sledeća tema »

[Angelina]

*




RADOMIR MIĆUNOVIĆ

Radomir Mićunović (Lozovik, 10. avgust 1940) je srpski pesnik, kritičar, esejista, novinar, publicista, enigmata. Do sada je objavio oko trideset naslova za decu i odrasle.^[1]


BIOGRAFIJA

Detinjstvo je proveo u Velikom Orašju i Novoj Pazovi, dok je gimnaziju završio u Staroj Pazovi. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa jugoslovenske i opšte književnosti). Bio novinar Borbe i glavni urednik lista Eho. Član je Udruženja književnika Srbije i bio član njegove uprave.^[1] Knjige su mu prevođene na desetine jezika^[2], između ostalih na makedonski, slovenački, češki i slovački jezik. Osim poezije, piše kritiku i povremeno radi prepeve^[3]. Objavio je brojne komentare, recenzije, predgovore i pogovore. Zastupljen je u brojnim antologijama i sarađivao je sa mnogim časopisaima.^[2] Autor je anagrama, indirekata i slovnih rebusa. Slovne i slikovne rebuse objavljuje od 90-ih godina prošlog veka.^[4]

Živi u Beogradu.^[2]


PESNIČKE ZBIRKE NA SRPSKOM JEZIKU

za odrasle^[5]

• Krilna okna, pesme, Matica srpska, Novi Sad, 1970.
• Dan i bezdan, pesme, Matica srpska, Novi Sad, 1974.
• Odron, pesme, Matica srpska, Novi Sad, 1980.
• Uzidana magla, pesme, Pobjeda, Titograd, 1981.
• Kožni povez, pesme, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1989.
• Neke davne pesme, pesme, GEA, Beograd, 1997.
• Java i drugi snovi, pesme, Obodsko slovo, Rijeka Crnojevića, 1997.
• Lirika, odabrane pesme, Unireks, Podgorica, 1997.
• Magična polja, pesme, Prosveta, Beograd, 1997.
• Strogi centar, pesme, Obodsko slovo, Rijeka Crnojevića 2001.
• Biblios, pesme u prozi, AŠ Delo Zemun i Akademija "Ivo Andrić" Bgd, 2001.
• Kozmograf, pesme, Prosveta, Beograd 2002.
• Izlazak iz perfekta, zbirka zbirki, Bonart, Nova Pazova, 2002.
• Magična polja i komentari, Podgorica, Šahovsi savez CG, 2004.
• Iz povesti, pesme, Prosveta, Beograd 2006.
• Naslov, pesme, Bonart, Nova Pazova 2007.

za desu i omladinu^[5]

• Zvezdani medvedi, pesme za decu, Centar za kulturu Zrenjanin, 1976.
• Sanjalište, pesme za decu, Ivanjica, 1982.
• Zanimljiva zanimanja, pesme za decu, Univerz. riječ, Nikšić, 1985.
• Od nemira do svemira, pesme za decu, Partizanska knjiga, Beograd, 1985.
• Krilatice, pesme za decu, Rad, Beograd, 1986.
• Cvrčkova diskoteka, pesme za decu, Rad, 1986.
• Laforizmi, Majmunska posla, Koralni zamak, Vodeni svet, Fauna bez pauna, Žablji poskok i Let let bubamaro, pesme za decu, Nolit, Beograd, 1996.
• Enci menci pomenci (1997)
• Imenik bez telefona (1997)
• Zverke iz torbe moje ćerke
• Cikota i niki, pesme za decu, MDM komerc, Bgd, 1997.
• Nemanja na potezu, pesme za decu, Srpska narodna lutrija, Beograd, 1997.
• Povratak u detinjstvo, pesme, Gutenbergova galaksija Beograd, 2000.
• Mališani i velikani, Bonart, Nova Pazova, 2001.
• Carica mrvica, pesme za decu, AŠ Delo Zemun, 2003.
• Iz bašte moje mašte 2005.
• Veliki mali svet 2006

KNJIGE IZ ENIGMATSKE TRILOGIJE

• Moja anagramatika, Alma, Beograd 2007.
• Rebusni slovar, izbor od 796 svojih slovnih rebusa, Alma Beograd, 2008.^[4]
• Rimodarovi darovi, Alma, Beograd, 2008. godine.

PREVEDENA DELA

• Hlasite veci, na češkom, 1983.
• Album zviratek, na češkom i slovačkom, 1985.
• Zanimlivi zanimanja, na makedonskom, 1986.
• Klic za poklic, na slovenačkom, 1986.

NAGRADE

• Pečat varoši karlovačke, 1968, za pesmu "Nemoguće pismo"
• Prva nagrada na Festivalu jug. poezije u Vrbasu, za pesmu "Šumski sat" 1969.
• Prva nagrada za zbirku u rukopisu "Dan i bezdan", 1972. godine , Čačak
• "Radoje Domanović" 1998. za zbirku "Magična polja"
• "Ivo Andrić" 2000. za zbirku "Biblios"
• "Memorijal Srboljub Stanković — čika Stanko" za sastavljanje slovnih rebusa 3 prve, 4 druge i 2 treće nagrade^[4][6]

Reference

Diogen pro (magazin): "Radomir Mićunović", pristup 27. mart 2013
Alma — književni pregled — autori: "Radomir Mićunović", pristup 27. mart 2013
Srpsko kanadsko društvo: "Radomir Mićunović", pristup 27. mart 2013
Slovni rebusi: "Rebusi sa slovima abecede", pristup 27. mart 2013
Biblioteka Pretek I: "Radomir Mićunović", pristup 27. mart 2013
Savez zagonetača Srbije: "Večita lista anagramista", 2. februar 2009, pristup 27. mart 2013

Tekst i fotografija: sr.wikipedia

[Angelina]

**
RADOMIR MIĆUNOVIĆ


O PESNIŠTVU

Pesništvo je u znaku četiri slova A: autor između apsurda i apsoluta, sklanja se od prolaznosti u antologiju. Međutim, antologije su ovakve i onakve, dobre i loše, kao što je i Zemlja, u stvari, zamršeno klupko dobrog i lošeg, gde crnilo uglavnom prevladava.

Drama tvoraca, pod okriljem Tvorca, odvija se na razmeđima svetla i tame, od rođenja do skončanja.

Umetnost je prethodnica nauke. Oganj i led. Pesnika osporavaju i uvažavaju. Pošto sam Raja se odrekao a za pakao još nestasao, ostaje mi ono treće, danteovsko "čistilište". Nazvao bih to katarzom, iskupljenjem. Shvatio sam još na startu da je osrednji original bolji od sjajne kopije. Da je napis, zapravo, organizam koji se može doticati. Da je pesma kolevka, bivak i odar. Da nam bez nade nema opstanka. Pomislim kadgod da sve je varka. Samospoznaja pomaže da ne posrnemo. Nagoveštaji i dozivi u stopu me prate. I oksimoron, kao moćno sredstvo. Onomatopeja unutrašnjih glasova.

Treba opravdati prisustvo na Planiti.

Poslužimo se emotivnom inteligencijom, kao spregom i optimumom misaonih i senzibilnih potencijala. Refleksivnost i osećajnost ujedinjeni su, zarad ostvarivanja ideje. Pitanje je, međutim, kako do nje neopažen doći. Ubrati plodovlje duha, a ne ogrešiti se o vrhunske zakone.

Iskonsko i savremeno su, ujedno, prilaz i postupak. Slovima se opiremo i odolevamo, ali iluzije ne mogu da spreče katastrofu kojom se smenjuju civilizacije. Uostalom, postoji ciklus apokaliptičnih vizija u "Javi i drugim snovima".

Uz redovnu upitanost, koliko je realnost postojana i može li se haos uskladiti, ne treba smetnuti s uma: Samo je prolaznost večna. Saznajno i empirijsko se ovaplote i tako se nađete u središtu bibliosa. Uostalom, korice knjige su ram za jedan svet, ili, preciznije, varijantu sveta.

Muzika plus Slikarstvo plus Filozofija ravno je Poezija! U pitanju je, dakle, sinkretička umetnost. U jednoj oblasti — tri oblasti. U izvesnom smislu, Ezoterija, pa ipak Bliskost koja zari.

Materijalizovani duh, uslovljen ciceražom i fontovima. Dosluh misaonih i čulnih talasa. Javlje i snovlje, ruku pod ruku.

Ideja, iskustvo, intuicija — amalgam su za uspešnu celinu. Premostiti vreme i prostor, zaobići zablude i oveštalosti, prepoznati i razlučiti krucijalno od marginalnog. Spasti iz konfuzije i zaborava ono što je suštastveno i suštinsko. Pomiriti izvorni govor sa savremenim jezičkim kodom, to je, reklo bi se, siguran put do cilja.

Dužnik sam mnogima, od Gospoda naniže, ali da ne dužim.

Pišem u nastojanju da otkrijem svet sebi i sebe svetu. I sam se često pitam: ko sam zaista ja — prepisivač nepogode, nosilac stabla, izgnanik iz ponoćnog raja, panonski brđanin, udvarač nesreći, vlasnik košulje sa očima, mesečev jahač, jedinac ili brat kalemarov... možda sve to skupa! Pokušao sam iz života, novinarstva, šaha, sporta, enigmatike, sa putovanja, iz epike, folklora i fantastike, iz biblioteka i prirode, odasvud, da zahvatim što je najtajanije, najvrednije, držeći se intimnog dekreta: nijedan dan bez pisanja, nijedan dan bez ljubavi.

Nikad ne prepričavajte svoju poeziju, jer pesma je uvek pametnija od pesnika.

Rukopis, u kojem se mikrokosmos i makrokosmos prožimaju i sažimaju, kao fizika i metafizika što se preganjaju od vajkada, iznalazeći uvek nove i nova rešenja.

Biće pesnika i biće kolektiva su najprirodnije združeni, a istorija i književnost se, ovde, dopisuju i sašaptavaju.

Poezija je, u stvari, religija, u vezi stim sam sročio MOLITVENI KRIK (za Beogradske međunarodne književne susrete na temu "Poezija između krika i molitve")

AKO JE "POEZIJA IZMEĐU KRIKA I MOLITVE" TEMA,
TU, ZAPRAVO, VELIKE RAZLIKE I NEMA,
JER MOLITVA, TO JE UTIŠANI KRIK,
A KRIK JE, U STVARI, MOLITVENI KLIK!

Mistika je iza svega što znamo ili mislimo da znamo.

Ja se i dalje dovijam kako umem. Kao što znate, pišem. Intenzivno. Nikad više i, dopustićete mi malu neskremnost, nikad bolje. Valjda se nakupilo iskustva, saznanja i artizma. Nije sve to naišlo na pravi i potpun odjek, ali davno sam već shvatio, napisao i objavio, da je kopriva zdravija od lovora, što mi je veoma pomoglo da ne odustanem od vrednih nauma i zaputa. Više su me osporavanja podsticala nego što su me pohvale uljuljkivale. Pojmio sam da bez nade nema opstanka.

Slutnja i dozivi u stopu me prate. Pomislim kadgod da sve je opsena, ali samospoznaja mi pomaže da ne posrnem. Taj vedri očaj, to naizmenično bavljenje čovečanstvom i vlastitostima, spasava me i danas od besmisla.

***

Poezija je moje opredeljenje, moja strana sveta. Ne smem biti previše emotivan, da ne zapadnem u patetiku. Znate, lepo je imati makar jednog velikog prijatelja, a ja za prijatelja imam ceo jedan grad.

Iako liričar, zanet "unutarnjim pejzažima" koje kao esenciju života treba uhvatiti rečima, ja sam rođenjem i odrastanjem uz gusle okrenut i epu. Iz njega sam pokušao da stvorim lirske slike i vibracije. Prigrlio sam epsku poeziju kao što se prožimaju srodna bića. Tu mešavinu lirskog i epskog, nacionalnog i subjektivnog, uneo sam u pesmu koja se baš tako nekako i zove. "Lirika epike" je lična karta mog delimičnog stvaralaštva.

Očigledno se, dakle, moja poezija oslanja na folklor i tradiciju. I to tako što se motivima iznutra prilazi, a ne spolja, površno i rutinski. Načelom izvrnute rukavice (i nutrine), progovara se o nacionu i mitu, sežući do arhetipskog i aksiomskog. Toga naročito imam u prozoidama.

***

Ko je i šta je pisac?

Nostradamus i Nastradamus, podjednako. Onaj ko predskazuje i onaj ko trpi. Davno u prste uselio se praznik mučenika.

A poezija?

Svetkovina duha i sluha. Otkrovenje Istine i Lepote.

Pišem u nastojanju da otkrijem svet sebi i sebe svetu. Ja, imalac ničeg, prkosim nedoumicama i usudu, slepo se oslanjajući na moć imaginacije i govora. Upitanost je večiti podstrekač za stihove, kada reči živnu a život se izrekne.

Muzika plus Slikarstvo plus Filozofija ravno je Poezija! U jednoj oblasti — tri oblasti. Ezoterija, pa ipak Bliskost koja zari.

Materijalizovani duh. Javlje i snovlje, ruku pod ruku.

Shvatio sam, takođe, da nekad gubeći dobijamo, otud sticanje odricanjem. Tvdoglavo verujem u ljudsku dobrotu i eliksir umetnosti, mada moram priznati da me stvarnost često razuverava. Nikad pozicionar, ostao sam slobodan strelac koji zna da je najbolji vers — krug krugova. Pesma je bivstvo iskazano u najdubljoj supstanci. Logika i mašta, punoća doživljaja. Primarna egzistencijalna referenca. Vrhunski stvaralački proces. Kušanje jezika. Obračun s alter egom. Sve to i nešto više. Inače, smatram se uskokom u domenu rebusologije. Daštanje mi je, zapravo, dopuna književnosti. Sve čime sam se bavio, poslužilo je litraturi, pa i enigmatici.

Narodne junačke pesme temelje se na moralu i heroizmu. Ali, moral se, baš kao i moda, menja i nije svuda i svagda isti. O tome je Rade Tomov sjajno proslovio u "Gorskom vijencu" na primeru Draška u Mlecima. Tih nesporazuma bilo je vazda, pogotovo danas na relaciji patrijahalnog i potrošačkog društvo, duhovnih i materijalnih potencijala.

Izdajstvo i licemerje su antipodi rodoljublju i častoljublju. U novim vremenima, sudar shvatanja, proklamovanih vrednosti i postupaka, čini se eklakantnijim i žešćim nego ikad. Nekada je silnim zakon ležao u topuzu, a sada u sofisticiranoj ratnoj tehici. Tek, bez stradanja nedužnih se, izgleda, ne može!

Istinska pesma je vidarska i vidovnjačka. Sem prošlosti, ona se bavi i budućim zbivanjima. Predskazanjem. Otuda su besmrtni Homer i Filip Višnjić, mada slepi, zahvaljujući svom unutarnjem vidu, bolje zapažali i savetovali od mnogih koji su bili i ostali slepi kod očiju!

Pesnik je, za mene i po meni, i prorok i stradalnik. I Nostradamus koji predskazuje, ali i Nastradamus koji pati i za sebe i za druge.

Rekao bih da u poeziji trajnih dometa, jedno uz drugo, pomirljivo, stoje tradicionalno i moderno. Jer, staro i novo, zajedno, čine pouzdani kontinuitet. Uz povremenu skokovitost, to je, valjda, jedini prirodni sled pojava i stvari.

Pisanica na pržini ili vodi, na primer, samo je privid stvaralaštva. Kreativno moderno je jedino ono što je dugoročno i dragoceno. Sve drugo je puka pomodnost, hir zla vremena i nestasalih. Tradicija je, dakle, u osnovi, u zaleđu savremenom izrazu, kao što se danas naslanja na juče, dok je sutra produžetak danasa. Stoga sam poklonik epike taman koliko i lirike.

Radomir Mićunović

[Angelina]

**
Stihovi Radomir Mićunović

REČI KOJE SE VOLE
(Sigra star, Beograd 2000)


ČARI

Poezija i žena, dve ljubavi čovekove.
Graditeljke čuda i gradova nebesnih.
Jesu one, tako, u večnoj prolaznosti, kao sestre Suđaje.
Podrazumevaju jedna drugu, isključuju, mire.
Sjedinjuju i blistaju.
Zagledana jedna u drugu, i ljubomorne, istodobno.
Svaka traži svoj deo ruke i čela, činjenicu i san.
Opsenjeni njihovim čarima, hodamo kroz šipražje vremena
Ranjeni i umorni od lepote i tuge goleme, slovenske, opšte.



DOBAR DAN LJUBAVI

NEDOVOLJNO JE REĆI

Neću je imenovati.
Ima više značenja.
Nedovoljno je reći da je samo žena.
 
U njoj su bezbrojne predstave o
životu i bitisanju.
 
Ona je znak koji ne prolazi.
Početak i kraj.
 
Raskršće samoniklosti i zrelosti.
Prolog za oba zaveta.
Lični univerzum.


BUĐENJE LEPOTE
 
Vetrovi zatočeni u kosama.
Sunce zarobljeno u očima.
Cveće zasađeno u koraku.
Senke zatvorene u stopama.
 
Duga zaspala na usnama.
Krv proključala u venama.
Laste zapevale među žicama.
Ljubav zalutala u nedrima.
 
Miljokazi u osmehu ćute.


MINIJATURA
 
Na njen mig,
dao bih obe ruke,
Oči, uši, mozak i srce.
 
Uvek ona.
Silazi mi u kapilare,
vedri i oblači po mojoj krvi.
 
Voli me, mrzi me.
Truje, leči me.
Nagriza me kao vreme.


DAŽDI NAD BEŽANIJOM
 
1.
Neopisiva raskoš traje dok te ljubim bosu.
Ni tako zgrčena, ne možeš sva u pesmu stati.
Kada dišeš, kroz sutomorje duva monsun
a pljusak bezumlja u stopu nas prati.
 
Volim te, odevenu u smeh ili suze.
Ti prilaziš i more mi se do grla penje.
Pršte oči i zglobovi od sjaja.
Devojčice, unapređujem te u ženu.
 
2.
Već se razliva Tihi okean
iza spojenih ti setnih veđa
kao zbirka van Gogovih ulja
suncokretnih.
 
Proklet ko pokuša
tebe i pesme da mi vređa!
 
Ogrezli u plemenite dubine,
pročišćeni od mulja,
ne puštamo nikog
preko međa, u sazvežđa.
 
3.
A kiša lije, bešanijska, pusta.
Spira sa lica klonuća, ožiljke.
Uzalud vazduh traži tvoja usta.
Uzalud te noćas dozivaju biljke.
 
Pripadaš samo meni i mojoj gladi.
Obasipam te pomamom i ćutnjom.
Imam sve. Igram se tvojim rukama.
A kiša lije, suluda, bežanijska.


BESPREKORNO OSVETLJENI

1.
Iza leđa sam umesto igračke sakrio sunce, pa stojiš na mojoj  uzbuđenoj senci. Nasmešila si se, svetlost mi se rasprskava preko lica, a vazduh se ziba nalik pripitom moreplovcu,  koji se čudi predelima izraslim iz alkohola i durbina.
I dok mi se krv penje u oči, spremna da te pozdravi vrelom srčanošću, spremna da se uvek iznova oduševi tvojim prisustvom, tvojim prisustvom, sasvim razložno primećujem da si jednostavno lepa.
 
2.
Zatim se praznik naše prisnosti prenosi na okolinu.
Sunce se, uvređeno što njegovoj visosti pretpostavljam tebe, povlači iza dalekih kulisa. I suton počinje da kiši rumenim zelenilom.
Tvoji prsti kreću ka mom povijenom ramenu i ostaju na njemu, poput zvezdaste epolete.
 
3.
Prerastam u oficira ljubavi. Puls demonski tačno otkucava tu plamenu stihiju koja se otkinula sa srca da popali sve bedeme.
U međuvremenu, šaka ti postaje vrelija, pa se moja košulja puni elektricitetom.

4.
Nervozne usne nekom radosnom užurbanošću spremaju se na put u poljubac.
Sokovi se slivaju u duboke gejzire koji će, uskoro, procvetati među našim kapilarima. Tada će nam kroz glavu zastrujati nesvestica, a reči će pogubiti svoja stara značenja.
Predmeti već počinju da oblače nemoguće uniforme.
Ne želim, ipak, da taj trenutak odveć brzo dođe.

5.
Prethodno moramo biti besprekorno osvetljeni, kao starinski dvorci u kojima se igrao vals i činili duboki nakloni.
Buketi cveća pale se u očima, najavljujući dolazak divne izvesnosti. No, ja, još uvek ne želeći naglosti, zadržavam pokret tvoje glave, dugo posmatrajući drhtavu spremnost usana.
Nazirem kako se ljupko otvaraju plodovi koje ćeš narednog časa prineti meni.
Plodovi koje pretpostavljam svim radostima doživljenim pre nego si, slučajno i sudbonosno, ušla u moj mali tropski svet.
 
6.
Vidiš li, onu istu naivnost i prostodušnost, što zrače iz tvog bića, presadih u leje ovog teksta.
Zato mi je tako toplo.


RUKE, POLJSKA KOLIBA

Napuštaš moje ruke kao poljsku kolibu. Napušta moj opori san. Napuštać i oči u kojoma si provela tolika godišnja doba.
Koračaš večeras daleko od naše male, proste istorije, daleko od mog ramena.
Senka fine srdžbe pada ti na čelo.
 
Po zidovima osuđene reči na zaborav.
Đerdan i minđuše.
Moj kašalj još je u tvom uhu.
Jedno ostrvo preraslo je u kontinent i potom je potonulo.
 
Čak i da mi odsečeš prste, napisao bih ovo. I da me oslepiš, video bih te, vlažnu od jeseni.
Jedno veče me udara po zubima i lomi ih.
Jedno staro leto.
 
Priseti se, za trenutak, naše sobe na rastanku.
Sobe koju sam bolesno zaključavao, ne dozvoljavajući nikome da nas posećuje.
Izlazim iz nje i ulazim u ludilo.
To je sve što mogu, po tvom odlasku.


PA TU ME NEMA
 
Sećaš li se one pisaće mašine
na koju si često bila ljubomorna?
Prikradala si se katkad
i udarala pogrešna slova, iz inata.
Ili si, čitajući pesme, padala u očaj.
Pa tu me nema, govorila si,
pa tu me nema.
Trebalo mi je dosta vremena
da ti štošta objasnim.

2.
Sećaš li se, zaista, one pisaće mašine
i mojih pomodrelih prstiju
i buđenja kad si me zaticala budnog
i starog gramofona koji je svirao
gotovo nečujno, da te ne probudi?

Sećaš li se mojih
duboko gorkih dlanova?

3.
A onda... Bolnica.
Dva i petnaest. Ti me posećuješ.
Tvoje male velike ruke dotiču se mog lica.
Ti plačeš, nečujno kao stari gramofon.
Zatim odlaziš, osvrćući se.
Ti odlaziš svirepo nežno.

4.
Početkom maja,
u podne. Sećaš li se?
Vratio sam se u našu sobu.
 
Sunce je bilo visoko,
ptice takođe.
 
Kad me je ugledaja,
kristalna vaza na stolu
poskočila je od radosti.
 
I sasvim malo vode
prosulo se po stolnjaku.
 
O tebi i da ne govorim.


 
UNOSIM TE U PESMU
 
VEĆ DESETLEĆIMA, STOLEĆIMA
 
Sačekujem te, kujem te,
već desetlećima, već stolećima,
pod obroncima venčanih planina,
kraj zavičajnih izvora.
 
Da opet budeš devojčica,
da streseš i zgaziš gnevno
senko i prezrelo plodovlje.
 
Krijem te, pijem te,
kao pustinjsku vodu,
kao otrov, kao zdravicu,
kao pričest i vatru.


LEPŠA SI OD TAJNE
 
Unosim te u pesmu, u povesmu.
Reč po reč, kost po kost.
Polažem te na zadocneloj maturi,
Polažem te na postelji od lišća.
 
Uziđujem te u kulu
od kamena veležovog.
Stavljam te u visoko
zvezdano podne,
u nezaborav i besmrt.
 
Spuštam te na sag, u sarkofag.
Uzimam te ponovo.
Nosim te u zubima i pod rebrima,
kao pticu doglasnicu.
 
Lepša si od tajne.
Kosa ti prodevena gromom.


PREKO SEDAM GORA
 
Prevodim te na vlastiti jezik.
Na ruke, muke i oporuke.
 
Prevodim te na latinski, hebrejski,
kineski, portugalski, engleski,
šatrovački, finski, francuski,
esperanto, grčki, češki.
 
Prevodim te, žednu, nagu i razbuktalu,
prekosedam gora i sedam mora,
što dalje od zemlje hercegove,
što dalje od zemlje zemljine.


SLAVIM TVOJE ROŽDESTVO
 
Obuzimaš me
svojim životom
kao smrt.
 
I slavim tvoje roždestvo.
 
Jesi boginja inja.
jesi kosmička sila.
Ali
jesi i ženstvo.
Jesi usov, jesi usud.
jesi bolest, lek i odjek.
Jesi knjiga koju ispisujem krvlju.
Jesi pesak čije čestice
u žilama nosim.
Jesi vazduh.
 
Na te grudi naslanjam
ovo veče i ovo tamno čelo.
Plameni štapovi šibaju
ocvalu nutrinu.
 
Ruke su ti glagoli nežnosti.
Oči, dve metafore.
Glas: vapaj, zapoved i oprost.


IZGONIM TE IZ SNA
 
Izgonim te iz svog sna.
Okrećem se na drugu stranu.
 
Ti si mi trn u duši,
zlatno tane u glavi.
 
Od tebe bih nekako i pobegao,
sklonio se, zadržao dah,
čekao da me mimoiđeš, zaboraviš.
Ali kako, ali kuda
od sebe da pobegnem.
 
Od svojih šaka,
od svog trećeg oka.
Od svog pamćenja. Od svog bezumlja.
 
Šta da učinim, u šta da se pretvorim,
u koje stablo, u koju pticu,
u koje vreme da se odmetnem,
u koju goru da zagazim,
kad tebe i smrt svoju
u sebi nosim.



VEČERNJE PORUKE


SPAVAJ

...

2.
Govorio sam joj: uviću te u svoje rukopise. Spavaj, podmetnuću ti sunce, pokriću te nebom. Ti si pakleni raj. Zvezdana kutija sa dva jareta. Moj mali voz.

3.
Njena tamnocrvena bluza prebačena preko abažura dočarala je jedinstveno predvečerje. O, kako je svitala ta koža, kako je strahovito svitala na hiljadu načina, a pod vodopadom sjaja poplašeno uzmičući njeno malo telo otvaralo se čudesno polako.
Kao zumbuli po baštama mog dalekog, ali tako bliskog detinjstva.

4.
Preklinjao sam je da mi prizna od kakve je materije. Možda od nekog živog kristala. Ili od svaršenih vlakana sa daleke planete.
Šaputala je: ćuti, strah me, niko tako ne bunca. Mene je otac izmislio, pevajući uz gusle, po krševitoj Hercegovini punoj fantazije i sunca.  

5.
Ljutila se kako su njeni mogli da se odsele i zašto sam ćutao. Čudila se kako me, pobogu, nije poznavala od ranije, kako je opšte mogla da izlazi sa drugima. Zamerala mi je što joj nisam došao ili bar pisao, još pre poznanstva, pre rata, pre iskoni.

6.
Vređao sam je: nestalna si kao reka, varljiva kao proleće. Izmišljao da joj nisam ni prvi ni poslednji. Lagao da više volim pivo nego njene poljupce, da sam ravnodušan i da će svemu brzo doći kraj.
A odmah zatim priznavao sve istine i kleo se u plemenitost koju poseduje.
Smejala se plačući, lomila se u poljupce.

7.
Vodio sam je da sluša recital Rakićeve poezije.
Sa tri svirača u crnome plaštu pratio sam je kući. Jecale su violine, igrali su mali đavoli.
Od jedne rečenice iz njenog pisma stvarao sam pesmu. Ja grub kao zimski drvoseča, nežan kao gradinar leta. Ona opojna kao lipa, dostižna kao kometa.
 


NEDOLASCI


PESMA O REČIMA

Postoje reči koje volimo i reči koje nas vole.
Reči nastale iz ljubavi i reči od kojih ljubav nastaje.
Reči zaljubljenih i zaljubljene reči gdekad su istovetne  jer u njima se veličanstveni doživljaj nastavlja i traje.
Ima reči koje se vole među sobom kao što srodne duše u prisnosti dosežu blaženstvo.
Oduvek i zauvek, u doticaju dva bića, javljaju se misterija i otkrovenje, te plot se u plod čini.
Najplemenitije osećanje pretače se u suštu poeziju, ostajući večna tema i osnovna potka života.
Zato je lepa knjiga kao lepa žena.  
 

* * *

Evo i pesme pesnika Jovana Nikolića (1955) koji sada živi u Kelnu. Davno smo mu dali nagradu u Vrbasu [...], a onda mu je Nemačka dodelila veliku književnu nagradu. Nedavno je gostovao u Skadarliji, okupila se boemija, stihotvorci i muzičari, bilo je veličanstveno. [...]


KAD JE SVE VOLIM

Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.

Kad kupi psa pa ovaj
Hteo ne hteo, ubrzo
Počne da liči na nju.
Kad se setim da je bila fetus
I takvu je volim
U stadijumu punoglavca

Na fotografijama iz detinjstva
Kao bebironu sa loknicama
A najvolim zato što se ona
Od tih fotki danas
Uopšte ne menja
Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima
Kad me na Rilkeove
Stihove pita
A je l ti se sviđa
Moja nova tašna?
Kad usisava tepih u aljinčetu
I kad je uštinem otpozadi
A ona vrisne
Jesi li normalan
Mogla sam tako da poginem ovde
Kad slušamo muziku
A ona podigne kažiprst
Slušaj sad ovaj prelaz
Kako je dobar
Ram-tara-ram-tira-tam
Kad je pogledam na neko mesto
A ona stavi ruke preko tog mesta
Kaže što si pokvaren,
Marš tamo!

Kad donese ćumur
Na poslužavniku
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice kaže

Dok čita ove beleške
Pa se iznervira
Što lažeš, za one kiflice!

Kad mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste
Ko Pinokiju...

Kad kaže
Ja bih te nešto pitala
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ

Kad izađe iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež

Kad šmrca na ljubavni film
I kad opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh
Pa stane da me gađa
Korama od pomorandže

Kad mi kaže
Ti mene kad bi ostavio
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla...

[Angelina]

**
Stihovi Radomir Mićunović

NEBOZEMNI AKORDI


PRIZNANJE
      Drugom Ja

Mogao bi u čatrlji
da stanuje i da prosi.
Nema čega da se stidi,
jer u sebi crkvu nosi.



SRČANE TAJNE


IMA NEŠTO

Ima nešto kao Sveto pismo
u životu svakoga čoveka.
Ljubav koju preboleli nismo,
žena koja pamti se doveka.

Ima nešto i od snova tiše.
Suza neka što se bolu smeje.
Neke davno isplakane kiše.
Uspomena koja srce greje.

Ima nešto kao zvezda sjajna,
stara neka staza prema sreći.
Kao nebo lepota beskrajna,
tajna koja ne može se reći.


PESMA NAD PESMAMA

Mesečina na dnu bašte,
zamiris’o jasmin pusti.
A ti dođe k’o iz mašte,
ruku mi na rame spusti.

Šta je bilo posle među nama,
to se zove pesma nad pesmama.



DREVNI MOTIVI


BOGORODICA TROJERUČICA

Jedna je Bogožena
sa tri čudesne ruke
koje nam pravac daju
i blaže naše muke.

Za sve što nas je snašlo
slaba je uteha lament.
Sačuvajmo, baš zato,
čisto srce i pamet.

Da ne klonemo sasvim,
pomozi Bože večni.
Nebeski život dar je
za život kolotečni.

Dom književnika srpskih
nek poživi u sjaju.
Reč beše na početku,
a biće i na kraju.


NEVIĐENOJ LEPOTI PRIZRENA

Neka se pokaje na mnogaja ljeta
onaj kome Prizren metohijski smeta.

Iz naše svesti nikad nije nesto
Grad u kome beše car Dušana presto.

To predivno mesto, tu varoš nebesku,
proglasiti treba za baštinu svetsku.

Sva njegova vedra i sumorna lica
Pamte manastiri, crkve i Bistrica.

Neviđeno lepom i nezaboravnom
posvećujem pesmu kao pretku davnom.

Zbog njegovih rana bolujem i žalim.
Neka večno živi srpski Jerusalim!

[Angelina]

**
Poezija Radomir Mićunović


ŽAO MI SOKOLA

Srem video nije takvoga paripa.
Njegova pojava još mi oči štipa.
I danas mi grudi stegne tuge lanac,
čim u san mi dođe vidoviti vranac.

Ne trči već leti kao ptičje jato.
Valjda su ga ljudi zvali Soko, zato.

Nikad nisam sreo gizdavijeg konja.
Beše zmaj ognjeni, divan vetrogonja.

Jednom, u galopu, nezgodno je stao.
Krcnula je koska i Soko je pao.

A nijednom grlu, kada slomi nogu,
Smrtni ni besmrtni pomoći ne mogu,

pa metkom u čelo, gde zvezda se hvata,
prekratiše život namučenog ata.

Kad košva poljem pazovačkim duva,
mnogi se prisete krilatog pastuva.

Zajedno sa suncem, zađe za oblake,
kao noć najcrnja, ždrebac tamne dlake.
Nekada zemaljskom, sad nebeskom stazom,
Možda, naporedo, jezdi sa Pegazom!

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011

[Angelina]

**
Poezija za decu Radomir Mićunović


VELIKI I MALI MEDVED

Postoje razne priče kako su
trapave zverke našle se u kosmosu.

Svoja tumačenja imaju otac i majka,
kazivanja su im kao bajka.

Otac tvrdi da su nevolja i strah
oterali medvede u zvezdani prah.

Popele su se mece na krivu krušku,
kad vrag nanese lovca i pušku.

Bio je to najopasniji lovac u kraju.
Nisu smele dole — nestaše u beskraju.

Mama, opet, ima drugu varijantu,
otkud medvedi u nebeskom jatu.

Medved i sinčić pošli u šetnju
i zalutaše u noć, visoku, letnju.

Možda bi se oni i vratili jednog dana,
ali ne mogu ... bez padobrana.


ZVEZDA DANICA

Zvezda Danica
živi kao samica.

Večita nevesta
sa nebeskih cesta.

Njen je dever
hladan Sever.

Najlepša je deva
što noću izgreva.

U haljinama venčanim,
s cipelama senčanim,

čezne, broji do zore
vetropire meteore.

Nikako u svom bdenju
da dočeka mladoženju.

Tuga već pada na lice
zvezde — usedelice.

Zavidi onima dole
koji se zemaljski vole.


KUMOVA SLAMA

Kumašin imao dvorište tesno,
pa odneo slamu na guvno nebesko.

Kad bukne nebo kao ciklama,
u požaru je Kumova slama.

Kad mrgudni oblak od vlage svisne,
Kumova slama kisne li, kisne.

Kad sunce upeče u mudre umove,
spas nude šeširi od slame Kumove.

Kad u visinama grmi i seva,
to Kum gunđa i slamu sadeva.

Kad ga bes obuzme, dosada uhvati,
Kum bezdušno praznu slamu mlati.

Gore, dakle, nisu nikakvi bogovi,
nego Kumove slame stogovi.


Milovan Vitezović & Radomir Smiljanić | Antologija savremene jugoslovenske poezije za decu II | ILF • Zapis | Beograd, 1984