*
List "ĆAO" vanredno izdanje "Legende osamdesetih"
mart-april 1990. piše: Petar PopovićDŽONI ŠTULIĆ interviewPredvodeći "Azru" prvi je pevao kako je govorio — govorio kako je mislio, a mislio je uvek drugačije. Prvi je snimio trostruke i četvorostruke ploče, prvi ujedao i sam sebe žrtvovao, prvi smeo sve i prvi se neporažen povukao.— Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi.
— Jedino sa boljim od sebe je duboki ljudski interes. Od takvog možeš da naučiš, od goreg možeš samo da stradaš.
—
Šta očekuješ od devedesetih? — Vatromet!
Od svih epiteta, koje je Branimir Džoni Štulić, gitarista, pesnik, pevač, govornik i naslućivač stekao tokom svoje karijere, najprikladniji je kaskader. Sve vreme, često i nesmotreno, izazivao je sudbinu. Gonjen velikom željom da obelodani sve svoje istine, svestan da su putevi novih ideja istovremeno putevi velikih drama, umeo je da liši sebe radosti čoveka, koji je prvi u pravu, nametnuo poguban ritam objavljivanja ploča, žestokog istupanja u medijima i stalnog sviranja. Šatra pod koju je on kročio početkom osamdesetih, i nad čijim je grotlom on iskušavao strah, neskriveno tražeći od svih da ga slušaju ali o svemu i razmisle, istovremeno je i riskantan trapez izdignut od onoga gde su se, inače, dešavale stvari u domaćem rokenrolu. Dok je glavnokomandujući Bregović izdavao komandu za dug put sledbenika: "Svi marš na ples" a ovdašnji novi talas na svojim vrhovima penio "Plamene zore bude nas iz sna" kako bi svako lakše mogao da "Zamisli život u ritmu muzike za ples" — Štutić je otvorio deceniju deklaracijom 'Nema vremena za bolju budućnost'. U prve četiri godine, obzirom da je to vreme kad Džoni nezaustavljivo istovaruje sve nataloženo sa svoje buntovne duše, izbombardovao je domaću scenu izazvavši nesagledive posledice. Njegov podvig je u tome što nije radio sporo i mučno. Munjevito je, setite se uostalom, saopštio kako je u njegovom (našem?) srcu Poljska, kako ne voli "provincijske balove sa pjesmom na kraju", kako sve čini jer je "svjesno revoltiran urbani tip" što i jeste suština kazivanja u roku. S gorkim ukusom pevao je supruzi kažnjenika, koji čami zbog aluzija na Zaštićenog, nagovestio kako su "filigranski pločnici puni baruta" a "sloboda nije zahvalnica pročitana abecednim redom", govorio je o "patriotizmu generacija" i pitao je li to (danas) skup interesa nekorisnih Ijudi', kako "velikoj ulici trofeja ponestaje snage". Pavel iz njegove pesme upozorava na "neman pred vratima". Pre punih sedam godina obećao je "Vratiće se šezdeset osma" i zabrinuto saopštio da je nedaleko od nas "proleće stiglo 13. u decembru". Valja podsetiti da je 1982. u jednom razgovoru, rekao "Samo borba Srbina spašava!". Dok se nismo zvanično izjasnili govorio je o Iranu gde "Imam pretvara moru u Teheran" da bi kasnije, kao prvi pevač praskozorja, pevao "koliko demagogije sustavno poređane u artljerijske salve" i "koliko pokidanih misli iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete, vlasti". Na samom kraju svoje prve predstave zaključuje "i niko nema snage da odagna propadanje, i nitko ne pokušava da bude više od hladne želatine".
Muzičar, koji je zanat pretpostavio ideji i pesnik koji je prvi smeo sve; ni pobednik kakav je morao da bude ni poražen kako se moglo tih dana očekivati da završi, već samo napaćen i pretovaren stegonoša, naglo je otišao.
Dok se kritika podelila u rasponu "akustičar nevešto kamufliran električnoin gitarom" do, "evo nama, i vama, nesumnjivo novog i velikog čoveka" (NIN, septembar 1980) publika ga je, kao i sve svoje drugo drago i sveto, zaključala u legendu opraštajući mu kasnije ploče, pesme i pisanja što su stizali iz dobrovoljne izolacije u Holandiji.
U sve ovo ušao je sa strašnom željom da ga čuju i s običnom akustičnom gitarom. U Holandiju je otputovao s tri skupocene električne gitare i koferom punim novinskih isečaka kao dokazom da su ga mnogo slušali i različito shvatali.
Od imovine ni onda, ni danas, nema ništa. Golja. U Jugoslaviji bez adrese. Kad dođe, a to je vrlo retko, daje telefone stanova s kojih se dan-dva odaziva.
Jesen 1989. dočekao je u Zagrebu. Stigao je da podigne jednogodišnju zaradu od ploča i video-kasete. Iznos: tri i po hiljade maraka. Dinar je još platežno a marka obračunsko sredstvo. Kaže: "Zamisli, tri nove novčanlce za deset meseci, teško se snalazlm. Pravilo je da čovek vredi koliko mu vredi valuta. U ratu je bilo: jedan Nemac, pet ili deset nedužnih za odmazdu. Sada, u miru, jedna marka trenutno 20 hiljada dinara ili četiri maršala. To se nije smelo dopustiti". Dosta se promenio, ali i posle svih godina ne odriče se gesla "Jebem ti umetnost, koja je prvo podobna pa onda sve ostalo". Nosi mnogo dugu kosu. Sugestivan i brz u govoru. Oči mu, i dalje, drugačije svetle.
RAZGOVOR VOĐEN U ZAGREBU, ŠUMSKI DVOR, 26. SEPTEMBAR 1989.Govorimo o početku: Šta pamtiš iz tih dana? Da li si imao neki osećaj koliko, i dokle možeš stići?
DŽONI: Ja sam nazirao kraj tunela, imao sam viziju udaljenog svetla, ali nisam znao dokle ću, i da li ću uopšte uspeti, jer su moje istorijske okolnosti bile drugačije. Muzičari su svirali a ja sam hteo da mislim svojom glavom uz sve svoje greške i mane. To je najviše bilo što sam svojoj zemlji mogao da ponudim. Moja karijera — to je veliko neslaganje sa osrednošću, koja vlada svuda.
Kako sad pamtiš osamdesete?
DŽONI: Ja sam, de fakto, bio prisutan nepune četiri godlne; znači, sa punim saznanjem o sebi, kada je "Azra" bila nacionalna atrakcija. Mogu reći dve stvari, sa kojima sam zadovoljan. Prvo: samo munjevito! Drugo: što je dobro uvek traje kratko.
To što sam hteo, to sam napravio. Da sam uživao u svemu nikada ništa ne bih napravio. Ne bih umeo da nastavim dalje. Kad se radi zbog uživanja onda ne sme da se uživa, jer time sebe poništava.
Svoju revoluciju sam finansirao sam, pokazao sam da mogu, izveo što je trebalo i — znao sam na vreme da odem. Šta bi još trebalo? Ono, što sam ja napravio, nije niko pre mene. Problemi, na koje sam nailazio, bili su vrlo korisni, tako sam jedino i mogao da pobedim. Jer, kako je čovek pobedio životinju? Tako što je mislio a slabiji misli i pobedi.
U kojoj su se meri tvoja proročanstva, naznačena u pesmama, obistinila?
DŽONI: Sve se dogodilo. Evo, nek' ljudi sada pročitaju "Krivo srastanje". Sve važi i danas, i nikad nije bilo aktuelnije. Tamo sve lepo piše.
Znači ti to da tvoje ploče možemo uzeti i kao neki "novi zavet" jugoslovenskog roka osamdesetih?
DŽONI: Da, all ne samo jugoslovenskog. U ovim godinama ceo svet se strašno pretvorio u šou biznis. Muzika je stvar u koju se svi guraju — od političara do velikog biznisa, nikada nije blla tako eksponirana. Ali jedino što vredi jeste američka crna scena. A kada njih čovek gleda, sluša i čita to je kao "Azra" sa svojih početaka. Mi smo bili avangarda, jer smo imali bunt da oni su sada pravi, jer imaju svoje razloge za bunt. Ko nema razloga za bunt nema razloga da živi. A sva ova bela muzika je tako tužna.
Osamdesete si započeo pesmom "Balkan" a, praktlčno, završio albumom "Balkanska rapsodija". Ima li tu neke simbolike?
DŽONI: Između prve pesme i poslednje kolekcije je sve. Balkan je moja fascinacija. Ja ga vidim kao Spartu. Ona je bila sastavljena iz četiri plemena, a možda su i Židovi tu bili, jer se u sve nekako upetljaju; no, to nikada neću saznati. Sparta, o kojoj ja pevam, to je Balkan sa četiri svoja plemena: Albanlja, Bugarska, Rumunija i Jugoslavija. Grčka tu dođe kao Hong-kong Kini. To čudesno tlo je na mnoge načine zanimljivo. Voleo blh da kažem kako je za svaku državu, kao i za svakog čoveka, važno da je rođena pod srećnom zvezdom. Zvezde ispod kojih je Balkan rođen još su velika tajna.
Kad smo kod rođenja, nikome nije jasno — šta si ti, zapravo? Možeš li sebe odrediti u tom Balkanu?
DŽONI: Ne mogu; ja se tražim. Na ovoj planeti ljudi su se nekoliko puta selili od severne do južne kape. Tako imamo ljude, koji po izgledu ne pripadaju mestu i rasi u kojoj su rođeni. Čovek se hiljadama godina taložio. U nama je sadržano sve. To što sam se prilikom rođenja negde zadesio ne znači ništa.
Kada se jednom donese balkanski ustav, prva dva člana će biti: čovek nije kriv što Je živ, i jači tlači! Vremenom će iovako napraviti dve hiljade amandmana... Ovo govorim zato što nas niko ne pita gde želimo da smo rođeni. Ja znam gde sam rođen i ko su mi roditelji, ali to ne daje sve odgovore.
Mislim da se, u Jugoslaviji, sve dešava kao voda: sa višeg na niže. Tako i ljudi: oduvek su se selili ka nižem, ka moru. Ne sećam se da je neka civilizacija išla od mora do unutrašnjosti. Migracije na ovom tlu, a poslednjih nekoliko stoleća, to najbolje i potvrđuju. Pola Dalmacije je otišlo preko dalekih mora, bolesti dolazlle i uništavale cele gradove. šta onda rade fratri? Nasele ljude iz zaleđa. Umesto njih u zaleđe dođe neko drugi. Ko je to mogao da zauzme, naseli? Otkud se taj svet spuštao nego od onoga što nazivamo Srbijom? Ja mislim da je, zapravo ne znam za Sloveniju, ogroman procenat Srba. Samo da bi se u ovim krajevima moglo živeti, moralo se biti katolik. To je tako u poslednjim vekovima. Kao što je onaj u Makedoniji morao da menja ime: ili grčko ili srpsko ili albansko ili makedonsko ili bugarsko. Jači je nametao ime. Kao što će moje dete, ako ostanem u Holandiji, biti Holanđanin bez obzira što će mu geni ostati kakvi jesu.
Pet godina živiš u Holandiji. Kakva iskustva imaš u toj zemlji?
DŽONI: Prodao sam milion ploča, platio sve svoje račune i ovde nemam baš ništa, možda nekoliko dobrih adresa. Svuda sam gost. Da me ovakvog nije uzela jedna Holanđanka ne bih imao ni doma. Holandlja je ispod nivoa mora, ali je to — za mene — zemlja dobrog pregleda. Suočen sa svim, tamo imam veći strah pa bolje mislim. Kod nas ne može puno da se misli. Mi smo vrlo pametni kad smo instinktivni, kad počnemo puno da mislimo nešto ne funkcionira. Tamo nema puno instikata, tamo sve imaju, sa puno promišljaja. Na ovim prostorima izgleda da nikada nismo imali vremena da dovoljno mislimo, i oduvek smo se oslanjali na instinkt.
Očekuješ li vreme kad će morati da se misli?
DŽONI: Ne znam, ali sam siguran da će morati da se radi ono što se mora raditi. Neophodno je izmeniti pristup u privredi, kulturi, politici.
Već si rekao da te je zanimalo da radiš munjevito. Da li te je brzina, i užasna produktivnost u tom periodu naterala na kasnije odustajanje, povlačenje, smirivanje?
DŽONI: Je, sigumo, ali valja znati da ja nikad — pri toj brzini — nisam sklanjao. Nije moj ritam bio poguban nego je moj stil i da radim u refulima. Napravim puno, pa onda imam dozu relaksa.
Kakvu vrstu odgovornosti prihvataš?
DŽONI: Ja sam se suočio sa svim stranama odgovomosti, i dugo nastojim da izađem iz muzike. Želja mi je da snimim još jednu ploču, radni naziv je "Anali", i da se definitivno isključim. Meni se odavno gadi, pošto su ljudi skužili da je to sve veliki uticaj i ubacili su tu. Zbog toga sam napisao "na njihovlm mestima strateški ljudl" i "kosa mi se na glavi diže, i strašno me ljuti kad vidim da idioti postaju cenjeni Ijudi". Naivno sam verovao kako je muzika izuzeta, ali nije. Taj sistem funkcioniše i u ovom mediju a ja neću da pripadam takvom društvu: zato mi je teško i zato radim brzo da spasem živu glavu. Jer, što posmatraš to i postaješ! Znao sam da, ako dugo ostanem, da ću se pokvariti i da — od mene — ništa neće biti. Jurišao sam radi čistoće ideje. Ako juriš ne uspe, ti si gotov.
Juriš uspeo i ti se sklonio. Odustao?
DŽONI: Nisam ni pobegao ni odustao ni potražio zavetrinu. Uradio sam ono i što je i Likung napravio: napravio što sam hteo i sklonio se da ne smetam svom delu, da ono više dođe do izražaja. Kad si tu — od tebe se, obično, ne vidi šta si napravio. Dao sam što niko nije i — sklonio se. Morao sam zbog sebe. Običaj je da oni, koji naprave, zasednu i ne daju drugima. Ja to nisam hteo. Mene niko nije skinuo, i to je važno da se zna.
Ono, što si snimio tokom poslednjih pet godina, nije u ukupnosti, značaju i dometima na nivou prethodnog?
DŽONI: Još je značajnije! Važnije, pošto je nastalo kad sam otišao. Otišao sam dobrovoljno, a to nikad niko nije uradio. lli su bili maknuti il' su se usmrdili. Na ovom svetu nema dobrovoljnih odlazaka i zato je ono, što sam uradio po odlasku, značajnije od svega prethodnog. To, što je cena moga rada bila ogromna a problemi mnogi, o tome se ne priča u dobrom društvu. Nepristojno je.
Vratimo se tvojim počecima. Ko je, na tebe, i kako uticao?
DŽONI: Kao mall voleo sam Bitlse. Pojedinaca, koji su na mene uticali, nema! Ja sam lično izrastao na duhu borbe u familiji. To je bila jedna vojna porodica u kojoj se steklo sve posleratno na jednom mestu.
Kako tumačiš činjenicu da su tri vodeće ličnosti domaćeg roka iz vojničkih porodica (Bregović, Đorđević, Štulić)?
DŽONI: O tome nisam razmišljao, ali verujem da u tim porodicama ima dosta "ratničkog" duha. Ne mogu govoriti o drugima, ali o sebi znam. Hteo sam da budem bolji od svog starog. Nisam rodonačelnik toga, čovek se formira borbom. Prve ratove vodili smo protiv ubeđenja svojih roditelja, nije važno da li su bila moralna, ideološka ili bilo koja druga. Ja sam sebe napravio, jer je meni sve bilo zabranjeno! Nisam se dao ni kad sam rogove uvlačio. Još ih uvlačim, ali sam uspeo svoje da napravim. Međutim, mene mama i tata nisu u ovom ugurali kao mnoge, kao što ih i danas guraju.
Mozeš li nešto reći o tvojim ispisnicima. Da li je neko uspeo i ono što si ti želeo?
DŽONI: Mene takmičenje nikada nije zanimalo. Samo sam napravio što sam znao da mogu. Ne guram se u ono što mogu. Nemam šanse u srljanju, za to nisam školovan. Učen sam da napravim ono što naumim.
Da li si ikad srljao?
DŽONI: Ne mogu da žive kad slabije rade. Kako da mu veruješ ill ideš na koncert kada to nije bolje od onog što smo mi napravili? Nekoliko ih prolazi zahvaljujući krivom tumačenju demokratije: vidite kako smo svi jednaki! Ima da se volimo pošto smo jednaki... Ali ti u zivotu, nikad ne tražiš jednakog — tražiš boljeg: Jedino sa boljim od sebe je duboki ljudski interes. Od takvog mozeš da naučiš, od goreg možeš samo da stradaš. Mi kao zajednica, trebamo bolje. Da podsetim, jedino su Mongoli imali poslovicu "časno je izgubiti od boljeg", i zbog toga ga nikad nisu našli. Jer, kad boljeg tražiš nikad ga ne nađeš, ali je nusprodukt toga da si ti najbolji... Vidiš kakvu mi poslovicu imamo: "Jao meni do boga miloga, što pogubih od sebe boljega". To niko drugi do nas nema a to je, takođe, velika stvar.
Da li si ubio neku svoju pesmu?
DŽONI: Jesam. Ubio sam ono što se moglo ubiti, esenciju nisam. A to, da sam htio, ne bih uspio, jer je nemoguće. Ja ću iovako otići a ideja će ostati.
Za razliku od drugih si se dobro snalazlo pred cenzurom. Nisi imao problema i morao da ispaštaš kao, recimo, Gojko Đogo?
DŽONI: Uzmimo Gojka Đoga i "Vunena vremena". Ja to nlkad tako ne bih napisao. Zbog toga napisanog čoveka nikada ne bih osudio, ali je to ipak tako napisao da mi nije žao što su ga osudili. Imam moralno pravo da to kažem pošto sam mu napisao, snimio i objavio pesmu "Gorki okus". Da je on to pokušao tada u Zagrebu, ne bi uspeo objaviti. A da je objavio — ne bi mu sudili. U svakom slučaju ne bi išao u zatvor. Njega su osudili u njegovoj sredini a njegove sudije su sada najglavnije protiv Tita... E, to sebi čovek ne sme dozvoliti! Da se, na njemu, gori od njega iživljavaju. Meni je to najveća sramota, i zato sam vodio računa kako radim. U svakom slučaju, ja bih drugačije od Đoga i drugih.
Što se Tita tiče, na žalost ili na sreću, nikada nećemo saznati istinu do kraja. Četrdeset godina je bio dobar, četrdeset godina će ga proklinjati. Ko zna, kada se sve skupa okrene, možda će mu otkriti nešto novo dobro... E, na šta ja da datiram svoje pesme? Da li praviti pesmu čiji je rok tri ili trideset godina? Ja sam se trudio da taj rok bude što dalji, da ostane.
Da li ti je krivo što su neke tvoje ploče prećutane?
DŽONI: Moje su ploče uvek navtačile određeni gnev. Kad se ploče nisu mogle uništiti — onda su izbegavane, prećutkivane. Recimo, "Krivo srastanje" je skroz prećutano; onda je engleska ploča "preskočena". Oni, što su o njoj pisali, tvrdili su kako je to skup starih pesama, da je moj engleski loš. Moj engleski nije ništa gori od Marlijevog. Onda su mi iz tišine zamerili što na "Između krajnosti" nema politike... To sve ima i svojih prednosti. Što brzo uđe brzo i izađe; što sporije stigne, duže traje. A možda su sve ovo bile loše godine.
Ja sam se školovao za takve ploče. Pre njih imao sam dvadeset godina cehovske škole, i četiri godine velikog uspeha. To je samo završni čin onoga što sam skupljao, i onoga što sam voleo.
Iz Holandije si svim svojim važnim kolegama nudio saradnju?
DŽONI: Da, i svi su bežali od mene! Bežali, jer su frustrirani. Kad bi ljudi znali kakvi su privatno njihovi idoli — ne bih ih više voleli. lli možda bi, ali ja čisto sumnjam... Privatno, idoli su mediokriteti, guzičari i prevaranti. Mediokriteti nemaju pravo biti idoli, jer je to ogromna obaveza, odgovornost. Ovi naši će svakom služiti i svima se udvarati — da bi spasli svoju guzicu!
Zašto, kod nas, ljudi idu u školu? Ne da nauče — nego da dobiju diplomu. Da tako stignu do nekog položaja i vrate onima, koji su ih nekad zlostavljali. Tako i muzičari. Ne radi muzike, ideje, nego radi slave. Da se dočepaju popularnosti i da se revanširaju svima... To je jedna velika peta kolona.
Kad bi tebe ljudi upoznali do kraja?
DŽONI: Bogami, onesvestili bi se! A kada bi se probudili, šta bi onda bilo — ne znam.
Objavio si tri knjige. Šta si njima hteo?
DŽONI: Ja sam puno više knjiga pročitao nego čuo muzike, ali sam zato — na neki način — uvek više voleo muziku nego knjige. Želeo sam da otpevane pesme vidim oštampane, da budu ravnopravne. Važno je znati da sam ja, u životu, uvek prvo imao muziku pa onda tekst. Tako je i danas. Hitler je za sebe govorio "programski mislilac" a ja sam vrio programski muzičar. Ne znam ništa o poeziji. To sve gledam kao problem i, ako taj problem ne znam da rešim, ja sam ponižen. Nastojao sam da izbegnem bedastoće, da ne budu glupe. Ispostavilo se da skupljene u knjigama one produžavaju svoj život.
Neke novine su objavljivale tvoja pisma iz Holandije?
DŽONI: Pisati pismo ne košta mnogo, snimiti ploču je skup sport svuda. Imao sam potrebu za pisanjem... I dalje mislim da sam ja, ovde, nekoristan. Kad očaj zavlada — onda ja nastupam. Sada nema dovoljno očaja. Ko na strašnom mestu ume da izdrži — taj ima veću šansu.
Očekivao si svetsku slavu; nemaš je?
DŽONI: Meni je to govorio zdrav razum. Sada mi taj zdrav razum govori da tamo ima isto toliko zdravog razuma koliko i ovde. Ovde sam čučao u prašini trideset godina pre nego sam išta napravio, znači da bih i tamo morao čučati trideset godina. Toliko vremena nemam, niti hoću da čekam.
Šta planiraš posle muzike?
DŽONI: Želim da napravim Balkan sevdah bend, i da to guram do kraja života. Uzgred bih voleo da osnujem Balkansku partiju rada. Ona bi, u svom programu, insistirala na trima stvarima: trideset posto ljudi bi se bavilo naukom, trideset posto turizmom, trideset posto agrokulturom a deset posto i ovako svuda i uvek smetate, na njih, ne treba ozbiljno računati. Mislim da je krajnje vreme da se ova zemlja okrene nauci, da veže i motiviše umni kapital kojim još raspolaže. Čovek ne može da dobije atomsku bombu sa nekoliko hidrocentrala. Znači, valja stvarno stvoriti kompletnu infrastrukturu, uslove za zaokret ili povratak naučnoj misli. Kad kažem turizam ne mislim na menjanje jastučnica, i da se pri odlasku maše gostima uz apel: Dođite nam opet! To znači da se zemlja toga ozbiljno prihvatila, da se održava u kondiciji. Da dihta. A ne da, kad padne kiša u Zagrebu, to odmah znači poplava. Tu podrazumevam i ekologiju, permanentno čuvanje prirode. Pod agrokulturom smatram ne samo proizvodnju hrane nego korišćenje svega što nam podneblje pruža; kvalitet, dopremanje, transport.
Mislim da su to tri fundamentalne stvari kojima se moramo okrenuti u sledećem periodu. Tako ćemo izaći i iz svoje zemlje. Praktična stvar je to što bismo tako korisno zaposlili ljude za opšti interes. Tako se dobija naslućena snaga i mobilnost, a sa snagom ide mir. Mir je nužan ne radi mira samog, ili da bi neko plandovao, nego što bi se onda energija usmerila ka korisnom radu. Nismo mi hiljadama godina patili da bismo se opet prepucavali. Ovaj naš narod dokazao je u svojoj prošlosti, da može mnogo ako se mobiliše oko velikih i korisnih stvari.
Svojevremeno si imao ambicija da budeš i predsednik?
DŽONI: Prošlo me, video sam da svako može biti Predsednik. To me više ne zanima.
Kako gledaš na tvoje naslednike?
DŽONI: Ja sam mnoge uvukao u ovo, ali je problem što oni nisu sposobni. Nema kvaliteta, a kad bi svi uspevali — ne bi niko uspeo.
Možeš li reći: kako sad doživljavaš Jugoslaviju?
DŽONI: Ja, u nju, dolazim samo kada sviram. Tada zarađujem, i mogu sebi da platim putovanje i stanovanje — pošto nemam gde da živim. Mene niko ne finansira, meni nisu slali novce u duplim kovčezima kao nekima. U svojoj zemlji gostujem, i uvek je isto: prvi dan sve mi se čini kao veliki geto, ali drugi dan se već naviknem i drago mi je da vidim kako sve, uprkos gluposti, funkcionira. Ja sam vezan za ovu zemlju. U njoj sam pokupio sve mirise, i moje delo zaslužuje da je ovde.
Na koji način se obnavljaš u Holandiji?
DŽONI: Nikako. Ja sam tamo kao medved, i samo spavam zimski san. Imam kanale preko kojih otkrivam stvamu u Jugoslaviji. Ako uočim neku nepoznatu iskru duha odmah tražim telefon, i kažem: Ja sam Džoni Štulić i hoću sa tobom da razgovaram! Niko srećniji od mene.
Ima li takvlh osoba mnogo?
DŽONI: U poslednjih pet godina sam u Zagrebu, otkrio dve osobe. On može proći, ona ne.
Možeš li reći imena?
DŽONI: Pre dve godine sam provalio u stan Torbarini. Želeo sam da vidim ko je to, ko u mom dvorištu živi a da o njoj ne znam mnogo. U američkom slendu Ti Ti ima sasvim određeno značenje. I ona, ništa više od toga. Ona je kao Bajaga ili Crvena Jabuka u muzici. Ni stida ni srama. Da se sa takvim pesmicama izlazilo sedamdesetih ili početkom osamdesetih — ljudi bi ih linčovali. Druga osoba je Tom Gotovac. To je drugi par rukava. Jedan čudan, pomalo off čovek, zdrav mozak sa kojim se može komunicirati. Radi svoj paranoidni art i ostavlja utisak. Volim ljude koji misle svojom glavom... koji se trude, nisu pokondirene tikve. Koji imaju muda da sve izdrže, budu poslednji, pa na kraju dođu na svoje. Volim fajtere koji se ne svete.
Kako ti se čini domaća rok-scena?
DŽONI: Ovo, što se zove sada rok, to su padavičari. Nema mnogo interesantnih ljudi, ideja.
Posle svih godina, slažeš li se s nekim kritikama na tvoj račun?
DŽONI: Slažem se. Shvatio sam da je to bilo krivo ogledalo u čijem sam kutu mogao da otkrijem — šta se sve nakuplja?
Mlsliš li da bi danas mogao da izguraš svoju ideju kao pre deset godina?
DŽONI: Već nekoliko godina sve su veze pokidane po Jugoslaviji tako da bi to išlo dosta sporije, ali mene nije ni napravio neki jugoslovenski duh. Bio sam uvek okružen prezirom, bežali su od mene, pljuvali me. To me je napravilo. Meni ni jedno vreme nije bilo naklonjeno. Ja sam se borio!
Mnoge tvoje kolege sad se izjašnjavaju o mnogim pitanjima?
DŽONI: Ne znam za druge, ali kako da se izjašnjavam kad sam ja ništa?! Neću da se izjašnjavam, jer ne znam ni ko sam ni šta sam. Jesam navijač, ali ne navijač na utakmicama koje se sada igraju. Houra (vođa grupe "Prljavo kazalište" — op.a) ima veliki hit sa pesmom "Poslednja ruža Hrvatske" a on je Židov. Ne znam otkad su to Židovi postali Hrvati. Da on to nije — napravio bi neko drugi. Meni je to jeftino. Da je on pravi, on bi bez te pesme bio najbolji.
Moji su iz Nina. To je Stounhendž Hrvatske. I šta ja treba da uradim? Kome šta da pokažem? Sve to ne razumem. Zapravo razumem, ali neću!
U svemu ovome teško je ostati po strani?
DŽONI: Najopasnije je živeti, ali ja u ovoj situaciji vidim i jednu dobru stvar. Sve ukazuje da neće još dugo ovako. Nužno je razrešenje.
O politici si uvek pisao u zavijenim formama?
DŽONI: Ne. Podrazumeva se da Džoni piše nerazumljivo. Što nerazumljivije to pametnije. Taj princip ne važi. Prosto, radi se o predrasudi. Nema tu šifara. Kad se bolje udubiš, vidiš da se radi o jednom pučkom tipu pesama... To, za Bajagu, niko ne kaže a on radi atmosfere često stavlja besmislene stvari. Ja sam smislen, to bi neko morao da skuži. Razumljiv sam, razume se ne kao Bora Đordevlć, to sigurno. Ja sam razumljiv kao Bregović, s tim što sam, mislim, literarno talentovaniji od njega — za stih, ali je to ta kategorija.
Šta te je najviše iznenadllo kad je tvoje delo u pitanju?
DŽONI: Krivo mi je što Ijudi, koji su pisali o roku, nikad nisu otkrili stvari koje su skužili ljudi iz sasvim pedesetih filmova. Iznenadilo me je kad sam čuo da je moje pesme znao jedan Bernard Vukas. Kud bi on znao za mene? A, znao je...
Šta, iz osamdesetih, iznosiš kao najdragocenije iskustvo?
DŽONI: To, da sam bio u pravu; da nisam uzalud straćio svoj život.
Šta očekuješ od devedesetih?'
DŽONI: Vatromet!
Petar Popović |
akordi.rs | mart-april 1990
