Momčilo Selić (1946)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Selić (1946)  (Pročitano 11547 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 13, 2013, 01:47:45 am »

*




MOMČILO SELIĆ


Momčilo Selić je rođen u Beogradu 8. januara 1946. u partizanskoj i komunističkoj porodici. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu juna 1971. godine, 1968. objavio prvu priču u beogradskom "Studentu". Zbog samizdata "Časovnik" (zamišljenog pod nazivom "Vremekaz"), izdatog 1979. godine, kažnjen uslovno zbog bespravnog izdavaštva. Bio je to prvi jugoslovenski samizdat časopis. Selić je 1980. osuđen na čudovišnu kaznu od sedam godina robije zbog članka "Sadržaj", takođe u samizdatu. Odležao je dve godine i tri meseca u Beogradskom CZ-u i KPD-u Zabela. Prema sopstvenom uverenju, ondašnja "ubilačka služba" odustala je od ideje "trajnog uklanjanja" zbog činjenice da je njegov otac Vladeta Selić bio visoki funkcioner bezbednosti i besprekornom revolucionarnom biografijom. Potom je 1983. otišao u emigraciju. Dobio je politički azil u Kanadi 1984. Ali ovaj "državni neprijatelj" tek tada postaje noćna mora svih režima do danas. Treba podsetiti i zašto... Od odlaska u emigraciju do povratka iz nje, Selić je bio:

Član AMNESTY INTERNATIONAL-a od 1983—1990. godine, saradnik njujorškog FREEDOM HOUSE-a i HELSINKI WATCH-a, kopredsednik ODBORA ZA ODBRANU DEMOKRATSKIH DISIDENATA U JUGOSLAVIJI iz Njujorka i Upravnog odbora SRPSKE NARODNE ODBRANE za Ameriku i Kanadu do 1990. godine. Od 1987. do 1989. godine pomoćnik je glavnog urednika američkog književno-političkog časopisa CHRONICLES.

Tek 1990. godine vratio se sa suprugom i četvoro dece u Beograd. Njegova supruga i njegov najbliži saradnik, kritičar i sagovornik, Ana Selić je rođena 21. septembra 1950. u Beogradu, u poznatoj komunističkoj porodici Marković. Završila je studije italijanskog jezika na Univerzitetu u Beogradu 1972. i magistrirala 1976. godine. Radila je u beogradskoj BORBI kao novinar od 1974. do 1983. Udala se za Momčila Selića aprila 1978, ispratila ga u antituberkulozni dispanzer nekoliko meseci kasnije, a u zatvor februara 1980. Otišla je zajedno sa njim u emigraciju sa troje male dece avgusta 1983. U Kanadi je završila studije engleskog jezika i književnosti i radila kao prevodilac za kanadsku vladu. Danas radi kao prevodilac. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. U njenom briljantnom prevodu je 2004. godine, prvi put na srpskom jeziku, objavljena celovita knjiga Rebeke Vest "Crno jagnje i sivi soko".

Momčilo Selić je, uprkos nezapamćenom medijskom bojkotu koji je godinama pratio i njega i njegova dela, do današnjih dana ostao najpoželjnija intriga celokupnog moralnog i intelektualnog taloga srpskog govornog prostora. Zbog njegovog polemičkog teksta pod nazivom "Strava" objavljenog u nedeljniku NIN 1992. godine, dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine, (Milisav Savić), vratio je priznanje. U javnosti je to protumačeno kao gest prozvanog i povređenog, mada je bila reč o čistoj pozi i bezobrazluku provincijskog poluinteligenta. Naime, Selić je te godine takođe ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, a njegov roman "Izgon" je te 1992. bio bez konkurencije najbolji. Ipak, neko se gadno uplašio od same pomisli kakve bi bile posledice nagrađivanja Selićevog romana, i šta bi on kao nagrađeni autor sve kazao u medijskom prostoru koji ga je sledovao.

Selić je do sada objavio pet knjiga:

ZAMOR MATERIJALA, roman, 1979. godine,
IZGON, roman, 1991. godine,
NAPAD NA GORNJI KLAK, ratne priče, 1994. godine,
RATNI KRST, roman, 1996. godine,
TARIN LUG, roman, 2001. godine.

Dobitnik je književnih nagrada "FOR THE ARTIST IN THE WORL" književnog fonda "POUR L' IMAGINAIRE" iz Londona, 1985. godine, i nagrade "MILOŠ CRNJANSKI" 1992. godine. / Magazin Tabloid

*

YouTube  Slobodno kod Bojića: KULTURKAMPF I KULTURCID
U okviru programa Slobodno kod Bojića, u četvrtak 20. novembra 2014. književnici Momčilo Selić i Srđan Volarević govorili su o sunovratu kulture i umetnosti uopšte, a posebno kod Srba.

Momčilo Selić (foto): Screenshot / YouTube
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 13, 2013, 02:46:54 am »

*

PRIKAZ KNJIGE: MOMČILO SELIĆ, "PONT"


Njegoš u Italiji Ljubi Nenadoviću, "koji nemačkom ljubopitljivošću, pedanterijom i željom da sve vidi i zabeleži", — kako je to duhovito i pomalo zajedljivo primetio Ivo Andrić — dobacuje: "Jami to, čoče! To je po hiljadu puta opisano."

Nikola Živković; Prikaz knjige: Momčilo Selić, "Pont", izdavač: "Žagor", Beograd 2011, str. 194


* * *

Već na samom početku "Ponta" čitaocu postaje jasno da ima posla sa autorom koji pamti upozorenje crnogorskog vladara i srpskog pesnika. Selićev putopis je, očigledno, sasvim nešto drugo nego danas uobičajni "travel guides", "rajzefireri", dakle, turistički vodiči tipa "Baedeker", "Berlitz City Guide" ili "Louis Vuitton Guides". Svoje putovanje autor nije poverio nijednoj putničkoj agenciji, već je na put krenuo onako, na svoju ruku, izgleda, bez ikakvih obaveza, da stane gde i kako mu se hoće. Iz Selićeve knjige vidimo da je putovao polako, bez žurbe, kao se se držao Gončarovih uputa: "Будем путешествовать умеренно, шаг за шагом!" Kretao se očevidno kako mu se pružila prilika: autobusom, vozom, autostopom, peške.

Stigao je na jug Srbije i ovde, na početku svoga puta, pažljivo osluškuje zvukove, posmatra arhitekturu naselja i beleži boje, jer "zelenilo fasada i džamije upozoravaju me da Raška nije više naša."

Šta vidi u Novom Pazaru? U ovoj varoši preovladavaju "levantinske poslastičarnice, čajdžinice, nove džamije — sve to jeste odsjaj novca uloženog u obnovu turske vojne krajine. Moriše me te slike."

Posle srpske Raške koja, kako smo malo pre čuli, sve više liči na osmanlijski Sandžak, stigao je u grad na Bosforu. I tu "istinska Turska dočekala me nemačkom čistoćom i redom".

Tako čitalac tokom celog putopisa nailazi na ovakve interesantne, neočekivane i lične slike i zaključke. Da spomenem i ovo: "Carigrad i topole Topkapijskog parka ne mogahu mi odagnati tugu tog mesta, ukletog stolećima laži i nasilja nad pravoslavnm narodima. Ta naša sposobnost da služimo gorima od sebe i jeste stvorila Turke." Premda danas mnogi drže, da dolazi novo zlatno doba ovog naroda, autor "Ponta" ne veruje u njihovu snagu i svetlu budućnot.

Sigurno je u Stambolu i na ostlaim mestima tokom svog puta nailazio na gomile turista, koji poslušno trčkaraju iza nekog turističkog vodiča. Autor, razume se, ne opisuje crkvu Svete Sofije, jer, kako suvo i tačno primeti jedan engleski putopisac, "I prefer not to describe St. Peter's. It has been done before". Ili, prosto srpski rečeno, što da opisujem turističke znamenitosti, kad je stotine njih to uradilo pre mene!

Verovatno iznerviran tom gužvom, pisac "Ponta" brani se tako što "skreće u jednu od bočnih, osunčanih ulica", da bi u nekoj naizgled neuglednoj čajdžanici našao mir i sreo "normalan, radni svet". Desi se da upozna radoznale sagovornike, a veoma često i da samo — ćuti. Autor nije turista, ali ne putuje da dangubi, već iz nekog svog sopstvenog unutarnjeg moranja, kao što je to slučaj kod istinskih zaljubljenika daljina i umetnika, jer Selićev put se "uobličavaše u bekstvo koliko u hodočašće." Kratka, lepa rečenica, koja je toliko karakteristična za ovog srpskog putopisca.

Tako njegova putešestvija predstavljaju i njegov lični oblik poniranje u sebe, gde se isprepliću srpske narodne pesme, bajke i mitovi, a završavaju u nekoj njegovoj intimnoj ispovesti i molitvi. Čitalac stiče utisak, da se on za ovaj put dugo i temeljno spremao. Mora da je pročitao čitavu biblioteku koja govori o prošlosti Kavkaza. Na trenutke sam pomislio, kao da čitam nekog našeg monaha, na primer, arhimandrita iz Sopoćana ili Krušedola koji je, eto, krenuo kao hodočasnik da poseti braću po duhu i veri u Osetiji ili Abhaziji.

U uniformisanom svetu, gde nekoliko, — uglavnom anglosaksonskih, — medija određuju što je istina, a što stav "međunarodne zajednice", umetniku i "malim" slobodarskim narodima preostao je još samo duhovni prostor i njega Selić majstorski koristi. On šparta po vrletima od Durmitora do Kavkaza i tako sopstvenim, ličnim primerom brani sebe, svoj rod i hrabri nas, njegove čitaoce. Ovo čini uporno, prokoseći "Enciklopediji Britaniki", "Larusu" i "Vikipediji". Njegovo gorštačko, tvrdo ubeđenje i pravo ne da se zbuniti pred propisanim istinama koje nam svakodnevno serviraju London, Vašington ili Berlin. Slobodarski duh kavkaskih gorštaka je živ, kojima se još i ruski pesnik Ljermontov divio. Na trenutke sam osećao kao da sa putopiscem uživam svež, hladan, slobodan vazduh kavkaskih vrleti.

Selić podvači na više mesta svoju omiljenu misao: "Valja sve nazivati svojim pravim imenom. Nesporazumi i ratovi počinju, kada se stvari nazivaju pogrešno. Musliman je Srbin muslimanske vere, poturčenjak. Hercegovački Srbin Sokolović, recimo, postade Mehmed-Paša. Makedeonci i Crnogorci su Srbi. Veliki deo Hrvata bili su Srbi, a kasnije su pounijaćeni ili pokatoličeni, kao i Bunjevci. Postoje Srbi katolici iz Bara i Kotora. Slovom, od rasrbljenih ljudi načinjeni su zlotvorski, srbofobični narodi."

Odupire se moćnicima sveta, koji tvrde da smo stigli u doba "konca istorije", pa je zato besmisleno da se bavimo sopstvenom prošlošću. Bogato darivane američke i britanske ispostave u Beogradu, takozvane "nevladine organizacije", ubiše se dokazujući da je naša tradicija ništavna, bedna, bezvredna. Američka ideologija o ljudskim pravima i nije drugo do prikrivanje pravih ciljeva, a to je da se ovekoveči rasizam anglosaksonaca i opravda njihova vladavina nad ostatkom čovečanstva, nad devedeset odsto sveta. Iz srpskog, ponositog, gorštačkog inata Selić se vraća u prošlost, jer sa Orvelom veoma dobro zna, da "ko kontroliše prošlost, kontroliše i sadašnjost".

Glavni zadatak "ngo" i jeste da zaboravimo sebe, svoju prošlost i da sve prepustimo tuđincu, okupatoru. Kao što su, recimo, u 16. i 17. veku engleski i španski misionari pisali istoriju američkih Indijanaca, tako nam se danas nude «nevladine organizacije», — te moderne ispostave kolonijalnih sila, — da pišu srpsku istoriju. Srbe će Zapad moći da prihvati samo kada nam uvedu trajne «ekonomske sankcije», kada nas izoluju, strpaju u rezervate, u te moderne koncentracioni logore. Ili kako to jedno srpsko proročanstvo kaže, kada nas smeste «pod jednu šljivu».

Komunisti su zabetonirali jame nad srpskim žrtvama, da bi prikrili hrvatske, nemačke, muslimanske, šiptarske, mađarske i bugarske zločine. Mnogo mesta srpskog stradanja su i danas ostala neobeležena. Na diskretan način pisac nas podseća, govoreći o "divljim kavkaskim plemenima", da i sadašnja vlast u Srbiji nije uradila ništa da se dostojno obeleže grobovi tih nevinih žrtava. Jedan od najvećih evropskih državnika u drugoj polovini 19 veka Italijan Kavur (Cavour) tvrdi, da najveće dobro jednog naroda predstavlja njegovo dostojanstvo ("il primo bene di un popolo è la sua dignità"). Srpska vlast se trudi, da ponizi sopstveni narod. Prosto se takmiče, da se gotovo svakodnevno izvinjavaju narodima, koji su se "proslavili" Jasenovcem, Glinom, Kragujevcom, Novosadskim pokoljem i Kozarom.

Putopisac nam skreće pažnju, da ni "Turci nemaju problema sa istorijom i nasleđem, i veruju da su se brojni narodi stopili u jedinstvenu tursku naciju. To je međutim samo privid, jer Turci nemaju korena." I upravo iz tog razloga "Batumi je zanimljiv u svakom dobu — osim turskom".

Meni su naročito interesantni Selićeva jezgrovita zapažanja o narodima i religijama bivšeg osmanlijskog carstva. Tako za Gruzine kaže, da "pokušavahu da sebe vide kao 'zapadnjake', hudim susedstvom osuđene na Istok. Gruzini su se uvek ulagivali Persima, Rimljanima, Vizantioncima, Hazarima, Turcima, Rusima, a danas Amerikancima. Pseće se duše priključuju moćnicima, orlovske visinama... Islam ne haje za ličnost. Jahve od svog naroda ne traži plemenitost, već pokornost."

Gruzini su opomena Srbima, kako ne valja delati. Evropska unija nije isto što i Evropa. Naša zemlja nalazi se zapadno od Bugarske, a severno od Grčke. Evropska unija, međutim, jeste jedna političko-ekonomska organizacija koja postoji tek nekoliko decenija, a isto tako može da se dogodi da se u skoroj budućnosti i raspadne. Ako već realna politika nalaže da Srbija uđe u tu organizaciju, onda valja da "uđemo čitavi, kao svoji, a ne kao kolonija kolonije."

Najviše sam se sa Selićem sporio, kada govori o Rusima. Mnogi prigovori su, naravno, opravdani. Rusi su se odrekli svojih reči i uzeli tuđe, uglavnom francuske, nemačke i engleske. Za krompir imaju nemačku reč "kartofel", a za vojnika kažu "soldat", zdravicu zovu "tost", iznenađenje im je "sjurpriz", a nekadašnji glavni grad Ruske imperije zovu "Sankt-Peterburg". To i meni smeta i boli me, jer kako znam za sebe, volim taj narod. Poznato je da standardni jezik određuje elita, a ona živi u gradu. Urbana sredina već od Petra Velikog postala je nemačka, zapadnjačka. Rusija koju ja volim, a pretppostavljam i Selić, postoji i to ne samo na selu, ali je sklonuta u stranu, pa se ne čuje. Tu Rusiju opisali su ruski i svetski velikani: Tolstoj, Čehov, Ilja Rjepin, Bunjin, Kuprin, Solžnjenicin.

Selić daju savršeno tačnu definiciju najstarije države na svetu, kada tvrdi da "Kinezi su civilizatori, no ne i kolonizatori". Zato ta nacija uživa simpatije porobljenih naroda sveta. No, piščeve simpatije su pre svega na strani brojčano malobrojnih brđana. Tokom svog dugog putovanja autor se najbolje osećao u društvo "varvarsih kavkaskih plemana", jer oni osećaju "prezir prema svakom, ko se lažno predstavlja, ili hini osećanja. U imenu leži istina. Zato ih zlotvori menjaju. Ime menjaju samo kriminalci i prodane duše.

Naročito su uspeli dobri dijalozi i narodne poslovice. Recimo, jedan sa Kavkaza, Avar, reče Seliću sledeće: "Vas mrze iz istog razloga kao nas — jer smo bolji!", da bi u sledećoj rečenici dodao: "Ko se žalio, žalili ga dušmani."

Nigde autor nije toliko Srbin, koliko na planinskim visovima između Kaspijskog i Crnog mora: "Ovde, na Kavkazu, među Alanima, Digordima i Kabardima pomišljah na Boža Vešovića, koji bi se tu osećao kao kod kuće. Mišljah o Marku Miljanovom. Starica u Osetiji mi se osmehivaše kao rođaku. Stameni Oset i žilavi Laz osećahu me kao svoga. Ni Alani nisu nikada hrlili Imperiji. I oni su večito vojevali. Njihovo "dođite na čašicu razgovora" toliko mi liči na srpsku gostoljubivost. I mi posedujemo otmenost, iskrenost i pravdoljubivost. Ni moji prijatelji se ne ponose novcem, imovinom, kućama i turističkim putovanjima."

Putopisac se vratio sa dugog putovanja, sređuje svoje utiske sedeći, verovatno, za radnim stolom "ispod poništenog Žrnova. Iz Čikaga stiže mi pismo, "vidim, da si se kao nekadašnji marksista zaputio u fašizam..."

Selić, autor "Ponta", u doba titoističke strahovlade drznuo se još koncem sedamdesetih godina da u Jugoslaviji zahteva višepartijske izbore i slobodu štampe. Zbog toga je bio osuđen na sedam godina robije. Slovom, Selić je i jedan od retkih, hrabrih Beograđana, koji se borio za demokratsku Jugoslaviju. Danas ga, evo, optužuju da je fašista upravo oni, koji su u vreme Josipa Broza bili disciplinovani i poslušni članovi Partije. Ti isti su sada ne samo najglasniji pobornici američke demokratije, već mnogi od njih uživaju i nacionalne penzije, a njihova prosečna, slaba, trećerazredna literatura prevodi se na strane jezike. Čime su oni to zaslužili? Time što su poslednjih deset godina pred štampom Zapada optuživali Srbe, da su "zločinački, genocidni narod". A danas ih nije nimalo stid da od tog osiromašenog, poniženog i osramenoćenog naroda uzimaju nacioanlne penzije! Momčilo Selić, dokazani, stari, istinski borac za ljudska prava i demokratiju još iz vremena diktatora Josipa Broza, razume se, ne uživa srpsku nacionalnu penziju, niti Minstarstvo za kulturu Srbije šalje njegove knjige na Lajpciški ili Frabnkfurtski sajam. Ko je odgovoran za takvo stanje? Svi mi. Čak smo prestali i da kao roblje ropćemo. Ili, kako kaže Selić u jednom kavkaskom dijalogu: "Ćuti ne samo najmudriji, no i ko nema šta da kaže."

Vratimo se Selićevom delu. "Pont" je jedan od boljih srpskih putopisa, koje sam do sada pročitao. Jedan naš kritičar dobro je primetio da smo mi imali "dosta putnika, ali malo putopisaca". I već i zbog toga ovakva knjiga je uvek dobrodošla. U ovoj nimalo veseloj izdavačkoj situaciji u Srbiji, gde se finasiraju samo knjige koje uživaju podršku Vašingtona i Brisela. U "mračnom" Srednjem veku rimske pape su imale listu "Index Librorum Prohibitorum", a danas, u Srbiji, pod američkom okupacijom i kontrolom "Otvorenog društva" to se zove "List of Prohibited Books". Zato veliko priznanje upućujem i izdavaču "Žagor", koji objavio "Pont".

Nikola Živković, Berlin Nemačka / Novinar online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 19, 2014, 12:51:36 am »

*

ZNAČAJ ŠTIVA I GRADIVA


Još se ratovalo, kada me je Dragoš Kalajić pozvao na beogradsku TV Palmu, radi intervjua. Tema dvočasovnog razgovora te 1995. godine, važna i Vladimiru Vujiću 1938, presudna je nažalost i danas:

Šta činiti, pitao me je Kalajić, da Srbi izađu iz krize sopstva?

Syllabus, i Curriculum, odgovorio sam.

Posmatrao me je.

Štivo i gradivo, kazao sam. Latinskim sam se poslužio zbog onih koji sve srpsko smatraju nižim i nazadnim.

Iz nekog razloga, taj razgovor u dva nastavka nikad nije emitovan na televiziji čiji se "vlasnik" dičio rodoljubljem. Komunistima i socijalistima zadiranje u štivo i gradivo nije odgovaralo, izgleda, koliko ni "građanskim" strankama. Deset godina potom, i moja najmlađa ćerka za gimnazijsku lektiru još ima Prežihova Voranca, Gustava Krkleca, Onore de Balzaka, i Dobricu Ćosića.

Slavomira Nastasijevića, Dušana Baranina, Marka Miljanova, Sime Matavulja, nema među njenim školskim štivom. Od Jovana Dučića, niko joj ne preporučuje Verujem u Boga i u Srpstvo. Da je Dragiša Vasić bio pisac, a streljani Grigorije Božović piščina, ili da je Stanislav Krakov napisao i Život čoveka na Balkanu saznala je od mene, ne od svog nastavnika srpskog.

Za memoare Vojvode Vasilija Trbića, o ratovanju po Staroj Srbiji i Maćedoniji, i ona i ja čuli smo slučajno tek pre neki dan, od jednog dvadesetogodišnjaka zanetog srpskom istorijom. No nabaviti tu knjigu, nanovo štampanu 1995, pokazalo se nemogućim. Možda i zato što je, sudeći po jednoj ovlašnoj leksikografskoj belešci, Vojvoda Trbić bio "surov" i istinoljubiv — te neprikladan za manipulaciju istorijom bar koliko Stanislav Krakov, kome je glava o ratovanju 1912. na Kosmetu izostavljena iz posmrtno objavljenog Života čoveka na Balkanu.

Srpskom istorijom ne sme se, izgleda, baviti niko mimo Radoša Ljušića, Andreja Mitrovića, Nikole Samardžića (stručnjaka za špansku), pokojnog Ivana Đurića, koji ni vizantijsku nije valjano poznavao, i sličnih. Već šest decenija istorija ostaje područje od "posebnog društvenog interesa". "Ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost" pisao je Džordž Orvel, u 1984. Pretpostavljam da nam i zbog toga američki "istoričari" tumače Srebrenicu, ili jevrejski publicisti Kosmet, Bosnu i Hercegovinu. Valjda je zato istorija "nauka", prepuna "činjenica" čije je dovođenje u sumnju kažnjivo (do nedavno i sudski).

Očigledno, gradivo jeste od značaja. U kanadskoj i američkoj školi sredinom prošloga veka, zapazio sam da se njihovo vrti oko engleskog, anglosaksonske istorije i popularne, osvedočene književnosti. Knjige po odabiru književnih kritičara i univerzitetskih profesora čekale su mlade Amerikance, Kanađane i Engleze tek na fakultetu, kao danak akademskim zvanjima. Trivijum — Three R's: Reading, 'Riting, and 'Rithmetic — to jest Curriculum, uvodio ih je u njihovo predanje, uzdižući nacionalni duh. Zato sam i ja lutao njihovim bibliotekama, ne bih li našao još neku knjigu od Ser Artura Konana Dojla, o Englezima u napoleonskim ratovima, ili na Aženkuru ili Kresiju. Da je Slavomir Nastasijević jednako dobro pisao o vitezovima Cara Lazara, a Baranin o Mehmed-paši Sokoloviću, nisam nažalost saznao dok se nisam dao u potragu za pravim štivom za svoju decu — nateranu da "prorađuju" Miru Alečković, Oskara Daviča, ili Antonija Isakovića.

Naime, mada je veronauka nedavno uvedena u državne škole, Biblija još nije obavezna za mlade Srbe. U njihovom štivu nema ni Odiseje, Eneide, Pesme o Rolandu, islandskih saga, Slova o polku Igorovu, Priča o vitezovima Okruglog stola, ili El Sida. Cela Božanstvena komedija uči se tek na Filološkom, a Njegoš se i u svojoj Crnoj Gori već naziva "genocidnim piscem".

Ulazak u Evropu sredinom devetnaestog veka koštao nas je nacionalnog gradiva koliko i književnosti, koja je se počela ravnati po francuskoj i nemačkoj. Za nevolju, ni nemanjićka Srbija nije se bolje odnosila naspram narodnog nasleđa: mimo Vujićevih pohvala našem srednjevekovlju (iz neznanja o antičkim Srbima — opet posledice tadašnje kao i današnje "srpske" prosvete), tek nam je otkriti neki srednjevekovni spis sa epskim desetercem, narodnom skaskom, ili zapisom nevezanim za dvor ili Crkvu — kakvih su prepune književnosti Zapadne Evrope, i turske, muslimanske, hinduističke ili budističke Azije. Aleksandride imamo u nekoliko redakcija jer naše resavske i druge prepisivačke škole srpsku iskon i usmeno predanje nisu, po svemu sudeći, smatrale vrednom pažnje. Istina, takav propust moguće je objasniti i bojazni — sličnoj, recimo, druidskoj — od izlaganja najsvetijih reči bukvalnosti, svojstvenoj duhovnom životu onih nacija koje su sve pobeležile. Ali irski kaluđeri, pripadnici nama sličnog naroda, pored žitija svojih kraljeva i svetootačke literature knjižili su i narodno predanje u 9. i 10. veku — mimo crkvene anateme na sve "pagansko". Grci se nikad nisu odricali helenske starine, smatrajući je podlogom svog sopstva i vere. Na vulkanskom ostrvu na kraj sveta, čak su i islandski vikinzi u vreme Nemanjinog oca pisali čudesne romane — sage. Teško je stoga poveravati da, osim poznovizantijskih žitija Svetog Simeona, i Svetog Save, nije postojala i istinska starosrpska, predanjska književnost. Jer, prve zabeležene deseteračke, ili dvanaesteračke narodne pesme, već u 16. veku savršenstvom upućuju na nedoglednu starost.

Da li je Crkva pobacala, spalila, ili zabranila sve knjige osim hrišćanskih, ne znamo. Da je takvih bilo jasno je, kao i da je takva kulturna politika doprinela našim porazima u 14. i 15. veku. Sama vera, naime, nikad nije mogla odbraniti naciju, budući da je nacija nosilac vere, a ne obrnuto. Nije Srpska pravoslavna crkva sačuvala Srpstvo pod Turcima, već su Srbi čuvanjem sopstva očuvali i nju. Inače, ne bi se "naši" muslimani toliko odrodili, niti bi se, recimo, Grci toliko držali svoga helenstva, tokom okupacije nastale s nastojanja na pukom pravoslavlju i "romejstvu".

Predanje o vrlim precima i njihovim delima (chansons de geste, kako bi rekli srednjevekovni Francuzi) stvorilo je i održalo sve uspešne nacije Evroazije; njegov nedostatak, kao kod nemanjićkih i današnjih Srba, dovodio je do raspada i nestanka naroda. Naime, jevrejska tradicija iskazana hrišćanskim mitom nije i naša: Pećka patrijaršija jeste podržala narod, ali bi valjalo sagledati i kako. Priče o Jovu, Josifu i Davidu, Makavejcima ili apostolima hajducima, ratarima, i "govedarima" očigledno nisu dostajale, inače ne bi pevali o Malom Radojici, Starini Novaku, Marku Kraljeviću ili Janković Stojanu. Da je pozivanje na krst Srbima bilo dovoljno, zar bi kanonizovali Cara Lazara zbog oružanog otpora neprijatelju, slavili vojskovođu Svetog Petra Cetinjskog, ili megdandžiju Igumana Mojsija Zečevića? Zar bi i danas na Zapadu predlagali zabranu srpskih junačkih pesama, glavnog izvorišta duha "koji je stvorio Srebrenicu"?

Da je gradivo naših škola srpsko, Marko Miljanov Popović činio bi jednu od glavnih tema proučavanja u osnovnoj i srednjoj školi, kao što Amerikanci uče o Patriku Henriju, Dejviju Kroketu, Džonu Polu Džounsu, a Englezi o Kralju Arturu, Ričardu Lavljem Srcu, ili Horaciju Nelsonu. O Njegošu bi naši đaci znali bar koliko Anglosasi o Šekspiru i Bajronu; Rastko Nemanjić bi istoriografski bio utemljen bar koliko Milton ili Edmund Berk. Šta mi, čitajući naše udžbenike, saznajemo o Caru Dušanu, kraljevima Milutinu, Stefanu Dečanskom, osim kojim su predelima vladali i kako su se odnosili prema Papi i Konstantinopolju? Kakve predstave imamo o Turcima, osim da su muslimani i okupatori? Turski timarski i čifčijski sistem značajan je možda marksističkim autorima naših udžbenika, ali nam ne objašnjava njihovu etnopsihološku konstantu, kako je zove istoričar Radomir Damjanović. Srpsko sopstvo i poreklo Damjanović izučava u slobodnom vremenu a svoje knjige objavljuje o svom ruhu i kruhu, umesto da vodi državni institut zadužen za proučavanje porekla i istorijskog puta Hrvata, Mađara, Bugara, Šiptara, te Rumuna i Grka.

Zašto mi nemamo prevod šiptarskih pesama iz Epira, kao Amerikanci? Gde nam je uvid u toliko pominjani Kanon Leke Dukađina, osim hrvatskog prevoda iz 1980? Mađarsku književnost ne čine samo Lajoš Zilahi i Bela Hamvaš, već i autori ugarskog porekla, čijim bi proučavanjem bolje shvatili zašto se, recimo, Jožef Kasa tako ponaša. O bugarskoj književnosti ne znamo ništa, rumunskoj još manje, mada imamo dela Ngugi Va Tionga i drugih afričkih pisaca. O turskim narodima naučio sam najviše posredno, preko sovjetskog Kirgiza Čingiza Ajtmatova. Knjiga dede Korkuta pojavila se samo jednom, dok drugih turskih istorijskih epova, a kamoli njihovih letopisa, nema. O kavkaskim narodima, našim pretečama, nemamo pojma, mada su kosezi zapravo rusko ime za Čerkeze, "sarbi" jermensko za plemiće, a "srbi" avarsko za narod. Da među kavkaskim Avarima — turanske su Romeji zvali pseudo-Avarima — još ima nekoliko desetina hiljada Anda (Anta), likom i stasom istovetnih Dinarcima gotovo niko na "ovim prostorima" ne zna, niti mu ima ko reći.

Štivo i gradivo, izgleda, jesu značajniji nego su i Dragoš Kalajić i nominalni vlasnik TV Palme imali na umu. Jer, Srpstvo se ne može graditi samo na Evoli, De Mestru, Kodreanuu ili Primu de Riveri. Pomenuti autori bili su nacionalno samosvesni; plemstvo, soj, bez toga oprečno je pojmu, pošto je vlastela nastala braneći naciju, a ne — kao ni u slučaju vere — obrnuto.

Srpski list, stoga, pokreće ustanovljavanje Srpskog štiva, svrstanog u tri odeljka: Baštinu, Tekuće, i Neprijateljsko. Sve tri grupe razvrstaćemo dalje u pododeljke: Izvore, Lepu književnost, Istoriju, Etnologiju i Antropologiju. Čitaocima ćemo se zahvaliti za svaki obrazloženi predlog. Jer, odrednice Štiva moraju biti propraćene kratkim ogledom o njihovom značaju za Srbe; stavke samo istorijske ili kontekstualne vrednosti moraju se i prikazati kao takve. Naši budući naraštaji, i svet oko nas, neće imati razumevanja za onaj deo dosadašnje lektire značajan jedino savremenicima. Soj se održava jedino vrlinom, što u umetnosti — pa i njenoj grani zvanoj književnost — znači samo kvalitet, ili, srpski, kakvoća.

Bez potpunog prevrednovanja naše književne baštine i školskog programa, prolazićemo i gore nego dosad. Zato, počnimo sa ogledom zaboravljenog srpskog mislioca između dva rata, Vladimira Vujića.

Piše Momčilo Selić | Srpski list  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 19, 2014, 02:40:52 am »

*

O EVROAZIJSTVU


"Nas i Rusa trista miliona!" govorili su informbirovci, dok su ih trpali u logore, ponižavali, tukli i ubijali. Pripadništvo takvoj sili davalo je mnogima snagu da istraju i izdrže što po sebi ne bi mogli.

"Nas i Arapa, Turaka, Pakistanaca, Iranaca, Indonežana i pročih, dve milijarde!" pretpostavljam da govore muslimani slovenskog porekla, današnji "Bošnjaci"”, s prezirom posmatrajući desetak miliona kaura od kojih su potekli.

"Nema ništa bez evroatlantskih integracija!" kliču članovi Atlantskog kluba, razne demokrate, liberali, realpolitičari, građani i malograđani.

"Ne može se bez Saveznika!" kao da se slažu i jedni i drugi i treći.

Ali: "Najveća je čast boriti se sam!" vele Šiptari; "Samo je pojedinac u pravu!" govore Jevreji; "O istini se ne glasa!" tvrdio je i imperijalista Radjard Кipling. "Čovek je najjači kad je sam!" poručuju Кurdi, stalno se podsećajući da nemaju prijatelja.

Zaista, za razliku od pojedinaca, nijedan narod nema prijatelja. Englezi zato i sebe i druge stalno podsećaju da su im saveznici i "prijatelji" promenljivi, ali interesi večni.

No, da se pozabavimo zabludom evroazijstva — najopasnijom po nas, budući je deli najveći broj Srba. Paradoksalno, njom se rukovodi i najveći broj naših zapadnih neprijatelja, videći u nama samo pione Rusije. Naruku su im išli i Rusi poput Nikolaja Danilevskog, još od sredine 19. veka zalažući se za rusko carstvo gotovo istovetno sa sovjetskim, do 1948.

Ali, da se podsetimo: Srbi su, posle Skita i Sarmata, a pre Varjaga, predvodili Slovene. U srednjem veku podarili su im ćiriličnu pismenost i pravoslavno hrišćanstvo. Slovo o polku Igorovu, iz 12. veka, prepuno je srbizama; između ostalih, i majka Ivana Groznog bila je Srpkinja. Od povratnog uticaja, samo su ruski kaluđeri Rastka Nemanjića odveli u Svetu Goru.

Etnolog Niko Županić tvrdio je da su Srbi kavkaskog porekla; jezički tragovi nas upućuju da je makar delimično u pravu — do pojedinosti da, recimo, Čečeni, govore ruski kao Srbi: tvrdo i otvorenih samoglasnika. Naš slovenski udeo, u svakom slučaju, manji je nego u drugih Slovena: i površni pogled na Dinarce potvrđuje sličnost sa Kavkascima. Jesu li Adige (Čerkezi), Oseti (Alani), Čečeni ili kavkaski Avari ("Dagestanci") došli sa Balkana, ili mi sa Kavkaza akademsko je pitanje. Mimo surovosti Kavkazaca, i odnos prema sebi i drugima umnogome nam je isti: gostoprimstvo, krvna osveta, viteštvo, cene se jednako među svim evropskim gorštacima. Zavist, sarkastičan humor, surevnjivost i ljubomora su druge osobine koje delimo s njima. Slovenska je jedino naša povremena duševna mekoća, iz želje za životom u dobroti a ne u stalnom ratu. Županić nas podseća da je prvobitno stanovništvo južne Evrope bilo ibersko: to jest, crnomanjasto, žustro, i domišljato. Budući, međutim, Slovenac srpskog porekla, takođe tvrdi da je između Ibera i Arija došlo do bezmalo genocidnih sukoba, što izgled Srba i većine Balkanaca opovrgava, i bez antropometrije ili proučavanja DNK. Jasno je da je do mešanja došlo mnogo pre osmanskih osvajanja, kojima neki istraživači i ideolozi tumače sve promene na ovom tlu. (Značajno je, takođe, da su većina "turcizama" na našem tlu zapravo iranizmi, bliski starosrpskom.)

Drugim rečima, evroazijstvo zasnovano na nekoj etničkoj srodnosti neutemeljeno je: Baski, Balkanci i Kavkasci su prvobitni Evropljani i dan danas čine osnovu iberskih, italskih i balkanskih naroda, Nordici su tek vremenom postali Ariji i to više težnjom nego krvlju, zapadni i istočni Sloveni su mešavina Nordika i iranskih nomada, turski i ugro-finski narodi su mongolskog porekla, Кinezi svoji oduvek, Indusi nikad nisu postali belci, Semiti se odvajkada krve sa svim susedima. Mimo "evropejstva", i "azijstvo" naših geopolitičara stoji na slabim temeljima. Naime, naše moguće spone sa Srednjom Azijom, Indijom pa i Dalekim Istokom ne oličavaju suštinu našeg duha: mi smo bili i ostali delatnici sa verom u Boga, to jest, u Život. Pesimizam Azije, iz starosti i slabosti, kod nas se nije uzaptio. Umorni Srbi su pali Srbi; vešti i preučeni, takođe.

Svako opredeljenje osim "u se i svoje kljuse" donosilo nam je pomor i duhovni pad. Priklonivši se Vizantiji postali smo drugorazredni Romeji, poturice su Turci koristili ali prezirali, pokatoličeni Srbi pročuli su se kao koljači, rusofili su se međusobno satirali zaljubljeni u narod koji ni za sebe odviše ne mari. Jer, Rusi su došli glave Karađorđu a ne Turci: posle predugog čekanja na audijenciju kod Cara, Crni Đorđe nije imao gde do kumu Vujici. I pukovnik Rajevski poginuo je pred Aleksincem iz neznanja; ruski oficiri su sabljama pljoštimice tukli naše seljake, ne bi li na turske šančeve jurišali kao mužici. Srbin tada još nije pio da zaboravi šta se događa, a srpska vojska nije znala za dnevno sledovanje votke — ne bismo li lakše bežali iz nesnosnog života. Donedavno, Srbi se nisu odricali ni svog jezika, za razliku od Rusa, koji već dugo nemaju svojih reči za "ozbiljan" (serjozan), "stan" (kvartir) i slične pojmove. Mi još imamo narodna imena, Rusi bezmalo nijednog. Od svih Evropljana najbliži smo iskoni i najviše je poštujemo: srpskog seljaka još kude zbog "zatucanosti", to jest, odanosti predanju i proverenim običajima. I mada se sve to nažalost menja, ako čovečnost preživi biće to na Balkanu, na Кavkazu, ili u planinama Bliskog Istoka i Srednje Azije.

Jer, mešavina zvana Ariji su bili i ostali mrki, koščati, visoki, žilavi, borbeni i ponositi gorštaci. Valja, samo, uporediti likove Avganaca sa Hercegovcima, Valjevcima ili Кninjanima, Čečena i Avara sa Ozrencima ili Užičanima. Кako su nastali Ariji, niko ne zna; poistovećivati ih sa Nordicima plod je "snila baba što joj milo bilo" nacističkih i sličnih ideologa. Plavi ljudi, kao i crnomanjasti, ogranci su osnovnog, smeđeg stabla kome ogromna većina Srba pripada; pretpostavljam da nas i zato mnogi mrze, jer ih sobom podsećamo na njihovo mesto u Postanju.

Što bi se prvorodnije, samobitnije i osvedočenije ulivalo u izvedenije? Zar se zbog trenutne prevlasti jednog trgovačkog svetonazora odricati sopstva? Šta će Zapadu ostati kad im poplave, uragani i klimatske promene oduzmu materijalno bogatstvo? Zar će filmovima i video igricama odagnati od sebe propast? Čime se mogu pohvaliti Rusi, pošto im je odrođena "elita" rasprodala sovjetsko carstvo? Godine 1988. za američki Кronikls napisao bejah uvodnik u pohvalu, kako mi se činilo, američke dobroželeće imperije. Urednik, Tomas Fleming, ubeđivao me je da nema carstva do ljudožderskog, no poredeći SAD sa SSSR-om mislio sam da nije u pravu. Fleming je verovao i tuđim očima, ja, Srbin, ponajviše svojim. Sudarivši se na ratištima sa američkom imperijalnom politikom prema nama, shvatio sam da ni mi ne smemo, nikad, graditi imperiju, niti postati deo ijedne. Spartanci su naime svoju propast zapečatili podjarmljivanjem Mesenjana, mi Jugoslavijom, dok Amerikanci tek počinju plaćati svoju nezajažljivost.

Jer, i evroatlantizam i evroazijstvo samo su različiti vidovi iste težnje za nedosežnom sigurnošću: Rimljani su svoje carstvo gradili iz straha od suseda, a naši rusofili, frankofili, anglofili, germanofili ili turkofili bi da se trajno obezbede prikučivanjem nekoj premoći. Nažalost, odricanje od slobode nikom nije donosilo mnogo — rimski poreznici i legionari teretili su domaćine koliko i varvari, turske i austrougarske vlasti štitile su samo svoje, Nemci su propovedali i upražnjavali etnocentrizam do genocida, Englezi nipodaštavali sve nebritance, kod Sovjeta je svako morao govoriti ruski, briselska Evropa podanicima nameće i vrste rasada a Amerikanci odlučuju o životu planete do najbanalnijih podrobnosti.

Prestanemo li biti Srbi — što nam je glavni nalog sa Zapada, kao i prethodno sa Istoka (izgleda da su mnogi zaboravili razmere rusifikacije do Informbiroa), svrstaćemo se u red lešinara poput Hrvata, Šiptara, Slovenaca, ili muslimana. Prodoran pogled zamenićemo "glupim očima" poslušnika, pratiocima tuđih zanimanja. Sa povremene, odbrambene divljačnosti spašćemo na sveobuhvatnu svirepost odroda, ostrvljenih na sopstveno poreklo. Zaboravićemo i da je Zapad bezdušan, povremeno genocidan, ali da je Istok odvajkada strahotan. Naime, Evropljani su jedni druge neopisivo ubijali i mučili, ali bilo je i razdoblja kada su se toga gadili, dok Turci, Mongoli, Tatari, Arapi, Indusi i Кinezi još pamte telesne i druge kazne nama odurne. Dovoljno je pogledati fotografiju javnog pogubljenja u Кini iz prošlog veka, s nožem na raspolaganju svakom prolazniku, i telom crnim od naživo sečenih odrezaka; ko je zaboravio asirski izum nabijanje na kolac, tursko vešanje na čengele, namotavanja utrobe na preslicu, bacanje među guje i akrepe; kome dopisnica sa nizovima Beograđana 1813. nataknutih na niske kolčeve od Кalemegdana do Terazija ništa ne govori, ni Katinska šuma iz 1939, kome Goli Otok nije nepojaman, ili su mu bombardovanje Srbije, ili Faludža s gomilama pobijenih civila prihvatljivi, neka hrli u evroazijsko, evroatlantsko, pantursko ili neko drugo imperijalno rešenje.

Jer, Evroaziju su istoričari, geografi i geopolitičari odavno opisali kao more: talas pokrenut s jednog kraja neminovno ide do druge obale, ponekad narastajući usput. Tako je kineska pobeda nad Hunima dovela do Velike seobe naroda od 5. do 7. veka; da Džingis Kana susedi nisu dirali, ko zna da li bi ordija njegovog unuka, Batua, dospela do Istre; Seldžuci i Osmanlije prvobitno nisu krenuli u osvajanje sveta, već u beg od gladi. Kineska revolucija još nije završena a njene naplavine već gledamo i po našim gradovima; ruska je propala, i njeno urušavanje osetili smo još kroz delatnost Kozirjeva, Jeljcina i drugih.

Lađe dobrih brodograditelja, naime, sačinjene su od nepropusnih odeljaka; ako voda prodre u deo broda, neće u ceo. No, imperijalisti obično nemaju ništa protivu potopa posle njih. Ali, svima nama na žalost, potapanja se dešavaju i za njihovih života: današnje nesreće su globalne i postaju sve opštije. Prekid, recimo, proizvodnje određenih ventila na Tajvanu može da ugrozi svet; navala biljne gube na jednu od četiri vrste jabuka masovno gajenih svugde može dovesti do potpunog nestanka tog voća. Od takvih pošasti, svojevremeno su nas štitile zasebnost i podvojenost; zato je, pretpostavljam, Bog i stvorio narode, da celo čovečanstvo ne bi poludelo poput većine gledalaca planetarne kablovizije.

Jedini način da srpska istorija, a time i sudbina, ostanu smisleni jeste da i dalje budemo svoji. To se plaća, ali, što kazali Jevreji: "Ko ne zna šta vredi, neka gleda šta je skupo!" Nažalost, sopstvo se ne može sačuvati u carstvima, gde ga gube i hegemoni. Valjalo bi pitati Engleze šta misle o većinskom pakistanskom, jamajčanskom, ili afričkom stanovništvu mnogih svojih gradskih četvrti pa i celih gradova, ili Francuzi o uticaju miliona muslimana iz Severne Afrike na njihov način života. Beograđani odavno znaju šta znači voditi računa o svačijim osećanjima, mišljenjima, stavovima, zahtevima i prohtevima osim svojim; iz Jugoslavije, mini-imperije, ostao nam je nanos stranaca i nijedna povoljnost.

Svaka dobit za zemana, a gubitak obraza i časti za vekove. Dugo pošto se sklope talasi nekog novog mora nad dobrim delom Severne Evrope i Severne Amerike, ostaće osećanje gorčine u ustima naroda koji je za vođe imao Dinkiće, Tadiće, Кoštunice, Miloševiće i slične, a tražio spas u pridruživanju carstvima pod slepim predvodništvom gazda Buša starijeg i mlađeg, Кlintona, Blera, Širaka, Solane, Gorbačova, Jeljcina, Putina, ili koga li već.

Ideološki, geopolitički, privredni, kulturni i drugi mega-sistemi vrlo su zavodljivi. Nema živog čoveka da bar jednom u životu nije ozbiljno razmatrao njihovu probitačnost. No, životu na Zemlji nema Krajnjeg rešenja; utopije se neminovno završavaju antiutopijama, ideolozi najčešće postaju propagandisti zla. Činjenica da Evroazije nikad nije bilo, do nekih desetak godina pre razlaza Kineza i Sovjeta, govori da je Tvorac neće; od Britanske imperije ostali su samo planetarna hipokrizija, uvreda i povreda, i bolesna težnja za njenim povratkom u vidu Pax Americana. Nasilje nad čudesnim šarenilom sveta koje bi da sprovedu razni liberalni ili fašistički kosmograditelji, istorijski nije uspevalo; ako i jeste, taj deo povesti zapamtili smo jedino kao mit o Atlantidi, Lemuriji ili, prosto, o Potopu.

Momčilo Selić | 09.10.2005. | Svevlad
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 30, 2015, 01:54:54 am »

*
Momčilo Selić, kontroverzni pisac, o novim vlastima,
kosovskoj krizi i budućnosti zajedničke države



ISTI LUTKARI DRUGE MARIONETE

Oktobarska revolucija bila je velika režija kojom se obezbeđuje kontinuitet Miloševićevog režima. Ne zanima me da li Miloševićeva porodica živi ili umire. Čeka nas građanski rat

Beskompromisni stav, autonomnu poziciju i ličnu askezu, Momčilu Seliću ne odriču ni najveći protivnici. Za "Glas javnosti" ovaj kontroverzni pisac, po sopstvenom opredeljenju nacionalista, promišlja neke od aktuelnih problema sadašnjosti.

Gospodine Seliću, kako vam izgledaju dometi nove vlasti od oktobarskih događaja na ovamo?

Učinak nove vlasti je na nivou mojih najstrašnijih očekivanja. Teško da je moglo biti gore od ovoga. Tačno je da sam očekivao da će nova vlast biti produžetak stare u najgorem obliku. Očekivao sam, takođe, da će Nataša Kandić, Nebojša Popov i ostali da se pojave na vlasti. I to se desilo. Dakle, jedna noćna mora koju ne bih poželeo nijednom narodu, a pogotovo svom. Ako uzmemo Tita, koji je bio autokrata, kao polaznu osnovu, videćemo da je nova vlast od njega preuzela perfidnost, a od Miloševića, koji je bio staljinistički satrap, nasledili su u međusobnim razračunavanjima, kao što vidimo, staljinističko-autokratske metode.

Šta konkretno zamerate novoj vlasti?

Problem je što ta prividna dihotomija u vlasti između Koštunice i Đinđića defakto ne postoji. Ja sam stari paranoičar i znam da se u ovoj zemlji vlast nikad nije birala. Uvek je neka ekipa davala izbore narodu, dakle, narod je mogao da bira između onoga što je neko prethodno stavio u izlog. Nikada nismo imali priliku da biramo ono što stvarno želimo. Znate, kao što je u Rusiji Jeljcin odabrao Putina, tako je i ovde neko ko je prethodno odabrao Miloševića kada je ovaj postao balast, odabrao za naslednike tandem Koštunica-Đinđić. Koštunica je izabran zato što je hteo i mogao da nastavi prethodnu politiku, doduše sa modifikacijama.

Odakle takav stav budući da Koštunica apsolutno nema ideološki bekgraund o kome govorite?

On je bio deo zvanične političke igre u poslednjih deset godina. Sve su to bili kadrovi iz Titovog doba, sekretari omladinskih komiteta, dakle kadrovska struktura je bila formirana po kriterijumu iz Brozovog doba. U tom sistemu Koštunica je veoma dobro plivao i imao je i mnogo bolju poziciju nego i Đinđić. Uzmite 1999. godinu, kada je u vreme bombardovanja napravljena velika trijaža ko je izdajnik, ko je NATO plaćenik. Koštunica je tada jedini od opozicionih lidera imao pristup RTS-u, znači njegova saopštenja su konstantno čitana uz saopštenja vlasti. On, dakle, nije morao da se plaši za sopstveni život.

Zaboravili ste na činjenicu da je Koštunica izbačen sa Pravnog fakulteta i da je bio vrlo dosledan oponent Miloševićevom režimu?

Respektujem to što je napisao knjigu sa Čavoškim, ali on nije išao čak ni na informativne razgovore u prethodnom sistemu. Ne kažem da je sarađivao sa Miloševićem, ali njegov režim je bio mnogo kompleksniji. Milošević je bio samo paravan koji je doveden od nekih ljudi koji su vladali i još vladaju ovom državom. Njegova odsudna greška bila je što je jednog trenutka pomislio da se o bilo čemu pita. Tada je bio uklonjen za 24 sata. To je moglo da se desi mnogo ranije da je neko to odlučio. U toj marionetskoj predstavi Koštunica je igrao sporednu ulogu, Đinđić još epizodniju, ali su lutkari ostali isti.

Vaša supruga je polusestra Mirjane Marković, recite da li ste upoznati sa lomovima koje je porodica Marković-Milošević preživljava od silaska sa vlasti?

Od nultog dana pa nadalje mi sa tom porodicom nemamo nikakav kontakt, tako da me apsolutno ne interesuje da li oni žive ili mru, kao što je i njih briga za nas. Formalno postoji porodična veza, ali mi ne znamo jedni za druge, ne zato što sam ja tako hteo nego zato što je to htela Mira Marković. Nikada Miloševića nisam video "oči u oči".

Kako vidite situaciju na Kosovu?

Znate, Hakerup je doveden kao što je i Milošević, i on se ništa ne pita. On je aparatčik kao što je bio i Kušner. Ne znam ko odlučuje o politici na Kosovu, ali očigledno se radi o ekipi koja ne misli od danas do sutra. Možemo reći da se politika koja je počela nemačkom okupacijom potpuno kontinuirano razvija. Dakle, radi se o Titovoj, posttitovoj, Miloševićevoj i politici međunarodne zajednice, a sve je usmereno da se Kosovo oduzme Srbiji. Ukoliko uzmemo u obzir taj kontinuitet, onda su naši izgledi da nekakvom veštinom zadržimo Kosovo jako mali.

Kako vam izgleda strategija nove vlasti?

Ako je u pitanju ratni sukob kao što je bio na Kosovu, onda se on završava ratnom pobedom. Nijedan rat u istoriji nije završen za stolom, već samo kapitulacijom jedne od strana. Istovremeno, ako želimo povoljan ishod, a suočeni smo sa ratnom pretnjom, morali smo sa tim problemom da se nosimo na odgovarajući način. Kada je to počelo da se radi, onda je rađeno nakazno i dešavale su se stvari koje Srbi ne treba da rade ni u jednom ratu.

Da li ste svesni da nismo imali šansu u sukobu sa NATO?

Imali smo i te kako šansu, ne da porazimo NATO, čak možda ni jednu od tih 18 zemalja, ali mogli smo da im otežamo postizanje tog cilja do mere kada bi oni morali da odustanu od toga.

Po koju cenu?

Mi smo tu cenu već platili i plaćamo je i dalje. Izgubili smo u "neratu" hiljade ljudi. Nikad nismo ratovali od 90. godine, ali imamo oko 100.000 mrtvih. To je pitanje da li treba siledžiji da poljubimo ruku i opet dobijemo batine ili da se potučemo i sačuvamo malo samopoštovanja. Mi i dalje gubimo ljude smanjenim natalitetom, činjenicom da ljudi odlaze jer ne žele da žive u poraženoj državi. Gubimo takođe, jer se antropološki tip Srbina menja.

Promovišu se ljudi kao Velimir Ćurguz Kazimir, Nebojša Popov ili Nataša Kandić. Od jednog ratničkog, dinarskog, buntovnog Srbina pravi se građanski, mekušan, hedonistički Srbin koji neće moći da opstane na ovoj vetrometini, bez obzira što neko misli da mi možemo od države da napravimo trafiku i naplaćujemo putarinu.

Vaše opservacije očigledno nisu optimističke?

Ako se nastavi ovim putem, ova država će se naći u građanskom ratu ili nečemu što defakto ima sve karakteristike građanskog rata.

Sa kojim sukobljenim stranama?

To ne znam, ali znam da ukoliko u određenom ambijentu postoji dovoljno tenzija, strane se vrlo lako polarizuju. Ako je u autobusu koji prima 50 nagurano sto ljudi, oni će se vrlo lako podeliti na bele i zelene, šarene i ružičaste.

Kojim povodom bi mogao da se desi sukob?

Već postoji jedna ogromna podela koja je na ovim prostorima prisutna oduvek. To je podela na zapadnjake i narodnjake. Jedan deo naroda koji se uvećao, nezadovoljan je svojim poreklom, svojim imenom, jezikom, drugim rečima svojim identitetom. To su naši zapadnjaci i oni biraju na koju će se zapadnjačku smicalicu zakačiti.

Jedno vreme je to bio komunizam koji je zapadnjačka ideologija. Sada je to liberalni kapitalizam. Taj deo naroda koji je odrođen od svog tla i tradicije postao je agresivno-militantan i ostale ljude stavlja pred izbor da li će prihvatiti okupaciju. Ko god ne misli isto treba, po njima, da se oseća kao debil. Mislim da je to klica budućeg građanskog rata.


NE IDEM U CRNU GORU

Kako vam kao Srbinu iz Crne Gore, kako se izjašnjavate, izgleda budućnost srpsko-crnogorske federacije?
Ni sad ne idem u Crnu Goru jer se osećam kao da odlazim u tuđu državu. Ako u moja Rovca ne mogu da odem kao čovek, neću uopšte da idem. Đukanović je očigledno marioneta koja ima zadatak da razbuca ovo što je ostalo od zajedničke države. Abraham Linkoln je najcenjeniji američki predsednik zato što je vojnom silom sprečio otcepljenje južnih država koje su za to imale mnogo više razloga nego naše bivše republike.

DUČIĆ, CRNJANSKI, BASARA...

Kako gledate na jedan inflatorni trend proizvodnje novinara i pisaca u ambasadore i diplomate?
Ranu mladost sam proveo kao dete ambasadora i savetnika u ambasadi. U tome nema ničega glamuroznog, osim možda za neke papane iz nekih palanki. Ne znam zašto se ljudi guraju tamo, a to što neko udovoljava nečijim željama, utoliko gore po vlast. Diplomatija je zanat kao i svaki drugi i mora se naučiti. Dučić je bio diplomata od zanata, Crnjanski je to postao dugogodišnjim šegrtovanjem. Ne mogu ja da prihvatim mesto ambasadora jer nemam kvalifikacije. Ne znam šta kvalifikuje Basaru i slične tipove...


Zoran Preradović | 26.05.2001. | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: