Radivoj Raša Popov (1933—2017)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radivoj Raša Popov (1933—2017)  (Pročitano 5797 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Februar 28, 2014, 12:57:02 am »

*




RADIVOJ RAŠA POPOV
(Mokrin, 26.06.1933 — Beograd, 19.04.2017)


Srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji TV stvaralac

Rođen je 26. juna 1933. godine u Mokrinu, na severu Banata. Po sopstvenom svedočenju za njegov život su važni: mokrinski mlinovi i crkva, bečkerečki Begej između dva mosta i kuća u ... Zrenjaninu, novosadski bećar-štrand i đačko igralište. Razume se, ne jedino to. Ali, najpre to.

U jesen 1952. godine iz Novog Sada gde je završio gimnaziju odlazi u Beograd. Tamo je besneo spor o modernizmu u poeziji. On se zasukanih rukava i zažaren bacio u vatru javnog života gledajući da obavlja posao zbog kojeg je na ovom svetu: da demistifikuje, da osveži, da dokaže, da stvori jedno razuđeno i razbacano na sve strane pre svega književno delo koje da se sakupi i objasni zahtevaće bataljone istraživača, klasifikatora, tumača i kritičara, koji će se neprekidno zbunjivati što nikako da dokrajče posao koji će im se na početku činiti sladak i lak. Jer, počeće od svega nekoliko knjiga poezije: DVA OKA, objavljene u "Nolitu" 1963, GVOZDENI MAGARAC, u Književnoj opštini Vršac 1976, ŽABAC KOJI NE ZNA DA ĆUTI, U "Dnevniku" 1987, TRULEŽ ZGLAVE, Književne zajednice Novog Sada i Kikinde, 1991, dve drame iz 1958. i 1960. godine ORMAN OD ISTORIJSKOG ZNAČAJA i NOVI ČOVEK NA CVETNOM TRGU koje su igrane 1962. godine, da bi ova druga do dana današnjeg ostala zabranjena, a završiće (ako će ikako završiti) s prekopavanjem po novinama i časopisima gde je objavljeno na stotine njegovih tekstova, po dokumentacijama radija i televizija gde je rasuo fantastične niske svojih bisera kojima se tragovi gube na tavanima i u podrumima naših nesrećnih diskontinuiteta u razvoju društva.

No, jedna će im stvar ipak biti lako dostupna, a ne nevažna za stvaralaštvo Raše Popova. To su njegovi uvodni tekstovi i drugi prilozi za knjige Pčese. Od samog početka izlaženja Pčesinih tematskih godišnjaka Raša Popov ne propušta nijedan, jer mu nijedna tema, ni inače, nije strana, i o svakoj ima on sopstveni ili kakav tuđi doživljaj, posebnu priču, originalan zapis, prigodno čuđenje ili do sada nesačinjen opis. Ovi su tekstovi kroz sve ove godine davali i onaj specifican ton kojim su Pčesina izdanja obeležena i razlikuju se od svega izdavanog u Vojvodini. Možda je Raša Popov kao jedan od sasvim retkih pisaca koji ima dar da oseti inovaciju bio i jedini koji je video unapred da se stvar neće završiti ni na bagremu i dudu, niti na konju i žitu, već da će vrlo brzo doći do crkve i groblja, a vratiti se komšiluku, salašima, Ciganima i detinjstvu. Dalekovidost pesnika još jednom je lako ustanovljiva kod Raše Popova. To je on, njim samim. Dalekovidi gospodin, Raša Popov.

Tekst: facebook
Foto: listal.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Februar 28, 2014, 01:05:36 am »

*
Stihovi Radivoj Raša Popov


Z A Š T O*

ko će se javiti da objasni svet?

nikada svet neće biti objašnjen.
jer se neće razumeti nikada
zašto ljudi žive.

reći će neko da ljudi žive da bi bolje organizovali materiju
ali nema objašnjenja šta je materija.

ako je materije biće sveta
još uvek ne znamo zašto postoje bivoli.

ako je materija bivol sveta
još uvek se ne zna zašto postoje mali bivolčići.

ako je materija bivolčić sveta
još uvek je nepoznato zašto bivolčići dišu.
ako je materija disanje i sisanje mleka i mokrenje u pelene
još uvek se ne zna ne zna zašto mame- -materija
vole decu-materiju.
I to se neće nikad objasniti
pa se time štaviše neće nikad ni gospodariti.
Jer nema gospodstva nad nejasnim stvarima.


MOJA DUŠA

Moja duša je staro vino bez pretakanja
komad bajatog hleba gutanog bez žvakanja
Moja duša je svoj sopstveni vrag krvopija
Sama sobom narcisoidno se opija

Moja je duša mešina stara na šinama
Komad hleba na milost crnim ptičurinama
Ona ni ne sluti sve tajne smišljene grožnje
Po međunarodnom domaćem redu vožnje

Ponekad ne znam da li duša ta je i moja
Da li jeste numerisana il' je bez broja
Samerljivo li je šta daje a šta uzima
Nit' znam koliki prostor ona zauzima

Može li je ikoji silnik srpkom popiti
I kakvim će se bunilom on opiti

27. februar 2003.


* Knjiga stihova • Izbor, reč o knjizi i uvodni tekst Dragan Lukić
   Izdavač Mlado pokoljenje • Beograd, 1970.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Februar 28, 2014, 01:12:16 am »

**
Stihovi Radivoj Raša Popov


UMETNIČKA DRESURA

Ispod usijane vaseljenske šatre
U publici sve Sunce & Zvezdane Vatre
Sprženi klovnovi i kiše izgorele rose
Samo jedan akrobata popeo se
Na leopardske pleći modre i sure
To je umjetnost dresure

Zverinjeg 'oda ne oseća udar
Platformu pod sebe metnuo mudar
U rukama drži zlaćanu trsku
I kožno bičalje za zverinu drsku
Čudan cirkuzan da ne vara on?
Ma jok To svemoćni je Faraon

Svog skulptora ima i svog barda
Metnuše ga na krvava leoparda
Poveriše ga carskoj pazilji
Neobuzdanoj uobrazilji
Od želje za večnošću prosto se je izbezumija
Impregniraće ga da bude mumija

Da leži blažen u mirišljavim sokovima
Napumpan solju sred sisa i u bokovima
Al zalud mu odar večit i skroćeno zvere
Cereka se vatrena publika Gle ljudoždere!
Survaće i Njega i zver u bezdan mlinac
Smazaće ih Zvezde ko siroče slinac

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Februar 28, 2014, 01:29:44 am »

*

MARGINALNI LJUDI


"Gde siromaštvo uđe kroz vrata, ljubav izlazi kroz pendžer!". Tako govore Srbi u Pomorišju, u Rumuniji. Poslovica je zabeležena u zborniku Javorke Jorgovan, spremljenom ovih dana za štampu. Tu je iskazana pustošna sila materijalne bede. Što je kriza žešća, to je mržnja veća!

Među ljudima oko nas mogu se čuti krici te rastuće mržnje, ne samo u javno-političkom nego i u intimno-porodičnom krugu. Čujem o porodicama bačenim u nemaštinu. Često je uzrok njihovog sloma poznat: to je obično direktor koji je prodao mašine, ćapio pare i pobegao na neka svoja "Kajmanska ostrva". Da postane direktor u "ona" vremena morao je da se kune u svoju moralno-političku čistotu, a da u stvari bude podli licemer i karijerista. Kad je sistem puk'o, pravo lice se pokazalo — on je mlatipara, onda lakejstvom na rečima, sada u novorođenom kapitalizmu brutalnom otimačinom.

Porodica koju su taj sotona, ili vraška kriza zgromili, počinje da se rašiva. Otac sve više pije, u nastupima ljubomore tuče ženu (majku svoje dece), majka pokušava samoubistvo. Žive po dvorišnim kućama. Ili u "favelama" sačinjenim od otpadne cigle i kartona. U nekoj porodici opet oboje supružnika se propiju. Ljubav i blaga reč sve su ređi. To se širi kao najgora socijalna bolest. Ne ograničava se na ljude iz potleušica i čatrlja. U strogom centru Beograda, ovih dana, razvedeni otac, lišen već dugo svog unosnog zaposlenja, ubio mecima majku svoje dece. Ona je, mučenica, žestoko i prekovremeno radila i izdržavala decu. I šta sad? Ćorsokak nesravnjive zloće. Svi su poraženi. Tu nije bilo borbe nego samo zločin.

Velika je borba koju ljudi bačeni na ivicu života u sadašnje vreme vode. U napuštenoj fabrici koja je do pre decenije proizvodila strateški industrijski artikal, jedan čovek borbenog karaktera i sjajne vrednoće, skrpio kućicu za sebe i svoje najdraže. Čeka ga neizvesno sutra kad neki tajkun otkupi ruinu pa počne da razvaljuje zdanje koje je bilo ponos "onog" vremena.

Gospođi koja na ulici prodaje čarape (osam banki par), pre neki dan su zapretili: "Ako budeš i dalje to radila, bićeš odrapljena sa pedeset hiljada dinara!". Gledao sam je u panici i pitao se: da li je ikoji od tajkuna bio odrapljen tako drakonskom kaznom. Jer da ona ima pedeset hiljada ne bi tu dreždala!

Stegnuta srca gledam te junake opstanka, kad u zimskim mesecima ribaju stepenice. Na stepeništu zgrade u kojoj živim ribala ih je sitna ženica, bolešljivog lika i čovečnog pozdravljanja sa stanarima. Ima dva meseca otkako je umrla u bolnici. Još pamtim njene duboko upale crne oči.

Poslovice su rezime vekovnog posmatranja života. Odista ljubav pred siromaštvom beži. Ali srećom, ima ljudi koji odolevaju toj prisili mržnje. Iz jedne varoši u Srbiji, poznatoj po nekadašnjoj industrijalizaciji, preselila se u Beograd ne samo jedna porodica. Ova koju znam, u Beograd je pobegla. Onde u srećnoj provinciji živeli su kod suprugove mame. Ta ih je jednog dana kao nezaposlene isterala. Došli su u Beograd. Ovde ih je primila mamina mama! Dakle, ništa bez stare gospođe i njene moći da suzbije mržnju i očuva ljubav. U tesnom stanu su baka i petoro dobeglica. Samo majka radi. Zato sad baka radi po kućama, da doda para za sve šestoro.

U Brazilu ljude takve sudbine i takvog statusa, nazivaju marginalni ljudi!

Ta se socijalna margina širi. Ali jedinu nam nadu pruža vest o bratu i sestri, sirotanima bez oca i majke, koji dele jedan te isti par cipela. Kad ona ode u grad, on sedi kod kuće u čarapama, i obratno.

Ljubav se ipak ne da isterati kroz pendžer, uvek.

Raša Popov
objavljeno 19.05.2011. u Politici
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Mart 24, 2014, 09:00:53 pm »

*

GUGL JE MOĆNIJI NEGO ŠTO SE MISLI


U Srbiji se, kao i u drugim "kompjuterizovanim" zemljama manje čita. To nam je doneo marš vremena. Ne piše se više guščijim perima, pa ni čeličnim kakvima je kao "najpametnijim" pisao Tomas Man. Meni je jedan slikar čelična perca za mastilo i tuš donosio iz Njujorka! Modernost je neminovna.

Ali pošto su kompjuter i njegovo lakonski naštelovano čedo fejsbuk, kao i igrice zaokupili um i svaki čas slobodnog vremena mlade generacije, moramo novorođenče nosati. Kadgod imam priliku ja deci govorim: "Vi ste dobili u ruke jednu od najmoćnijih mašina, i morate znati da ona nije samo kratko ćaskanje i "blogovanje", nije samo igrica i kocka, već nosi u svom pregolemom mozgu sve knjige ovog sveta! Naučite se da otvarate na Guglu znanja i pamet, istoriju i nauku. Pitajte kompjuter kao strpljivog učitelja, on će vam otkriti sve što ne znate i što vam je važno u životu, politici, zdravlju ili sportu!"

Tu strpljivost kompjutera je još 1973. naglašavao Din Braun sa Stenforda, kad je gostovao u Subotici: "On vas neće ružiti i psovati, biće na vašoj strani." Ali avaj!, čim su ga se dočepali kriminalci i neprijatelji ljudskog roda počeli su ga pretvarati u nažalost i opasnu spravu.

Deci uvek objašnjavam da je uparen sa štampačem taj aparat postao kadar da porađa knjige. Nisam imao Šantićevih pesama u kući. Kad sam shvatio koliko je kompjuter knjigotvoran "ištampao" sam iz njega stihove poete koga sam u mladosti obožavao.

Da će knjige sveta ući tom brzinom u memorijske diskove računara nije se verovalo. Ja sam godine 1971. u Ljubljani na Prvom svetskom kongresu informatike pitao jednog američkog inženjera koji stvaraju ono što se tad nazivalo "veštački mozak": "Vidite li u budućnosti mogućnost da se sve knjige iz velikih nacionalnih biblioteka nađu u toj moćnoj memoriji?" Čovek neverovatno visokog čela odgovorio mi je setno: "To je odlično pitanje, i mislim da je to sa sadržinom knjiga moguće tehnički. Ali ne vidim ko bi uložio novac u taj poduhvat!"

Genije je znao da čovečanstvo baca pare uvek najpre u ratne svrhe.

Kad gle, sada, mladi ljudi kakav je bio Bil Gejts stvorili su hipermemoriju Gugla. Po specijalnim cenama univerziteti mogu odatle da dobiju većinu klasičnih dela svetske pameti.

No uprkos toj šansi koju kompjuter otvara pred novim generacijama, valja žaleći za knjigom podsetiti na misao pomenutog Dina Brauna: "I knjiga je vrlo savršena mašina!" On je brzo prelistavao stranice jedne knjige (mašina s rotacijom oko zamišljene poluge) i zaključio: "Pogledajte kojom brzinom mogu iz nje da izvučem informaciju koju hoću!"

Dakle, ipak je šteta što se čitanje kao intelektualna aktivnost redukuje, smežurava i postaje dar jedne manjine.

Bio sam svedok razvoja jednog sadašnjeg deteta. Do polaska u školu čitale su mu se knjige svako veče. On je postao ekspert za Pinokija i za bajke. Ali otkako je dospeo u gutačicu sveg raspoloživog đačkog vremena, srednju školu, (po osam časova dnevno na nastavi, i još sati učenja kod kuće! Eksploatacija dečjeg rada bez premca!) mladić nema ni kad da čita. Škola im ne da da dišu!

Stanje s čitanjem je pogoršano, ali ipak se treba setiti da ni u moje vreme, mi gutači knjiga nismo bili većina, nego cvikeraška manjina. Ostala su deca jurcala i bazala po ceo dan. Svet je ipak u osnovi uvek isti.

Raša Popov | 10.07.2011 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Novembar 24, 2014, 07:27:57 am »

*

ZAPISI O PESNICIMA I PESMAMA: RAŠA POPOV


Poezija vidi koliko i oči


Vojvodina ne rađa samo žitom i dalekim ljubičastim zorama. Vojvodina rađa i pesnicima. Vojvodina rađa pesnicima, da bi imao ko da peva o Vojvodini. I da se ne peva samo: "Šorom šajke, a Dunavom čeze". Da bi imao ko da opeva njenu prostranu žitoravan i njeno čarno Stražilovo. A ne samo: "Šorom šajke, a Dunavom čeze".

Vojvodina rađa pesnike da bi imao ko ne samo da peva o njoj, divnoj ravnoj Vojvodini, koja nas hlebom hrani i vinom poji, Vojvodina rađa pesnike i zato da ima ko, ko je u Vojvodini rođen, da zapeva stihom, tim najčarobnijim instrumentom, i preko granica njenih dalekih ravnih horizonata, sa nebom venčanim.

Dala je Vojvodina, zemlja što nas hlebom hrani i vinom poji, mnogo pesnika i mnogo velikih: Jovana Steriju Popovića, Đuru Jakšića, Zmaja, Lazu Kostića, Veljka Petrovića, Miloša Crnjanskog, Todora Manojlovića, Miodraga Pavlovića, Miroslava Antića... Njima bi se ponosile i bečke i pariske kulture, i književni London, i umetnički Madrid, i Petrograd, i Moskva.

Rađala je i nastavila da rađa Vojvodina, zemlja što nas hrani hlebom i poji vinom, nastavila da rađa pesnike, nove značajne za našu književnost, za našu kulturu, značajne za našu buduću prošlost.

Rađala je i rađa Vojvodina, zemlja što nas hlebom hrani i vinom poji, rađala i rađa — pesnike, podigla ih je dosta, ali ih opet, nema mnogo, jer nije baš lako roditi — pesnika. Zatrudni Vojvodina, zemlja što nas hlebom hrani i vinom poji, samo ponekad zatrudni pesnikom kao i svi drugi naši krajevi, krajevi na kraj Sveta. Jer nije baš lako roditi — pesnika.

Jedan od pesnika novijih, koje je iznedrila Vojvodina, zemlja što nas hlebom hrani i vinom poji, jeste Raša Popov, rođen u Mokrinu, u Banatu, 1938, 26. juna, kad je Banat pokriven bakarnom bojom zrelog žita uvek trudne Vojvodine, zemlje koja nas hlebom hrani i vinom poji.

Tamo, u rodnom Mokrinu, budući pesnik završava osnovnu školu, pa onda srednju u Zrenjaninu odnosno Bečkereku, i Novom Sadu, i na kraju, kao pesnik već, diplomirao je 1958. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

Raša Popov ostao je, onda, u Beogradu. Pisao je pesme, prozu, drame i eseje. I bio urednik u listovima i časopisima, i na Televiziji. Mora da je vraški dobro znao taj posao, urednički, kada je bio samo urednik.

Prva mu se knjiga pesama, izašla 1963. godine, zove DVA OKA. Dobar naslov, jer poezija vidi koliko i oči, ponekad i više.

Raša Popov odlazi, potom, u svoju Vojvodinu. Sada živi i piše u Novom Sadu, živi da bi pisao, a ne piše da bi od pisanja živio, jer Raša Popov je, verovatno, opet negde urednik.

Gleda svet kroz pesme, kroz prozu, kroz drame, kroz eseje i kroz prozor. Vidi svet onakav kakav jeste, ne dodaje ništa svetu, jer svet ionako sve ima.

Raša Popov je pesnik, koji ima osobito izražen smisao za duhovitu notu poezije. Na mom stolu je njegova knjiga stihova "Gvozdeni magarac", koja je već uveliko uprljana rukama čitalaca, članova Gradske biblioteke grada Beograda. Ova se knjiga, zaista, čita s lakoćom i zanimljivošću, i ponovo.

Ono što je mene, kao čitaoca ove knjige začudilo, jeste ovo: ovaj pesnik ništa ne izvrće, ništa ne karikira, ništa sam ne humorizira, on prikazuje stvari potpuno onakvim kakve jesu. Pa opet sve bude duhovito ili bar protkano duhovitošću. Po mom mišljenju to je novo i osobeno u poeziji. Jer svi drugi pesnici, pesnici koji pišu humoristiku, manje-više, izvrću, karikiraju, da bi dobili u pesmama ono što žele, duhovitost pojava i stvari. A Raša Popov to ne radi tako. Raša Popov prikazuje pojave onakve kakve jesu, a stvari mu ispadaju duhovite. Čudio sam se tome i pitao se: na koji je način to postigao? I nije mi bilo jednostavno da dođem do saznanja da je, to, Raša Popov postigao na jednostavan način.

Raša Popov je postigao duhovitost bez karikiranja, na taj način što je samo vešto nalazio predmete i odabirao pojave.

Kroz poeziju Raše Popova poštapa se stara, mudra, duhovita Parodija, blaža sestra Ironije, i pokazuje slaba mesta vremena.

Piše: Đuro Damjanović


BOING 727

Čudnovata semantika
Let iznad Atlantika

Sedeli smo u kutiji što leti
Sred neba a ne bismo sveti
Kraj mene vezana Nemica
Celim putem se ne mica

I ja sam bio vezan preko stomaka
Zarad sigurnosti nepomaka
I još devedeset nas tu zgrčki
Neki su krenuli iz Grčke
Drugi zgrčeni čak iz Turske
Trbušine vezane i muške i curske

Sad smo bili prava Brza Bića
Civilizacijska otkrića
U nas se pretvorila Antika
U vazduhu iznad Atlantika

Raša Popov | 19.08.2012. | Zavičajno društvo Zmijanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Decembar 17, 2014, 12:47:18 am »

*

PROMOCIJA NOVIH KNJIGA RAŠE POPOVA U ODŽACIMA


Na poziv Turističke organizacije opštine Odžaci Radivoj Raša Popov, pripovedač, satiričar, dugogodišnji novinar i zvezda dečije TV emisije Fore i Fazoni danas je boravio u Odžacima gde je u prostorijama Turističke organizacije održao promociju knjiga: Zadimljena istorija, Kad sam padao u fras i Đavolji disident. U društvu svojih školskih drugova sa Filozofskog fakulteta u Beogradu koji su studirali književnost, profesora Stanislava Stevanovića i Boška Đorđevića iz Odžaka i pred novinarima lokalnih medija, Popov je sat vremena nadahnuto govorio o svom životnom i književnom putu.

Na početku promocije, uvaženog gosta iz Beograda i prisutne, pozdravio je direktor Turističke organizacije Vladimir Ignjatović, a potom je Raša Popov započeo svoju interesantnu životnu priču sećanjima na studentske dane kada je zajedno sa Stanislavom Stevanovićem pisao pesme koje su jedan drugom krišom pokazivali.

Na studije u Beograd došao je 1952. godine. Završio je književnost, iako mu to nije bila jedina preokupacija. Više je voleo istoriju. Njegova svestranost i potreba za čitanjem raznih publikacija, stranih novina i svega što postoji u arhivama gradova i biblioteka odvela su ga u novinarstvo, a njegova nadahnuća pretočena su u pisanu, radijsku i televizijsku formu. Mnoge generacije rasle su i obrazovale se uz njegove kreativne ideje i zanimljive pronalaske.

Raša Popov je rođen 1933. godine u Mokrinu, u severnom Banatu, gde je proveo prvih osam godina svog života. Nakon toga je prešao u tadašnji Petrovgrad, sadašnji Zrenjanin. Njegov ulazak u grad je bio prilično traumatičan i, kako reče, tu je doživeo dugotrajno izlaganje strahu i potištenosti:

— Ono što je u tom gradu za mene bilo strašno desilo se 9. januara 1942. godine. Tada je izbio ustanak u celom Banatu. Banat je imao jednog gestapovskog komandanta, doktora Juraja Špilera. O njemu ja govorim ovde u knjizi Kad sam padao u fras. Ovo je opis mog života od moje osme do dvanaeste godine. To je taman dolazak u sam grad Petrovgrad.

Knjigu Kada sam padao u fras, koja je prošle godine izašla iz štampe u izdanju preduzeća Bookland iz Beograda, Popov je počeo rečenicom:

— Rat je počeo jedne nedelje, dok smo mi deca spavali.

Sećanja o vremenu okupacije u rodnom Banatu, iz perioda Drugog svetskog rata od 1942—1945. godine pisac završava rečima:

— Treba plakati nad sudbinom ljudi. Treba se groziti ratova. Ali istovremeno treba i gajiti nadu da se zlo neće doveka uvećavati.

Govoreći o svom drugom novom romanu pod nazivom Zadimljena istorija, Raša Popov je na promociji u Odžacima istakao da je knjiga nastala tako što je tokom života slušao i prikupljao priče o istoriji, vladarima i mudracima. Sve je to smestio u jedno delo za koje kaže da je uvrstio u istorijske zanimljivosti, a da je podatke koristio iz raznih izvora.

Knjiga Zadimljena istorija je, takođe, prošle godine ugledala svetlost dana, a godinu dana ranije nastao je ep Đavolji disident. To je prvi ep u poslednjih 80 godina u srpskoj poeziji koji je objavio Prometej. Rimujući stihove Popov je na svoj način složio slike iz detinjstva i sećanja na popine propovedi.

Čovek koji hrabro gazi 80-tu godinu života za sobom nije ostavio neki veliki književni opus.

— Ja sam bio mlad i blesav. Dok su svi ćutali kao ribe i bavili se umetnošću ja sam pisao političke članke, tako da za sobom imam tek 15 knjiga — dodaje pisac.

Kultnu figuru, Rašu Popova, uvek je zanimljivo slušati i, kako je neko rekao, zaslužan je za stvaranje bar jednog zrnca ludosti u glavama svoje publike.


Snezana Jovanovic | 19.01.2013 | Radio Odžaci
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 24, 2016, 09:07:49 pm »

*
RAŠA POPOV

DECA ME VIŠE NE PREPOZNAJU

To je čovek — Novinaru, pesniku i piscu, esejisti, humoristi i nenadmašnom pripovedaču u poznoj osmoj deceniji ne manjka entuzijazma i elana, s kojima ovih dana marljivo radi na novoj knjizi

Mudrac, živa enciklopedija, sveznalica, srpski Orfej, epiteti su kojima je u Vikipediji opisan Raša Popov, koji ih po spektru interesovanja i delovanja nesumnjivo i zaslužuje.

Novinaru, pesniku i piscu za decu i odrasle, esejisti, humoristi i nenadmašnom pripovedaču u poznoj osmoj deceniji ne manjka entuzijazma i elana, s kojima ovih dana marljivo radi na novoj knjizi "Retke neobične priče" koja sadrži istinite storije o nasilnim smrtima velikana istorije kao što su Sokrat, Rene Dekart, Šćepan Mali...

Razgovor počinjemo povratkom u Rašino detinjstvo, koje je, kako kaže, proveo kao srećković, iako je rođen 1933. godine.

Rodio sam se u vreme prve svetske ekonomske krize, a izgleda da ću napustiti ovaj svet za vladavine druge takve krize. Neće ona skoro proći jer je generiše svetski sistem banaka. Ne znam kako ćemo se izvući iz svega ovoga, neka nam je bog u pomoći. Ni mojim roditeljima nije bilo lako, napatili su se jer su usred velike krize izrodili tri sina. Majka je plačući otišla kod svog bogatog strica koji nas je smestio u jednu od svojih kuća. Te prve teške godine pamtim kao raj jer smo stanovali u gospodskoj kući pored divnog parka. Danas je to utabana zemlja, sve golo i pusto, ostalo samo pet platana kao uspomena na nekadašnji šumoviti raj — priča nam pisac koji je prošle godine objavio knjigu "Kako sam padao u fras", u kojoj je opisao ratne godine svog detinjstva.

U rodno selo, nekada poznato po guskama, a danas po velikanima, filozofu Vasi Stajiću i pesniku Miroslava Antiću, uputi se jednom godišnje, svakog 24. juna na datum rođenja autora "Plavog čuperka".

Naše majke su bile drugarice, a Mika je išao u razred s mojim starijim bratom Lazom. Nisu me primali u društvo, zaostajao sam za njihovom dečačkom zrelošću. Sećam se kako su jedne jeseni, imali su osam-devet godina, skupljali suvo lišće, umotavali ga u stare novine i pravili cigare. Uhvate ih neke čiče, prijave ih roditeljima i dobiju strašne batine. Velikim prokletstvom i bezobrazlukom je smatrano pušenje, kao da se goli šetate ulicom. Bio sam 20 godina pušač, ostavljao sam duvan 275 puta kao Mark Tven, ali na kraju sam ga ostavio. Imao sam jake noćne glavobolje, skoro pola godine nisam spavao, bio sam stalno budan i na kraju sam bacio cigarete.


NEKI NOVI FIZIČARI

Naš sagovornik je najveću slavu doživeo kao "čika Raša pronalazač" u kultnoj dečjoj emisiji "Fazoni i fore", u kojoj je sa takvim zanosom i žarom predstavljao svoje "pronalaske" da su ga mališani najozbiljnije shvatali i bez straha i ustručavanja prilazili na ulici naučniku razbarušene kose i brade.

Deca me više ne prepoznaju, već odrasli koji imaju decu. Zaustavi me pre neki dan mladić u Pop Lukinoj ulici, drži neku knjigu o atomskoj fizici i kaže mi: "Čika Rašo, molim vas potpišite mi se na knjigu, nosim je mojoj devojci koja je veliki fizičar, dobiće jednog dana Nobelovu nagradu!" Eto, zahvaljujući slavi iz "Fazona i fora" saznao sam da imamo tako pametnih devojaka — priča Raša, čije su sagovornice u "Fazonima i forama" bile devojčice, radoznale pametnice.


OČI KOJE SU GA OSVOJILE

Moja prva sagovornica je bila šestogodišnja Slađana Stojadinović, koju sam sreo posle 18 godina. Ofarbala se u crno, ali je prepoznam po bačvanskom govoru. Bila je studentkinja neke više komercijalne škole. Posle nje jednu sezonu partnerka mi je bila Lea Labudović, najblistavije dete koje sam sreo, ona je do reči znala i svoj i moj tekst. Mora da je danas neka doktorka. Radio sam i sa sestrama Nenadović, koje su poreklom iz slavne valjevske porodice. One su devojčice koje rastu — priča Raša, koji je kao dečak i sam imao svog Rašu — pripovedača najmaštovitijih priča i bajki.

Božanstvo mog detinjstva bio je deda Radivoj Ubović, koji je gradio pruge u Argentini i Brazilu, a 1916. je bio u postojbini carstva Inka, o čijoj nam je kulturi strasno pričao celog života. Nasledio sam njegovo ime, a kažu i rečitost, pošto je govorio "samo" 12 jezika. Zrenjaninski mislilac Dejan Bošnjak je na promociji moje knjige "Kako sam padao u fras" pričao da me je iz 1945. zapamtio kao rečitog govornika i da veruje da sam postao pričljiv jer sam odrastao u porodici u kojoj je postojala puna sloboda govora. Nama je 1936. u kuću stigla velika enciklopedija "Sveznanje", koju je otac u ratama otplaćivao. Duško je sa mnom i Lazom priređivao zajedničko čitanje enciklopedije, koja mi je i danas nadohvat ruke, na polici pored kompjutera.

Kao student književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu upoznaje koleginicu Radu, životnu saputnicu s kojom ima ćerku Dijanu, ikonopisca, i sina Bojana, sveštenika u Moskvi.

Rada je došla iz Banjaluke, a ja iz Novog Sada. Imala je najlepše oči u Beogradu i ličila je na Gretu Garbo. Ona je bila iz siromašne učiteljske, a ja iz siromašne činovničke porodice. Prvi put je izvedem u restoran, ne znam kakve su kafanske cene, pa moja Rada doplati od svoje studentske crkavice. Ispada da sam bio sponzoruša za današnje pojmove (smeh). Ali, moja zaljubljenost se ogledala u tome što sam bio spreman da se odmah oženim devojkom koju volim. Prezirem muškarce koji imaju devojke, pa godinama izbegavaju da se ožene, to nisu ozbiljni očevi — poručuje Raša.


POHVALA ZA PRESSOVU NOVINARKU Kao nekadašnji novinar, voditelj TV Dnevnika koji je pomerao granice Raša Popov komentariše današnjicu.
U štampi vlada prava erotomanija. Najviše se piše o vezama blajhanih starleta i pevačica sa nekakvim sportistima i rmpalijama. Kada sam govorio protiv staljinističke doktrine da se ne treba bojati zabavne štampe mislio sam da će biti puna slobodnih lepih misli, a ona je prazna takvim mislima. Ipak, ima i u današnjim generacijama novinarskih detektiva koje rado čitam. Evo pre neki dan sam uživao u tekstu vaše novinarke koja se maskirala i prosila na moru da vidi hoće li imućni dati koji dinar za mladu i lepu prosjakinju. To je detektivski posao, uhođenje velikog stila.

 
Mirjana Mitrović | 05.08.2012. | Press
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: April 23, 2017, 09:16:16 pm »

*

RAŠA POPOV: RIJALITI JE KAO TUČA MAME I TATE

NOVI SAD — "Zavičaj se širi, kome se zavičaj ne širi, to je čovek koji ima konjske naočare na očima, uskogrud i tesnogrud. Tako i bajadžora, on je jako školovan, tri puta je bio u vodenici. Posvađan sa samim sobom. I među obrazovanim ljudima ima podmuklih stvorova, i oni su bajadžore. Neki se tuku s njima, ali ja ne umem da se tučem, ne znam kako bih se nosio s njim. Ne pomaže lični primer", kaže u intervjuu za Oradio književnik i pedagog Raša Popov, laureat nagrade za životno delo Dositej Obradović.

"Naravno da sam bio iznenađen. Jeste da imam opus za sobom mahom namenjen deci, ali imam i knjigu do koje mi je jako stalo, zove se 'Kako napisati najgoru pesmu'. To je književna kozerija, nije teorija i estetika. Mala antologija svetske i naše poezije. Imam tu i Miku Antića i Stivena Stepančeva. On se rodio u Mokrinu pre 102. godine, Števa Stepančev. Još je živ, kraj Njujorka", govori nam Raša Popov.

Oradio se koristi eksluzivnom prilikom da pita Popova, za početak — kako se piše najgora pesma?

"Suprotno od onog kako se piše najbolja. Mene je Stepančev poučio da se dobra pesma piše ako u njoj ima antropomorfizama, ako su nežive stvari žive. A ja savetujem, nemojte nipošto da vam nežive stvari budu žive, samo neka vam sve bude k'o kamen i nepomično. Najvažniji zakon dobre poezije je kontrast, crno-belo, život-smrt. Savetujem čitaoca da nipošto ne stavlja stvari u kontrast, neka sve bude iste boje, ponajbolje ni crno, ni belo, nego sivo. U toj sam knjizi otkrio jedan zakon, svaki pesnik mora da ima pesmu o Mesecu i mesečini".

Zašto?

"Mesec baca na nas umrlu sunčevu svetlost. I Mesec i mesečina su krunski pev o smrti, o egzistenciji bremenitoj smrću. Najlepša pesma o mesečini je ona engleskog pesnika Voltera de Mera. Moj podstrekač za pisanje te pesme je bio kumašin Petar Đurić, dokumentarista RTB, možda najbolji. Našao je ilustraciju iz 1906, kada je bilo pomračenje Meseca nad Istanbulom. Onda je dve čete turskih vojnika izletelo na livadu i pucalo na Mesec jer je, prema njihovom shvatanju, Šejtan počeo da nagriza Mjesec i oni su pucali da ga spreče da ne odgrize Mjesec, da ljudski rod ne ostane bez mesečine".

Neki ljudi danas kao da opet pucaju u Šejtana pred Mesecom?

"Svi fanatici pucaju u Mesec. Imali smo, naročito pre dve decenije, strašno rastući broj fanatika. Za veme socijalističke vlasti najveći neprijatelji ljudskog roda su bili dogmatici. Duško Makavejev i ja smo pisali komediju Novi čovek na Cvetnom trgu, 1962. je prikazana i odmah je policijski zabranjena. Ismevali smo se mitu o novom čoveku. Kao, prestaće zavidljivost, zloba, bogaćenje, a videli smo da su baš glavešine socijalizma uništile fabrike".

Kako se voli svoja zemlja, šta reći detetu?

"Od malena te uče najlepšim izlivima ljubavi prema zavičaju. Posle kada prerasteš zavičaj, vidiš da ti je on mnogo širi. Kada je Đura Jakšić prešao preko Dunava i krenuo koritom Mlave kroz manastir Gornjak napisao je belešku: O, blagoslovena zemljo banatska, već tri dana kako te moje oči ne vide. Do smrti ga posle nije video, a najlepše stihove je napisao na brdu oko Jagodine, na Liparu. Zavičaj se širi, kome se zavičaj ne širi, to je čovek koji ima konjske naočare na očima, uskogrud i tesnogrud".

Da li nam je zemlja uzvratila ljubavlju?

"Zavisi. Ako na tebe naiđu zlotvori, patološki tipovi i psihopate, oni su isto deo tvoje zemlje. Ne može zemlja da vrati sto posto ljubavi zato što ima dosta psihopata. Imamo optičku varku, čini nam se da pre nije bilo takvih zločina. Bilo je, samo se nije pisalo. Sada novine moraju da objavljuje nakazne i naopake stvari da bi ih ljudi kupovali. To govori nešto o ljudima. Traži se krvološtvo".

Koje emisije su konkurencija "Fazonima i forama"?

"Deca gledaju pevaljke koje pevaju kroz nos i rijaliti šouove. To s njim je vrlo čudno, sada je televizijama glavni cilj da zarade što više para, a to će imati ako prikazuju polemiku, ali ne izraženu kroz pozorišna dela, nego među živim ljudima. To je dobro ako je polemika otmenija ali ne znam da li namerno dovode u te emisije ljude koji nisu otmeni. Nisam siguran da je mogućna takva čudovišna zamisao da namerno dovode vulgarne i agresivne tipove. Ko se pokaže kao tresak i bukvan, njega odmah angažuju i dobijaju honorar. Gledao sam emisiju u kojoj se ljudi iz rijaliti šoua brane, kažu da to samo snobovi i otuđeni intelektualci ne vole. A čujem da deca vole. Da li je mogućno da deca vole da gledaju kada se odrasli glože, to je kao da gledaju tuču između mame i tate. Zbunjuje me malo cela ta stvar, suviše je novo za moje staračko doba".

Možda su se navikli, pa im prija.

"Bio sam u 97 škola u poslednjih četiri meseca. U seoskoj školi u opštini Vrnjačka Banja sačekao nas je krupan mladić. Pita ga moj prijatelj "jesi ti domar", on kaže "ne, ja sam sekjuriti", piše mu na majci, na engleskom. Ja kažem "jel' napadaju školu neki razbojnici", a on kaže "ne, naši đaci petog razreda tuku sve redom i štitim nejake i dobroćudne od tih petaka". Nisam verovao da čujem svojim ušima. Da l' ta mala deca dobijaju batina kod kuće, od razjarenih, nepedagaoški nastrojenih očeva, ja ne znam, tek, oni biju sve redom".

Moram da vas pitam, bili ste žrtva maloletnih...

"Hteli su da mi upadnu u stan, u poslednji čas sam uspeo ramenom da zatvorim vrata, pa je trinaestogodišnji napadač, koji nije pomenut u izveštajima, povukao nogu. Brava mi je u kvaru, imao sam sreće što sam uspeo brzo da zaključam. Ali to ne volim da slušam i pričam o tome".

Razumem, hteo sam da pitam da li ste zbog toga izgubili veru u mlade?

"Pa nisam. Nisu svi jednaki. Kada sam gledao jedan dečiji hor, to mi vrati veru. Jedna mala devojčica, Ršum (Ljubivoje Ršumović, prim.aut) mi pokaže na nju, kaže "gledaj kako je slatka", a mala zabacuje glavu, zna pesmu, peva u horu, kako da mi to ne vrati nadu. Deca se rađaju sa osmehom na licu, beba je samo prve dve nedelje onako crvena, već posle na mamino "gu-gu" odgovara osmehom".

Kako posle postaju oni petaci iz Vrnjačke Banje?

"Mora da ih tuku. Žive u sredini permanentnog nasilja čim je to tako, mada, neki se rađaju kao psihopate, izučavao sam taj fenomen. Ima u kolekciji srpskih narodnih priča koju je skupio Čajkanović 1928. priča "Dečak koji se ničega ne boji".

Često koristite naziv bajadžore; kako da se nosimo s takvim ljudima, očigledno ih je previše?

"Sa njima se ne može nositi. Bajadžora je jako školovan, tri puta je bio u vodenici. Bajadžora je zavukao ruku u uzani krčag i ruka mu se naduje od krvi pa ne može da je izvuče i umesto da razbije krčag - on sebi odseče šaku. Tako je pametan i školovan. Posvađan sa samim sobom. Neki se tuku s njima, ali ja ne umem da se tučem, ne znam kako bih se nosio s njim".

Ličnim primerom?

"Ne pomaže primer. Bajadžora je neuništiv, to je mentalitetski tip nama južnim narodima. I među obrazovanim ljudima ima podmuklih stvorova, i oni su bajadžore".

Verujete li da je batina izašla iz raja?

"Ne. Raj je mesto blaženstva i sa neba, kada božanska energija počne da zrači, ona zrači kao beskrajno dobra. Iz raja izlazi ozarujuća svetlost dobrote".

Ako bih vam rekao da ste previše sentimentalni?

"Sažaljevao bih vas".

Pitam tendenciozno, trenutno se sentiment tumači kao slabost?

"Mislim da su ljudi koji su hladnog srca ljudi kamenog srca. Čitao sam kao dete bajku o čoveku koji je imao kameno srce, užasnula me je i sada me užasavaju takvi ljudi. Sretem ih neki put. Sada sam penzioner, penzioner ne sreće uglavnom nikoga. On je sam".

Očigledno niste, telefon vam zvoni?

"To sad zvoni jer sam dobio nagradu, rekao bih da je ovo državna nagrada. Puna sala Narodnog pozorišta, baš sam bio zbunjen. Ršum me je ganuo govorom o meni, to nije bio govor nego beseda".

Da li je bilo mladog sveta u publici?

"Bila moja unuka, unuka doktora Matickog, drugarica moje unuke koja je nabacila novu crnu svilenu bluzu, pa je došla da je pokaže na svečanosti".

Znate na šta sam mislio...

"Pa, nije bilo mladog sveta! Bile su uglavnom uvaženja dostojne osobe. Šta da vam kažem, bio moj vršnjak sa ženom, Stanislav Bajić, novosadski fizičar, baš me je obradovao. Kad vidiš vršnjaka osećaš se kao da si mlad (smeh), a on ima 83 godine".

Strepite li za mlade?

"Strepim od razvoja kapitalizma, da ne pređe u ultrakapitalizam. Danas mlad teniser koji hoće da krene tragom Novaka Đokovića mora da ima bogate roditelje. Ultrakapitalizam je ukinuo amaterizam u sportu. To je nakazno".

Bez brige, ne mogu mladi ni da sviraju besplatno.

"Je l'da? Uđemo mi u jedan dom kulture, kaže nam čovek "da platite 200 maraka što će Raša Popov govoriti deci stihove i pričati i bajke". Umesto da dom kulture zove mene, pa da mi plati, on traži od mog prijatelja koji me vodi po regionu. Kada sam ja bio maturant, novosadski Dom kulture je zvao Iva Andrića da govori o vekovnoj patnji bosanskog seljaka. On nije bio govornik, pročitao je svoje delo i video sam Andrića sa 18 godina, to je radio Dom kulture. Sad bi Ivo Andrić morao da plati 100 evra da se obrati gimnazistima. Nije valjda dotle došlo? Ma, teram šegu..."

23. februar 2016. | Izvor: RTV, Oradio (Igor Mihaljević) | rtv.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: April 24, 2017, 03:13:59 am »

*

RADIVOJ RAŠA POPOV
Mokrin, 26.06.1933 — Beograd, 19.04.2017.


Raša Popov, legendarni srpski književnik, publicista, glumac i dugogodišnji televizijski novinar, novinar-saradnik Mokrinskih novina, zvezda dečje televizijske emisije "Fazoni i fore", preminuo je 19. aprila u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, tik uz Mikija Jevremovića, pesnika Milana Komnenića, violinistu Dejana Mihailovića.









"...Uvek je bio nemaran prema svojim tekstovima pa ih je na stotine rasuo po raznim novinama i časopisima. Naći će se valjda neka vrednica koja će ispraviti Rašinu nemarnost i sve te tekstove sakupiti i objaviti.
A tek emisije sa radija i televizija koje su nas nekad uveseljavale, danas nepravedno leže po kakvim tavanima i podrumima. Odande nam snimci govore koliko smo sebični pa uskraćujemo našoj deci ono što smo najviše voleli...
Svi današnji TV kanali koji otkrivaju razna svetska čuda nama nisu bili potrebni, Sve smo mi to saznali od Raše, Ršuma, Branka kockice i mnogih drugih sveznalica našeg detinjstva...
Hteli su neki strašni ljudi-političari i da ga izbace sa televizije, ali je uvek tu bio Bog i svi oni dobri ljudi koji su ga štitili...
Dobio je brojne nagrade i to više miliona nagarada. Najznačijne nagrade se ne mogu nabrojati jer bi se morala skupiti sva ona deca kojima je na lice doneo osmehe. Ne jednom beogradskom festivalu pesnika upravo deca su ga proglasila vitezom proleća..."
Dalibor Drekić


"Bila je privilegija što smo delili neko vreme sa velikim pesnikom i pripovedačem čiji je intelekt nadilazio sve što smo očekivali i čemu smo se nadali. Bio je velikan našeg vremena, renesansna ličnost koja je uspela da da nađe prečice za komunikaciju sa decom. Da bi uspešno razgovarali sa detetom vi morate da se popnete na njegov nivo. Raši je to uspelo jer je u seriji 'Fazoni i fore' kao Proka pronalazač ušao u dečiju maštu. Ušao je u dečija srca zauvek...".
Ljubivoje Ršumović


"Na književnim putovankama — ma kud krenuli, gde god stigli — dopričao bi nam ono što nismo znali o tom kraju i tamošnjim tajnama. Što više drugovasmo, naša su neznanja bivala sve vidljivija...
Svojom bajkovitom pojavom, bezazlenim licem, pa i alarmantnim glasom — očas bi se snašao međ' radoznalim, krupnookim derištima, a sebi sasvim ravnopravnim. Na to su pristajali i uspevali samo bogomdani, kakav nam beše Radivoj Raša Popov."
Mošo Odalović


"Raša Popov je među nama, dečjim piscima bio u mnogo čemu naj. Bio je najstariji po godinama, a najmlađi po duhu. On je bio najobrazovaniji, a najskromniji, najtačniji, najstrpljiviji, najelegantniji, on je zapravo bio čarobnjak, viljenjak i večiti čuvar dečjeg carstva."
Jasminka Petrović


"Raša Popov je jedan od retkih među nama kome je to u potpunosti uspelo. Pripadam jednoj novijoj generaciji, sa Rašom sam se upoznao početkom osamdesetih i po mom mišljenju, od svih pisaca on je ostao najvoljeniji i među decom i među kolegama. Ljudi ga uglavnom pamte po ulogama u 'Šeširu bez dna' i 'Fazonima i forama', iako je imao običaj da kaže da je zapravo uvek igrao samoga sebe...
Odlično je znao i jezike i poznavao istoriju, imao je veoma dobru memoriju i bilo je zadovoljstvo slušati ga kada govori o prošlim vremenima koje moja generacija nije zapamtila. Ono malo vremena kojima smo bili počastvovani da provedemo sa njim, ostaće kao velika škola ponašanja i odnosa prema deci i književnosti...
Možda ljudi ne znaju, ali postoji iz njegovih ranijih dana pesma koju je od početka do kraja napisao tako da je svaki stih palindrom, pritom pesma ima smisla. Voleli smo da čitamo njegove zapise u Politici i u periodici, namenjene mladima i starijima, ali pored svega toga Raša će ostati zapamćen i kao jedan smireni i tih čovek. Umeo je da negoduje, ali nikada ga niste videli da se na nekoga otvoreno ljuti, da lamentira."
Branko Stevanović


"Raša je bio čudesan čovek i sećaćemo ga se kao svetitelja. Bio je prosvetitelj koji je išao putem Dositejevim, čovek koji je sve nas zadužio. I da bi deca odrastala u jednom dobrom svetu, nadam će da će se pojaviti jedan novi Raša".
Rada Đuričin


"Znao je sve o našoj prošlosti, kako i zašto živimo sadašnjost i šta nas čeka u budućnosti. Koliko god svi oko njega bili zanimljivi deci, samo on je uspeo da stvori direktan odnos sa decom. Kada god bi stupio na neku scenu klinci bi odmah počeli da skandiraju 'Raša, Raša...'. Sam sebe je proizveo u Proku Pronalazača jer su njegov šarm i umeće pripovedanja nedokučivi."
Minja Subota
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: