Radovan Popović — Matija Bećković [feljton]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Feljtoni  « Radovan Popović — Matija Bećković [feljton]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radovan Popović — Matija Bećković [feljton]  (Pročitano 15691 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« poslato: Mart 23, 2014, 05:12:57 pm »

*

FELJTON — MATIJA BEĆKOVIĆ I


IME DOSANJALA MAJKA

Otkako se, početkom pedesetih godina prošlog veka, pojavio u srpskoj književnosti, Matija Bećković je u centru pažnje javnosti, književne ali i vaskolike druge. U rodoslovu Bećkovića ime Matija nije postojalo




Matija Bećković
u naručju majke Zorke


Otkako se, početkom pedesetih godina prošlog veka, pojavio u srpskoj književnosti, Matija Bećković je u centru pažnje javnosti, književne ali i vaskolike druge. On je, najpre, "nestašni" dečko kome nema premca u generaciji pisaca koja svakom svojom knjigom izaziva nesvakidašnju pažnju ne samo književne kritike. Njegovim delom bave se pisci, ali i dežurni ideolozi kojima zagorčava život u ostvarenju "zacrtanog puta u svetlu budućnost"...

Matija Bećković evo više od pola veka istrajava zahvaljujući izuzetnom daru — jedna je od vodećih ličnosti srpskog književnog života, autor je antologijskih knjiga poezije, čak i beseda kojima nema ravnih u novijoj srpskoj književnosti.

Pa, ko je, u stvari, Matija Bećković?

Kada se Vuku Bećkoviću, oficiru kraljevske vojske, sa službom u Senti, gradiću na severu Bačke, kraj Tise, 29. novembra 1939. godine, rodilo prvo dete — sin, uzbuđenju nije bilo kraja. Supruga Zorka, rodom iz obližnje Kanjiže, gde joj je otac Miladin Taušan, po povratku sa Solunskog fronta kao dobrovoljac dobio zemlju i naselio se u ovu ravnicu, želela je da svome prvencu da ime Matija, po zavetu voljenog brata Milana Taušana koji je kao mladi komunista, pitomac kragujevačkog Vojno-tehničkog zavoda, izvršio samoubistvo u Petrovaradinu gde je bio na odsluženju vojnog roka...

Pričala je najbližima da je kao trudnica sanjala kako je neki Mađar hteo nožem da je udari u stomak, a već pokojni brat je isprečio svoju ruku i rekao:

"Nemoj, tu je Matija..."

A onda se obratio sestri:

"Ti ćeš roditi sina i daćeš mu ime Matija..."

To ime, međutim, u rodoslovu Bećkovića — u Crnoj Gori, u Rovcima, nije postojalo. Kad je kum Jovan Vuković stigao iz Beograda, doneo je ime — rekao je da će se dete zvati Radosav.... Na kraju je žandarmerijski oficir Vuković popustio, jer je majka Zorka htela pošto-poto da ispuni zavet i predskazanje, pa je u mesnoj crkvi, u hramu Svetog arhanđela Mihaila u Senti, na krštenju potonji veliki srpski pesnik dobio ime — Matija. Bio je to prvi čovek sa tim imenom u Rovcima, pa i dalje od Velje Dubokog. (Tamo je bio poneki Mato i Matije — ali Matija nije.) Majka je nalazila još jedno opravdanje za ovo ime — dete rođeno na dan Svetog Mateja.

Inače, bratstvo Bećković — Drašković bilo je vazda ponosno na svoje hrabre pretke koji su se isticali junaštvom u bojevima s Turcima. U nekrologu pradedi rovačkom komadijeru Vuju Bećkovu, koji je objavljen u "Glasu Crnogoraca" 9. decembra 1901. godine, zabeleženi su mnogi podaci iz života porodice. Vujo se prozvao Bećkov po dedi Bećku Draškoviću (kome je kumovao veliki vojvoda Mirko Petrović). Od Vuja se ogranak Draškovića prozvao Bećković i to većinom oni koji su školovani...

Pre Vuka Bećkovića proslavio se kapetan Mrkoje Bećković, jedini oficir redovne vojske — poginuo je u Mojkovačkoj bici 1916. godine. Kapetan Mileta Bećković ubijen je na Bregalnici 1912. godine. Matijin deda Niša Vujov bio je predsednik rovačke opštine i narodni poslanik Podgoričke skupštine 1918. godine. Reč Vuja Bećkovića: "Gdje god sam htio nešto da učinim svud sam poginuo!" — obeležila je sudbinu i njegovog potomstva.

Posebno će na Matiju ostaviti dubok utisak priča o Marku Taušanu, pretku sa majčine strane, koji je i u narodnu pesmu ušao (pesma koja je kod Vuka Karadžića zabeležena pod imenom "Pop Dragović i Marko Taušan").

Porodica Bećković će do početka Drugog svetskog rata živeti u Senti i Novom Sadu, gde je Vuk na kraju bio na službi u Petrovaradinskom garnizonu. Kad se zaratilo, porodica je stigla kod familije u Velje Duboko, u Rovca. Vuk Bećković je smatrao da je vojska kapitulirala i da oficiri u tom ratu treba da ostanu po strani. Građanski rat, pogotovo u Crnoj Gori, bio je nemilosrdan, a on kao oficir kraljevske vojske, veran svojoj zakletvi, nije mogao biti neopredeljen.

Braća, od kojih su neki već bili u partizanima, preko noći su prebegli kod brata u četnike. Nije imao kud. Morao je sa svojim saplemenicima. Krenuo je u šumu držeći se uglavnom svoga kraja — izabran je za komandanta rovačkog četničkog bataljona. Vodio je brigu o svojim ljudima, i verovao da će posle rata svi odgovarati za svoje postupke, ma na kojoj strani se borili. (Milovan Đilas, u svojoj knjizi "Revolucionarni rat", kao jedan od čelnika partizanskog pokreta u Crnoj Gori, između ostalog, dočarava atmosferu u kojoj se taj rat vodio: "Morali smo se povlačiti: imali smo jedino dva izlaza, a naročito smo se bojali Rovčana, kojima je komandovao Vuk Bećković, moj kolega iz kolašinske gimnazije i otac pesnika Matije Bećkovića. Ali Vuk se brinuo samo za svoja Rovca, pa smo se komotno — obema sustopicama — izvukli iz moračke provalije...").


SUZA ILI MINA

Matija Bećković — suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

...

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.

(Odlomak iz pesme "Matija Bećković")


Radovan Popović | 01. decembar 2009. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #1 poslato: Mart 23, 2014, 05:13:29 pm »

*

FELJTON — MATIJA BEĆKOVIĆ II


NIKO NIJE VEĆI OD OCA

U ratu poginuo Matijin otac i njegova četiri brata. Prve pesme Matija je naučio od majke




Zorka i Vuk Bećković

VUK Bećković, Matijin otac, dobio je 1943. godine i drugog sina — Ljubomira, Ljuba, a Zorka će roditi i kćerku Ljubicu, posmrče. Jer, ratni vihor odvešće Vuka daleko od zavičaja, u Bosnu i dalje... da li do Jasenovca ili do slovenačkih jama, zajedno sa svojim vojnicima. (U ratu su mu poginula četiri brata, a on peti je odstupio — i "nestao"...).

U tom povlačenju s njim je i supruga Zorka s decom, a onda su se rastali zauvek. Zorka Bećković vratila se sa decom u selo, u Velje Duboko.

Vuk Bećković je imao trideset pet godina.

Kao zreo pesnik Matija će mu posvetiti jednu od svojih najlepših pesama:


Niko nije veći od oca
Kamoli sin
Niti je ijedan otac
Ravan ocu
Ako ima sina
Koji zna šta je otac
Jedino ako ga nema.
...
Sinovi su očevi
Ali ni jedan sin nije
Otac...

Majka Zorka je volela da veze, na razne mustre, koje je naučila još kao devojka u Bačkoj, od Mađarica. I čuvala je te svoje vezove (a sačuvao ih je i uramio i njen slavni sin). Od majke je čuo prvi put i priču o pravom pesniku, priču o Branku Radičeviću i njegovoj pesmi "Kad mlidijah umreti...", koju je od nje i naučio napamet. Ona mu je govorila da ima i drugih pesama, od onih koje su oni, vraćajući se iz osnovne škole, usput pevali (iz mozga, kako se govorilo) — "Na ostroške grede dvije Bajova se čapra vije..." majka se plašila da joj dete ne podivlja pa mu je krišom otpevala pesmu "Zaplakala stara majka, Džaferbegova...", kako bi čulo da ima i drugih pesama i drukčijih melodija.

U nižim razredima gimnazije Matija će otkriti i prvog živog pisca čijih je pesama i priča bilo puno u knjigama — bio je to Branko Ćopić. Njegove pamtljive pesme i priče bile su mu prva lektira. Ali, ipak, čitav svet bio mu je sveden na Velje Duboko. Baba Jeja je bila od čuvene porodice Lazarević. Matija je pitao — šta joj je Laza Lazarević? — čije su pripovetke (i fotografija) bile u čitanci. "To je greška...", rekla je baka. "Nije Laza, nego Lazar..." — uverena da drugih, pogotovo slavnih Lazarevića, nema sem onih njenih iz Lipova...

U Veljem Dubokom Matija će završiti četiri razreda osnovne škole — praviće se važan među vršnjacima da je jedini u Veljem Dubokom koji je rođen u gradu, istina u tamonekoj dalekoj Senti, varoši za koju niko od vršnjaka nije čuo... Izmišljao je kakav je to grad, krijući da ga, zapravo, nije ni zapamtio.

I pored nemaštine, Zorka je, po svaku cenu, želela da svoju decu školuje. Matiju je, najpre, poslala u Kolašin, u prvi razred niže gimnazije; a već drugi razred učiće daleko od porodice, od zavičaja, čak u Slavonskom Brodu, kod tetke Jelene — Jele, čiji je muž radio u fabrici "Đuro Đaković", a stanovao u radničkoj koloniji.

U gimnaziji u Slavonskom Brodu dečak će doživeti senzaciju za senzacijom: povijest, tajnik, kolovoz, prosinac, kotar, nazočnost, hvaljen Isus... Diktiraju "raspored sati", počinje "prvi sat hrvatskog jezika"...

Pita druga iz klupe — koji je to jezik? Zar u ovoj zemlji, u Jugoslaviji, svi ne govorimo srpski?... On mu objašnjava da je to hrvatski jezik, da su oni katolici a mi pravoslavci — mi našu prošlost zovemo istorijom, a oni isto to zovu povijest... Na času povijesti Hrvati kažu da je njihova najveća istorijska ličnost kralj Tomislav, a Matija veli da je naša najveća istorijska ličnost car Dušan...

Profesor hrvatskog jezika Ante Milinković dođe do klupe u kojoj sedi Matija i gleda u knjigu, povuče ga za kosu i upita:

"Crnogorac, kontrolišeš da li znam!..."

"Gledam, ima li u knjizi to što predajete, pa ako ima da zapišem...", kaže Matija, a profesor će:

"Znam ja vas, ne možete bez kontrole!"

Matija se, međutim, nametnuo razredu svojom razboritošću, ali i hrabrošću. Proglasili su ga da je najjači. Strasno je navijao za "Crvenu zvezdu", pre nego što je znao šta je to, jer su njegovi drugovi vršnjaci svi navijali za "Dinamo". Matijin idol bio je Rajko Mitić... Imao je dvanaest godina i na polugodištu krenuo je preko Vrpolja, Vinkovaca i Sarajeva u Velje Duboko — sam, kod majke. U đačkoj knjižici prvog razreda bile su sve petice. Pa, ipak, na jedvite jade završio je drugi razred gimnazije u Brodu, na čijem je ulazu stajala ploča da je u toj varoši rođen slavni srpski pesnik Branko Radičević...

Vratio se u Kolašin da završi treći razred niže gimnazije.

U međuvremenu tetka i tetak preselili su se iz Slavonskog Broda u Valjevo. Tetak Sveto Udovičić, rodom iz Bosne, iz Visokog, došao je sa porodicom i dobio posao u građevinskom preduzeću "Jablanica". Bio je poslovođa na gradilištu novog doma kulture u gradu na Kolubari. Zahvaljujući njihovoj dobroti, majka Zorka otpremiće Matiju dalje na školovanje, u više razrede gimnazije. Matija će stići u Valjevo preko Užica, uskom prugom do Lajkovca, a onda će mu Valjevo postati drugo rodno mesto, o kome će, kasnije kao ugledni pisac, reći — da su to najlepše godine njegovog života.

A zgrada Valjevske gimnazije biće najlepša zgrada koju je do tada video. Umeo je da stane s druge strane ulice i da se divi lepoj fasadi, zagledajući biste Dositeja i Vuka. Vazda je gluvario po starom delu varoši — Tešnjaru. Onda bi odlazio kući, kod tetke i tetka, koji će ga i usvojiti! I kojima će zauvek biti zahvalan za sve što su za njega učinili. Prihvatili su ga kao najrođenijeg u svoj dom, u montažnoj baraci, kod železničke stanice u ulici Vuka Karadžića. Mnogo godina potom kazaće: "Tetke su velika institucija naše prosvete — nema broja onih koje su podigle i školovale tetke. Gde je ko imao tetku — tu je učio!"

Radovan Popović | 02. decembar 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #2 poslato: Mart 23, 2014, 05:13:49 pm »

*

FELJTON — MATIJA BEĆKOVIĆ III


PRVI KARIRANI SAKO

Matija će i u valjevskoj Gimnaziji skrenuti pažnju na sebe svojom darovitošću, naročito na časovima srpskog jezika i književnosti




Vera Pavladoljska i Matija Bećković

Matija će i u valjevskoj Gimnaziji skrenuti pažnju na sebe svojom darovitošću, naročito na časovima srpskog jezika i književnosti. Istina, sećao se da ga je još u Slavonskom Brodu profesor hrvatskog jezika pitao:

"Ko ti je ovo napisao?"

Bio bi veoma iznenađen njegovim sastavom.

Valjevo ga je fasciniralo — zauvek će se sećati pazarnih dana kada je varoš po bogatstvu i obliku ličila na slike Hijeronima Boša — seljaci će sa svih strana stići prema pijaci, peške, na konjima, volovskim kolima, a ima i onih sa konjskim zapregama. Ulice zakrčene žitom, pernatom živinom, lubenicama i bundevama, voćem i povrćem... Jednog dana dok je stajao ispred (bivše) kafane "Sunce" prvi put u životu vidi neobičan prizor: nailazi fijaker, a u njemu kaluđer sa sedom, dugom bradom. Rekli su mu da je to znamenita ličnost — ava Justin Popović, izuzetno obrazovan čovek i da živi zatočen u obližnjem manastiru Ćelije, gde su ga komunisti prognali.

U šestom razredu gimnazije doživeo je da se ime Matije Bećkovića pročuje u celoj školi — za pesmu na konkursu "Moj kraj u revoluciji" dobio je prvu nagradu i novčani iznos od 15.000 dinara! A bila je to prva nagrada u životu — u svečanoj sali Gimnazije iznenadnu svečanost otvorio je uzbuđeni direktor Jova Kovačević i objavio da je učenik valjevske Gimnazije taj i taj dobio prvu nagradu za najbolji pismeni zadatak u Republici Srbiji! Valjevo je trijumfovalo nad ostalim gradovima, mada, kako je rekao direktor — "Nije tako bilo u revoluciji..." Zato je gost iz Beograda, iz ministarstva, izvadio koverat sa parama, a jedan od Matijinih drugara je dobacio:

"Prebroj lovu...!"

Presrećan odlazi u baraku i onda s tetkom ide u kupovinu. Kupuje prvi karirani sako u životu, pa cipele, pantalone. Tetka predlaže da kupe i tetku košulju — kaže: "Biće mu milo!"

Uključuje se u žestoke rasprave o tradicionalizmu i modernizmu u književnosti — Matija se opredeljuje za ove potonje. Bliski su mu stihovi Oskara Daviča, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, ali i Stevana Raičkovića... Prvi put u životu vidi žive pisce o kojima se u javnosti govori i piše — u Valjevo je došao Subho Tagore, rođak slavnog indijskog pesnika Tagore, koji je pročitao svoju pesmu "Šumadijski čaj", u društvu pesnika Slavka Vukosavljevića i književnog kritičara Predraga Palavestre.

Indus je mislio da je vruća rakija naš domaći čaj pa mu je posvetio pesmu, a publika je već naslov komentarisala da taj čaj niko nije pio a da nije pevao. Potom je stigao u Valjevo i Oskar Davičo... Zapanjila ga je drskost, s kojom je veliki pesnik odgovorio na pitanje profesora fizike Cvetkovića — kakvi su to stihovi, modernista, kao što ih piše Vasko Popa? Davičo mu je odbrusio da će odgovoriti samo u slučaju ako neko ima nešto pametno da pita...

Početkom decembra 1956. u život Matije Bećkovića ulazi plavokosa devojka koja će mu postati i prva ljubav, i prva ljubavna pesma, i prva knjiga, i doživotna saputnica, i majka njegove dece. Bilo je to tačno u subotu 9. decembra 1956. oko pola osam uveče kada na valjevskom korzou, "u Karađorđevoj ulici, između Pošte i Suda" upoznaje Veru Pavladoljsku, učenicu petog razreda. Iduće, 1957. godine, objaviće i prvu pesmu u "Mladoj kulturi" — nazvaće je "Preludium".

Pričalo se da je pesnik i stidljivi lepuškasti Crnogorac počeo slobodnije da se ponaša — pustio je dugačku kosu, a usudio bi se da u "Šofer baru" popije i poneko piće. Ali, od tog subotnjeg korzoa, otkako je upoznao Veru, njegova galaksija se menja — on prati svaki njen korak, a i ona njega, dolazi da ga sluša, pa i uzima reč na sastancima literarne družine u Gimnaziji... Roditelji su joj uoči rata došli u Valjevo, otac joj je iz Rusije, rođen u Pjatigorsku na Kavkazu i pred Oktobarsku revoluciju, kao dečak, stiže u bežaniji u Srbiju... Vera nosi ime očeve majke.

Matija će ga upoznati i ovaj će biti zadovoljan izborom svoje kćerke, jer je i sam čitao i voleo rusku poeziju, a najviše od svih dopadao mu se Afanasij Fet (1820—1892).

O izuzetno darivotom gimnazijalcu pričalo se i van škole.

Ljubica Nožica, profesor srpskog jezika u VII i VIII razredu, koja prati modernu literaturu, uočava Matiju, upućuje ga u Gradsku biblioteku, gde stižu razni listovi i časopisi. Njega posebno zanima "Mlada kultura" koja posvećuje pažnju mladim piscima, pa i onima iz tzv. unutrašnjosti. Urednici lista (Mladen Oljača, Predrag Palavestra i Slavko Vukosavljević) pružaju ruku mladima, otkrivaju talente. Matija je u literarnoj družini jedan od zapaženijih (pre njega, tu slavu imali su nešto stariji, koji su već otišli u Beograd na studije — Zoran Joksimović, Petar Pajić i Miloš Jeftić).

Zovu ga — pesnik...

U jednoj od pesama ("Lirski recitativ") Matija peva o Toplici, Srbiji u srcu, Avali:

"Pa siđem dole u Rašku na medovinu
pa se s Markom ogledam na dnu bunara
pa s Nemanjom sednem pod tisovinu
i čujem kako Mesec s Danicom razgovara..."

Profesor filozofije Dragan Mijanović, koji je vodio hor Gimnazije, uočio je da Matija govori lepo i razgovetno, pa mu na takmičenju srednjih škola poverava ulogu konferansijea. To je bila i velika slava i prva leptir mašna — koju su na brzinu skidali i stavljali svi učesnici. Vera mu je poverila da ga je tad prvi put i zapazila.

Završeni su lepi gimnazijski dani i došlo je vreme za odlazak na studije u Beograd. Maturirao je školske 1958—1959. Upisuje studije na tek otvorenoj katedri na Filozofskom fakultetu. Izdržao je jedan semestar, kad je shvatio da besmislene ankete i grdne statistike nisu za njega. Preći će na studije književnosti.


Radovan Popović | 03. decembar 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #3 poslato: Mart 23, 2014, 05:14:10 pm »

*

FELJTON — MATIJA BEĆKOVIĆ IV


LJUBAVNI GLAS MLADOSTI

Poemom "Vera Pavladoljska" Matija ulazi u srpsku književnost. Poema će odmah biti prepoznata kao istinski događaj u književnom životu




Vera Pavladoljska i Matija Bećković

Ali, iz Matijine glave nije izlazila Vera Pavladoljska.

Ona je bila s njim bilo gde da je — u Veljem Dubokom, u Kolašinu, kod majke, kod tetke, na beogradskoj "štrafti" (koju polako osvaja i upoznaje). Svoju ljubav će ovekovečiti poemom "Vera Pavladoljska" i objaviti je u "Vidicima", listu za književnost i umetnost Beogradskog univerziteta. Poema će odmah biti prepoznata kao istinski događaj u književnom životu. Lepa vest stići će i do Valjeva, naravno, i do Vere. I ona će uskoro napustiti Valjevo i doći u Beograd da se upiše u srednju finansijsku školu. (Njena mati Jelena Korać i otac Aleksej su razvedeni kada se 1948. godine Jelena opredelila za brata generala Alekseja Pavladoljskog). Majka se pomirila s tim da njena mezimica (rođena 1941. u Kragujevcu) prati momka koga voli (otac Aleksej već je radio u Beogradu, u građevinskom preduzeću "Partizanski put").

Poema "Vera Pavladoljska" postaće legendarna priča o iskonskoj ljubavi.

Radomir Stević - Ras, slikar na glasu, ali i pesnik, koji je objavio bibliofilsko izdanje knjige pesama Branka Miljkovića "Krv koja svetli", objavljuje, u maju 1962. godine, i Bećkovićevu poemu "Vera Pavladoljska".

Valjda nije niko bio uzbuđeniji od Matije kada je u ateljeu kod Rasa video svoju poemu — kao knjigu, sličnu onim prethodnim bibliofilskim Rasovim izdanjima — pesmama Branka Miljkovića i Blaža Šćepanovića. Dobio je dva primerka, od pedeset — jedan za Veru, a drugi za njega, a onda je usledilo nezaboravno veče u Domu kulture "Vuk Karadžić", gde, pored njega, stihove iz knjige kazuje i mladi glumac Petar Kralj. I on i Vera su na sedmom nebu. Knjiga joj je poklon za 21. rođendan. Svoj primerak Matija nosi u Studentski dom "14. decembar" kod Železničke stanice (ranije se zvao "Milovan Đilas").

"Slika ljubavi koju je ovaj mladi pesnik dao znatno je ukrasila njegova misaona ezoteričnost koja je samo povremena. U toj ravnoteži strasti i mudre iskrenosti leži zaloga budućih Bećkovićevih uspeha...", — pisao je u "Mladosti" Raša Popov.

Njegova bibliofilska knjiga osvojila je izloge beogradskih knjižara i ubrzo je rasprodata iako je primerak koštao ondašnjih basnoslovnih 20.000 dinara! Pokupovali su je naši i svetski bibliofili. Stigla je i u Gutenbergov muzej i u Muzej moderne umetnosti u Njujorku. Bećković se kretao od "Moskve", "Balkana", "Ruskog cara", do kraja knez Mihailove ulice — na toj "liniji" tada se tačno znalo gde su tzv. ambasade gde stoje Crnogorci, gde Užičani, gde Valjevci, Nišlije, Kragujevčani...

Na jarko osvetljenu pozornicu javnosti počinje da izlazi kad mu se povodom prve knjige, 26. maja 1962. godine, na srednjoj strani "Večernjih novosti", najtiražnijeg večernjeg lista u to doba, pojavila prvi put u životu fotografija u novinama i tekst "Zlatni stihovi ljubavi". Slikan je s knjigom koja sadrži 27 tabli koje je Ras ispisao i iscrtao. Niko samouvereniji od Matije, koji se ne libi da kaže:

"U svoju generaciju ubrajam tri-četiri darovita pesnika koja želim da pobedim. Jer, cenim samo dostojne neprijatelje. Mi smo prisni ali nam pesme rade o glavama."

Evo i ko su ti Bećkovićevi pesnički jarani s kojima je uspeo da se spajtaši kod omiljenih sastajališta mladih umetnika, kao što su "Bezistan" i "Prešernova klet". On tamo zalazi "vežbajući" kafanska nadmudrivanja i doskočice — najrađe je u društvu s Brankom Miljkovićem, Nišlijom koji je stekao lepu reputaciju među modernistima, ali tu se ubrzo pojavljuju i drugi. Najuočljiviji je Čačanin Brana Petrović s kojim se Matija nadmudruje u dosetkama na tekuće prilike u društvu i uopšte u svakodnevnom životu. Upoznaje i Miću Danojlića, momka koji je pre njega pristigao u prestonicu, prodavao novine, pa Dragana Kolundžiju — pesnike koji su izašli na glas svojim prvim knjigama. Naravno, upoznaće i sijaset pisaca od dela i ugleda koji već uređuju novine i časopise, ili su urednici u uglednim izdavačkim kućama.

(U jednoj ispovesti Momo Kapor će kazati: "Matija je tada vladao beogradskim kafanama i klubovima. Sve što bi izmislio po ponoći, idućeg dana bi išlo od usta do usta. Policija ga je neprestano pratila, pa je jednog dana postavio pitanje psihijatru, doktoru Raškoviću: 'Šta misliš, doktore, ako ovi prestanu da me jure, da li mogu da dobijem maniju gonjenja?', na šta ovaj nije umeo da mu odgovori".)

Bilo je to, naravno, tih šezdesetih i sedamdesetih godina kada je utirao put u život, pa i u književnost.

Valjevci se, uglavnom, okupljaju kod poslastičarnice "Medžed" u knez Mihailovoj ulici. Tu se saznaju vesti i novosti iz zavičaja, a Matijin zavičaj je Velje Duboko, ali i Valjevo, i Senta koju još nije video. O Matiji se već priča kao o ozbiljnom pesniku, čiji je dar zapažen kao što je zapažena izuzetna darovitost Miće Danojlića, Dragana Kolundžije, naravno Branka Miljkovića, Bože Timotijevića... O njima se govori i komentariše bez početka i kraja. Matija je u toj orbiti veoma važan jer se kako je to "Politika" u belešci povodom prve knjige napisala — "poigrava i sa životom i sa poezijom, čak i sa samim sobom". On se ističe cinizmom, ali i originalnim "ljubavnim glasom mladosti". Mladi kritičar Pavle Zorić tvrdiće da je pesnik čas veseo čas tužan.


METAK LUTALICA

Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se zalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska...
Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaže gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska...


Radovan Popović | 04. decembar 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #4 poslato: Mart 23, 2014, 05:14:48 pm »

*

FELJTON — MATIJA BEĆKOVIĆ V


DIJALOG S METKOM

Nova knjiga trebalo je da bude objavljena u "Nolitu", po preporuci Oskara Daviča, ali je dobro obavešteni direktor Sava Lazarević, kad je saznao da pesnik potiče iz četničke porodice, odustao. Matija je imao 20 godina i pune džepove pesama




Bećković
sa Oljom Ivanjicki i Dragoslavom Šekularcem


NOVA knjiga "Metak lutalica" trebalo je da bude objavljena u "Nolitu", po preporuci Oskara Daviča, ali je dobro obavešteni direktor Sava Lazarević, kad je saznao da pesnik potiče iz četničke porodice, odustao. Pukao je glas o darovitom sinu četnika, i taj glas će ga pratiti celog života. Odneće rukopis knjige u drugu veliku izdavačku kuću, "Prosvetu", u kojoj su urednici za poeziju Skender Kulenović i Stevan Raičković. Knjigu "Metak lutalica" ovaj izdavač objaviće u proleće 1963. godine, u svojoj biblioteci "Albatros", s vinjetama Stojana Đelića. Kritičari će ga blagonaklono dočekati, pa će i Miloš I. Bandić u "Politici" tvrditi da Bećković "sve što ima da kaže i sve što kazuje — izgovara glasno, stihom koji hoće da bude, i koji jeste, zvučan, javan, čujan... a pesma 'Maljenkaja Vjeročka' spada među najosobenije, najlepše stihove te vrste napisane kod nas u poslednje vreme".

Drugi, pak, zapažaju da poeziju Branislava Petrovića i Matije Bećkovića vezuju mnoge srodnosti — obojica su izrazito estradne ličnosti. Jer, u to doba javno govorenje stihova bilo je veoma u modi, ne samo u kafanama, gde su se skupljali umetnici, već i na čuvenim mitinzima poezije, javnim priredbama, književnim večerima u malim i velikim varošima, radnim akcijama, fabrikama...

Pesnik tvrdi: "Vodim istragu protiv sebe — pišem isključivo pesme. Još uvek traje moj dijalog s metkom lutalicom. Uzor su mi oni pesnici čije osobine ujedinjujem u sebi. Književne škole stvorene su pod zemljom. Najviše čitam svoju tamu..."

Objavljuje svoje stihove u "Invalidskom listu", "Književnim novinama", "Mladosti", ali i u NIN, "Politici", u drugim časopisima...

Već je upotpunio sliku o Beogradu koju mu je prvi predočio dugim pričama na valjevskom korzou Petar Pajić. Brzo se snalazi u različitim situacijama i prilikama. Upoznaje čitav niz novinara, pa i urednika, u redakcijama listova i časopisa. Miodrag Bulatović Bule, koga sreće u podne, u "Bezistanu", leglu mladih pisaca, među koje svraća i legendarni pesnik-hedonista i satiričar Ljubiša Jocić, jednog dana će mu dati svoju knjigu "Crveni petao leti prema nebu", koja mu je širom otvorila vrata u srpskoj književnosti.

Bećko je već osvojio prestonicu — ma gde došao, opčinjava slušaoce. Publika guta njegove stihove, duhovite opaske na svakodnevicu, na njene junake. U listu "Jež" piše o svemu i svačemu, ali vodi i razgovore, improvizuje intervjue s poznatim ličnostima u stalnoj rubrici "Klub književnika ujutru".

Upoznao je i Dragana Kolundžiju, pisca u to vreme kultne knjige pesama "Zatvorenik u ruži", koji mu je pri prvom susretu rekao:

"Šteta što nisi ranije došao u Beograd, jer smo već formirali, popunili generaciju... Naš voz je pun, dragi Matija... Formirali su se ešaloni pisaca. Stigao si na stanicu kada je voz već na otvorenoj pruzi i šiba punom parom."
Matija uporno nosi pune džepove svojih pesama nastalih u Crnoj Gori, i u Valjevu, ali i na beogradskom asfaltu. Pored dvadesetak godina koje je stekao, to je sva njegova imovina...

Branko Miljković je važio za veoma obrazovanog, načitanog, naročito filozofskom literaturom, ali su Mića Danojlić, Boža Timotijević, Bora Radović, Toma Mijović, Dragan Kolundžija i nešto kasnije Ljubomir Simović slovili za talentovane. To je vreme kad se pisci dele na talente i netalente. Često se u kafanama, kao najveća uvreda i psovka, čuje:

"Netalentu jedan...!" Matija počinje da živi od pisanja — znala se tačno cena stiha — u koji dan se isplaćuje honorar za objavljene tekstove ili stihove. Honorari su bili pristojni. U "Invalidskom listu" jedan od urednika je pisac Brana Šćepanović, koji, iako piše prozu, voli stihove — Matija će u ovim novinama objaviti više reportaža, ali i u "Književnim novinama", "Mladosti"... Oskar Davičo je tada veliki zaštitnik mladih, pa kratko vreme i Matijin.
Stevan Raičković će mu postati najbliži prijatelj, od prvog poznanstva pa do kraja života. (Kasnije će zajedno učestvovati na raznim književnim večerima širom Jugoslavije, ali i putovati u Sentu, Suboticu, Crnu Goru, krajeve za koje su obojica bili vezani mladošću i porodicom.)

Matija je oslobođen služenja vojske zbog čira na dvanaestopalačnom crevu.

Veoma ga je potresla smrt pesnika, prijatelja sa beogradskog asfalta — Branka Miljkovića, u Zagrebu, 12. februara 1961. Svi mladi pesnici često se pitaju zašto da se ne ubiju. Ali, razloge zašto vredi živeti znao je najbolje da nabroji Branko Miljković. Zato je njegova smrt bila tako poražavajuća. Do poznanstva s Miljkovićem, Matija nikada nije sreo tako ambicioznog mladog pesnika, željnog uspeha, sposobnog da se spretno i efektno izrazi, da uspe, da ide dalje... Bio je stariji i njegove metafore su dominirale i u kafanama i u "Bezistanu"... Matija se dobro seća susreta s njim na Rasovoj izložbi u Galeriji Udruženja likovnih umetnika — Branko je bio u centru pažnje, uparađen, s rukavicama, crvenim plišanim prslukom. Kaže Matiji:

"Pročitao sam ti pesme u 'Studentu'... Burazeru, nisi ništa u njima slagao, a ja sam u svojim pesmama slagao — sve. Ja mislim sve obrnuto od onoga što sam napisao."

Matija tvrdi da je Branko Miljković imao potrebu da mu ljudi veruju, a imao je fantastičnu moć da podjednako efektno formuliše sasvim suprotna stanovišta. Do popodne poriče ono što je pre podne tvrdio. Ta moć ga je, po Matijinom mišljenju, i razorila... Zanimljiv je Matijin opis Miljkovića: "Oči — Stevana Prvovenčanog, uši slične antenama, nos — dug, lucidan, kao pčelinji žalac, kosa — prava, duga, hajdučka."


Radovan Popović | 05. decembar 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #5 poslato: Mart 23, 2014, 05:15:08 pm »

*

FELJTON — MATIJA BEĆKOVIĆ VI


PRVO PA BLIZNAKINJE

Matija Bećković je 1962. godine primljen u Udruženje književnika Srbije. Vera i Matija očekivali su sina a dobili dve ćerke




Vera i Matija
sa ćerkama Ljudmilom i Oljom


MATIJA Bećković je 1962. godine primljen u Udruženje književnika Srbije i time je praktično rešio status pisca i profesionalnog bavljenja književnošću.

Vrata mu je otvorio NIN, list izuzetnog ugleda među intelektualcima. U ovom listu već piše Miodrag Bulatović, s kojim se u popodnevnim satima često druži — ponekad bi obojica zavaljeni u redakcijskim foteljama, ispred mape Jugoslavije, meditirali o blagodatima civilizacije kojih su se domogli. Bule bi ga zapitao:

"Bećko, da li vidiš gde su naša Rovca, na ovoj mapi?"

Onda bi ustao i prstom pokazao na karti:

"Vidi, burazeru, ovde su litice odakle smo mi stigli u ovu prestonicu. Da smo ovog trena stigli na stanicu s torbama i boščama, to bi bio najveći uspeh dva Rovčanina. A mi smo se već odomaćili u samom centru i Bog sveti zna dokle ćemo stići, dogurati... Evo, možemo da ostanemo ovde do zore, u toplom i suvom i da telefoniramo kome hoćemo, sve je tu... dragi moj Bećko..."

Matija je doživeo je izuzetnu popularnost u široj javnosti - osvojio ju je svojim izuzetnim darom, svežinom duha... Doživljava, zbog te popularnosti i neprijatnosti, kao što je pojava izvesnog momka koji se predstavlja u Ljubljani, Zagrebu, Rovinju... kao Matija Bećković! Pravi razne izgrede, potpisuje Matijine knjige...

Bećković je pomislio da mu to, po oobičaju, policija "nešto namešta" i da je on "neka balkanska kafanska varijanta doktora Džekila i mister Hajda".

Žali se Mihizu, javlja mu se i izvesna Marija — kao stara poznanica — i želi da ga vidi u "Mažestiku"... Kad je došao u hotel - nigde poznate žene, a kada mu je kelner prišao i upitao: "Da li, Matija, želite još jedan čaj?" — prilazi mu žena od susednog stola i uplašeno ga pita — je li on Matija?

Devojka je stigla iz Splita, studentkinja, tamo je srela momka koji joj je rekao da se zove Matija Bećković, da je on onaj čuveni mladi pesnik. Kasnije je Bećko saznao da je to izvesni Patak (Mihiz je u svojoj autobiografskoj prozi detaljno opisao Ratomira Stričevića, koji je, kao "istinska ptičica božija", putovao po malim i velikim varošima, pijančio i bančio predstavljajući se kao Matija).

Bila je to neprijatna cena popularnosti, jedna od prvih.

U opštini Stari grad, 13. februara 1964. godine, Matija Bećković se ženi - njegov kum je Brana Šćepanović, mladi pisac, a Vere Pavladoljske, psiholog Bojana, supruga Stevana Raičkovića. Nema svatova, samo kumovi i ručak u "Srpskoj kafani", pa onda odlazak u iznajmljeni stan kod hotela "Palas". Vera je u drugom stanju.

Očekuju sina i to sasvim sigurno, kad ono 1. maja stiže iz bolnice vest da je Vera rodila kćerke, bliznakinje. Na tu vest javlja mu se Bulatović i teši ga:

"Ne očajavaj, šta ćeš".

Ali, onda, jedan slučajan susret — pred Gradskom kafanom nailazi Mladen Oljača, jedan od čelnika Udruženja književnika Srbije, i pita ga da li ima stan?

Matija mu odgovara:

"Ne staj mi na muku. Dobio sam dve kćerke, a stanodavac nam izdao stan samo do porođaja. Ne znam kuda ćemo kad Vera izađe iz porodilišta."

Oljača mu kaže da je slobodan stan Miodraga Pavlovića u ulici 27. marta, istina jednosobni. Pavlović je prihvatio stan na Studentskom trgu, koji je odbio glumac Viktor Starčić. Za to vreme Vera je čekala u porodilištu, jer niko nije hteo da primi podstanare sa dve bebe. Prilikom posete Matija joj dovikuje:

"Dobili smo stan!"

Ona mu odgovara:

"Valjda — našli".

"Ne, dobili!"

Jedva su se razjasnili da su uz ćerke dobili i stan i da će u njega otići pravo iz porodilišta.

Ćerkama su dali imena Ljudmila i Olja, po stihovima Majakovskog: "Recite sestrama Ljudmili i Olji".

Kupili su dve korpe za decu, na pijaci i tako su počeli da se kuće.

Srećom, devojčice su bile zdrave, ali su dve potpuno različite prirode.

Ostali su u tom malom stanu, u Ulici 27. marta broj 54 sve do polaska dece u školi. A onda se u Matijinom životu opet pojavio Mija Pavlović — ovoga puta on je odbio veći stan od Ministarstva kulture, jer nije želeo da ide, takoreći, na periferiju, na Konjarnik. Matija je i tu ponudu jedva dočekao. U tom naselju već se formirala kolonija pisaca, novinara, slikara, muzičara — društva na pretek.

Tu će, u Ulici Vladimira Tomanovića broj 19, ostati sve do pre dve godine — Vera će raditi u Univerzitetskoj biblioteci, a deca će nakon srednje škole krenuti svojim putem — Olja će završiti studije na Pozorišnoj akademiji i opredeliće se za novinarstvo (voditelj je kultne emisije "Utisak nedelje" na televiziji B92), a Ljudmila će završiti studije na Muzičkoj akademiji. Dobiće i unuke: Anđeliju, Alekseja i Luku — Aleksej je rođen u Moskvi i dobio je ime po dedi, a Luka po porodičnoj krsnoj slavi, svetom Luki.

Druži se s mladim slikarima, kao što su Ras, Milić od Mačve, koji će, posle jedne večeri poezije u dvorani Doma sindikata, načiniti sliku "Govori Matija Bećković", a kako je to Milić zapisao u svojoj spomen-knjizi, Matija je banuo kod njega u atelje zajedno sa Jevgenijem Jevtušenkom. Bilo je to, po Miliću, 1966. godine. Onda, tu je Olja Ivanjicki, pa Aleksandar Tomašević, Mića Popović, Ljuba Popović, Kosta Bradić, Laza Vozarević, a komšija Miloš Ćirić će mu napraviti prvi edž libris u životu, dok će jednog dana u njegov dom banuti sa ženom Petar Lubarda i doneti na poklon sliku "Bik", s posvetom:

Matiji Bećkoviću
srdačno i prijateljski
Petar Lubarda...


Radovan Popović | 06. decembar 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #6 poslato: Mart 23, 2014, 05:15:33 pm »

*

FELJTON — MATIJA BEĆKOVIĆ VII


NAJMLAĐI BESMRTNIK

Kad je izabran za akademika Matija Bećković imao je 44 godine. Odmalena je vezan za veru i crkvu




Patrijarh Pavle i Matija Bećković

Ikona, kandilo, tamjan... oduvek su bili u kući Bećkovića. Patrijarh Gavrilo Dožić je srodnik familije... Majka Zorka je bila veoma pobožna i vezana za crkvu, a decu je učila da se mole Bogu i na spavanje se odlazilo sa molitvom "Dragi Bogo..."

Po dolasku na studije u Beograd Matija sreće godinu dana starijeg studenta klasičnih jezika i bogoslovije Rista Radovića, iz Donje Morače — njihovi roditelji su se poznavali i bili su prijatelji. Povremeno se druže, a nakon završenih studija u Beogradu Radović odlazi na doktorske studije u Francusku i Grčku, a druženje se produbljuje posle Radovićevog zamonašenja. Amfilohijev najbolji drug je Atanasije, pa će Matija i sa njim postati blizak. Oni su zajedno sa Irinejem i Artemijem odani učenici ave Justina Popovića i kao takvi, kao žestoki borci za hrišćanstvo, biće na glasu kao — Justinovci.

Družeći se s njima upoznaće i patrijarha Germana i on će ga sa dvadesetak intelektualaca pozvati na razgovor koji se ticao podizanja Hrama Svetog Save. Naime, patrijarh German je bio dao pristanak da se na mesto hrama ozida Muzej fresaka — s obzirom na uverenje da vlast nikad neće dozvoliti podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru. Matija je kazao da narod razume da patrijarh "mora da se snalazi" i da ne može podići hram, ako se vlast oglušuje na sve molbe. Ali ako ne uspe da sačuva zidine hrama može se ispostaviti "da se nismo snalazili da bismo opstali nego da bismo nestali". A to neće oprostiti niko.

Patrijarh German je, pogođen tom rečju, kazao: "Kao što smo rekli da, možemo reći ne. Mi nismo ništa potpisali!" Posle nekoliko meseci dobijena je dozvola za zidanje hrama i patrijarh German je tako krunisao svoje patrijaraštvo...

Patrijarha Pavla upoznao je još dok je bio vladika na Kosovu, kada su Živorad Stojković i Matija, objavili kapitalnu knjigu "Zadužbine Kosova" (Matija je priredio umetničku poeziju o Kosovu). Kad je Pavle postao patrijarh, pozivao je Matiju Bećkovića, zajedno s najuglednijim srpskim intelektualcima, na razgovore o značajnim pitanjima vezanim za srpski narod i srpsku crkvu. Matija smatra da je patrijarh Pavle čovek visoke pismenosti i kulture; njegova usmenost je došla iz pismenosti. Visoku naraciju poneo je iz knjiga, a nepogrešivo je trebio iz tekstova ono što ne pripada jeziku crkve. Po Matiji, niko nikad nije stekao tako tiho i nenametljivo autoritet u crkvi, kao patrijarh Pavle.

Koliko ga je fascinirala ličnost patrijarh Pavla, najbolje govori pesma o njegovoj majci:

Je li još živa
Ona vaša sestra
Kod koje ste odlazili
svake nedelje
Pitam Patrijarh Pavla
Umrla je odavno
Ali to mi nije sestra
Nego sestra od tetke
A tetka mi je majka
Koja me je podigla
od kolevke
Kad se preudala
Ona što me rodila
I ja sad mislim
Kad promenim svetom
Da ću prvo videti tetku
Koje sam se
najviše uželeo
A za ostale
u carstvu nebeskome
ima vremena

***

Videću i majku
Ako Bog da
I ako me pozna

Zanimljivo je da je Matija uživao naklonost i poverenje arhimandrita manastira Ćelije dr Justina Popovića. Za njega je ava Justin bio impresivna pojava, izuzetna mudrost, prirodnost i spontanost — bilo da je govorio o svetu i životu, ali i o teološkim temama. Bilo je prilika kada je na poklonjenje u Ćelije odlazio s Amfilohijem, Artemijem, Irinejom... i tada su se u njegovim komfornim odajama, ćelijskoj oazi za rad, vodile teološko-filozofske rasprave koje su trajale i po više sati.

Arhimandrit mu je u manastiru Ćelije 1975. godine poklonio brojanicu, onda prvu od knjiga "Žitija svetih", s posvetom:

Dragom prijatelju
Matiji Bećkoviću
na molitveno sećanje
otac Justin

Matija postaje nezaobilazno ime u srpskoj književnosti, javna ličnost o kojoj se govori širom Jugoslavije. Iznenadio se kada mu je jedan pilot u ime akademika Janeza Milčinskog, potonjeg predsednika Slovenačke akademije nauka i umetnosti, profesora Medicinskog fakulteta u Ljubljani, poslao, uz pozdrav, tri fotografije okoline zamka Turjak, snimljene iz helikoptera, i tvrdnjom da je u tom predelu sahranjen Matijin otac Vuk Bećković.

Bilo je to uoči Matijinog izbora za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, ali na njega su se, tim povodom, sručile nove opskurne priče o četniku... Uoči Skupštine, uputio je predsedniku SANU pismo:

"Odeljenje za književnost i jezik mi je ukazalo veliku čast kandidujući me za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

S obzirom na politički pritisak da ne budem izabran — koji je najviše rukovodstvo Srbije izvršilo na Predsedništvo Akademije — sa čime je na sednicama Odeljenja upoznato i članstvo — molim Vas da današnju Skupštinu upoznate sa mojim pismom kojim Vas obaveštavam da posle toga ne želim da budem i glasan.

Do poslednjeg trenutka sam ubeđivao sebe da je ta stvar vaša, a ne moja. Nažalost, nisam uspeo.

Baš zato što se ne radi o meni — ona je moja, pa Vas molim da i mene i članove Akademije poštedite glasanja — sve dok ne budem ravnopravan sa ostalim kandidatima..."

Matija je napisao pismo Skupštini Akademije — da ga kandiduje kad oni budu odlučivali ko će biti član, ali ga je Mića Popović odvratio od namere da pismo pošalje.

Te 1983, kada je izabran u Akademiju, imao je 44 godine — bio je najmlađi član srpskih besmrtnika...

General Nikola Ljubičić oštro je telefonirao Akademiji: "Zar taj četnički sin da bude akademik... Sramota..."


Radovan Popović | 07. decembar 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #7 poslato: Mart 23, 2014, 05:15:54 pm »

*

FELJTON — MATIJA BEĆKOVIĆ VIII


NJEGOŠ GA BLAGOSLOVIO

Vladika je spustio ruku na Matijino rame. U tuđoj nesreći niko nema sreće




Matija Bećković i Stevan Raičković

POČETKOM jula 1989. dobio je "Sedmojulsku nagradu" — priznanje ga nije moglo mimoići, i pored boračkih osporavanja. Bećković je ta osporavanja ovako prokomentarisao: "Ja pristajem da nagradu nisam zaslužio, ali ne pristajem da sam kriv što sam je dobio..."

Kaže u intervjuu za "Dugu": "... Četnik je onaj ko je bio četnik, partizan ko je bio partizan. Podele na četnike i partizane su ratne podele i trebalo bi da budu završene s ratom... A takvu podelu nameću ljudi koji bez te podele ne bi postojali... Nema čoveka koga mrzim — možda mrzim glupost, prostaštvo i banalnost... Ne pamtim ni jedno ime onih koji su me panjkali po novinama, izjašnjavali se o nečemu o čemu nemaju pojma, pričali čiju sliku držim na zidu, kolika je, gde je... Meni su time, na neki žalostan način, činili uslugu. Sticao sam veću slavu nego što sam zasluživao..."

Pomenuo je u ovom razgovoru i svoj položaj čelnog čoveka Udruženja: "Za predsednika Udruženja književnika izabran sam u okolnostima koje nisam mogao da predvidim. Dobio sam najviše glasova, a to nisam mogao da poreknem, niti da se toga unapred odreknem. Izvučen iz bubnja, branio sam se uzaludno i na kraju zapretio da ću biti najgori predsednik koga su ikada imali. Uzviknuli su: 'Hoćemo najgoreg!' Prema tome, ako sam najgori, svoje obećanje sam ispunio..."

U utorak, 12. maja 1992. godine, na svečanom skupu Srpske akademije nauka i umetnosti, predstavljeni su novoizabrani akademici Milorad Pavić, Vasilije Krestić, Vojislav Korać i Matija Bećković. Bećković se skupu obratio ovim rečima:

"Sve bi bilo logičnije nego da se nađem na ovom mestu.

Zasnivajući svoj život ni na čemu, dospeo sam ovde bez sopstvenih zasluga, pravdom i dobrotom maternjega jezika kod koga sam se od rane mladosti zaposlio i koji je zaplenio sve moje misli.

Nisam se mogao uveriti da se kod nas ikada 'sudilo po zakonu, a ne po volji Carstva mi', ali jesam 'da nema cara nad gramatikom'.

I pre sto pedeset godina dok su jedni birani u Društvo srpske slovesnosti drugi su skapavali na kolju i pitali: je li živa Srbija? I vek i po kasnije, besede akademika mešaju se s jaucima mučenika i ta jaukovka kao da je rečitija i primerenija vremenu u kome živimo".

Naredne, 1993. godine, 13. februara, preminula je, tako reći na Matijinim rukama, Desanka Maksimović. Velika pesnikinja možda ni u jednog pisca nije imala takvo poverenje — kao u Matiju. Povodom njene smrti on kaže: "U zemlji u kojoj je muka jedan dan biti čovek, ona je to bila 95 godina... Video sam je juče, spremnu za put. Ležala je na odru kao iskušenica na crkvenom podu, prilikom monašenja. Bila je lepa, otmena, ozarena, prava i tanka kao sveća. Ništa sa sobom ne ponese do skrštene bele ruke i pravedna dela svoja..."

Na Veliki petak 1998. godine primiće na Cetinju Njegoševu nagradu — priznanje je dobio sa šest glasova za i jednim glasom protiv. Kazao je tom prilikom da bi "i moj vladika i gospodar, iako me sa zida gleda strogo i bez osmeha, spustio ruku na moje rame i odluku o nagradi blagoslovio", ali je i naglasio:

"Crna Gora ne može videti svoju sreću u nesreći srpskog naroda. A najveća odgovornost pada na one koji su krivi što se obračun sa srpskim narodom danas u celom svetu doživljava kao obračun sa poslednjim ostacima komunizma..."

Novčani deo nagrade priložio je Mitropoliji crnogorskoj, na ćivot svetog Petra Cetinjskog.

Bećković se zalaže za pravdu, slobodu, mir među zavađenim narodima Jugoslavije. Zalaže se za praštanje i pomirenje srpskog naroda, pa tako na otkrivanju spomen-ploče srpskim piscima stradalim u građanskom ratu 1941—1944. napominje: "Teško zemlji čiji su izdajnici i zločinci pesnici, a sudije i heroji njihove ubice..."

A za tih dvadeset i šest pisaca čija su imena na spomen-ploči će kazati: "Nije im uzet samo život nego i pravo na smrt. Koliko znam, ovo im je i jedini grob..."

Za vreme Matijinog predsednikovanja iz Udruženja književnika je sklonjena bista Josipa Broza i na njeno mesto je stavljena Njegoševa bista.

Borislav Mihajlović Mihiz ovako portretiše Matiju Bećkovića: "Pesnici izgledaju drukčije nego što smo ih zamišljali. Predamnom je sedeo izrazito lep mlad čovek čistih i otvorenih crta lica, bez traga bilo kakve poze i egzibicionističke želje da impresionira, uzdržano učtiv i samopouzdan. Jednostavno — jednostavan... Pio je čašu kisele vode... Život sam proveo sa pričalicama i brbljivcima (i sam sam takav), slušao sam velike zabavljače za stolom, slatkorečiva usmena naklapanja, drznike aforističare i one što očas doskoče, pa razume se i gnjavatore, ali u društvu Matije Bećkovića sve ove sorte svi mi, nekako kao po prećutnom dogovoru, zaćutimo i slušamo. Govori on, duhoviti princ srpske poezije. Te večeri u moj život, bogat možda jedino prijateljima, stupio je i najmlađi od njih..."

Posle teške i neizlečive bolesti u Beogradu je preminula pesnikova prva ljubav Vera Pavladoljska. Sahranjena je na Novom groblju 2. marta 1998. U avgustu iduće godine Matija će u Valjevu prirediti istinsku poetsku gozbu — govoriće stihove svoje nove poeme "Kad dođeš u bilo koji grad":


Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad
se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno
u bilo koji grad
Ako taj grad
slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem
kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu
koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znaš da postoji
I ona i grad
u koji si došao.


Radovan Popović | 08. decembar 2009. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: