Ranko R. Radović (1952)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ranko R. Radović (1952)  (Pročitano 8797 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jul 11, 2014, 10:24:31 pm »

**

RANKO R. RADOVIĆ


Ranko Radojičin Radović rođen je 1952. godine, u Brezi, kraj Bijelog Polja.


Dela na srpskom jeziku:

Miris Tuge (1984), (2012),
U Njedrima Srca (1986),
Ponoć Stvari (1987),
Stih i Strah (1988),
Vučica (1989), (2009), (2010), (2010),
Knjiga Koju Sam Prepisao (1989),
Samousluga Za Pse (1991),
Hristanište (2002),
Vajanje Svjetlosti (2003),
Nježje (2007), (2011), (2012),(2014),(2014)
Strahor (2011), (2012), (2012),
Labud Pjesma — izbor (2014).


Dela prevedena na strane jezike:

Vučica, prevod na engleski —
She-Wolf (2009),
Vučica, prevod na španski —
La Loba (2010),
Vučica prevod na ruski —
Волчица (2010),
Nježje prevod na ruski —
Нежность (2011), (2014)
Nježje prevod na makedonski –
Милув (2012),
Nježje prevod na makedonski —
Nježje (2014),
Страхор prevod na ruski —
Strahor (2012),
Strahor, prevod na makedonski –
Straor (2012),
Miris Tuge, prevod na španski –
Olor a Tristeza (2012).


Autor je zastupljen u četrdesetak antologija i izbora poezije u zemlji i inostranstvu.

Pored prevedenih knjiga, pesme su mu prevođene na mnoge svetske jezike.

Ranko Radović je dobitnik više povelja, priznanja i nagrada u zemlji i inostranstvu, između ostalih:
Međunarodna nagrada "Zlatni Vitez";
Specijalna nagrada izdavačkog saveta RPC (s blagoslovom svetoga patrijarha Moskovskog i Sve Rusije Kirila);
Nagrada Centra Nacionalne Slave i Fonda Andreja Prvozvanog.

Nosilac je medalje N.F. Fjodorova i Viteškog krsta koji dodeljuje Međunarodna Asocijacija Vitezova sa sedištem u Moskvi.

Živi i stvara u Torontu, Kanada.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jul 11, 2014, 10:51:31 pm »

*
Jezik svetlosti Ranka R. Radovića


VAJANJE ŽIVOTA

Kako Biblija navodi i vidje Bog svjetlost da je dobra; i rastavi Bog svjetlost od tame; / Mojsije, (Postanje) 1.1.4. / Ovim se činom, za svagda u našoj svesti, kao veliki vajar svetlosti ustanovio sam Svevišnji. Ovim činom počela je najlepša tragedija koju poznaje svemir, a to je život čovekov. U ovoj tačci Starog zaveta prelomio je pesnik Ranko Radović sve strasti ovozemaljske, ljudske, naše u svojoj najnovijoj zbirci pesama pod naslovom Vajanje svetlosti, u izdanju beogradske kuće Panteon, 2003. godine.

Tehnički, knjiga je podeljena u osam poglavlja, a čini je 50 pesama od kojih su 23 soneta. Po snazi ovih soneta očito je da je preovlađujuće opredeljenje kod pesnika da se iskazuje sonetom.

Svojom prethodnom knjigom Hristanište (2002.), Ranko Radović je ustanovio sebe u panteonu novijeg srpskog pesništva kao važan glas. Već je zbirkom Vučica (1989.) bilo jasno da se radi o zrelom pesniku. Njegova najnovija knjiga, zbirka pesama o kojoj govorimo, Vajanje svjetlosti, sa jedne strane, stavlja ga među pesnike čiji stih mora da se uvažava, a sa druge strane i ako možda običnom čitaocu na prvi pogled neuhvatljivo, sasvim logički nastavlja kreativni tok i svodi ka celini Radovićevu ukupnu pesničku misao.

Hristaniste se završava pesmom Psovac , na svoj način i vapajem, i molitvom : Vrati me Gospode meni / ako mi povratka ima ? da bi kulminiralo gorkim rečima pokajnika: Umjesto Tebi u goste, / Sve sam od Tebe dalje.

Vajanje svjetlosti pak, počinje molitvom. Pesma Slovo je molenije za spas: Sveblagi Spase spasi, kome u poslednjem redu, pesnik udara nemilosrdni žig pozivom Svevišnjem da ognjem zatre smrt: Sa žigom smrt sahrani.

Ako je dakle Radović prepoznao tačku nula u prethodnoj zbirci, kao krajnju tačku posrnuća čovekovog, on se u najnovijoj zbirci vraća unazad, dalje, ka apsolutnoj tačci nula, ka onom horizontu na kome je biblijska tama nad bezdanom. Ali, ne čini on to zato što on tako hoće, nego zato što on to tako vidi pesničkim okom slutnje, zato što on opipava da ovakvom čovečanstvu, ako ne zastane i ne zamisli se nad sobom preti povratak istinskoj tami nad bezdanom.

Dakle, ne vraća se pesnik, već pesnik ide ispred čovečanstva i opipava pravac kome se ono u nekakvom samoubilačkom magnovenju zaputilo. I tu Radović teži jednome, a to je uspostavljanje jasnih odnosa, uspostavljanje kontrole nad emocijama, uspostavljanju razuma i razboritosti, tu on hoće premudrosti Božije. Otuda je tu i njegova izražajna forma jasna, čista, stroga, bilo da se radi o sonetima ili ostalim pesmama. Ali, Radović to neće za sebe, on svoje mudrosti sebi samom ima u obilju i to se može videti u njegovim prethodnim zbirkama. Uzvišenu premudrost Radović traži od čitaoca, on ga ne štedi niti ga moli pesnik zapoveda. On piše o onima kojima je dato da povire u tajnu božanskog, u čin stvaranja čoveka i da malim svojim prinosom (slikar slikom, skulptor skulpturom, pesnik . . . ) tome i doprinesu, piše dakle i o sebi kao jednom od tih, kao jednom od saučesnika u procesu stvaranja, vajanja, svetlosti, čoveka.

Ovom zbirkom Radović i potpuno ustoličava sebe kao pesnika tragedije univerzalnog ljudskog sunovrata i zauzima jasan stav. I ako će Vajanje svjetlosti završiti pesmom Krik, Hristanište je njegov pravi krik u razotkrivanju očaja nad svetom i svetinom, gde je i dokle dovela lepotu svestvoriteljevu. Vajanje svjetlosti je Radovićeva misao i putovođa iz razotkrivene luke.

Ova Radovićeva misao, ovo njegovo traganje između zraka, žarova, žara svetlosti, između pesme Pjesnika i pesme Gusle, između Glumca i Vrelista . . . puti nas sebi kakvi smo bili i kakvi bi trebalo da budemo, ali kakvi nismo. Zavodljiva lakomislenost naše prirode posrnula je pred svetlom sunca, pa od sunca svetlo i ne vidimo, od sunca i zlata faraonskog, koje se kroz vekove samo pretače iz teleta u tele. Ne vidimo sebe, ne vidimo čovečnog čoveka, biće sazdano od svetlosti, već puzimo pred nečovekom koji se predomeće iz titule u titulu, da bi nad čovekom bio nečovek. U pesmi Grana zapisaće : I samrt joj je oko novo / A rana srce, čovjekovo . . .

Vajanje svjetlosti koliko je vajanje sveta pod svetlom toliko je i više vajanje čoveka od samog svetla, vajanje utelesenog stvorenja koga, na ovom svetu, na svetlo najteže opominje njegova sopstvena senka.

O svetlosti, ili o čoveku, je i snažna, potresna pesma — zapis — kletva, najjača senka ove zbirke, pod naslovom Arena, zabeležena na dan bombardovanja Srbije u kojoj pesnik ironično uzvisuje smrt rečima : O smrti preblaga : o zlatna li si ! / Sve ti je od danas dopušteno.

Da tako kažem, posle tri poslednje knjige koje je sve tri napisao u jednoj i jednim naslovom : Hristaniste / Hrista niste / Hristan iste, logično je da u luci gde nas čeka Hrist, u vremenu u kome Hrita niste, pod nebom pod kojim Hristan iste, logično je da Ranko Radović koji je te boli naše opevao, peva i slavi stvaranje čistog čoveka — čoveka — dete svetlosti, delo od svetlosti i da veliča taj čin i samim naslovom Vajanja svjetlosti.

Time poezija Ranka Radovića postaje poezija proslavljanja sveuma nadnebeskog, čija je suština ljubav sama, a koji ne prestaje da stvara čoveka, spasavajući ga sopstvenog usuda, puteći ga — puteći nas od zla sebi i kroz stihove Ranka Radovića. U suludosti današnjeg besmisla oko nas, pesnik se jasno određuje prema smislu pesme : Pjesmom tvojom prošlost pokopaj i sruši / Sva moja stradanja, i sve moje tajne.

Ovim Radović ustanovljava stih i pesmu nadvajanje, nadstvaranje, ono stvaranje koje može da sagleda i sam čin "vajanja svjetlosti" i da oslobodi od greha prošlosti. Takvom poezijom pesnik ustanovljava jezik kao jezik svetlosti koji uzdiže i slavi čoveka, uzdiže nas i određuje nas prema ovozemaljskom posrnuću.


Radovan Gajić | Nezavisne novine | 2003
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jul 11, 2014, 11:43:03 pm »

**
Iz izbora ljubavne poezije
Ranko R. Radović


VAJANJE SVETLOSTI

Topi se tama — na Vatri,
Progleda Oganj u zeni,
Njišu se niti na natri,
Narasta pređa u Ženi...

Smiraj se suzom gostio
Iz kupe gordih krinova,
Anđel je u njoj postio —
Da se zamladi Prinova...

A kad krin Logos progreja
U onom strasnom sutonu
Na one Časne — Obraze,

Duh se nad vodom nasmeja
I blago u san utonu —
Da sanja — Sveta poraze.


PEHAR GRLO

Priča mi vila iz kondira
O vinu u kom tuga gata:
Hoće li biti opet rata —
Sa anđelom što harfu svira.

Na njenom grlu grlim smijeh
I varam presto pehar-boga.
I polunijem od blaga toga —
Žednim kao da kadim grijeh.

I jeste da je sva divota;
Al skoro pola svog života
Čekam da zovne iz Vječnosti!

I maštam: gazi, stopalima...
Kroz žar maslačka, po poljima...
A rosa — plače, od radosti.


SNOŽEG

Ko Rim gorim, žeđi obnažena!
Molitve me ostavljaju sama;
Sušom dišem, a vrelim usnama
Žednim, kao vojska poražena...

Sav uzdrhtim na mjesečev sijev;
Slatka zvjeri s dvije vlažne njuške!
Koga noćas čekaš potrbuške
Da zanoći u tvoj gladni zijev?

Svi zavjeti kako ćeš pobjeći
S blagom koje ženu ženom čini —
Prevariće do pjetlova trećih!

Izdaće ih dojke — u djevojke!...
Ta dva vrela — na slatkoj pričini,
I poljupci!... na ogrkloj sreći.


VAJAR

Sinoć joj darivah — bijele pjene,
A jutros i bijele i krvave!
Svunoć je ko život tekla iz mene,
A evo jutros mi dolazi glave.

Ko ženu vaja — ilovaču sanja...
Smrt pazar gradi na lažima uma.
Sa djelom čovjek srasta, kao šuma
Sa divljom gubom, do svog propadanja.

Sve što je krasi, Tvorac dade ženi.
Jedino vjernost, tvrđu od kamena,
Samo ja mogu mramoru da dodam!

I evo tu sam: da je okamenim
Za pregršt sumnje, i šaku plamena,
Pa da je takvu vjekovima prodam.


NA BERBI SUNCA

Znala je molitve pogleda
Izmijeniti u govor prstiju...
U tkanju zrelih godina
Bila je vjerna svakom mom odlasku
Na počinak.
I oreol je svlačila kad bi vodili
Ljubav...

Na berbi sunca, u slavu buđenja,
Goreli smo na suši —
Žedni sokova — prirode...

Duhovni post ponovo nas
Vraćaše početku...
Naše sjeme, zbog kasnog zrenja,
Ne smije da istrune!
I na golim kišama,
I po samoći sibirskoj,
Pokupićemo ljetinu!

Kad ne bi radila ništa naga u haljini,
Izašla bi u polje — zasijano kožom,
I rekla:

"Mjesečina ne nosi haljine;
I odjeća je grijeh, ako me njome
Kori Istina"...

U kolu kad je među djevojkama,
One mi liče — na muškarce.


STRAH

Kada nije bilo nikakva povoda za
Strahovanje,
Privi se uz mene, ćutanjem progovori:
Mene je večeras strah.
— Ne boj se, prozborih tiho, da me čuje.

Bez straha ne bismo osjećali dobrotu.
Bez straha ne bi znali šta je to ljubav.
Da nije straha, smrt bi bila besmrtna.
Straha da nije, zaboravili bi voljeti.

Kad ga u srcu nema,
Nazivamo ga hrabrošću.
Kada ga u umu nema, zove se izdržljivost.
U peru ako ga nema, pjesnikom ga zovu!
Ako ga nigdje nema: ime mu je ludak
Ili robija.

Ne boj se, ljubavi. Dobro je što te je
Strah.


ČEŽNJA

Tamničaru,
Kako bi postupao — Tvoja da sam?
— Okivao bih te u lance od ljubavi,
I ljubio.

Lugaru,
Šta bi se desilo — Tvoja da sam?
— Pustio bih te među ptice i košute —
Jedina,
Čuvao od grabljivica i lovokradica,
U gori tvojoj gorio na lomači
Strepnje i vjerovanja.

Grobaru,
Šta bi to bilo — Tvoja da sam?
— Sahranio bih te u zjenicama ljubavi,
Branio od plača i hladnih molitvi;
Sklanjao od zemlje, i netrajanja.

A ti, pjesniče?!
Šta bi mi radio........... Tvoja da sam?
— Ono,
Što si me danas već triput pitala.


LJUBAV

Ko si ti što kucaš na mojim vratima?
— Zovu me Č e ž nj a: Pusti me k sebi
Da ti služim. Opijen mojim slatkim mukama
Zaboravićeš na vrijeme. Budnija od snova sam
I čednija — vjernija od tuge i nesreće.
— Odlazi s moga praga, utvaro! Slomiću
Ključ, da ruka za njim ne posegne ni u ludilu.

Ko si ti? Ti, što sjediš na mojoj postelji?
— Ja sam S a m o ć a: Uđoh u dom tvoj kad si
Ključeve lomio. Pomislih, to ti mene
Prizivaš k sebi. Tu sam, i tvoja sam dragi;
U mome naručju bićeš svoj i ničiji.
Bdjeću nad tvojim uzglavljem čiji su
Stubovi od leda i ćutanja. Iz noći u noć
Odvajaću te od sna pričama o medu i čemeru.
— Odlazi, nakazo! Zbog tebe od danas moja
Kuća neće imati bravu na vratima.

Ko je to tamo što stidljivo stoji na kapiji?
— Ime mi je K a j a nj e: Dolazim na krilima
Istine, da oplačem nepočinjene i počinjene
Grijehe tvoje.
Ugasi vatru poricanja, i založi oganj sjećanja
Na mome nagom tijelu. Pusti me da obnovim
Prirodni nered, koji si ti tako bezmilosno
Narušio.
— Preklinjem te... Odlazi! Ko se god zagleda
U tvoje djetinje lice, ni poslije života
Ne može te od sebe otjerati.

Kako se zoveš, ti neznanko, što putem
Prolaziš ne osvrćući se na moja iskušenja?
— Ja sam LJ U B A V.
— ?! Uđi u moj boravak, Ljubavi: Tebi sam se tako
Željno nadao.
— Ne mogu. Ja samo triput pokucam, na ista
Vrata.


GODINA NJENE LJUBAVI

Suši se ljeto po travi
A tvoje tijelo mliječi
Za pjesmu tebi ljubavi
Pčela mi sakuplja riječi

Mjesec na vrelu dvožudnom
Ribljim repom raznesen
A u tvom oku požudnom
Svlači se mlada jesen.

Niz vragolome tjemena
Tone u vrtlog bokova
Rika mladoga jelena
Žednog ljubavnih sokova

Natiče na rog zvijezdu
Plašljiva pamet srneća
A tebe u noćaj gnijezdu
Ljube anđeli proljeća

Na ležaj od slatke paprati
S dojki ti kaplju zavjeti
Velika Silo slava ti
Sačuvaj od zbogom pameti

Kapije koljena bijelih
Ližu nevini udavi
Nije li ovo... Nije li
Godina — tvoje Ljubavi


MORA

Sinoć mora morila me
U san pusti dolazila
Kezila se zlobom na me
Pogledom mi oči pila

Sinoć mora morila me
Mučila me svojom javom
Svojom pjesmom mom životu
Trovala me zaboravom

Sinoć mora morila me
Mojom ranom rane prala
Svojim krikom jauke mi
Sa usana otimala

Tu noć mora morila me
Moj um htjela da pomuti
Vadila mi iz očiju
Patnjom pogled otrgnuti

Svu noć mora morila me
Otrov duši donosila
Mojim bolom otrovana
Pred jutro me napustila

I sad negdje užasnuta
Gust tmast otrov u njoj diše
Krije čeljust polomljenu
Dok joj zlobu moj bol siše


MOLIKA

Pucaju obrazi od plača
Za tobom, lirski cvijete...
I trava mirisom korača —
Da tvoje tabane srete.

A kao neman nemušta —
Na trulež zadiše osama,
Moždana kora popušta,
I mrsi pamet s kosama...

I slušam drevne prologe
Na mudrom slovu s ognjišta,
Kako su lažima noge
Na zemlji kraće no išta,

I kako pred ognjem Istine,
Zvjeri zacvile — logama...
Stisni me, ljubavi, stisni me!
Tim tvojim dugim nogama

I mazno prozbori. Slaži me!
Svijetu drsko pokaži —
Da tvoje butine nazime
Griju žestine — pralaži...

Prikradeš li se jeziku,
Il mašeš bijelim barjakom,
Grom strijelja u moliku!...
Tobom sam i njega rasplako!...

Ako noć blista — lažima,
Ti si joj najljepša omama!
Na njenim vranim konjima
Puzim za tvojim nogama —

Glad kad se kroz žud oglasi
Poviš zvjezdanih koliba...
O smutna ćudi! — miljem si —
Oprala sunce — od gliba...


ORAČEVA PJESMA

Vazdan sijem, moja njivo...
Ko lud sijem — tebe nijem.

Vazdan pišti ljuto sjeme
Ispred mene;
A kad klonem sav na tjeme,
Ti zaišti:
Da nam rode iz ledine, tri
Ljetine.

Koliko je, topla njivo —
Mojih rala,
Brazda tvoja progutala?
I popila vrelog znoja,
Njivo moja!
Toliko je korov — trava
Proklijalih iznad stida,
Progutalo mojih glava
Od nemila — do nevida...

Da te nemam, da nijesi od mog
Soja,
Njivo moja, dao sve bi!
Ali ne dam, San koji mi rodi
Vila;
Obnoć kad je dolazila
Da joj radim — što i tebi.


LABUD PJESMA

Kao anđeo blistaš naga,
Glečeri Aljaske nad čelom sviti,
Zar još uvijek čekaš, draga,
Onoga što će zakasniti?

Požari, vojske, bolesti, štete...
Dolaze neki novi Skiti;
Dok ti, još uvijek, ko dijete —
Strepiš, hoću li zakasniti.

A čovjek, ah ta lažna pjena,
Što na dnu tvojih zjena kipti,
Kad mu je duša raseljena
On će uvijek — zakasniti.

Postoji put i usputice;
Čemu plač, zašto suze liti?
Gospod koji ti miluje lice
Nikada neće — zakasniti.

San slikan bojom violeta,
A java zgarištem umivena;
Tako si daleko od djeteta,
A tako daleka kao žena.

Dok život oko tebe kao saga,
Prepliće svoje zlatne niti,
Ti samo čekaj — čekaj draga,
Onoga što će zakasniti.

Preni se, djevojčice, iz bolnog nesna,
Jedan je Izvor s kog treba piti,
Tamo te čeka — Labud pjesma,
Požuri! I nemoj, zakasniti...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jul 12, 2014, 12:08:19 am »

**

BESPUT NA KOJOJ GRME RIME


                                  "Stavi svoj život u stihove. I opet ti kažem: stavi svoj život u stihove,
                                   ako hoćeš da osetiš život univerzalni, i da budeš s ovim u vezi i harmoniji."
                                                                                           Vladika Nikolaj Velimirović



Od svih tema koje zaokupljaju bespregledno polje svetske poezije u svim njenim razdobljima, pravcima i stilovima, dakle u čitavoj njenoj horizontali i vertikali, daleko je najuzvišenija i najvažnija tema ljubav. Ako bismo se za trenutak izdigli iznad precizno zacrtanih definicija i termina nauke o književnosti i manje ili više strogih podela na teme i žanrove u poeziji, mogli bismo dubinom doživljaja i iskustva da ustvrdimo da ljubav nije samo jedna od tema u poeziji, makar i najvažnija, već da ljubav jeste poezija kao i da poezija jeste ljubav. Iako je tajna pesnikovog stvaranja duboka i neobjašnjiva kao i tajna Božijeg stvaranja, čitalac može, ako zaista duboko oseća i doživljava poeziju, duhom da spozna da je zapravo pokretačka sila svake dobre pesme, osim nezaustavljive želje za poniranjem u suštinu stvari i zaodevanjem iste u lepotu slika i sazvučja, ta večita pesnikova čežnja i vap za ljubavlju, njegov zanos za uzvišenim, ma o kojoj tematskoj celini se radilo.

Ljubav je, dakle, i ono pra-seme poezije iz kojeg ona izrasta, i stvaralački duh koji joj udahnjuje život i daruje joj uvek nove i nove uzlete, kao i njeno ostvarenje, ozarenje i krajnje njeno odredište. Daleki eho čežnje za ljubavlju ili ljubavno maštanje veoma se često nazire i oseća u svakoj vrsti i žanru kvalitetne poezije, mada je u lirici to uvek najočiglednije. Čak i kada se pesnik "razračunava" sa ljubavlju i lepotom, negira je ili, kao što je slučaj kod nekih pesnika našeg postmodernog doba, pokušava da je razgradi i poništi ironijom i cinizmom, samo to negiranje jeste potvrda njenog postojanja i potrebe za istim u poeziji. Suština je u tome što nijedna lepota, nijedan ideal, nijedan treptaj duše i ništa što je uzvišeno ne dostiže svoju punoću i na neki način je jalovo ukoliko nije prisutna ljubav ili čežnja za ljubavlju u nekom od njenih oblika sadržanih u sveobliku savršenosti ljubavi Božije. Zbog toga je i bol u poeziji plemenit, i tuga lepa, i nemanje je imanje.

Prošla su desetleća od kako je srpski lirik Ranko R. Radović, ponesen vatrenim i nezadrživim porivom da oseti život univerzalni i da sa njime bude u vezi i harmoniji, poslušao daleki, ali jasan šapat duše i počeo da stavlja svoj život u stihove. Ponekad sa bolom, skoro uvek sa strasnom čežnjom, katkad u košmarnim snovima i lutanjima, a katkad u trenucima nežnog ljubavnog obasjanja i želje, no uvek i svagda sa očima podignutim ka Nebu, krenuo je Radović u svoja poetska traganja za ljubavlju, istinskim i potpunim spajanjem sa voljenom ženom, za lepotom, za Bogom.

Mnogi se teoretičari književnosti slažu u tome da je kvalitet ljubavnih pesama jednog pesnika zapravo ogledalo ukupnog njegovog stvaralaštva. "Ljubav je dokaz inteligencije", veli Dučić, "jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost." Poezija srpskog liričara Ranka Radovića, pisca sonetnih venaca čudesne lepote "Nježje" i "Strahor", autora poeme "Vučica" i zbirki "Hristanište", "Vajanje Svjetlosti", "Miris Tuge" i drugih knjiga pesama, odista je sva od ljubavi, sva od najdubljih misli i najčistijih osećanja i sva od najbolnijih čežnji: sva maštanja koja se nisu kosnula stvarnosti ostavljaju za sobom melanholiju i žal, a ona koja jesu dodirnula stvarnost rađaju ljubavni krik, još veću žeđ i još snažniju želju za spajanjem, jer ono što ljubav traži, čime se hrani, napaja i umnožava, jeste samo i jedino ljubav. U ovaj izbor ljubavne poezije Ranka Radovića uvrštene su pesme od kojih je svaka odraz upravo takvog, najuzvišenijeg i najdubljeg doživljaja ljubavi. Svaka od pesama u ovom izboru oslikava ljubav u zaokruženoj i jezgrovitoj pesničkoj celini, do najsitnijih detalja savršenoj od prvog do poslednjeg stiha. Svaka vibrira ubedljivim i snažnim izrazom svojstvenim za Radovićev "muški" stih i dubokim i misaonim osećanjem. U svakoj je uočljiva majstorska pesnička obrada sa jedinstvenim i originalnim pesničkim slikama i figurama, savršenstvom metrike i onim finim i tako nepredvidivim Radovićevim obrtima i rešenjima koja su takođe karakteristična za njegov stil.

Pesme u ovom Izboru su razvrstane prema formi u četiri nezavisna ciklusa: Nježje, u kome je predstavljen ceo sonetni venac istoimenog naslova; Snožeg, ciklus pojedinačnih soneta; Na Berbi Sunca, izbor najlepših primeraka Radovićeve nerimovane poezije i Snoviđen, rimovane pesme različitih formi. U svakom ciklusu zastupljene su pesme iz celokupnog Radovićevog stvaralačkog opusa.

U izbor ljubavne poezije Ranka Radovića "Labud Pjesma" uvodi nas prološka pesma "Vajanje Svetlosti" u kojoj je Radović uspeo da izvanrednim metaforama, u sonetnoj formi oslika nešto što su mnogi pesnici od pamtiveka pokušavali, a malo ko uspevao: ispevao je odu Iskonu, Prapočetku. U njoj nam pesnik otvara prostor da naslutimo tajnu rađanja kroz Ženu, kako Boga, tako i čoveka, kao i onog što prethodi rađanju: "Smiraj se suzom gostio / Iz kupe gordih krinova, /Anđel je u njoj postio — / Da se zamladi Prinova..."
Istovremeno, pesnik nam omogućava da naslutimo i tajnu nadahnuća i stvaranja, tajnu onog bremenitog trenutka u kome se oduhovljena misao pretače u stih, a stih ispisuje u pesmu. Prefinjenom estetikom stiha on slika trenutak tog prosijanja u kome je zgusnuta čitava večnost i koji se da uporediti sa stvaranjem sveta ili sa rađanjem novog života.

     A kad krin Logos progreja
     U onom strasnom sutonu
     Na one Časne — Obraze,

     Duh se nad vodom nasmeja
     I blago u san utonu —
     Da sanja — Sveta poraze.

U samom početku, dakle, beše Reč, Reč koja je Bog, odnosno Bog koji je Ljubav i Svetlost, Nedremano Oko koje nikada ne spava, ali koje posle tog sveobuhvatajućeg i nadasve ljubavnog čina rađanja tone u slatki san. Tek sada, posle ovakvog uvoda i snažno uspostavljene pesničke istine, pred čitaocem se otvaraju vrata koja ga uvode u očaravajući, ali nimalo imaginarni svet ljubavne poezije Ranka R. Radovića. U tom svetu pesnik nijednom ne ispušta iz vida istinu da je "Jedan Izvor s kog treba piti," kao i da "Gospod koji ti miluje lice nikada neće zakasniti", koja je zapečaćena i ovekovečena u "Labud Pjesmi" po kojoj je ovaj izbor i dobio naslov.

U svojim ranim pesmama Radović peva o ljubavi izdaleka, kroz čežnju i bolna lutanja i traganja, kroz unutrašnji dijalog, što na poetski originalan način iskazuje u ljubavnom triptihu koji obuhvata autorefleksivne pesme "Strah", "Čežnja" i "Ljubav." U tim traganjima, u pesmi "Ljubav", pesnik se suočava sa sablasnim, no ipak stvarnim personifikacijama čežnje, samoće i kajanja i sa njima vodi razgovor koji ga uvek vraća na početak traganja. Iz tog začaranog kruga izlazi tek posle slučajnog susreta sa neznankom zvanom Ljubav, ranjen do srži krotkom lakoćom njenog izmicanja.

Bolnom, mladalačkom čežnjom protkane su i pesme "Zeleni prsten" i "Bijele Ruže", obe iz ranog perioda Radovićevog pesništva, kao i romantičarski graciozna pesma "Zaigraj" koja, obojena upečatljivim Radovićevim epitetima i komparacijama, prerasta u žestoki krik, u vihor slika, pokreta i zvukova, koji na kraju ponovo za sobom ostavljaju setu i duboki žal nemanja.

A onda, u jednom magnovenju, u jednom bljesku munje, Radovićevi pesnički damari počinju jače i određenije da biju. Pesma "Plamenoj Ljepoti", sa svim njenim mitološkim nijansama, mogla bi biti ovozemaljski pandan "Vajanju Svetlosti." Potezima jasnim i britkim kao sečivo noža, a u isto vreme lirskim i raspevanim, pesnik uspeva da zaustavi vreme i da ovekoveči još jedan trenutak: osijani trenutak rađanja ovozemaljske sreće, jedne putene i sasvim konkretne ljubavi. Tu je nežnim i botičelijevski iznijansiranim tonovima oslikano ono zatišje koje prethodi neukrotivoj buri ljubavnog zanosa: "Prije tvog dolaska / Iz lotosovog cvijeta, /Munja se na sred oblaka / Skinu..." Zatim je snažnim kontrastom opisano samo ozarenje ljubavlju i spoznaja lepote u stihovima punim fine erotike: "A grom / U svoj svojoj — sili, / Obgrli živo tkivo, / I stade pusto blago / U crno milje /Da stresa!..."

Iz takvog silovitog susreta rađa se plamena lepota, plamena ljubav, ovekovečena simbolom krina, koji u Radovićevoj poeziji zauzima važno mesto kao simbol Logosa, i slikom mesečine koja se na mnogim mestima u njegovoj poeziji pojavljuje kao nenadmašan ukras:

     I dok je drhtalo sve živo
     I tresla se nebesa...
     Munja, vitka i čedna
     Tebe prekrasnu — rodi —
     Da ljepotom postidiš
     Cvjetove gorskog krina! —

     I zablistaš, ko na vodi
     Razmažena... mjesečina...

Radovićeva poezija sva obiluje uzbudljivim ljubavnim metaforama, naglašenim, ali skladno korišćenim kontrastima i snažnim erosom. Premda je bespredmetno i nemoguće u jednom ovakvom, najužem izboru poezije izdvojiti pojedine pesme, ukazali bismo, isključivo primera radi, na pesmu "Godina Njene Ljubavi" koja slovi za jednu od najlepših ljubavnih pesama srpske književnosti i koja je ubrzo po objavljivanju našla svoje mesto u mnogim zbirkama i antologijama poezije. Kao i sve Radovićeve pesme, i ova je pesma višeslojna i o njoj se može govoriti iz više uglova. Krase je neke od najlepših metafora u ljubavnoj poeziji uopšte: "Suši se ljeto po travi /A tvoje tijelo mliječi..." "Mjesec na vrelu dvožudnom / Ribljim repom raznesen..." U ovoj pesmi je takođe jasno uočljiv i kontrast snažnog doživljaja erosa i najtananije nežnosti:

     Niz vragolome tjemena
     Tone u vrtlog bokova
     Rika mladoga jelena
     Žednog ljubavnih sokova
     Natiče na rog zvijezdu
     Plašljiva pamet srneća
     A tebe u noćaj gnijezdu
     Ljube anđeli proljeća

Ono što, međutim, pleni u ovoj pesmi, a to važi za celokupnu Radovićevu ljubavnu liriku, jeste to što pesnik pobeđuje sve uobičajene zamke strasne ljubavne želje i maštanja: premda je predmet njegove ljubavi — žena — oslikana u nizu izrazito erotskih slika koje nagoveštavaju svu silinu strasti koja samo što nije srušila sve brane između lirskog subjekta i njegove ljubavi, ona ostaje uzvišena, neuprljana, zaštićena i nedodirnuta bilo kakvom banalizacijom ili vulgarnošću. Svaka Radovićeva ljubavna pesma je pobeda nevinosti i čistote:

     Kapije koljena bijelih
     Ližu nevini udavi
     Nije li ovo... Nije li
     Godina — tvoje Ljubavi

Kruna Radovićeve ljubavne poezije, sonetni venac "Nježje" koji ovde objavljujemo u celini, ugledao je svetlost dana 2007. godine kao deo istoimene knjige koja je doživela veliki uspeh i popularnost na srpskoj književnoj sceni, a nedavno je objavljena i na ruskom i makedonskom jeziku. O knjizi "Nježje" je već dovoljno rečeno u našoj i ruskoj književnoj javnosti, te bismo ovde izneli samo nekoliko zapažanja.

Sonetni venac je najstrožija i najteža, pa samim tim i najizazovnija pesnička forma na kojoj su snagu i umeće odmeravali mnogi pesnici u prošlim vekovima i u današnje vreme, što se uglavnom svodilo na manje ili više uspešne pokušaje. S obzirom da sonet već sam po sebi postavlja veoma stroge zahteve forme, sadržine i stila, jasno je da komplikovana forma poput sonetnog venca zahteva neuporedivo više pesničkog dara i veštine, ali i znanja, iskustva i rada, a iznad i povrh svega, pesničkog duha bez koga bi sve to bile samo do perfekcije ukomponovane reči na papiru ili kakav besprekorni, ali beživotni mehanizam.

Radović poseduje sve ove pesničke kvalitete i uslove. Majstor je stiha, velemajstor rime i virtuoz kompozicije, pesnik je koji je potpuno predan svojoj poeziji. Pa ipak, razlog zbog koga se knjiga "Nježje" vinula na sam vrh slovenskog Parnasa je taj što je u njoj Radović najdalje otišao u otkrivanju i poznavanju tajni i tajanstva ljubavi. Ljubav u središtu sonetnog venca "Nježje" nije više neznanka koja u liku čežnje i samoće kuca na vratima srca, san o nedotaknutoj sreći ili čežnja za imaginarnom ženom. U samoj srži ovog sonetnog venca pesnik uzvikuje "Digle se magle, stih te vidi!" Dok je neuzvraćena ljubav samo polu-ljubav koja za sobom ostavlja plač, bol i prazninu, "Nježje" je punoća zrele ljubavi; ono je stvarna, doželjena i doživljena ljubav, ljubav koja je uzvraćena, koja daje i koja se daje.

Sam neobični naziv "Nježje", premda u sebi sadrži i narodna verovanja o bilju, pre svega nosi u sebi konotaciju osećanja koje je i veće i više od nežnosti: nežnost koja se razliva i struji telima i dušama onih koji se vole. Nježje je mnogo širi i obuhvatniji pojam od nežnosti, ono daleko nadilazi nežnost. Nežnost je trenutak, Nježje je večnost. Nežnost je svojstvo ili osobina, Nježje je sama Ljubav: dotaknuta, doživljena i uzvraćena, ljubav koja se neprekidno doziva i odziva, razliva i uliva, koja izvire i uvire. Ono je ljubav koja uzima i daje. Nježje je ljubav koja traži i nalazi ljubav.

Nije za čuđenje, ali jeste za divljenje to što se Radović odvažio da tu i takvu ljubav stavi u formu sonetnog venca i da joj njime sačini okvir od večnosti, jer venac, budući da je kružnog oblika, nema ni početka ni kraja. Kao takav, on metafizički simbolizuje večnost. To je uočljivo na početku i na kraju venca:

     A oslijepim kad snom brodiš,
     Nosi te nekud drum negažen;
     Anđela kličem: kud je vodiš?
     Osmjehni se na mene blažen!

Sa plave hridi, iz onog dela raja koji se u ovozemaljskom životu jedino može pronaći i doživeti u ispunjenoj i uzvraćenoj ljubavi, pesniku koji u snu plače od umiljenja dolazi glas anđela koji mu govori: "Obasjaj Ljubav živim lučem,/ Zapali srce — da te vidi..."

U prvom sonetu je slika anđela koji vodi pesnikovu ljubav pravo u večnost, a u poslednjem anđeo koji plače od radosti, jer pesnik sam dovodi svoju ljubav pred vrata večnosti pletući venac za njen stvarni, nag lik:

     "Za tvoj nag lik oreol pletem
     Od proljeća koje ne vene...
     A svijest stane kad te sretem.   

     Na gozbi Svetih, gdje sva hodiš
     Anđel zaplače mjesto mene —
     A oslijepim kad snom brodiš!

U tom i takvom okviru od večnosti izgovoreni su najlepši ljubavni stihovi posvećeni ženi, nižu se slike prepune ljubavnih slasti i umiljenja, najlepšim metaforama su naslikane sve raskošne lepote voljene žene, iskazana je odlučnost da se takva ljubav odbrani makar i najvećom žrtvom i nada da će je od "zla zime" sačuvati "Ime bez koga sve savene," kao što je ustvrđeno u sedmoj pesmi koja je središnji deo, okosnica venca.

Žena u Radovićevoj poeziji nije, poput Dučićeve, "nedostižna, nema i daleka." Ona nije etar, plod njegove mašte: ona postoji. Pesnik ne čeka susret sa njome, poput Laze Kostića, na onome svetu, već staje i ostaje uz nju u ovome, sadašnjem životu, i sam je prati i uzvodi do večnosti. "Ne znam na Zemlji za te dara", govori pesnik "Nježja", pokazujući time da je ona vredna njegove ljubavi, jer ona zna i poznaje tu ljubav, ona "uranja u ljubav... i doželjena, njene nedire sreta", kako je zapisao u svojoj nerimovanoj pesmi "Nediri" koja se u ovom izboru nalazi u ciklusu Na Berbi Sunca.

U akrostihu sonetnog venca "Nježje", kada se pročitaju početna slova prvog stiha svakog soneta, stoje reči Amorov Ditiramb koje na neki način definišu ovaj sonetni venac, a ta definicija glasi da je "Nježje" u isto vreme pohvala ljubavi, pohvala ženi i molitva Bogu, što je za pesnika nerazdvojivo. Nije potrebno mnogo rasuđivanja da bi se shvatilo da se u "Nježju" nalazi sva esencija pesništva na jednom mestu, u jednom predivnom skladu stihova, zvukova i slika.

Na kraju ovog izbora ljubavne poezije je epiloška pesma "Zduač", koja daje svojevrstan pečat celokupnom pesnikovom opusu. Najsažetije rečeno, pesma "Zduač" je epski autoportret u lirskoj pesmi, pesma kojoj je možda najizrazitiji i najpotpuniji primer "epskog u lirskom" u poeziji Ranka Radovića. To je kazivanje puno dramske napetosti o jednom životnom putu zrenja i prekaljivanja kroz iscrpljujuću i opasnu borbu sa svime što je pogubno po ljudsku dušu i što preti da je sa sobom povuče u mračne ponore podzemnog sveta u kome nema svetlosti, lepote, dobrote, plemenitosti, ljubavi, ni Boga. Posle slika surovog zimskog predela i vradžbina koje su propratile krik novorođenčeta i strašnih, živih scena koje na mahove podsećaju na kakvu slovensku Odiseju i u kojima se oseća dah smrti i propadanja, pesnik slika najlepšu i najuzbudljiviju scenu povratka ratnika u dom Onog koji je pobedio smrt:

     Dok jednom, strašan, zakorači
     Na sura vrata od hristohrama
     I pronijemi muk usnama:
     Gospode, Ti si od mene jači

Tu, pred "prostim hristolikom", okončava se put borbe sa mitskim bićima, jednom za svagda završava se sa životom van Boga. Tu, na hladnom kamenu hrama događa se najveća unutrašnja drama u životu zrelog čoveka — samospoznaja i opredelenje:

     Kleknu pred prostim hristolikom
     I spusti usne na kam poda
     I šapnu: — oblačim se u Gospoda
     Sad mi ne može ništa niko

Ovo je opredelenje i zavet pesnika kome, po rečima slaviste i prevodioca g. Ilje Čislova, pripada 21. vek u srpskoj lirici i koji je u njega ušao iz epskog, starog i prastarog, donevši nešto sasvim novo i lično u srpsku književnost, a to je Hrišćanski optimizam. Portret je ovo srpskog pesnika koji je odlikovan najznačajnijim priznanjima u književnim krugovima Ruske Federacije, između ostalih i "Zlatnim Vitezom" za sonetni venac "Nježje" na Sveslovenskom saboru umetnosti u Moskvi. Ako je suditi po starom viteškom kodeksu koji je, nimalo slučajno, ispisan na poleđini mnogih ordena carske Rusije, a koji bi u slobodnom prevodu na srpski glasio: duh — Bogu, krv — otadžbini, srce — dragoj, a čast nikome, Ranko Radović je samo jednim svojim stihom: đe mi riječ — tu mi i glava! a nekmoli celokupnim svojim delom posvedočio i dokazao da postoji viteštvo u poeziji.


Ana Smiljanić
Toronto, 18. maja 2014
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Jul 12, 2014, 01:38:55 am »

**

AMOROV DITIRAMB


Ljubav je najstarija i najrasprostranjenija tema u književnosti. Na svim jezicima sveta najlepše pesme, pesme nad pesmama, ispevane su o ljubavi. Poezije ne bi ni bilo da nema ljubavi, kao što ne bi bilo ni ljubavi da nije čuvana i uzdizana u pesmama.

Ljubav je najteža pesnička tema: tu ništa ne pomaže snaga uma i pročitane knjige, stihotvoračko umeće, domišljanje i oponašanje, jer, kako davno reče pesnik-vladar Stefan Lazarević — ''svaka laža u ljubavi mesta nema''.

U našem, postmodernom dobu, retke su iskrene i duboke pesme o ljubavi. Savremenoj civilizaciji bliži je cinizam i ironija nego zanos i uzvišenost, pa je klasična ljubavna pesma, bez vulgarne erotike i napadne ironizacije, postala nešto anahrono, strano. Zbog toga raduje pojava drugačijeg pevanja o ljubavi, utemeljenog u snažnoj, iskrenoj emociji, dubokom zahvatu i patosu njene uzvišenosti. Upravo takva pesnička knjiga stigla je u srpski jezik i književnost od pesnika Ranka Radovića (1952), rođenog u selu Breza kraj Bijelog Polja, a stalno nastanjenog u dalekom Torontu.

O kakvoj ljubavnoj lirici je reč pouzdane signale dobijamo već u samom naslovu — jednom od najlepših i najpoetskijih koje sam poslednjih godina sreo u srpskoj književnosti — Nježje. Ova reč je jedno od imena za travu koju narod zove još i: ''vilino sito'', ''ljubotrn'', ''milotrn'', ''blažena boca''. Svako od ovih imena emituje ka čitaocu istu, zaumnu poruku, koja se odnosi na čudesno i tajnovito, vilinsko i blaženo u doživljaju ljubavi. Reč prosto pomiluje sluh i poziva čitaoca da u knjigu uđe otvorenog srca, bez zazora.

Sledi zatim prološka pesma Vajanje svetlosti, izuzetna, dučićevski stegnuta i gusta, dučićevski okrenuta svetlosti kao prapočelu i pokretaču postojanja, svojevrsna himna začeću života u ženi-rodilji: ''Topi se tama — na Vatri / Progleda oganj u zeni, / Njišu se niti na natri, / narasta pređa u Ženi...'' Već od prve strofe vidi se da je ljubav za Radovića nešto sakralno i logosno, da je otkriva i kao lično, poetizovano iskustvo, ali i da traga za njenim psihološkim i ontološkim korenima.

Knjiga je sastavljena od dva klasična sonetna venca — Nježje i Činvat, gde je naslov prvog, kao što se vidi, naslovio i knjigu kao celinu. U njima pesnik iz različitih perspektiva ispisuje autorefleksije o tajanstvu ljubavi. U prvom vencu jezgro svake pojedinačne pesme predstavlja neki intimni unutrašnji trenutak, markiran naslovom kao ključnom rečju: San, Žena, Mit, Prosjaj, Ljubav, Pomenje... U svakoj od njih pesnik hvata svoja unutrašnja ozarja, zaustavlja virove emocija i misli, ukršta sumnje i plime radosti, vodi dijalog sa Ženom, stvarnim bićem i večnim principom života, ulazi u ponorne dubine tajanstva ljubavi — ispisuje neku vrstu refleksivnog lirskog dnevnika, po zamisli sličnog Zmajevim Đulićima. U drugom ciklusu pesnik menja poziciju utoliko što istu temu varira krećući od narodnih naziva za određene trave, istaknutim u naslovima, odnosno od zavičajnih verovanja koja su za njih vezana, a koje pesnik navodi u razjasnicama na kraju knjige: Činvat — ''trava od čini, koja uništava zle sile''; Daninoć — ''dikino oko, sedmičica, sirotica, božji cvijet''; Samobaj — ''dobričica, stravna trava, brštan'', Blen — ''bunika, divlji zobnik, zubnjača, benđeluk''; Devesilje — ''bot, siljevina''...

Radovićeva knjiga, a pogotovo njen drugi deo, može se čitati kao poema o bilju, u kojoj se kroz simboliku narodnih verovanja poetski artikuliše vlastiti doživljaj. Tako je pesnik izgradio značenjsku polifoniju u kojoj se smenjuju intimna lirska preispitivanja i asocijativno-misaona ulančavanja folklornih mitologema.

Na ovaj način Radović se u Nježju vraća metafizici ljubavi naših romantičara — Zmaja (Đulići, Uveoci, Devesilje) i Kodera (Romoranka i neobjavljeni lirski spevovi: Devesilje, Mitologije, San Matere Srpske). Floralnu simboliku, i inače čestu u poeziji, Đorđe Marković Koder — mistik, genije, ekscentrik — zaokružio je u poetički i idejni sistem, u konzistentnu lirsku mitologiju, u kojoj su neki kritičari nalazili i obrise njegove lične, ezoterične religije. U predgovoru jednog od svojih neobjavljenih rukopisa, Koder veli: ''Jedna Sila, Nebeski i Zemski, Sveta Sila, ta samo po svetu bruji i romori''. Ta Sveta Sila, bio je uveren Koder, javlja se čoveku svojim tajnovitim govorom-romorom kroz trave, posebno seljačkim ženama-majkama, koje njihovo prirodno, iskonski čisto biće, približava, kroz snove, Tajni sveta. Na to nepojamno znanje našeg prostog naroda, iskristalisanom u mistici i mitologiji bilja, nadovezuje se i Ranko Radović, prepoznajući onu koderovsku Svetu Silu ''koja po svetu bruji i romori'' kao Silu Ljubavi.

U idejnom središtu Radovićeve knjige nalazimo suprotstavljenost ospoljene, banalne svakodnevnice, sa svim njenim ''zamkama sreće'', i stremljenja lirske duše, okrenute ljubavi-svetlosti, koja izgreva iz žene, bilja, reči, zavičaja. Radovićeve pesme nastaju iz doživljaja odvojenosti od ''prvog živišta'' — kuće, zavičaja, melodije maternjeg jezika, pri čemu pojam ''odvojenost'' nema samo egzistencijalno nego i metafizičko značenje. A prava, istinska kuća duše je nježje — pesnikova metafora za ljubav, za kojom pesnik traga ''mrakom vida'' u "nedane što gmižu", kao u pesmi Bjekstvo:

     Iščekivanje! što dah vraća;
     Misli mi pune vučjih loga.
     Iz njih urlikom pseća braća
     Po nevidbogu traže Boga.

     A kroz taj zagluš! Sred te sreće
     Uz vragobije mašta pukla,
     I gore breze kao svijeće...
     U svakoj si se noćas svukla.

Iz ovakvog, dihotomičnog doživljaja sveta, izrasta i Radovićev doživljaj žene: čas je to stvarna, putena, rakićevska žena, što kao groznica struji krvlju i koja ''svaki živac rastrese i nadme'', čas dučićevka žena-himera, ''sjajna reč u šumu'', ''nedostižna, nema i daleka''. Amplituda Radovićevih emocija kreće se od erotskih ushićenja, uvijenih katkad u jedva prozirne aluzije, do bola izazvanog njenim stalnim izmicanjem: ''Bestjelesni me kolju hrti, / Tom se ljepotom grijem sluđen. / Greš mi je vječnost čim snim stuđen / Ko Neprim Kalem kraj uvrti'' (Greš). Žena u Radovićevoj poeziji jeste i konkretno biće i eterični simbol, tajanstveni princip, sila života zapretana u mistička strujanja u travama-rečima, u snovima, u ushićenjima, u strahovima... Žena iz Nježja podseća na Blokovu "divnu damu", razlivenu u sve trenutke, po svim mestima, ali ipak neprisutnu, neposedovanu.

Čitalac će lako primetiti da je Radovićeva knjiga pažljivo brušena i rezbarena, u svakom stihu, u svakoj reči. To je od pesnika zahtevala teška i duboka tema, ali — usuđujem se da tvrdim — i svest da sklapa svoju dosad najbolju, središnju pesničku knjigu. To se vidi već u njenoj formalnoj i kompozicijskoj strukturi — sve pesme su u obliku soneta i raspoređene su u dva klasična sonetna venca, sa strogom šemom od četrnaest pesama i petnaestom, magistralnom, sastavljenom od prvih stihova svih prethodnih. Sve pesme su ulančane prenošenjem poslednjeg stiha prethodne na početak naredne, a završni soneti složeni su u akrostih. Za ovakvu poetsku građevinu potrebno je mnogo vremena, truda, vere — mnogo odricanja i posvećenosti. Ali, ni najveći rad i napor, sami po sebi, nisu dovoljni da se sklopi skladan i smislen sonetni venac. Da bi se sve složilo i uvezalo, da bi delovalo kao prirodni, nužni oblik pesničkog govora, čitalac mora da oseti da sve to pokreće neka unutrašnja sila, istina duše vredna bdenja nad rečima i stihovima.

Upravo takav utisak ostaje posle čitanja Radovićevog Nježja. Pesnik ga postiže čistim ritmom, u kojem nema iskakanja i padova, natezanja i neprirodnog lomljenja jezika. Sve pesme ispevane su u devetercu, osim pomenute, prološke, Vajanje svetlosti — date u osmercu, i epiloške — Pad, u četvercu. Osnovni stih je, dakle, neparni deveterac. Francuski pesnik Verlen davno je primetio da neparni stih ima posebnu moć u svojoj ''metafizici'' nedovršenosti i nesimetričnosti, nasuprot završenom i zaokruženom, parnom stihu. Neparni stih ''slobodnije diše'', svojim ritmom govori o zakinutosti i nedovršenosti, ali i o žudnji za skladom, ostvarenjem i punoćom. Ritmički obrazac koji je Radović izabrao potpuno je srastao sa njegovim doživljajem ljubavi i života uopšte.

Ritmički sklad nadograđen je bogatstvom zvučanja, ostvarenim impresivnom inventivnošću u nalaženju rima, asonanci, aliteracija, etimoloških figura, leksičkih varijacija i igre rečima, gde nas prosto ponese plima sonarne energije jezika, kao u sledećoj strofi iz pesme Zelenje: ''Njen polen pase vilen jelen, / Na Ruži ne bi tako cvala.../ Po Božju dok je lak Slak brala / Razbolio se — silan — Selen.'' Ovi stihovi svedoče o pesnikovom daru da poetski govor pojačava zvučnim saglasjima, da ih svojim sluhom pronalazi u dubinama jezika i da ih u stih uvodi spontano, ali ne stihijski, bez ikakve kontrole, jer pesnik u dobroj pesmi, ipak, uvek mora biti gospodar rečima. Osim dve ''redovne rime'', koje nalazimo u svakom katrenu, ovde će pesnik obogatiti eufonijsku sliku i sa četiri unutrašnje, kao i sa vrlo ekspresivnim vezivanjem reči sa dominirajućim samoglasnicima i suglasnicima.

Istu inventivnost autor pokazuje i u ravni leksike: njegov jezik ima široku osnovu — savremeni, živi korpus, on bogati arhaizmima iz zavičajno-folklornog, slovenskog i hrišćanskog nasleđa. Svestan brojnosti i važnosti ovakvih reči, pesnik je uz knjigu dao i Rječnik manje poznatih riječi, koji će čitaocu znatno olakšati otvaranje pojedinačnih pesama i knjige u celini. Uvedene u novi jezički i stvarnosni kontekst, ove reči čine jezik poletnijim i podatnijim, jačaju njegovu zvučno-ekspresivnu snagu i otvaraju nove mogućnosti aluzivno-simboličkog saopštavanja.

Praćenje dubinskih, ritmičkih i eufonijskih, signala — "maternje melodije", kako je govorio Momčilo Nastasijević — zahtevalo je od pesnika da pređe granice jezika i da kuje nove reči, kao što su: lakost, besput, mrzovid, splameniti, vragobija, nevijek, nedan, gležje, snježje, uvrt, zgržen... Može se slobodno reći da Radović uranja u jezik, da se ne miri sa njegovim sužavanjem i banalizovanjem, da u njemu traži i razgara iskre umrtvljene u automatizmu svakodnevne upotrebe. Prodiranjem u zatamnjene sfere jezika, po dubini i širini, pesnik je pratio vlastite napore da obogati i produbi svoje saznanje ljubavi, da se približi tajni, da postane njen deo. Da dosegne i sačuva sreću bića kroz koje je prostrujala Ljubav. Na taj način Radović je ispvao jednu vrlo uspelu himnu ljubavi, ili, možda, još bolje, ''Amorov ditiramb'', kako stoji u akrostihu završnog soneta u prvom pesničkom vencu.


Dr Duško Babić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Septembar 22, 2014, 12:28:28 am »

**
Iz ostalih pesnikovih zbirki
Ranko R. Radović


HRISTANIŠTE

Da Tvoje ime ne liječi —
Uskaču u grijeh iz riječi;
A mene samo Tvoj glas spasava —
A glas dolazi iz zaborava.

Od zlobe što nas niz grlo nosi,
Na strašnoj Golgoti zaplako si —
Da onaj ko te suzom ište —
Prepozna svoje hristanište.

Ti blago Oko, Ti strašni sude,
I kad nijesi, neka Te bude!
Kad svi prevare sjenka da si,
Ti me utješi i Ti spasi.

A znamen grobni — vječna tema,
Neka obmanjuje da Te nema,
I na sva usta zlovijesti,
Da Te, Gospode, neću sresti.

Ako me zlosud ne spriječi,
I ja ću k Tebi iz riječi
Kroz jadikovke i kroz rime —
Da me izbavi Tvoje ime.

Kruži planetom anatema
Da Te u Svjetlosti Živoj nema
I tonu bezbožja — u ludilo.
A šta... Kada Te bude bilo?


EPITAF NA GROBU RADOJICE MILUTINOVA

Život smo ovaj udisali —
I uspravljali se gdje smo pali;
Jer da nas pragrijeh ne obgrli,
Ne bi se rađali, niti mrli.

Zato Gospode, kad Tvoja Slava
Probudi dušu, što ovdje spava:
Uzmi je, Blagi... i uznesi,
Tu gdje Te ima — i gdje jesi.


PONOSNA PJESMA

               R. Karadžiću i...

Izbavi, Bože, iz gore
U kojoj tihujem prividan;
Potjeraj, među zlotvore,
U Tvoj hram tvrdi, razidan.

Tamo su podigli tabore,
Tamo će... Da me umore.

Ne daj me, Bože, dosadi,
Pomozi sužnju izgnanom,
Međ zvjerove me posadi,
Da budem kost u poganom.

Od Srba kuju Tvrđave,
Tamo ću — da me zadave.

Iz ćele-potopa izroni,
Uzmi za ruku, povedi!
S hiljadu crkava zazvoni —
Podaj zlikovcu! Ne štedi.

Oko nas grade zatvore
Da Te u nama umore.

Da nije Tebe, Gospode —
Kud bi nam duše samotne;
I Tebe s nama odvode
U svoje brloge sramotne —

Tamo će da nas okuju;
Tamo će da nas otruju.

Izbavi, Bože, iz šume
Gdje gaze Tvoje zakone,
Baci međ zvjeri bezume —
Usliši poniznom naklone.

Tvojim me imenom zausti,
Pa me dželatu... Prepusti.


MALA SMRT

              Mitropolitu Amfilohiju

Ne mjeri Nebom stope cara,
Sasud si u kojem tamjan tinja.
Surov je put do Cetinja,
A uklet Lovćen bez oltara.

Pogubile su riječi — lice!
Mudre predjele stisla zima:
Opadali smo, kroz resice
I blagog Gospoda — u njedrima...

A kad obožiš divlji vrt,
Pokaži lijenoj istini stan,
Neka te lakovjerni rod okrivi.

Jer ako je san mala smrt,
Onda je i smrt Veliki San.
Nema odlaganja!... Živi!


CRNA GORA

Skružan kao zmija — oko trna,
Oko tebe, Goro moja Crna.

Svud te nosim sobom po svijetu
Ko Istinu na Krst razapetu!

Dođem: da me izvida tvoj kamen,
A odem sa barem još tri rane.

Gdje zaištem tvoje aliluja —
Zine na me klupko strašnih guja;

Kao da nas kobi... Anatema —
Sa Lovćena, na kom krsta nema.


SLOVO

Sveblagi Spase spasi
Saberi Srbe Sveti
Sjedini skući skrasi
Svemoguć slavno sleti

Silnim Sudom sabrani
Sodoma sile smeti
Skolili sati sramni
Stare Slovene sreti

Sažali Slovom Sveti
Srca smo slaba smeli
Sjajna Svjetlosti svani

Svojih se suza sjeti
Skameni simbol smjeli
Sažigom smrt sahrani


ZLOGUK

Kao djetinja ruka
Kad prvu čašu proli,
Drhte pahulje zvuka
Po tami koja boli;

Jer onaj dio mene
Koji iz sna proklija,
Trun je iz Božije zjene
Koja nad tamom sija...

A zlogukova guša
Ko da je dusi gone
Našaptava u uho —

Laži — od kojih duša
Polako ka dnu tone,
U duboko — i gluho.


KRIK

Kad pomenem Ti ime,
Onijemim od krika.
Bože, pomiluj njime
I stih kojim Te slikam.

Pocrni riječ svaka
Bez Tvoga blagoslova.
Iz svake zjapi raka —
Raspadaju se slova...

Spase, duša Te ište;
Zovem Tvoj blagi lik,
Prazne samuju zjene...

Otvori Hristanište!
Spasi bar ovaj krik!
Ako već nećeš — mene.


SABLJA

Pritisli vračar travu
Silni — od zloga oca:
Ko im povjeri glavu,
Skidaće mu je s koca.

Barjaci — strahor gora:
Iz nje mjesečev znamen —
Progrije kao zora,
I sve proguta plamen...

Al crni zeman dođe
Pred bojne megdandžije
U zor — taboru, turskom,

Kad stiže Karađorđe
I sablje od Srbije!
Sa onom vojskom srpskom!


PSOVAČ

Vrati me, Gospode, meni —
Ako mi povratka ima?
Sve je u Tvojoj zjeni:
Pustoš i vječnost i rima...

Ušao u mene — psovač,
Na pasja usta huli;
Gadi mi pričesni kolač
I nudi — onaj truli.

A kad kajanje zrene,
Stidan po sebi zađem,
A odliježe iz mene:
O kako da Te nađem

Sa ovim čulnim vidom,
I ovim hudim znanjem,
Pod ovim gordim zidom
Pred kojim sve me je manje,

A one riječi — proste...
Zjape, ko vučje ralje;
Umjesto Tebi u goste,
Sve sam od Tebe dalje.


BEČONJA

Sve što zaištete, sve ćemo vam dati,
I obraz i porod, lavre i oltare,
Ništa nam srpsko neće trebovati;
Nosite i ova groblja za dolare.

Mi vama dušu, a vi nama pare.
Vi vašu vragu, a mi našu vama;
I svece ćemo trampit za dolare,
Bićemo evropska zemlja Dolarama.

Multietnici i Darvinogorci,
Dukljani, Lacmani — sve, samo ne Rasi!
Tu nam je nacija! A mi njeni oci.
U nas nema srpstva ni u trećoj klasi.

Mi razdali Krst, vi izdali Hrista:
Šta je raspet Lovćen do druga Golgota
Eto, vidite, i sudba nam ista,
I od nas bi Judu spopala sramota.

Dan-noć se borimo da bi vam dorasli,
I ako zbacimo ovo breme stida,
Rećićemo svakom da ste nas vi spasli,
I da je i kod nas jedini Bog izdat.

Sve to prokameni Vlastogorac Bečo —
U dolar-oltaru, s koga mile kraste...
Posrami se demon pred kojim je klečo,
I nabode ga na rog koji raste.

Od tada su Beču izbuljene oči,
Na svakoj je slici iskolačen,
Uvija šijom ko bik kad se koči,
I na riječ Srbin — ko oparen skače.

Zašto ga, Gospode, ne ćušnu kom drugom,
Što ga nama dade, što ga umijesi?
Ocrni nam obraz ovim ruglom!
Kuku nama, Bože! — koji jesi...

Ne dolaze Braća — nikoga da svrne,
I crno je zlatno pri ovome danas.
Nema Goroputa preko Gore Crne!
Bačena je crna — anatema na nas.

Toronto, aprila 2001


PRETEČA

Jedini Čisti u žene,
Ti što si Svjetlost krstio!
Ko Te privija na zjene —
Žedan je Sunce usnio.

Na Slavi, i na Vaslavi
Gdje milost Božja besjedi,
Živim Imenom izbavi
Moj Rod koji Ti slijedi.

Sveti Preteča Jovane!
Molitve su nam svezane,
Nemamo drugi do Tvoj glas.

Sa ovog strašnog rasula,
I pamjat nam je zgasnula:
Zakumi Kuma, spasi nas.


15
STRAHOR

Bože, koji u Slavi hodiš,
Oče od Oca, Sine — Slova.
Liro, od srca — čovjekova,
Iskro nad tamom koju plodiš!             200

Sušti na ušću sviju znanja,
Tvorče, ponovljen ni u čemu,
Razdijeljen, a sav, u svemu;
Anđele — lišen propadanja.               204

Hraste uspeti — nevidani;
Oprani smo u Tvojoj rani —
Rukom na kojoj stojiš stamen.           207

Otvori dveri svepočetka,
Vapim ko duša zloga pretka;
Ispenji me na žednik kamen.             210


5
ZEB

Ruko, za strukom — bajne breze:
Toj ljubavi sam duh neskrasiv;
Razvedritelju! jav Tvoj spasiv —
Skida sa vida mraka reze.                    60

Obzidan zimom, crn sam bezdan.
S obala bola — vrisnem čulan —
Kad dragoj vidim, kroz stid hulan,
Na vidri bedra snen dlan zvjezdan.        64

Srmozrn znoj, nije med memljiv.
Bljesne kroz nesne, kad vid dremljiv
Skopni na puti njene ploti!...               67

Davljiku grizem od pra-branja —
S oporom korom! — stid nagoti!
Utišaj — situ glad — neznanja!...          70


14
DVIG

Ljubljen ne plače na Tvoj ramen:
Stradan blist lista jar sur požar
Zgrli, pa Duhov, munja obžar
Vidim ko silnik maglen pramen.            186

Smrt nema carstva do kam humnik!
Čar pod led oka zgrobi vražar.
Strah koji ranih vida pra-žar;
Blistav nož laži drži umnik.                   190

Plač je luč moj pred Hristaništem:
Ne daruj dara!... Tebe ištem!...
Ti si Bog živih! — i sva Slava!               193

Na Strahor Gori vjerih Plamen!
Đe mi riječ! — tu mi — i glava!
Ispenji me! Na žednik — kamen...        196


15
IHOR

Ispenji me na žednik kamen —
Zrako... nad mrakom nevoljnika,
Vrelo — u grlu — davljenika!...
Odlik sam trolik! Tvoj sam plamen.       200

Ruko, za strukom — bajne breze —
Utišaj situ glad neznanja!...
Trnova javo... zlih... predanja...
Jabuko spasa... s Krin trpeze!...           204

Evo me s kupom — punom studi,
Škrgut me strašan iz sna budi,
Izgorio sam ko krov slamen!                207

Tisovo Slovo nad ždrijelom...
Edenska ružo s dušom pčelom,
Ljubljen ne plače na Tvoj ramen.         210
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 10, 2014, 03:08:20 am »

*

"ZLATNI VITEZ" DODELJEN PESNIČKOJ RUCI RANKA RADOVIĆA


Pesnik Ranko R. Radović, koji živi i stvara, ovde među nama, u Torontu, na ovogodišnjem Slovenskom forumu umetnosti "Zlatni Vitez", koji se redovno održava u Moskvi, u književnom delu Festivala, dobitnik je statue "Zlatni vitez".

Pesnik se u Rusiji objavio sa tri svoje zbirke prevedene na Ruski: "Vučica", "Strahor" i "Nježje". Nagrada mu je dodeljena za zbirku "Nježje".

Pored Zlatnog viteza, Radović je u Rusiji, za svoje stvaralaštvo, nagrađen i Specijalnom nagradom izdavačkog saveta RPC, a dodeljena mu je i Medalja prvog štampara Rusije Ivana Fjodorova.

Zbirke pesama Ranka Radovića prevedene su i na engleski i španski, a trenutno, u izboru i prevodu Ilje Čislova, radi se na zbirci iz Radovićevih neobjavljenih pesama, na ruskom.

"Srpska poezija se odazvala na zov vremena na kraju 20.-og veka, na granici trećeg milenijuma hrišćanske ere. Srbi su pokazali primer istinskog junaštva i na neki blistavi trenutak su postali primer za ceo slovenski svet i čitavu Evropu.

I tu je Ranko Radović sa svojom izvornom poezijom koja ima veliku životnu snagu. To je prava slovenska poezija. On vraća stare reči, on vraća stari slovenski duh u srpsku poeziju, obnavlja lepotu velikog srpskog jezika pošto je srpski književni jezik pomalo osiromašio.

To se međutim, ne odnosi nikako na ceo srpski jezik. Ranko Radović je jedna kulturna pojava u kulturnom slovenskom svetu," — rekao je, ovim povodom, Ilja Čislov prevodilac Radovićevog dela, za "Glas Rusije".

Pozija Ranka Radovića objavljivana je i u Novinama Toronto, a dosadašnje stvaralaštvo Ranka Radovića obuhvata petnaest zbirki poezije. Redakcija Novina čestita pesniku.

Novine Toronto 2013
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: