**
OCJENE I PRIKAZIP. J. O d a v i ć:
Pesme. Štamparsko-umetnički zavod Pahera i Kisića u Mostaru. 1906. g. Str. 179 (I—IV). 8°. Cena 1.60 din.
(Svršetak).
Stih g. Odavića ima otmene skladnosti, intimne, prijatne muzike. Smisao za melodičnost, harmoničnost, muziku, predstavlja u pesništvu osobinu od dubljeg značaja. G. Odavić — iako još nije došao do priznanja i lavorika — stoji, u tom pogledu, na većoj visini nego mnogi i mnogi iz mlađe generadije naših liričara. Već po njegovoj pesmi "Š u b e r t o v Ständchen" vidi se, da je to čovek koji ima živog osećanja i simpatije za muziku, i da je, verovatno, i sam muzikalan. Na ovu poslednju pomisao navodi nas njegova melodična "P e s m a m r a k a":
"Bilo je veče blago, i vetrić tihi,
Poletao je lako, reko bi setno,
Milujući nam gradić, kô rukom mekom,
I stari most i reku i polje cvetno".
"Bledi je mesec sjao. Po gradu pollu,
I maloj šumi bliskoj, senke su mračne,
Baš kô utvore iste, padale duge,
Senke, večite druge svetlosti zračne.
— — — — — — — — — — — — — —
"I sve je bilo mirno. Moj korak samo
Malom se stazom čuo i ništa više...
Kada, odjednom poče, ko iz daljiie,
Da glas nekakav tužan tiho uzdiše.
— — — — — — — — — — — — — —
"O ti, neznani svete, što pesmu viješ
Seti i tajnom bolu, što te potresa,
Ko si, i gde si? Reci! glasno zapitah,
A vetrić poče s granja da lišće stresa.
— — — — — — — — — — — — — —
Koliko ova lepa pesma odskače svojom muzikom od "Muzičkih vizija", poetske nedonoščadi Svstislava Stefanovića, poznatog sa svojih čudovišnih pojmova o estetici! Čini se čitaocu, kao da iz nje odjekuje sklad najprijatnijih tonova i akorda.
Pored te, još zaslužuju pomena i ove lepe pesme: "Kraj ognjišta", "Spušta se noć", "Bilo je nekad", "I sinoć sam", "Šetao je drumom", "Vizija", "Zašto si me kreto?", "Mir je ko u grobu", "Kud li će me Bože", "Sedeli smo sami", "Snovi", "To mi duša plače", "Kućica pod bregom", "Noć je pala davno", "Turgenjevu", "Zemlji", " U buri i "Tajni glasovi".
Od navedenih, p r v e č e t i r i pesme naročito zaslužuju pažnju. "Kraj ognjnšta" je topao opis domaće idile u zimskim noćima. Lep je i uvek simpatičan motiv — to puckaranje vatre na ognjištu, i ta domaća čeljad, koja, posađena unaokolo, slušaju melemne reči dobre majke. Kao najlepšu u celoj toj pesmi, navodimo njenu poslednju strofu:
"I detinje mašte, s ushićenjem retkim,
Nečuvene nikad osluškuju bajke,
I mala im srca u radosti tonu.
O, imena draga o g nj i š t a i m a j k e!"
Pesma "Spušta se noć" predstavlja u ovoj zbirci najlepši opis prirode. To je uspešno snimljen večernji momenat, kada, pod natruhlim vrbama, duž obale mirne reke, ozarene rumenom svetlošću zahodnog sunca, počne da šušti i podrhtava vlažna trska i šiblje, i kada se, sa nastupanjem prvog sumračja, počinju da pale pastirske vatre po ritovima.
U "Bilo je nekad", imamo simpatičnu romancu, originalno zamišljenu, a tako isto i obrađenu. P r v o j zbirci jednog pesnika mogu samo činiti čast ovako tečni stihovi:
"Bilo je nekad, u cvetnom maju,
U lepom vrtu, u živom gradu,
U hudom kraju, u dvorcu nekom,
U veljoj sreći, u velju jadu."
I, najzad, pesma "I sinoć sam" ima za predmet uspomenu na minulo detinjstvo, to prohujalo zlatno doba, o kome g. Odavić ovako lepo peva:
"Tada, kad mi život, i kada mi ljudi
Pojava bejahu ko i svaka druga;
Tada, kad sva sreća u igri mi bila,
A kraj bio sveta ona crta duga
Što je zemlja čini sa nebeskim svodom."
G. Odavić, kao što je već napred rečeno, piše s osećanjem, iskreno, bez trunke izveštačenosti, i zato će njegova poezija, pri svem tom što je, u tehničkom pogledu, još prilično slaba, uvek biti radije čitana od glatkih, poliranih stihova mnogih našnh mlađih pesnika. U ostalom, tehnika je nešto što se da usavršavati, samo kad se za nju ima smisla. Gosp. Odavić je čovek koji razume šta je to l e p o, i koji to oseća, pa s toga imamo osnova nadati se, da će skorim i svoju tehniku stiha učiniti besprekornom. Njegova je strofa, već sad, redovno pravilno skrojena; njen je spoljašnji nacrt tačan i bez zamerke; što u njoj ne valja, to je: unutrašnja obrada pojedinih stihova. A kad i u tom pogledu g. Odavić učini korak unanred, kad svoj stih malo više stegne, kad ga učini zbijenijjim, jezgrovitijim, punijim — kad se njegovi izrazi budu odlikovali jačinom i krepkošću, a slikovi bogatom raznolikošću, tada će druga njegova zbirka, nesumnjivo, privući punu pažnju sviju onih, koji budu tražili uživanja u pravoj poeziji.
Pavle Zlatić.
Bosanska vila, 1908. | Broj 6 | Str. 96. /
Digitalna Narodna biblioteka Srbije
