Milutin Uskoković (1884—1915)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Milutin Uskoković (1884—1915)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milutin Uskoković (1884—1915)  (Pročitano 10268 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 17, 2013, 07:47:09 pm »

**

MILUTIN USKOKOVIĆ
(Užice, 16.04.1884 — Kuršumlija, 28.10.1915)


Varoški i moderni život dobio je svoga slikara u Milutinu Uskokoviću (rođen u Užicu 1884*). Jošte mlad, i tek u početku književnoga rada, napisao je dosada nekoliko knjiga: dve zbirke crtica Pod životom (Beograd, 1905) i Vitae fragmenta (Mostar, 1908), [dva] romana Došljaci (Beograd, 1910), Čedomir Ilić (Beograd, 1914),] i jednu zbirku pripovedaka Kad ruže cvetaju... (Beograd, 1912). 1914. izišao je u Beogradu njegov prevod Maksima Larošfukoa.

Kao pisac, Uskoković se razvija i još nije došao do punog izraza svoga talenta. Prve dve zbirke su više ogledi, nacrti, skice, "probe pera", u kojima je bilo mnogo knjiškoga pesimizma, mladićke sentimentalnosti i romantičarske retorike, ali u kojima se isto tako videla lepa osećajnost, zanimljiva opažanja i lep književni stil. Što nije obično slučaj kod mladih i talentovanih pisaca, Uskoković je radio, čitao suvremene francuske pisce, naučio književni zanat, izradio se, i došao sa zrelijim, određenijim i jačim književnim delima.

Novelist po uzoru modernih francuskih pisaca, on ume da izabere zanimljiv predmet, da izvede situaciju, da zaokrugli ceo predmet i dâ dobru književnu formu. Roman Došljaci su njegovo najbolje delo i jedan od najznačajnijih novih romana srpskih. Roman ima svojih mana: mešavinu između jednog socijalnog romana sa tezom, vrlo spornom uostalom, i lične, autobiografske sentimentalne ispovesti, pored toga tu ima ostataka starinske romantičnosti, romantičarskih pojmova o "pesniku". Ali Uskoković je u tome dobrom delu uspeo u onom u čemu su sasvim promašili pisci kao Janko Veselinović i Simo Matavulj, u slikanju suvremenog prestoničkog života. U Došljacima on je dao dosada najbolji beogradski roman, tačne slike raznih beogradskih sredina, poremećeni život u mladoj prestonici, grozničavu borbu u jednom još neorganizovanom društvu, lepe i žive opise beogradskog pejzaža. Pored toga tu ima dobrih psiholoških opažanja, sposobnosti da se daju analize složenih pojava moderne duše. Pričanje je zanimljivo, raspored gradiva dobar, ceo posao srećno izveden.

I u Došljacima, i u svojim novijim pripovetkama, Uskoković se odlikuje znanjem zanata, književničkom veštinom, znatnom pismenošću. On komponuje bolje no iko, i pismeniji je no mnogi drugi pisci srpski, koji vrlo često ne idu dalje od svojih trenutnih nadahnuća.

Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 17, 2013, 07:52:53 pm »

*

MILUTIN USKOKOVIĆ


Milutin Uskoković je najbolji književni stvaralac koga je Užice iznedrilo pre Prvog svetskog rata i spada u red najznačajnijih proznih imena srpske moderne na početku dvadesetog veka.

Rođen je u Užicu, na Lipi, 4. juna (po starom kalendaru) 1884. godine. Još kao dete je osetio nemaštinu i bedu osiromašene trgovačke kuće. Njegovi roditelji Mijailo i Sofija imali su jedanaestoro dece a posle propasti trgovačke radnje nisu imali stalne izvore prihoda. Kao dete, budući književnik nije dugo progovorio. Pošavši u školu, pisao je parčetom olovke jer je majka bila prinuđena da jednu olovku preseca na tri dela.

Posle završenih šest razreda gimnazije, koliko je imala užička Realka krajem devetnaetog veka, Uskoković je peške otišao iz Užica u Beograd da bi nastavio školovanje.

Primao je državnu pomoć i sam se izdržavao. Držao je kondicije i radio kao praktikant u Državnoj statistici, Opštinskom fizikatu i Ministarstvu unutrašnjih dela. Sarađivao je sa listovima za skroman honorar i živeo životom došljaka koji će kasnije opisati u svojim delima.

U Beogradu je završio sedmi i osmi razred gimnazije i studije prava. Tri godine je proveo u Ženevi, gde je 1910. godine odbranio disertaciju iz međunarodnog prava o carinama i stekao titulu doktora pravnih nauka.

Kao i većina ljudi koji kratko žive, Milutin Uskoković je mnogo i uporno radio. Prvi literarni rad objavio je 1901. godine. Tada je imao samo šesnaest godina. Za vreme svog kratkog života, koji je trajao samo trideset jednu godinu, četiri meseca i jedanaest dana, Uskoković je objavio pet knjiga: dve zbirke crtica i pesama u prozi: "Po dživotom" (1905) i "Vitae fragmenta" (1908), zbirku pripovedaka "Kad ruže cvetaju" (1911) i dva romana: "Došljaci" (1919) i "Čedomir Ilić" (1914). U piščevoj zaostavštini nađen je nacrt zbirke pripovedaka "Usput", koja je objavljena 1978. godine. Prevodio je sa francuskog i bugarskog jezika.

Uskoković je pripadao studentima koji su bili jugoslovenski orjentisani. Na Konferenciji jugoslovenskih studenata, koja je održana u Sofiji 1906. godine, podneo je referat u kome se zalagao za balkansku konfederaciju i zbližavanju južnoslovenskih naroda. Ponosio se uspesima Srbje i njenih saveznika u Prvom balkanskom ratu i pobedama nad Turskom. Međutim, teško ga je pogodio rat između Bugarske i Srbije 1913. godine jer je rušio njegove političke ideale o južnoslovenskoj konfederaciji. Novo razočarenje je doživeo 1915. godine kada su Bugari napali Srbiju i, zajedno sa Austrijancima i Nemcima, učestvovali u njenom okupiranju. Bolešljiv i preterano osetljiv, Uskoković nije preživeo propast otadžbine. Povlačio se iz Skoplja, gde je radio u Srpskom konzulatu, prema Nišu i stigao do Kuršumlije. Tu je saznao da mu je odstupnica presečena i, u jednom trenutku malodušnosti i depresije, skočio je u talase nabujale Toplice i utopio se. Bilo je to 15. oktobra 1915. godine.

Po porodičnom vaspitanju Uskoković je bio patrijarhalac, a po obrazovanju evropejac. Poznavao je francusku, nemačku i rusku književnost i bio, u svoje vreme, moderan pisac. Većina njegovih crtica, kratkih priča, pesama u prozi mogla bi i danas da se uvrsti u savremeno stvaralaštvo, jer, ni po formi ni po sadržini, ne zaostaje iza savremenih ostvarenja te vrste.

Uskoković je pripadao grupi mladih književnih stvaralaca koji su na početku dvadesetog veka odlučno kidali vezu sa realističkom tradicijom srpske književnosti. Oni su unosili nove teme, nova raspoloženja i drukčiji odnos prema životu.

Milutina Uskokovića nije interesovala seoska problematika, kojom je ispunjena proza srpskih pisaca pretprošlog veka. I u pripovetkama i u romanima on je pisao isključivo o palanačkom i gradskom životu. Teme je nalazio u Užicu i Beogradu. Prikazao je ekonomsko propadanje Užica i brz razvoj Beograda i njegovo prerastanje u moderan grad. Pisao je o trgovcima, činovnicima i novinarima; o đacima, studentima i kućnim pomoćnicama. Njegove slike Užica i njeove živopisne okline spadaju u najbolje opise u srpskoj književnosti na početku dvadesetog veka. U poređenju sa njegovim prethodnicima, Uskoković je dao širu, svestraniju i umetnički moderniju sliku Beograda, pa je, s pravom, smatran tvorcem beogradskog romana i značajnim predstavnikom "beogradskog stila".

Odstupanje od realizma i korišćenje više različitih umetničkih postupaka: prikazivanje novog i pasivnog književnog junaka; suptilne psihološke analize književnih junaka oba pola; opisi zasnovani na subjektivnim raspoloženjima, impresijama i asocijacijama i upotreba normativnog književnog jezika, kao i intelektualna izgrađenost stila, predstavljaju odlike književnog dela Milutina Uuskokovića.

Izlaganje na Godišnjem zboru Kulturno-prosvetne zajednice Užice, 27. januara 1996. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 17, 2013, 09:01:59 pm »

**

CAR I ĆESAR


Kao more talasalo se klasje. Vetar je raznosio miris zrelog žita i nadimao ti grudi. Nade su ti se rojile u duši, mašta ti je stvarala najlepše planove. Ali dođe sila... I žito planu. Plamen je lizao nebo... Ti si stajao nem, lud i gledao kako ti se iz plamena cerekaju svi tvoji planovi. Sav tvoj trud, sve tvoje nade u minutu sagoreše.

Sad tužno vetar fijuče kroz pustoš i raznosi garež.

Ne, ne brini se, brate, nek gori. Car i ćesar brinu se za gladne, car i ćesar brinu se za mir.

II
Imao si sina.

Mlad, jedar, zdrav kao srča. Veselim okom gledao si svoju uzdanicu; ponosio si se potporom svojih starih dana.

Po polju se razlegala njegova frula. Kako je to bila divna svirka! Dan je bio vedar kao i njegova duša, kao i njegova svirka. On se naslonio na hrast i svirajući gledao u vedro, plavo nebo. A hrast je veselo njihao granje, da svojim carskim lišćem uvenča mladost... Ali dođe sila...

Ogleda oštrinu mača od tvog sina.

Čelik je bio dovoljno oštar... Zamukla je frula, a hrast tužno njiše grane, je uzalud traži da okruni mladost.

Nek se kolje! Ne očajavaj, brate. Car i ćesar brinu se za slabe, car i ćesar brinu se za mir.

III
Imao si ženu...

U njenom čistom naručju zaboravljao si na jad i čemer u životu. Bosiljak je sa ikone Bogorodičine mirisom svojim kadio ti ljubav.

Ali dođe sila...

Prljavom nogom okalja ti domaći prag i obesveti ti ono što ti je u svetu najsvetlije bilo.

Po odaji ne razleva se više miris bosiljkov. Njega je sad zamenio tuđinski zadah.

Nek se prlja... Ne škripi zubima, brate. Car i ćesar brinu se za obraz, car i ćesar brinu se za mir.

IV
Imao si kuću...

Pod toplom strehom cvrkutala je lasta i vila sebi gnjezdo. Kako je bila vesela pesma njena.

Ali dođe sila...

I kuća planu... Planu i gnjezdo.

Sad tužno kruži lasta sa opaljenim krilima — i kroz garež traži svoje gnjezdo i svoje male.

Nek plamti... Ne brini se, brate. Car i ćesar brinu se za nište, car i ćesar brinu se za mir.

Ne brini se, veseo budi, brate, car i ćesar pobrinuli se za te. Pomoć su ti dali u obe ruke. U jednu — veliku, šarenu hartiju, a u drugu — srebrnik. Ne plači, brate; ne, ti nisi postao prosjakom...

Utri suze, pa primi darove. Srebrnikom ćeš povratiti žetvu, oživeti sina, oprati ženi obraz i sazidati kuću, a hartija će ti povratiti mir. Je l', kako su milostivi car i ćesar! Veseo budi i znaj da car i ćesar brinu se za mir.

M.M. Uskoković

Ovaj tekst objavljen je 1903. godine u beogradskom nedeljniku Slovenski jug, koji je izlazio od 1903. do 1912. godine. Urednik ovog lista bio je profesor krivičnog prava Božidar Marković, simpatizer i saradnik vođa organizacije nacionalnih revolucionara Mlada Bosna. Pisac ovog jedinstvenog komentara, koji, igrom sudbine, uopšte nije izgubio aktuelnost, bio je književnik Milutin Uskoković. ...

OGLEDALO SRPSKO Mesečnik za istoriju, tradiciju, duhovnost i kulturu
Broj 1 ■ januar 1996. Izdaje LARS
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 17, 2013, 09:11:11 pm »

*

"NE MOGU DA PODNESEM PROPAST OTADŽBINE"


Da nije prekinuo život u 32. godini, književnik Milutin Uskoković, rodom iz Užica, bio bi među najvećim srpskim književnicima svih vremena • U Užicu je dugo bio nepoželjna ličnost • Tiho i skromno, uspomena na čoveka koji je toliko voleo Srbiju, ipak živi • "Sve što je veliko u čovečanstvu, stvoreno je u bolu"


PPREKLO USKOKOVIĆA I DOLAZAK U UŽICE

Srpski književnik Milutin Uskoković čiju sudbinu su njegovi savremenici opisivali rečenicom "ubio se zbog propasti Srbije" rođen je u Užicu 4. juna 1884. godine. Otac Mijaijlo, rodom iz ariljskog sela Visoka, i majka Sofija, kćerka užičkog žitarskog trgovca u toku dvadesetosmogodišnjeg braka imali su pored Milutina, još desetoro dece, a samo petoro njih živelo je više od petnaest godina. Zanimljivo je poreklo Uskokovića, kao i njihovo prezime. Brat književnika Milutina, Radoje Uskoković, interesujući se za poreklo svoje porodice, pronašao je podatak da su preci Uskokovića najpre naseljavali predele oko Prokletija, a zbog svoje nemirne krvi, nisu ostajali dugo u jednom mestu. U jednom trenutku našli su se oko Skadarskog jezera, a život su održavali upadom u turska područja, i zbog čestih uskakanja na tuđu zemlju, kasnije su dobili porodično ime Uskoković. Polovinom devetnaestog veka naseljavaju se pored manastira Morače u Crnoj Gori, a zatim se trojica braće sele ka Srbiji. Mijailo bira Užice koje je tada trgovački centar, i tromeđa Srbije, Crne Gore i Bosne. Baveći se trgovinom, Mijailo je za kratko vreme uspeo da sagradi solidnu kuću u centru Užica, ali blagodeti trgovačkog posla kratko su trajale, jer se austrougarskom okupacijom Bosne 1878. godine zatvorila granica. Uskokovići nisu bili stara i jaka trgovačka porodica, i uskoro počinje njihovo propadanje, i siguran odlazak u siromaštvo. Mijailo se brinuo o porodici do pred kraj života, a kada je nestalo trgovine, radio je neke manje poslove u advokatskoj kancelariji Aleksandra Popovića sa kojim je bio u srodstvu, a zatim je za beznačajnu nagradu prepisivao žalbe, molbe i različite potvrde nepismenim seljacima koji su pijačnim danom silazili u Užice. Potpuno izgubljen nestankom trgovačkih poslova, odao se piću, i poslednjih godina bio je porodici na teretu. Umro je 1905. godine.


DAR ZA KNJIŽEVNOST, MILUTIN JE NASLEDIO OD MAJKE SOFIJE

Za opstanak porodice Uskoković brinula je Sofija, Milutinova majka, čiji život su Milutinovi biografi opisali kao mučan, tegoban, ispunjen neprospavanim noćima, danima bez odmora, kako bi školovala svoju decu. Ova Užičanka bila je obdarena natprosečnom inteligencijom, i bila je mnogo obrazovanija od svojih vršnjakinja. Znala je izvanredno usmeno da pripoveda, i pretpostavlja se da je Milutin ljubav prema književnosti nasledio od nje. A Sofija je dar pripovedanja nasledila od babe Mande, vašarskog putnika, koju je književnik Uskoković kasnije više puta sa simpatijama pominjao. Sofija Uskoković umrla je 1943. godine i sahranjena na užičkom gradskom groblju u porodičnu grobnicu i koju je podigao najstariji sin Milan. Milan je završio vojnu akademiju, i imao je uspešnu vojnu karijeru. Učestvovao je u majskom prevratu 1903. godine, i osuđen kao pripadnik "Crne ruke" na 15 godina zatvora.


DETINJSTVO, SIROMAŠTVO, "PRIRODA I KNJIGA", ODLAZAK PEŠKE U BEOGRAD

Milutin je osnovnu školu završio u Užicu, i teret siromaštva osetio je još u ranom detinjstvu. Majka Sofija jednu olovku presecala je na tri dela. Melanholiju tih godina Milutin je kasnije opisao u svojim pripovetkama:

"Događaji koji su se zbili u mom ranom detinjstvu pokazali su mi surovo da izvan najužeg porodičnog kruga najbolji prijatelji su priroda i knjiga. Uistinu, to troje me nikada nisu prevarili. I primali su me oberučke i svojski kad god bih se iz ostalog sveta vratio ranjen fizički, ili moralno. Eto, ti prelasci iz jednog u drugi od ta dva sveta, to je ceo moj život. On je bio često gorak, dosadan, težak, besmislen, pun uvreda, ali u trenucima posebnosti izgledao mi je uvek takav, da ga ne bih dao ni za čiji drugi..."

Po završetku šest razreda u užičkoj Realci, Milutin odlazi u Beograd, u koji stiže peške, i 1900. godine postao je učenik beogradske gimnazije "Vuk Stefanović Karadžić". Već tada Milutin počinje da piše, i objavljuje u školskim novinama. Da bi zaradio dovoljno za život u Beogradu, Milutin je radio različite fizičke poslove, posluživao je po bogataškim kućama, raznosio namirnice, prao sudove po periferijskim kafanama...


MILUTIN U "POLITICI"

Po završenoj Gimnaziji Uskoković, upisuje studije prava na Velikoj školi. Uključuje se aktivno u rad studentskih klubova i udruženja, i oduševljava se gradskim životom. Prvu službu kao student dobio je u Državnoj statistici, gde je radio kao praktikant, ali i dalje ga prate beda i siromaštvo, te se hrani po aščinicama, a stanuje po jeftinim periferijskim stanovima. Angažova se u studentskom društvu "Pobratimstvo" i postaje jedan od najistaknutijih članova "Slovenskog juga". Njegovi govori, pisanje i referati postali su brzo zapaženi, i on "ulazi" u redakciju "Politike" odmah po njenom osnivanju 1904. godine. Pripada jugoslovensko orjentisanoj generaciji čiji su tada predstavnici bili Vladimir Ćorović, Stevan Hristić, Petar Konjović, Ivan Meštrović, Nadežda Petrović... Oktobra 1906. godine dobija diplomu Pravnog fakulteta, a već tada ima više desetina objavljenih crtica sakupljenih u zbirke pripovedaka, koje povremeno izlaze u "Politici". U redakciji ovog lista Milutin se upoznaje i prijateljuje sa Vladislavom i Darkom Ribnikar, Dušanom Simićem, Branislavom Nušićem... Uskokovića nisu tada mnogo interesovala politička previranja, a vrhunac njegove političke delatnosti bio je referat "Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica", koji je čitao na Kongresu jugoslovenskih književnika i publicista u Sofiji 1906. godine, na kome su bili i Petar Kočić, Jovan Skerlić, Stanoje Stanojević, Nikola Kašiković... U Bugarskoj je Uskoković video polugu ujedinjenja jugoslovenskih naroda, i zbog toga je, zapisali su njegovi savremenici Drugi balkanski rat zbunio književnika i potpuno demoralisao, posebno što se njegova doktorska disertacija odnosila na pokušaj carinske unije Srbije i Bugarske 1905. godine. Tih godina Uskokovića je preplavio veliki pesimizam, "I on u Beogradu vodi život povučen u sebe, rezervisan je i ćutljiv", opisala ga je Maga Magazinović, poznata profesorka baleta, inače poreklom Užičanka:


MELANHOLIK SA GLAZUROM EVROPEJCA

"Uskoković je bio srednjeg rasta, za razliku od svoje korpulentne i robusne braće, nežan i vitak. Bio je melanholik sa glazurom Evropejca, prava slovenska duša, veoma podložna emocijama. Mada je zalazio u sve ondašnje poznate kafane, nije se povodio za ostalim boemima, te je svojom urednošću u odevanju, i manirima odskakao od sredine."

Na vest da je srpska vojska pobedila kod Kumanova, izvadio je revolver i pucao u plafon "Skadarlije" od uzbuđenja, pričali su njegovi sagovornici.

"Po svojoj melanholiji i pesimizmu, Uskoković nije pripadao kraju odakle je ponikao, jer ljudi iz sredine u kojoj se on rodio su puni vedrine, gorštačkog humora, žilavi, dovitljivi u životnoj borbi, hajduci, političari, praktični u svom stvaralaštvu kroz optimizam najsimpatičnije vrste", zabeležio je Jovan Skerlić.

Početkom 1907. godine Uskoković je postavljen za diplomatskog službenika u skopskom konzulatu, a naredne godine odlazi u Ženevu, na doktorske studije. Odseo je u pansionu žene protestantskog sveštenika Pjera Fišera, i tu se upoznaje sa njenom tridesetdvogodišnjim kćerkom Babet. Uprkos razlici u godina, između njih se razvija ljubav, a pošto je dobio blagoslov od majke Sofije, Milutin se 1909. godine verio, a sledeće godine oženio. Milutinu i Babet kumovi su bili Marko Daković, njegov drug iz studentskih dana, i Jovan Skerlić. Tokom trogodišnjeg boravka u Ženevi, nekoliko puta je dolazio u Srbiju i Užice. Užičanin Savo Ristanović, Milutinov savremenik, zapisao je: "Kao gimanzista trčao sam da vidim našeg književnika, tetka Sokinog sina Mitu... koji nam je izgledo lijep, srednjeg rasta, smeđe kose, plavih očiju, pravog nosa, punih usta. Imao je lijepu narav, blag, nežan, osećajan, bio je otmenog ponašanja, skormno, ali lijepo obučen, uvek izbrijan, i svijež, i moderan. Bio je događaj za Užice kada je dolazio. Rado je sedeo prilikom tih dolazaka ispred kafane 'Dva bagrema', a tu je bio i Dimitruje Tucović, Dušan Popović..."


MILUTINOVI PRIJATELJI: DIS, PANDUROVIĆ, ISIDORA SEKULI, VELJKO PETROVIĆ

U skladu sa svojim raspoloženjem, Uskoković je birao i prijatelje. Iako su se često viđali i bili u svakodnevnom kontaktu, Branislav Nušić i Uskoković nisu bili naročito bliski. Šaljivi Nušić-Ben Akiba, koji je zasmejavao u to vreme celu Srbiju, 1914. i 1915. bio je sa Uskokovićem u Skoplju, ali čak ni u uslovima skopske usamljenosti, nije uspeo da mu se približi. Svoje najbolje prijatelje Milutin je pronašao u Simi Panduroviću, Vladislavu Petkoviću-Disu i Veljku Petroviću, a vrlo često je viđan i sa Isidorom Sekulić.


"SVE ŠTO JE VELIKO U ČOVEČANSTVU, STVORENO JE U BOLU..."

Zbog slabe telesne konstrukcije, Uskoković nije učestvovao u balkanskim ratovima, a nije bio ni u vojsci tokom Prvog svetskog rata, čak nije bio ni angažovan kao tumač u francuskoj vojsci. Krajem avgusta 1914. godine premešten je u Trgovinski inspektorat u Ministarstvu narodne privrede u Skoplju. Njegova žena Babet tada je radila u bolnici u Kačaniku. Posećuje je jednom nedeljno, u međuvremenu piše joj topla pisma, koja uvek počinje "Vrlo mi je teško bez tebe.. istovremeno piše bratu Radoju, a u pismu od 30. avgusta 195. godine, teši posustalog brata u teškom ratnom vremenu: "Nesreće čeliče čoveka..., ali računaj najviše na sebe. Sve što je veliko u čovečanstvu, stvoreno je u bolu.."

Posle upada Bugara na deonici pruge Vranje-Skoplje, stanovnici Skoplja povlačili su se u dva pravca, preko Tetova i Bitolja za Solun, ili za Kosovo. Početkom oktobra Bugari su se našli blizu Skoplja. Uskoković se zajedno sa Nušićem uključuje u akciju organizovanja Narodne garde. O tome je Nušić pisao:

"Poslednja dva-tri dana pred pad, bili smo zajedno na sednici građana koji su u načelstvu brižno pretresali pitanje kako da se evakuiše stanovništvo. Na Uskokoviću, uvek ranije sklonom mračnim mislima, i očajnim odlukama, koje opredeljuju junake njegovih romana, već se tada opažao težak utisak događaja koje smo preživljavali. Oni su ga bili pritisli i pokolebali u njemu poslednje ostatke otporne snage, te je već tada njegov pogled izražavao neku prestravljenost i nepouzdanje...".


TRENUCI SUMNJE

Ostavivši Babet u Skoplju kod porodice Baltić koja ju je kasnije povezala sa Američkom misijom na čijem čelu je bila ledi Pedžet, Uskoković se zajedno sa mnogim porodicama povukao prema Prištini. Neprekidne kiše, glad, strah, nestašica ogreva, svakodnevna streljanja koja je izricao preki vojni sud, sve je to na Uskokovića ostavilo nečeg mračnog, neizvesnog. Sa severiostoka su nadirali Austrijanci, i većina izbeglica je krenula prema Albaniji, a Uskoković se u Prištini ponovo sreće sa Branislavom Nušićem. U pretovarenom vojničkom kamionu sa oko tridesetak putnika, Uskoković je dalje krenuo ka Podujevu za Kuršumliju, u koju je stigao 13. oktobra 1915. godine i smestio se privatno. Nagrizen sumnjom, zbunjen, unezveren, pod rasporenim nebom iz koga je danonoćno lilo, Ukoković je dolaskom u Kuršumliju, doživljavao najteže trenutke svoga života. Izgubljen u kamenom tesnacu, ispod dva brda, Samokova i Marina kula, u trenutku duševne rastrojenosti, pod težinom svih životnih nedaća, u momentu kada logika prelazi u besmisao, izabrao je smrt kao spas od takvog života, onu smrt koju su najčešće birali junaci njegovih romana i pripovedaka — smrt u vodi. To se desilo onog trenutka kada je duhovna armatura Ukokovićeva popustila, kada je podlegao trenutnoj valorizaciji vrednosti života i smrti, u onom trenutku duševne depresije kada se prednost daje smrti. Savremenici književnika Uskokovića su zapisali: "Zbog tragičnih okolnosti pod kojima je prestao da živi jedan mlad, "snažan i već afirmisan talenat, smrt Uskokovićevu posmatramo kao nesrećan finale prekraćene pesničke ponesenosti. Jedan životni put je prekinut pod fatalnim okolnostima. Dr Sreten Popadić, koji se tada nalazio u Kuršumliji, pokušao je da leči Uskokovića od rastrojstva i opsesije da je on kriv za propast otadžbine, pisao je Milan Vukasović u "Uspomenama". Očevidac Mile Janićijević koji je bio na padini iznad reke Toplice, ovako opisuje ono što je video:

"Izabrao je najdeblju krivu vrbu, i sa nje skočio u vodu... brzo je nestao u talasima Toplice"

"Bio je oblačan dan, ali nije padala kiša. Oko 12 sati primetio sam jednog čoveka koji se šetao uz reku i niz reku, tražeći nešto. Bio je odeven u crno. Zaustavio se pedesetak metara ispod mosta gde je bilo najdublje, i bio je jedan veći vir. Osvrnuo se oko sebe i počeo da ostavlja stvari. Izabrao je najdeblju krivu vrbu, i sa nje skočio u vodu. Tek tada sam obratio pažnju na njega. Brzo je nestao u talasima i ja sam odmah potrčao preko starog mosta da kažem policajcu Zemku da se jedan čovek udavio, ostavio neke stvari na obali. Po povratku sam video da među stvarima nema zlatne burme i neke ceduljice". Luka Kuril koji je tada radio u bolnici, kasnije je pričao:

"Ja se dobro sećam kada je književnik, pokojni Milutun Uskoković tragično svršio sa životom i kada su njegov leš izvukli iz Toplice, bio je prebačen u kapelu na kuršumlijskom groblju. Tu je u kapeli izvršena obdukcija kojoj sam ja lično prisustvovao. Obdukciju je tražila njegova supruga Babet. Doktor Popadić je vršio obdukciju. Sećam se da kada je otvorio lobanju, utvrdio je TBC na mozgu, a sahranjen je ispod kapele malo lijevo..."

Uskoković nije mogao biti ožaljen u toku rata. Malobrojne novine objavile su nekrolog sa zakašnjenjem. Nekoliko pomena i književnih večeri posvećeno mu je u periodu između dva rata. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Udruženje profesora, nastavnika i učitelja 1953. godine podiglo je Uskokoviću spomen-bistu u centralnom kuršumlijskom parku. A dve godine kasnije i u Užicu je postavljena spomen-bista u parku kraj reke Đetinje.

Piše: Novka Ilić | Sloboda organ srpske narodne odbrane u Americi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Mart 13, 2014, 01:32:07 am »

*
Most u Kuršumliji pod kojim se ubio pisac
Milutin Uskoković danas je sklonište izbeglicama


KROV KOJI NE PROKIŠNJAVA

Malo ko od njih zna srpski, a još manje ko je Milutin Uskoković. Prezivaju se Beriše, Šalje, Avdije i glasali su za Miloševića

Prvi spomenik podignut nekom piscu u "novoj Jugoslaviji" stvorenoj u Jajcu podignut je u Kuršumliji. Spomenik nije posvećen, kako bi se očekivalo, jedinom znamenitom topličkom pesniku Radetu Draincu, o kome se i danas vode polemike da li je bio "četnik ili partizan", već Užičaninu Milutinu Uskokoviću i to mnogo pre nego u njegovom rodnom Užicu.

Mada je Milutin Uskoković začetnik srpskog građanskog romana, u koji je pokušao da prenese sav milje palanke zapakovan u gradske manire, prvi spomenik mu nije podignut u nekom većem gradu, već u palanci. Kuršumlija se i danas teško može svrstati u gradove, iako je bila prva Nemanjina prestonica.

Danas je teško i odgonetnuti tajnu tadašnje topličke političke vrhuške za odluku da se Uskokoviću podigne spomenik. Možda je tome bio povod njegovo oproštajno pismo napisano u ovdašnjem hotelu "Evropa" u kojem kaže da nije mogao da podnese propadanje Srbije.

Dokumenti govore sledeće: Milutin Uskoković, doktor pravnih nauka (doktorirao u Ženevi), kao dopisnik "Politike" 1915. godine krenuo je sa srpskom vojskom iz Beograda ka Solunu, došao u Kuršumliju, odseo u tadašnjem jedinom hotelu "Evropa" u kojem je pre njega dugo boravio i najveći komediograf i srpski konzul u Prištini Branislav Nušić i doneo odluku da tu okonča svoj život. Napisao je oproštajno pismo i skočio u nabujalu Toplicu.

Zašto je Uskoković izabrao Kuršumliju za samoubistvo, uprkos oproštajnom pismu u kojem se pominju zbegovi sa severa prema jugu, nikada neće biti razjašnjeno.

Kuršumlija je ovom znamenitom piscu pokušala da se oduži. Postavljena je prva bista i to, opet kako hroničari tvrde, salivena od bronze crkvenih zvona sa jedne seoske crkve, ovde su dugo bili prisutni i "Uskokovićevi dani proze" koji su trajali dok je bilo para u kasi. Most preko Toplice, pod kojim je Uskoković potražio "smiraj", dobio je njegovo ime. Ovih dana sve neodoljivo podseća na prošlost.

Kuršumlija je prvi "azil" za one koji idu sa juga prema severu. Čak, u toj poznatoj "Evropi" koja i danas postoji, ne kao hotel već kao kafana, deli se hiljadu obroka dnevno jer je u ovom mestu prvo utočište našlo oko 10.000 izbeglica sa Kosova.

Ispod Uskokovićevog mosta su čarde, šatori, folije... Došljaci su utočište našli ispod jednog od dva nesrušena mosta na Toplici. I to baš ispod Uskokovićevog mosta.

Malo ko od njih zna srpski, a još manje ko je Milutin Uskoković. Prezivaju se Beriše, Šalje, Avdije... Kažu da ih Šiptari ne priznaju za svoje jer su glasali za Slobodana Miloševića pa su morali da potraže neko utočište van Kosova. Našli su ga ovde, u prvoj Nemanjinoj prestonici, ispod Uskokovićevog mosta. U razgovoru rekoše da je dobro kada su u ovako pretrpanoj varoši našli "krov nad glavom". Za sada ne prokišnjava, meštani ih ne diraju.

Međutim, u Kuršumliji, koja se nekako smestila između Kopaonika, Jastrepca i Radana, bez obzira na mnoge tople banjske izvore, zime umeju da zakucaju na vrata i pre roka i da traju dugo i surovo. Tada ni znameniti most, ni istorija, ne pomažu.

Radovan Delibašić | 14.10.1999. | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: