaza kuću i okućnicu, pčelanik i voćnjak tek u začetku. Zatim me uvede pod venjak na jednom uzdignutijem mestu odakle se vidi ceo deo Kosova. Očevidno beše se obradovao poseti, te se staraše da bude i veseo i gostoljubiv.

— S kim si ovde, proto? — upitah ga polako, začuđen što nikoga od čeljadi ne vidim.

On se nasmeja:

— Pa zar nisi čuo da sam sasvim ostavio brda?

— Tek sad vidim.

— Ovde sam samo sa dva najamnika. Gore sam ostavio popadiju, sinove, kuću, sve. Ostavio brda i sela, koja sam čuvao dokle je bilo potrebno. Ostavio ih u dobru. Sad neka kuće bez mene. Ako im valja! ...

— I ovako sam?

— Sam. Gore sam ostavio kerove, raspasao oružje i obesio ga o klin: "Sad otpusti slugu svojega, Gospode! ..." Rekao sam to u potoku ispod kuće, kad sam je napuštao, i tu sam zakopao pređašnjega Deli-Papaza, tvojega staroga i manitoga protu. Jest: razoružao sam ga, zbacio sam svu onu staru silinu sa njegove duše, iščupao mržnju iz njegova srca, izagnao onu nenasitu neman iz njegove unutrašnjosti, pa ga kao brava zaoglavio i sveo na Kosovo u ovo šumarje kao kakvoga najobičnijega božjega prostaka. Ha, ha, ha! ... Je li ti dosta?! ...

— Čudnovato, prosto!'

— Nimalo! Kaluđeri i derviši traže potoke i dubrave za svoje manastire i tekije. A ja izabrao ovo mesto i kupih ga za svoje stare dane. Vidiš li ovu lepotu božju? Čovek danima može i gladan da posmatra, jer mu se duša odmara ... Dete, hoću da se odmorim i da na sebi vidim što sve može čovek ...

— Ali zašto si upravo napustio brda?

— Pričekaj malo, samo malo, pa mi neće biti potreban ispovednik na poslednjem času ...

Sto u venjaku bi brzo postavljen i navaljen zakuskama i svežom ribom. Uz vrlo staru medovinu poteče i njegova priča bez nameštanja i uvijanja. Prosta, odista, kao ispovest.

... Poznat je vrlo dobro njegov tegoban život u brdima. Narod je ne samo mučen i grabljen, no mu je i svako dostojanstvo bilo oduzeto. Kad je on kao mlad pop prvi put projezdio kroz nuriju na sedlu, svi arnautski prvaci i spahije su mu poručili da sedlo ostavi u popadijinu vajatu a na kljuse da metne samar, kao što i priliči vlaškom popu ... Trpeo je donekle, pa se posle i sam pomamio. Nabavio sebi martinku, naoružao selo i kraj i kliknuo sve na otpor. Kupio sebi konja dobra, udario mu kite i rese, ispravio se i osilio. Od nevolje, ne iz nekoga pustoga junaštva ... Pa se otpočelo. Čekali su ga po zasedama, gađali. Grabili njegova stada, ubijali seljake. Zasukao i on rukave. Čekao i ubijao koliko je mogao. Pripremao krađe i grabeže, činio svako čudo Arnautima da im se samo sveti, pa se još udruživao sa čuvenim arnautskim hajducima za pljačku i ubijanje. Sreća ga je čudno služila da je izišao na glas, da ga se strašno boje i da nekako sačuva glavu do prvoga oslobođenja.

Do velikoratne najezde bio je vitez prema susedima: ni jednoga inoverca nije ni mrko pogledao. A kad je ispred Bugara utekao u planinu, na njegovu je kuću prvi nasrnuo čuveni Met-Firaja. Neka mu je prosto što je kuću opljačkao i čeljad zastrašio. Ali je najzad otvorio njegov kovčeg i obukao njegove odežde, čuvane za ukop, nagoneći popadiju da ga bez pogreške odene: stihar, pa epitrahilj, pa narukvice, pa odeždu. Ni nadbedrenik nije zaboravio. I to neka mu je s jadom prosto. No taj čovek nagnao njegovu popadiju da napuni kadonicu žara i tamnjana, pa da pođe ispred njega i kadi oko smetlišta u dvorištu, koje je on triput obišao, mrmoljeći neke reči tobože da ga osveti. E, to prota Dejan Popović nije mogao ni da zaboravi ni da oprosti. Onda ...

Po povratku iz bugarskoga ropstva, još slab i izgladneo, ščepao je pušku, pozvao svoje sinove i pošao u zasedu Met-Firaji.

— A on, kučka, Bog da ga sad prosti, zatvorio se u kulu, pa nikako da iziđe. No ja ustvrdoglavio. Petoga jutra on iziđe i pođe putanjom kroz šumu ka kladencu. O ramenu mu turska brzometka, za redenikom veliki nemački revolver ...

... Naredio je sinovima da ostanu na mestu i da niko ne sme pušku opaliti, a sam sišao na putanju ne skidajući još puške s ramena. Nailazi Met-Firaja. I zemlja je u tom trenutku lica imala. Zbunjen, preplašen, mrtvo korača i mutno, a još zverski, pogleda.

— O, Met-Firaja, a zar još šećeš po zemlji — viknuh mu, i on stade kao ukopan, ali bez znaka kakvoga novoga straha.

— Skidaj pušku da se junački ubijemo!

On gotovo nesvesno skide pušku i tupo me zagleda, ne govoreći ni reči.

— Udri! — viknuh mu i podigoh svoju pušku; podiže i on.

— Udri, bre junače! — viknuh jače, počekah trenutak, pogledah ga još jednom, pa opalih, on se okrenu i pade nauznak bez duše.

... Prota mu onda priskočio i seknuo svoj revolver da ga za nasladu izrešeta. Ali mu spazio izraz mrtvih očiju. Čudo. Taj izraz je bio toliko mek i primiren kao da taj nekadašnji silnik hoćaše da progovori kako je sve besmislica: i njegovo nekadašnje silništvo i protino junaštvo i osveta, i Lazar i Murat, i cika pušaka, i jeka gusala i laute, i brda i Kosovo ...

— Nećeš verovati: u životu sam pobio toliko ljudi i nikad mi srce nije štrecnulo nad njihovim telesima, a sad mi se nešto prekide u duši i osetih i bol i sram i strašnu ljubav prema krvniku, ovakom istom mučeniku kao što sam i sam. Klekoh kraj njega, poljubih ga u čelo, pokrih rupcem, pa onako, ni sam ne znam što i po kojem zakonu, počeh mu iznad glave nešto čatiti sve dok me stariji sin ne trže i ne nazva budalom i čovekom koji nije više za pušku no za manastir Devič, kamo se vode svi šenuti od pameti ...

— Pa posle, proto?

— Eh, posle?! ... Eto vidiš. Malo sam ti već kazao ... Nisam više mogao gore da ostanem. Prelomilo mi se na duši. Pobegao sam ovamo. Da postanem derviš ili kaluđer, ako hoćeš. Kosovo sam izabrao za manastir ili tekiju, koje ti je po volji. Jer ono je mesto za primirenje. Groblje je. A na groblju čovek najlakše razgovara sa sobom. I na mesečini i na vedru danu. Stari sam ja opet krvnik. Ne dam se lako. Eto, gledam odavde niz razboj, ređam svoje doživljaje, pominjem turske grehove. I razgovaram sa svima koji ispustiše dušu na ovom polju i oko njega. Izvodim ih na mesečini po ovom čičvarju kao jariće. Skaču oko mene po celu noć kao lanad sa žile na žilu ogromnih bukava. Svi, i Turci i Srbi. Pa im kadikad podviknem: "A, bre, krvnici jedni, koji vas nečastivi nagna da nam ostavite ovoliko prokletstvo da s najtežom mukom umiremo ne kao ljudi, no sve kao besovi, kao krvožedne životinje?!" Podviknem im, zacerekam se i dođe mi ogroman ćef što su se tukli, što je celo Kosovo neprekidno groblje. I, grešan, uzviknem da su oni krivi, a ne ja. Jer sam ja samo njihovo ispaštanje. Pa se vazda u tom prisetim Met-Firaje i njegova poslednja pogleda. "E, proto Dejane, prosta ti sva krv, ali tad ... tad si trebao da budeš jači od sebe. Trebao si da spodbiješ i svoju i Metovu brzometku, da zavrljačiš u granje, pa s njime zajedno pođeš kroz sela i progovoriš novu reč ... Ali ne dade se, da bi ovo nastalo. Pobegao sam ovamo. Razgovaram sa svojim pčelama, zurim niz Kosovo i danju i noću i mirim se sa njime. Samo kad me odviše uznemiri Met-Firaja, ja uzjašem konja, koji mi je jedino iz prošlosti, pa odjurim do Babljaka, do Lipljana, i to noću, i razgovaram prijateljski s njime: "Ne ljuti se, bre Meto, na mene, Kosovo je krivo ..."

— A služiš li, proto, kad?

— Ne. Ne više posle Metove smrti. Osetio sam olakšicu kad sam saznao da na to nemam prava. Sam sebi sam presudio. Sam sebe sam raspopio. Hoću da umrem kao čovek. A pre sam služio i u krvavim haljinama. Sad ne mogu i neću, jer ovako kao derviš, kao običan rab gospodnji, služim noću na mesečini drugu službu, skidam prokletstvo s Kosova i onoga Babuša s prvom zobnicom ječmena ... mirim se s kobi da mi Met-Firaja na onom svetu ne bi rekao kako sam vlaški slabiković ...

Prota Dejan Popović Zagonetka. I nekad i sad. A najviše sad. U svojem mrkom šarplaninskom gunju mesto ćurčeta kunetinom postavljena, pod plitkom surom kapom mesto kamilavke koju ni pri krađi nije zamenjivao; u skromnim belim čakširama, optočenim sa po dva seljačka gajtana. Na svojem derviškom i podvižničkom pragu. I u najčudnijem manastiru na svetu.


(1935.)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 11, 2013, 10:22:58 pm »

*

GRIGORIJE BOŽOVIĆ — Zaostali ždral


Teško se navaljujući na okraću drenovaču, i potkošeno geguckajući, Toma Mijajlović iz Velike Hoče, često prilaziše prozorima svoje odaje čas na jednu, čas na drugu stranu. Pogledivaše na istok put Suve Reke i na jug, put Grada, kako Podrimci samo i zovu stari carski Prizren. Poslao je on na obe strane još jutros dve starije žene iz svoje kuće da mu uhode nastupanje Bugara i izveste ga šta biva sa našim polomljenom vojskom. Jer sam nije mogao da pođe. Bio je ranjen u nogu još u Končulskom klancu, nekako ga doneli doma da sad muku muči i sa svojim junačkim srcem.

A kroz prozore se preko dvorišta ništa ne viđaše. Prošlo je jesenje podne šesnaestoga dana novembra po starom brojanju. Svud unaokolo padaše krupan mokar sneg, da bi se valjda jače osetila sva strahotna kob nad prizrenskim poljem, koje su toga dana ostavljale i poslednje zaštitnice. Ne sneg i lapavica, no prava grozota. U sivoj magli sastavilo se nebo i zemlja da se ne vide ni najbliže hočke kule, a kamoli put koji vodi ka Gradu, a kamoli veliko polje i ona suteska između Koritnika i Bistrika kojom vojska i izbeglice jave u neznanu dalj.

Napreže svoje orlovske oči kroz prozore Toma Mijajlović, a vidi da je sve uzaludno. Iz sivoga testa niko ne izbija da mu štogod kaže, a ne čuju se nigde ni puške ni topovi. Sa poluotvorenim ustima stoji on bespomoćno i oseća da nastupa onaj čas kad će se zamagliti i u njegovoj duši, kad će sve pritisnuti tama, jer tako uvek biva, pričali su mu stari, kad se "carstva mijenjaju". Htede da uzdahne, htede da jekne, ali se trže, stište zube i kroz dušu mu kao grmljavina protutnje pokor i prema sudbini i prema Bogu koji je tako namešta. Ljutito se okrenu od prozora, priđe i spusti se pokraj ognjišta, proklinjući ljutu pušku arnautsku što ga kao i mnoge druge nije još na vreme pokosila, te da posle najveće radosti oslobođenja ne dočeka ponovo strahotu ropstva i sramote...

Podrima je imala više čuvenih porodica sa puške i junaštva. Sve za pesmu i priču. Imala Grkoviće, Ledeničane i Jovičiće. Nije se moglo reći čija je puška bolje odvajala. Velika Hoča bila je još glasitija. Nijedno selo, nijedan kraj nije dao toliko junaka, ni toliko neverovatnih podviga u Turskom carstvu. Manitaševići su i prezime dobili što Arnauti nisu njihovo junaštvo i njihovu srednjovekovnu borbenost mogli drukčije objasniti. Ali među svima njima najotmenije junaštvo bilo je u porodici Mijajlovića. Kaogod što su i sami to bili, kao cekini među talirima. Gledni vitezovi, gospodski domaćini, pa metni i mudri na zboru, neprznice i neubojice. Tad, kad je čovek cenjen poglavito po tome koliko je kakvih ljudi pobio, urođeno je ovoj porodici bilo da se ne zanosi tom opakom taštinom, niti da sa galamom i pokaznošću prebrojava glave kad su se drugi pri vinu pijano time ponosili. Ali su zato divno umirali i okretali pušku uvek kad je trebalo bilo selu, bilo kraju, bilo časti ili onoj pritajenoj negde duboko u duši zapovesti da se pod nasleđenim imenom ostane živo ili umre. Mijajlovićeva puška pucala je samo kad je trebalo. I vazda sa čašću i neverovatnom srećom. Gospodski, viteški. To su priznavali i Arnauti. Kad bi se ko od njih naročito naljutio na svoga neprijatelja, pa bi hteo da ga omalovaži i ponizi, obično bi mu ovako objavljivao neprijateljstvo: "No znaj, viteže, da na ovu mobu protiv tebe ne moram zvati ni preklinjati Mijajloviće iz Velike Hoče! ..."

Ginuli su kao za spomen. I za arnautsku pesmu. Uvek lepo i otmeno "kao Mijajlovići". Tomin otac poginuo je usred Ostrozuba, ubivši najpre samoga barjaktara i dva njegova sejmenina kad je ovaj hteo da ga osramoti i razoruža.

Opet njegov brat Krsta pao je usred Orahovca u najčudnijem dvoboju. Sreo ga u čaršiji zlica i silnik Čantrić:

— Lja, Vlašče, a koga si pitao da nosiš tu pušku!

— Sebe, Čantriću, tako mi krsta!

— Što ne uzmeš lipov štap bre?

— Što mi je vera srčeva, Turčine!

— A?

— A, valaa, i tako mi krsta! ...

Brzo su razumeli jedan drugoga. Kad su se drugi naoružani ljudi okupili oko njih, Krsta je primio dvoboj pod pogodbom da se levim rukama uhvate, a desnim da pucaju iz revolvera: — ostala je svedodžba u Podrimi da su obojica pala mrtva, ali da je Krsta opalio tek posle trećega Čantrićeva pucnja...

Ovako su ginuli Tomini rođaci, njegova braća. Još davno pred oslobođenje ostao je on jedan sa sitnom decom i bezbrojnim udovicama. I uvek ponosan, dostojanstven. Mirno je sračunavao dužne krvi kao dugove koji se u njegovu selu plaćaju u kesama o Đurđevu i Mitrovudne i hrabro čekao da i sam plati glavom, poručujući Arnautima krvnicima da u njegovoj kući rastu muškaći i da imaju strpljenja za obračune:

— Nemojte se omrznuti; dani su pred nama a Mijajlovića će do strašnoga suda biti i da se zaduže i da plaćaju dugove naše kuće: jak je Gospod i tvrda je moja poruka! ...

Takla je Arnaute ova viteška reč. Pred oslobođenje oni su digli ruke od njega. Nekako su smatrali da je grešno i nedostojno da ga i dalje vrebaju dok mu u kući ne stignu "muškaći". A on im se lepo po slobođenju odužio. Čim je prvoga srpskoga vojnika ugledao u svojem selu, otpasao je oružje, izuo opanke, natukao plitke cipele kao kakav hadžija i uzeo štap u ruke. Svojim krvnicima postao je prijatelj i nije dopustio da ih iko takne. Tako za sve tri godine.

Jer je mislio za decu, za budućnost, za novi blagoslov, koji treba da prati njegovu državu. Na patnjama podignutu, od boga izmoljenu, krvavo stečenu: neka ona na pravdi i dobru raste i počiva... Bilo i ne povratilo se. Nova kolena neka ne osete staro prokletstvo. A bio je uveren da će tako biti kad i on, stari krvnik koji će izići pred Gospoda sa više od trideset duša o vratu, ovako misli i ovako želi... Pa danas uzaludno. Iskrsnuo svetski rat. Dve godine nejednakoga rvanja doneli mu slomljenu nogu na Končulu, prolom i odstupanje, ovu strašnu slotu ovoga dana kad je on vezan za sobu da iščekuje kako Bugari još nisu zauzeli Suvu Reku i Grad. On, Toma Mijajlović, poslednja puška nekad čuvene kuće, dočekao da ga, eto, žene uteše i obraduju: da ako neće Bugari stići! ...

Toma Mijajlović posle ovoga kao nevoljnik tarnu ugarke na ognjištu i opet pogleda kroz prozore. Bela tama na polju bivala je sve gušća. Kao i nevolja na njegovom srcu. On se priseti današnje posete svojega suseda Ljame Metinoga:

— Drži se, bre Tomo, nemoj se plašiti!

— Eto, držim se, Ljamo, što da činim...

— Ne boj s, krajan mu zub? ... Čovek si bija i junak. Mi Turci nećemo te ostaviti... Kad padneš na naše ruke, videćeš što je Turčin, tako mi vere! ... A za vašu ruku i neje država. Ne ljuti se, bre Tomo, a neje. Odavno ste izgubili državu, pet stotina godina, pa i neje sagena za vas. I za Turčina je i za Švabu, pa i za poganoga Bugarina, ali za vas, za Vlaa — jok, džanum! ... Jok! ... Jok! ... A ti za tvoju kuću ne boj se, evo ti vera i besa! ... Ništa: bićeš opet raja, bre Tomo...

Žacnulo to Tomu Mijajlovića i strahovito zabolelo. Ne što može poginuti, ne što mu kuća može otići u dim, ne što mu sused kaže da će opet biti raja, no što tvrdi da za njega i nije država, i da, eto i sama sudbina ne trpi da rajetin bude slobodan. On oseti svu neumitnost sudbine, svu nepravdu ovoga i toga sveta. Zar on nije bolji i gospodstveniji od Ljame Metinoga? Zar ovaj nije došao u Hoču iz Karanovca, gde se obreo bogzna otkuda, dokle se on pričešćivao svake godine vinom iz lojza careva onamo prema njegovoj kuli? Zar Hadži-Spasa nije bio veći pravednik od svakoga njihovoga šeha od Đakovice do Soluna? Zar pop Đura Zočiški nije veći rodoljub od Mula-Zeke? Zar Trifa Ledeničanin nije bio veći junak od Mic-Sokolja koji je Košarama jurišao na topove samoga Derviš-paše? Zar mnogi naši prvi ljudi nisu ni toliko mudri da drže svoju državu koliko su bili begovi i barjaktari koje je čak i siromašna Crna Gora kupovala? ...

— I država je za svakoga, reče mrtvi svama Metin, samo neje za nas?! ... Aj, do boga meni i svakome krštenomu! — jauknu Toma Mijajlović i skoči bez štake k prozoru.

Ali u tom uniđe u odaju njegova žena. Žuta i sparušena, sva ubijena i sa poslednjom snagom ona priđe k zidu gde su visile puške i puste, njenoga muža, i one ostavljene za decu dok ne dorastu. Užurbano poče da ih skida i da ih na sebe tovari kao kakvo drvlje, na rame jednu do druge. Brzo, grozničavo, kao svako žensko kad oseti da mu je nastupila uloga i kad ne treba da pita.

— Zašto to radiš? — upita je domaćin.

— Zašto? ... Zar ne vidiš? ... Taj sneg zašto tako pada? ... Vidiš li Grad? ... Vidiš li što drugo? ... Svet se menja, mužu.... A znam te kakav si... Bugari idev. Evo ih kraj sela... Imamo punu kuću dece. Ne dam ti da se mešaš u božju rabotu — jedan put i Mijajlovići neka nemaju puške i neka gi ta prokletica zaćuti... Stvrdni srce za decu, mužu! ...

On pogleda na svoju ženu i tad, prvi put od kad je u njegovoj kući, oseti koliko je izmučena i koliko ima pravo da ovako postupa. Blago joj priđe i tvrdo se zareče da više njegova puška neće na drugoga pući, pa joj uze jedan revolver i zadenu za pojas:

— Samo dok dođu Bugari da me ko ne osramoti. Idi i skupi dole decu i žene! ...

Za ovim primireno priđe opet k prozoru i sede na jednu stoličicu. Suton se spuštao. Sneg nešto malaksao i kroz njegovo oređalo pramenje zašareniše se bezbrojne crkvice nekadanje vlastele onamo po vinogradima. Toma Mijajlović se pobožno prekrsti. I muški dahnu. Ni malo ga ne zbuni čudan žagor dole u dvorištu. On mirno pogleda. Neki čupavi i pokisli ljudi zovu stopanku i pitaju gde su im ljudi. Bugari. Oprosti, bože, grešnomu Tomu Mijajloviću! ... On ne može više da bude raja... Da ga Ljama Metin sažaljeva, a poljak hočki pominje mu opet lipovo drvo... Ne! ...

I dva revolverska pucnja prekratiše junačko mučenje.


(1940)

Grigorije Božović, Kosovska priča, Politika, Narodna knjiga, 2005, str. 68—72. / blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 11, 2013, 10:44:30 pm »

*

PROMOCIJA KNJIGA "KROZ STARI VLAH" I "GRANIČARSKA KOB"


U sredu, 22. juna u 20 časova u Biblioteci su predstavljene knjige "Kroz Stari Vlah" prote Jevstasija Karamatijevića i "Graničarska kob" Grigorija Božovića, koje je priredio Dobrilo Aranitović. Priređivač je istakao da mu je cilj bio da iz zaborava izvuče ova dva značajna pisca, hroničara i istraživača jer su njihov rad i život vredni pažnje. Aranitović je puno vremena proveo u istraživanju i prikupljanju materijala ova dva hroničara da bi tekstove sakupio i uredio u dve knjige zaista vredne pažnje.

Domaćin, bibliotekar Dragoljub Novaković, upoznao je prisutne sa biografijama Karamatijevića i Božovića.

O knjizi "Kroz Stari Vlah" govorio je i recezent Dragiša Milosavljević. On ističe da su radovi i članci Jevstatija Karamatijevića, najzad, sistematizovani iza korice knjige i da predstavljaju vredan doprinos svekolikom kulturnom nasleđu. Njegova pisanja o svetinjama u Starom Vlahu i Polimlju, o Crkvi Janji u Starom Vlahu, zatim o ikonopiscu Simonu Lazareviću, o sinđelijama raških vladika, predstavljaju osnove za istraživanje mnogih nepoznanica u slojevitoj istoriji srpskog naroda, istakao je Milosavljević.

"Ostaje obaveza, kako na savremenicima tako i na onima koji će doći kasnije, da se delo ovog nadasve skromnog i velikog čoveka ne zaboravi. Ova knjiga njegovih članaka i zapisa najtvrđa je brana takvom zaboravu", zapisao je recezent Dragiša Milosavljević.

O drugoj knjizi "Graničarska kob", pored priređivača koji je govorio o ovoj knjizi, Mirjana Lopin Drizo pročiitala je deo iz recenzije Milinka Bujišića.

"Pročitavši rukopis ove sjajne knjige, koju je tako znalački priredio Dobrilo Aranitović, jedan od najboljih poznavalaca Starog Vlaha, zapitao sam se: da li sam čitao knjigu ili sam gledao slike, da li je sve to u njoj opisano rečima ili naslikano bojama vesnog slikara. Izgleda da je ona rezultat vrhunskog majstora i reči i boje.

Priređivaču i izdavaču treba odati priznanje što su ovom knjigom putopisa i pripovedaka Grigorija Božovića, preseljenih sa požutelih novinskih stranica, odužili deo duga prema ovom autoru." Biblioteka Čajetina

Slika Grigorija Božovića preuzeta sa naslovne stranice knjige "Čudesni kutovi"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Februar 28, 2014, 02:35:48 am »

*

REHABILITOVAN REPORTER "POLITIKE" GRIGORIJE BOŽOVIĆ

Okružni sud u Beogradu poništio presudu iz 1944. godine kojom je poznati književnik i reporter "Politike" bio osuđen na smrt

Odeljenje za rehabilitaciju Okružnog suda u Beogradu donelo je nedavno rešenje kojim je usvojen zahtev za rehabilitaciju Grigorija Božovića, uglednog književnika, nacionalnog radnika i reportera "Politike" pre Drugog svetskog rata. Zahtev za rehabilitaciju podneo je pre nekoliko meseci Božovićev unuk, profesor Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, dr Marinko Božović.

Kao što smo već pisali na ovim stranicama, Grigorije Božović je osuđen na smrt krajem 1944. na tajnom procesu pred Vojnim sudom Komande grada Beograda, a odmah posle toga streljan je u noći između 1. i 2. januara 1945. godine. Procenjujući razloge i argumente u prilog rehabilitaciji, ne samo na osnovu dostavljene dokumentacije, nego i na osnovu iskaza svedoka, sud je utvrdio da je Grigorije Božović bio veliki humanista, ličnost koja je nastojala da na prostorima sukoba zbliži pripadnike različitih verskih zajednica i različite narode, Srbe, muslimane, Albance pa i Bugare. Iskustvo života u multinacionalnoj sredini, na Kosovu i Metohiji, on je pretočio u svoja književna dela, oko 180 pripovedaka i nekih 440 putopisa, kroz koja provejavaju velika ljubav i humanost, konstatovao je sud.

Grigorije Božović je, naime, rođen u selu Pridvorica kod Ibarskog Kolašina, a posle školovanja u Skoplju, Carigradu i Moskvi, bio je profesor u poznatoj Bogosloviji u Prizrenu, neko vreme i predsednik prizrenske opštine. Bio je skupštinski poslanik, a vrlo mnogo se angažovao u nacionalnom radu ne samo na Kosovu i Metohiji nego i u Makedoniji.

Konstatujući da je Grigorije Božović bio antikomunista, sud je zaključio da je ovom uglednom književniku i novinaru suđeno iz političkih i ideoloških razloga, a da mu je neosnovana, najteža, kazna izrečena zato što je "bio veliki Srbin". Donoseći rešenje o rehabilitaciji, sud je cenio i okolnost da u presudi na smrt Grigoriju Božoviću nije bila data nikakva pravna pouka, niti su izneti dovoljni i pravno valjani navodi kako je uopšte utvrđeno činjenično stanje o njegovoj krivici.

Sud je u postupku rehabilitacije došao do saznanja i da Božoviću uopšte nije bilo dato pravo na odbranu. To se vidi iz presude Vojnog suda Komande grada Beograda (Su. Br. 326/44) od 29. decembra 1944. godine, kojom je Grigorije Božović bio osuđen na smrt, na gubitak građanske časti i na konfiskaciju imovine.

Rešenjem o rehabilitaciji, pomenuta presuda vojnog suda postala je ništavna, kao i njene pravne posledice, što znači da je pokojni Grigorije Božović rehabilitovan i da se smatra neosuđivanim.

Sl. Kljakić | 19.05.2008 | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: