*
"NE MOGU DA PODNESEM PROPAST OTADŽBINE"Da nije prekinuo život u 32. godini, književnik Milutin Uskoković, rodom iz Užica, bio bi među najvećim srpskim književnicima svih vremena • U Užicu je dugo bio nepoželjna ličnost • Tiho i skromno, uspomena na čoveka koji je toliko voleo Srbiju, ipak živi • "Sve što je veliko u čovečanstvu, stvoreno je u bolu"
PPREKLO USKOKOVIĆA I DOLAZAK U UŽICESrpski književnik Milutin Uskoković čiju sudbinu su njegovi savremenici opisivali rečenicom "ubio se zbog propasti Srbije" rođen je u Užicu 4. juna 1884. godine. Otac Mijaijlo, rodom iz ariljskog sela Visoka, i majka Sofija, kćerka užičkog žitarskog trgovca u toku dvadesetosmogodišnjeg braka imali su pored Milutina, još desetoro dece, a samo petoro njih živelo je više od petnaest godina. Zanimljivo je poreklo Uskokovića, kao i njihovo prezime. Brat književnika Milutina, Radoje Uskoković, interesujući se za poreklo svoje porodice, pronašao je podatak da su preci Uskokovića najpre naseljavali predele oko Prokletija, a zbog svoje nemirne krvi, nisu ostajali dugo u jednom mestu. U jednom trenutku našli su se oko Skadarskog jezera, a život su održavali upadom u turska područja, i zbog čestih uskakanja na tuđu zemlju, kasnije su dobili porodično ime Uskoković. Polovinom devetnaestog veka naseljavaju se pored manastira Morače u Crnoj Gori, a zatim se trojica braće sele ka Srbiji. Mijailo bira Užice koje je tada trgovački centar, i tromeđa Srbije, Crne Gore i Bosne. Baveći se trgovinom, Mijailo je za kratko vreme uspeo da sagradi solidnu kuću u centru Užica, ali blagodeti trgovačkog posla kratko su trajale, jer se austrougarskom okupacijom Bosne 1878. godine zatvorila granica. Uskokovići nisu bili stara i jaka trgovačka porodica, i uskoro počinje njihovo propadanje, i siguran odlazak u siromaštvo. Mijailo se brinuo o porodici do pred kraj života, a kada je nestalo trgovine, radio je neke manje poslove u advokatskoj kancelariji Aleksandra Popovića sa kojim je bio u srodstvu, a zatim je za beznačajnu nagradu prepisivao žalbe, molbe i različite potvrde nepismenim seljacima koji su pijačnim danom silazili u Užice. Potpuno izgubljen nestankom trgovačkih poslova, odao se piću, i poslednjih godina bio je porodici na teretu. Umro je 1905. godine.
DAR ZA KNJIŽEVNOST, MILUTIN JE NASLEDIO OD MAJKE SOFIJEZa opstanak porodice Uskoković brinula je Sofija, Milutinova majka, čiji život su Milutinovi biografi opisali kao mučan, tegoban, ispunjen neprospavanim noćima, danima bez odmora, kako bi školovala svoju decu. Ova Užičanka bila je obdarena natprosečnom inteligencijom, i bila je mnogo obrazovanija od svojih vršnjakinja. Znala je izvanredno usmeno da pripoveda, i pretpostavlja se da je Milutin ljubav prema književnosti nasledio od nje. A Sofija je dar pripovedanja nasledila od babe Mande, vašarskog putnika, koju je književnik Uskoković kasnije više puta sa simpatijama pominjao. Sofija Uskoković umrla je 1943. godine i sahranjena na užičkom gradskom groblju u porodičnu grobnicu i koju je podigao najstariji sin Milan. Milan je završio vojnu akademiju, i imao je uspešnu vojnu karijeru. Učestvovao je u majskom prevratu 1903. godine, i osuđen kao pripadnik "Crne ruke" na 15 godina zatvora.
DETINJSTVO, SIROMAŠTVO, "PRIRODA I KNJIGA", ODLAZAK PEŠKE U BEOGRADMilutin je osnovnu školu završio u Užicu, i teret siromaštva osetio je još u ranom detinjstvu. Majka Sofija jednu olovku presecala je na tri dela. Melanholiju tih godina Milutin je kasnije opisao u svojim pripovetkama:
"Događaji koji su se zbili u mom ranom detinjstvu pokazali su mi surovo da izvan najužeg porodičnog kruga najbolji prijatelji su priroda i knjiga. Uistinu, to troje me nikada nisu prevarili. I primali su me oberučke i svojski kad god bih se iz ostalog sveta vratio ranjen fizički, ili moralno. Eto, ti prelasci iz jednog u drugi od ta dva sveta, to je ceo moj život. On je bio često gorak, dosadan, težak, besmislen, pun uvreda, ali u trenucima posebnosti izgledao mi je uvek takav, da ga ne bih dao ni za čiji drugi..."
Po završetku šest razreda u užičkoj Realci, Milutin odlazi u Beograd, u koji stiže peške, i 1900. godine postao je učenik beogradske gimnazije "Vuk Stefanović Karadžić". Već tada Milutin počinje da piše, i objavljuje u školskim novinama. Da bi zaradio dovoljno za život u Beogradu, Milutin je radio različite fizičke poslove, posluživao je po bogataškim kućama, raznosio namirnice, prao sudove po periferijskim kafanama...
MILUTIN U "POLITICI"Po završenoj Gimnaziji Uskoković, upisuje studije prava na Velikoj školi. Uključuje se aktivno u rad studentskih klubova i udruženja, i oduševljava se gradskim životom. Prvu službu kao student dobio je u Državnoj statistici, gde je radio kao praktikant, ali i dalje ga prate beda i siromaštvo, te se hrani po aščinicama, a stanuje po jeftinim periferijskim stanovima. Angažova se u studentskom društvu "Pobratimstvo" i postaje jedan od najistaknutijih članova "Slovenskog juga". Njegovi govori, pisanje i referati postali su brzo zapaženi, i on "ulazi" u redakciju "Politike" odmah po njenom osnivanju 1904. godine. Pripada jugoslovensko orjentisanoj generaciji čiji su tada predstavnici bili Vladimir Ćorović, Stevan Hristić, Petar Konjović, Ivan Meštrović, Nadežda Petrović... Oktobra 1906. godine dobija diplomu Pravnog fakulteta, a već tada ima više desetina objavljenih crtica sakupljenih u zbirke pripovedaka, koje povremeno izlaze u "Politici". U redakciji ovog lista Milutin se upoznaje i prijateljuje sa Vladislavom i Darkom Ribnikar, Dušanom Simićem, Branislavom Nušićem... Uskokovića nisu tada mnogo interesovala politička previranja, a vrhunac njegove političke delatnosti bio je referat "Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica", koji je čitao na Kongresu jugoslovenskih književnika i publicista u Sofiji 1906. godine, na kome su bili i Petar Kočić, Jovan Skerlić, Stanoje Stanojević, Nikola Kašiković... U Bugarskoj je Uskoković video polugu ujedinjenja jugoslovenskih naroda, i zbog toga je, zapisali su njegovi savremenici Drugi balkanski rat zbunio književnika i potpuno demoralisao, posebno što se njegova doktorska disertacija odnosila na pokušaj carinske unije Srbije i Bugarske 1905. godine. Tih godina Uskokovića je preplavio veliki pesimizam, "I on u Beogradu vodi život povučen u sebe, rezervisan je i ćutljiv", opisala ga je Maga Magazinović, poznata profesorka baleta, inače poreklom Užičanka:
MELANHOLIK SA GLAZUROM EVROPEJCA"Uskoković je bio srednjeg rasta, za razliku od svoje korpulentne i robusne braće, nežan i vitak. Bio je melanholik sa glazurom Evropejca, prava slovenska duša, veoma podložna emocijama. Mada je zalazio u sve ondašnje poznate kafane, nije se povodio za ostalim boemima, te je svojom urednošću u odevanju, i manirima odskakao od sredine."
Na vest da je srpska vojska pobedila kod Kumanova, izvadio je revolver i pucao u plafon "Skadarlije" od uzbuđenja, pričali su njegovi sagovornici.
"Po svojoj melanholiji i pesimizmu, Uskoković nije pripadao kraju odakle je ponikao, jer ljudi iz sredine u kojoj se on rodio su puni vedrine, gorštačkog humora, žilavi, dovitljivi u životnoj borbi, hajduci, političari, praktični u svom stvaralaštvu kroz optimizam najsimpatičnije vrste", zabeležio je Jovan Skerlić.
Početkom 1907. godine Uskoković je postavljen za diplomatskog službenika u skopskom konzulatu, a naredne godine odlazi u Ženevu, na doktorske studije. Odseo je u pansionu žene protestantskog sveštenika Pjera Fišera, i tu se upoznaje sa njenom tridesetdvogodišnjim kćerkom Babet. Uprkos razlici u godina, između njih se razvija ljubav, a pošto je dobio blagoslov od majke Sofije, Milutin se 1909. godine verio, a sledeće godine oženio. Milutinu i Babet kumovi su bili Marko Daković, njegov drug iz studentskih dana, i Jovan Skerlić. Tokom trogodišnjeg boravka u Ženevi, nekoliko puta je dolazio u Srbiju i Užice. Užičanin Savo Ristanović, Milutinov savremenik, zapisao je: "Kao gimanzista trčao sam da vidim našeg književnika, tetka Sokinog sina Mitu... koji nam je izgledo lijep, srednjeg rasta, smeđe kose, plavih očiju, pravog nosa, punih usta. Imao je lijepu narav, blag, nežan, osećajan, bio je otmenog ponašanja, skormno, ali lijepo obučen, uvek izbrijan, i svijež, i moderan. Bio je događaj za Užice kada je dolazio. Rado je sedeo prilikom tih dolazaka ispred kafane 'Dva bagrema', a tu je bio i Dimitruje Tucović, Dušan Popović..."
MILUTINOVI PRIJATELJI: DIS, PANDUROVIĆ, ISIDORA SEKULI, VELJKO PETROVIĆU skladu sa svojim raspoloženjem, Uskoković je birao i prijatelje. Iako su se često viđali i bili u svakodnevnom kontaktu, Branislav Nušić i Uskoković nisu bili naročito bliski. Šaljivi Nušić-Ben Akiba, koji je zasmejavao u to vreme celu Srbiju, 1914. i 1915. bio je sa Uskokovićem u Skoplju, ali čak ni u uslovima skopske usamljenosti, nije uspeo da mu se približi. Svoje najbolje prijatelje Milutin je pronašao u Simi Panduroviću, Vladislavu Petkoviću-Disu i Veljku Petroviću, a vrlo često je viđan i sa Isidorom Sekulić.
"SVE ŠTO JE VELIKO U ČOVEČANSTVU, STVORENO JE U BOLU..."Zbog slabe telesne konstrukcije, Uskoković nije učestvovao u balkanskim ratovima, a nije bio ni u vojsci tokom Prvog svetskog rata, čak nije bio ni angažovan kao tumač u francuskoj vojsci. Krajem avgusta 1914. godine premešten je u Trgovinski inspektorat u Ministarstvu narodne privrede u Skoplju. Njegova žena Babet tada je radila u bolnici u Kačaniku. Posećuje je jednom nedeljno, u međuvremenu piše joj topla pisma, koja uvek počinje "Vrlo mi je teško bez tebe.. istovremeno piše bratu Radoju, a u pismu od 30. avgusta 195. godine, teši posustalog brata u teškom ratnom vremenu: "Nesreće čeliče čoveka..., ali računaj najviše na sebe. Sve što je veliko u čovečanstvu, stvoreno je u bolu.."
Posle upada Bugara na deonici pruge Vranje-Skoplje, stanovnici Skoplja povlačili su se u dva pravca, preko Tetova i Bitolja za Solun, ili za Kosovo. Početkom oktobra Bugari su se našli blizu Skoplja. Uskoković se zajedno sa Nušićem uključuje u akciju organizovanja Narodne garde. O tome je Nušić pisao:
"Poslednja dva-tri dana pred pad, bili smo zajedno na sednici građana koji su u načelstvu brižno pretresali pitanje kako da se evakuiše stanovništvo. Na Uskokoviću, uvek ranije sklonom mračnim mislima, i očajnim odlukama, koje opredeljuju junake njegovih romana, već se tada opažao težak utisak događaja koje smo preživljavali. Oni su ga bili pritisli i pokolebali u njemu poslednje ostatke otporne snage, te je već tada njegov pogled izražavao neku prestravljenost i nepouzdanje...".
TRENUCI SUMNJEOstavivši Babet u Skoplju kod porodice Baltić koja ju je kasnije povezala sa Američkom misijom na čijem čelu je bila ledi Pedžet, Uskoković se zajedno sa mnogim porodicama povukao prema Prištini. Neprekidne kiše, glad, strah, nestašica ogreva, svakodnevna streljanja koja je izricao preki vojni sud, sve je to na Uskokovića ostavilo nečeg mračnog, neizvesnog. Sa severiostoka su nadirali Austrijanci, i većina izbeglica je krenula prema Albaniji, a Uskoković se u Prištini ponovo sreće sa Branislavom Nušićem. U pretovarenom vojničkom kamionu sa oko tridesetak putnika, Uskoković je dalje krenuo ka Podujevu za Kuršumliju, u koju je stigao 13. oktobra 1915. godine i smestio se privatno. Nagrizen sumnjom, zbunjen, unezveren, pod rasporenim nebom iz koga je danonoćno lilo, Ukoković je dolaskom u Kuršumliju, doživljavao najteže trenutke svoga života. Izgubljen u kamenom tesnacu, ispod dva brda, Samokova i Marina kula, u trenutku duševne rastrojenosti, pod težinom svih životnih nedaća, u momentu kada logika prelazi u besmisao, izabrao je smrt kao spas od takvog života, onu smrt koju su najčešće birali junaci njegovih romana i pripovedaka — smrt u vodi. To se desilo onog trenutka kada je duhovna armatura Ukokovićeva popustila, kada je podlegao trenutnoj valorizaciji vrednosti života i smrti, u onom trenutku duševne depresije kada se prednost daje smrti. Savremenici književnika Uskokovića su zapisali: "Zbog tragičnih okolnosti pod kojima je prestao da živi jedan mlad, "snažan i već afirmisan talenat, smrt Uskokovićevu posmatramo kao nesrećan finale prekraćene pesničke ponesenosti. Jedan životni put je prekinut pod fatalnim okolnostima. Dr Sreten Popadić, koji se tada nalazio u Kuršumliji, pokušao je da leči Uskokovića od rastrojstva i opsesije da je on kriv za propast otadžbine, pisao je Milan Vukasović u "Uspomenama". Očevidac Mile Janićijević koji je bio na padini iznad reke Toplice, ovako opisuje ono što je video:
"Izabrao je najdeblju krivu vrbu, i sa nje skočio u vodu... brzo je nestao u talasima Toplice"
"Bio je oblačan dan, ali nije padala kiša. Oko 12 sati primetio sam jednog čoveka koji se šetao uz reku i niz reku, tražeći nešto. Bio je odeven u crno. Zaustavio se pedesetak metara ispod mosta gde je bilo najdublje, i bio je jedan veći vir. Osvrnuo se oko sebe i počeo da ostavlja stvari. Izabrao je najdeblju krivu vrbu, i sa nje skočio u vodu. Tek tada sam obratio pažnju na njega. Brzo je nestao u talasima i ja sam odmah potrčao preko starog mosta da kažem policajcu Zemku da se jedan čovek udavio, ostavio neke stvari na obali. Po povratku sam video da među stvarima nema zlatne burme i neke ceduljice". Luka Kuril koji je tada radio u bolnici, kasnije je pričao:
"Ja se dobro sećam kada je književnik, pokojni Milutun Uskoković tragično svršio sa životom i kada su njegov leš izvukli iz Toplice, bio je prebačen u kapelu na kuršumlijskom groblju. Tu je u kapeli izvršena obdukcija kojoj sam ja lično prisustvovao. Obdukciju je tražila njegova supruga Babet. Doktor Popadić je vršio obdukciju. Sećam se da kada je otvorio lobanju, utvrdio je TBC na mozgu, a sahranjen je ispod kapele malo lijevo..."
Uskoković nije mogao biti ožaljen u toku rata. Malobrojne novine objavile su nekrolog sa zakašnjenjem. Nekoliko pomena i književnih večeri posvećeno mu je u periodu između dva rata. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Udruženje profesora, nastavnika i učitelja 1953. godine podiglo je Uskokoviću spomen-bistu u centralnom kuršumlijskom parku. A dve godine kasnije i u Užicu je postavljena spomen-bista u parku kraj reke Đetinje.
Piše: Novka Ilić |
Sloboda organ srpske narodne odbrane u Americi
