Marko S. Marković (1924

**

SRBIN U ZAVIČAJU JOVANKE ORLEANKE: ŽIVOT I MISAO MARKA S. MARKOVIĆA

Marko S. Marković, teolog, doktor političkih nauka, istoričar i književni kritičar, rođen je 30. novembra 1924. u Beogradu. Po obe roditeljske linije potiče iz uglednih srbskih beogradskih porodica. Deda Marko M. Marković bio je fabrikant i dvorski knjižar pod Karađorđevićima. Otac, dr Srboljub Marković (1885—1951), pravne studije završio je u Parizu. Odlikovao se na Kumanovu kao rezervni konjički oficir. Mati Branka, rođena Jovanović (1895—1971), kći je dr Đorđa Jovanovića, ličnog lekara kralja Aleksandra Obrenovića, profesora Velike škole i jednog od osnivača Vrnjačke Banje, koji je po majci bio potomak Karađorđevog vojvode Janka Katića.

Osnovnu školu i Drugu mušku gimnaziju Marko S. Marković završio je u Beogradu 1943. Sledeće, 1944. pridružuje se Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini pod komandom đenerala Draže Mihailovića i postaje podsekretar Versko-ideološkog odseka Vrhovne komande. U povlačenju iz zemlje, novembra iste godine, pridružio se Artiljerijskom divizionu Srpskog dobrovoljačkog korpusa, prešao preko Bosne i u Istri se borio do kraja rata. Sledeće dve godine (1945—1947) proveo je po logorima i kasarnama za raseljena lica u Italiji, prvo u dobrovoljačkom logoru u Forli i potom u četničkom logoru koji se tada nalazio u Čezeni, gde je postao pripadnik Dinarske četničke divizije. U vojničkoj ravnogorskoj knjižici, koja mu je izdata 25. avgusta 1945, stoji sledeća ocena:

"Karaktera čvrstog i postojanog. Otvoren, miran, skroman, tih, ponosan, društven, druželjubiv, savestan i pouzdan. Dobar borac. Vrlo koristan kao organizator na kulturno-prosvetnom radu i nacionalnoj propagandi. Službu vrši sa puno volje i razumevanja — koristan je na poslu. Vladanja u službi i van ove primernog. Vrlo dobre opšte i stručne spreme. Stalno radi na usavršavanju. Svojim trudom i zalaganjem postiže odlične rezultate. Jedan od vrednih i valjanih inteligentnih omladinaca koji se nepoštedno zalagao za nacionalnu stvar. Svaku preporuku zaslužuje."

Iz Italije odlazi u Pariz. Završava teologiju na Pravoslavnom bogoslovskom institutu Svetog Sergija Radonješkog u Parizu (1947—1952) i diplomira na Školi za orijentalne jezike (ruski odsek, 1952—1955). Na Univerzitetu za ekonomiju i socijalne nauke dobija pravnu licencu (1959—1965), specijalizaciju iz političkih nauka (1972—1973) i specijalizaciju iz istorijskih ustanova (1974—1975). Tezu državnog doktorata iz političkih nauka pod naslovom "Filosofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva" odbranio je sa najvišom mogućom ocenom 6. maja 1975. na Pravnom fakultetu u Parizu, pred žirijem kojim je predsedavao predsednik Sorbone 4.

Radio je kao sekretar Srpske pravoslavne parohije u Parizu (1951—1953), sekretar pravoslavne omladinske organizacije "Sindesmos", višegodišnji prevodilac sa ruskog na francuski i pravni savetnik u nekoliko kompanija (1955—1987).

Govorio je francuski i ruski, služio se engleskim i italijanskim.

Oženio se 1953. doktorkom medicine Nikol Muro. Rodilo mu se troje dece: Svetlana, Srboljub i Đorđe, od kojih je dobio i mnogobrojnu unučad.

Prvi štampani rad "Mladi Sava, istorijska slika" objavio je u časopisu "Hrišćanska misao" u logoru Eboli u Italiji (broj 3—4, januar 1946). Sarađivao je u svim najznačajnijim crkvenim i patriotskim časopisima u emigraciji: "Hrišćanska misao" (Eboli, 1946), "Iskra" (Minhen, 1951—1957, 1962-1968, 1969), "Bilten organizacije jugoslovenskih studenata" (London, 1951), "Sindesmos" (Pariz, 1953—1955), "Slobodna Jugoslavija" (Minhen, 1955—1957), "Svečanik" (Minhen, 1964—1972), "Kalendar Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi" (SAD, 1978), "Amerikanski srbobran" (Pitsburg, 1958, 1976-1980), "Glas kanadskih Srba" (Vindzor, 1979), "Srbija" (Vinona, Kanada, 1977—1980), "Hilandar" (Sveta Gora, 1986—1989,1994) i "Lazarica" (Birmingem, 1987—1994). Pisao je i za više značajnih otadžbinskih časopisa u poslednjih 20 godina: "Teološki pogledi" (Beograd, 1986—1987,1990—1991), "Glas Crkve" (Valjevo, 1988—1992), "Pravoslavlje" (Beograd, 1990—1991), "Obraz" (Beograd, 1995—1996) i "Književne novine" (2001, pod uredništvom Predraga Dragića Kijuka), kao i za "Geopolitiku" i "Dveri srpske".

Bio je član uredništva "Hrišćanske misli" i "Sindesmosa" i glavni urednik "Slobodne Jugoslavije" (1955—1957).

Napisao je pogovor za knjigu "Narodni ustanak" (povodom

150-godišnjice Prvog srpskog ustanka, Minhen, 1954) i pred-govor zbirci pesama „Bela grobnica" Dušana Petrovića (Sautport Kvinslend, Australija, 1989).

U emigraciji su mu izašle sledeće knjige: "Personalizam ranih Slovenofila" (diplomski rad za teološku kandidaturu, Pariz, 1972), "Jugoslovenski pisci" (knjiga 1, Pariz/Minhen, 1966), "Politika Jurija Križanića" (na francuskom, Pariz, 1973), "Filosofija nejednakosti i političke ideje Nikolaja Berđajeva" (na francuskom, Pariz, 1975), "Sveti Sava — svetitelj i prosvetitelj" (Birmingem, 1975,1985; Beograd, 1989), "Bračno pravo Pravoslavne Crkve po Nikodimu Milašu" (na francuskom, Pariz, 1976), "Tajna Kosova" (Birmingem, 1976, 1989), "Marksizam u teoriji i praksi po ruskim misliocima" (Birmingem, 1977).

Od sredine devedesetih godina 20. veka u Otadžbini je izašlo više njegovih knjiga: "Istina o Francuskoj revoluciji" (Obraz, 1995), "Naličje jedne utopije" (Obraz, 1995), "Pola veka srpske golgote 1941—1991" (Obraz, 1995), "Stopama Hristovim" (Manastir Hilandar, 1996), "Tajna Kosova" (Hrišćanska misao, 1998), "Srpska apologija Rusije" (prva knjiga, izdanje autora, 1998), "Srpska apologija Rusije" (druga knjiga, izdanje autora, 1999), "Pravoslavlje i novi svetski poredak" (izdanje autora, 1999), "Smrt i vaskrsenje" (Hrišćanska misao, 2002), "Marksizam u teoriji i praksi po Nikolaju Berđajevu" (Hrišćanska misao, 2003), "Na smrt osuđeni: srpski narod od kralja Aleksandra do Brozovog dolaska na vlast" (Hrišćanska misao, 2004), "Kosovo u ranama" (Hrišćanska misao, 2005), "Evolucija bez Darvina" (Hrišćanska misao), "Na razvalinama Jutopije / Srbi od stvaranja Jugoslavije do Srebrenice i Kosova" (Legenda, 2007), "Bog i čovek: zajedno u ratu" (Lio, 2011). Časopis "Dveri srpske" mu je posvetio specijalni broj, koji je doživeo dva izdanja. "Srpske organske studije", časopis za organsku filosofiju i domaćinski sistem koji izlazi u Beogradu, posvetio mu je temu broja (god. IV, 1—2/2002, sv. 1).

Umetnički portret mu je izradio ruski slikar Sosnovski 1942. u Beogradu.

Dobio je nagradu Univerziteta u Parizu i državnu subvenciju za štampanje doktorske teze 1976. Francuska Akademija nauka tezu je 18. maja 1980. odlikovala nagradom. Udruženje književnika Srbije i Matica iseljenika Srbije su 2000. dr Marku S. Markoviću dodelili nagradu "Rastko Petrović" za životno delo.

Živeo je u Orleanu u Francuskoj. Upokojio se sredinom 2012. i sahranjen je pored svoje supruge, koju je iskreno voleo, na francuskoj zemlji, sa Srbijom u srcu.

Autor: Vladimir Dimitrijević
Iz knjige Prećutana kulturna istorija Srba

Nikola Marinković o knjizi Vladimira Dimitrijevića "Prećutana kulturna istorija Srba":

..."Od Milana Rakića i Jovana Dučića, preko Dragiše Nedovića i Obrena Pjevovića, pa sve do Nebojše Krstića, Predraga Dragića Kijuka i Marka S. Markovića može se uočiti kontinuitet intelektualne i stvaralačke borbe za očuvanje srpskog identiteta, koja bi, po Arnoldu Tojnbiju, bila odgovor srpske kulture na izazove vremena.

'Prećutana kulturna istorija Srba' je knjiga koja ima trostruku misiju. Na prvom mestu, ona ponovo stvara jedinstvo srpske kulture 20. veka sa prethodnom tradicijom, ali i pruža primere savremenicima, na prvom mestu onima koji bi da se na bilo koji način bave javnim delatnostima, kako to istinski rodoljubi rade. Konačno, u ovoj knjizi je, prvi put u srpskoj esejistici i publicistici, stvorena veza između kulture matice i rasejanja, koja tek treba da postane čvršća celina."

	Autor	Tema: Marko S. Marković (1924—2012) (Pročitano 6506 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.