sledeća tema »

[Angelina]

**




VELES (PETAR) PERIĆ
(Beograd, 1924 — Beograd, 06.09.1991)


BIOGRAFSKI PODACI

Veles (Petar) Perić je bio jedan od najpopularnijih pesnika prvih posleratnih godina u FNRJ, naročito u periodu od 1946. do hapšenja i slanja na Goli otok 1949.

Rođen od oca Aleksandra i majke Anđe, Petar Perić (koji će kasnije, prema rečima romansijera Ivana Ivanjija, promeniti ime u Veles, jer mu je ovo zvučalo dosadno) je još u gimnaziji ispoljavao simpatije prema komunističkoj ideologiji, te je 1943. izbačen iz 3. Beogradske gimnazije, i maturu će položiti tek 1945., posle rata. Određeno vreme, nakon puštanja iz policije se krije u Rekovcu, odakle je njegov otac poreklom (Perići su se u Rekovac doselili iz Toplice, pre početka 20. veka), da bi po povratku u Beograd svedočio savezničkom bombardovanju Beograda, 1944.

Po oslobođenju prestonice Jugoslavije, biva mobilisan i poslat, kao sekretar sanitetskog voza, na Sremski front. Po demobilisanju je izbačen iz KPJ, da bi početkom 1946. ponovo bio primljen u istu, ovoga puta kao perspektivan pesnik koji sarađuje sa svim onda aktuelnim listovima, kao što su "Mladi borac", "Mladost", "Politika", uz aktivno učešće na pesničkim večerima i tribinama u Beogradu, ali i širom Srbije: na Kolarčevom univerzitetu, u Narodnom pozorištu, domu UDB-e, na radiju...

Od 1947. do hapšenja, druguje sa onda takođe poznatim mladim pesnicima — Slobodanom Markovićem, Dragoslavom Grbićem i Slavkom Vukosavljevićem, i obavlja funkciju sekretara Udruženja književnika Srbije.

Početkom 1949., prema rečima Ivana Ivanjija, izdavačka kuća Novo pokolenje sprema izdavanje zbirki pesama pomenutih pesnika. Najpre izlazi Markovićeva "Posle snegova", u maju '49, potom Grbićeva "Lirski fragmenti" u junu, Vukosavljevićeva "Lirika" u septembru iste godine, a Ivanjijeva "Živeću uvek prolećem" u aprilu 1950. Kao glavni urednik je naveden čuveni pesnik i revolucionar Oskar Davičo. Imajući u vidu da je Perić uhapšen u septembru, a na Goli otok transportovan u novembru 1949., može se pretpostaviti da je njegova zbirka, nepoznatog naslova, bila planirana posle Vukosavljevićeve.

Prema rečima gospodina Ivanjija, Perićevo izjašnjavanje za Rezoluciju IB-a se ogledalo u stihovima koje je uvrstio u neštampanu zbirku:

            "Slušajte kako
             točkovi tuku
             eseseser,
             eseseser."

Isti autor, u svom feljtonu u "Vremenu"¹, navodi da je Perićeva poezija bila neverovatan spoj sentimentalnosti tada modernoj Jesenjina, političke ubojitosti tada favorizovanog Majakovskog i modernizma koji ni sa čim nije mogao biti upoređen.

Perić je na Otoku boravio kao "dvomotorac" — neko ko je u dva navrata bio slat "na Mermer", kao, takoreći, težak slučaj. Kako navodi njegov prijatelj sa Otoka, Galib Sulejmanović, kasnije psiholog i romansijer, u boravku između dve robije — periodu od svega sedam meseci — završio je studije na Pravnom fakultetu, koje je upisao 1946., da bi sa robijom konačno završio 20.01.1955. godine, kada je već mnoge otočane zahvatala amnestija. Ivanji navodi u istom feljtonu da je prvi put oslobođen jer se njegov otac, poznati advokat, zalagao da dokaže da je psihički poremećen, te da je u nastupu ludila odabrao Rezoluciju.

Do 1960., kada polaže advokatski ispit, nema stalno zaposlenje, a onda se bavi advokaturom — porodičnim pravom — do penzionisanja 1980. godine.

Za života, nijedna zbirka mu nije objavljena (iako se tri njegove pesme mogu naći u zborniku Novog pokolenja "Poezija mladih" iz 1948.), već je to učinjeno posthumno, 1995. kao nezavisno izdanje Slobodana i Savete Mašić pod imenom "Kroz zeleni talas", sa pesmama u izboru pomenutog Sulejmanovića.

Pod pseudonimom, ipak, 1976. je objavio svoju "Poemu o fudbaleru" u nezavisnom izdanju, gde metaforički peva o svom životu — mladi, perspektivni pesnik postaje fudbaler, koji se budućnosti odriče u ime ideje komunizma za koju se ceo život borio.

Preminuo je 1991. godine, 6. septembra, u Beogradu.

Tragedija i veličina ovog pesnika se ogleda u njegovoj veri i istrajnosti u ideal, čija će se dekadencija, nažalost, pokazati kao najveće razočaranje dvadesetog veka, a njegova sudbina kao još jedna u nizu onih koji su, jer su išli za svojom glavom, platili anonimnošću.

Autor: R. L.

____________________

¹ http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=882059

[Angelina]

**
Stihovi Petar Veles Perić


KOČIJAČU!

Mesec — svinga
od mesinga,
          nebom luta.
Kočijašu,
skreni kola pored puta.

Kočijašu,
hajd' na čašu,
dođi, druže, da te pitam,
kome njene ruke mašu,
ove noći
          dok se skitam.

Noć je pala,
kola stala,
          konji vrani
i vrata su zaškripala
na mehani.

Nikog nema.
Krčmar drema
preko stola.
Gazda, mi smo dva boema,
i željni smo alkohola.

Prič'o sam joj o proleću,
možda grešno,
možda čudno.
Ona dunu k'o u sveću.
Sve ugasi,
          sve zaludno.

Ne sećam se ničeg više,
pamtim samo bat koraka,
koji nam se podeliše
na dve strane
          od sokaka.

Ona jednom, a ja drugom.
Rastasmo se bez svršetka,
pijan zvižduk, mesto metka,
prosvir'o sam samo
          tugom.

Pošao sam bez zaklona
niz ulicu, koju pljujem.
I mislio, da l' zna ona,
u šta sve ja
          ne verujem.

Pošao sam kud me nose
dve cipele, k'o dva splava.
— Pijan, ružan, guste kose,
prazno srce,
          puna glava.

Kočijašu,
ispij čašu,
ispijmo je za čoveka.
I poteraj sad u kasu,
na putu nas
          zora čeka.

[Angelina]

**

TEME, STIL i IZVORI


Iz hronološki predstavljene zbirke pesama "Kroz zeleni talas", vidi se da je Veles Perić imao širok dijapazon tema — od pesama o sopstvenim pesmama, preko onih koje opisuju izvesne istorijske događaje (kao što je ulazak vojnika u oslobođeni Beograd, let Sputnjika, izlazak Terješkove i Gagarina u svemir, pobuna koju je vodio Kongoanac Patris Lumumba i njegova smrt, vojni manevri NATO-a 1983. u zapadnoj Evropi), potom pesme posvećene ideologiji komunizma, pacifističke, akcijaške (po čemu je pomenuti krug pesnika bio zaista prepoznatljiv), posvećene kompozitorima klasične muzike — Šopenu, Šumanu, Šubertu i Bahu, kao i socijalne — kritičke i optimističke.

Ipak, najveći domet Veles postiže u introspektivnim, misaonim i ljubavnim pesmama, kao što su "Pored reke", "Hoću da ličim na tebe", "E, godine...", "Moj put", "Ne!", "Trideset mi je leta", "Oko nas je leteo polen", i jedna pesma koja ga je nadživela, kao stara gradska pesma: "Kočijašu! (hajd' na čašu)".

Postoji i izvestan broj pesama polemičkog karaktera — od pitanja: Kakvu ulogu ima pesnik u svetskoj revoluciji? Vrednuje li ona umni kao i fizički rad?; preko onih čisto tehničkih — o okovima koje abab forma nameće pesniku.

Ne ubijajući rimu — verovatno pod jakim uticajem Jesenjinove lirike, on ipak svojim stihovima daje modernistički izgled, koristeći "stepenatost" u stihovima — verovatno po ugledu na Majakovskog:

"Proći će tajac.
Onda će srce k'o zamajac
da me pokrene s mesta.
I poleteće danima maja,
puna daktila i anapesta
moja
          — idejna pesma." ("Pesnički slobodni udarac")

a isti metod daleko veću primenu nalazi u "Poemi o fudbaleru":

"Ječao je Džeki, kome moja sudba,
nekad beše, stvarno
          — predmet za monetu.
A meni se čini da sam igr'o fudbal
zato,
     da ga igram
          — u pesmi na svetu!"

Ipak, variranje forme, bekstvo od abab forme, odnosno, njego modifikovanje, je nešto što Veles unosi u modernu poeziju onog vremena:

"Rastajemo se u luci,
— u tihoj huci
          talasa —
ispred mola.
Ispod
ponoćnih čempresa,
što k'o rakete
u nebo
lete
     — šumom do Algola!
I nose celu luku,
i naših ruku
          zagrljaj
daleko,
daleko
     u beskraj!" ("Ponoćni čempresi")

Motiv rastanka je dosta čest u njegovim pesmama, pa uz pevanja o modernističkoj avangardi i pobedi komunizma, na spisak uzora — Jesenjina i Majakovskog — možemo dodati i izvesne uticaje najpoznatijeg pesničkog prognanika — Ovidija: postoji i izvestan broj pesama koje pesnik piše ili pamti, odnosno, piše kao utiske sa Golog otoka — tuguje za povratkom i ljubavlju koja je ostala u Beogradu.

Iz pesama, kao poslednjeg izvesnog izvora o ovom pesniku (ako već gledamo poizitivističkim metodom), može se zaključiti da je čitao Hakslijev "Kontrapunkt života", kao i za svakog SKOJ-evca obaveznu literaturu: "Kako se kalio čelik", "Kapital" i Marks — Engelsov "Manifest", ali i Seneku i Marksov "Osamnaesti brimer".

Autor: R. L.

[Angelina]

**
Stihovi Veles Perić


NE, NIJE TO NI RANA DUŠE...

Priznajem, teško je dobar pesnik biti,
i u svoje srce zarivati kandže.
— Al', mnogo je teže zbog devojke piti,
i ljuštiti srce
           poput pomorandže.

Ne, nije to ni rana duše,
to je sa leve strane srušen
ceo grudni koš!
— I više još!
U rebrima polomljenim k'o katarke
duva
bura.
— Bila je otrovna poput šarke
i bolna
          — k'o fraktura.


PESNIK — MAĐIONIČAR

Pesnik vuče sliku
u zupčaniku
         čula vida,
i vuča počinje da malaksava.
I pesnik onda svoju sliku
— u akustiku —
prešaltava,
koja je vuče
          sa lida.

Kada se nebo smračilo,
povuče kvačilo,
da čulo vida ne vuče više,
prezasićeno mrakom.
Onda se slika, — sačmama krupne kiše, —
preko čula sluha
— k'o iz nebuha, —
sručila na šumu,
          praskom.

Da li sam prešaltov'o sliku
iz čula vida u čulo sluha?
Ili sam pesnik koji u stihu
— k'o mađioničar, —
          govori iz trbuha


U TENDERU LOKOMOTIVE

Šta ja u svetu radim?
Stvarno, šta radim kao poeta?
— Ugalj iz duše vadim,
i bacam
          — u revoluciju sveta.

Uvek sam znojav i garav,
posle pesme crvene.
— K'o da sam ložio kotao iz koga izbija para,
voz
          da pokrene.

Pa ništa, pesnik sam perspektive,
to mi puna sala uvek pljeskom prizna.
— Radim u tenderu lokomotive
na pruzi
          — Oktobar — Komunizam.


E, GODINE...

E, godine,
koliko vas je prošlo od tada,
kada je ona mlada
vodila ljubav sa mnom?
— Godine na horizontu tamnom,
i osvetljenom — simultano, —
gledane
          s vasionskog broda!
— Godine, kada su moje misli
bile kablovi dalekovoda,
kojima je prolazila Sloboda
našega veka;
— godine kada je naša ljubav morala da čeka
i izgubi
strpljenje!
— Godine, kada je ona našla drugog čoveka,
a ja nosio kamenje!
— Godine moga robijana,
godine promena njenih sanja,
što ste polete
          — u njenoj duši — pretvorile u očajanja?


MOJ PUT

Hoće li iko znati u svetu
sa kakvih staza, matica, reka,
— s kakve sam oštrice na žiletu
izvuk'o sebe
          u čoveka.

Sa puta koji sam propada,
gde sam do srca bio rešetan,
s poslednjom čađi velikog grada,
gde reč čovečja
          guši k'o metan.

Hoće li znati da su ti ljudi,
s kojim' me nekad poneo val,
pred ovom velikom zorom što rudi,
skliznuli
          — negde — u kriminal.

I da je svetski prelom u meni,
kroz samu kičmu moju puk'o.
— I da je samo barjak crveni
mene u život — napred — povuk'o.


U senci portala
noćnoga lokala,
on — od deset leta — na pikoli svira.
Ulica je plava od snežnih kristala,
u kojim' se neon-svetlo reflektira.


DEČAK SA PIKOLOM

U senci portala
noćnoga lokala,
on — od deset leta — na pikoli svira.
U košulji samo, bez kape, bez šala,
nogom u sandali po snegu basira.


IDEM KAO VUK

Idem kao vuk,
s talentom koji u meni nije više.
U ruci je ostao samo luk,
u duši
          — huk,
koji su ostavile strele pesama odletele na bojište.

Svakoga dana,
kreće sahrana,
i komad lepog u sebi sahranimo.
I neprestano
koračamo
na pogrebima svojih ličnosti.
Nemamo više uslova ni da se branimo
od ružne
          — sličnosti.

Ljudi su serije,
žene — konfekcija.
— Duše su postale beskrajne prerije
tumaranja
          i vivisekcija.

I opet gorim,
spreman da sebe, svega lišenim
prevazilazim
— i prelećem.
I da se borim
          sve više i više
krilima da uzlećem.


REKO' SAM NEMOJ, NEMOJ DA SE SKINEŠ!

Pit'o sam hoćeš u moju sobu,
na slatku probu,
u ovom dobu,
sličnom bobu,
— koji besomučno juri nizbrdicom.
A kad je došla bilo je drukčije.
— Bio sam s hladnom lepoticom,
koju nisam mogao
          da privijem.

Rek'o sam nemoj,
nemoj da se skineš!
Hoću da sineš,
hoću da goriš,
hoću da voliš,
— do Sunca da uzletiš, do zvezda da se vineš!
Rek'o sam nemoj,
nemoj da se skineš!


OLUJA

Išli smo prugom, pustom,
jedne večeri sveže
kada oblaci beže
          pred oluju.
Naše reči u vetru gustom
jedva su mogle da se čuju.

Rekla je: Reci mi stihove
k'o što mi srce kuca sada.
Nešto što ne bih menjala ni za koje dane i snove
nizašta na svetu
          nikada!

Rek'o sam: Gledaj, oblaci lete,
a ja budućnost u svetu plužim.
— Hoćeš da iskočimo sa planete
i da je guramo
          da brže kruži?

Crveni oblaci i prostor brisan
bili su jedina — panorama.
A oluja k'o ogromna elisa
vitlala je sve jače
          nad nama.


ŠUMANOVE "SANJARIJE"

U Koloniji
postoje vile
sa malim baštama.
Sa ružama,
devojkama,
— njihovim sobama, klavirima i maštama.
Stadoh da čujem
          akorde klavira.
Čija to duša tako nežno snuje,
i tako divno
          — Šumana — svira?

Nalakćen na ogradu sa cvećem,
i isključen iz brzine u kojoj život teče
— u apatije,
duša mi se, — u bešumnome "leru", —
spušta u "Sanjarije",
— u svoju matičnu sferu.

I mislim kako je Šuman,
u melodici ovog dela,
— k'o umetnik i čovek human,
izrazio bekstvo
          od kartela.

Njihovi potomci — monopoli,
progone sada mene.
No, ja se krećem po busoli,
u pravcu
          Zore crvene.

Izbor poezije Velesa Perića sačinio R. L.