sledeća tema »

[Angelina]

**




GOJKO JANJUŠEVIĆ
(Ozrinići, 15.08.1936 — Novi Sad, 03.07.2000)

Gojko Janjušević, književnik i prevodilac, rođen je 15. avgusta 1936. u Ozrinićima kod Nikšića. Nakon završenog Filosofskog fakulteta u Novom Sadu bio je urednik izdavačke kuće "Progres", časopisa za književnost i teoriju "Polja" i glavni urednik Kulturnog centra u Novom Sadu.


OBJAVLJENE KNJIGE:

— Mravi odlaze neprimeijetno, Novi Sad 1957.;
— Greben, Novi Sad 1961.;
— Očajno sunce, Podgorica 1964.;
— Kapa nevidljivica, Novi Sad 1966
— Daleka zemlja, Novi Sad 1969.;
— Građa o nesanici, Novi Sad 1975.;
— Razboj, 1979.


* * *

"... pe­snik za­vid­ne ve­šti­ne, pot­pu­no ba­čen u za­bo­rav, Goj­ko Ja­nju­še­vić, osta­vio je pe­sme ko­je za­vre­đu­ju po­zor­nost. Na ta­la­su vi­o­lent­nih fantazmi u at­mos­fe­ri pa­non­ske zbi­lje, na­pi­sao je pe­sme ne­go­va­ne for­me i sa­dr­ža­ja. Se­ća­nje na gro­blje u za­vi­ča­ju, na pri­mer, do­no­si oksimoronsku sim­bi­o­zu ta­na­to­sa i ero­sa: "Da­le­ko su Ogra­di­ce/ gde se zem­ne sen­ke lu­če:/ lju­bim smr­ti tre­pa­vi­ce, / ona zlat­ne no­si klju­če." Unu­tra­šnja or­ke­stra­ci­ja sti­ha pod­re­đe­na je sli­ci ko­ja je za­sno­va­na na ukr­šta­ju di­ja­no­ič­ne i in­tu­i­tiv­ne ener­gi­je. Na­pi­sav­ši re­la­tiv­no ma­lo, Janjušević je do kri­stal­ne čvr­sti­ne do­veo ru­ko­vet pe­sa­ma ozvu­če­nih ri­mo­va­nom lek­si­kom, ali i onih "egle­ni­sa­nih", oslo­bo­đe­nih me­trič­kih negava u slobodnom sti­hu." [Nenad Grujičić, Antologija srpske poezije (1847—2000)]

[Angelina]

*
Stihovi Gojko Janjušević


OZRINIĆI

Zrnilo se žito zrelo
u zrnevlju tamnog sjaja
svu noć mojim šupljim tjelom
pljuska privid zavičaja.

Nasred sela, kraj topole,
počučnule na tri trna,
tri mi vrane srce bole
— da pozoblju zlatna zrna.

Jedna vrana ljuta suša:
bora zemlju, pije oči,
u tvrd kamen krv se zgruša,
skupi skute — kamen toči.

Druga vrana zvjezda gladi:
ogrijala sjenke žila,
pustim poljem bogoradi,
mrtvo jutro ojagnjila.

Treća vrana ptica smrti:
zaklonila krilom groblje,
dok se crno sunce vrti
ona muške glave zoblje.

Zrnilo se žito zrelo
u zrnevlje tamnog sjaja,
svu noć mojim šupljim tjelom
pljuska privid zavičaja.


ZVIJEZDA

Ostvarujem te od pijeska i pepela
da ojutriš mi, samotna, kvadrat čela,
ostvarujem te od krvi, da budeš prezrela
jagoda sna u tamnici tijela.

To što te ne dam van iz crne koske
prokletstvo je gusto sklupčano u glavi,
granično brdom jave što otkose
mog mutnog žita okrvavi.

Otvaram šumu rukom, pa uroni
u prostor, granato ili tiše, —
širokom zemljom muklo zvoni
svjetlost, koju gorko udišem.


KIŠA

U mozgu klasaju ljute sjene.
Nestvarna trska ispotaje slika
udare svilenog vjetra, mijene
naslaga zbilje u prstenu jezika.

Gore, niz pleća, strašilo vode
ogrije zvijezda, zaumna rana.
Čvrsto glavu u ruke — eto dana
iz tijela! Sunce srce probode.

To iz čela vile kolo vode
i kvase sjeme sna, da se razlože.
crnila na pjesme neprohodne.

Zmijaste sjene sred ponora stožer.
Iz tijela sunce srce probode.
To iz čela vile kolo vode.

[Angelina]

**
Stihovi Gojko Janjušević


OGRADICE

Tako se u Ozrinićima zove groblje

Daleko su Ogradice:
obdan brdom, obnoć dolom,
preko mutne Gračanice
do Ponora pod topolom.

Daleko su Ogradice
gde se zemne senke luče:
ljubim smrti trepavice,
ona zlatne nosi ključe.

Crna noći, jutro bledo,
zemljo, kleta nevernice,
da ti rodim muško čedo
za daleke Ogradice.

Po čelu mi klupčad zmija
neke modre ptice vezu,
ide grdna pogibija,
smrt me zove za trpezu.

A nebom se vuci kolju,
kitni svati gorom jezde,
moja majka po Pacpolju
u kućice sadi zvezde.

Svaka pregršt u nevreme,
vetrovi joj ruže lice,
pusta majka — baca seme
na šest rala nesanice.

Iz dalekih provalija
žude sunca one ptice,
pada jato crnih zmija
na daleke Ogradice.


SVET JE PODELJEN NA SO I VRETENA

Svet je podeljen na so i vretena.
Predelom i vodom nevidljivi znaci:
Spavajte mirno, budući mrtvaci!
Promiču lađe iz bivših vremena.

Razmiču se kosti. Pucaju beluci.
Tvrđava snatri. Lepeću jauci svetom
podeljenim na so i vretena.

Tvrđava diše. Zatežu se zvuci
u ljuljkavu reku. Nebom smešak.
Brodovlje tegli vreme: privid leša.
Pevaju mrtvi, pod vodom, u luci.

Sunčani mlini toče oštro mlivo.
Struje se mreže u svetlo predivo.
Gamižu mrtvi, pod vodom, u luci.


O PRIRODI STVARI

Svakako, to je prostor pust i prazan,
gde raste plesan ispod tamnog luba
i u tvrdoj mahuni mraza
sazreva jarka svetlosna guba.

Kristališe se vreme u biljne metke.
Listaju prividi. Olovni san šestari,
udubljen u seme mračne pripovetke
o zračnoj prašini u prirodi stvari.

Niotkud vetra. U rečima bonaca.
Sjaj koji trune na usni od lepenke.
U oku klija zebnja i baca
na gluvi prostor oštre senke.


ČUJEŠ LI?

Čuješ li sad kako nam kroz prste
šibljaju mlade vazdušne trave?
To u dnu uma prskaju brave:
jate se senke i san brste.

Kad se na belom zidu skrste
umorne ruke, ponoć je zrela.
Dve crne tačke, naša tela,
postaju dve grudve, jedan prsten.

Soba se mrači. Al čvrste
da l to bivaju tvoje grudi
ili se u tamnom ponoru budi

otrovni plod neznane vrste?
Soba postaje svemir. I ludi.
A nebo sipi kroz tvoje prste.


SEDAMNAEST PRILOGA

(odlomci)

1

Rođen 1898.
Od septembra
1946—
kolonista,
dođoš,
talagan,
strašilo među prečanima.
Omrkne
ušoren
u suton
i počinje da lista
neka svetlost
iz čvoruga na njegovim kolenima.

8

Kad krenusmo u novu zemlju,
u obećanu ravnicu,
zamolio kuma Nikolu
da upregne vola
i odveze nas do Nikšića,
na usku železnicu.
Beše suša.
Presahla Gračanica.
Zaglavila se kola.

Svi smo morali dole,
da pomognemo.
Nas petoro na jedan točak,
za drugi majka,
pozadi njih dvojica.

Nebo bilo kao pržina,
s kola sipilo nekakvo seno,
pred očima, umesto ptica,
lepetala ravnica.

Od svega što smo imali
povede samo kravu.
U selu osta,
nikome:
deset ovaca,
dva jagnjeta,
devet koza.
Na uzbrdici kod Bileće
za dlaku izgubi glavu kad je,
sanjiva i gladna,
šarulja ispala iz voza.

10

Zemlja ne beše obećana.
Blatna.
Kuća do kuće od naboja.
Zidovi četiri prsta.

Neko donese uveče:
četiri metra platna,
sedamnaest kravata,
tri maramice.
Pomoć Crvenog krsta.

12

Dobili smo osam jutara zemlje.
Ušli u SRZ.
Godišnje:
petnaest meteri žita,
dvesta pedeset kilograma krompira,
tri vreće pune šećera.

Onog leta
kad nas je vodio u Vinograde
da beremo višnje,
otac se jednom
vratio dockan
i osorno odbio da večera.

Bilo je to 49,
u Julu,
Niko i ništa
Nikogović sa Kličeva
ukaza na nj prstom
kao na ruskog žbira.

Srećom
ocu se u dobri čas
spletoše neka creva
i odvezoše ga u Beograd,
na operaciju čira.

13

Lečio se na VMA.
Iz prestonog grada
u naš dom se
vratilo drvo
na kojem buđa trud.

Od onda ga
u kostima probada
i katkad
za grlo
ščepa stud.

17

Sedi starac u sobi
i krezubo se smeši tv čudu.
Onako: osušen drijen,
neobrijan,
s velikom kapom
na ušiljenoj glavi.

I
pilji li, pilji.
Tri puta dnevno reši
da opet diže ustanak.
I zamahuje štapom.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012