sledeća tema »

[Angelina]

**

MILUTIN J. JOVANOVIĆ


Milutin Jovanović (1881—1935), pesnik i pripovedač i oficir (pešadijski potpukovnik), rođen je 12.02.1881. godine u Zaječaru. Završio je šest razreda gimnazije u Nišu a Vojnu akademiju u Beogradu, 1901. godine. Pisao je rodoljubive pesme i pripovetke iz vojničkog života.

Milutin Jovanović je učestvovao u svim ratovima Srbije 1912—18. Za vreme I Svetskog rata, na Krfu, bio je saradnik Srpskog književnog glasnika i krfskog "Zabavnika" koji se pojavljuje kao književni dodatak "Srpskih novina" i izlazi u periodu od 2. aprila 1917. do 15. oktobra 1918. godine. Oba glasila su uređivali isti ljudi. Svoja najbolja dela Jovanović objavljuje u "Zabavniku". Šef kraljevske državne štamparije za vreme rata bio je književni kritičar i diplomata Branko Lazarević (1883—1968). Pored Milutina Jovanovića najbliži saradnici Branka Lazarevića bili su: Todor Manojlović, Vladimir Stanimirović, Božidar Purić, Dragoljub Filipović, Milosav Jelić...

"U 'Zabavniku' se jasno razaznaje da većina pesnika, poput Milutina Jovanovića, Vladimira Stanimirovića, Božidara Purića, Stevana Beševića, Svetislava Stefanovića, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića i drugih pesnika, piše i stihove patriotske inspiracije i intimističku liriku... U više pesama, kapetan prve klase Milutin Jovanović slika put slave i ratna stradanja, ali Dragiša Vitošević tvrdi da je Jovanovićev sonet Tvoje oči sasvim izuzetan u "Zabavniku" i da je on pevajući o usamljenoj ženi, nesrećnoj i ponosnoj, dao najzavršeniju i najskladniju svoju pesmu. Razlog za ovakvu ocenu leži u odmerenosti, melodijskoj eleganciji i lakoći ispisivanja stihova o čudnim očima u kojima još niko pročitao nije, Bol i straćen život, i propale nade.^*" [mr Zoran D. Miladinović SRPSKA RATNA KNJIŽEVNOST doktorska disertacija, Beograd, 2013]

Milutin Jovanović je odlikovan ordenom Svetog Save Četvrtog stepena i zlatnom medaljom za hrabrost.

Angelina, 13.12.2014.

__________

^* Milutin Jovanović, Tvoje oči, Zabavnik (Krf), br. 13 (15. maj, 1918), str. 8.

[Angelina]

**
Stihovi Milutin Jovanović


BOLNO SAZNANJE

Ja nisam ono što bih trebao da sam,
O, to me silno i boli i peče:
K'o bedno kljuse tromo kroz život kasam
I željno čekam tiho da padne veče.

I sav taj bol strašni i sve poniženje
Očajnički davim u prenunoj čaši,
Tada kunem celo gnjilo pokolenje,
Drhćem od prokletstva kobnih dana naši!

I čudnom se strašću ja predajem tada
Zanošljivoj moći kristalnih kapljica,
Dokle oko mene strašni porok vlada
I besvesno blenu ispijena lica.

I sa strahom čekam da zasvetli zora,
Kada u pečalbu opet poći treba,
I poneti jaram — što tišti k'o mora, —
Rad života pustog, radi kore hleba.

Osećam da nisam što bih trebao da sam,
O, to me silno i boli i peče,
K'o bedno kljuse tromo kroz žinot kasam,
I željno čekam tiho da padne veče.

[Angelina]

**
Stihovi Milutin J. Jovanović


U VEČERI POZNE . . .

U večeri pozne, dok sunce celiva
Rudine i brda svojim zadnjim zrakom,
Mi bludimo sami. Pada magla siva,
I drhću topole uvijene mrakom.

Oko nas je tama vlažna i sumorna.
I ko crna avet neka teška čama
Pada nam na duše i srca umorna.
Slomljena od strasti i ljubavnog plama.

Ja osećam, kako drhću tvoje grudi,
I kako se s snova stara tuga budi
Za onim, što nikad više doći ne će.

I sve ono, s čega tvoja duša strada:
I bol i kajanje ja razumem sada,
I suzu, što tiho niz lice ti sleće.

Pesma "U večeri pozne . . ." preuzeta iz antologije "Naša pjesma" digitalno izdanje
(II knjiga, Sarajevo 1905), priredio Josip Milaković

[Angelina]

*

Srpski kod: CERSKA BITKA U POEZIJI


U zapadnom delu Srbije izdiže se planina Cer, koja opominje na neposlušne drznike koji su se usudili da "poganom nogom" stupe na srpsko tlo.

Bitka na Ceru ili Cerska bitka bio je jedan od prvih bojeva Prvog svetskog rata u kome su srpske snage, pod vođstvom generala Stepe Stepanovića, odnele pobedu nad austrougarskim snagama, pod vođstvom generala Oskara Poćoreka. Pobeda u Cerskoj bici ne samo da je bila jedna od najslavnijih pobeda srpske vojske, već je to bila i prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu, koja je znatno podigla moral pripadnica sila Antante. Strašan boj koji se odigrao na Ceru obeležio je i našu poeziju.

Motiv majke koja tuguje nad svojim sinovima karakterističan za epsku pesmu "Smrt majke Jugovića", oživeo je i u pesmama o Prvom svetskom ratu. Pesma "Tužbalica za poginulim jedincem", koju dajemo u celini, samim naslovom ukazuje na bol i tugu. Pesma je prikazana kroz ispovest, odnosno kroz reči majke upućene poginulom sinu. Ona kazuje sve što je boli, a prisustvo poginulog oseća se u njenom obraćanju, jer majka govori njemu, poginulom ratniku kao da je tik pored nje, živ.


TUŽBALICA MAJKE ZA POGINULIM
JEDINCEM

Kad u gori tebe nađoh,
kad ti nađoh novu kuću,
ja kukala krših ruke,
pa oturih studen kamen,
pa razgrnuh crnu zemlju,
pa podvukoh prazne ruke
pod ledenu glavu tvoju,
izvadih je ispod zemlje!

Pa ja sina ispravila,
pa mu tražim grdne rane!
Dok podigoh zlu košulju
sve obojih krvlju ruke!
Sinule mi na te munje
desnu ruku salomile,
živo srce dohvatile,
živo srce raznijele,
živo srce iskočilo!

Ja ti zavih desnu ruku,
ja u prsi srce vratih,
ne bi l' srce zakucalo,
ne bi l' junak oživio,
ne bi l' s majkom govorio!
Hoće kamen i strijelu!
Zlo ti jutro majci tvojoj!
Zlo ti jutro kući tvojoj!
Što iskopa kuću svoju
Rade sine očnji vide.


NOĆ POSLE BITKE NA CERU

Blistaju od zvezda plavetna nebesa,
Noć zavila zemlju u crnu kadivu;
Nečujno sa grana bistru rosu stresa
Mlad voćnjak pod Cerom. Na rudinu sivu.

Preplašeno sleće jato golubova
Na noćište. Šume tiho pored puta
Redovi beskrajni tankih jablanova,
I mirišu slatko grozd i breskva žuta.

Muklo idu stada kroz mračne proplanke,
Ne pevaju popci iz niskih strnjika;
I Cer ne ču noćas pesmu frule tanke
Ni zvuk medenice s ovna predvodnika.

K'o da lebdi zrakom u gluhoj tišini
Te jesenjske noći jedna tajna strava, —
Dok pod vedrim nebom, vrhu na planini,
Umorena bojem mlada vojska spava.

I čini se k'o da iz kamenih grudi
Priča povest staru mračnog Cera stenje,
Il' kao da guslar nevidljivi gudi:
... Bilo jednom jedno divno pokolenje...

(Milutin Jovanović)


Druga pesma "Noć posle bitke na Ceru" predstavlja atmosferu nakon bitke. Ceo ton pecme je skladan i ukazuje na pustu atmosferu noći nakon bitke. Priroda i sve u njoj i dalje diše i živi, bez obzira na žrtve koje su pale na istom tom tlu. Pesma ukazuje na protok vremena koji se dešava u prirodi izvan svađa među ljudima, a upravo to kretanje prirode ukazuje na dešavanja pre smiraja. Kretanje , kao što se kaže u samoj pesmi, priča priču koja se dogodila na Ceru.

Atmosferu među saborcima, Egon Ervin Kiš, poznati novinar i literata, koji se tu nalazio kao pripadnik Austro-Ugarskih trupa, opisao je na sledeći način, negde krajem avgusta te 1914. godine, u svom dnevniku: "Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom begu. Jedna potučena vojska — ne, jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici..."

Srbija danas | 16.08.2014.

[Angelina]

**
Stihovi Milutin Jovanović


OTADŽBINI

Svi te mi volimo ljubavlju nečujnom,
Bez vašarske larme, tiho i predano,
I nikada nikom neće biti znano
Kakva vernost teče našom krvi rujnom.

Jer mi ne umemo poput fariseja,
Da od srca svoga pravimo dućane; —
Mi smo kao šumom pokrivene strane,
Pune sočne trave i cvetnih aleja.

Volimo te ćutke, k’o pas gospodara,
I sve muke tvoje snažno osećamo,
Gotovi da krvi kap poslednju damo;
Ti si duši našoj simvol svih oltara.

I svaki naš damar samo za te bije
I pokreće život što pripada tebi; —
Ko nas ne zna nikad ni slutio ne bi
Kakav oganj naša mirna duša krije.

I tek onog dana, kad plave visine
Zadrhtale budu od rike topova,
Ti ćeš poznat’ ljubav vernih ti sinova
I probuđen oganj mirne duše njine.

Otadžbino, majko, veruj silnom verom
U sinove tvoje, ćutljive i mrke;
Veruj da za tvoje, sve časove grke
Krvavom će oni isplatiti merom.


"... Pesmama su često, krvave bitke, koje dolaze i prolaze, poredili sa Kosovskim bojem, pa Milun Jovanović, pesmom "Vizija na Kosovu," (Kapetanu Nikodimu Raciću) kaže: 'I zamiru zvuci tankih srpskih truba/ Zvuci koji znače Vaskrs i Svitanje/.../ I dok bol rastrza njihne muške grudi/ I zemlju natapa krv iz svežih rana,/ Nečujno i tiho između njih bludi/ Kosovka Devojka... Njena kosa vrana.' veruje da će srpska vojska vaskrsnuti i poleteti u boj, u naručje svoje Otadžbine...

KANDILA slobode : (ratna poezija 1912 — 1918) / sakupio i priredio Dragoljub Janojlić. — Aranđelovac : Stvarnost, 2014 (Smederevska Palanka)

[Angelina]

**
Stihovi Milutin Jovanović


S U N C O K R E T

Svake plave zore, dokle sunce siše
Male kaplje rose sa mojih šalona,
Gledam kako jedan žuti cvet se njiše
Kraj kamenog zida susednog balkona
Na stabljici tankoj, i za suncem žudno
Kako kreće glavu lagano i trudno.

I ja neznam zašto, a to uvek biva,
Čini mi se: da u mene crnim okom
Začuđeno gleda cvet, kao da skriva
Pitanje i sumnju na rubu širokom
Njegove krunice, jer tako uporno
Maše prema meni glavom neumorno.

I verom što osta iz deginjstva čista
O duši u cveća, verujem da nemo
Cvet sluti saznanje da nam sudba ista:
Da večno za suncem oči upiremo,
Dok tamnica naša sumorna i siva
Dušu nam i telo surovo okiva.
Milutin Jovamović

Sen—Silvestar.


ŽIVOT JE IPAK SREĆA

I ako sve stvari nisu u svom redu,
I putem se sreta što srce ne želi, —
Mene ipak čara život, kao bledu
Jasiku zrak sunca, i k'o njeni beli
Srebrni listići drhće sva u meni
Ustreptala duša od onog što nudi
Život oko mene raskošan, rumeni,
Pun zvukova, boja, vazduha i žudi.

Ni ja nisam sreće imao obilno,
K'o i mnogi drugi, i briga me ljuta
Pohodila često, dok mi dušu silno
Pritiskala sumnja perfidna i kruta ...
I moji su snovi vazda isto bili:
Tek oskudna radost u dugome nizu
Dosadnih minuta, kada duša cvili
I hoće se da je željeni kraj blizu.

Ali kad o okna zakucaju moja
Grane mlade višnje, pune belog cveta,
I vrt zatreperi od raskošnih boja
I zašume pesmu kruškova drveta,
Kad zabrodi sunce u luku visokom
I užeže luče vidicima sivim, —
Tad plamen čeznuća blisne mojim okom,
I osetim radost od toga što živim.


JEDNE JESENJSKE VEČERI . . .

Nada mnom su tiho šumorile grane,
U sumračju sivom večeri jesenje, —
I plakalo cveće šumsko na sve strane
U senkama tavnim hrastova i venje.

Te večeri čudne, u mistici tame
Što pada na šumu i modre proplanke,
Začu moja duša odjek sebe same
U cviljenju muklom breze sirotanke.

Drhtao je šumor zdravca i paprati,
K'o žadobni ropac sporog umiranja,
Ili plač za suncem što više ne zlati
Glavice u cveća i spletove granja.

To veče, u šumi što lagano vene,
Pade i na moju dušu teška seta,
Jedan bol nečuven upi se u mene,
I plakah za suncem svog odbeglog leta...

Objavljeno u časopisu "Misao", Beograd. Godina 1920. | Digitalna Narodna biblioteka Srbije