Dragoš Kalajić (1943—2005)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragoš Kalajić (1943—2005)  (Pročitano 24399 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 20, 2013, 01:44:07 am »

*




DRAGOŠ KALAJIĆ


Verovatno nije veliki broj onih koji bi uz ime Dragoša Kalajića najpre stavili odrednicu pisac. Pre bi rekli slikar, publicista, filosof, angažovani intelektualac, ideolog, ali ne i pisac. Međutim, istina je da je Kalajić na javnu scenu stupio jednim književnim delom par excellence, poemom Krševina iz burne 1968, i istupio sa nje takođe književnim delom, romanom Srpska deca Carstva iz 2005, godine svog konačnog odlaska sa ove stanice bivstva. Između ta dva dela, prvog i poslednjeg, napisao je mnogo drugih i drukčijih (studija, ogleda, novinarsko-publicističkih zbirki tekstova, reportaža, teorijskih rasprava...), ali su početak i kraj, i dosta toga na plodnom putu, bili književni. Književnost je za njega imala veliku važnost i o tome je često govorio, naročito u poslednjoj deceniji i poslednjim godinama svog života ovde, sa ove strane stvari. Nije nimalo slučajno što je svoje poslednje vreme na ovom svetu, boreći se protiv opake bolesti i strašnog cajtnota, trošio pišući jedan roman i jedan roman-memoar. Nije nimalo slučajno što su dva od tri Kalajićeva testamentarna dela romani...

Tekst i fotografija (septembar, 1996) preuzeti sa zvanične internet prezentacije Драгош Калајић

Više o slikaru Dragošu Kalajiću » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 20, 2013, 03:35:58 am »

**

MISLILAC NA GRANICI: DRAGOŠ KALAJIĆ


Kontrarevolucionar

Postoje dve osobine srpskog naroda koje su pogubne kada je u pitanju vrednovanje značajnih ljudi: zaboravnost i nezahvalnost. Zaboravljamo, sasvim olako, one koji su sebe, na ovaj ili onaj način, ugradili u opšte delo; ako ih se i setimo, odmahujemo rukom kao da je ono što su učinili beznačajno ili kao da je to mogao da učini bilo ko. Kako kaže jedan moj poznanik, najdublji izraz ove vrste raspamećene nehajnosti je izreka "koga nema, bez njega se može". Ona bi, pravilno formulisana, mogla da glasi: "Koga nema, bez njega se mora." Ali njegovo mesto u zajednici vrednosti ne može tek tako biti popunjeno. Zbog тога sam, eto, rešio da odužim još jedan dug, dug prema slikaru i misliocu Dragošu Kalajiću, koji je snažno uticao na oblikovanje ne samo moje rane intelektualne biografije, nego i mnogih drugih mladih ljudi koji nisu želeli da se mire sa degenerisanom "religijom boga Mamona" (Kalajićev izraz) niti su želeli da se poklone zlatnom teletu.

One sad već daleke 1989, kada je komunizam, kao skrama konjuktivitisa, spadao sa naših očiju, Kalajićiva kontrarevolucionarna lektira nam je bila poput antibiotskih očnih kapi; ona nam je, posle godina koje su pojeli skakavci šuvarovskih reformi školstva, pomagala da gledamo dalje i dublje. O čemu sve taj čovek nije pisao u svom "Jednom pogledu na svet", u famoznoj "Dugi", novinama za "istomišljenike svih boja"?

Posle njegovih članaka bilo nam je jasno da fraza Luja Šesnaestog "posle mene — potop" nije značila "šta me briga šta će biti kad ja umrem", nego "posle moje pogibije potop krvi će zapljusnuti Francusku" (i zaista — u ime "slobode, jednakosti i bratstva" revolucionari su ubili milion ljudi); otkrili smo da su Lenjina i boljševike finansirali monstrumi sa Vol-Strita, koji su, zarad pljačke, želeli da osvoje resurse nepreglednog carstva ruskog; prestali smo da Nikolaja Drugog posmatramo kroz prizmu monarhofobične propagande i doživeli ga kao cara mučenika; saznali smo da priča "seks, droge i rokenrol" nije bila nikakva pojava omladinskog spontaniteta na Zapadu, nego velika specijalna operacija iza koje su stajale obaveštajne službe Imperije zla; videli kakva je moć međunarodne masonerije, koja je, kao znak svog trijumfa, štampala, još pre Drugog svetskog rata, dolarsku novčanicu sa okom u trouglu iznad 666 ciglica zarubljene piramide, najavljujući trijumf Novog svetskog poretka, kada "prosvetljeni" treba da vladaju običnim smrtnicima, robovima pod "žigom zveri";...

Da, bio je to taj Kalajić, čiju sam neobičnu fotografiju prvi put video još ranije, kao srednjoškolac, dok je u nekim novinama reklamirao Plotinova sabrana dela u izdanju "Književnih novina": u jednoj ruci je držao komplet Plotina, a u drugoj patike, hoteći valjda da ukaže na to koliko je Plotin materijalno pristupačan svakom ko traži mudrost. Moram priznati, njegovo slikarstvo mi tada (a ni sada) nije značilo mnogo jer je (on to nikad nije ni krio) bilo ilustracija njegovih ideja, cerebralno i lišeno emocionalnosti; ali kao njegova misao — bilo je nezaobilazno.

Pored "Duge", Kalajić je pisao i u kragujevačkim "Pogledima", pod naslovom "Evropski sekstant" najavljujući svetske događaje na način ozbiljan i — neporeciv. Dok smo mi ovde još uvek mislili da je glavna osa sukoba u Srbiji komunizam — antikomunizam, on nam je pokazivao šta se iza brda valja i otkrivao da Amerikanci vraćaju Turke na Balkan (sada je svima očito šta je "neoosmanizam"; ali onda to niti je ko znao niti je pominjao, a naši ljudi su Istambul doživljavali samo kao švercerski centar).

Sa Kalajićem smo, tada, osnivali i podružnice Društva srpsko-ruskog prijateljstva (sećam se jedne takve večeri u Čačku); i dok su u njih hrlili domaći informbirovci (na kraju krajeva, svako ima pravo na svoju verziju Rusije), on je pričao o Stolipinu i husarima i ukazivao na Solženjicinov "treći put" da bi se izbegla, kako reče veliki naučnik ruski Igor Šafarevič "dva puta ka istom bezdanu", komunizam i kapitalizam. (Uzgred, i Šafareviča, pisca "Rusofobije" i "Socijalizma kao pojave svetske istorije", Kalajić je predstavio Srbima.)

Kao pravoslavni hrišćanin, Kalajiću sam zamerao njegov nepopravljivi paganizam (o čemu sam pisao u knjizi "Carstvo Božje i carstvo praznine" objavljenoj na Cetinju 1998). U prvoj fazi svog intelektualnog života, pre ratova za Srpstvo 1991—1995, on je bio radikalni antihrišćanin, koji je u predgovoru za dela Julijana Odstupnika napadao učenje o sveopštem vaskrsenju iz mrtvih, žaleći Rimsku imperiju, koju je hrišćanstvo, navodno, srušilo (a, ustvari, obnovilo ju je jer je Istočna rimska imperija, Vizantija, trajala još hiljadu godina posle pada starog Rima pod udarima varvara). Kasnije, ne napuštajući svoje neoplatonističko mnogoboštvo, ublažio je oštricu kritike na račun hrišćanske vere i prihvatio pravoslavlje kao državotvornu ideologiju, kadru da pomogne u obnovi ruske i srpske zajednice.

Zastupao je, bez pardona, geopolitiku Saveza pravoslavnih naroda (poput našeg uglednog mislioca iz dijaspore dr Marka S. Markovića, koga je takođe poštovao). Pričao mi je da mu je deda bio profesor karlovačke bogoslovije, apologeta dr Miloš Parenta, ali očito je Dragošev lični put ka Hristu bio preprečen ranim usvajanjem pogleda na svet tradicionalista predvođenih Reneom Genonom i Julijusom Evolom, koje je nastojao da predstavi našoj čitalačkoj publici. A i Genon i Evola nisu se, za života, sreli s Hristom: Genon, razočarani mason koji je u evropskom slobodnom zidarstvu na kraju video samo kontraincijatičku pseudomorfozu "primordijalne tradicije" (pa se zbog toga obratio u islam, umirući kao šejh u Kairu), i Evola, koji je digao "pobunu protiv modernog sveta", više su bili precizni dijagnostičari apokaliptičnog sutona zapadne civlizacije nego što su mogli da ponude rešenja za spasenje od smrtnog ropca (o njima u ozbiljnoj studiji Marka Sedžvika "Pobuna protiv modernog sveta", Ukronija, Beograd, 2006). Ali njihovi uvidi su dragoceni. I kao što je Judžin Rouz (potonji jeromonah Serafim), jedan od najznačajnijih pravoslavnih mislilaca 20. veka, čitajući Genona shvatio da je njegov, Judžinov, put kroz dalekoistočne religije pogrešan, jer ih na Zapadu predstavljaju u "kontraincijatičkom" (kako kaže Gita Mehta, "karma-kola") izdanju, tako je i Kalajić, svojim suprotstavljanjem ideologiji nihilističke revolucije trgovaca i bankara, mnogim pravoslavnim Srbima pomogao da uzmu prave knjige u ruke i da počnu da misle svojom glavom.


Radna biografija

Svoju "radnu biografiju" Dragoš Kalajić je nosio sa nonšalancijom, izazivački, kao da živi bonvivanski, ali u pitanju je bio čovek koji radi, i to radi ozbiljno i uporno. Na sebi i oko sebe.

Rođenje 1943. u Beogradu. Diplomirao je 1966. na rimskoj Akademiji lepih umetnosti, s najvišim ocenama. Odbranio je diplomski rad iz istorije umetnosti sa temom o ikonološkom značenju dvojne perspektive jedne Učelove freske. Bio je član redakcije uglednog beogradskog časopisa "Delo", za koji je, između ostalog, priredio, što sâm, što u saradnji s Božom Vukadinovićem, niz temata: "Mit i savremenost", "In memoriam Leonid Šejka", "Mit, tradicija, savremenost", "Japan, tradicija i savremenost", "Umetnost, alhemija", "Indija, tradicija i savremenost", "Utopija" "Ezoterija", "Islam". Sedamdesetih godina 20. veka objavljuje u raznim listovima i časopisima, od "Književne reči" i "NIN-a" do čačanskog "Gradca", kako oglede iz istorije i teorije umetnosti, tako i filosofsko-kulturološka razmatranja. Za Drugi program Televizije Beograd 1978—1979. uradio je niz jednosatnih TV-eseja i reportaža, među kojima se ističu "Planetarna kultura", "Salvador Dali", "Henri Mur i putevi savremene skulpture", "U krupnom planu: Ilja Glazunov". Snimio je i osam epizoda kulturološke serije "Ogledalo 20. veka". U Beogradu je priredio niz autorskih izložbi — teza, među kojima su, za vreme BITEF-a 1975. i 1976, bile one posvećene postmoderni i postavanagardi. Izlagao je, pored prestonice, u Zagrebu, Milanu, Briselu itd.

Osamdesetih godina 20. veka, pored svojih uobičajenih aktivnosti, posvetio se naročito radu u listu "Duga", gde je izlazio njegov "Jedan pogled na svet". Početkom devedesetih godina 20. veka, kada se srpski narod našao na udaru Novog svetskog poretka, Kalajić umnogome evoluira: od prilično anacionalnog ezoteričara-kosmpolite, koji se, na tragu Genona i Fritjofa Šuona, živo interesovao čak i za islam (prisustvovao je i derviškim transičnim ritualima na prostorima bivše SFRJ), on postaje deklarisani borac za srpsku stvar, prepoznajući u svom narodu ljude sa linija poslednje odbrane indoevropske tradicije, sakralne trijade sveštenik — ratnik — ratar.

Taj njegov put se mogao naslutiti: u ogledu "Tradicija budućnosti", pisanom deceniju i po pre početka raspada SFRJ, Kalajić je pisao: "Kult oca i predaka, ognjišta i otadžbine, jeste jedna od najkarakterističnijih odlika Indoevropljana. Zajednica nije vezana urbanom aglomeracijom, dakle jednom materijalnom vezom, već je povezana duhovnom solidarnošću."

Stalno je u Krajini i Bosni i Hercegovini, na prvim linijama fronta, pa će, skupa sa Momom Kaporom, prilikom NATO-bombardovanja srpskih položaja 1995, biti ozračen osiromašenim uranijumom i oboleti od tumora, čije će posledice do poslednjeg trenutka junački nositi.

Vodi oštre polemike sa domaćim natofilima, maskiranim u zagovornike zapadnih vrednosti. Nastoji da istinu o svom narodu prenese u inostranstvo: sarađuje sa Ugom Gaudencijem i ljudima okupljenim oko novina "Rinašita", sa Aleksadrom Duginom i drugim ruskim geopolitičarima, a za vreme NATO-bombardovanja Srbije 1999. u Italiji objašnjava, veoma uspešno, zbog čega Srbiju zaista napadaju.

Činjenica je da je bio blizak pojedinim krugovima Vojske i da je, bar izvesno vreme, pokušavao da savetuje Slobodana Miloševića i njegovu ženu (naravno, to nije išlo jer je bračni par Milošević-Marković imao sasvim drugačiji pogled na svet, nedovoljno uobličen da se suoči sa izazovima apokaliptičnog totalitarizma Novog poretka.) Kalajić to nije radio kao mnogi, koji su danas perjanice žutokrake koalicije "Za evropsku Tursku" (pardon, "Srbiju")), sa ciljem ličnog bogaćenja i života na grbači svog naroda. Cilj mu je bio da njegov narod i država ostanu na putu samobitnosti i nezavisnosti, da ne padnu u strahu idolopoklonstva pred zlatno tele Vol-Strita. Zato je u to doba bio dopisnik "Politike" iz Rima jer je, na odličnom italijanskom, umeo i da pita i da odgovara.

Umro je 2005. Iza njega su ostale, između ostalog, knjige "Uporište — rehabilitacija strukture integralnog čoveka" (Beograd 1971, zabranjena od strane komunističkog režima), "Mapa (anti)utopija)", "Smak sveta", "Rusija ustaje", "Izdana Evropa", "Američko zlo" 1 i 2, "Evropska ideologija". Pisao je i romane, zanimljivo štivo kakve su knjige "Poslednji Evropljani" i "Srpska deca Carstva".

Ne treba zaboraviti Kalajića kao slikara. O njegovom slikarstvu uputno je pisao Branko Kukić u ogledu "U traganju za izgubljenim Jedinstvom / Put Dragoša Kalajića" ("Gradac", 24—25/1978.) U njemu je naveo omiljenog Kalajićevog mislioca Jukija Mišimu, koji je rekao: "Ja sam potomak seljaka i samuraja. Radim kao seljak, a čuvam moral samuraja." Kukić je istakao da se Kalajić u svojoj knjizi "Mapa (anti)utopija", na izložbi slika "Severnjača" i u TV-seriji "Ogledalo 20. veka" uporno i uspešno borio protiv "tradicije razaranja koja je sama sebi cilj", a za tradiciju koja je ideja „prenošenja biti u njenom savršenstvu". Po Kukiću, Kalajić je, simboličkim porukama svojih slika, opredeljen za patrijarhalno-uranski pogled na svet, za vertikalu, tzv. AXIS MUNDI, za zvezdu Severnjaču (kao tačku integriteta), Hiperboreju kao zemlju indoevropskih korenova (zato je bio blizak Crnjanskom, čiji je pogled na svet takođe tragao za hiperborejskom zvezdom u "beskrajnom, plavom krugu"). Na njegovim slikama pojavljivali su se i orao i samuraj, simboli solarnog. Po Kukiću, na Kalajića je uticao period u blizini "medialista", naročito Leonida Šejke, koji je modernu umetnost, inkarnaciju nihilizma, ostavio na "đubrištu", opredelivši se za "slikarstvo kao oblik molitve" i potragu za celovitošću.[...]

Autor: Vladimir Dimitrijević
Iz knjige Prećutana kulturna istorija Srba
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 24, 2013, 02:29:23 am »

*

MRAČNI SREDNJI VEK?


Od francuskih revolucionara, prosvetitelja i masona 18-tog i 19-tog veka širi se kroz evropski sistem obrazovanja sve do naših dana jedna ogromna laž o evropskom srednjevekovlju. Ona tvrdi da je ta epoha bila epoha najvećeg zla i najvećeg mraka. Ta laž je bila proizvedena radi potreba političke propagande radi borbe protiv poslednjih ostataka srednjevekovne Evrope, protiv monarhijskih sistema i protiv hrišćanske crkve i njenog uticaja u narodu. U suštini, nema u istoriji Evrope svetlije, radosnije i bolje epohe od one koju obuhvataju stožeri vrlina i vrednosti evropskog srednjevekovlja. Do tih zaključaka možemo doći i poređenjem srednjevekovne Evrope i ove današnje Evrope pod okupacijom Amerike.

U srednjevekovnoj evropi od Francuske do Srbije, suvereni su se takmičili u izgradnji katedrala, crkava i zadužbina što izazivaju divljenja niza generacija i stotinu miliona očiju do naših dana. U savremenoj Evropi, državnici se takmiče, na žalost u jagmi, u grabeži, u koristoljublju, o čemu govore sve češći skandali i korupcije. Oni iza sebe ostavljaju pustoši ili pak podižu spomenike sami sebi, kao što je to učinio Miteran, izgradivši staklenu piramidu na sred dvorišta Luvra. (Piramidu sačinjenu od 666 komada stakala, podignutu u slavu antihrišćanske zveri iz Otkrovenje sv. Jovana Bogoslova).

U srednjem veku, na vrhu hijerarhija, bili su suvereni, plemstvo, mudraci, svetitelji, sveštenici, vitezovi. U tom sistemu, čak i najsiromašnij ratar bio je više cenjen nego najbogatiji bankar (lihvar). Tim pre jer je lihva bila i zakonski, po crkvenom pravu, ograničavana i suzbijana. U modernoj epohi na vrhu piramide bogatstva stoje, kako je uočio francuski ekonomista Serž Korb u delu "Novi svetski ekonomski haos", sve sami protagonisti najcrnje ekonomije, lihvari, špekulanti, trgovci narkoticima, perači novca i prodavci iluzija. Mnogo se govorilo loše o fiskalnoj instituciji srednjeg veka zvanoj desetak. U srednjevekovnoj Evropi uziman je taj desetak radi izdržavanja države, crkve, manastira i ostalih socijalnih potreba društva. Moderne države uzimaju pak mnogo više od tog desetka. Uzimaju 50%, 60%, pa i više dohodaka građana jer su to molosi koji rastu poput ogromnih parazita što iscrpljuju proizvodne snage zemalja i nacija.

Danas se govori o uspesima i sindikalnim dostignućima moderne epohe, a zaboravlja se da je u srednjevekovnoj Evropi godišnje bilo praznovano, radi hrišćanskih, kalendarskih ili državnih razloga, prosečno 178 dana u godini. Dakle, svaki drugi dan je bio praznik, radost, karneval, svečanost! U toj Evropi, prema računima koje su zanatskim radionicama ispostavljali javni restorani, vidi se da su radnici imali svaki dan tri mesna obroka izuzev, naravno, kada se postilo. Prema proračunima novih istoričara, kada se uporede prosečni prihodi srednjevekovnog čoveka i danas ispostavlja se da je sve bilo za 1/3 jeftinije nego danas.

Ratovi su u srednjem veku bili, u poređenju sa modernim, dečije igre. Pre svega, ratovali su samo profesionalci, male grupe ljudi. Često su ti ratovi okončavani pukim uvidom čija je strateška pozicija bolja ili su bili okončavani dvobojima između vojskovođa ili opunomoćenih vojnika za dvoboj. Savremeni ratovi, počevši od Francuske Buržoaske Revolucije su totalni. Oni iziskuju totalnu mobilizaciju masa i njihove žrtve su neizmerne — XX vek je i obeležen sa dva svetska rata koji su odneli stotine miliona duša.

Pri poređenju savremene i srednjevekovne Evrope, valja imati u vidu i statistike o stopi samoubistava. Na 100000 stanovnika stopa samoubistava u srednjevekovlju je bila 2,4 a danas ona odavno prevazilazi indeks 40. Dakle, danas je ona 20 i 30 puta veća, što je ozbiljan pokazatelj o gubitku radosti, gubitku vedrine, gubitku sreće.

Dragoš Kalajić | Centar za istraživanje pravoslavnog monarhizma
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 24, 2013, 02:59:32 am »

*

DOLARSKI MANIFEST LIHVARSKE INTERNACIONALE

BOLJE PLUG NEGO DUG


Osetio sam sažaljenje gledajući Janeza Zemljariča, potpredsednika SIV-a, kako za govornicom oba veća Skupštine Jugoslavije paćenički briše znoj lica svog, dok svetu objavljuje istinu nemoći Jugoslavije da i sa idealnim izvoznim rezultatima — izvršava dužničke obaveze. Dakle, nužno je promeniti dinamiku i načine vraćanja dugova te je obećao da će SIV, početkom septembra, doneti predloge mera za dugoročniju i povoljniju "konsolidaciju naših obaveza". Jasno: nije bitno kako će Skupština prihvatiti već da li će poverioci odobriti takve mere.
          
Moje sažaljenje počiva i na podozrenju da nedostaje borbena spremnost za pregovore sa glavnim poveriocima, dakle sa žrecima lihvarske internacionale. Istorijat dosadašnjih pregovora uverava me da su jugoslovenski predstavnici potcenjivali dimenzije sile protivnika i precenjivali njegovu snagu. A upravo su tačne procene dimenzija sile i snage neprijatelja jedan od bitnih preduslova za stvaranje uspešne strategije svake te i ekonomske borbe.
            
Bitna dimenzija sile lihvarske internacionale je njena ideologija jer je zaduživanje samo tehničko sredstvo ostvarivanja ideoloških ciljeva. Međutim, da bi se pročitao i shvatio osnovni Manifest lihvarske internacionale — te glavne metastaze nadnacionalnog kapitalizma — objavnjen novčanica od jednog dolara propoveda "novi svetski poredak" — pod vlašću "izabrane" klase nadnacionalnog kapitalizma — služeći se, uglavnom, masonskim simbolima.

 
"Novi svetski poredak"
            
Stvorena po zamisli teozofa Sergeja Makronovskog (alias Nikola Konstantin Kerič) a po nalogu potpredsednika SAD, masona Henrija Valasa, novčanica od jednog dolara sadrži u levoj polovini prikaz "novog svetskog poretka", u obliku masonske, zaravnjene, piramide kojom vlada izdvojeni vrh, označen simbolom masonskog božanstva, "Velikog Arhitekte Univerzuma". Time je jasno naglašeno na kog boga se odnosi deviza sa središta dolarske novčanice: "Mi verujemo u Boga."
            
Sama za sebe, zaravljena piramida, sastavljena od trinaest nizova cigala — gde svaka cigla označava pojedini narod ili državu te njenu monetu — simboliše nepotpunost čovečanstva bez svevlašća "vrha". Iznad simbola vladajućeg "vrha", trougaonog oka "Velikog Arhitekte Univerzuma", stoji latinski natpis, virgilijevskog porekla, od trinaest slova — "Annuit coeptis" — koji jasno ističe da je "izabrana" klasa predodređena da vlada svetom. To svevlašće potvrđuje i engleski natpis, pri dnu "The Great Seal" ("Veliki pečat"), koji po nizu tradicija simboliše pripadnost dobara i roba te usluga i radnih energija posednicima "Pečata". Izloženo značenje piramide podvlači i drugi virgilijevski moto: "Novus ordo seclorum", dakle "Novi svetski poredak".

Na desnoj polovini novčanice "američki" orao nosi štit sa trinaest pruga. U svojoj desnoj kandži orao drži grančicu bagrema sa trinaest listova i trinaest pupoljaka. Bagrem je sveto drvo masonerije koja otkriva grob Hirama, njenog legendarnog osnivača, te simboliše trajnost masonske tradicije i organizacije, posedovanje tajnih znanja i moći uskrusnuća ili besmrtnosti. Strele simbolišu znanje i odgovarajuće moći kroćenja ili usmrćivanja neprijatelja, odnosno pobunjenih podanika, te stoga, idealno, svaka od trinaest strela preti jednom od trinaest nizova cigala piramide pokorenog čovečanstva. U višem smislu, strele simbolišu napredovanje ka putu ostvarenja vrhovnog cilja "novog svetskog poretka". Kuda vodi taj put?

          
"Iz Mnoštva — Jedno"

Po masonskoj doktrini sudbine sveta — preuzetoj od drevmih materijalističkih tradicija — u početku sveta postokalo je samo "Jedno" koje se potom raspalo i još se raspada u "Mnoštvo" različitih bića, stvari i pojava, oblika i imena, vrsta i kategorija. Dakle, idealni cilj je uništiti "Mnoštvo", potrti bogastvo ljudskih razlika, kultura i tradicija, kako bi se obnovilo prvobitno "Jedno". Otuda orao drži u kljunu traku sa latinskom devizom, od trinaest slova: "E Plubris Unum" — "Iz Mnoštva — Jedno". U užem smislu trinaest je broj stupnjeva razvoja energija i preoražaja čoveka. U širem smislu, trinaest simboliše  nepotpunost ovog sveta i njegovu potrebu da bude predvođen izdvojenim "vrhom" jer će jedino pod tom nadvladom postati celovit i izbeći opasnosti koje broj trinaest takođe simboliše.

Iznad orla lebdi Davidova zvezda, sastavljena od trinaest masonskih petokraka, koja je prvobitno simbolisala "pomirenje suprotnosti", "neba" i "zemlje". Ovde simboliše ideal potiranja bogastva ljudskih različitosti i odgovarajućih vrednosti. Nije potrebno provaljivati u arhive ili kompjuterske memorije organizacije nadnacionalnog kapitalizma da bi se uverili u istrajni i programirani rad na preobražaju bogastva raznovrsnosti "Mnoštva" u siromaštvo jednoobraznosti "Jednog": dovoljno je osvrnuti se oko sebe. Prvim svetskim ratom uništene su četiri imperije koje su se opirale ekspanziji nadnacionalnog kapitalizma i njegove lihvarske metastaze. Nakon Drugog svetskog rata države su izgubile bitna svojstva suvereniteta, čiji su bedni ostaci sve ugroženiji. U toku je proces ništenja poslednjih zaliha samobitnosti naroda i kultura.

Na svim tačkama "Jedno" se ostvaruje kao nakazna karikatura drevne ideje: svet je objedinjen mrežama lihvarske eksploatacije i nadnacionalnih kompanija. Ljudi svuda piju iste bućkuriše; žderu istu "brzu hranu" zvanu "smeće" (junk-food); nose iste uniforme po diktatu sezonskih moda ili prodavača farmerica; slušaju istu, fibridnu, rok muziku u koju se utapaju jalovi ostaci narodnih melosa; stanuju u jednoobraznim blokovima spavaonicama "internacionalnog stila"...

I uprkos brojnosti TV-kanala gledaju svuda isti ili sličan program zastupljivanja i kretenizacije, dopunu "usmerenog obrazovanja" koje umesto slobodnih ličnosti i samobitnih naroda stvara idiote i bezoblične mase poslušnika.

          
Veliki pederski blef

Tehnika ovladavanja svetom posredstvom zaduživanja počiva na sistemu koji je vešto osmislio najznačajniji ekonomista XX stoleća, Džon Mejnard Kejnz (1883—1946): "inflacija stimuluše privredu i dugovi povećavaju proizvodnju".  Dakle, prekomernim emisijama novca veštački se povećava kupovna moć potrošača a njihova povećana potražnja izaziva povećanje proizvodnje i porast blagostanja. Kejnzijev sistem je uspešno funkcionisao sve dok se dolar — nametnut svetu milom ili silom — nije potpuno otkačio, prvo od zlatne a potom od svake podloge, početkom sedamdesetih. Dekretom predsednika Džonsona, od 19. marta 1986. godine — zvanično je priznato da su dolari parčići papira koji nose oznake praznih obećanja isplate. Sa tim papirićima njihovi proizvođači i trgovci dugovima dobijaju dobra, usluge i rad čovečanstva, prinuđeni da se povinuju tom velikom blefu.
            
Kako su se lideri "pederske vlasti", u epohi vrhunskog blagostanja, šezdesetih godina, hvalili da takve blagodeti svet treba da zahvali Kejnzijevom homoseksualnom mozgu — slobodan sam da tu uzročnu vezu ili vrstu ljubavi već samo patetično imitiraju prirodni odnos između muškarca i žene.
            
Eksperti koji znaju da je čitav svetski finansijski sistem dolarske i lihvarske eksploatacije veliki blef — uglavnom se prave ludi, zastrašeni neizvesnošću onog "posle" katastrofe, moleći se nekom bogu ili, "Velikom Arhitekti Univerzuma" da još odloži čas istine i plaćanje ceha opsena. Čas istine je možda bliži nego nego što se misli. Govori Žerar le Ru, čuveni bankar i duhovni vođa znatnog dela švajcarskog bankarstva, koga dnevnik "La Suissa" predstavlja i svojstvom dokazanog proroka: "Bilo šta da se desi — svetski finansijski sistem je propao. On plovi poput balona na vodi. Dovoljan je jedan mali ubod iglom — i sa njime je svršeno. Ja jedino ne znam koliko još vremena treba do katastrofe."

          
Nema višeraspoloživih trikova

Pred očima mi je najsvežiji, šestomesečni, izveštaj eksperata Svetske banke o stanju svetske ekonomije, upućen izvršnim direktorima internacionalnih finansijskih ustanova. Stanje: alarmantno. Prognoza neposredne budućnosti: recesija. Inače, najveći dužnik je hronično deficitarni budžet SAD: par stotina milijardi dolara, sa tedencijom da kroz nekoliko godina dosegne hiljadu milijardi. Samo zahvaljujući dobrovoljnim žrtvama Japana i Zapadne Nemačke, čije državne banke izravno ili posredno pomažu dolar otkupljujući njegove mase — dolar nekako pliva a razvijeni svet se spasava novog talasa inflacije. Ako taj talas dođe, neće ga moći pratiti porast cena sirovina, kao u krizama 1971—73. i 1977—78. Dakle, jasno je da zemlje Trećeg sveta nemaju mogućnosti ni da redovno "servisiraju" dugove a kamoli da otplaćuju glavnice. Sve je aktuelnije opažanje Frica Lojtvilera, direktora Nacionalne banke i predsednika Banke za međunarodna poravnanja u Bazelu, izrečeno "daleke" 1984. godine:

"Mi još ne znamo ni kako da se uhvatimo ukoštac sa tim problemom (zaduženosti). Nema finansijskih trikova koji bi ga mogli rešiti. Nije reč o tome da li će i kada će ti dugovi biti vraćeni. Neće biti vraćeni! Ne znam kako bi to bilo moguće. Razgovarajmo samo o servisiranju dugova. Uostalom, to je jedino što banke žele. Banke ne žele da bezuslovno dobiju novac nazad. Šta bi sa njime učinile!"

Zaista, šta bi učinile sa tim hiljadama milijardi parčića papira? Da ih prodaju otpadu?

          
''Bolje rat nego pakt''
            
Dakle, stanje sveta je idealno za borbeni nastup Jugoslavije protiv lihvarske internacionale od koje valja tražiti bar servisiranje dugova do 10% izvoznih rezultata. Odlično oružje je pomenuta "igla", u obliku pretnje stečajem jer ga rimsko, internacionalno i moralno pravo dopuštaju svakom čoveku, preduzeću te i državi. Ozbiljnost pretnje počiva na istorijskoj reputaciji jugoslovenskih naroda kao uspršnih majstora-kvariša, dokazanih 1914, 1941, 1948. Ako se nismo bojali milionske, Hitlerove, soldateske — zašto bi se bojali šačice preplašenih lihvara? Zar su milioni naših bližnjih izginuli da bi njihovi potomci postali lihvarsko roblje?
            
Jasno je da borbeni nastup valja pratiti radikalnom privrednom reformom koja će mobilisati zatomljene stvaralačke energije — od "male privrede" do naučnoistraživačkih frontova — i podstaći investicioni interes inostranog preduzetništva. Postoje samo dva osnovna načina da se dođe do kapitala neophodnog za razvoj i reprodukciju privrede: zaduživanjem kod lihvara ili međunarodnom privrednom saradnjom. Drugi način je neuporedivo uporniji jer inostrani poslovni partner, osim svog kapitala, donosi i svoje ideje, tržišta, uzorne razine kvaliteta rada te nadasve svoj rizik.
            
Pod svetlom izloženog, jasno je da se reformi privrede opiru ne samo neznanja, nesposobnosti i privilegije — već i nova "peta kolona" domaćih plaćenika lihvarske internacionale. Naime, sa stanovišta lihvarske internacionale postoji nešto mnogo gore od nesposobnosti dužnika da servisira ili vraća dugove: to je stanje razduženosti i odbijanje suverene države da se zadužuje. Samo radikalnom privrednom reformom možemo skinuti tog nakaznog parazita za grbače.

Dragoš Kalajić, 08.08.1987. | documents.tips



DVE VRSTE NEPRIJATELJA

Trudeći se da srpske hrišćane zaraze mazohistički sklonostima za podvrgavanje svakom stranom gospodaru i ropstvu te i za ljubljenje najgorih dušmana — "pacifisti" se pozivaju na jevanđeljsku preporuku "ljubite neprijatelje svoje, dobro tvorite onima koji vas mrze" (Lk. 6, 27 i Mt. 5, 44). Ako bi takvu preporuku usvojili po interpretaciji "pacifista", srpski hrišćani bi doista bili prinuđeni da zarad verske revnosti ljube ne samo sve pa i zločinačke neprijatelje već i Satanu. "Pacifistička" interpretacija izloženog načela može zaseniti i zbuniti samo potpuno neuke, zahvaljujući osiromašenosti evropskih jezika koji pri ovom kraju milenarnog procesa izrođavanja sve vrste neprijateljstva označuju samo jednim imenom, prinuđeni da im različitosti iskazuju dodatnim opisima. Starogrčki i latinski jezik različito označavaju dve osnovne vrste neprijateljstva: ličnog i javnog, odnosno političkog. U starogrčkoj i latinskoj verziji navedena jevanđeljska preporuka poziva vernike da ljube samo svoje lične ali ne i javne, političke neprijatelje; diligite inimicos vestros, άγαπατε τοòς έχΘρούς όμών a ne diligite hostes vestros.

Karl Šmit, razmatrajući suštinu politike, koja počiva na kriterijumu i moćima razlikovanja prijatelja i neprijatelja, ironično ali tačno opaža: "U milenarnoj borbi između hrišćanstva i islama, ni jednom jedinom hrišćaninu nije palo na pamet da zarad ljubavi za Saracene ili Turke prepušta Evropu islamu umesto da je brani. Neprijatelj, u političkom smislu tog pojma, ne implicira ličnu mržnju te samo u sferi privatnog života ima smisla voleti svog neprijatelja, odnosno protivnika."4

Slično razlikovanje ličnog (inimicos) i javnog (hostes) neprijatelja pruža blaženi Avgustin u polemici protiv Faustuma. Produbljujući uputsva Jovana Krstitelja vojnicima (Lk. 3, 14), blaženi Avgustin ističe da im njihova dužnost nalaže prevladavanje ličnih interesa te borbu protiv pretnji i povreda što ciljaju i ugrožavaju javnost kojoj služe. Svoje oružje i umeće vojnik ne sme upotrebljavati da bi odgovarao na lične povrede, dakle protiv ličnog neprijatelja (inimicos).

Mnoge preporuke Isusa Hristosa nije moguće pravilno razumeti bez spoznaje istorijskog konteksta. Primerice, obesnaženje starozavetnog načela odmazde po formuli "oko za oko, zub za zub" te poziv vernicima da se ne protive zlu, ciljaju jevrejsko buntovništvo i pozivaju na poštovanje pax romana. Dakle, tu nije reč o svakom zlu, već o jednom posebnom, kontigentnom i relativnom, koje je Isus Hristos izvesno procenjivao podnošljivim, mudro uviđajući da bi pobune izazvale mnogo veća i gora zla. U vremenu tih propovedi rimska imperija bila je dobro utvrđena, vrhunski razvijena i uzorno uređena politička stvarnost sklada i sinergije mnoštva etičkih i religijskih različitosti. Osim predočenog političkog smisla, navedena preporuka sadrži i moralnu dimenziju gde ističe najbolje stanje duha, iznad ličnih i tuđih strasti. Uostalom i neposredno životno iskustvo nas uči da je spokojstvo povređenog duha, koji ne uzvraća na napade, često najbolja odbrana koja zatomljava gnev i mržnju protivnika.

Valja imati u vidu i metaforični smisao mnogih jevanđeljskih preporuka koji s toga ne dopušta doslovne lektire i odgovarajuća, prizemna tumačenja. Doduše, sklonost ka doslovnim lektirama i tumačenjima je sastavni, premda heterodoksni deo istorije promišljanja hrišćanskog učenja koji svedoči samo i jedino o slabostima i ograničenjima ljudskog elementa, ali valja priznati da je Crkva umela da ih kroti i ispravlja. Dobar primer suprotstavljanja takvim slabostima i ograničenjima pružio je upravo blaženi Avgustin u pomenutom spisu, povodom jevanđeljskog poziva da se na udarac protivnika po desnom obrazu odgovara okretanjem drugog (Mt. 5, 39). Jednom za svagda sa onom vrstom prostodušnosti koja odlikuje mudrost blaženi Avgustin razrešava sve nedoumice koje može izazvati rečena preporuka ukazujući da se ona ne odnosi na telo već na duh. Dakle, i tu je reč o moralnoj disciplini koja na izazove mržnje ne uzvraća mržnjom već uzvišenošću suverenog i nepokolebljivog duha.

Ako bi pak silom nekog apsurda predočene jevanđeljske preporuke valjalo čitati i shvatati doslovno a ne kao metafore viših poredaka stvarnosti, onda bi neke druge i prividno "suprotne" preporuke iz Jevanđelja bole oči kao neshvatljiva protivurečja. Dobar primer takvog "protivurečja" pruža poziv vernicima da se i po cenu prodaje poslednjeg imetka snabdeju bodežima: "A koji nema neka proda haljinu svoju i kupi nož" (Lk. 22, 36).

Preuzeto iz časopisa studenata bogoslovskog fakulteta Logos God. 5, br. 1-2/1995
Odlomak iz teksta Dragoša Kalajića "Pacifizam protiv hrišćanstva" | facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 24, 2013, 03:31:07 am »

*

KALAJIĆ I PRAVOSLAVLJE


U jed­nom od po­sled­njih in­ter­vjua ko­je je dao, Ja­smi­na Kan­tar­dži­e­va, glav­ni ured­nik ti­ra­žnog ma­ke­don­skog magazina VIP Ga­la, pi­ta­la je: "S go­di­na­ma, me­đu­tim, či­ni se da ste su­štin­ski sve bli­že pra­vo­sla­vlju. Va­ra li uti­sak da se te dve tra­di­ci­je, slo­ven­sko-pa­gan­ska i pra­vo­slav­na, ipak sje­di­nju­ju ne­gde u du­bi­ni Va­šeg sr­ca?"

"Za­pa­njen sam Va­šim opa­ža­njem!" od­go­vo­rio je Dra­goš Ka­la­jić. "To do sa­da ni­ko ni­je uočio i po­tvr­đu­je mo­je is­ku­stvom ste­če­no uve­re­nje da že­ne ume­ju ras­po­la­ga­ti naj­da­le­ko­se­žni­jim spo­znaj­nim mo­ći­ma, sa­či­nje­nim od in­tu­i­ci­je, ko­ja je iz­nad ra­zu­ma. Pod­stak­nut jed­nom ru­skom ško­lom is­tra­ži­va­nja sa­dr­ža­ja No­vog za­ve­ta, te na­kon sop­stve­nih mno­go ši­rih i da­ljih is­tra­ži­va­nja, do­speo sam do ne­po­bit­nih sa­zna­nja da je hri­šćan­stvo ogra­nak drev­ne iran­ske re­li­gi­o­zno­sti, te da je Isus Hri­stos po­sled­nja po­ja­va arij­skog Sa­o­ša­jan­ta, od­no­sno Spa­si­o­ca, ko­ji je ta­ko­đe ro­đen bez­gre­šnim za­če­ćem i do­la­zi na kra­ju ci­klu­sa od tri hi­lja­de go­di­na da vas­kr­sne mr­tve i po­ve­de od­luč­nu bit­ku pro­tiv zla. U sve­toj knji­zi iran­skih Ari­ja, Ave­sti, sto­ji obe­ća­nje: 'Ka­da mr­tvi bu­du vas­kr­sli, ži­vi Spa­si­lac će do­ći bez okle­va­nja. Po vo­lji ži­vot će bi­ti pre­o­bra­žen' (Jašt, XIX, 11 i 89). Za­to upra­vo iran­ski sve­šte­ni­ci pr­vi do­la­ze na po­klo­nje­nje Isu­su Hri­sto­su, u znak po­sve­će­nja nje­go­ve ulo­ge. Uosta­lom, i pla­šta­ni­ca iz To­ri­na, ko­ju su kr­sta­ši ote­li u pljač­ki Kon­stan­ti­no­po­lja, po­čet­kom tri­na­e­stog ve­ka, sve­do­či sta­som, li­kom, ko­som i krv­nom gru­pom da je Isus Hri­stos bio kav­ka­skog, od­no­sno arij­skog porekla.

Je­vrej­ski Me­si­ja je sa­mo ka­ri­ka­tu­ra iran­skog Spa­si­o­ca, pre­u­ze­ta tek na­kon va­vi­lon­skog iz­gnan­stva, kad su oni do­šli u do­dir s iran­skom re­li­gi­o­zno­šću. Sta­ri za­vet i nje­gov bog su su­šta su­prot­nost No­vog za­ve­ta i hri­šćan­skog bo­ga, te je sva­ka ve­za iz­me­đu te dve re­li­gi­je ne sa­mo neo­sno­va­na i be­smi­sle­na već i kob­na za hri­šćan­stvo. Sve­do­če pro­te­stant­ska je­res, od­no­sno pri­kla­nja­nje mo­ra­li­zmu i ma­te­ri­ja­li­zmu Sta­rog za­ve­ta, te sa­mo­u­bi­stvo Ka­to­lič­ke cr­kve po­sred­stvom Dru­gog va­ti­kan­skog kon­ci­la. Ako ga pa­pa Ra­cin­ger ne obe­sna­ži, ka­ko se na­dam, osta­je sa­mo pra­vo­sla­vlje, ali da bi po­be­do­no­sno pro­cve­ta­lo — mo­ra bar pre­se­ći sve na­met­nu­te i iz­ve­šta­če­ne ve­ze sa Sta­rim za­ve­tom koje ga truju.

(Av­gust 2005) Nacija online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Januar 26, 2014, 06:51:18 pm »

*

MOJ DRAGOŠ KALAJIĆ


Umro je Dragoš Kalajić. Napustio je svoju porodicu i svoje prijatelje, svoje čitaoce i poštovaoce. Napustio je svoju Srbiju i svoju Evropu, svoj Rim i svoj Beograd. Tog 22. jula, nekoliko minuta posle ponoći, nije umro samo jedan superioran, otmen i hrabar čovek, već i nešto mnogo više od toga.

Retko se kad (na jednom mestu, a u ljudskom obličju) steklo toliko izvanrednih osobina, toliko retkih vrlina i još ređih talenata.

Jer, sve što u sebi nije nosilo neki tajni pečat istinske veličine — izgledalo mu je nedostojno pažnje. I sve što nije bilo dovoljno rizično, plemenito, opasno — bilo mu je potpuno neinteresantno. Sve u njegovom životu odgovaralo je traganju za apsolutnim, jedinstvenim, uzvišenim vrednostima.

Praunuk čuvenog rektora Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, sin kraljevskog oficira i profesorke univerziteta, slikar i istoričar umetnosti školovan na prestižnoj Akademiji lepih umetnosti u Rimu, majstor karatea i fascinantni erudita, Dragoš Kalajić je bio pravo otelotvorenje onog nedostižnog antičkog ideala — primer harmonije visokog duha, osetljive duše i gvozdenog tela.

Sav iz jednog poteza, celovit u svom mišljenju i ponašanju, on je više podsećao na mermerni kip nekog drevnog heroja, nego na čoveka, našeg savremenika. On je radio na samom sebi, na svojoj spoznaji, svojim lektirama, svom hodu, držanju, govoru, pogledu. Poput vajara, lično je oblikovao svoj konačni izgled, sklanjajući ono što ne može da izdrži najviše zahteve koje je, nemilosrdno, postavljao pred sebe. Njegova omiljena izreka bila je, nimalo slučajno, ona Ničeova: Ono što me ne ubije, čini me jačim. Ova opasna misao je svog tvorca dovela do tragičnog kraja, s one strane razuma, u veliku usamljenost i ludilo; Dragoša je ona samo učinila još jačim kaleći ga, poput ognjene senke, plamenom svoje tajne.

Iako umetnik i esteta, on vrednosti i ideale nije tražio u spoljašnjim pro porcijama. Tragao je za njima u ostvarenom obliku, kroz svoje susrete sa odabranim ličnostima. I zato ga nije mrzelo da pređe hiljade kilometara i da prevaziđe bezbroj najrazličitijih predrasuda samo da bi sreo traženog sagovornika: svetogorskog monaha, prokletog pesnika, ostarelog ratnog veterana, zaboravljenog tradicijskog mislioca, progonjenog ideologa pod policijskom pratnjom, prvosveštenika rimske crkve, predsednika jedine slobodne države u Evropi.

Tragajući, nalazio je svoj mir. Upoznavao je sve one koji nisu želeli da potpišu bezuslovni pakt sa niskošću vladajućeg duha vremena. Sticao je nova iskustva i nove prijatelje: Ezru Paunda, Julijusa Evolu, Đorda de Kirika, Emila Siorana, Denija de Ružmona, Aleksandra Lončara, Ivana Mužića, Modraga Jankovića, Vintilu Horiu, Artura Švarca, Zana D'Ormesona, Mišela Mora, Žana Raspaja, Ernsta Jingera, papu Benedikta XVI, pravoslavne vladike Irineja (Bulovića) i Porfirija (Perića).
 
Spisak njegovih ličnih susreta vremenom je prerastao u pravi indeks najznačajnijih imena evropske i svetske duhovnosti. Njegova neumorna putovanja su tako prerasla u bogotražiteljsko hodočašće, u sakralni put što vodi pravo u centar tradicijske Evrope. Pod njegovim koracima i pred njegovom radoznalošću otkrivala se, polako, ona gralska, pikarska, monaška, ratnička staza. Ona kojom se jedino može prići sopstvenom spasenju. Ona što vodi u sopstveno središte.

Na tom svetom putu spasenja nalazio se, bez ikakve sumnje, glavni junak naše posmrtne priče — u trenutku svog davno iščekivanog susreta sa smrću. Umro je, smiren i dostojanstven, spreman za daleki put. Dostojan svojih svečanih zaveta. Tačno u trenutku kada je i njegov rodni beli grad polazio na počinak.

U poslednjoj noći svog zemaljskog života, ja duboko verujem, Dragoš se susreo sa svojim poslednjim, anđeoskim sagovornikom.
 

BEOGRAĐANIN Rođen i odrastao na Čuburi, Dragoš je bio pravi Beogradanin, do samog kraja. Idealni predstavnik svoje generacije, on je bio pravi princ Beograda tokom ranih šezdesetih, sve dok nije (još kao mladić) otišao u Rim na svoj dugogodišnji boravak u Italiji.

Od svih Dragoševih lica, ono beogradsko je bilo i najšarmantnije, i najživlje, i najupečatljivije. Na samom početku on je, onako uspravan i ćutljiv, u svojoj legendarnoj kožnoj jakni (koju je nasledio od oca, predratnog oficira), poput pravog urbanog odmetnika prkosio svemu lažnom što ga je okruživalo.

To je bilo vreme beogradskog sna Slatkom životu, epoha Kinoteke i prvih putovanja u inostranstvo. Pre nego što je otišao u Rim na nastavak slikarskih studija na čuvenoj Akademiji lepih umetnosti, Dragoš je odgledao film svoje mladosti: Vajdin Pepeo i dijamanti sa Zbignjevom Cibulskim u glavnoj ulozi. Tu je naučio kako se živi ultimativno, do kraja, uprkos svima i svemu, oslobođen straha od smrti. Zatim je i sam odigrao jednu od glavnih uloga u filmu Joce Živanovića Čudna devojka (gde ga je, na čuđenje svih budućih gledalaca, nadsinhronizovao Ljuba Tadić).
 
A onda je otišao u jedini grad koji je mogao da konkuriše njegovoj ljubavi prema Beogradu. Otišao je, preko mora, u Rim.
 

SLIKAR Prešavši sa beogradske na rimsku Akademiju, Dragoš je ušao u veliki svet evropske umetnosti, ozbiljnih lektira i uticajnih galerista. Pred njim se otvorio čitav lavirint italijanske likovne scene. I on je počeo da vodi neku vrstu dvojnog života. Na jednoj strani bodi art, vizuelna poezija, slikarstvo surovosti, Dragoševi čuveni ekrani na slikama (kao projekcija budućnosti), a na drugoj susreti sa poslednjim preostalim misliocima Tradicije, obilazak sakralnih istorijskih mesta, učenje svih velikih evropskih jezika, neumorno čitanje.

Iako naizgled sasvim različite, obe dimenzije Dragoševog života bile su ujedinjene kroz magnetnu snagu njegove ličnosti, u jasnim unutrašnjim hijerarhijama duha.
 
Kao i inače, i kao slikar Dragoš je uvek bio drugačiji od ostalih. On je slikarstvo doživljavao kao heraldiku i pod njegovim kistom kao da i nisu nastajale slike, već pre prizori — pravi ideološki i estetski grbovi visoke simbolike. Ovi moćni ideološki prizori zrače sasvim specifičnom energijom, imaju nešto magijsko u sebi. Svetlosne vizije su istovremeno i ezoterijski anagrami, inicijatičke meditativne ikone, pokušaj stvaranja integralne slike. Nastale kao rezultat primene čitavog niza tradicionalnih duhovnih tehnika, one aktivno deluju na posmatrača: uče ga, opominju, testiraju. Daju mu vedrinu večnosti nudeći mu radost utehe.

Razbacane po zidovima Evrope, Dragoševe slike imaju neku neobičnu, gotovo isceliteljsku snagu. U sebi nose čežnju za izgubljenom lepotom sveta, vapaj za nestalom civilizacijom klasičnih vrlina. I svaka od njih je zato samo delić velikog mozaika jedne te iste ideološke poruke podsećanje na zlatno doba čovekove civilizacije, pre svih revolucija.
 

ARBITAR DUHOVNE ELEGANCIJE Ne možemo, a da se ne setimo i nezaboravnog Dragoševog televizijskog serijala pod nazivom Ogledalo XX veka. Snimano po čitavom svetu (u Londonu, Rimu, Parizu), ovaj neobični ciklus emisija na temu sudbine umetnosti imao je neverovatnu gledanost. Pred početak prikazivanja neke od epizoda beogradske ulice bi bile prazne baš kao da se igra fudbalski derbi. Nikada ni pre ni posle toga nijedna televizijska emisija iz kulture (a posebno o slikarstvu) neće ponoviti uspeh Dragoševog Ogledala. Ostaće nam u pamćenju njegove oštre, duhovite strelice na temu stanja u savremenom društvu, ali susreti sa velikim umetnicima poput Henrija Mura ili Đorđa de Kirika.
 
Mnoge su nezaboravne scene tada prikazane pred potpuno preneraženim gledaocima. Recimo, u epizodi snimanoj u Njujorku Dragoš se popeo u helikopter i onako u odelu, sa sve leptir-mašnom, na najvećoj visini prosto iskoračio prema provaliji ispod sebe. Nasmejan i samouveren, na samo njemu svojstven način odbrusio je u kameru: "Sada se upravo nalazimo iznad kloake sveta Iznad prestonice ljudske gluposti i ružnoće!"

Ili, recimo, scena snimana u Harlemu, gde Dragoš stoji ispred jednog zida potpuno išaranog grafitima i govori o degeneraciji moderne umetnosti. S leđa mu prilazi neki lokalni siledžija i vređa ga. Dragoš se mirno okreće, jednim neočekivanim, strahovitim udarcem nokautira uljeza i zatim nastavlja da govori o stanju savremene civilizacije kao da se ništa nije dogodilo. Kamera sve vreme snima ostavljajući gledaoce u potpunom šoku.
 

PISAC Sa perom uvek u obliku mača, Dragoš je našu kulturu upoznao sa jednim posebnim tipom mišljenja. Prorok čitave generacije, Dragoš je srpskoj javnosti ponudio sasvim drugačiji pogled na svet od onoga što je do tada mogla da čuje, vidi ili pročita.

Dragoš je — kao pisac, izdavač i urednik — u naš duhovni život uveo čitav niz klasika tradicijske misli. Od Plotina, Genona, Tilaka, Evole i braće Jinger, preko Korbena, Hoseina Nasra, Šuona, Titusa Burkharta, do Karlajla, Majrinka, Šestova, Berđajeva, Denija de Ružmona razvijala se, u mašti potpuno zatečenih čitalaca, čitava jedna osobena duhovna linija, bez poređenja i uzora (ne samo u našim okvirima). Uređujući najbolji posleratni beogradski časopis Delo (temati o Indiji, Japanu, Islamu, ezoteriji i umetnosti, alternativnim kulturama, mitu i tradiciji) i vodeći elitnu prevodnu ediciju Kristala, Dragoš Kalajić je nesebično podelio sa nama svoju omiljenu lektiru. Ne krijući svoje uzore, on je delovao kao neobični prosvetitelj s desna — i u svojim sopstvenim knjigama i u onima koje je preporučivao i objavljivao.
 

EVROPLJANIN Dragoš Kalajić je bio beogradski Rimljanin i srpski Evropljanin, u najdirektnijem smislu reči. On je od Evrope i njene drevne prestonice primio samo ono najbolje. Dobio je atribute istinske gospoštine, inteligencije, poznavanja jezika, lepog držanja, aristokratskog stava.

Život i delo Dragoša Kalajića se mnogo i dosledno razlikuju od predstave koju je dozvolio da ljudi imaju o njemu. Sve je kod njega, u stvari, bilo intimno, diskretno, čak stidljivo. Najsuptilnija zbivanja nije nikada paradno pokazivao, njegova intimna strujanja su bila samo njemu znana. Sve je kod njega bilo obavijeno velom tajne. Bio je neumoljivo diskretan, posebno kada je reč o ličnim osećanjima. Tu je diskrecija bila apsolutna.

Bio je mnogo bolji, u stvari, nego što je dozvoljavao da se primeti. Imao je pravi oficirski karakter koji ne dopušta da drugi primete kako saoseća sa njima plašeći se da se ne opuste, ne razmaze i oslabe. U ophođenju je zato bio strog, oštar, gotovo nemilosrdan. Time je, kao i mnogi iz njegove posleratne generacije sakrivao svoje pravo lice u želji da se to ne protumači kao slabost.
 
Ali, iznutra, sve je bilo sasvim drugačije. Pre svega, on se nikada, ni u jednom trenutku života, nije zaustavio, učaurio, zaledio. I niko zato ne može da kaže, da je on bio baš to i samo to. Nije nikada stao, nije prestao da se formira, preobražava.  Ni najbližima nije pokazivao mnogo toga što je osećao. U diskreciji je držao sva svoja traganja, preumljenja, zapitanosti. Ipak, i pored svih teškoća i nepogoda koje mu je život svesrdno isporučivao, Dragoš je uspeo da uradi mnogo toga. Pre svega, srušio je, u svojoj Srbiji, onu veštačku branu između njene savremene kulture i svih njenih dalekih izvora i uzora. I, možda još važnije, srušio je, u sebi samom, u svom duhu i delu, onu neprirodnu branu između Istoka i Zapada, Nemačke i Rusije, Rima i Vizantije, tvrđave i manastira, heroizma i hrišćanstva, Ungerna fon Štemberga i Milutina Bojića, Vinavera i Jejtsa.
 
Tražio je one koji su spremni, baš kao i on, da krenu u prve redove, da stanu na grudobran svih naših Otadžbina.

Intuitivno, duboko u sebi, osećao je pozvanje da bude na čelu elite koja će ustrojiti i dati nov smisao za budućnost srpskom naroda. Zato je proveo praktično čitav život tragajući za ljudima koji bi sačinjavali ovu novu srpsku i evropsku elitu, za nastavljačima njegovog hiperborejskog sna.

I zato njemu, tom junačkom oficiru bez vojske i savršenom džentlmenu bez premca, evo i još nekoliko reči besmrtnog Marka Aurelija. Dobacuje nam iz večnosti, sa puteva sećanja: Katul me je naučio da ne odbacujem prijatelja koji me, makar i bazmzložno, zbog nečeg optužuje, nego da pokušam da mu ponovo povratim pređašnje raspoloženje i naklonost prema sebi. Da o svojim učiteljima govorim samo dobro i da to činim iz ubeđenja.

Piše: Dragoslav Bokan | 11.08.2005.
(Srpski nacionalni nedeljnik EVROPA, broj 70, 11. avgust 2005.) | Srpska politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 27, 2014, 02:01:51 am »

*

DRAGOŠ KALAJIĆ


Jedan od najaktivnijih razobličitelja "Novog svetskog poretka" na našem terenu, slikar i publicista Dragoš Kalajić, u očima mnogih pravoslavnih Srba (i Rusa, jer su u Rusiji objavljene njegove knjige), naročito početkom devedesetih, izgledao je kao borac za svetosavlje i Kosovski Zavet u surovim uslovima srbske današnjice. Njegova obaveštenost, antiamerikanizam, priča o povratku "verodostojnim tradicijama", poznavanje ezoterije i tajnih društava poslužili su kao osnova da se u to čvrsto veruje. Bio je na strani Republike Srbske, pa je čak uveden i među njene senatore.

U Rusiji je bio član redakcije časopisa "Elementi", čiji je glavni urednik Aleksandar Dugin zagovornik tzv. "nacional-boljševizma". (Dugin je, inače, sinkretista, sklon da meša hrišćanstvo i paganizam.)

Juriju Vorbjovskom, autoru knjige "Put ka apokalipsi: kucanje u zlatne dveri", 1994. godine, Dragoš Kalajić je predstavljen kao "savetnik za ezoteriju predsednika Miloševića".

Doduše, istine radi, treba reći da u Kalajićevom odnosu prema Hristu i Hrišćanstvu postoje dve faze.

U prvoj, on je bio paganin-bogoborac, koji je ostrašćeno mrzeo Spasitelja sveta i veru koju je On darovao čovečanstvu. U časopisu "Gradac" br. 5758, koji je bio posvećen Apokalipsi, Kalajić je objavio članak "Ispit katastrofe". Glavni cilj teksta je analiza Otkrivenja Jovanovog u odnosu na Kalajićevu omiljenu apokaliptiku germanskih pagana. Po njemu, Hrišćani, čiji je predstavnik Sveti Jovan Bogoslov, imaju htonsku "forma mentis". Ista ih navodi da apokalipsu zamišljaju kao sadističko uživanje u mučenju ljudi koji će od apokaliptičkih zala stradati. Rimska imperija, koja je gonila hrišćane, činila je to zbog svog pluralizma, pre svega religijskog, da bi spasla svet "od ataka hrišćanske isključivosti i netrpeljivosti". Po njemu, Hrišćanstvo je "monoteistički totalitarizam". Apokalipsa nalaže "ideal kolektivističkog, nivelirnog društva po uzoru na stočno stado", a prema Otkrivenju, tvrdi Kalajić, spaseni su obeležni stočnim pečatom (Otkr. 9, 45). Hrišćanstvo je "sujeverje", robovska religija, a mučeništvo nije izraz herojstva, nego "jagnjećih" osobina čoveka-sluge, "krotkosti, poslušnosti, te spremnosti na žrtvu". Broj mučenika koji su pali od ruku rimskih neznabožaca, po Kalajiću, mnogo je manji no što ga prikazuje "hrišćanska propaganda". Nebeski Jerusalim je, po njemu, slika opljačkane Rimske imperije, u kojoj sirotinja uživa na "kanibalskoj" gozbi prirećenoj za nju od strane Boga.

Što se, pak, centralne teme Hrišćanstva tiče — sveopšteg vaskrsenja u Dan Drugog Hristovog dolaska, on to naziva "gnusnim čudom oživljavanja lešina" (podvlačenje naše, nap. prir.)

Pišući predgovor za sabrana dela Julijana Odstupnika, Kalajić tvrdi da je ovaj rimski car pokušao da spreči degradaciju čoveka od strane "izopačenih hrišćana", koji su u kultu mučeništva tobož slavili leševe. Večni život je, opet, "oživljavanje lešina u eshatološkoj utopiji". Hrišćansko predanje veli da su poslednje Julijanove reči bile: "Galilejče, Ti si pobedio!", ali Kalajić tvrdi da ih je car-bogoborac uputio "sunčanom bogu", Heliju...

U toj fazi svog stvaralaštva Kalajić je čitaocima nudio vuka umesto Jagnjeta Božjeg, i vučji čopor umesto stada Dobrog Pastira. U "Ispitu katastrofe" kaže da se "jagnje žrtvovalo da bi steklo moći velikog uništitelja sveta". Tada je Kalajić veličao ledeni, germanski politeizam, čiji su bogovi "objektivni", za razliku od hrišćanskog Boga koji je previše "strastan".

Kasnije, pak, Kalajić ne istupa više tako otvoreno, ali paganin ostaje. U tekstu o Musoliniju, "Benito suprestar", objavljenom u " Dugi" br. 1671. za 1997. godinu, Kalajić tumači glas devojke koja u neofašističkoj povorci kliče "Duče!" On kaže: "Taj glas traži zapravo spasioca iz sve dublje krize, pa i ambisa u koji zapada civilizacija Zapada. Nije to ništa novo pod kapom nebeskom. Tema Spasioca i odgovarajućih očekivanja stara je koliko i indoevropski svet iz koga je potekla. Jevrejski Mesija samo je plagijat iranskog, odnosno arijskog Saošajnta, a Isus Spasilac jedan od njegovih avantura (podvlačenje naše, nap. prir.) Istorija pustolovina indoevropskog čoveka nas uči da ne treba pasivno zazivati i očekivati pojavu Spasioca već ga valja probuditi u sebi. Spasilac o kome je reč samo je metafora unutrašnjih snaga i sila, volja i moći".

Sve što je karakteristično za paganizam prisutno je i u ovom iskazu: Jevrejski mesija je "plagijat" indoevropskog, Isus je avatar tog indoevropskog "natčoveka", "spasilac" je u nama. Čovek je, dakle, božanstvan po prirodi i otkrivanjem te božanstvenosti on se spasava...

Tako se Kalajićeva "odbrana Evrope" i Srbskog naroda, od pošasti mondijalizma svodi na uveravanje čitalaca da je spasenje moguće oslanjanjem na sebe — "poslednjeg Evropljanina" i na svoju (novopagansku) " božanstvenost" tj. gordost.

Krhka nada, nema šta...
 
Deo teksta preuzet sa sajta: Svetosavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 01, 2015, 01:15:15 am »

*

NAŠ DRAGOŠ — MISIJA JEDNOG INTELEKTUALCA


Ugledni časopis Geopolitika nedavno je iz pera Vladimira Dimitrijevića objavio prikaz Mislilac na granici — sećanje na slikara, novinara i publicistu Dragoša Kalajića. Autor je, uz navođenje Kalajićeve radne i profesionalne biografije, objektivno osvetlio stvaralaštvo jednog od "najznačajnijih srpskih intelektualaca druge polovine 20. veka". Bilo bi nepravedno da ne spomenemo i druge koji su pišući o D.K. nastojali da posle njegove smrti podsete na "prosvetiteljsku misiju" koji je imao "herojskih devedesetih" (Kalajićev izraz). Reč je, pre svega, o analizama A. Gajića, N. Kuzmanovića, B. Matića, S. Erića i drugih afirmisanih stvaralaca na koje je Kalajić "jednim pogledom na svet" možda presudno uticao.

I ovom prilikom posebno izdavajam značaj svojevremenog ponovnog prikazivanja serijala emisija Mon Blan (TV Palma) koje su, zahvaljujući tadašnjem direktoru novosadske TV "Apolo" Saši Adamoviću, Dragoševom prijatelju i saradniku, i vizuelno oživele sećanja na njegov izuzetan stvaralački opus. Nekoliko godina posle smrti, zahvaljujući televizijskom ekranu, pred nama je ponovo u punom sjaju bio autor neverovatne erudicije i geopolitičkog obrazovanja koje je i tada kao i danas nedostajalo ovdašnjoj "intelektualnoj i političkoj klasi".

Iako nisam pripadao najužem krugu Kalajićevih prijatelja, imao sam retku privilegiju da od Petog oktobra do njegove teške bolesti više puta razgovaram sa velikim misliocem. Bili su to susreti u vreme postrevolucionarne dosističke strahovlade, kada je mali broj intelektualaca imao dovoljno hrabrosti i moralne odgovornosti da ukaže na pogubne posledice prevrata u režiji "Imperije zla".

Posle intervjua koji su emitovani na lokalnim televizijama Tisa u Bečeju (19. decembar 2000) i Jesenjin u Novom Sadu (12. februar 2002, prvog dana suđenja Miloševiću u Hagu), ljudi su mi prilazili i zahvaljivali na onome što je, u njihovo ime, Dragoš javno govorio. Predosećajući da će neki odgovori biti zadugo aktuelni (kao i Kalajićeva dela) dva od ukupno četiri takva razgovora priredio sam u svom publicističkom prvencu Suočavanja, objavljenom 2003, za života velikog mislioca.

Podsetio bih na neke od njegovih tadašnjih promišljanja za koja verujem da će i danas biti zanimljiva za analizu ne samo njegove slojevite ličnosti, već podjednako i jedne složene i protivrečne epohe. Kada sam ga zamolio da opiše mesto i ulogu intelektualca u jednom društvu, dobio sam odgovor o tome da je reč o misiji, "da su intelektualci ljudi različiti od ostalih, da samim tim imaju veće odgovornosti da osmatraju svet, upozoravaju na opasnosti i iznalaze najbolje odgovore". "Ako sam, nastavio je Dragoš, takav intelektualac onda sam ispunio svoj životni zadatak". Naš prvi "javni televizijski susret" (na Svetog Nikolu, Bečej 19.12.2000.) poklopio se sa pisanjem završnog poglavlja kapitalne studije Evropska ideologija, koju je Kalajić najavljivao kao svoje životno delo.

Da li je Evropska unija zaista evropska — pitanje je kojim se bavio, kao i obrazloženjem "da je ona nažalost danas mnogi više američka nego evropska". Kalajić je ubedljivo objašnjavao antievropsku politiku zvaničnog Brisela na primeru Italije, koja je suočena sa masama izbeglica iz Trećeg sveta, počela da gubi sopstveni identitet (samosvojnost). Agresija na tadašnju SRJ, koju je podržala vlada italijanskih postkomunista, bila je za Kalajića očigledan dokaz izdaje, ne samo jednog evropskog naroda (srpskog) nego i interesa autentične Evrope u korist "okupatora s one strane Atlantika".

Za one koji su tokom rata 1999. pratili italijanske medije ostaće nezaboravni njegovi televizijski nastupi. Oni su do te mere uticali na javnost u ovoj zemlji da je tadašnji komesar EU Ema Bonino priznala "da je Italija jedina članica NATO gde Srbi dobijaju medijski rat". Da li slučajno ili ne tek 21. maja 1999. italijanski parlament (sa gotovo 60 odsto glasova) doneo je rezoluciju o trenutnom prekidu bombardovanja, koju vlada premijera Daleme nije smela da primeni. Iz toga doba ostao je zabeležen i jedan tragičan događaj. Naime, svega dva dana posle usvajanja Rezolucije ubijen je vladin savetnik za rad i socijalna pitanja Masimo Dantona. Ubistvo su izvršile navodno Crvene brigade za koje, više od dve decenije, niko u Italiji nije čuo. Kalajić je u našem razgovoru isticao da se radilo o "mafijaškom znaku premijeru" (inicijali su isti M.D), da će proći isto ukoliko odustane od nastavka bombardovanja. Baš kao i toliki drugi italijanski političari koji su, poput Mateia ili Mora, pokušavali da zaštite državne i nacionalne interese.

Sličnu sudbinu doživeo je i predsednik Milošević. O tome kako je Kalajić komentarisao početak mastodontskog procesa u Hagu, ostao je trag u drugom delu našeg razgovora koji sam publikovao u knjizi Suočavanja. O ovom suđenju D.K. je govorio 12. februara 2002, posle iščitavanja optužnice Karle del Ponte. Na osnovu njene analize bilo mu je jasno da je reč o "otvorenom političkom suđenju u kojem se sudi ne toliko Miloševiću, koliko srpskom narodu i državi SRJ". Osuda Jugoslavije kao agresora, za Kalajića je bila samo jedan detalj šire strategije Vašingtona čiji je cilj da zagospodari Evroazijom, odnosno Rusijom. I prilikom ovog razgovora D.K. je govorio o sasvim izvesnoj krizi svetske supersile povezujući njen krah sa urušavanjem dolara i prevare zvane Njujorška berza, što se uostalom i dogodilo avgusta 2008.

Mnoge Kalajićeve ocene danas su realnost međunarodne politike i ekonomije. V. Dimitrijević je ukazao na neoosmanizam o kojem je Dragoš prvi pisao oslanjajući se na čuveni ogled Treća američka imperija, autora Hajlbruna i Linda, u kojem se još 1996. govori o Bosni kao zoni naglo širećeg uticaja Amerike od Zaliva zaključno sa Balkanom.

Druga Kalajićeva važna procena odnosila se na povratak Rusije u međunarodnu politiku. Ona ponajviše dolazi do izražaja prilikom pisanja pogovora za dopunjeno izdanje knjige Rusija ustaje u kojem iskazuje proputinska raspoloženja, ali i izvestan skepticizam o ideološkim dometima Putinske epohe, o čemu je tek pre izvesnog vremena pisao i poznati ruski geopolitičar Aleksandar Dugin.

Neprevaziđeni su i njegovi tekstovi iz Prvog zalivskog rata Alal vera Sadame i Pobuna rusofoba, u kojem je izložio oštroj kritici režim B. Jeljcina. U kategoriju nezaboravnih ogleda svakako spada i onaj pod naslovom Jadan Vatikan gde je među prvima kritikovao savez papske države sa trilateralnim kapitalom i domete neviđene katoličke verske mobilizacije pod papom Vojtilom.

Poseban značaj imaju i Kalajićevi tekstovi o procesima tranzicije u Istočnoj Evropi. Naime, Dragoš je među prvima razotkrio pozadinu svrgavanja Čaušeskua koji je likvidiran po nalogu svetske lihvarske internacionale jer je vratio sve dugove, što je sa stanovišta Novog poretka neoprostiv greh. Zahvaljujući Dragošu, među prvima smo saznali da masonska elita vlada Francuskom, kao i da su Bugari najiteligentniji narod u Evropi (po testovima britanske "Mense"). Kalajić je, nema sumnje, umnogome bio ispred svog vremena.

Naš poslednji razgovor imao je u izvesnoj meri i privatnu notu. Kao da smo se opraštali. Govorio je o operacijama koje su ušle u anale medicine. Savetovao me je i podržavao. Za kraj mi je prepričao susret sa slavnim Ezrom Paundom, kome je, svojevremeno, kao mlad slikar iskazao divljenje.

Dobio je odgovor koji je toga dana uputio ne samo meni već jednoj generaciji koja je stasavala herojskih devedesetih: "Mladiću ako sam zaista toliko uradio, moj život imao je smisla".

Milorad Vukašinović | 31.10.2011. | Vidovdan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 01, 2015, 02:28:30 am »

*
DRAGOŠ KALAJIĆ U INTERVJUU ZA "GEOPOLITIKU"


PRVA I POSLEDNJA ODBRANA EVROPSKE EVROPE

Naše vrline najsažetije je prikazao jedan francuski prijatelj, ukazavši mi, u Parizu, početkom devedesetih, na tri osnovna razloga srbofobije glavonja s one strane Atlantika. Prvi je što smo mi vekovima na braniku Evrope, najbolji Evropljani. Kada Madlen Olbrajt i slični kažu Srbi — oni zapravo misle Evropljani. Drugi je što su Srbi nacionalisti, dakle verni svom nasleđu, nespremni da postanu mondijalistička stoka. Treći počiva u pravoslavlju, dakle u crkvi koju neprijatelj hrišćanstva nije uspeo da kooptira (kao protestantsku) ili korumpira (kao katoličku, velikim delom)

U današnjem svetu ljudska prava su izdignuta do vrhovne vrednosti, što je samo po sebi idealno. Ali ljudi su sve više razočarani pa i besni jer osećaju da se, od Ujedinjenih nacija do nevladinih organizacija, tim uzvišenim poslom bave uglavnom amoralne i bezdušne agenture raznoraznih soroša, odnosno fondacija ili foruma zasnovanih na najprljavijem novcu. Šta Vi o tome mislite?

Žao mi je što Vam moram protivurečiti: uzdizanje nekakvih "ljudskih prava" do ranga vrhovne vrednosti ne smatram nečim idealnim već upravo pogubnim, što dokazuje i Vaše opažanje rastućeg nazadovoljstva. Idealno stanje je ono gde su božanska a ne ljudska prava uzdignuta do vrha vrednosnog sistema, jer je sve najbolje u čoveku božanskog porekla, kako nas uče svi velikani evropske misli, od Platona do Majstera Ekharta. Tamo gde "ljudsko" ima sva prava a božansko u čoveku nikakva — tamo zapravo podljudsko, odnosno protivljudsko neminovno preovlađuje kao stihija niskosti koju je najjezgrovitije opisao Platon u Timaju.

Rečene "nevladine organizacije" su zapravo novi trojanski konji u već vekovnom, neobjavljenom ratu atlantskih centara crne ekonomije protiv Evrope, evropskih nacija i država, evropske i hrišćanske kulture i civilizacije. U pitanju je podla izmišljotina koja cilja da sa političke scene evakuiše poslednje, bedne ostatke parlamentarne demokratije. Neprijatelj cilja da domaće političke partije i pokrete zameni svojim "grupama za pritisak", sačinjenim od poslušnih kolaboracionista, regrutovanih iz društvenog taloga. Ta taktika nastoji da sa političke scene izbaci sve stvarne potrebe i volje naroda u korist izvršioca interesa i naloga atlantskih centara moći.

Dovoljno je osvrnuti se oko sebe, danas i ovde, pa opaziti da se nijedna od dotičnih "nevladinih organizacija" ne zalaže čak ni za ona osnovna ljudska prava, poput prava na rad, na zdravu sredinu i egzistencijalnu bezbednost, a kamoli za pravo većinske nacije da bude slobodna i nezavisna, da čuva i razvija svoja svojstva i vrednosti, da poseduje suverenu državu. Ne! Neprijatelj s one strane Atlantika finansira takve "nevladine organizacije" preko kojih cilja da ljude upravo liši svih tih prava, da huškanjem nacionalnih manjina na separatizam i podsticanjem raznoraznih izopačenja na militantni amoralizam podriva i razbija zajednicu i njenu državu.

Šta bi trebalo da čine patriotske snage kako bi se suprotstavile takvoj osvajačkoj strategiji?

Prvi neophodni korak suprotstavljanja je osvešćenje. Valja umeti prepoznati neprijatelja te njegove ciljeve, što je osnovni zadatak političkog mišljenja, kako nas uči katedra Karla Šmita. Političke elite patriotskih snaga koje su bile na vlasti pre petooktobarskog prevrata to nisu umele, pateći od nedostatka političkog obrazovanja i vizije te moralne snage na visini ogromnih izazova. Umesto da neprijatelju zahvale na sankcijama te da ih iskoriste za pokretanje privrednog preporoda — političke elite na vlasti su sve činile da zadovolje neprijatelja, u zaludnoj nadi da će tako iznuditi milost. One nisu shvatale da imamo posla sa neprijateljem koji hoće da nam uzme sve, i ostatak. S takvim neprijateljem nije moguće sklopiti nikakav kompromis. Uvek valja imati u vidu opažanje Henrija Kisindžera, izrečeno u jednom trenutku iskrenosti: "Biti neprijatelj SAD je opasno, ali biti prijatelj SAD je kobno!"

Koristeći te slabosti a i korumpiranost delova političkih elita na vlasti, neprijatelj je uspeo da širom Srbije i Crne Gore uspostavi gustu mrežu svojih agentura, "nevladinih organizacija" i medija, koji su bili opremljeniji i brojniji od provladinih.

Zbog decenijama veštački održavane političke neobrazovanosti, mnogi Srbi su naseli na lažnu antikomunističku propagandu neprijatelja, ne shvatajući da je upravo mondijalizam novi i mnogo opasniji oblik onog najgoreg što je sadržao marksističko-lenjinistički projekat velike prevare. U ogledu naslovljenom Marks ide na Zapad, objavljenom pre tri godine na stranicama mesečnika Area, teorijskog glasila italijanskog pokreta Nacionalna alijansa, sažeto sam osvetlio marksističko poreklo osnovnih svojstava mondijalističke ideologije, te Vam ga toplo preporučujem za prevođenje na stranice Geopolitike. Sva bitna svojstva mondijalističke ili globalizacijske ideologije su sadržana u Komunističkom manifestu Marksa i Engelsa: od svođenja čoveka na ekonomsku životinju i nihilističke mržnje prema vrlinama i vrednostima evropske te hrišćanske tradicije i etike do projekta ništenja državnih suvereniteta, iskorenjavanja nacija te uspostavljanja globalnog tržišta za proletarizovano čovečanstvo. Uostalom, od ideologije liberalnog kapitalizma marksizam se bitno razlikuje jedino u domenu ideja o tome kako raspodeljivati viškove materijalnih vrednosti.

Uostalom, i rečnik mondijalista odaje marksističko poreklo. Umesto "proleterskog internacionalizma" sad se nameće prinudni model "multikulturnog društva", odnosno usamljene gomile bez ikakve verodostojne kulture. Ponovo se uvodi "delikt mišljenja" koji biva prokazan na osnovu kriterijuma "političke korektnosti", što je upravo Lenjinova sintagma. Iste su i etikete za žigosanje politički nepodobnih: od "fašizma", "reakcije" i "nacionalizma" do "populizma" i "revizionizma". I mondijalisti, poput marksista, zabranjuju svaki pogled u prošlost, odnosno u trezore nasleđa vrlina i vrednosti, kako bi se tako iskorenjen čovek podavao, bez ikakvog otpora, svakom uslovljavanju. Marksisti su svojatali "istoriju", prokazujući protivnike kao nekakve bezumnike koji se opiru "istorijskim procesima", dok mondijalisti svojataju "svet", tvrdeći za protivnike da su "protiv sveta". Za razliku od marksista, kojima je "kraj istorije" bio konačni cilj, ideolozi mondijalizma se ubiše dokazujući kako je taj "kraj istorije" došao silom konačne pobede angloameričkog, liberalnog kapitalizma te da je svaki otpor uzaludan i besmislen. Poput svojih izravnih predaka, nihilističkih marksista, i mondijalisti prete "čistkama", odnosno "purgama", ali to sada označavaju izrazom uzetim iz latinskog jezika Inkvizicije: "lustracija".

I prevarantska zloupotreba jezika čini deo te nihilističke, antievropske strategije. Kada neprijatelj kaže "ljudska prava" ili "otvoreno društvo" — on takvim sintagmama zapravo označava protivljudska prava te rušenje svih odbrana društva od unutrašnjih i spoljnih pretnji. Kada se zalaže za "transparentnost" — misli zapravo na rabote pod okriljem totalnog mraka. Kada propoveda "liberalizaciju rada", neprijatelj ne misli na oslobađanje rada i stvaralaštva, kako to lakoverna većina shvata, već na sistem u kome gospodari imaju svaku slobodu a radnici nikakva prava.

Nije slučajno da su danas i ovde najgorljiviji pobornici mondijalizma ili globalizacije upravo deca Brozove nomenklature, koja se s osvetničkim žarom okomljuju na sve srpsko jer su uvereni da ih je srpska borba za opstanak i slobodu lišila očekivanih privilegija. Oni žude da, kao i njihovi očevi, parazitski ili gotovanski žive na grbači srpskog naroda, ne znajući ništa drugo do da kao samozvane sudije dele svet na zle "fašiste" i dobre "antifašiste". Oni sami, noću, ispisuju antisemitske grafite po zidovima "nevladinih organizacija" kako bi optužili Srbe i tražili dodatnu finansijsku pomoć od američkih centrala, što im ih uskraćuju ili utanjuju, jer su "obavili posao".

Inače, ja ne delim gnušanje koje Srbi osećaju pred delovanjem takvih izroda u službi neprijateljskih "nevladinih organizacija". Naprotiv, kad ih kojim slučajem vidim i čujem, ja se u srcu veselim te se osećam ponosnim što pripadam srpskom narodu jer jasno opažam da je u njemu neprijatelj uspeo da potkupi samo moralne nakaze i intelektualne ništarije. Sve što novi kolaboracionisti čine je kontraproduktivno sa stanovišta strategije kojoj služe. Oni posredno ali jasno, doista sasvim transparentno, osvedočavaju niskost neprijatelja i odgovarajućih ciljeva. Da se kojom nesrećom zovem Džordž i prezivam Soroš — ja im ne bih dao ni prebijenog dolara.

Nepravda i pritisci — to je ono što ljude dovodi do očajanja. Većina Srba mrzi NATO i SAD, uverena da naš narod nije zaslužio sankcije i bombardovanja...

Eto, upravo takav, većinski stav, osvedočava političku neosvešćenost našeg naroda. Većina Srba izgleda još nije shvatila da su nam "istorijski saveznici" bili mnogo gori i pogubniji neprijatelji od Nemaca u oba svetska rata. Uostalom, Nemci su bombardovali Beograd samo par dana a rečeni "saveznici" od Uskrsa do kraja septembra 1944. godine, pobivši oko dvadeset hiljada nedužnih civila. Ja ne pripadam takvim Srbima. Od atlantskih "saveznika" očekujem sve najgore, jer oni još od Krimskog rata vode neobjavljeni i neprekidni rat protiv Evropljana. Zato mene novi talas neprijateljstva atlantskih "saveznika" uopšte nije iznenadio ni izazvao nikakvo razočaranje...

Valja konačno shvatiti da smo mi "zaslužili" sankcije i bombardovanja zbog svojih vanrednih materijalnih imanja i duhovnih vrlina. Najznačajnije materijalno imanje je vanredni geopolitički značaj prostora gde živi srpski narod, kroz koji prolaze najkraće, stvarne i potencijalne, rečne i kopnene veze između Evrope i Bliskog istoka te centralne Azije. Naše vrline najsažetije je prikazao jedan francuski prijatelj, ukazavši mi, u Parizu, početkom devedesetih, na tri osnovna razloga srbofobije glavonja s one strane Atlantika. Prvi je što smo mi vekovima na braniku Evrope, najbolji Evropljani. Kada Madlen Olbrajt i slični kažu Srbi — oni zapravo misle Evropljani. Drugi je što su Srbi nacionalisti, dakle verni svom nasleđu, nespremni da postanu mondijalistička stoka. Treći počiva u pravoslavlju, dakle u crkvi koju neprijatelj hrišćanstva nije uspeo da kooptira (kao protestantsku) ili korumpira (kao katoličku, velikim delom).

Po svemu sudeći otpor se širi. Palestinci i ogromna većina Arapa ustaju protiv vašingtonske politike jer ona drži stranu Izraelu. Ne samo u Trećem već i Prvom, bogatom svetu, širi se pokret protiv globalizacije kao novog i najgoreg sistema iskorišćavanja. Solženjicin je pobegao iz komunističkog SSSR ali je potom pobegao i iz zapadnjačkog, "kapitalističkog raja". Šta Vas najviše iritira u savremenom svetu?

Pre nego što Vam odgovorim na Vašu dirljivu znatiželju, moram Vas ispraviti u jednom: Solženjicin nije pobegao već je najuren iz SSSR. I on bi, danas, mogao da se složi s Aleksandrom Zinovjevim kada je ovaj priznao kobnu grešku koju su počinili ruski disidenti: "Ciljali smo komunizam a pogodili Rusiju!" Genadij Zjuganov je sasvim u pravu kada nas na početku svog ogleda o državi upozorava da je povest komunističke partije SSSR karakterisala stalna borba između dve vrste komunista. Na jednoj strani bili su nihilistički rusofobi, koji su nastojali da unište rusku državu i crkvu te da zatru rusku elitu i podjarme ruski narod. Na suprotnoj su bili konstruktivni, dobronamerni ruski komunisti, koji su u komunizmu videli sistem ostvarenja ideala društvene pravde, imanentan slovenskom čoveku i pravoslavlju. Oni su se borili protiv rusofoba da bi obnovili državu iz ruševina i da bi spasli narod te kulturu. Rusofobi su se uz pomoć Gorbačova dokopali vlasti, preduzevši ostvarenje osujećenog projekta nihilističkog komunizma Lenjina, Trockog i njihovih njujorških finansijera.

Inače, mene baš ništa u ovom svetu ne iritira jer me ništa ne čudi. Zahvaljujući upućivanjima pisane ili žive reči nekih drevnih ali i savremenih mudraca, ja sam odavno shvatio da mi živimo pri kraju najgoreg, "mračnog doba", odnosno na kraju zapadnog civilizacijskog ciklusa. I nema nikakve sumnje da se presudna bitka vodi i na srpskim prostorima. Već sad možemo slobodno zaključiti da je srpska oslobodilačka i otadžbinska borba zaustavila osvajački pohod atlantskog Levijatana ka evroazijskom "srcu sveta", braneći ga nekoliko godina. Dakle, Srbi su dali vremena Rusiji da se povrati od izdaje i krene putem uzdizanja koje će preokrenuti procese i presudno doprineti oslobađanju Evropljana od atlantske okupacije.

Ipak, teško je otrgnuti pogled od ove sve gore svakodnevice, pa videti takve horizonte budućnosti i deliti Vaš optimizam. Danas i ovde ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem. Ima i samoubistava zbog gubitaka radnog mesta posle dvadeset ili trideset godina prilježnog rada. Dosovska vlast zatvara fabrike, rasprodaje društvenu imovinu u bescenje domaćim i stranim kompradorima. Da li će još nekoliko stotina hiljada ljudi u Srbiji ove godine ostati bez posla, uz postojeći milion nezaposlenih? Da li je na pomolu socijalne eksplozija? Da li je dosovsko sprovođenje naloga iz MMF i Vašingtona jedini izlaz ili put u propast?

Najsažetiji odgovor na Vaše pitanje pruža naslov jednog ekonomskog ogleda koji sam objavio na stranicama Duge, unovembru 1996: Pozovi MMF radi samoubistva. Bila je to crnohumorna parafraza naslova čuvenog krimića Frica Langa: Pozovi M radi ubistva. Sve zemlje koje su primenile recepte MMF doživele su ekonomsku i društvenu katastrofu. Slovenija je jedina od istočnoevropskih zemalja koja je izbegla tu katastrofu i doživela uspon jer je ne samo odbila preporuke MMF već je uz nekoliko korektivnih amandmana čak zadržala i samoupravni oblik vlasništva te odlučivanja. Slovenačko iskustvo pokazuje da nema nikakve bitne razlike u efikasnosti između preduzeća iz privatnog i društvenog sektora, ako se ova poslednja oslobode određenih socijalnih nameta ili obaveza.

Naravno, dosmanlije vode otvoreno protivnarodnu i protivdržavnu politiku koja cilja da rasturi državu na niz nemoćnih pseudodržavica te da razori nacionalnu ekonomiju. Po svemu sudeći, očajanje o kome govorite je ciljano kako bi njime naterali mase domorodaca na migracije trbuhom za kruhom. Kada prevareni srpski narod danas naziva vlastodršce "dosmanlijama", on je mnogo bliži istini nego što se obično pretpostavlja jer atlantski neprijatelj doista namerava da obnovi osmanlijsku pseudoimperiju u pređašnjim granicama te u obliku koji je zacrtao vašingtonski projekt Seki. Valja rasterati Srbe i ostale Evropljane te hrišćane s ovih prostora kako bi se pružilo gostoprimstvo navalama gladnih imigranata iz Trećeg sveta. Na taj cilj ukazuje i onaj član dosmanlijskog zakona protiv rada koji daje pravo poslodavcima da zapošljavaju ne samo strane državljane već i "lica bez državljanstva". Reč je o milionskim masama ilegalnih imigranata u Evropskoj uniji, doslovno bez državljanstva, jer oni utajuju osnovne podatke o sebi te zemlju porekla kako bi izbegli ekstradiciju. I to je deo neobjavljenog rata protiv Evrope, što cilja da silom talasa masovnih imigracija potpuno promeni njenu demografsku i etničku, civilizacijsku i religijsku sliku.

Postoji li nekakva alternativa opstanka?

Naravno. Primerice, upravo u pomenutom ekonomskom ogledu, Pozovi MMF radi samoubistva, izložio sam plan pokretanja proizvodnog ciklusa bez ikakvih stranih kredita, dakle uz oslanjanje isključivo na sopstvene resurse i moći, te na odgovarajuću monetarnu i fiskalnu politiku. Zbog tog ogleda tadašnji guverner Narodne banke, gospodin Avramović, uputio mi je "ljubavno pismo", objavljeno na stranicama Duge, uz poziv da uzmem učešća u njegovom savetu. Kada smo se tim povodom sreli, rekao mi je kako za moj plan nedostaje samo jedan ali osnovni uslov: zdrav bankarski sistem, koji je za privredu isto što i krvotok za živo biće. I bio je u pravu, premda sam smatrao da se taj problem može lako rešiti, doduše neortodoksnim, odnosno tajnim akcijama.

Sad vidim kako dosmanlije osujećuju ili čak zatvaraju domaće banke, čiji su devizni depoziti još uvek blokirani u američkim bankama. Kupci tako likvidiranih banaka, steći će, za bagatelu, i njihove basnoslovne depozite u inostranstvu. S druge strane, širom su otvorena vrata stranim bankama. A kada analizirate strukturu njihovog poslovanja, lako opažate da one služe za isisavanje domaćeg kapitala, odnosno za lišavanje domaće privrede neophodnih sredstava. Dakle, neprijatelj nastoji da nas liši svake mogućnosti za uspravljanje kako bismo večno bili na štakama prosjačke pomoći, pod rastućim teretom lihvarskih zaduživanja.

Ipak, postoje još uvek mogućnosti za preporod. Bitni uslov je odlazak dosmanlija s vlasti koju su osvojili veleprevarom, zloupotrebljavajući naivnosti, malodušnosti i razočaranost naroda. Za sada valja obeshrabrivati strane i domaće pljačkaše. U tom pogledu mene je veoma obradovalo svečano i javno obećanje izvršnog predsednika Socijalističke partije Srbije da će po dolasku patriotskih snaga na vlast svi protivustavni zakoni dosmanlija biti ukinuti i da će svi izbačeni na ulicu dobiti posao u Srbiji pretvorenoj u veliko gradilište. Svi rečeni zakoni o privatizaciji i radu su protivustavni. Naš Ustav priznaje niz oblika vlasništva, uostalom kao i ustavi članica Evropske unije. Dosmanlije su pak nametnule samo jedan oblik vlasništva, dekretom proglasivši društveno vlasništvo državnim, odnosno sopstvenom svojinom, kako bi stekli pseudopravno pokriće za rasprodaju imovine tako otete od naroda. Oni koji zloupotrebljavaju te protivustavne zakone moraju znati da će narodu biti vraćeno sve što mu je oteto i da je vlast dosmanlija na kratkom lancu.

Posebno me je obradovao i poziv izvršnog predsednika Socijalističke partije Srbije na okupljanje svih patriotskih snaga u državotvorni savez i pokret. Video sam na tom skupu, na beogradskom Trgu republike, kako se vezuju u čvor zastave socijalista i radikala u simbol ujedinjenja patriotske levice i desnice radi ostvarenja bitnih, zajedničkih ciljeva: od odbrane države i naroda do preporoda privrede te kulture. Ipak, moram istaći da obe stranke moraju izvršiti korenite kvalitativne preobražaje kako bi stekle ne samo intelektualni te moralni autoritet za okupljanje i mobilizaciju svih patriotskih snaga, već nadasve odgovarajuću moć za postvarenje državotvorne volje. Neprijatelj to dobro zna te se zato trudi da osujeti takve preobražaje dražeći egocentrizam predsednika stalno demonizovanih radikala i sejući zabunu te razdor među socijalistima posredstvom lažne dileme između tobožnjih "reformista" i navodnih "čvrstorukaša".

Oni koji pomišljaju na bekstvo, na iseljenje ili čak na samoubistvo — moraju znati da takvim odlukama čine upravo ono što priželjkuju nalogodavci dosmanlija. Ne smeju da im pružaju to besplatno zadovoljstvo. Moraju ostati i boriti se ne samo za sebe već nadasve za potomstvo, kako bi onima kojih još nema ostavili u nasleđe slobodnu zemlju. Uostalom, nema više u ovom svetu nikakve oaze blagostanja, mira i spokojstva. Ceo svet je obuhvaćen vrtlogom krize. Kad god se danas obrem u tom "svetu", od Londona, preko Pariza, do Rima, padne mi na pamet osnovna, višegodišnja isprika izdaje ovdašnjih plaćenika neprijatelja Evrope — "hoćemo da živimo kao sav normalan svet!" — i dođe mi da se grohotom smejem, ali od muke, jer u ovom svetu niko i nigde više, već odavno, ne živi normalno.

Da, danas, u ovom svetu, niko više nema tu sreću da se oseća potpuno bezbedan, čak ni u SAD, posle 11. septembra. Neki misle da će tako ostati sve dok se produbljuje jaz između bogatih i siromašnih. Drugi smatraju da je u osnovi svega zaoštravanje konkurencije na svetskom tržištu... Kako Vi vidite stanje sveta kroz svoje geopolitičke vizure?

Moram istaći, pre svega, da je stanovništvo SAD bilo do sada bezbedno samo od spoljne ali ne i unutrašnje agresije. Prve, masovne žrtve avangarde "novog svetskog poretka" bili su američki domoroci. Potom su na red došli južnjaci, čiji otpor još uvek traje... Postoji mnoštvo uzroka takvog stanja. Posebno upadljiv uzrok je parazitska priroda SAD i stalni rast odgovarajuće halapljivosti. SAD troše trećinu svetskih bogatstava i proizvode trećinu smeća, otrova i ostalih zagađenja, a njihovo stanovništvo čini jedva pet odsto svetske populacije. Privredu SAD karakteriše stalni rast spoljnotrgovinskog deficita i ukupnog duga, koji je početkom devedesetih iznosio oko hiljadu i dve stotine milijardi dolara a danas oko deset hiljada milijardi dolara. SAD kupuju od ostatka sveta potrebna dobra, robe, usluge i mozgove, plaćajući to dolarima koji su zapravo čekovi bez ikakvog pokrića. Da bi se takav patološki odnos prema ostatku sveta održao, bar kratkoročno — jer je dugoročno neodrživ — neophodno je stalno primenjivanje brutalne sile širom sveta proglašenog za sferu "američkih interesa". Američki intervencionizam je nužno sredstvo biološkog opstanka tog jedinstvenog monstruma u povesti čovečanstva, jer je alternativa njegova potpuna propast.

Uostalom, stratezi tog novog, najgoreg kolonijalizma i ne kriju svoje ciljeve. Primerice, još decembra 1991. državni sekretar SAD Džejms Bejker je otvoreno poručio istočnoevropskim narodima da im SAD "donose demokratizaciju o kojoj oni vrlo malo znaju" a da zauzvrat traže vodeću ulogu u "iskorišćavanju bogatih materijalnih i ljudskih izvora tih ogromnih zemalja", tobože "za stvar slobode umesto totalitarizma", kako bi se na taj način "neizmerno ojačali bezbednost, prosperitet i sloboda Amerike i sveta". Možda je izlišno isticati da je u navedenoj izjavi dodatak "i sveta" samo retorički ukras, bez ikakve osnove.

Što se tiče "napada na Ameriku" od 11. septembra, par dana kasnije, na stranicama Jutarnjih novina, izložio sam niz sumnji spram zvanične verzije, a vreme je te sumnje samo uvećavalo i produbljivalo. Apsolutno je nemoguće da takve udare izvedu osobe koje su navodno pohađale amaterske kurseve za upravljanje sportskim letelicama. Takve udare mogli su izvesti samo veoma iskusni piloti, obučeni za nišanjenje i na vojnim avionima. Pri brzinama od najmanje pet-šest stotina kilometara na čas, greška od samo jedne sekunde izaziva promašaj cilja kakve su bile kule Svetskog trgovinskog centra. Profesionalno gledano, preciznost i elegancija s kojim su bili izvedeni ti udari prosto zadivljuju.

Dakle, bio je to dobro inscenirani povod za napad na Avganistan, odnosno za izmeštanje baza NATO-a do granica Rusije i Kine. Predstoji osvajački i pljačkaški pohod na kineska, kavkaska i nadasve sibirska bogatstva. U suštini, to je strategija koju je zacrtao, početkom dvadesetog stoleća, glavni geopolitičar britanskog imperijalizma, Makinder. I kako je dobro uočio zanimljivo smeli politički komentator londonskog Times, Sajmon Dženkins, u osvrtu naslovljenom "Poredak koji drobi svet", "novi svetski poredak" je najgora kopija britanske imperije, ali iz doba njene agonije.

Da li je i širenje NATO deo te strategije?

Naravno. Istočnoevropske pseudodržave traže ulaznicu za NATO pod pretnjom primene scenarija oprobanog za razaranje Jugoslavije. Dakle, u pitanju je neka vrsta reketa. Ulazak u NATO podrazumeva potpunu promenu naoružanja i sistema komandi što iziskuje nova, apsolutno neizdržljiva zaduživanja, u korist američke industrije i antievropske politike Vašingtona. Osim toga, ne treba imati veliku pamet pa shvatiti da će sutra mladost tih zemalja, Poljske, Mađarske i Češke, biti slata na ratišta Centralne Azije da krvari za interese atlantskog Levijatana, kao što su nekad Francuzi krvarili na Krimu za račun britanskog imperijalizma. Ili je istorija loša učiteljica, ili su Evropljani postali toliko loši učenici da im ona mora stalno ponavljati najgore lekcije, po cenu bezmernih stradanja.

Nekada se smatralo i govorilo da svetskom politikom uglavnom upravljaju "velike sile": SAD, SSSR, Velika Britanija i Francuska. Danas se pak govori o "centrima moći" krupnog kapitala. Stiče se utisak da su partije i parlamenti, političari i državnici postali puki izvršni organi tih "centara moći". Kako su stvoreni ti "centri moći"? I odakle se upravlja Evropskom unijom: iz Brisela, Berlina ili Vašingtona?

Mislim da je onaj davni govor o "velikim silama" odavao prilično naivnu, da ne kažem detinjastu predstavu o stanju u svetskoj areni, gde su već tada uveliko preovlađivali naddržavni, internacionalni "centri moći", lišeni svakog stvarnog demokratskog legitimiteta ili pokrića. O tome je veoma jasno govorio general De Gol, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, ustajući protiv zakulisnih rabota Monea, tvorca "Evropske zajednice" u funkciji atlantskih interesa. O tome je otvoreno govorio i Semjuel Hantington, u ogledu naslovljenom Erozija nacionalnog interesa, objavljenog na stranicama časopisa Forreign affeirs. Hantington ukazuje da spoljna politika SAD ne izražava interese američke nacije već određenih korporacija i etničkih lobija, među kojima posebno ističe kubanski i jevrejski.

Jedno je izvesno: u pitanju je poslednja faza viševekovnog procesa uzurpiranja ustanova politike od strane snaga sve crnje i crnje ekonomije. Reč je o procesu koji je preovladao silom buržoaskih revolucija, koje su preokrenule tradicionalnu, trodelnu i hijerarhijsku strukturu zajednice, izvevši na vrh najgore, parazitske delove trećeg staleža. Ipak, to nije neka nova pojava već veoma stara, koja kao simptom skoro redovno obeležava sumrak i početak sloma svih civilizacijskih ciklusa. I pri kraju Rimske imperije Senat je bio potpuno obesmišljen, dok je cezarska vlast postala predmet licitacije levantijskih špekulanata i lihvara.

Stekavši prevlast, ekonomski centri moći su uništili i civilizaciju srednjovekovne Evrope. Setimo se: papa Urban II je iskreno pozvao Evropljane u prvi krstaški pohod kako bi pružili vojnu pomoć pravoslavnoj braći na Istoku, radi odbrane Vizantije od zavojevačkih pretnji azijatske sile. Već Četvrti krstaški pohod ciljao je zapravo da osvoji i opljačka Vizantiju. Taj pohod je pokrenula i finansirala izrazito komercijalna Venecijanska republika da bi osvojila strateška uporišta na pravcima globalne trgovine između Bliskog Istoka i Zapadne Evrope. Strašne posledice te izdaje su znane: od tog pohoda Vizantija se nikada više nije oporavila i osmanlije su dobile otvoren put za osvajanje Evrope, stigavši, tri veka kasnije, do kapija Beča.

Što se tiče Vaše zapitanosti o tome kako su stvoreni savremeni "centri moći", jedan od odgovora moguće je pronaći u mom prilogu naučnom skupu Novi svetski poredak i politika odbrane SR Jugoslavije — koji je organizovalo Savezno ministarstvo odbrane, januara 1993. godine — gde sam osvetlio neposredno poreklo ideologije "novog svetskog poretka", dakle neokolonijalni projekat britanskih masona, okupljenih u organizaciji zvanoj "Okrugli sto". Ta organizacija, osnovana krajem devetnaestog stoleća, ciljala je da preuredi i proširi britansku pseudoimperiju, uključujući u nju i SAD. Ona je izvršila veliki uticaj na sliku sveta određenu Versajskim ugovorom i iz nje potiče američki Savet za spoljne odnose, glavna laboratorija projekata i kadrova vašingtonske spoljne politike. Ipak, pri traganju za istinom valja se čuvati sklonosti modernog čoveka ka redukcionizmu, odnosno ka svođenju pojava na samo jedan uzrok. Valja imati stalno u vidu da su uzroci obično mnogostruki te da deluju sa niza razina, od biološke i ekonomske do religijske i doslovno metafizičke.

Posebnu štetu spoznaji mogu naneti nekritička usvajanja demonizacija mondijalizma koja potiču iz agresivnog analfabetizma američkih protestanata. Njihovi antimondijalistički i judeofobski pamfleti su obično lišeni svake pouzdane osnove, što nastoje nadoknaditi neobuzdanim fantazijama i napadnim moralizmom, koji majmuniše starozavetne proroke. Pisci takvih pamfleta su neka vrsta korisnih idiota u službi mondijalizma. Kod svojih neukih čitalaca stvaraju zastrašujući i obeshrabrujući utisak da su slobodni zidari i pobornici "novog svetskog poretka" neka planetarno posvudašnja i nepobediva sila. S druge strane, njihova intelektualna nedoraslost čini ih pogodnim metama za obračune sa "teorijama zavera". Ponekad pomišljam takve teorije zavere zapravo potiču iz laboratorija mondijalizma, jednako kao i bande tobože antiglobalističkih protestanata.

Sumnjate u verodostojnost tih protesta protiv globalizacije?

Da. Mene je iskustvo "studentske revolucije" 1968. naučilo da prozirem takve pokrete masa. Kod savremenih demonstranata prvo pada u oči ogromna disproporcija između njihovog socijalnog porekla i njihove opreme te logistike. To su uglavnom štićenici "socijalnih centara", nezaposleni proletarijat i intelektualni lumpenproletarijat. Ipak, vođe antiglobalističkih protesta odsedaju u hotelima sa pet zvezdica, praćeni četama profesionalnih telohranitelja a njihova "vojska" pak raspolaže skupom i nadasve jednoobraznom opremom, poput crnih uniformi, šlemova i cokula. Sve to odaje jedinstveni i veoma izdašni izvor finansiranja. Reč je upravo o mondijalističkom izvoru jer se samozvane bundžije protiv globalizacije zalažu upravo za njene bitne ciljeve: za rušenje svih međudržavnih granica i suvereniteta te za ukidanje svakog ograničenja priliva masa imigranata, dakle u korist potapanja Evrope pod teretom izbeglica iz Trećeg sveta, unesrećenog neokolonijalnom, lihvarskom ekonomijom te diktatima MMF i Svetske banke.

Mondijalistički proizvođači javnog mnjenja obavljaju ostatak posla: pružaju najveću medijsku podršku i pažnju uličnim divljanjima rečenih bandi te kod zastrašene ili zgrožene tihe većine stvaraju utisak da je sve to jedina alternativa "novom svetskom poretku". Slična je bila i formula vabljenja iste većine na poslednjim predsedničkim izborima u Francuskoj: Glasajte za bitangu kako ne bi pobedio fašista! Dakle, u ovde toliko opevanoj Evropi — čak u kolevci parlamentarne, višestranačke demokratije — ljudi imaju samo izbor između fašista i bitangi? Ako tako stoje stvari, onda je mnogo bolje ostati na pouzdanoj distanci od takve Evrope.

(Ovo je integralna verzija Kalajićevih odgovora na pitanja koja mu je postavilo Uredništvo Geopolitike, godine 2002. Redakcija i oprema ove verzije: Uredništvo sajta www.dragoskalajic.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 01, 2015, 04:00:03 am »

*
DRAGOŠ KALAJIĆ, SRPSKI PISAC I SLIKAR, KONZERVATIVNI REVOLUCIONAR I PRAVOSLAVNI EVOLIJANAC


USPOMENE I NADE PRAVIH EVROPLJANA

"Nije strašno ako čovek ostane sam protiv svih. Tačno je da istoriju pišu pobednici, ali istoriju stvaraju ideje poraženih: najznačajnija učenja i misli u trezoru Evropljana ispisali su veliki gubitnici, od Platona i Julijana Imperatora, preko Dantea, De Mestra, Donoso Kortesa, Ničea i Dostojevskog, do Evole, Karla Šmita, Jingera, Hajdegera i Crnjanskog. Spisi mislilaca i pisaca pobednika su beznadežno plitki, beznačajni i dosadni"

"Put u Evropu" je lajt-motiv političkog govora na Balkanu danas. Vaš neposredni susret sa Evropom zbio se pre oko četiri decenije. Kakva Vas sećanja vezuju za to vreme?

Možda nisam pogodan za takvu zapitanost jer sam tada bio iznimka od pravila zaraženosti mog pokolenja prozapadnim iluzijama, hranjenim, po zakonu suprotnosti, opštom zgađenošću moralnom bedom i sivilom realnog socijalizma. Zahvaljujući instinktu i školi beogradske Kinoteke — filmovima poput Rađanja jedne nacije Grifita, Trećeg čoveka Rida, Slatkog života Felinija, Heroji su umorni Siampia, te nadasve Psećeg života Jakopetija — shvatio sam da je zapadna Evropa takođe pod okupacijom, premda prijatnijom, ali upravo zato opasnijom i pogubnijom, jer uspavljuje i anestezira svesti. Za moj pustolovni duh život na Zapadu bio je mnogo izazovniji i zanimljiviji. Uostalom, nisam hteo da moju životnu putanju određuje članstvo u Savezu komunista Jugoslavije, pa sam ga odbio i po povratku, krajem sedamdesetih, kad je ta "puka formalnost" bila jedini uslov ponuđene diplomatske službe, u svojstvu kulturnog atašea, gde želim.

Razlike između tih mladosti i današnjih su velike i nisu samo "generacijske"?

Suštinska razlika između mladih Evropljana pre četiri decenije i danas počiva u mozgu i srcu. Niko tada nije blenuo u televiziju. Mi smo sami sebi organizovali lude zabave, a glad za obrazovanjem bila je opšta. Na desnici, kao i na levici, živeli smo za ideale, spremni da za njih i ginemo.

Danas, pak, dešava mi se da odrasloj deci mojih poznanika govorim o najobičnijim stvarima a vidim da me ne razumeju, pa kad to ispitam utvrđujem da oni čak ne znaju ni značenja običnih reči koje koristim. Ništa ne čitaju, u školi ne odgovaraju na pitanja već zaokružuju jedan od tri odgovora na test, te su im glave pustinje nerazvijenosti a srca kilava i trula. Mi smo bili srećni i radosni čak i s trajnim pesimizmom, a ovi klinci danas su nesrećni i mrzovoljni, unapred dignutih ruku u znak predaje pred svakom pretnjom života, zavarani televizijskim obmanama da će se sve nekako srediti a oni postati bogati bez truda i rada.

U političkom smislu zapadnoevropske države bile su tada mnogo slobodnije nego danas, kad su lišene suvereniteta i moći delovanja. "Evropska unija" je sušta suprotnost naših evropeističkih ideala, kakve sam, početkom sedamdesetih, izložio jednim manifestom za ujedinjenje Evrope, na Venecijanskom bijenalu, sa Slobodanom Mašićem. Tada je postojao i smelo delovao uzorni državnik, general De Gol, čija nam veličina daje pravu meru savremenih: sve sami intelektualni i moralni patuljci.

Vaši veliki učitelji mišljenja bili su istovremeno i Vaši poznanici, i prijatelji, poput Evole, Paunda, De Kirika... Kakva su to iskustva, kakvi ljudi?

Ponekad je bolje ostati kod dela, jer takvi susreti mogu biti razočaravajući. Nekad ni to nije dovoljno. Nedavno sam pročitao memoare Mirčea Elijadea, tvorca najpotpunije, planetarane mape tradicionalnih kultura i odgovarajućih religijskih puteva uzdizanja čoveka od životinjskog ka božanskom. Tu nema ni jednog traga makar pokušaja da on sam stupi na neki od tih puteva. O izostalom duhovnom preobražaju svedoči bezmerna taština, ispunjavajući skoro svaku stranicu bestidnim žalopojkama zbog nedaća i nestašica, te pamćenjem svake, pa i najbeznačajnije, protokolarne pohvale koju je dobio, od gimnazijskih dana do pozne starosti. Saznajemo da je sreo bezbroj znamenitih ljudi — od Dimezila, Junga i Karla Šmita do Kodreanua, Čorana i Evole — a ne prenosi nam šta je od njih čuo, osim onog što ga se neposredno tiče.

Evola?

Evoli me je dovela, silom njegove radoznalosti, jedna mlada desna anarhistkinja, lumpenproleterka, neka Kristina, odbegla od kuće i doslovno bosonoga, kojoj sam iz sažaljenja pružio traženi krov nad glavom u svom ateljeu. Videvši moju potpunu ravnodušnost za njene umišljene draži, da bi me valjda učinila ljubomornim, pričala mi je kako s Evolom održava tantra seksualne rituale, "fluidnim putem", jer je čovek bio potpuno oduzet od udarca gelera u kičmu tokom bombardovanja Beča, krajem Drugog svetskog rata. Videvši me drčnog, preplanulog i u paradnoj beloj dvorednoj uniformi play-boy-a, Evola je u meni video idealnog sagovornika kome će se hvaliti o svojim osvajanjima lepše polovine čovečanstva, uz uveravanja kako su maloletnice, osobito one odane džeparenju i prosjačenju, mnogo bolje u postelji od grofica i princeza, čak i od jedne fon Hohencoler. Ipak, bio je toliko džentlmen da ne izgovori njeno ime.

De Kirik?

Njega sam upoznao kao podetinjenog roba goropadne i nezajažljivo pohlepne supruge, ruske Jevrejke Izabele Far, koja je organizovala masovnu proizvodnju falsifikata njegovih dela, a nije mu davala ni za džeparac. Ispomagao se tako što bi seo za sto kafea "Greko", na početku Via Kondoti, naručio kapućino i mali blok hartije s olovkama u boji, na veresiju, iz obližnje papirnice, te bi napravio neki crtež i poslao konobara da ga odnese u galeriju "Ruso", stotinak metara dalje, uz molbu da mu odmah daju akontaciju. Time bi platio račun i stekao tajni džeparac.

Ne mogu da verujem da čak i o Ezri Paundu imate takva sećanja i utiske?

Paund je izuzetak, ali možda i zato što je susret s njim bio prekratak. Upozorili su me da mu se ne obraćam jer se od oslobađanja iz njujorške ludnice zatvorio u tvrđavu ćutanja. Ipak, nakon ručka u vili zajedničkog prijatelja, opazivši kako sam sedi u trosedu na terasi, zagledan u zlatna brda Umbrije, nisam odoleo a da mu ne priđem i kažem, sav drhteći od treme: "Maestro, Vaš život i Vaše delo daju mi snagu da živim i delam." On se osmehnuo, dao mi je znak rukom da sednem do njega, položio je svoju ogromnu, čvornovatu irsku šaku na moje koleno i uzvratio: "Mladiću, to što ste Vi sad meni rekli — meni daje snagu da živim i delam... To se zove Tradicija."

Između današnje najrazvijenije Evrope, one zapadne, i Balkana, kao "prve Evrope", postoji, izgleda, neka čudna napetost, ili nevidljiva barijera, neka nedovoljnost u razumevanju?

Naši rođaci pod senkom atlantskog Levijatana, koji je na samrti, prodali su dušu demoniji anglosaksonskog i protestantskog liberalnog kapitalizma, što u čoveku raspaljuje zveri sebičnosti i pohlepe. Tako su izgubili osećaj pripadnosti duhovnom zajedništvu, a njihove nacije su se raspale u mehanička društva usamljenika koji prijatelje traže i nalaze jedino u mačkama i psima. Zato njih potrese scena kada mačor čereči goluba i stoga traže zabranu Kusturičinog filma Život je čudo, a nije ih potresao pokolj naroda pod bombama NATO-agresije 1996. i 1999. godine.

Za njih ja nemam nade, osim one u čudo. Za nas imam, ako ne podlegnemo demoniji liberalnog kapitalizma.

Vrsni ste gastronom, s velikim iskustvom, pisali ste čak i "memoare jednog čula ukusa". Šta Vas najviše opčinjava u kuhinjama Zapadnih Evropljana, a šta na Balkanu?

Kod naših zapadnih rođaka jedino osobeno i vredno su plodovi italijanske, naročito toskanske kujne. I francuska kuhinja je zapravo uvoz iz Toskane, koji se u vreme giljotiniranja raširio i na vođe revolucije. Oni su u jednoj zatvorenoj dvorani Tiljerija kušali "poslednje želje" plemstva, naručivane od pređašnjih kuvara. Što se naše kujne tiče — ne opčinjava me ništa! Porazom elita na Kosovu, u 14. veku, izgubljeno je i dvorsko kulinarstvo te odgovarajući recepti, a dobijeni su mleveni otpaci od lako kvarljivog i usmrdljivog mesa, stoga punjeni jakim začinima, za arapske mase. Posle rata, vraćajući jedan dug Igoru Mandiću, upitao sam gazdu skadarlijskog restorana "Zlatni bokal" šta nudi; on se ponosno isprsio pred slavnim gostom te odgovorio kako imaju "domaće specijalitete", nabrajajući rečeni otpad, od ražnjića, škembića i bubrega, do ćevapčića i pljeskavica. Na to je Mandić mrzovoljno ali savršeno tačno uzvratio: "Ništa tu nije domaće već je sve samo arapsko đubre. Niti su to specijaliteti jer ih nude u svakoj krčmi, od Sarajeva do Kabula."
 
Sudeći pod svetlom nalaza etnoloških istraživanja Kloda Levija Strosa, to je i opasna hrana: ko se navikava na takve mlevene otpatke postaje jednako bedan, moralno amorfan i gnjecav, poput milijardi potrošača još goreg smeća: "hamburgera" marke "Mekdonalds".

A vina? Slažete li se sa podelom Bele Hamvaša na rakijske i vinske narode, i kako biste, prema tome, razvrstali Južne Slovene?

Ustaljene granice dometa islamokratske okupacije tačno razdvajaju rakijske od vinskih nacija Južnih Slovena. Zato se ubedljivo najbolja vina proizvode kod Hrvata, Slovenaca, nekad Srba iz Krajine, te Crnogoraca (mislim na "crmničko", a i na vina proizvedena pod nadzorom Instituta "13. jul"). Oni što su trpeli teret turskog parazitizma i nasilja tražili su i nalazili u rakiji brzi put izvlačenja iz hronične potištenosti i teskobe, ka nekakvom razgaljenju i raspoloženju.

O tome zorno svedoči "dvojstvo" junaka "revolucionarno-konzervativne" strategije otpora okupatoru, Marka Kraljevića: kao nesuđeni kralj on pije samo rujno vino, ali ne da bi uživao u njegovom ukusu već da bi se podnapijao, poput plebsa. U tom pogledu veoma je karakteristična makedonska pesma "Marko Kraljević i ćelavi Ćifutin" — na savet majke Marko koristi žeđ i alkohol da bi oteo trista tovara zlata koje rečeni "ćelavi Ćifutin" šalje sultanu kako bi otkupio Svetu goru, porušio manastire, razjurio monahe i sagradio sinagoge.

Doduše, ima u tom rakijskom svetu i dubljih korena, iz najstarijih, negroidnih ili mulatskih slojeva takozvanog "mediteranskog, gracilnog tipa" čoveka, osvedočenih i kultom Dionizija a neprijateljstvom spram Apolona, boga elita indoevropskih, odnosno evroarijskih osvajača Balkana i Peloponeza krajem drugog milenijuma pre nove ere.

Kako razlikujete one koji piju s rafinmanom, radi uživanja, od onih drugih?

Onaj ko pije da bi uživao u vinu prepoznaje se po tome što ga nikad ne kuša bez jela, "na prazan stomak". U Italiji nikada nisam za trpezom sreo pijanog čoveka: oni znaju da kratki gutljaj vina iziskuje odgovarajući zalogaj hrane i gutljaj vode. Zato su uvek trezni i lucidni. Pripit čovek gubi osetljivosti čula ukusa, a i poštovanje, barem moje, jednako kao i pregojazni. Jer, ako nisu u stanju da obuzdavaju u sebi te najprostije porive, kako bi se održali pred mnogo višim i težim iskušenjima?

Jednom prilikom, odbijajući da odgovorite na neke "politički korektne" optužbe, rekli ste: "Ne zanima me šta će o meni reći ljudi, nego jedino da li ono što činim valjanim smatraju moji bogovi." Tako je i danas?

Zar bi moglo biti drugačije? Moji prvi bogovi zovu se Svetovid, Perun i Vesna. Sledeći evroarijsku hijerarhiju "ideologije trodelnosti" — koju su buržoaske revolucije preokrenule, u korist parazitskog i izopačenog dela "trećeg staleža", što svojim progresom, već više od dva stoleća, sve nas vodi u sunovrat — Svetovid je bog suvereniteta i magije. Drugi otelotvorava načelo odbrambene sile i zaštitnik je borbenog plemstva. Vesna je boginja svekolike plodnosti i proleća. Da sam Helen, zvali bi se Zevs, Ares i Hera, a da sam Rimljanin: Jupiter, Mars i Kvirinus. Baš sam pomenutog Belu Hamvaša odredio kao najboljeg mislioca te "treće funkcije", u pogovoru za italijansko izdanje njegovih ogleda o poeziji i ratu.

S godinama, međutim, čini se da ste suštinski sve bliže pravoslavlju. Vara li utisak da se te dve tradicije, slovensko-paganska i pravoslavna, ipak sjedinjuju negde u dubini Vašeg srca?

Zapanjen sam Vašim opažanjem... To do sada niko nije uočio i potvrđuje moje iskustvom stečeno uverenje da žene umeju raspolagati najdalekosežnijim spoznajnim moćima, sačinjenim od intuicije, koja je iznad razuma. Pod podsticajima jedne ruske škole istraživanja sadržaja Novog zaveta, te nakon sopstvenih mnogo širih i daljih istraživanja, dospeo sam do nepobitnih saznanja da je hrišćanstvo ogranak iranske religioznosti te da je Isus Hristos poslednja pojava arijskog Saošajanta, odnosno Spasioca, koji je takođe rođen "bezgrešnim začećem" i dolazi na kraju ciklusa od tri hiljade godina da vaskrsne mrtve i povede odlučnu bitku protiv zla. U svetoj knjizi iranskih Arija, Avesti, stoji obećanje: "Kada mrtvi budu vaskrsli, živi Spasilac će doći bez oklevanja. Po volji život će biti preobražen" (Jašt, XIX, 11 i 89). Zato upravo iranski sveštenici prvi dolaze na poklonjenje Isusu Hristosu, u znak posvećenja njegove uloge. Uostalom, i plaštanica iz Torina, koju su krstaši oteli u pljački Konstantinopolja, početkom 13. veka, svedoči stasom, likom, kosom i krvnom grupom da je Isus Hristos bio kavkaskog, odnosno arijskog porekla.

Slovite kao veliki šarmer i miljenik lepih žena. U jednom intervjuu 2004. godine kažete: "Zahvalan sam ženama koje su me volele. Da nije njih, odavno bih napustio ovu nakaznu, trovačku i lihvarsku civilizaciju"?

Najradije bih se odazvao pozivima prijatelja da im se pridružim i uživam na jednom karipskom ostrvu, ili u argentinskoj hacijendi, ili u namibijskoj oazi nemačkih kolonista, što me uporno čekaju i stalno zovu, dakle daleko od ovdašnjih strahota. Drži me ovde nadasve pomisao na stid od ženskog prezira ako bih napustio svoje dužnosti i odgovornosti. Mene u životu održavaju prevashodno obaveze prema dva ženska bića kojima je potrebna moja ljubav i dugovi spram dve imenice ženskog roda: prema mojoj supruzi i kćeri, te spram Srbije i Evrope.

Balkanci su uvereni, svi odreda, da je reputacija njihovih muškaraca u Evropi izvanredna. Da li je to plod taštine i preterivanja, ili ima utemeljenje u stvarnosti?

Osmatrajući njujorško visoko društvo, jedan od junaka mog poslednjeg romana, Srpska deca carstva, inače jedini preživeli učesnik afere "Delon–Pompidu–Marković", dakle iz pokolenja beogradskih "zlatnih dečaka" koji su emigrirali na Zapad tokom šezdesetih, "seksom za kruhom", glasno opaža: "Ovde je svaki trud udvaranja nepotreban, bar za nas, Srbe, jer smo bez konkurencije. Žena koja ovde hoće da ima dobar seks mora da se podaje smrdljivim Portorikancima, uz opasnost da je majmun posle ubije radi prodaje njenih unutrašnjih organa. Ako pak želi intelektualne razgovore — mora da se druži s pederima. Kod Srba ima i jedno, i drugo... Njihov prvi problem je što to još ne znaju, a sledeći i veći je što su Srbi izbirljivi."

To je trajalo jedva do mog pokolenja, uslovljeno Brozovom klasnom uravnilovkom, koja je kriterijum ženskog izbora lišila novčanog elementa. Bilo je mnogo više naočitih momaka nego devojaka te smo se borili za njihova srca svim sredstvima. Tuče oko devojaka bile su naša svakodnevica. Ipak, to su bile viteške tuče, jedan protiv jednog, nikad linč, nikad nije sevnuo nož, kamoli pištolj. Morali smo da budemo "desetobojci", obdareni ne samo muževnošću, hrabrošću, elegantnim odevanjem i kavaljerskim ponašanjem, već i visokim znanjima. Naše večernje sedeljke bile su ispunjene slušanjem klasične muzike, plesovima, udvaranjima, poljupcima, ali i intelektualnim turnirima, radi osvajanja ženske pažnje i naklonosti, za koje smo se pomno pripremali. Da mi je tada neko rekao da će doći vreme da ženske jure muške, da će "najpoželjniji" biti oni novoobogaćeni, pa makar i isprazne moralne i fizičke nakaze — mislio bih da mu je pozlilo pa bulazni. Ako mit o balkanskoj potenciji ima neke osnove, to nije zasluga Balkanaca već opšteg sunovrata muškosti pod senkom Zapada, pod otrovima idolatrije novca, što šire strah, iscrpljuju muškost i oduzimaju moć radovanja životu.

Jasmina Kantardžijeva
(Magazin VIP Gala, Skoplje, 2005)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 29, 2015, 11:18:18 pm »

*

POSLEDNJI INTERVJU DRAGOŠA KALAJIĆA

Beograd — "Ishodi referenduma u Francuskoj i Holandiji ulivaju nadu u promene. To je jedno veliko NE globalizaciji, angloameričkom bezdušnom liberalnom kapitalizmu i imigraciji, a jedno veliko posredno DA za odbranu evropskih vrednosti i običaja, za odbranu evropske otadžbine od invazije i propasti, za očuvanje i razvoj evropskog stila života"

Za samo nekoliko proteklih godina objavio je studije Evropska ideologija i drugo izdanje knjige Rusija ustaje, dopunjeno celom jednom "knjigom u knjizi", kao i romane ideja Poslednji Evropljani i Srpska deca carstva. Srpska ide(ologi)ja i srpsko poimanje Evrope dobili su tim knjigama važne nove putokaze, kao i osnaženja za kreativna suočavanja sa novim iskušenjima epohe.

Udruženje krajiških Srba svoju nagradu za životno delo — prelepi prsten po uzoru na srednjovekovne, ukrašen motivom rozete manastira Krka — ove godine dodelilo je njemu. Uručenje je na Vidovdan.

Uostalom, povoda i razloga za razgovor sa Dragošem Kalajićem nikada nije manjkalo, baš kao ni simbolike u činjenici da je ovo prvi intervju našeg mesečnika.

Vaše knjige objavljene tokom prvih godina novog milenijuma predstavljaju krunu dugogodišnjeg kritičkog sagledavanja birokratske strukture zvane Evropska Unija. Smatrate da je EU pretvorena u opasni instrument u rukama najvećih neprijatelja Evrope?

Nije potrebna velika pamet da bi se shvatilo kako je ujedinjenje evropskih nacija i država jedini put uzdizanja Evropljana iz ove nemoći, put sticanja moći neophodnih za valjane odgovore na sve veće izazove i pretnje, planetaranih razmera. Ističem tu činjenicu zato što zlonamerni ili zablesavljeni pobornici ovakve Evropske unije svako poricanje pa i najmanju sumnju u njenu valjanost neosnovano proglašavaju protivljenjem ujedinjenju, nacionalističkom uskogrudošću, populističkom sebičnošću ili, u najboljem slučaju, evroskepticizmom. Suština pitanja pred kojim stoji Evropska unija je da li ona uopšte zaslužuje svoj pridev. To pitanje bilo je prvi pokretač traganja za političkim osobenostima evropskog čoveka u areni sveta, čije sam nalaze izložio u studiji Evropska ideologija, zaključivši da je Evropska unija sušta suprotnost.

Uzmimo za primer hijerarhiju vrlina i vrednosti koju Žorž Dimezil zove ideologija trodelnosti a kakvu evropski čovek nosi u sebi hiljadama godina, od praistorije. Na vrhu su duhovne i etičke vrline te odgovarajuće ustanove i uloge, od suverena i države, do religije i sveštenstva. Sledi funkcija odbrane, dakle izvorno plemstvo, vojne i bezbednosne snage, te konačno svet plodnosti i proizvodnje, ekonomija u najširem smislu tog pojma, u službi potreba zajednice. Ta hijerarhija ukazuje i na najuputniji redosled činova stvaranja države ili saveza država, kakav nam potvrđuje i istorijsko iskustvo. Evropska unija je pak započela da se obrazuje ne od vrha, već sa dna, posve naopako, od ekonomije i zajedničkog tržišta, uzdignutog, patološki, ne samo na razinu bitnog cilja Evropske unije već i vrhunske svrhe postojanja čoveka i zajednice. S takvom naopakošću nije se moglo otići daleko a pogotovo ne uzdići sa dna ekonomskih uslovljavanja. To je kao brak iz računa, koji postoji sve dok se ne sudari s prvim svođenjem računa i krizom međusobnih sebičnosti te pohlepa.

Neophodno je takođe istaći da je takav naopaki pokret naložio i nametnuo — silom otvorenih ucena, pretnji, ali i potkupljivanja — atlantski okupator Evrope, kako bi evropske nacije i države lišio suvereniteta te ih pretvorio u svoje nemoćne sužnje.

Mi se danas nalazimo skoro na kraju procesa gubitka ne samo suvereniteta već i osnovnih sredstava političkog delovanja za dobrobit nacionalnih zajednica i odgovarajućih država. Skoro sve je predato Evropskoj komisiji, vladi Evropske unije bez ikakve demokratske osnove, koja de factosama sebe bira. Ipak, takve žrtve nisu urodile uvećanjem i jačanjem opšteg, evropskog suvereniteta i političkih moći, već sve nestaje u nekom bezdanu. Evropska unija nema ni suverenitet, ni spoljnu politiku, ni odbrambene snage, ni sredstva te moći istinske ekonomske politike za dobrobit evropskih nacija. Podređena članica Svetske trgovinske organizacije, Evropska unija je prinuđena da se odriče ne samo prava da subvencijama pomaže svoje ratare, bez kojih bi njihovi proizvodi morali biti skuplji od uvoženih iz Trećeg sveta — prava osporavanog kao oblik nelojalne konkurencije — već i prava da štiti svoje tržište.

Zauzvrat, briselska evrokratija proizvodi na desetine hiljada najčešće halucinantno besmislenih propisa i dekreta, što ciljaju da unište ogromno bogatstvo evropskih kulturnih, običajnih pa i prehrambenih razlika. Tu je i zakon koji progoni "delikt mišljenja", na načine mnogo gore od onih koje smo upoznali pod pseudosocijalističkim sistemom.

Italijanski dnevnik Rinašita nedavno je objavio Vaš obimni ogled, naslovljen Glupa Evropa, u kome optužujete "evrokratiju" za protivevropski rasizam. Na osnovu kakvih uvida ste to zaključili?

Na osnovu mnogih, počevši od protivurečja imigracione politike. Pod izgovorom da Evropu treba podmladiti, da su zbog vertikalnog pada nataliteta ugroženi penzioni fondovi te nadasve da evropskoj proizvodnji nedostaje radna snaga — premda Evropska unija pati od hronične nezaposlenosti oko dvanaest odsto radno sposobnog stanovništva — evrokratija sve čini da podstiče imigraciju trećesvetskih masa očajnika. Južne granice Evrope su de factootvorene. U maju mesecu komisija Evropskog parlamenta je besno naložila Italiji da vrati jednu grupu izbačenih, ilegalnih imigranata iz Afrike, te da ih čak i obešteti. S druge strane, državljanima novih članica iz Istočne Evrope zabranjeno je, tokom sedam godina od dana prijema, da traže posao u Evropskoj uniji. Dakle, samo za bledolike Evropljane ne važe čak ni osnovna ljudska prava.

Tome treba pridodati i otvorenu mržnju evrokrata spram hrišćanstva koju osvedočava i činjenica da nisu hteli uneti čak ni puki pomen veroispovesti ogromne većine Evropljana u Preambulu Ustava propalog na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Požurili su s tim protivhrišćanskim Ustavom kako bi otvorili put prijemu Turske, s posledicom preokreta demografske slike i svođenja Evropljana na manjinu. Glavni mediji evrokrata, od Welt und Sontang do Corriere della Sera, već otvoreno predočavaju čitaocima kako ne treba više da brinu da li će Evropa biti hrišćanska ili islamska: tokom ovog veka postaće islamska, "samo je pitanje da li će to biti šerijatski islam, ili euroislam".

Kako gledate na ishode referenduma o evropskom Ustavu u Francuskoj i Holandiji?

Oni nam tačno odaju ogromni raskol između zvanične, legalne, i one stvarne, jedine legitimne Evrope, između otuđenih, osionih pseudoelita, u službi tuđinskih te i protivevropskih centara moći, s jedne strane — i evropskih nacija, s druge. Svaki put kad se evrokrati usude da raspišu referendum o nekoj odluci — izgube ga. Zato i uskraćuju takav oblik izvorne, neposredne demokratije. Uostalom, već je Žak Delor priznao da Evropska unija pati od manjka demokratije. Koliko su se evrokrati uzoholili svedoči i javno hvalisanje jednog kako svi koji uđu u Evropsku uniju — postaju njihovi robovi.

U svakom slučaju, ishodi referenduma ulivaju nadu u promene. To je jedno veliko ne globalizaciji, angloameričkom, bezdušnom liberalnom kapitalizmu te imigraciji, jedno veliko, posredno da za odbranu evropskih vrednosti i običaja, za odbranu evropske otadžbine od invazije i propasti, za očuvanje i razvoj evropskog stila života.

Kako Vam sad u tom kontekstu izgleda zalaganje ovdašnjih političkih elita za ulazak Srbije i Crne Gore Evropsku uniju?

Ono je bilo i ostalo velika uvreda srpskoj pameti i časti. Reč je o prozirnom nastojanju da se mahanjem takvim obećanjem skrene pažnja naroda s katastrofe koju su počinili spregom veleizdaje, lopovluka i neznanja te uputi ka novom lažnom obećanju i ludom radovanju. Govore o ulasku naše rasturene i ponižene vojske, na kolenima, u NATO — koji nije uspeo da osvoji nijedan pedalj srpske zemlje — a ne kažu koliko milijardi dolara novog zaduživanja će naš narod morati da podnese da bi platio cenu, od potpune promene naoružanja do izdržavanja sopstvenih vojnika, novih janjičara, na tuđim ratištima, u borbi protiv islamskog sveta koju bi trebalo po svaku cenu da izbegnemo i da tražimo s njim puteve saradnje.

Govore o ulasku u Evropsku uniju kao da je to pitanje dana, a i pre pomenutih referenduma zvaničnici Brisela su otvoreno predočavali da ćemo biti primljeni oko 2020. godine. Šta da radimo petnaest godina? Da sedimo skrštenih ruku i da bestidno, prosjački ili parazitski sanjamo život od socijalne pomoći, odnosno od fondova koji su već istanjeni i kojih kroz neku godinu više neće ni biti? Sad, posle referenduma, postavlja se pitanje ne samo da li će biti novih prijema već uopšte da li će Evropska unija postojati, bar u ovom, naopakom obliku.

Konačno, ovdašnji samozvani evropeisti ne pružaju odgovor na bitno pitanje: ako zajednica Srbije i Crne Gore bude primljena u Evropsku uniju — gde će već sad, na pragu Evropske unije, neobuzdano agresivna i bezobzirna, ucenjivačka i preteća Turska biti najveća demografska, politička i vojna sila — kako ćemo odbraniti zemlju od invazije miliona Turaka željnih plodne zemlje, šumskog hlada, čistih izvora vode a i lepih žena? Prema procenama Žan Pjer Rua, izloženim na stranicama pariskog L'Express od 12. februara 2002. godine, odmah po prijemu Turske oko petnaest miliona turskih imigranata će provaliti u evropske prostore da ih naseljavaju. Prvi su na udaru Bugarska i Srbija, gde već postoje i verski uslovi, džamije i naklonjeno, muslimansko stanovništvo.
 
Dakle, kako ćemo sprečiti poništenje plodova srpskih ustanaka, kad to posredno zahtevaju propisi Evropske unije o slobodnom kretanju roba, kapitala, usluga... i ljudi?

Samo neka teška budala ili mazohista od državnika može priželjkivati da bude član takvog društva i izvrši nacionalno i državno samoubistvo. Zato smatram da jedan od uslova da neko bude predsednik države mora biti i makar prosečna inteligencija, s odgovarajućim testiranjem, da nam se ne dogodi da predsedavaju mozgovi u zoni debiliteta. Kad bi narodi u Evropskoj uniji dobili slobodu odlučivanja — svi bi iz nje glavački izašli. Nama bi najviše odgovarao privilegovani status u robnoj razmeni.

Da li najbolji umovi i najviši duhovi u narodima Zapadne Evrope uviđaju opasnosti od katastrofalnih ishoda svih tih procesa i šta preduzimaju da nešto promene?

I u tom domenu vidimo ogromni raskol između lažne elite, koju na vlasti održava atlantski Levijatan (da upotrebim jednu uspelu alegoriju Karla Šmita) — i stvarne elite Evropljana, koja je gurnuta na margine i lišena pristupa medijima masovnih komunikacija te demonizovana i kriminalizovana svaki put kad uspe da probije zaveru ćutanja. Ipak, ta elita neumorno dela i priprema ono što je bitno, idejne i kulturne osnove za preporod Evrope i Evropljana, nakon predstojećeg ekonomskog sloma.

Gledajući stvari samo geometrijski, produžavajući postojeće linije kroz neku idealnu, ničim ometanu perspektivu ka horizontima budućnosti, nema nade. Ipak, naša najveća nada i uzdanica se zove upravo katastrofa o kojoj govorite. U toj prvenstveno ekonomskoj katastrofi koja neminovno predstoji, Evropljani će se probuditi iz anestezije, nadasve iz obmana Mamona, i moraće potražiti svoje, napuštene ili izdane, verodostojne osnove života. Moraće ponovo otkriti da smisao života ne počiva u dembelijskoj potrošnji, gde vlada očajanje, već u misiji i žrtvi, trudu i borbi, koji su izvori životne radosti, kako je umno uočio i dokazao nobelovac Konrad Lorenc u Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva. Tad će najbolji umovi i najviši duhovi svojim mislima i delima izvršiti uloge kojima su posvećeni.

Ipak, utisak sa (jugo)istoka Evrope je da se Zapadna Evropa već predala. Šta je u takvoj situaciji naša dužnost prema svojim narodima i otadžbinama, kao i prema Evropi kao našoj zajedničkoj otadžbini?

Vi ste potpuno u pravu: Zapadna Evropa se odavno predala na milost i nemilost atlantskom Levijatanu i njegovoj suštinski starozavetnoj ideologiji slavljenja materijalnog bogaćenja kao bitnog smisla života te pohlepe i pljačke, sebičnosti i neslobode. Ipak, u svakom zapadnoevropskom narodu imamo jedan zamašan deo snažne nacionalne samosvesti i volje otpora — veličine oko jedne petine — predstavljen jedinim živim političkim pokretima, od suštinski neodegolističkog Nacionalnog fronta, do regionalističkih, poput Flamanskog bloka ili Lige Nord, što danas, u koalicionoj vladi, paradoksalno, jedina brani Italiju od globalizacije, talasa imigracije i samovolje evrokrata.

Evropskim rođacima pod senkom nakazne, lihvarske i trovačke civilizacije Zapada možemo najbolje pomoći zalažući se za veliku evropsku alternativu, za svekoliki savez sa Rusijom i ostalim pravoslavnim zemljama. Uostalom, sad je došao na nas red da preuzmemo vođstvo na velikom maršu Evropljana, od praistorije ka nadistoriji.

Sudeći i po Vašim novim delima, oči nade u veliki preokret i evropski protivpokret usmerene su ka Rusiji?

Vidite, da bi Evropska unija zaslužila svoj pridev ona se mora, pored ostalog ali prvenstveno osloboditi sužanjstva atlantskom Levijatanu i Mamonu, mora postati doista suverena i nezavisna, neuslovljiva i u svakom pogledu samodovoljna, silna i moćna. Takav cilj ona može postići samo u višestranoj simbiozi sa Rusijom, koja bi pružila sve ono što danas nedostaje, od vanrednih kulturnih, intelektualnih i duševnih snaga, preko potpune vojne bezbednosti, do energetske i sirovinske nezavisnosti te ogromnog tržišta evroazijskih razmera. Tada bi Evropska unija i Rusija, tako udruženi, mogli pomoći ostalom svetu i spasti ga od najgoreg, lihvarskog kolonijalizma, eufemistički zvanog dužnička ekonomija, što svuda proizvodi bedu i glad, pokrećući mase očajnika ka evropskim obalama iluzija.

Sadašnja srpska politička klasa kao da je potpuno gluva i slepa za ove epohalne izazove i izložene argumente. Šta je uzrok: neznanje, nedoraslost, kompleks niže vrednosti prema strancima, nakaradna selekcija, ili pak svesna zlonamernost, teški oblici kvareži, izdaja?

Sve što ste nabrojali. Dužnost je patriotskih snaga da smelo spoznaju razmere katastrofe u kojoj se nalazimo te da pristupe velikom okupljanju stvarnih elita iz otadžbine i rasejanja, radi stvaranja programa nacionalnog spasa i preduzimanja opšteg uzdizanja. Kasno je ali nije prekasno za veliko uspravljanje iz ruševina. U tom domenu posebnu odgovornost upravo svojom veličinom i organizovanošću ima Srpska radikalna stranka.

Nažalost, umesto da priređuje naučne skupove posvećene spasu Srbije, ona ih priređuje u znak infantilno tragikomičnih izraza vernosti svom haškom optuženiku, koga bi najlakše i najbrže oslobodio osnovani zahtev branitelja da bude podvrgnut psihijatrijskom ispitivanju, što bi izvesno utvrdilo njegovu neuračunljivost, od koje, uostalom, pate i neki ovdašnji zvaničnici, počevši od kuma pomenutog.

Umesto da se sva baci pogledima i dlovanjima ka očekivanom i ne tako dalekom horizontu budućnosti preuzimanja vođstva, predvodeći veliki pokret preporoda, Srpska radikalna stranka se jalovo iscrpljuje u smicalicama jednog duboko kompromitovanog kvazipolitičkog, pseudoparlamentarnog i izvesno protivdemokratskog sistema, poklanjajući mu tako neopravdani legitimitet. Zar čelnici Srpske radikalne stranke ne vide da na taj način nepotrebno preuzimaju deo bar moralne odgovornosti za izdaju i slom, umesto da se otrgnu iz tog brloga i preuzmu vođstvo velikog narodnog gneva protiv nedostojnih predstavnika?

Delovanjima ka očekivanom i ne tako dalekom horizontu budućnosti preuzimanja vođstva, predvodeći veliki pokret preporoda, Srpska radikalna stranka se jalovo iscrpljuje u smicalicama jednog duboko kompromitovanog kvazipolitičkog, pseudoparlamentarnog i izvesno protivdemokratskog sistema, poklanjajući mu tako neopravdani legitimitet.

Zar čelnici Srpske radikalne stranke ne vide da na taj način nepotrebno preuzimaju deo bar moralne odgovornosti za izdaju i slom, umesto da se otrgnu iz tog brloga i preuzmu vođstvo velikog narodnog gneva protiv nedostojnih predstavnika?

Izvesno je da se jedna od najvažnijih evropskih bitaka vodi na polju kulture, obrazovanja i vaspitanja mladih naraštaja?

To je najvažnija evropska bitka. Već tokom Drugog svetskog rata, američki geopolitičar Nikolas Spajkmen utvrdio je da se ogromna, svetska premoć Evropljana sastoji u njihovoj pameti, u sistemu vaspitanja i obrazovanja. Bio je to znak okupatoru da Evropljane liši te prednosti i od 1945. godine započeo je proces razaranja evropskog obrazovnog sistema — što je stvarao slobodne i samomisleće ličnosti, umesto majmune — počevši od progona latinskog i starogrčkog jezika, filosofije i etike te klasične muzike i istinskog, takođe klasičnog likovnog vaspitanja, zamenjenog idolatrijom dečijeg crteža, odnosno nasilnim produženjem infantilne neukosti. Glavni cilj atlantskih pokretača studentske revolucije 1968. bili su upravo ostaci evropskog visokoškolskog sistema.

Sad vidimo učinke: mase mladih podljudi, koji ne znaju ništa, niti razumeju išta, i čiji je jezik toliko osiromašen i izopačen da su im posledično i osećanja te misli jednako zakržljali. Umesto da na pitanja odgovaraju, usmeno ili pismeno, javno i iscrpno, kao nekad, oni ćutke zaokružuju jedan od tri moguća odgovora, kao na tv-kvizovima, obično se uzdajući u sreću. U takvim uslovima dužnost roditelja je da zamene naopako školovanje a dužnost iole samosvesnih učenika je da preduzmu samoobrazovanje, kao što je to činilo moje pokolenje, odbijajući komunističku indoktrinaciju, što osvedočavaju i mnoge stranice romana Srpska deca carstva.

Valja pre svega znati da nema istinskog obrazovanja bez znanja nekog od velikih jezika — poput nemačkog ili francuskog, italijanskog ili španskog — koji raspolažu i prevodima bitnih dela.

Sudbina je našem srpskom pokolenju namenila da krajem drugog milenijuma budemo poslednji herojski branioci Evrope, sami i oklevetani, a zatim da svojim privremenim porazom izmerimo dubinu pada lažne Evrope. Kakve kapitale i pouke bi trebalo da iznesemo iz tog strašnog kaljenja, za borbe koje tek predstoje ili su u toku?

Neophodno je, pre svega, istaći kako srpski narod nije doživeo privremeni poraz od svojih neprijatelja već od sprege sopstvene malodušnosti, razočaranosti i lakovernosti, ispoljene kobnog 5. oktobra 2000. godine. To ukazuje da je naša nacionalna svest sačinjena od osećanja, koja su, kao i sva, povodljiva i promenljiva. Nedostaje nam unutrašnja, ideološka kičma i građa, sposobna da nas održi postojanim čak i kada osećanja splasnu. I zato sam napisao Evropsku ideologiju. Nažalost, na polju političkih izbora vanredno su retke prilike onih između dobra i zla. Uglavnom se pružaju izbori između većeg i manjeg zla. Sistem pre 5. oktobra bio je neuporedivo manje zlo od onog koje je potom zavladalo.

Tokom herojskih devedesetih, mi smo stekli vanredne kapitale znanja, samospoznaje i samopoštovanja. Oni koji su imali neke iluzije o modernoj civilizaciji Zapada — sagoreli su ih. Mi sad znamo da smo sposobni za najveće podvige. Vratili smo dugove onima kojih nema i pružili ogromni kapital ponosa onima kojih još nema. Uspeli smo da odolimo opsadi i napadu sila nemerljivih, odnosno najveće sile sveta. Upravo neprijateljstvo te sile senilnog varvarstva otkriva nam, posredno, da u sebi nosimo vrline i vrednosti koje će biti osnova evropskog preporoda, izgradnje istinskog saveza Evropljana, od Rejkjavika do Vladivostoka.

Poznato je da u svom "delotvornom pesimizmu" i "herojskom realizmu akcije" nikada ne očajavate već se hrabro borite za rešenja. Kakva rešenja za Srbiju i Evropu predviđate?

Onaj koji očajava pomaže neprijatelju da ga pobedi. A rešenje je samo jedno i zove se Rusija.

Kako ste doživeli prikazivanje video-zapisa streljanja muslimanskih zarobljenika u Srebrenici?

Teško, mučno, užasno, kao i svaki prizor vrhunskog nečoveštva. Teško mi je bilo videti i zluradu euforiju vladajuće klase, koja je u tome videla krunski dokaz svog ruženja i klevetanja srpske borbe. Kao da je iko ikada poricao da su neke paravojne jedinice ili bande činile ratne zločine, kakvih je imao i ima, nažalost, neizbežno, svaki pa i naš rat. Još je besramnije što je u tome čak zvanično i zlurado viđen nekakav dokaz protiv predsednika Karadžića i generala Mladića. Nedostojni predsednik države čak je ukazao puno poverenje jednostranom, neprijateljskom, dakle pristrasnom izveštaju o Srebrenici, kao da mi ne znamo da ga je vlada Republike Srpske prihvatila pod silnim pritiscima, ucenama i pretnjama, kao što se pod istom silom, prethodno, svojeručnim potpisima, lišila šest od devet elemenata suvereniteta, stečenih nečuvenim ratnim žrtvama i potvrđenih Dejtonskim sporazumom.

Za mene je taj video-zapis, a prima vista, upravo sušta suprotnost onog što tvrde srbofobi na vlasti. To je krunski dokaz da su nalogodavci zločina paravojnih formacija u Srebrenici obaveštajne službe NATO-a, kojima su bili preko potrebni takvi povodi za vojnu, bombardersku intervenciju, koja je odmah usledila. Očigledno je da bitni cilj tog zločina nije toliko masakr zarobljenika već snimanje masakra, dakle dokumentovanje zločina.

Na to ukazuje i dijalog između snimatelja i komandanta bande, u kojem ga prvi požuruje, jer su mu baterije pri kraju, dok ga zlikovac uverava da će sve biti počinjeno na vreme. Da ima u ovom svetu nekog ludaka sposobnog da tako nešto počini samo da bi to snimio zbog svog hira i užitka — to je moguće, ali da ih toliko bude na jednom mestu i u jednom času, voljni da sami pribave i nekom predaju dokaze svog zločinstva te tako potpišu optužnicu protiv sebe — to je nemoguće. Činjenica da ubice ne kriju svoja lica već ih spokojno pokazuju tv-objektivu svedoči da su imali apsolutno poverenje u obećanja stranih nalogodavaca i platiša tog video-zapisa da će biti "pokriveni" i zaštićeni od svake istrage.

Uostalom, već je prvi osuđeni pred Haškim pseudotribunalom za zločine u Srebrenici, Hrvat Dražen Erdemović, pripadnik jedne paravojne jedinice, pod zakletvom izjavio kako su od Vrhovne komande Vojske Republike Srpske bili dobili naredbu da se prema zarobljenicima ophode prema pravilima Ženevske konvencije, dok se njihov komandant — za koga se potom ispostavilo da je agent jedne neprijateljske obaveštajne službe — na to nije obazirao.

Ne mogu da shvatim kako ni prvaci patriotskih snaga ne vide da taj video-zapis optužuje strane obaveštajne službe. Gde im je pamet? Zar su toliko zaglupeli i obnevideli?

Srebrenica iziskuje nepristrasno istraživanje međunarodnog skupa stručnjaka, u kome bi trebalo da budu i muslimanski te srpski. To istraživanje valja da obuhvati ne samo jedan, kobni dan, već tri krvave godine te enklave, koja nije bila razoružana, kako je nalagao sporazum. Mir i suživot moraju počivati na istini, a sve što se čini oko Srebrenice meni liči na nastojanje da se veštački i zlonamerno hrani muslimansko zlopamćenje i osvetoljublje te stvaraju uslovi za obnovu sukoba.

www.e-nacija.com (Jun 2005)

The post Poslednji intervju Dragoša Kalajića appeared first on Vaseljenska TV. | Vesti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 14, 2016, 03:56:20 am »

*

DESET GODINA BEZ DRAGOŠA KALAJIĆA

Bio je desničar u doba kada se to smatralo takvim baukom, da je danas teško i objasniti. Rečju, niko za sebe nije smeo da kaže da je desničar, tj. Kalajić je bio prvi koji je to učinio

O uspomeni na Dragoša Kalajića hteo sam da pišem još 2008. godine, povodom filma Gorana Markovića "Turneja"’. Bilo je to jedno u nizu umetnički bezvrednih ostvarenja — a kako reče jedan kritičar, kada je delo politički pamflet, autor ne može ni da očekuje ocene o umetničkom dojmu — finansiranih iz fondova Evropske unije.

Kao takva, "’Turneja"’ nije ni zasluživala posebno pažnju, iako je bila kandidat Srbije za nagradu "Oskar", pored mnogo boljih filmova snimljenih te godine. Isti kritičar je ovo nominovanje ocenio kao "banalni politički čin, skoro bezobraznu i osionu uvredu Sedme umetnosti".

Međutim, najveći negativac "Turneje", veći čak i od Arkana, koga je glumio Sergej Trifunović, bio je izvesni Ljubić, umetnik, ili šta već, iz Beograda. Taj Ljubić upada u autobus glumaca na turneji po ratom zahvaćenoj Bosni, 1993. godine, i kroz njegov lik se krivica za izbijanje rata prebacuje na "srpski nacionalistički duh". Ljubić, vajni intelektualac, predstavljen je kao ortodoksna budala i nacionalni megaloman, koji agresivno nameće drugima svoje ideje. Igrao ga je Voja Brajović, koji je, više je nego očigledno, imao zadatak da likom, glasom i gestikulacijama imitira upravo Dragoša Kalajića, inače poznatog i po tome što je odlazio na ratišta, da pruži podršku srpskim borcima.

Hteo sam, dakle, da se oglasim tim povodom, jer je Kalajić, koga sam dobro poznavao kao redovnog saradnika "Pogleda", bio sve suprotno od "Ljubića". U sjajnom članku "'Salonski' desničar Dragoš Kalajić", povodom desetogodišnjice Kalajićeve smrti, Ana Veber ovih dana piše:

"Imala sam prilike da ga srećem u ateljeu Olje Ivanjicki, gde je suvereno dominirao elegancijom dendija i nonšalantnom vrhunskom intelektualnošću. Bio ga je glas da je salonski desničar sklon ezoteriji, ali je posedovao ličnu harizmu koja je plenila. Dragoša Kalajića su možda neki mogli da osporavaju, kritikuju, ali ne i da negiraju. Imao je petlju da kaže ono što drugi nisu mogli."

Kako je to odmah "uhvatilo" žensko oko, Kalajić je na prvi pogled bio, što se kaže, pravi gospodin, od onih što se viđaju po engleskim klubovima, ili recimo od one malobrojne preostale predratne gospode koju je naša generacija stigla da upozna. Nije mu bila potrebna kravata da pokaže to gospodstvo — najčešće sam ga viđao u džemperu i plišanim pantalonama — već se ono videlo iz njegovog držanja, pokreta i manira. Markovićev "Ljubić" ne bi mogao da posluži ni kao karikatura Dragoša Kalajića, tj. on je bio toliko drugačiji, da tu nema ni karikaturalne sličnosti.

Još manje, ako je to moguće, može biti sličnosti između "Ljubića" i Kalajića na intelektualnom nivou. Ana Veber je za Kalajića upotrebila sjajnu konstrukciju: "Nonšalantna vrhunska intelektualnost". Takva intelektualnost, koliko sam mogao da primetim, sem urođenog Kalajićevog dara, imala je dva korena: njegovo obrazovanje iz više različitih oblasti, kao i fakat da je govorio više stranih jezika i bio što se kaže svetski čovek.

Kalajić, rođen 1943. u Beogradu, diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Rimu, 1966. godine. Još kao student izlagao je svoje slike u više evropskih gradova i stekao, kako piše na Vikipediji, "međunarodnu slavu sa novom formom hiperrealizma".

Domaću slavu stekao je nešto ranije, 1962. godine, i to kao glumac, ulogom Boba u filmu Jovana Živanovića "Čudna devojka".  U ovom filmu igrao je i jedan Zoran Radmilović, dok je Kalajićeva uloga bila značajnija od uloge Pavla Vujisića.

Kako se ispostavilo, važnijom od ove jedine Kalajićeve pojave na filmu pokazala se činjenica što je "Čudna devojka" bila jedno od prvih ostvarenja "crnog talasa", tj. dela koja su komunisti smatrala kritičkim prema sopstvenom režimu. Titov režim je devetnaestogodišnjeg Kalajića oglasio kao "politički nepodobnog", ali njemu nije bilo ni na kraj pameti da "revidira stav" i da se uklapa u taj sistem. Po volji režimu nisu bile ni njegove izložbe, intelektualni rad uopšte, kao ni sama pojava, koja je u svemu odudarala od skojevskog i uopšte partijskog šablona.

Ne znam kada je počeo da piše, ali pisao je za više stranih i domaćih časopisa, a jedno vreme bio je i autor i voditelj TV emisija. Tokom 1978. i 1979. godine za Drugi program TV Beograd radio je jednosatne TV eseje i reportaže, kasnije i osam epizoda serije "Ogledalo 20. veka", dok smo ga u vreme NATO agresije 1999. godine gledali na Prvom programu RTS-a, kao dopisnika Tanjuga iz Rima.

Sem toga, prevodio je dela istaknutih evropskih desničara i priređivao za štampu knjige ruskih nerežimskih intelektualaca, poput Nikolaja Berđajeva i Lava Šestova. Od savremenih ruskih mislilaca na njega je najveći uticaj imao Aleksandar Dugin.

U književnost je stupio poemom "Krševina" 1968. godine. Kasnije je objavio više filozofskih dela: "Mapa (anti)utopije" 1978, "Smak sveta" 1980, "Američko zlo" 1993, "Izdana Evropa", "Rusija ustaje" 1994. Objavio je i dva romana: "Poslednji Evropljanin" 2004. i "Srpska deca Carstva" 2005.

Najzad, njegova biografija beleži i niz političkih aktivnosti, od osnivanja društava rusko-srpskog prijateljstva, do funkcije senatora Republike Srpske.

Kada su "Pogledi" leta 1990. godine umesto studentskog glasila postali samostalna firma, bila su nam neophodna pojačanja, a "prvi pik" bio nam je upravo Dragoš Kalajić. Obratio sam mu se i rado se odazvao. Kada me je pitao šta bih želeo da piše, rekao sam da je to pre svega afirmacija desne političke ideje, jer smo pola veka živeli u nasilnom jednoumlju levih, zbog čega smo postali kolektivni duhovni invalidi. Ana Veber, koja je tada studirala filozofiju, svedoči da su skoro sve njene kolege bili levičari. Ta opaska može se slobodno proširiti na celo tadašnje društvo. Čak i političke stranke i pojedinci koji su, s prvim danima slobode govora, tvrdili za sebe da su desničari — u stvari su bili levičari.

Ana Veber dalje kaže: "Bio je to period kad se rušio Berlinski zid, mi smo se radovali nestajanju komunizma, ali bili smo kao mala bezazlena deca u neznanju šta nas iščekuje u novim istorijskim ciklusima. Lektira kroz koju nam se obraćao Dragoš Kalajić je bila sjajna i na neki način provocirala je um da razmišlja drugačije o tradiciji i kulturi".

To drugačije u osnovi se račvalo u dva pravca.

Prvo, dok smo mi u većini imali naivnu predstavu u Zapadu, kao nekome ko će nam pomoći u nevolji, Kalajić je tvrdio da svo zlo upravo i potiče sa Zapada. Pisao je, dakle, da je Zapad izmislio i komunizam i kapitalizam i da oni u osnovi donose iste posledice. Kritike Novog svetskog poretka, koje su danas redovne na internetu, prvi kod nas napisao je Kalajić. Ujedno, on je bio protivnik i parlamentarne demokrtaije, smatrajući je cirkusom, i tražeći neki treći put. Sa ovim poslednjim nisam se slagao ni onda, a ne slažem se ni danas, s argumentom da ništa bolje od parlamentarne demokratije još nije izmišljeno.

Drugo, Kalajić je bio desničar u doba kada se to smatralo takvim baukom, da je danas teško i objasniti. Rečju, niko za sebe nije smeo da kaže da je desničar, tj. Kalajić je bio prvi koji je to učinio. Tako, jedan od njegovih prvih članaka za "Poglede" bio je "Ustajte na desnu nogu". Taj članak sam postavio na sajt 15 godina kasnije, na vest da je preminuo, umesto nekrologa. Preporučujem čitaocima da ukucaju ovaj naslov na Guglu, tako pronađu i pročitaju celi članak. Nije mi poznato da je neko napisao nešto bolje na temu levica/desnica, ili makar ne na tako malo prostora. Članak je aktuelan i danas — i biće još dugo — a na ovom mestu bih samo ponovio Kalajićev zaključak da zapadne zemlje, iako to na prvi pogled deluje nelogično, jer imaju jake desničarske stranke, poput američkih republikanaca ili britanskih konzervativaca, u slabijim državama po pravilu podržavaju levičarske pokrete. Razlog: oni uvek manje brinu o nacionalnim interesima, tj. pod njihovom upravom nacionalno bogatstvo postaje lak plen zapadnih lihvara.

Dragoš Kalajić je pisao redovno za "Poglede" negde do 1993. godine, do hiperinflacije zbog koje smo morali da napravimo veliku pauzu u izdavanju časopisa. Prestanak izlaska "Pogleda", od čini mi se devet meseci, bio je toliko važna vest za Miloševićeve komuniste, da je o tome emitovana reportaža na Prvom programu RTS-a. Istovremeno, radovala se i ona druga komunistička frakcija, soroševska. Članak koji je emitovala neka od njihovih agencija, a koji pamtim po objavljivanju u nedeljniku "’Vreme", nosio je naslov "Propast nacionalne opcije". Dakle, nismo mi u krizi zbog hiperinflacije, i ne oglašavaju se oni redovno zbog redovnih donacija sa Zapada, nego navodno propada nacionalna, a uzdiže se njihova opcija...

Razume se, i jedni i drugi govorili su da je to definitivni kraj, mada smo se mi vratili i štampali časopis još 12 godina. Taj povratak je bio mukotrpan, na lošijem papiru i na manjem broju strana, i ja se nisam odmah javio Kalajiću. Ne sećam se kada smo poslednji put razgovarali, da li godinu, dve ili tri pre NATO agresije. Ali razgovor dobro pamtim, jer je za mene bio šokantan. Kalajić mi, naime, reče da sada piše za jedan socijalistički — levičarski, časopis. Možda je to bio "Pečat", koji se negde u to vreme pojavio, ili "Epoha", koja se negde u to doba gasila. I da nema ništa loše u levičarskim idejama, da se mora misliti i na radnička prava, i sl. Postao je blizak čak i Mirjani Marković, ili makar tom krugu oko Jugoslovenske levice. Uskoro je primljen u Tanjug i postao njegov dopisnik iz Rima. Preciznije rečeno, on je radio mnogo više od dopisničkog posla, lobirajući u uticajnim italijanskim krugovima za srpsku stvar. ... / Ostatak teksta u Slobodi

Piše: Miloslav Samardžić | Časopis Sloboda
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: