**
Stihovi
Sibe MiličićKNJIGA SA SEDAM PEČATA (Čitajući Apokalipsu)Kucamo na tvoja zatvorena vrata
odavna, od početka svega, oh čudo vrh svih čudesa!
Kroz beskraj naša odjekuje lupa,
kroz beskraj devet nebesa,
a vrata ne otvara niko!
Kucamo na tvoja vrata
a naše zaslepljuju oči
sedam pečata strašnih, sedam zvezda od zlata!
Iz kolena čijeg lav će izići silni
da skine pečata sedam sa tajne zvezde noći,
i neba da otvori vrata?
Sve okolo ćuti!
Iz kolena čijeg lav će izići moćni,
da skine pečata sedam sa tajne zvezdane noći,
i neba da otvori vrata?
A sve okolo ćuti!
Kucamo na tvoja vrata odavna, od početka svega,
oh čudo vrh svih čudesa,
kroz beskraj naša odjekuje lupa,
kroz beskraj devet nebesa
a vrata ne otvara niko.
I neće ih otvoriti niko,
i neće začuti niko nebesku njihovu škripu:
u jednoj od noći božanskih,
ni pesmu serafima,
ni klike heruvima,
neće začuti niko:
ni lav iz kolena Jude, ni doma Davidova,
ni orli, najsmeliji orli sinova čovečanskih,
neće je čuti nijedan,
već kad god k zvezdama naše budu se dizale oči
sresti će u visini sedam velikih zvezda,
zvezda Velikih kola, tih strašnih pečata sedam.
SAN SVEMIRALegoh na noćno polje, usred mirisnog cveća
I sna rukama nežnim zatvorih svesti vrata:
Saznati šta je tajna, zagrobna, večna sreća
Pomoću sna dobroga, najbližeg smrti brata.
Al zašto san da nije najverna smrti slika?
O, koliko nemira sa one strane svesti!
U snu, iz svega biju hučni potoci krika,
Svemu okolo mene san nosi bolne vesti!
Nit trave sanja srpa mesečevog sečivo,
Deblo zmajevski plamen što ga ništi do praha,
Ptica krvavu strelu neodoljnog zamaha,
Ruža slomljeno srce, bolno, neizlečivo.
Leptir sni da ga juri bezbroj mirisnog cveća,
A krin da neće nikad dostići ruho cara,
More da je poljana s bezbrojem četinara,
Čempres da je ogromna, zgašena, crna sveća,
Jagnje zaludnu žrtvu vrh lažnoga oltara,
Galeb da ga ubije strela plamenog sunca,
Oblak da zalud čezne da se jednom odmara,
Dolina da joj preti teret gordog vrhunca.
Zrno peska sni da je svršetak jednog sveta,
Koren da je nestižno srce hranilje zemlje,
Izvor da nije konac svake plamene želje,
Otok da nikad neće pučinom da se šeta.
Ribar sanja strahotne čeljusti gladnih riba,
Težak da biva grozdom biblijskog Hanaana,
Devojka sanja cvetak, u kolevci ga ziba,
Mladić gine od zmaja sred pešterskog mu stana.
Suludo, u snu, kruže sazvežđa mnogobrojna:
Plameni monogrami boginja i bogova,
I sniju da su strašna, vatrena kola bojna
S kojih preleću strele snagom svetlih lukova.
A ja, ležeć bez svesti usred noćnoga polja,
Snivam da se pretvaram u ovaj nemir sveta,
I dok se, prut tanani, prelama moja volja
Živim život pun straha svih bića, svakog cveta.
Nenad Grujičić
Antologija srpske poezije (1847—2000) Sremski Karlovci, 2012
