Rale Nišavić (1946)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Rale Nišavić (1946)  (Pročitano 6998 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 24, 2014, 03:00:29 am »

**




RALE NIŠAVIĆ


Rale Nišavić rođen je 20.12.1946. godine u Ostrelju poiznad Bijelog Polja. U rodnom kraju završio je osnovnu i srednju školi, a Filozofski fakultet u Novom Sadu. Rale Nišavić sastavljač je i urednik više antologija svetskog i srpskog pesništva. Priredio je i objavio izbore iz pesništva Branka Radičevića, Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Autor je i više slikovnica za decu. U dečjem listu "Neven" radio je ceo radni vek.

Po obrazovanju profesor je ruske književnosti. Vlasnik je izdavačke kuće "Bistrica", osnovane 1993. godine u Novom Sadu, u kojoj je do sada objavljeno više od 800 naslova...


OBJAVLJENE KNJIGE

Srce u nedrima neba, poezija, 1980., Novi Sad
Sunce u prsti, poezija, 1983., Zrenjanin
Kada pisci govore, intervjui, 1985., Novi Sad
Divlje trešnje, poezija, 1986., Subotica
Šumska zemlja, poezija, 1990., Nikšić
Da čekamo zore, poezija, 1992., Sremski Karlovci
Manite vode, poezija, 1995., Novi Sad
Zvono pod jastukom, roman, 1996., Sremski Karlovci
Manite vode, poezija (na slovenačkom), 1997., Ljubljana
Deca vedrog lica, pesme za decu, 1988., Novi Sad
Naše dvorište ptičja je kuća, pesme za decu, 1996., Novi Sad
Šetači crne kese, venac savremenih priča, 2000., Novi Sad
Dunavske svetiljke, pesme za decu i zaljubljene, 2000., Novi Sad
Vatreno ždrebe, priča za mlade, 2003., Novi Sad
Vatreno ždrebe, priča za mlade, (na grčkom), 2004., Solun
Vidikovci izvorišta, venac lirskih priča, 2005., Novi Sad
Kornjače ljubavnice, pesme i priče za mlade, 2006., Novi Sad
Ledeno podne, pesme za odrasle, 2007., Novi Sad
Kratak je čovekov put, intervjui, 2010., Novi Sad
Majka hodočasna, pesme, 2010., Novi Sad
Oko i rep pseći, pesme, 2012., Novi Sad

Tekst i fotografija: Rale Nišavić, RAZGOVORI, Bistrica 2013
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 29, 2014, 03:09:08 am »

**
Stihovi Rale Nišavić
LEDENO PODNE


SVE LEDENI LJUDI

PRIPREMAN sam za sve što će doći,
druge nema — od malena tako.
Čudom-čuda: čemu čovek ima da se nada?
Čita knjige, voćke sadi, šume seče, kuće gradi:
njive ore s tupim plugom: život živi sve
s gorim od goreg.
Druge nema — od malena tako.
Krotim zveri, lovim ptice: prežem noćne nesanice...
Čovek sam i hoću više: gajim zvezde, kitim,
snujem, nade pletem, oblikujem.
Druge nema — od malena tako!
Zimi, leti, svakodnevno:
Svud okolo ledeni ljudi...
Grizu, strižu, haos tvore — prekrilili zemlju, more.
Ledeni, ledeni, večno gladni — ledenjaci:
profiteri i lihvari; isto zbore — tranziciju tvore...
Lažne hulje i utvare: lažu, mažu, broje pare...
Čudom čudni — sve ledeni ljudi!


JESENJE SVETILJKE

Treperave svetiljke na reci pričale su
o pticama ljudima:
što spajaju i odvajaju gradove.
Trepere svetiljke, noćna tama...
Sagorevao je vazduh u ustima;
tamo daleko-kod tuđina...
Treperave svetiljke raznosile su govorenje o
muzici, o gradu rodnom...
Koliko sete izlivalo se u reku Dunav,
ostajalo i nestajalo;
kačilo se po mostovima: titralo poiznad glava i
gradova... Jesenje-dunavske svetiljke.


KAŽE ONA

          Nad pučinom mora — tiho
predvečerje brzopleto zahod veze:
nedogledno sve je i u nama sve je
prepuno topline — vaseljenske jeze.

          U nama nebesa govore, a oko nas talasi
r o m o r e...

Niz petrovačke gore rastače se nebo.
Iz vreloga srca žarke slike lete.

Svetlucaju zvezde — proleću komete.
          Jel' to moje u njoj obretanje?
Nad nama se stišavala svetlost,
a u nama presipalo htenje...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jul 13, 2014, 12:43:30 am »

**

LEDENO PODNE
Rale Nišavić


PESNIČKE PREOKUPACIJE RALETA NIŠAVIĆA

Rale Nišavić, pesnik, prozni pisac, novinar i izdavač, autor brojnih knjiga za decu i odrasle svojim književnim radom dugim nekoliko decenija zauzeo je značajno mesto u savremenim kulturnim tokovima. Raznovrsnost i brojnost poslova kojim se bavio (i bavi) ukazuje na zamašnu stvaralačku energiju, a dometi i rezultati koje je u pojedinim delatnostima ostvario potvrđuju njegovu nesumnjivu stvaralačku zrelost. Sumiranje rezultata postignutih u pojedinim oblastima uobičajena je praksa, a kad je reč o stvaralaštvu, uvek je zanimljivo kad izbor pravi sam stvaralac. Šta autor pokazuje ovim izborom?

Izborom iz vlastite poezije Nišavić pokazuje kako i širinu tako i raznovrsnost vlastitih pesničkih preokupacija. Osim toga on pretežnošću izabranih pesama ukazuje na dominantne i opsesivne teme svog pevanja. Očigledno je da je Nišavić po vokaciji prevashodno pesnik i da je pesnička nit ono što povezuje njegove brojne i raznovrsne stvaralačke aktivnosti. Naime i u proznoj Nišavićevoj rečenici uočljivi su pesnički odsjaji i elementi, a lirski govor i slika njegovoj prozi daju poseban štimung.

Nišavić je svoj književni svet gradio postupno i postepeno. Osnovne njegove preokupacije tiču se vremena u kome živimo, a socijalnom i moralnom komponentom pesnik se bavi na specifičan način. Kritički intoniran govor nekim pesmama u ovom izboru daje posebnu zanimljivost i vrednost.

Ovaj pesnik, osetljiv na spoljne i unutarnje izazove, otvoren prema svetu ali i kritički raspoložen prema kretanjima u njemu, ostavio je u svojim pesmama traga o svetu u kome je živeo nenametljivo svedoči njegove mene i preobražaje. Razumljivo, pesnik na izazove reaguje na različite načine zavisno od njihove prirode. Čas je to reagovanje obeleženo oduševljenjem, čas zanesenošću i ponesenošću, čas prkosom, čas buntom, čas rezignacijom, čas zapitanošću i zabrinutošću ali je, skoro uvek izraženo odgovarajućim književnim sredstvima, a primerenim pesničkom govoru. Ne biti ravnodušan i nezainteresovan prema događajima u svetu ali istovremeno ne zapostaviti ni ono što se zbiva u srcu i duši pojedinca pesnikova je stalna briga, a trajna i duboka stvaralačka preokupacija. To je, na neki način, njegov i stvaralački i životni kredo.

Nišavić peva i sa razlogom i razložno. Za njegova pesnička kazivanja važna je, čak bi se moglo reći i prevashodna, motivacija, podsticaj. On ga lako nalazi, a jednostavno, neusiljeno i sugestivno saopštava kako vlastiti doživljaj tako i lični odnos prema podsticaju.

Po prirodi liričar Nišavić je jednim delom svog književnog, pa razumljivo i pesničkog stvaralaštva, hroničar našeg vremena. Ono što se događa u našem okruženju, a prelama se u dušama ljudi itekako je našlo odjeka u Nišavićevim pesmama, čak i onim o zavičaju, o precima, o detinjstvu, dakle u pesmama emotivnog karaktera pesnik izražava, uz, lični stav, da je uvek protiv svega onoga što razara, potkopava i dovodi u pitanje humanističke sadržaje i vrednosti. On, dakle, ne otkriva poziciju iz koje peva i stav koji izražava.

Izbor koji je čitaocima ponudio Nišavić knjigom izabranih pesama svesno je fokusiran na svega nekoliko tema. Zapravo njih nekoliko je dominantno, a to je uzrokovalo više razloga. Utisak je da je Nišavić nastojao da iskaže svoju angažovanost i smelost da se i na najdirektniji način izrazi o brojnim pitanjima koja nisu prevashodno umetničke prirode mada bezobzirno zadiru u čovekovu privatnost, u umetnost, i pravo na izbor. Prema tom nasrtanju pesnik nije mogao ostati ravnodušan. On je upotrebio sva umeća da se tom prodiranju suprostavi. Usmeravajući čitaočevu pažnju na ovu vrstu svoga pevanja Nišavić se predstavlja i kao specifično angažovan pesnik u čijem pevanju preovladavaju kritički tonovi. Na drugoj strani u ovom su izboru i pesme koje se dozivaju sa tradicijom, sa onim vrednostima koje nisu nestale iako su potisnute. Nišavić je pesnik širokog tematskog dijapazona i raznovrsnog i izražajnog registra.

Određujući se prema vremenu izgubljenih mera i pobrkanih vrednosti pesnik će, ne bez gorčine, konstatovati da, danas, vrhuni pseći sebičluk. O sebičluku i kukavičluku ispevaće Nišavić nekoliko izuzetno reskih i upečatljivih pesama. Nepomirljive krajnosti; bezdušje i saosećajnost - obeležja su doba u kome nastaju, a to nisu mimoišli ni Nišavićevi stihovi, pesnik ih boji i kontrastira pa tako sliku čini ubedljivijom i upečatljivijom. Ledeno vreme i ledeni ljudi složena je asocijacijama bogata metafora. U njoj je i čežnja za čisto i čestito ali istovremeno, Nišavić traži sliku suprotnosti u svemu tome. Ledena nezainteresovanost se može čitati kao obeležje vremena.

Nišavićeva pesma, skoro uvek, počinje od nečeg konkretnog, ovovremenog, prepoznatljivog ali se lakim i slojevitim tkanjem uzdiže ka opštem i univerzalnom. Čak i kad ga direktno ne imenuju u Nišavićevim je pesmama moguće prepoznati i ovo vreme i ovdašnje običaje.

Na drugoj strani je apsolutna vera u poeziju, u njenu ulogu i njen značaj. Nišavić se vraća zavičajnim prostorima i to je jedan od razloga što on peva i o duhovnom zavičaju.

A duhovni njegov zavičaj su Vuk, Tesla, Njegoš ali i narodna predanja, i u njima otac svih otaca. Nišavićeve pesme su zavetne i posvetne, u njima je ona večna čovekova čežnja za lepotom i harmonijom ali i strepnja pred neizvesnim.

Dragomir Brajković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Septembar 21, 2014, 08:58:35 pm »

*

Jovan Zivlak — IZMEĐU UTOPIJE I NIHILIZMA

Rale Nišavić: Ledeno podne, ledeni ljudi, izabrane pesme, Bistrica, Novi Sad, 2008.

Rale Nišavić je u srpskoj književnosti prisutan više od tri decenije, objavio je desetak pesničkih knjiga. Piše poeziju, poeziju za decu, pripovetke i roman. Uz dugogodišnje bavljenje uređivanjem lista za decu Neven, kao i rada u sopstvenoj izdavačkoj kući Bistrica gde, uglavnom, objavljuje savremenu prozu i poeziju, Rale Nišavić sabrano piše svoje stihove izlažući svoja umetnička i moralna uverenja.

Nišavić je senzibilan i strastven u meri u kojoj nas obavezuju unutrašnja kultura, vreme, društvene i političke okolnosti kojima smo dramatski izloženi. Stvarajući u svetu socijalističkih ograničenja, te u svetu tranzicionih potresa, u kojima su mnoge sudbine promenjene, u kojima se srušio svet starih vrednosti a novi još nije nastao, gde su se raspale iluzije, gde su mnogi pojedinci i grupe doživele tragične trenutke, gde je srpski narod uvučen u iscrpljujući i surovi rat bez milosti sa uništavnjem njegove kulture i samopoštovanja, Nišavić je kao dramatizovani svedok participirao u toj nemilosnoj povesti, ostavljajući tamne zapise o halucinantnim trenucima naših života.

Nišavić razumeva poeziju kao odgovor na unutrašnje i spoljne podsticaje, kao dijalošku razmenu, kao razgovor ili evokaciju. Nišavić odgovara na događaj, na izvesne momente datosti koje prepoznajemo po preciznom pesnikovom imenovanju, ali pesnik te datosti univerzalizuje nalazeći u njima paradigmatski karakter i prenosi ih u horizont egzistencijalnih i etičkih pitanja. Ono što pesnik izdvaja iz poretka stvarnosti, iz sveta života koji se očituje kao evokacija odnosa prema prirodi, odnosa prema detinjstvu, intimnoj istoriji ili društvenoj ili političkoj stvarnosti postaje ili lirski događaj u radu jezika koji konstituiše neprelaznu i predominatnu stvarnost ili slika patalogiziranog poretka stvari unutar kojeg se ispoljava snažan etički stav.

U tom kontekstu za Nišavića se može reći da je pesnik dva vida stvarnosti, uzeto u redukovanom smislu, s jedne strane je iščezli svet prirode, detinjstva, srodstva, ljubavi koji je tek objekt skoro melanholične evokacije u mrežama lirskog jezika koju svoju težinu na trenutak preuzima kroz osobene reči lokalnog govora, kroz oštre i tamne slike prirode, kroz buđenje zapretane zvukovnosti, kroz evociranje istovremene sjedinjenosti s tim prošlim kao drhturenje bića u osećanju sveta kao doma, kao bliskosti i zaštićenosti i istovremene melanholične ukočenosti zbog gubitka i udaljavanja tog izvorno saznatog i doživljenog u njegovom jezičkom samootkrivanju.

S duge strane su pesme u dimenzijama društvenosti u čijim se razmerama pojavljuje rat, Kosovo, tragična istorija, Njegoš kao amblematično etičan, svakodnevni život u slikama nasilja, potrošačkog karaktera, društvene napetosti, disharmonije... u kojima pesnik ispoljava angažovanost jedne etike koja se suprotstavlja i sudi rastrojenom svetu iz horizonta iskustva i svedočenja o svetu prirode, harmonije, etike odricanja i saosećanja, kao i nevinog postojanja u utopiji detinjstva.

Taj rastrojeni svet, kako ga Nišavić vidi, izražava se u grozničavim stihovima u kojima se sjedinjuje arhetipski božanski poredak i ovosvetski rasap koji poriče sve: od ljubavi, očinstva, ognjišta... /Ognjišta predaka/. Varirajući temu odsutnog boga Nišavić slika aktualni svet odmetništva od Boga u prizorima gubitka nade u skoro biblijskim razmerama. Retorizujući svoj pesnički jezik Nišavić u antislikama priziva izgubljenu ljubav kao univerzalni znamen smisla. U drugoj pesmi će nastaviti svoj disput o ljubavi koja je tek samo ostrvo, problesak u velikoj tami sveta. Pesnik kaže: Badava sve: lepota, ljubav... obraćajući se kulturi egoizma, lihvarstva i nasilništva koji ontološki proizilaze iz strukture potrošačkog sveta. S druge strane, kao utopija deluje vera u srce mladića, koji protivsvrhovito, u ledenom podnevu, kao slici realnog sveta sa njegovom logikom, izvan zadatosti surove efikasnosti i zgrtaštva hoda ivicom ponora računajući na razloge etike, na poziv višeg smisla koji utemeljuje iznad svega ljudski kosmos /Ledeno podne/.

Knjiga, poezija, ljubav su za Nišavića jedna vrsta apsoluta, ali apsoluta bačenog na dno u svetu varvara. Kao da se pretpostavlja da će iz poretka knjige, poezije, ljubavi dospeti energija koja će zaustaviti ljudsko tamno posrunuće. Međutim, Nišavićeva slika sveta je apokaliptična, tamna, bezizlazna. Ljubav nije spasenje, ona se izražava kao saosećanje, kao potresenost, kao briga za drugog u svetu koji tone. Ljubav u pesnikovoj percepciji nije moguća kao čista, kao odnos ja i ti, kao proziranje drugog u razmerama drame približavanja i prepoznavanja, kao u Platonovom mitu, ljubav je za Nišavića odnos posredovan istorijskom dramom ništenja ljudskih vrednosti, potonuća sveta i dominacije nasilja, gde je eros zatamnjen brigom za preživljavanjem, raskidom sa svetom. Otuda on svet vidi kao svet ledenih ljudi koje ne vezuje nijedno načelo koje bi proizašlo iz zakona i zaveta kulture povezivanja, solidarnosti, pamćenja kao ugovora koji posvećuje zajednički svet vrednosti, konačno ljubavi, nego svet egoizma, darvinističke bezosećajne borbe za opstanak, patologizirane strasti za zgrtanjem i odbacivanjem drugog kao bića vrednog razumevanja i saosećanja.

Nišavićeve konotacije su često neposredno političke u prepoznatljivim figurama Istoka i Zapada, lokalne geografije, biblijske ili njegoševske amblematike, ali i u imaginativnim slikama prirode, floralnih i animalnih rojeva reči i mitopoetskih ili folklornih inspiracija, ali i dijaloških nizova o kontradikcijama urbanog sveta. Pisane slobodnim stihom, sa potmulom melodioznošću, sa nestabilnom ritmizacijom između zvukovnosti govorne rečenice i često skrivene evokacije klasičnih razmera, Nišavić obznanjuje reč nihilističke inspiracije o svom vremenu, iako kadkad probljesne apologija jezika ljubavi i himnična ponesenost slikama zavičajne prirode.

Izbor iz njegove poezije sačinjen iz desetak zbirki, u periodu od početka sedamdesetih do danas, predstavlja dosad najreprezentativniji pogled na njegovo pesništvo, otkrivajući nam da je reč o autentičnom glasu u kontekstu naše savremene književnosti.

Društvo književnika Vojvodine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Septembar 23, 2014, 09:50:58 pm »

**

SVETA JE PRILIKA BITI ČOVEK


Svako od nas danom rođenja dobija izvesnu — svetu priliku da postane čovek. Ista šansa, jednaka — za sve. Ljudi jesu postojano i sopstveno, u ljudskom haosu. Nepredvidivi. I sve je isto i, sve je večno na zemnom šaru.

Menjaju se okolnosti, smenjuju generacije: ljudi i usudi. Vladari i mrgudna tiranija... Menjaju se sistemi; lažne nade; prevare. Ideologije. Mogućnosti. Komunikacija. Izumi: vidovi bogaćenja.

Obmane. Obmane. Obmane — menjaju se i smenjuju... A čovek, da bi bio čovek, mora da bude posvećen toj misiji — nimalo jednostavnoj ideji. Uljudnosti. Humanizmu. Umetnosti. Poeziji. Književnosti. Samo da bude, da ostane s druge strane pomame i da u suludoj pomami ne učestvuje. Nije jednostavno ostati po strani, a sveta je prilika biti čovek. Poezija se u tome vrhuni — ona jeste uzvišena. Kao da je od boga predodređena da svedoči.

Od rođenja moj hod usmeren je nagore — prema vidikovcu. Ostao je uspravan, uvek prema suncu i zvezdama. Prirodi i prirodnosti. Ljubavi. Bistroj i pitkoj vodi što neprestano otiče prema morima. To jeste mera i usud. Nadahnuće i patnja. Uznesenje i nagrade. Stvaralačka reč... Poezija.

Pišem s podjednako istim žarom i za odrasle i za decu: jediako se odnosim i prema jednima i prema drugima. Premda me pojavljivanje dece, darovite i odvažne na smotrama uvek i iznova opominje, oplemeni, uljudnost je to i pažnja. Iskrena su, odvažna, duboko emotivna deca. Osećaju nepravdu, brigu, patnju. Duboko veruju u svet literature, umetnosti, igre.

Deca na tim skupovima pokreću čarobne, fascinantne ideje. Samo kad ima neko da ih čuje..? To je ta energija: to je ta stvaralačka čarolija oslobođena prevare i manipulacije. Tu na tim susretima dese se poznanstva koja traju, ideje, izazovi. Ljubav.

Na drugoj strani su posve drugi likovi. Lihvari, škrti, lukavi, oveštali. Sebični... Isprazni, osioni, oholi. Prezreni od prirode i ljubavi. Oni jesu zveri. Poezija što umire!

Rale Nišavić
Iz zbirke pesama R. Nićavića Ledeno podne, Bistrica 2007. Novi Sad
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 02, 2014, 01:02:58 am »

*

SUSRET PESNIKA I DECE

Ako se u pesmi koja je namenjena vama ne dogodite vi i nema onog dečjeg, ili vam ne izmami osmeh ili iskrenu dečju suzu na lice — onda to ne bi bila dobra pesma za vas, rekao kritičar Branko Ristić

Kišni četvrtka, 4. jun malim Bačkopalančanima, željnim pesničke reči, ulepšali su pesnici učesnici 52. Zmajevih igara u Novom Sadu. Prisutnim mališanima su se predstavili Rale Nišavić i njegovi gosti Branko Ristić, profesor i književnik, pisac poezije i kritike, zatim književnik Denko Rangelov glavni i odgovorni urednik časopisa za decu "Drugarče"— koji izlazi na bugarskom jeziku u Nišu i Petar Petrović, pesnik i prvak drame Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

Mnogi nisu imali sreću da upoznaju pisce lično kao što imate danas vi, rekla je u uvodnom obraćanju Koviljka Dobrić, direktor NB "’Veljko Petrović’" zahvaljujući se deci na velikom prisustvu i pozivom da uvek kad imaju slobodnog vremena svrate u ovu Kuću knjiga.

— Povod za ovo druženje je knjiga za odrasle koja je izašla na bugarskom i koja se zove "’Ledeno podne". Na pitanje zašto onda danas vama predstavljam ovu knjigu, odgovor je zato što ste i vi odrasli i u sebi nosite ozbiljnost života, rekao je autor Nišavić.

Mi u listu "Drugarče" najviše volimo kad nam poštar donosi radove naše dece koja žive u planinama i druguju sa slavujima, sa pesmom potočića, radove istrgnute iz njihovih šarenih svesaka, radove što nose treptaje njihovih srca. Svi oni su posvećeni deci i njihovom duhovnom odrastanju, rekao je Denko Rangelov dodajući da je najbolja investicija ulagati u decu, u mlade talente, jer oni će sutra stvarati budućnost.

O ljubav tom najvećem ljudskom osećanju su bile gotovo sve pesme koje su govorili prisutni pesnici, a onda je o njihovom radu nadahnuto govorio kritičar Ristić.

— Svim ovim pesnicima, koji kradu bogu dane, od nas se gaće tresu i plaše vas sa nama. Ja ne pišem za decu, ne znam da napišem pesma za decu, ali znam šta je pesma za decu. Ako se u pesmi koja je namenjena vama ne dogodite vi i nema onog dečjeg, ili vam ne izmami osmeh ili iskrenu dečju suzu na lice — onda to ne bi bila dobra pesma za vas. Što bi rekao čika Jova Zmaj: "Pesmu za decu dete mora da ponese sa sobom posle prvog čitanja za ceo život"... Tako ako od ovih pesnika danas Raleta, Denka i Petra ne ponesete bar trunčicu u tom mozaiku vašeg detinjstva kome svakodnevno dodajete po jedan novi kamičak i pravite predivne šare, uzalud će biti. Uzalud će biti ako mi danas ovde ne uspemo da vas i sutra vratimo u ovaj dom knjiga. Na kraju bih vas zamolio da što duže ostanete deca, da ponesete ovo najiskrenije dečje srce za ceo život i da volite knjigu, da volite Srbiju.

Onda su gostima mlade pesnikinje Tijana i Anja, kazivale svoje stihove, dok je na na nagovor drugara svojom ljubavnom pesmom oduševio jedan Nemanja kome je Ristić obećao — čim skupi malo više pesama za knjigu — recenziju.

Tekst: Nada Dedijer | 04.06.2009. | svevesti.com
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: