Draško Ređep (1935)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Draško Ređep (1935)  (Pročitano 6388 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« poslato: Jul 13, 2014, 01:23:11 am »

*

DRAŠKO REĐEP
(Osijek, 03.12.1935)


Draško Ređep, likovni i književni kritičar i esejist, rođen je 1935. godine u Osijeku.


OBJAVLJENE KNJIGE:

  • Antologija Crnjanski, I izdanje 1993, II izdanje 2007
  • Poslednja večera, Književna opština Vršac, 2004,
  • Minuli mrak (ogledi), Svetovi, 2004,
  • Antologija Tišma, Prometej — Novi Sad, 2006,
  • Kojih nema, Književna opština Vršac, 2008,
  • Srpski sever, Pešić i sinovi, 2009
  • Skela miruje, Azija putuje, Književna opština Vršac, 2011
  • Antologuja Kapor II izdanje, Prometej — Novi Sad, 2012
  • Antologuja Antić, Prometej — Novi Sad, 2013
  • S obe strane reke, Prometej — Novi Sad, 2013
  • Devet boja Banata, Agora, 2014

Živi i stvara u Novom Sadu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #1 poslato: Jul 13, 2014, 02:12:45 am »

*

LIRSKA BIOGRAFIJA DR DRAŠKA REĐEPA "S OBE STRANE REKE"


BEOGRAD, 9. aprila (Tanjug) — U Vukovoj zadužbini koja je uvek bila beogradski dom vojvođanskih izdavača, novosadski "Prometej" danas je predstavio knjigu dr Draška Ređepa "S obe strane reke" koju je predsednik Zadužbine dr Miodrag Maticki nazvao "njegovom lirskom biografijom". Dr Ređep koga bi stari Vojvođani nazivali "huncutim" (nestaškom) ubraja se među najpopularnije ugledne intelektualce, pisce, kriticare, filmske radnike, urednike, stavio je u podnaslov knjige da je u njoj "67 raporta o nemiru, svemiru o Vpjvodini staroj" a o knjizi su danas besedili kolege po peru MIodrag Ilić inače poznat i kao dugovodišnji televizijski urednik i autor velikog broja tv emisija, pisac ovenčan brojnim, priznanjima od kojih je neke dobio od žirija u kojima je i sedeo Ređep, Mirko Demić, dobitnik nagrade "Vukove zadužbine", pesnik Đorđe D. Sibinović i predsednik Zadužbine dr MIodrag Maticki. Inače, Ređep već više godina predsedava Komisijom za dodelu nagrade "Vukove zadužbine" za umetnost, tako da je dom Zadužbine bio prirodno mesto za promociju knjige poput ove. Izdavač Zoran Kolundžija u čijoj je kući Ređep uređivao velik broj knjiga pa čak i osmislio jednu biblioteku u kojoj je uređivao dela "svojih prijatelja", istakao je da će ova knjiga ući među one koje odolevaju vremenu a svrstao ju je u biblioteku "Tajanstvena tačka" rezervisanu za dela u kojima su obojica uživala dok su ih čitali od nobelovca Imre Kertesa preko Vladimira Nabokova, Miodraga Pavlovića, Ingmara Bergmana i Petru Krdua. Kolundžija je istakao da Ređep bez roptanja prihvatio da bude glavni urednik Književne opštine Vršac, čuvenog KOV-a i tako preuzme štafetu iz ruku Krdua. Ilić koji je otkrio da smatra za veliku čast šsto ga Ređep ubraja među prijatelje već više od pola veka, kazao je da smatra velikim izazaovom da govori o njemu jer niko ne može da "nadređepi Ređepa". Ređep, ocenio je Ilić, "u ovoj knjizi ne ispisuje hronološka svedočenja o tokovima i pojavama u kulturnom životu juče i danas kao što bi se moglo očekivati od književnog kriitčara i analitičara estetičkih fenomena tako impozantnog formata, već je sastavlja od članaka, kratkih eseja, putopisnih beležaka, objavljivanih godinama u autorskoj kolumni "Magazina". "To je raskošni mozaik šarenoliki vitraž duboko doživljenih slika emocija, zvukova, jednog bremenitog, književnog iskustva" istakao je Ilić. Demić koji je iz iskrenog poštovanja prema Ređepu doputovaom iz Kragujevca za ovu priliku, pročitao je neke od "teza" o Ređepu kojima stalno dodaje nove i za koje je rekao da su najviše citirane i štampane kao njegova kratka proza. Da navedemo samo neke: "Draško Ređep život gleda kao na švedski sto: sa njega uzima šta hoće i koliko može oblaporno i nezasito, halapljivo i obešnjački". Ili "njegov hedonizam nije od onih koji živi na račun drugih, on njime širi zarazu svud gde prođe i čega god se dotakne, njegov smeh i njegova rečenica nikada nisu lišeni šarma". Matički je konstatovao da se u "Ređepovoj lirskoj biografiji oživljavaju na esejistički način raznovrsne varoši, malovaroški i seoski barok, lumperajke do zore izmešane sa mirisima vojvođanske ravnice". Ređep je svoje goste zabavljao anegdotama, i pričicama o ljudima sa kojima se družio a kojih više nema i požalio se da je uvek izbegavao da ga označavaju kao književnog kritičara jer njegova ideja je bila da bude kriitcar života a ne literarture. "Jer čovek ne živi sa istinom i lepotom nego sa drugima".

Izvor: Tanjug | 9. april 2014. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #2 poslato: Novembar 14, 2014, 10:21:37 pm »

**

TAJANSTVENA TAČKA ILI SVET I SVETLOST U ZAVIČAJU

Razgovor sa kritičarem i esejistom Draškom Ređepom mogao bi da krene u više rukavaca. Ipak, sve je to mapa umetnosti u širem smislu?

Boro Drašković ima tezu da je moja tajanstvena tačka, u ukupnosti moga dejstvovanja, svakako Dušan Matić, i da ja Matićem, zapravo, pokušavam da dotaknem mnogo šta, stvarajući paralele, osvajajući, ponekad, izvesne nove vidike, prostore koji se, odmah, nisu ni videli. Tako, kanda, Drašković. Meni se, opet, čini da tih tajanstvenih tačaka ima još nekoliko, rasturenih po toj Vašoj mapi umetnosti, svuda. Tačke koje me, u spiralnim mojim razgovorima i asocijacijama, nagone da pišem, pomalo još dišem, da čitam. To je sve tada, meni bar, komplikovanije nego što sam mislio u početku. Ali, što bi kazao jedan drugi moj prijatelj, Srđan Ilić, ništa nije toliko komplikovano za mene da ja ne bih pokušao još i više da iskomplikujem, kao pitanje, kao problem, kao magiju nepoznatog.

Verovatno otuda i to moje, recimo, prisustvo u literaturi, ali i u slikarstvu, možda čak i u filmu. Nešto mi je tesna jedna te ista zmijska košuljica jedne konvencije, jedne etikete, recimo literatorske.

Kad govorimo o kulturnim gibanjima iz naše svakodinevice koja je višeznačna i pomalo zamršena, ne možemo a da se ne prisetimo nedoumice Milana Kundere koji veli, između ostalog, da je kultura podređena viziji sveta u kojoj politika drži apsolutno najviše mesto na skali vrednosti?

Ne marim za te neprekidne, a svakojake rasprave o tzv. odnosu kultureda politike. Ni o njenom podvajanju, ni o njihovom udvajanju, ne treba, kako se kod nas pokatkad čini, misliti sholastički, iznutra, bez stvarnog konteksta. Znate već: zaista smatram da svako ima onoliko slobode koliko može da je uzme, i koliko je uzima. "Sloboda ima svoje lice, znam. Ali sloboda mora da ima i moje, tvoje i naše lice. Inače, sloboda nije više sloboda". Tako je, 1977. godine, govorio Matić. Ne bih ništa dodao.

Pišete o mnogobrojnim pesnicima, slikarima, prozaistima, mnogi su i gnevni što baš Ređep neće da napiše ni jedan redak...

I mnogi su itekako gnevni što, još, pišem. U nas se smatra da kritičar treba da piše samo u tridesetim godinama, poglavito. Kasnije se, tobože, prepušta tzv ozbiljnom, studijskom radu. Sve koješta. Kritičar koji ne piše, i kritičar koji, implicite, ne prati, ako ništa drugo, a ono nekoliko sudbina tzv. svojih pisaca, zaista to prestaje da bude.

O radoznalosti da i ne govorimo. Završio sam, kao što znate, i predao izdavaču, knjigu o Milanu Konjoviću Ovaj užasni novi svemir. U štampi mi je knjiga razgovora, eseja, pisama sa Crnjanskim: Onaj drugi Branko. Sad — kako ide ovo rilkeovsko, jesenje vreme, kada se pišu duga pisma, i kada se čuje kako o pločnik pada divlji kesten, sad, velim, pišem u jednu svesku sa naslovom Niski beli zid. Šta je to? Jedna knjiga, odavno zamišljena, i pomalo pisana, o Pavlu Ugrinovu, o kome sam prvi tekst bio napisao još 1958. godine, u LMS, ako se ne varam. Pisao sam u poslednje vreme o Miloradu Paviću i njegovom sjajnom Hazarskom rečniku, o Slobodanu Pavićeviću, Ferencu Feheru, Petku Vojniću Purčaru... Kao što vidite, ne napuštam rado svoje pisce.

Upravo "Iskustvo zavičaja", najnovija knjiga eseja koja je štampana pre dve godine, govori o jednom projektu koji se u nas malo pothranjuje; naime, zagovornik ste kulturnih vrednosti na širokom planu, van svih klišea i dosadnih ograđivanja?

Verovatno je to posledica moje uglavnom površne i bezmerno radoznale naravi. Ne smatram da nojevski plitkoumno moramo zakopavati glavu u pesak svakojakih naših pustinja, s apriornim zaključivanjima kako to nije u skladu sa našom profesijom, u saglasnosti sa našim iskustvom. Pokondirenost je dokaz male sredine. A tek zatvorenost!

Pisci su narcisoidni, sujetni, hoće da se o njima govora, šepure se, polemišu često i banalno, bez dostojanstva i kulture...

Ne smeta meni egocentrizam naših laureata (a svi smo, u neku ruku, u toj pomami i poplavi svakojakih nagrada i priznanja već uveliko u više navrata laureati, o prigodnim pesnicima da i ne govorim). Smeta mi, s vremena na vreme, pretencioznost malenih darova, poludjela ptica (Dobriša Cesarić) njihove težnje za moći. I po tome još živimo kanda, u književnom pogledu, u Skerlićevo vreme. Još uvek se smatra da funkcija, osobito društvena funkcija, daje rang literaturi koju taj nosilac obaveze, ili zaduženja ima. Sve koješta. Vreme prošlo.

Jednom ste, u intervjuu, rekli da jedna sredina nema i ne treba da ima samo jednu dvorsku ludu, jednog genija, jednog pijanca, nego da treba da ima uslove da može da bira. Ne zvuči to loše. Možemo li i našu sredinu podvesti pod ove odrednice?

Pa o tome se upravo i radi. Uz napomenu da i termin naša sredina nikako ne vezujem za jednu mesnu zajednicu, jedan atar, itd. Stvari su u komunikativnom i planetarnom smislu jasne. Ukupnost je naša briga. A raznovrsnost tipološka, u svakoj oblasti, u svakoj umetnosti, je uslov razvitka, bogatstva, difuzne rasvete, do koje nam je stalo.

Radili ste na Univerzitetu, radite u "filmskoj industriji", imate društvena priznanja. Kako sve to vidite, matićevski možda, iskosa ...

Nemam iluziju povratka, nikada. Ne treba se vraćati na neke poslove, na neke zadatke koje ste, na ovaj ili onaj način, obavili. Pre volim da razmišljam o budućim poslovima. A što se tiče onoga iskosa, to je jedan, ako ne i jedini, moj ritual. Onaj bez koga ne bih mogao. Onaj koji me čini otpornim, u izvesnom smislu. Pa i prema vlastitoj koroziji, koroziji mišljenja.

U rukopisima često spominjete zavičajni atlas. Kamo seže ta kategorija zavičaja? Ona kod Vas ima posve drugačije značenje?

Mislm pre svega na literarnu geografiju, onako kako ju je, svojevremeno, u Politici, bio nazvao Čedo Kisić. Ta i takva geografija je u biti pamćenje. Zvuk obnovljen u istom prostoru gde se, istorijski ili anonimnom, ali uvek pomalo apokrifno, nešto zbivalo, nešto desilo, nešto menjalo, nešto budilo.

U nas se malo zna o književnostima Rumuna, Mađara, Rusina i Slovaka. Jedan ste od ljudi koji pišu o afirmaciji i zajedništvu ovih kultura, i ne samo ovih kultura, u nas.

Ne držim do folirantskih prenemaganja da je teško da se uopšte poznajemo, da se ne prevodimo, da ne znamo jezike ... Isto tako ne trpim konvencionalno tapšanje po ramenu, u različitim prilikama naših takozvanih gostovanja, simpozija, itd. To je naš vazduh, ta naša ukupna višenacionalna sredina, i taj vazduh treba disati punim plućima, jednostavno, bez predrasuda, ali i bez apriornih zaključivanja.

Smem da kažem da sam ponosan što sam, često, pisao o piscima koji se zovu: Enver Berćeku, Ferenc Feher, Din Mehmeti, Slavko Almažan, Julijan Tamaš, Azem Skrelji, Pal Bender, Ištvan Domonkoš, Joan Flora, Ali Podrimja, Mihalj Majtenji, Jožef Pap. Oni su, ponavljam, bili meni potrebni, neophodni mojoj svesti, ne ja njima.

Savremena umetnost je često hranjena ironijom. Nije li to pribežište nigdini, iskrivljavanju stvarnosti?

Ne znam da li bih se usudio da tako zaključim. Ali tu je opet prisutan taj moj (i Matićev) pogled iskosa, koji je tako lekovit, tako vidovit, tako znamenito uticajan. Da njega niije...

Često se, i s uvažavanjem, sećam Krležine maksime o svakidašnjoj ljudskoj gluposti, pa i redaka o tome da ljudska glupost ostaje podjednako glupom i u socijalizmu..

Uz to, ona se tako orno i radosno udružuje sa našim provincijalizmom, sa našom mračnom logikom zatvorenih vilajeta. Nedovoljno smo aktivni, nedovoljno budni u situaciji najezde tolikih gluposti, tolikih megalomanskih akcija mediokriteta. Izričito je snažan napad na ličnost u maloj sredini. Ličnosti se mediokriteti užasavaju.

Slažete li se s tvrdnjom Andre Žida da umetnost živi od ograničenja a umire od sloboda...?

Laslo Gal je, kanda, bio pisac kako su mu veoma važni kilometri razdaljine od njegovog rodnog sela do Novog Sada, to je čak delio, u obrnutoj proporciji, sa svojim vlastitim godinama. A Mihal Babinka ima naslov Nedaleko od Kisača Novi Sad. Za mene bar, veoma je značajna ta moja, recimo životna razdaljina od 35 kilometara od Rume do Novog Sada. Uvek treba otkloniti neku sudbinsku određenost, neku obavezu, neki zid. I od toga se, dakako, takođe umire.

Slažete li se i s onom Matićevom — da čovek ne živi s istinom, ni s lepotom, on živi s drugima? Da li čak i previše zavisi od drugih?

Ništa ne znam o zavisnosti. Ali mislim da znam da su ti drugi naše pravo, naša velika obaveza, naša strast, naš strah, naša muka. I naš jedini život.

Šta kažete na podignutu prašinu oko udvajanja, zbrajanja, deoba po nekakvim nacionalnim testovima?

Bez ikakvih sumnji, svaki pokušaj deobe nacionalnih kultura, uz to i literatura, na ovom našem terenu, mora da bude osuđen na poraz. To je jedna od najbesmislenijih stvari o kojima se govori. Svakako da je koriste oni koji i inače mutno love u bistroj vodi, mediokriteti, dušebrižnici, čudaci pod opsesijom nekakvih nacionalnih misija, itd. Još uvek nismo u intelektualnoj sferi, dovoljno glasni u prepoznavanju tih poluistina, tih laži, tog otpada.

Edicija Intervjui
Rale Nišavić RAZGOVORI... ♦ Izdavač Bistrica ♦ Novi Sad, 2013
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 10, 2016, 11:49:06 pm »

*

REĐEP: OTADŽBINA SE PIŠE ĆIRILICOM

Književni i likovni kritičar Draško Ređep: Najskuplje srpske rime napisane su našim starim pismom. Srbija i Vojvodina moraju da se posmatraju naporedo, jedinstveno i nedeljivo

Sresti Draška Ređepa, zaraslog u bradu malo dužu od trodnevne, signal je da piše nešto vrlo ozbiljno. Takvog ga upravo i zatičemo u njegovom carstvu, u porodičnom domu u kojem dominiraju strpljiva i mudra supruga dr Jelka Ređep, nepregledni spratovi knjiga i mnoštvo umetničkih slika od kojih se u dnevnoj sobi zidovi ne vide.

Na radnom stolu doajena naše književne i likovne kritike nekoliko knjiga, među njima i nedavno objavljena "S obe strane reke" u izdanju novosadskog "Prometeja". Biće promovisana u utorak, 11. februara u Muzeju strane umetnosti, u zdanju u kojem je Ređep stanovao od 1955. do 1960. godine.

Među koricama knjige je 67 raporta o Vojvodini staroj. Svakojakoj i onoj u vreme Drugog svetskog rata kada je srpski sever pripadao kvislinškim tvorevinama, kada su reke bile opasne granice, a često i naše najtragičnije grobnice. Poput one na novosadskom Štrandu i u Šajkaškoj, januara 1942. u vreme racije.

Iznad naslova knjige je autorova fotografija na kojoj je nekoliko godina mlađi, a desno od našeg domaćina tek pristigli portret koji mu je ovih dana naslikao neposustajući umetnik i decenijski prijatelj Sava Stojkov. Somborski slikar dobrano je zagazio 88. ali još desetak godina mlađeg Ređepa oslovljava sa "derane", što je u Vojvodini sinonim za "dečače".

Portret je fotografski ubedljiv. Sava je slikao "derana" po sećanju i oslanjajući se na njegovu fotografiju iz sedamdeset i neke, kada je bio na čelu filmske kuće "Neoplanta". Slučajno ili s namerom, tek zaključak da naš domaćin lagano sakriva godine "pod tepih", sam se nameće.

Ne... Slučajnost je to sa fotografijama. Ništa ne krijem, pa ni godine. Nastojim da dostojanstveno nosim svojih 78 i da se snalazim u ovim zaboravnim vremenima — kaže Ređep i tako nam ujedno otkriva tematiku svoje nove knjige. — U vreme kada se sve zaboravlja ili ležerno, mitomanski izmišlja, učinilo mi se da je trenutak da napišem knjigu svojih razgovora sa Crnjanskim, Matićem, dakako Dušanom, i Antićem.

Šta vas je podstaklo da baš ovu trojicu naših dičnih pisaca promovišete u glavne junake?

Možda su u pitanju tri naša najuticajnija moderna pisca. Sumnje nema: Antić je i dalje naš najpopularniji liričar. Dokaz je i ovaj: ministar finansija Lazar Krstić kao mladić udvarao se devojkama Antićevim stihovima, a pesnik Dragomir Brajković pred smrt je svojoj Zorki pročitao Mikinu "Besmrtnu pesmu". Šta da se radi, autentična poezija traje bezmerno duže nego stihovi koji su nas učili da Broza treba voleti više od svojih mame i tate.

Kako to da u Beogradu, a ni drugde u Srbiji, ne postoji autentičan prostor koji podseća na Crnjanskog?

Tačno je da nema autentičnog ambijenta u kojem je živeo, disao, spavao, čitao i prgavo se cerekao Crnjanski. Počastvovan sam, ali i tužan istovremeno, jer najautentičniji svedok te vrste o Crnjanskom je ovaj moj bidermajer salon. Decenijama, od 1960. do 1990. godine, Jelkina i moja kuća bila je širom otvorena za mlade i ljude od najvećeg značaja u našoj književnosti, slikarstvu, filmu, javnom životu. Pamti taj stilski bidermajer i Dušana Matića, reditelja Sašu Petrovića, Mersada Berbera, Krkleca, Danila Kiša, Desanku, Konjovića, Tadijanovića, Cesarića, Veljka Petrovića... Navraćao je ovamo i zamišljeni Ivo Andrić. Ovde je Branko Ćopić "ispalio" čuvenu "akademsku" dosetku: "Volio bih da sam do pasa akademik, a od pasa naniže — akademac". A Crnjanski mi se 1972. setno i sav skrušen poverio kako, ipak, veruje da će ga sunarodnici bolje razumeti posle njegove smrti.

Srpski sever, kako vi nazivate Vojvodinu, nije baš čest sinonim među nekim aktuelnim vojvođanskim političarima. Nije li njima autonomija reč najmilija?

Srbija i Vojvodina moraju se posmatrati naporedo, jedinstveno i nedeljivo. Srpski sever podrazumeva imigraciono osećanje sveta. Svi smo mi ovde stigli kad-tad, a možda i ranije. Recimo, naredba okupacionih mađarskih vlasti 1941. godine da se iz Bačke isele svi koji su na tu našu prostranu njivu stigli posle 1. decembra 1918. godine i dan-danas ima neizlečive ožiljke. Svi naši velikani, od Veljka Petrovića do Crnjanskog i Konjovića, bili su ponosni na južne korene. Konjović je veoma mario svoj rodoslov, koji počinje u Peći, a Veljko je bio neizmerno ponosan na hercegovačke korene. Ne treba zaboraviti da su svi veliki mitovi o desetercu i dinarskim, kršnim našim precima, nastali baš u Vojvodini, staroj.

Zašto se onda Vojvodina današnja upadljivije na uličnim natpisima ne okiti ćirilicom?

I to je posledica naše zaboravnosti. A ćirilica je na srpskom severu, u kolevci hleba i razuma, daleko više od pisma. Ona se i piše i govori. Naše najlepše reči jedino se mogu aromatično i uzbudljivo izgovoriti ćirilicom: žitije, zadužbina, otadžbina. Ne samo kada ih napišete, nego i kada ih izgovarate one zvuče ćirilično. Ali, eto, u Vukovaru, tu blizu nas, aktuelan je pogrom ćirilice. Na nama je da čuvamo ćirilicu na svakom mestu. Da se razumemo, ćirilica ne može nikada izumreti. Najskuplje srpske rime napisane su našim starim pismom.

Ali, uprkos isprepletanim korenima srpskog severa i juga, na severu je poslednjih deceniju i po ipak najglasnija reč "autonomija"...

To rade politički i drugi mediokriteti, preostali fanovi ranijih režima, oni koji su svesni da mogu da se nametnu samo u svom, malom ataru. A to je neprirodno i nepotrebno. Kako to da mojoj omiljenoj trojci — Antić, Balašević i Aleksandar Tišma, nikad nije bila potrebna atarska viza?

Kako vam zvuči "adut" autonomaša "di su naši novci", odnosno teza da je srpski jug opljačkao svoj sever...

Eh, da je pokraden samo sever. Kako stvari stoje, i sever i jug, istok i zapad, veoma su temeljno kradeni od profitera, tajkuna i patriota svih vrsta.

Kada ćemo prestati da zaboravljamo vrednosti našeg identiteta, najvrednije naše izdanke i da omalovažavamo njihov uspeh umesto da se njime dičimo?

Ne mogu da dogledam tako daleku budućnost. To je, jednostavno, obeležje našeg mentaliteta. Da nije, ne bi se dogodilo da Ivo Andrić tek 11 godina posle Nobelove dobije Vukovu nagradu. Veljka Petrovića su zbog odela peštanskog kroja i somborske frizure na beogradskoj đumrukani dugo "ispipavali" da li je Srbin. Kada ništa sumnjivo nisu mogli da mu nađu, pronašli su da zacelo nema porodičnu slavu. Njemu to, srećom, nije smetalo da postane bard rodoljubive srpske poezije.

Jesmo li nekoga zaboravili?

U mrtvaji našeg zaboravnog duha gotovo simbolično obeležili smo dva veka od Njegoševog rođenja. Neopaženo nam je prošla 20. godišnjica od smrti Milana Konjovića. Ove godine nas čeka decenija od smrti Aleksandra Saše Petrovića, koji je, poučen primerom Crnjanskog, umesto Pariza i Beograda, radije odabrao Vojvodinu kao svoj veliki otvoreni filmski studio.

Ko vam od vaših bliskih prijatelja danas najviše nedostaje?

Sve više je onih koji mi nedostaju. Zapravo, svi mi nedostaju. Ovih dana često se setim i nedavno preminulog Bate Pežoa, poslednjeg novosadskog boema, vlasnika šest legendarnih kafana.

S kim biste najradije ćutali?

Rado bih ćutao sa velikom našom slikarkom Ljubicom Cucom Sokić, s kojom sam nekada često razmenjivao pisma. Nedostaje mi i Momo Kapor, s kojim sam do poslednjeg dana bio na "Vi", a zajedno smo voleli da ismevamo naš snobizam, pa i lažnu reč "multikulturalnost". Tu rogobatnu reč neko je smislio pre neku godinu, valjda da nas kao đake opomene da u Vojvodini osim Srba žive i ljudi drugih nacija. Pa, mi to oduvek znamo i vrlo uvažavamo.

Raspolažete sa milion "bezobraznih podataka" o domaćoj književnoj i umetničkoj eliti. Spremate li memoare?

Spremam antimemoare pod naslovom "Draškov raboš". To je i dodatni razlog za ovu moju privremenu bradu.



ANDRIĆEV NAUK

Kada započinjete tekst za novine, setite li se i danas poslednjeg susreta sa Andrićem?

Da. Marta 1974. godine bili smo na ručku kod akademika Velibora Gligorića, a baš tog dana u "Politici" je objavljen moj članak povodom 50 godina od smrti Dušana Vasiljeva. Svom tekstu dao sam naslov "Posle rata", aludirajući na njegovu pesmu "Čovek peva posle rata", a nadnaslov je glasio "Pedeset godina od smrti Dušana Vasiljeva". U žurbi, tako tipičnoj za dnevno novinarstvo, korektor je valjda izračunao da još nema pola veka od rata, izbrisao ono "pe" i ostao je nadnaslov u kojem je bilo samo 10 godina od smrti Vasiljeva. Očajan, požalio sam se Andriću, a on mi je rekao: "Znate, Ređep, treba tako pisati da ni korektore ne navedete na pogrešan put".


ŠUMADIJA DO SREMA
Zašto toliko čuđenja, pa i ironičnih komentara, izaziva podatak da ste vi, Sremac, nosilac zvanja "počasni građanin Kragujevca?"
I to je dokaz da su podele Vojvodine i Srbije neprirodne i nerealne. Onaj koga iznenađuju moje varijacije na temu Vojvodine i Šumadije zaboravlja da su zeleno more Šumadije, kako je tepao Matić, i blago naherene plohe severne nam ravnice uvek bile veoma bliske. Manastir Fenek u Sremu bio je logistički centar, a onda i mostobran Prvog srpskog ustanka, a deseterci Filipa Višnjića i Tešana Podrugovića u portama fruškogorskih manastira jedinstveni su naši zaveti.


TRAGOVI NA ĐOLETOVOM STOLNJAKU
Medaković je rekao da ste "kao svetionik u magli osvetlili naš sever", Branislav Lečić tvrdi da ste "gorko piće koje prija", a Đule Van Gog da "cela Srbija govori u molu, a samo pojedinci, među kojima je i Ređep u — duru". Ni Balaševići nisu štedeli metafore... — Oni su sročili neke od najlepših rečenica o meni rekavši da bi forenzičari na njihovim stolnjacima i porodičnim slikama pronašli mnogo mojih otisaka. I u njihovom životu veoma sam prisutan, kao i oni u mom.

Jovanka Simić | 08.02.2014. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 11, 2016, 01:12:31 am »

*
INTERVJU Draško Ređep:

NEOSTVARENOST JE NANEPRAVEDNIJA SMRT

Jedan od najuticajnijih književnih kritičara i siva eminencija intelektualne scene otkriva nepoznate detalje iz života Miloša Crnjanskog, Mike Antića, Branka Ćopića, Desanke Maksimović, Milana Konjovića, Olje Ivanjicki...

"Objavi šta hoćeš, ako ostane samo jedna moja misao, biću zadovoljan", kaže mi Draško Ređep posle sedam sati razgovora.

U kuću-muzej novosadskog doktora književnosti, sive eminencije vojvođanske i nekadašnje jugoslovenske intelektualne scene, profesora slobode, intimnog prijatelja najumnijih ovdašnjih glava i predsednika mnogobrojnih književnih žirija ušao sam dva dana pred njegov 80. rođendan.

Žiriranje je njegov posao, uvek je birao pored koga će sesti, pored koga će jesti, birao je s Markesom najbolje filmove na festivalu u Moskvi, birao je najlepše žene, najbolje knjige...

"Uvek sam radio s najboljima, bar su mi merila bila visoka", reći će dok se smeštamo među knjige i slike.

Dve godine je bio u žiriju za Ninovu nagradu i laureati su bili Miloš Crnjanski i Danilo Kiš. Intimni prijatelji su mu bili Milan Konjović, Mika Antić, drugovao je s Desankom Maksimović, Oljom Ivanjicki, nagovarao je Bekima Fehmijua da napiše memoare, pratio je na putovanjima po Bosni Branka Ćopića, dopisivao se s Crnjanskim, Selimovićem i Krležom, izbliza posmatrao Ivu Andrića, kuvao za Danila Kiša.

Vojvodina je njegov mentalitet i kad hoće nekog da pohvali, kaže mu da je skoro Vojvođanin. Rođen je u Osijeku, sasvim slučajno. Tamo je proveo prvih 15 dana. Većina ljudi ga zna "po čuvenju", a kritičar od uticaja postao je već sa dvadeset i nešto godina. Kada je dobijao neke nagrade, umeo je da zahvali ovako: "Što se mene tiče, vi boljeg niste imali."


GONIČ TALENATA

Uz njega je skoro ceo život, do prošle godine, bila supruga Jelena, Jeja, takođe doktor književnosti, sa kojom ima ćerku Mirnu i dva unuka, blizanca. Nekada je njegovu svakodnevicu uveseljavao i irski seter Ajaks... Počasni je građanin Kragujevca. U kući ima slika kojih se ne bi postideo bilo koji ovdašnji muzej, a o knjigama da ne govorim. Tačno zna gde se koja nalazi i deluje kao da njihovu sadržinu zna napamet. Kad god mu dolaze majstori, imaju samo jednu dilemu: "Je l' možemo nešto da vas pitamo?", na šta on kao iz topa odgovara: "Ne, nisam pročitao sve ove knjige."

Sebe doživljava kao gurua koji ljude goni na njihov put, a uveren je da svaki pravi incident ima svoju prošlost. Više ne postoje ličnosti skrojene po toj mustri.

Najviše voli da se ne javlja kad zvoni kućni telefon. I to je višedecenijski običaj. Kad mu je kućna pomoćnica panično govorila: "Zvoni, zvoni, Draško, prestaće!", samo bi odmahnuo: "To se i čeka".

Na zidovima su slike Petra Omčikusa, portret Nadežde Petrović, nekoliko crteža Crnjanskog, Mersad Berber, Konjović i još stotine drugih.

Obučen u crno, sa širokim osmehom, odjednom se pretvara u kustosa iz fotelje.

"Ovo je Mersad Berber slikao Krležu i Belu, koja je već bila umrla. A ova mala, to je isto Berber, koji je radio Krležu kad je bio mlad. Vidiš, ovo pored, to je Matić slikao Isidoru Sekulić. To je na naslovnoj moje knjige "Isidora, ona, ona". Odnesem knjigu Konjoviću da vidi kako izgleda, on je nju ipak više poznavao, mi smo samo kao studenti odlazili kod nje — Jeji se nije ni obraćala, nije volela žene, razgovarala je isključivo sa mnom. I pitam Konjovića: "Je l' liči ovo?" A on kaže: "Liči. Pogodio je, kao i svaki amater. Stvar je u tome da se ne pogodi."

"A znate kako je Konjović slikao Crnjanskog, koji je u Prvi svetski rat odneo Strindbergovu 'Crvenu sobu', a u Drugi svetski "Seobe"? Oni su ratovali na italijanskom ratištu na Pijadi, u austrougarskoj uniformi, na 600 metara jedan od drugog, i nikad se nisu sreli. Konjović je samo jednom video Crnjanskog na Pilama — pazi, Pile! Nisu Pale, Pile su kod Dubrovnika. I na moj nagovor ga je posle nacrtao. A sad da vidiš kako je Rastko Petrović slikao Dušana Matića, ispod Jejine slike što ju je slikao Mića Uzelac... Vadi polako, sliku po sliku, idi levo..."

Pitam ga šta je sve stalo u tih osam decenija.

"Mnogo neostvarenih ambicija, uprkos mojih 50 objavljenih knjiga. Svoje najmilije knjige još nisam objavio. Život je privilegija i baš zato ga moramo ispuniti bar delom onim zamislima koje smo imali na samom početku. Neostvarenost je najnepravednija smrt."


ŽIVOT BEZ ALKOHOLA

Posebno mu je apsurdno pitanje "šta je pisac hteo da kaže", kojim nas gnjave još od detinjstva, jer je ubeđen da Servantes nije znao da je napisao "Don Kihota", a Kolumbo nije bio svestan da je otkrio Ameriku.

"To je sve naknadna pamet", reći će dok nas nudi rakijom bakarne boje, starom dvadeset godina.

Pre deset godina je prestao da pije.

"Od oca, koji je bio lovac, naučio sam da ujutru otvorim samo jedno oko, da proverim kakvo je stanje. Probudim se jedno jutro i pomislim: Baš sam glup, traćim vreme, postajem dosadan i sebi i drugima, ključne imenice su mi sve češće, nisam dovoljno aktivan. I prestanem. Kad su mi posle u Vukovoj zadužbini ponudili kiflice pravljene s pivom, uvredio sam se. Meni kiflice s pivom, pa to je strašno! A što se tiče tih mamurluka, Tin Ujević, koji je bio oličenje boeme i alkoholizma, ipak je verovao da čovek s kapi alkohola ne može da napiše dobru pesmu, iako je bio neprekidno 'impregniran'. Ostavio je u rukopisu knjigu 'Mamurluci i pobješnjele krave'."

A onda profesor izlaže novu teoriju.

"Samo u dva trenutka imamo dodir s kosmosom: kad kijamo i kad svršavamo. Samo ta dva slučaja postoje. Inače, samo četiri stvari nisu simetrične. Kada vidimo Bouvija sa dva oka koja nisu simetrična ili ono drveće na Rodosu koje se povija zbog vetrova, mi smo zbunjeni. Samo bismo nešto da ispravljamo. A četiri nesimetrične stvari su: oblaci, krompir, jedna vrsta sunđera u moru i kamen, belutak." Skoro zapovedno traži da nađem određenu stranicu u knjizi "Klan i banda od jednog člana": "Uzmi tu knjigu sa stola. Sad je vreme za čitanje."

Otvaram izdanje u kojem je 153 ljudi pisalo varijacije na temu njegovog lika i dela. Prvo čitam šta je napisao Miljenko Smoje, onda njegov prijatelj Žarko Lainović, a kad je tražio da naglas čitam šta je napisao Aleksandar Vulin, samo sam prevrnuo očima.


ĆOPIĆ I CRNJANSKI

Nedavno je u izdanju "Prometeja" izašla knjiga "Antologija Ćopić", koju je Ređep priredio kao veliki poznavalac lika i dela ovog klasika, večitog dečaka, begunca, bojovnika, šereta i satiričara. Čuvena je anegdota kad je na Ređepovu opasku da su zajedno na okupu tri akademika — Ciril Kosmač, Aco Šopov i Ćopić — Branko, samoironično do dna, sa genetskom željom da mu dosetke budu i upamćene i prenošene s kolena na koleno, presudio bez zazora: "Ja bih voleo da do pasa budem akademik, a od pasa nadole akademac."

"Branko nije bio vicmaher, nego je promišljao bez prekida na tananoj liniji prekida na vezama. Jednako nezlobivo kao kad je na pitanje nekog književnika početnika, usred jedne beogradske pijace, da li je pročitao njegovu knjigu u rukopisu, radosno izgovorio kako je mudrije a i lepše sad zasladiti svu gorčinu sveta lubenicom nego čitati duge monologe još jednog nesrećnog mladog Vertera. Jednostavno, on nije mogao da izdrži."

U tri kutije na stolu poređane su fotografije i pisma. Otvaram prvu, a na vrhu pismo Miloša Crnjanskog, od drugog juna 1962.
[...]

LJUBAV S JEJOM

U Ređepovoj poslednjoj knjizi "Zemlja ravna, ljudi slučajni" opisao je svoju veliku ljubav s Jejom, koja ga je napustila pre godinu dana.

"Kao Habermas, ja sam isto zapravo nestao tog decembra. Tačnije, otputovao je moj bolji, najbolji deo te famozne, večito neistražene, ali sudbonosne celine. Ambijent joj je bio svetinja, ali lično signiran, drukčiji. Jednako učtivo i tiho servirala je keramičke posude i rozental. Nikada nije pružila ni čašu vode a da nije dozvala u smernu pomoć glagol izvoleti. Kolekcionarstvo nas je užasavalo. Slike i knjige oko nas samo su bile u funkciji natuknica za priču, za sumrak, za odlazak. Poneka ulja smo kupovali kada nam je preostalo ponešto od nasledstva, i kada su autori slikari već bogato zastupljeni u našoj svakodnevnoj postavi bili bez prebijene pare...

Imala je meru u svemu, pa i da njome prekroji moje prestupe, ispade, moj brzi jezik. Uglavnom je plaćala moje račune, ne mislim samo faktički, konobarima i krčmarima, nego i moje često ćudljive i nepredvidljivo očekivane, na sunovrat i svojevoljnost nalik, incidente. Štitila je našu različitost, tiho, tvrdokorno. Cipele su joj uvek bile prva briga, a domaćinstvo, gosti, kumovi, rođaci, prijatelji takoreći rodna briga.

Kad su joj javili datum odbrane doktorske teze, veoma iznenađeno je konstatovala: 'Ali moja zimska salata još nije spremna'. Dugo se prepričavalo kada smo išli na večeru kod Jejine rođake Anice Savić Rebac, što je pred nizom uglednika iznela ugljenisanu kokošku, ili kad nas je velika kompozitorka Ljubica Marić pozvala na riblju večeru i servirala dve, istina otvorene, konzerve sardina... A nesporazuma ima i dalje, nisu prestali Jejinim odlaskom: te da sam poslednji novosadski boem, te da sam oduzet, te da sam bio fudbaler, te da sam od Istoka... Sve se pobrkalo, nije ni bitno."

A onda se doktor odjednom prenuo: "Ajde sad hitno čitaj šta je napisao Bata Pežo."

Čitam jelovnik za "Poslednju večeru" Draška Ređepa, koju je otac vojvođanskog ugostiteljstva priredio u čast njegovog 70. rođendana. Ispod svakog tanjira je bio meni koji je on napisao, ali nije bio vezan za jelo, već za Jeju i njega.


LJUBAV S JEJOMRIVALITET DESANKE I OLJE IVANJICKI

Onda mi daje kovertu s pismom koje mu je u avgustu 1967. poslao Meša Selimović. Valjda od uzbuđenja ili zbog one bakarne rakije, kovertu sam negde spustio. Nastade panika — ne može da se čita pismo dok ne pronađem kovertu: "Koverta nam je važna zbog verodostojnosti."

Posle potrage po kutijama i fotografijama, za promenu, opet čitam naglas.

Poštovani druže Ređep, zahvaljujem na pismu i na ljubaznom gestu. Postoji opasnost da me plemeniti ljude odvoje od slike života koje je moje iskustvo stvorilo i da učine deplasiranim moj skepticizam. Šta bi onda od mene ostalo? Učinili ste mi lijep poklon Vašom benevolentnom, a veoma rječitom pohvalom mojoj knjizi i drago mi je da tako mislite, bez obzira na to da li je i to tačno jer znam da nikad ne kažete ono što ne mislite. Moja žena i ja često pominjemo ono popodne na Štojčevcu, koje je bilo zaista lijepo najviše zahvaljući Vama.

Srdačno Vas pozdravlja Meša Selimović


Tako smo tumarali po lavirintima života, iskušenja, prijateljstva, dosta, ali baš dosta se smejali. Učinilo mi se da možda treba da sumiramo stvari.

"Opako je znati da si izgubio neku šansu, da nisi upoznao pravog čoveka, pravo vreme, pravi grad. To je priča o Sveti Brkiću, čuvenom našem anglisti, pesniku, esejisti, koji je konačno pedesetih godina dobio stipendiju da ode u Englesku. Bio je profesor, slavan, družio se s Vaskom Popom. I krene on na stipendiju, putuje vozom od Londona do Mančestera, a u kupeu s njim je bio samo jedan čovek koji mu se sve vreme nabacuje, pokušava da započne razgovor.

Sveta zna da su Englezi uzdržani i ceni da je ovaj neki činovnik iz Kalkute ili Barbadosa. 'Činovnik' opet pokušava da krene u neku priču, ali Sveta se ne da, iskusan je on. I u Mančesteru silaze njih dvojica, a ispred, na stanici, gomila foto-reportera i novinara. Bio je to lično Oldus Haksli. A Sveta Brkić se čitavog života isključivo bavio Hakslijem, autorom čuvenog romana 'Vrli novi svet', on mu je bio opsesija, zbog toga je došao u Englesku. Posle toga je hteo da se ubije. I trebalo je, meni se to ne bi desilo."

Onda čitam Dušana Matića, Tišmu... Opet citiram nekog: "Ljudi su kukavice, ne izgovaraju slobodno čak ni opaske, tako da se Draškov dur daleko čuje." Iz njegovog herbarijuma ličnosti izvlačim Danila Kiša.

"Kiš je čovek iz moje ulice. On je preživeo Novosadsku raciju u ovoj ulici, broj 23. Ovo je ta ulica kestenova iz Kišove literature. Decembra 1972. otvarao sam izložbu, Kiš je bio kod nas na ručku i idemo na otvaranje Jeja, on i ja taksijem u Galeriju Matice. Vozimo se njegovom ulicom, ovom gde sedite sad, i on pita taksistu gde su ovde kestenovi.

Ovaj začuđen: 'Kakvi kestenovi?' 'Kestenovi gde sam živeo, oni su u mojoj pameti, u mojim knjigama.' 'Nikad nije bilo kestenova.' Svađali su se do Galerije i na kraju se taksista setio da su posečeni 1946. godine, kad nije bilo drva. E sad, svaki grad koji ima ulicu kestenova tvrdi da je to baš ta ulica u kojoj je živeo Kiš. Kada je on bio kod nas, Mirna je bila mala, devet godina, i viče: 'Tata, kako ovaj čika ima lepu kosu.' Imao je bujnu, onu jevrejsku kosurdaču. A imao je stopala, jedino on i Muci Draškić, ono što se kaže ko dečji grob. Impozantan je bio. Ali u bolesti, posle tih zračenja, počeo je da nosi periku."

Pozdravljamo se. Na rastanku mi potpisuje nekoliko svojih knjiga. Zahvaljujem mu: "Vidimo se, svakako."

"Samo da ne prođem kao Dušan Matić."

Kako je on prošao?

"Umro je 12. septembra 1980, a rođen je 13. septembra 1898. Inače, te godine su rođena tri velika naša pesnika: Desanka Maksimović, Rastko Petrović i Dušan Matić. Plus Milan Konjović, kao slikar."

Red je bio opet da se vratim na ono mesto gde je sedeo Crnjanski.

"Dušan Matić se jako nervirao zbog toga, odgovaralo mu je što je tu Rastko, koji je genije, nadrealisti su imali dva velikana, ali izvan svojih redova kojima su se divili: jedan je Rastko Petrović, a drugi Tin Ujević.

'Ali, molim te, šta ima tu Desanka da radi, prolećna sovjetska pesnikinja, da se rodi istog dana kad i Rastko', srdio se. Malo je bio i ljubomoran zbog njenih velikih tiraža. I znaš šta je dokazao — da je Rastko rođen sa sedam meseci kao nedonošće, što znači da, da je bio normalno rođen, ne bi bio to isti dan kad i Desanka.

A Desanku sam voleo, dolazila je često, uživala je s mojim tetkama. Kod nje nisi nikad znao da li je prelukava ili strašno naivna. Jednom smo otišli u Sent Andreju na proslavu velikog prevodioca Zoltana Cuke. U delegaciji Meša Selimović, pratila ga je supruga Darka i dve kćeri i potencijalni zet, sin Džemala Bijedića. Ali nisu se spojili. Zatim Desanka, Gustav Krklec, Dragan Jeremić i ja.

Ej, baš moćna, dobra ekipa. Svakog dana je neko bio zadužen za govor. Došao je red na Desanku. Ona je imala tu tezu koja je bila privlačna, za razliku od Mire Alečković. Mirinih 50 pisama i danas imam neotvorenih. Neka pisma i nisu da se otvore. Ustade Desanka i reče kako je to njen zavičaj. Gde god je dolazila, ona je govorila da je to njen zavičaj: I kaže: 'U mome kraju, u Brankovini, devojke čitave mladosti čeznu da bi se udale za Mađare, koji su čuveni po junaštvu i lepoti.'

A jednom sedimo posle žiriranja Vukove nagrade, a šta bi drugo radili nego žirirali i sedeli, u KPZ u Nušićevoj Jeja, Olja Ivanjicki, Ršum i ja. Krenem nešto o Desanki, a Olja se razbesni: 'Ne spominji tu...' Ršum se ukoči, izbeči. A šta je zapravo bilo?

Olja je imala nekog arhitektu. Pokazalo se da taj čovek zaista postoji jer, kad je umrla, pojavila se čitulja od njenog Bobana. Olja je pričala da je preko Bobana slala Desanki lekove i kad je saznala da su osim lekova razmenjivali i kolačiće, pobesnela je: 'E, kad sam to čula, tako sam ga rasparala, a nosio je kožne pantalone'. A ja pitam: 'Je l' bilo krvi, je l' bilo krvi?' Desanka je inače bila vrlo ljubomorna na svog muža Sergeja, koji je bio lep, plav, beli Rus, računovođa u 'Geci Konu'. Ona mu je rimovala te užasne dečje knjige koje je pisao. Jao, svašta pričam." [...]

Piše: Aleksandar Đurišić | Newsweek
Napomena: Tekst preuzet u delovima
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: