sledeća tema »

[Angelina]

*

SLAVKO VESNIĆ

(Milorad Feliks) — Rođen je 26. decembra 1920. godine u Kumanovu (Makedonija). Slav­­ko Vesnić je pseudonim Mi­lorada Feliksa za poeziju i prozu; prevode je potpi­si­vao i pseudonimima Cane La­cić, D. Nikšić, V. Žar­ko­vić i dr.

Osnovnu školu i I razred gimnazije je pohađao u Ku­ma­novu (1927—1932), II—IV razred gimnazije u Kraljevu (1932—1935) a V—VIII razred gimna­zije u Skoplju (1935—1939). Na Pravnom fakultetu u Beo­gradu je pohađao prve dve godine (1939—1941) a sle­deće dve u posleratno doba (1945—1947) na istom fakul­te­tu.

Pravnik je po obrazo­va­nju. Počeo je raditi kao advo­katski pisar i daktilograf već u prvim godinama studija na Pravnom fakultetu (1939—1941). Za vreme rata, kao skojevac, bio je uhapšen i zatočen u koncentracionim logorima na Banjici i u Smederevskoj Palanci (1942—1944). U prvo poratno doba bio je aktivista na fron­tovsko-propagandnom radu u Beogradu i u Velikoj Plani (1944—1945), tehnički sekre­tar u Društvu za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR u Beogradu (1945—1947), akti­vista na kulturno-prosvet­nom radu u VI ličkoj pro­le­terskoj diviziji u hrvatskom Karlovcu (1947—1948) i najzad šef sekretarijata u Društvu za kulturnu saradnju Jugo­slavije sa SSSR u Beogradu (1948—1949). Septembra 1949. godine je izbačen iz pome­nu­tog društva i iz Komunis­tičke partije Jugoslavije. Nakon svega toga oktobra 1949. godine preplivao je Dunav i ilegalno prešao u Rumuniju, gde mu se priznao status političkog emigranta. Te se godine nastanio u Bukureštu. Radio je kao novinar na Radio-Bukureštu (1949—1953) i u listu "Pod za­stavom internacionalizma" (1953—1955), kasnije kao redaktor u Naučnom izdavač­kom preduzeću (1966—1967), u Izdavačkom preduzeću za književnost (1968—1969) i kao redaktor, šef Srpske redak­cije i šef malih redakcija u Izdavačkoj kući "Kriterion" u Bukureštu (1969—1980).

Slavko Vesnić je čitao svoje prve stihove na Radio-Bukureštu već u jesen 1949. godine. Prva njegova štampana pesma je parodija Žuti cirkus, objavljena u Almanahu-kalendaru "Prav­da" za 1950. godinu. Za vreme više od pola veka on je znat­no doprineo razvoju srpske kul­ture i literature u Ru­muniji. Objavio je 20 knjiga poezije i proze, napisao je uvodne reči, predgovore i pogovore za 37 knjiga srpskih i hrvatskih pisaca štam­pa­nih u Bukureštu, sastavio je 11 antologija i zbornika, pre­veo je na srpski 31 knjigu iz rumunske i ruske književ­nosti, sastavio je udžbenike za škole sa srpskim i hrvats­kim nastavnim jezikom i dr. Objavljivao je svoje radove u listovima "Pod zastavom in­ternacionalizma", "Pravda" odnosno "Banatske novine" i u časopisima "Kulturni uput­nik" i "Novi život" odnosno "Književni život".

Član je Saveza pisaca Ru­mu­nije i Udruženja književnika Srbije. Piše na srpskom, a prevodi sa rumunskog i ruskog jezika. Zastupljen je u više antologija, zbornika i izbora: Putevi slave, Svetio­nik decenija, Spirala de aur, U plavom krugu zvezda, Iz srpske poratne književnosti u Rumuniji, Jabuke s vrha, Na­ša poezija u dijaspori, Moderno srpsko pjesništvo, Iz dečje sobe, Bicikl Milo­ša Crnjanskog, Pesme sa gra­nice, Porumbelul de argilă, Naj­draža reka, Kosovo srpska sveta zemlja i Pa ti usnim, pa se smejem. Predgovore za njegove knjige su pisali Mi­livoj Georgijević, Jon Cuguj i Slavomir Gvozdenović, a osvrte — Nebojša Popović, Živko Milin, Čedomir Mi­lenović, Miomir Todorov i Dragomir Mirjanić. O njego­vim romanima je raspravljao Miljurko Vukadinović. Dode­ljena mu je nagrada Saveza pisaca Rumunije za knjigu Beli karanfil (1978). ...


BIBLIOGRAFIJA

Poezija i proza

— Zemlji rođenoj. Pesme, Bu­ku­rešt, DIPZKU, 1951, 117 str.
— Plamenom srca. Pesme, Bu­kurešt, DIPZKU, 1960, 146 str.
— Varničenje. Pesme, Buku­rešt, OIP, 1961, 128 str.
— Širine naše. Poeme i pes­me, Bukurešt, IPZKU, 1963, 171 str.
— Pesme pionirke, Bukurešt, OIP, 1965, 100 str.
— Pripovetke, Bukurešt, IPZK, 1967, 247 str.
— Večiti nomad, Bukurešt, IPZK, 1969, 206 str.
— Krilati snovi. Pesme i po­eme, Bukurešt, Kriterion, 1972, 171 str.
— Sunčane kiše. Pesme, Buku­rešt, Kriterion, 1974, 130 str.
— Zamagljene obale. Roman, Bukurešt, Kriterion, 1976, 300 str.
— Beli karanfil. Pripovetke, Bukurešt, Kriterion, 1978, 280 str.
— Jesenje kaskade. Izbor pe­sa­ma. Predgovor Milivoj Ge­or­gijević, Bukurešt, Krite­rion, 1980, 241 str.
— Tragovi po snegu. Povest o Slavišinima. Roman, Buku­rešt, Kriterion, 1982, 301 str.
— Ishodni dani. Mikroroman i dve novele, Bukurešt, Kriterion, 1984, 188 str.
— Putevi i daljine. Roman, Bu­kurešt, Kriterion, 1986, 323 str.
— Ode leto. Roman, Bukurešt, Kriterion, 1988, 303 str.
— Čestice sunca na krilima sna. Pesme, Bukurešt, Kri­te­rion, 1990, 240 str.
— Sva naša ognjišta. Roman, Bukurešt, Kriterion, 1995, 358 str.
— Smešak nad bezdanom. Sti­hovi. Zbirka stihova i poe­ma povodom autorove osam­desetogodišnjice, Buku­rešt, Kriterion, 2000, 166 str.

Živko Milin
LEKSIKON poratnih Srba poslenika pisane reči u Rumuniji
Savez Srba u Rumuniji, Temišvar — 2004
Deo teksta preuzet sa: banaterra.eu

[Angelina]

*
Stihovi Slavko Vesnić


UKLETE OBALE

Putevi orkana tu su. Očajne, u nemom muku,
sve kuge i kolere nemilosrdno su nas kosile.
Tu su se najezde vekovne prolamale u huku
i sve pred sobom nosile.

Tu su se životi osipali na sečivima handžara
i na kopitama oluja konjskih rasprskavali ko omaja,
tu se je nebo crnelo od paljevina, od gara.
Smrti, je li tu tvoja domaja?

Nasip smo, brana bili. Jer malo samo dalje
s kulturom podruku, znanost perivojima šetala
gradile su se palate, dizale katedrale —
Evropa tamo je cvetala.

I za žrtve tolike, i za svu našu muku
od nje nam jedino reči prezira taštog dopale.
Talasi zala vekovnih lomili su se u huku
o ove, o naše obale. / Projekat Rastko

[Angelina]

*
LOGORSKI SMEH: Milorad Feliks u kazamatu pisao pesme i — parodije


USPAVANKA ZA "IZOLIRCE"

Kada je mladi skojevac i student prava Milorad Feliks početkom 1944. dopao zatvora u Smederevskoj Palanci, pronašao je do tada neviđen način da očuva i duh i um — ne samo što je pisao pesme, nego je smogao snage i da se našali sa stihovima tada već priznatih srpskih poeta. Pod pseudonimom "Slavko Vesnić", on je iza rešetaka spevao i parodije na pesme Alekse Šantića, Vojislava Ilića i Velimira Rajića. Najveće nadahnuće pronašao je kada je sa još 22 druga-sapatnika strpan u takozvani izolator, posebni zatvor u ovom zatvoru, poznatom i kao Vaspitni zavod, za komunističku omladinu. Milorad Feliks je preživeo rat, i preselio se u Bukurešt, gde je 1981. penzionisan. Piscu ovih redova je pričao da je izolator bila posebna prostorija koja se noću zaključavala, s tim što je za njih, "izolirce", važio poseban režim, i unutra, u ćeliji, i napolju, na radu tokom dana.

— Beše nam, naime, zabranjeno da bilo s kim izvan te, posebne ćelije razgovaramo, da se pozdravljamo makar i klimanjem glave ako bismo se sreli u logorskom krugu. "Izolirci" su gonjeni na najteže, najgore i najprljavije poslove, čak i one protivne zdravom razumu. Na primer, da nas uz oružanu pratnju, dok gazimo sneg do kolena, natovare kamenčićima sa porušene barutane na suprotnom kraju nekadašnjeg aerodroma u Smederevskoj Palanci, i da ih dovlačimo u zatvor — seća se Feliks.

Ipak, ništa nije slamalo moral "pitomaca" Zavoda. A i oni sami su se postarali da se to ne dogodi.

— Uprkos tome što nam u izolatoru beše zabranjena bilo kakva štampana reč, mi smo osnovali naše "usmene novine", na kojima smo, u ono malo slobodnog vremena, raspravljali o književnosti i kulturi, prenoseći od usta do usta sve što smo znali. Recitovali smo, pričali, prepričavali. Za te "novine" sam i spevao stihove, uspevajući, nekim čudom, da ih sačuvam od zaborava. Moju "Izolirsku uspavanku" s večeri smo pevali na melodiju jedne makedonske pesme. Kada su nam i to zabranili, onda smo je jedva čujno pevušili. Iz inata smo je čak proglasili i himnom "izoliraca" — priča Feliks. Tada je spevao i poemu "Kolica", koja je, kao i većina ostalih njegovih stihova, bila svojevrsno i dragoceno svedočanstvo o užasima života u logoru. One druge pesme, parodije na stihove jugoslovenskih klasika, "izolircima" su smehom podizale duh i nadu da će jednog dana ponovo biti slobodni. Među omiljenima im je bio prepev "Proleća" Alekse Šantića, koja se u zatvorskom izdanju zvala "Nemoj da te, drugar", a glasila je ovako: "Nemoj da te, drugar, danas glad obrva, pa da zanemogneš s ašovom u ruci, već ostani junak i pri ovoj muci, dok ne doglavinja puna torba prva. A sad, tek kad zaspiš biće mesa, hleba, kolača, slanine, kajmaka i sira, te stomak, veselnik, neće imat mira od masti i slasti i sveg što mu treba. I kad mu sručiš još pekmeza kilo, nabreknuće, bome, i biće mu milo, moći će da tegli, rinta i pregari. Al pripravan budi, da ne pukne bruka, nemoj da za kiblom u ponoć zakuka, pa da pođeš tragom nekih nam drugara!"

— Parodije na stihove niko nije smatrao poezijom, već slikovitim prilozima našim "usmenim novinama", koje su bile vrsta debatnog kluba, iza dvostrukih redova bodljikavih žica i stalne pretnje koja nam je visila nad glavom, da ćemo biti premešteni u zloglasni logor Banjica kod Beograda — seća se Milorad Feliks.

HIMNA IZ INATA

"Izolirska uspavanka" koja je bodrila duh u Vaspitnom zavodu u Smederevskoj Palanci je glasila: "Kad veče prohladno pada, u našoj kleti je mrak. Skrhani mi svi od reda, ležemo uz šapat lak. Kroz tamu večeri sveže, i pesme izvi se jek, srdašca to naša sebi oduške pružaju tek. Misli se na majku, brata, na sešku, na rodni dom, i neka čudna seta, s lica se sliva pri tom. A čežnja za tminom raste, uokrug vlada muk. Pokatkad iz čijih li grudi, uzdah se otima dug."

SMEŠAK NAD BEZDANOM

Milorad Feliks je rođen u Kumanovu, gde mu je otac Dragoslav bio nastavnik gimnazije. U vreme okupacije je uhapšen kao saradnik Komunističke partije, i u zatvorima, Banjici i Smederevskoj Palanci, proveo sve vreme od maja 1942. do kraja septembra 1944. Na Pravnom fakultetu u Beogradu je diplomirao 1947, a dve godine kasnije, emigrirao u Rumuniju. Objavio je 11 zbirki pesama, dve zbirke pripovedaka i šest romana. Poslednja knjiga stihova "Smešak nad bezdanom" izašla mu je 2000. godine. Pisao je i predgovore za dela srpskih književnika, a preveo je sa rumunskog i ruskog jezika na srpski jezik više od 30 književnih naslova.
 
LJUBIO FURUNU

Decembra 1943. Milorad Feliks je pod naslovom "Kepa" napisao parodiju na pesmu "Tibulo" Vojislava Ilića, posvetivši je svom sapatniku, logorašu Nikoli Kepi Nastiću: "Pred mlaki furunin trup, u hladno zimsko vreme, Kepa, logoraš sinj, radostan zastade lako, ko da ugleda žar u noći tišine neme. Promrzli logor sav spavaše hrčući jako. I Kepa, kažnjenik mlad, privlačnoj figuri toj, zagrljaj ponudi svoj, misleć na svoju glad. I zora sinu već, a on je spavao budan. I nova dođe noć raspustiv čarobne vlasi, a on je snevao san: kačamak vreo i žudan! Kroz suri, čemerni logor tajni zborahu glasi, siktavo truba trubi: Nesrećni Kepa mlad, božice neka ga štite, furunu mlaku ljubi!"

Dragoljub Janojlić | 07.03.2010. | Vesti online