Slobodan Damnjanović (1951)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slobodan Damnjanović (1951)  (Pročitano 16750 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 30, 2014, 01:33:39 am »

**




SLOBODAN DAMNJANOVIĆ


Slobodan Damnjanović je rođen 1951. godine u Beogradu. Završio je filozofiju na Beogradskom univerzitetu.

Do 2001. radio je kao gimnazijski profesor. Sada se bavi prevođenjem literarnih i teorijskih tekstova sa francuskog, engleskog i nemačkog jezika i od toga živi.

Oženjen je i ima dvoje dece.


OBJAVLJENJE KNJIGE:

  • "Gospodar i glumica", Prosveta, Beograd, 1995
  • "Smrt na granici" (roman), Prosveta, Beograd, 1997
  • "Crni zmaj" (roman), Srpska knjiga, Ruma 2002
  • "Put u akademiju" (zbirka priča), Narodna knjiga, 2005, Beograd


* * *

Slobodan Damnjanović — Jugoslovenski mislioci i lutanja srpske misli
Studija posvećena Kseniji Anastasijević
Slobodan Damnjanović — Vladika Bosije u svom vremenu i danas
Predgovor (objavljen zajedno sa prevodom knjige Žan Beninj Bosijea "Rasprava o opštoj istoriji")
Izdavač — Dereta, Beograd 1915
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 30, 2014, 01:39:55 am »

**

SLOBODAN DAMNJANOVIĆ

odlomci




GOSPODAR I GLUMICA

Za gospodare zakon ne važi. Po vešalima vise i klate se na vetru samo tela ubogih đavola i sitnih hulja, koji su mislili da se u životnoj igri može varati na sitno. [...]

"Milioni ljudskih bića će danas otvoriti oči, ali bez radosti u srcu, bez želje da u novom danu budu pravedni, da učine bar jednom u životu neko dobro delo. Milioni ljudskih bića koja žive u tami, koju su sami izabrali. Jer čovek, stvor Božiji, nije za tamu sazdan...."





SMRT NA GRANICI

Iz salona čulo se kako veliki sat otkucava osam puta. Zvuci su njegovi bili duboki i blagi kao zvona na obližnjoj crkvi. Zvonio je sat, zvonio za vreme koje se otima od čoveka i vraća u ruke svog večnog Tvorca, zvonio za doba u kome su ljudi jedni drugima, ne braća i prijatelji nego izdajnici i zveri bili, zvonio je sat za Dimitrija, kome je bilo jasno da nije imao i da nikada neće imati dara. [...]

"Naš dopisnik iz Maribora javlja nam da su pre tri dana, negde oko ponoći, dva lica iz razloga lične koristi pokušala da ilegalno pređu državnu granicu. Pošto su se oglušili o upozorenje i poziv pogranične patrole, i umesto da stanu, na istu počeli da dejstvuju iz vatrenog oružja, ova je bila primorana da im u skladu sa zakonom, uzvrati ravnom merom.

U puškaranju koje se potom razvilo, jedno lice je usmrćeno na mestu, a drugo se samo predalo. I odmah je podvrgnuto istrazi koja još uvek traje.

Hrabri graničari, vojnici Štef Prkačin i Pavao Obad, iz vojne pošte u Mariboru, odmah su za pokazanu budnost dobili značku 'primeran vojnik' i upućeni su na nagradno odsustvo u trajanju od 15 dana."

U toj šturoj vesti, istinita su bila samo imena egzekutora, kao i činjenica da su njih dvojica zbog limene značke ubili čoveka. Sve ostalo bila je čista laž. ...

Dopisnika iz Maribora nije pekla savest što je o smrti na granici svedočio lažno. Jer, on nije pisao za ljude koji ga poznaju, koji ga posle mogu sresti, koji ga pitati mogu, i pri tom pogledati u oči. Ne, on je pisao za ono što se zove "publika" ili "javno mnenje".

A javno mnenje to je bezmerno mnoštvo, to je bezličan prosek, koji nema ni ime ni lice. Javno mnenje — to  su svi, a u stvari niko.





CRNI ZMAJ

«Ja, Nikon Barac, bivši general JNA, rođen sam u siromašnom selu, u kraju u kome nije bilo lekara. Otac mi je poginuo u Prvom svetskom ratu, boreći se na austro-ugarskoj strani. Stric mi se utopio u reci, a starijeg brata nisam zapamtio; pričali su mi da je bolovao od paralize, i da do osme godine, kad je umro, nijednom nije stao na noge. Osim majke, nisam imao nikog na svetu. » [...]

«U detinjstvu sam bio mnogo bolestan i jedva sam ostao živ. I u bolesti sam čuo priču o Crnom zmaju, zloj sili koja se sveti jer mira nema. Ta sila i priča o njoj srasle su sa bolesnim grudima i ostale u njima i kad su te grudi postale zdrave. Kad sam povratio snagu i stao na noge, izašao sam iz sela i zagledao sam se u vrhove tamnih brda u daljini. I dozivao sam tu silu, dozivao Crnog zmaja, molio ga da mi bude otac, jer svog rođenog oca nisam imao.» [...]

«Gledao sam spaljeno selo, a nisam prepoznao silu kojoj služim, i za čiji presto se borim. Postao sam ratnik koji vodi vojsku i zaboravio sam stari greh. A onda sam u vidovdanskoj noći čuo, kad sam video kome i zašto je moja snaga...»

Svako u životu, ma koliko bio oprezan i lukav, ima časove slabosti i poverenja, koje posle kao otrovan teret, do same smrti nosi. Čovek, koji je te noći sedeo preko puta Josipa Broza, bio je svedok trenutka u kome je na kratko, istina pobedila laž. I to kakva istina. I kakva laž? [...]

— Kaži mi Tito, kako njima vladaš? [...]

I glas onoga koji je probuđen za zlo i poslan za propast, i dalje je bio tužan i tih:

— U Rusiji mi se kazalo da ovamo dođem... kazalo mi se dok sam gledao kako Rusi pravoslavni ruše svoje crkve i svetiteljske mošti blatnjavim čizmama gaze. Oni su Brka, ustali na Boga i zato im je po očima pala tama, i ne vide da se ja njima u stvari rugam.

Ivane Krajačiću. U tome je tajna: ja njima ne vladam, ja se njima rugam!!!





PUT U AKADEMIJU

OLUK

Sedeli smo u kafani i pričali o gimnazijskom dobu. [...]

I neki od davno zaboravljenih likova bili su pred nama. Svako je imao svoj lik ali je prijatelj nastavio priču.

"Bio je mesec maj, popodnevna smena. Sunce je još uvek bilo visoko na plavom nebu, ali su njegovi zraci već izgubili snagu; iz obližnjeg vrta širio se miris jorgovana i još nekog prolećnog sveća. A u dvorištu graja, onaj veseli nered, stvaralačka ludnica iz koje nekad nastaju značajne stvari.

A oko nas kao miris onog cveća, njihova mladost i lepota kojih smo bolno svesni skoro u svakom času. Setite ih se samo, oživite njihov lik i ono što im je stajalo u grlu. Oči tamne, sjajne kao žeravice... smeh glasan, pomalo namešten, svestan da je predmet pažnje, kosa plava, sva u talasima, na ramena pada kao mirisni slap... Ispod bluze grudi čvrste, bele mirisne isto tako... A na licu izraz prkosan, pomalo setan..." [...]

"Elem, zar je moguće da u takvom okruženju čovek ostane nornalan u svakom trenutku? Zar nisam u pravu? Koliko bi gluposti bilo manje da nije bilo naših drugarica da nas gledaju kako ih činimo zbog njih?"

Malo zastade, otpi svoj vinjak i duboko uvuče dim od cigarete. Naš prijatelj prezire savete doktora a na godine i ne obraća pažnju. ...


* * *


Slobodan Damnjanović o knjizi Ksenije Atanasijević (1894—1981) "Srpski mislioci":

"... U istoriji, isto kao i u ljudskom životu, sve se prvo dešava u svesti ili duhu, pa tek onda u stvarnosti. Može se reći da je čovek slika božija i po tome što pre ljudskih dela i njihovih posledica, dolaze ljudski logosi. Jednom rečju, u knjizi Jugoslovenski mislioci, dati su duhovni temelji jugoslovenske zablude srpskog naroda. [...]

Osim kao svedočanstvo srpske zablude, ovu knjigu možemo posmatrati i kao nesvesno svedočanstvo vremena u kome je nastala. ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 30, 2014, 02:07:01 am »

**

Slobodan Damnjanović — CRNI ZMAJ




PRVO POGLAVLJE


LEGENDA O CRNOM ZMAJU



1.

U zvaničnim spisima nazvali su ga «Beogradski atentator». Beogradski, zato što je bilo i drugih pokušaja atentata, ali u Beogradu — nijedan.

I tog «Beogradskog atentatora» ispitivao je islednik hrvatske UDB-e , pukovnik Salko Avdagić. Islednik Avdagić je bio krupan čovek; imao je široka ramena, rutave pesnice i oči pametne i zle.

I kazao je Salih:

— A sad lijepo napiši kako si se uvukao u naš pokret? Šta te je dognalo k nama?

I stavio je na sto beli list papira i naliv-pero pokraj njega. Sto je bio veliki i lakiran; iznad njega gorela je sijalica sa belim senikom.

Generala su boleli polomljeni zubi, rane na licu, a nagnječena pluća pekla su pri svakom udisaju. Avdagić je bio surov ispitivač. Ipak, general je imao snage da sam, bez njegove pomoći, sedne za sto. I tada je na blistavoj površini osvetljenoj lampom sa senikom, ugledao svoj lik: ispijeni obrazi zarasli u bradu, čelo puno bora, obrve patniki izvijene...

I začudio se svom liku uhapšeni general. Tačno iznad njegovog lica nalazio se senik, i on se isto kao i on, ogledao na lakovanom stolu. Senik je ličio na oreol; a lice namučenih crta bilo je kao lice sa neke stare freske.

— Piši, kazao je Salih. — Piši! I neka te od istine ne bude stid.

Prsti na koje je samo pre sat vremena islednik stao čizmom, sa mukom su se sklopili oko naliv-pera.

«Ja, Nikon Barac, general JNA...»

Islednik, koji je stajao iza njegovih leđa, istrgao je papir, zgužvao ga i bacio u koš pored stola.

— Kazao sam istinu: piši! Ti više nisi general, ti više ništa nisi. A ono što je zapisano ostaje i posle nas.

Oreol iznad stola bio je svetao i beo, a lice u njemu tamno kao zemlja.

*

Onoga dana, kada je bio mnogo bolestan i kad ga je tresla groznica, nalik na smrtnu, sa neba je vejao sneg, a između seoskih kuća duvao je vetar hladan kao led. Kraj prozora gole grane su tukle jedna u drugu, a u sirotinjsku sobu vraćao se dim. Dim davnih dana koji su nestali isto kao i detinjstvo, opet je zamirisao u nozdrvama generala Barca; i on se setio svakog detalja.

Tog jutra u kome ga je tresla groznica a napolju strašno duvao vetar, mati je ispred ikone na zidu upalila kandilo, pala na kolena ispred nje i na mršave grudi oborila glavu. Kroz suve ispucale usne krenuo je šapat, dok je po zidu, kao živa, igrala njena sen.

Sami sebe jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo. Zato je sramota i nepobožno da čovek moli samo za sebe; i zato se mati u svojoj molitvi, prvo setila onih koji nevini stradaju, a za koje niko nema da prema Utešitelju podigne glas. Setila se ratnika u rovovima, mornara na uzburkanom moru i onih koji su u tom času izašli pred lice svog večnog Tvorca. Pomenula je i imena bliskih kojih više nema i glasno kazala tako da je bolesno dete moglo da razabere svaku reč:

«Ti si sila i svetlost; Ti kažnjavaš kad se vrača i kad se tamne dozivaju sile.»

Između nagnječenih prstiju, stisnuto pero složilo je prvu rečenicu:

«Ja, Nikon Barac, bivši general JNA, rođen sam u siromašnom selu, u kraju u kome nije bilo lekara. Otac mi je poginuo u Prvom svetskom ratu, boreći se na austro-ugarskoj strani. Stric mi se utopio u reci, a starijeg brata nisam zapamtio; pričali su mi da je bolovao od paralize, i da do osme godine, kad je umro, nijednom nije stao na noge. Osim majke, nisam imao nikog na svetu.»


Tog jutra je majka, pred ikonom potamnelom od starosti i čađi, plakala i glasno molila za oproštaj. Za ono što je nameravala da učini, ona je unapred molila za oproštaj, jer veliki je greh kad se čovek pored živog Boga obraća tamnim silama donjeg sveta. To je veliki i neoprostiv greh.

A kad je završila molitvu, majka ga je uvila u ćebe i na rukama, po vetru i snegu, odnela u susedno selo, kod vračare za koju su tvrdili da zna da gata, i da ima silu da leči ljude.

General je pamtio ceo put i pamtio je sobu u koju ga je majka unela:

«Spusti dete na klupu» kazala je vračara, a onda dodala više za sebe. «Majke paćenice. Paćenice majke! Gde vam je nada? Gde uteha vaša?»

I kao da se pokajala zbog pokazanog sažaljenja, ona se posle tih reči surovo i tvrdo obratila majci:

«Što ga meni donosiš, ženo? Zar veruješ u moju moć?»

Mati je klekla kraj njega i dlanom mu sa čela obrisala ledeni znoj; on je iznutra goreo, a spolja bio kao led.

«Nikone, roso moja» Jutro moje belo! Nebo moje, sunce moje najsvetlije.!»

Onda se okrenula babi:

«Celog jutra ga nosim, nano», sklopila je ruke. «Samo tebe imam i samo u tebe gledam, nano. Sveća se moja gasi...»

«Sveću ne pominji, ženo!» , tvrd i zapovednički je bio glas.


I opet se u tišini čulo kako po belom papiru škripi pero:

«Odrastao sam u mračnom svetu siromaštva, vradžbina i laži....»


Onda je baba donela na sto belu činiju koja je bila puna vode. Cela soba je bila u polutami, kapci na prozorima zatvoreni, zavese navučene do kraja. Do kraja, jer — tama tamu voli. Kraj činije baba je stavila crnu lopaticu, punu usijanog žara.

«Sad uzmi dete u naručje, glavu mu okreni ka vatri, stani kraj stola».

Glas je bio hrapav i tuđ; a mati poslušala svaku reč. I dok je golim prstima, ne osećajući bol, usijani žar bacala u vodu, babin pogled je bio ukočen, mračan i kao izvan sebe. Voda se odjednom uzburkala, po sobi su se širili dim i gadan miris.
 
A u dimu, a u mirisu...U majke su oči bile ogromne od straha i drhtale su joj pomodrele usne. Iz dima su se čuli glasovi, pištanje neko i patnja nečija, puna prkosa, poruga i besa. Pobunjeni glasovi, ukleti glasovi, dolazili su iz dima i širili se po sobi.

I zbog tih glasova babino lice se ozarilo radošću, koja je ispunila svaku crtu njenog lica. Šaputala je ushićeno, u zanosu pominjala imena, pozdravljala se sa nekim koga je samo ona videla u dimu. Radovala se stara vračara, kao što se čovek raduje starom prijatelju, kad ga opet sretne.

A onda je glasno rekla:

«Sad, ženo, ponavljaj za mnom svaku reč i svako slovo! I veruj u ono što pričaš!»

Mati je pokorno i sa patnjom gledala u nju:

«Na pustom ostrvu usred sinjeg mora, iza crnih stena što u nebo štrče...»

«Na pustom ostrvu, usred sinjeg mora, iza crnih stena što u nebo štrče...»

«Glasnije, ženo...Da te čuju! Oni da te čuju, ne ja!»

«Na pustom ostrvu, usred sinjeg mora, iza crnih stena što u nebo štrče....»

«Na ostrvu pustom proklete su sile; među njima jednu, evo sebi zovem.»

Glas je majčin bio čvrst i pun očajanja.

«Na ostrvu pustom proklete su sile; među njima jednu, evo sebi zovem.»

«Očima je gledam, ustima je zovem.»

Baba se nagla nad činiju, a majka je ponovila njen pokret.

«Očima je gledam, ustima je zovem.»

Niz babino lice tekle su suze mračnog ushićenja.

«Ti si sila opasna što ga daviš nevina.»

Među mnogim glasovima jedan se izdvojio, u smrdljivom dimu istakao se ispred drugih.

«Ti si sila opasna, što ga daviš nevina.»

«Glasnije, ženo.» Ne čuje te i ljut je na tebe.»

«Ti si sila opasna, što ga daviš nevina.»

«Što ga piješ mlađana.»

«Što ga piješ mlađana.»

«Što ga piješ mlađana».

Onda je baba uzela makaze, dunula u njih i sa njegovog čela odsekla veliki pramen kose; kosa je bila mokra i hladna kao i čelo na kome je počivala do tog časa.

«Beži od mog deteta, idi od njeg' doveka.»

Majčin glas je bio jači od staričinog.

«Beži od mog deteta, idi od njeg doveka.»

I baba onda baci kosu u činiju punu crne vode i ugašenog žara.

«Evo, dajem tebi hranicu za svu tvoju dečicu».

«Evo, dajem tebi hranicu za svu tvoju dečicu.»

I zapišta kosa u vodi pa se sve odjednom utiša, smiri. Nestadoše glasovi, umiri se voda; a i dim, i on se izgubi negde. Baba je, smrvljena, pala na klupu. Disala je teško, a niz čelo i obraze slivao se znoj. I reče baba:

«Primljeno je ženo...Primljeno je...»

Kad su polazili kući, starica još dodade:

«Upamti ženo, čovek je na svetu samo senka. Preko polja proleti ptica, a sa njom i njena senka. Nema ptice, nema senke.»

A onda je pokazala dete u naručju.

«Neko njegov u davnini je uvredio Crnog zmaja. Crnog zmaja u planini, uvredio je neko. Smrtna senka je zato pala na ceo rod; a prokletstvo se, evo sad, ispunjava u tvoje dane.

Dete čuvaj od Crnog zmaja. Crni zmaj je nakad bio ratnik i vodio je mnoge vojske. Ratnik je bio, a srce mu je bilo od kamena. Od njega čuvaj dete, jer u detetu neku silu slutum. Crni zmaj nove duše traži da u njegovoj smrtnoj tami malo lakše bude.»


I opet se čulo kako pero škripi po hartiji; i opet se pred budnim okom islednika Avdagića, složila rečenica:

«U detinjstvu sam bio mnogo bolestan i jedva sam ostao živ. I u bolesti sam čuo priču o Crnom zmaju, zloj sili koja se sveti jer mira nema. Ta sila i priča o njoj srasle su sa bolesnim grudima i ostale u njima i kad su te grudi postale zdrave. Kad sam povratio snagu i stao na noge, izašao sam iz sela i zagledao sam se u vrhove tamnih brda u daljini. I dozivao sam tu silu, dozivao Crnog zmaja, molio ga da mi bude otac, jer svog rođenog oca nisam imao.»

Dok je pisao, general je jedva hvatao dah, a pluća su mu pištala kao onda u vodu bačena kosa.

«Gledao sam spaljeno selo, a nisam prepoznao silu kojoj služim, i za čiji presto se borim. Postao sam ratnik koji vodi vojsku i zaboravio sam stari greh. A onda sam u vidovdanskoj noći čuo, kad sam video kome i zašto je moja snaga...»

*

Ali je u tom času iz tamnih dubina grudi krenuo vlažan i grozan kašalj. Na grlo i na usta navalila je krv, pala po papiru i pokrila sva slova koja je o sebi napisao general Đurić.

A krv je crvena bila...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 30, 2014, 02:22:52 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


2.

A krv je crvena bila kao zastava pod kojom su nju na streljanje poveli.

Dok su ga na bolničkim kolicima gurali kroz duge i tamne hodnike, general se setio svoje žene, još jednom je pomislio na nevernu Milicu Barac.

Bilo je jutro, početak novembra četrdeset četvrte godine. Belo inje skupljalo se po osušenoj travi. Iznenada je generalov džip stao pokraj puta; šofer se zaustavio da propusti dugu kolonu onih koje je nova vlast već osudila na smrt.

I tada je general u koloni ugledao jedne oči; i oči su gledale njega. I njih dvoje, čovek i žena, gledali su jedno drugo. On, sledbenik Crnog zmaja, tamne sile koja hara vekom, ona iz noćnog kluba, igračica koja je uzalud maštala o glumačkoj slavi. On među pobednicima, ona među onima koji su izgubili rat.

I tog istog trena generalov život pukao je na dva dela. Ne misleći na posledice, na ono što može da bude i da se o njemu kaže, on je izleteo iz džipa, promrzlu devojku uhvatio za sleđeni zglob, izveo je iz kolone i stavio u džip pored sebe. A pre toga je bajonetom otetim od jednog čuvara, presekao uže kojim je bila vezana za ostale na smrt osuđene ljude.

Kao u staro doba, ne gledajući na zakon i pravo, Crni zmajević je sleteosa svoje visine i ugrabio beloputu lepoticu-vilu. Smestio ju je pored sebe, i preko glatkih ramena prebacio svoj šinjel. Ramena su bila modra od zime, a šinjel je bio topao od njegovog tela.

Komandir streljačkog voda pobubio se i pozvao na svoje dželatsko pravo.

«Ne može se bez dovole i papira...»

Bio je dovoljan samo jedan pogled sledbenika Crnog zmaja, pa da u komandiru kolone, bivši kalfa pobedi sadašnjeg krvnika.

«Razumem druže generale», rekao je i požurio da što pre pobegne od prokletog džipa, koji vozi takve ljude.

Onu za koju je istog dana, iz njenih usta saznao da je za vreme rata bila barska dama i nemačka metresa, general je izveo iz kolone i ne pitajući nikog, spasao je sigurne smrti.

«Vi agenti tajne policije i liferanti okupatorske vojske, vi naivni pesnici i monasi dugih brada, vi pukovnici četničke vojske, šefovi stranaka kojih više nema, vi krivi i vi pred ljudskom pravdom potpuno čisti... oprostite čoveku koji će sad za vama da krene. Ja nisam bio vaš sudija; bio sam čovek koji se bori za onu koju voli».

— On nešto bunca — rekao je jedan od onih koji su gurali kolica. — On hoće nešto da kaže...

Međutim, niko se nije sagnuo, niko nije pokušao da čuje o čemu bunca umirući čovek.

Istog trena kada je preko promrzlih ramena stavio svoj topli šinjel, u generaluse nešto slomilo i puklo. Napukle su grudi, koje su dotle bile iz jednog komada, i u nemilosrdnom srcu počeo je da se topi led. U njemu se rađao novi čovek, ali tada on još to nije mogao da shvati. Put do istinskog preporoda bio je trnovit i dug, i bio je skriven u tami vremena koje je stajalo pred njim. Tog dana on je još uvek bio grabljivica koja u svoje gnezdo nosi oteti plen. Vojniku-vozaču naredio je da promeni pravac i odmah ih odveze u njegov stan.

Onog dana kad ga je mati, bolesnog i malog, nosila do vračare, niz pusto polje duvao je ledeni vetar. Mati je, da ga zaštiti, uvila u ćebe, ali je ono bilo tanko, i ona strana okrenuta ka polju, drhtala je od vetra i zime. Ali je zato ona druga polovina malog i bolesnog tela, ona do majčinih grudi bila ugrejana i topla. I ta druga strana, ona koju je u sebi potisnuo, nije bila kao ona prva. Ona je znala šta je ljubav i toplina, ona ih je tražila, ona je čeznula za njima.

«Bliskosti moja davna, u životu ja te ne nađoh više.»

Zvuk kolica nadjačao je generalov šapat i njega niko nije čuo. U teškim mukama, kad vazduh više nije hteo u namučena pluća, general je opet video svoj stan, polutamu njegovog salona, prigušeno svetlo lampe sa abažurom, video je svojuženu izgubljenu u ogromnoj fotelji od tamnog pliša. Video je lice, tamne oči, zlatnu kosu po glatkim ramenima rasutu rasutu kao slap.

On je tada kleknuo ispred fotelje i njeno malo stopalo, promzlo od zime, stavio na grudi.

«Iskaljaću te», rekla je. «Bićeš prljav zbog mene.»

Tad joj je prvi put čuo glas; taman i promukao, sa vlažnom senkom, prigušenom suzom. Umesto odgovora on je hladna i prljava stopala još jače stegao uz sebe; u sobi je bilo toplo, jer je posilni, pre nego što su oni stigli, založio veliku kaljevu peć. I dok se žena polako zagrevala i u obraze joj se vraćala boja, general joj je ispričao sav svoj život; i svoje tajne misli, najvažnije, i njih je rekao ženi koju vidi prvi put.

I dok je govorio njegovo lice, dotle tvrdo i kao od kamena, postalo je blago i detinje, skoro molećivo. On joj nije prilazio, nije posegao za njenom lepotom; tog časa u sobi, u kojoj je vladala tišina i prijatna polutama, on je hteo samo da je gleda i gledajući je, da nađe odmora u njoj.

A ona je za to vreme ćutala i sa čuđenjem gledala u njega; ona, ćerka pružnog radnika koja nije volela svoju mladost. Nije volela da se seća blistavih šina i oporog mirisa dima koji se širi oko njih, kad voz, kao Crni zmaj protutnji pored njihove kuće. Nije volela uspomenu na tišinu beskrajnih polja, na zalazak sunca i blagi vetar koji ispod tanke haljine blago miluje i hladi usijano telo.

Mrzela je svoju mladost i sve što je bilo u vezi sa njom; mrzela je uspomenu na čoveka koji joj je prvo rekao: «Usne su tvoje kao bagremov cvet», a posle je na raspuštenoj zabavi, pijanu i raspaljenu prepustio svom bogatom drugu. I kad je posle nekoliko meseci stomak počao da joj se zaokrugljuje i raste, mrzela je prezir i ponos koji joj nisu dali da od prestupnika zatraži svoje pravo. Umesto taga otišla je kod maćehe, a ova ju je, besna i zla, odvela kod starice koja je znala kako da se živo pretvori u mrtvo, i kako da se majčina utroba pretvori u grob. Mrzela je čas u kome je, polusvesna od bolova, okupana ledenim znojem, čula babu kako maćehi govori:

« Mislim da nikad više neće moći da začne.»

A kad se oporavila ona je dugo kao pokisla ptica, stajala kraj prozora i mislila na dete koje nikad neće ugledati svet. I pitala se da li je ono već imalo dušu, i gde je sad ta jadna duša. Ona je mrzela svoju mladost, a kad se mrzi mladost mrzi se ceo život. Gde je koren truo, tu ploda nema.

I zato je sa čuđenjem gledala čoveka koji ju je izveo iz streljačkog stroja, i umesto da sad naplati svoje delo, on joj priča svoje tajne misli, on joj izjavljuje ljubav. I šta je našao u njoj i zašto je vuče tamo gde ona neće da ide? Zašto je zove tamo, kad toga nema?

Posle abortusa, čim je napunila 18 godina, ona je noćnim vozom pobegla u Beograd, maštajući o svetlima pozornice i glumačkoj slavi. Htela je da započne novi život, ali je on za nju bio u noćnom klubu i u tačkama u kojima se posle ponoći, kod bogatih gostiju raspaljuje žudnja. Ona nikad nije bila dama plaćena za uživanje, ali je bila ona, kroz koju sablazan prvo pokazuje svoje lice.

Nadala se da je to za kratko, dok njen talenat i lepota ne dođu do svog prava, i dok ne zablistaju na bini, ali su prolazili dani, prolazili meseci, godine su prolazile, a ona je još uvek bila barska dama koja u bogatim prostacima raspaljuje niske strasti.
I u sivim jutrima ona se budila beznadežna u tupa, gorkih usta, sa mukom u stomaku od popijenog pića i prizora koje je morala da gleda. Gnušajući se sebe, ona je, očiju crvenih od dima i plača, u samoći, gledala svoj vrat i lice i prve bore koje se pojavljuju na njima.

«Vojniče», kazala je najzad. «Uzalud se trudiš. Ja sam kao pepeo u kome nema žara; uzmi ono što postoji i ostavi me mojoj sudbini.»

Ali, on nije hteo da je čuje; led se u njemu topio i ono što je u njemu celog života tražilo ljubav, sad nije htelo da se preda.

«Sutra ću da te vodim u štab i predstavim svima; sutra ćeš postati moja zakonita žena, i niko neće smeti da te vređa», rekao je, a glas mu je bio odlučan i tih.

Ona je takođe bila uporna:

«Ja sam žena poročna i zla», kazala je. «I sa mnom nikad nećeš imati dece.»

I dok je to izgoravala, zvučalo je kao da joj se nešto u grudima cepa i kida. A u njemu je...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 30, 2014, 02:30:55 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


3.

A njemu je dah do koga je pokušavao da dođe raskidao grudi i sve se dogodilo u kratkom roku, dok su kolica sa zatvorenikom iz isledničke sobe stigla do zatvorske bolnice i operacione sale. I završilo se dok je general, osvetljen reflektorom ležao na operacionom stolu.

Kolica su imala četiri mala točka; šipke na kolicima su bile bele, a ležaj presvučen crnim skajem. Kraj kolica su išli lekar i dve bolničarke; za njima, kao u senci, išao je islednik Avdagić, iz hrvatske UDB-e.

— Brže, brže», šapnuo je lekar; generalove grudi su prestale da se miču, a jedna ruka mu je mlitavo pala pored ležaja od crnog skaja.

Spuštenih veđa, general je ukočeno gledao u plafon, iznad svoje glave. Hodnici kroz koje su ga vozili bili su dugi, a tužno i zagonetno su blistale sijalice u polutami.

A svetlost? A svetlost?

Ona je stalno bivala sve veća i bliža; ona je zvala sebi, bila sve veća i sve bliža. I generalu je odjednom bilo lako i lepo; i grudi su prestale da ga bole i stežu. Svetlost je zvala generala, kome su oči bile kao od stakla, a pogled nepomičan i uperen u daljinu iznad glave onih koji su išli pokraj njega i sa strahom gledali u njegovo lice; a ono je bilo modro, a usne crne kao zemlja.

Svetlost je privlačila generala i on je bio njoj sve bliži i nimalo ga nisu bolele namučene grudi.

«Svetlosti sjajna, zar ti stvarno postojiš? Svetlosti nadzemaljska, koja si jednom sišla na zemlju, i na sebe primila ljudski lik? Zar me sad sebi zoveš? Mene malog, mene grešnog, mene nedostojnog... Mene koji sam lutao kroz maglu, i o tebi nisam ništa znao. Ni slutio nisam da Ti postojiš.»

Lekar se nagnuo nad bolesnikom koji je u samrtničkim mukama počeo da bunca, i sasvim uz pomodrele usne primakao je uvo. Ali su reči koje su iz njih izlazile bile nerazgovetne i tamne i on nije dokučio nijednu od njih. U hodniku je vladala tišina: osim generalovog buncanja, čulo se još samo kako škripe točkovi od kolica, kako bolničarke teško dišu i čuo se bat islednikovih čizama iza njih.

«Svetlosti blaga, Svetlosti večna; Tebi je znan svaki rok i pred Tobom je moj život samo tren. I ja sad sve vidim i shvatam sve: vidim ženu koja nosi bolesno dete i spaljeno selo, u kome je to dete čulo za crnog zmaja, njega takođe vidim; i čujem zvuk tabana onih koje vode na streljanje i opet vidim bela ramena i po njima kosu, rasutu kao slap od zlata.»

Kad su najzad stigli u operacionu salu, podigli su njegovo otežalo telo i kao vreću bacili na sto. Iznad njegovog lica upalili su reflektor i lekar je uzalud pokušavao da pronađe puls. A on, sad sasvim lak i bez tela, bio je sasvim blizu svetlosti za kojom su, shvatio je, oduvek težile grudi.

«Svetlosti sjajna, na Tebi se ljudski život pali kao sveća...»

— Doktore, on traži sveću.»

Međutim, u ogromnoj zgradi beskrajnih hodnika i debelih zidova, kroz koje se ne čuju krici onih koje muče, krsta i sveće nigde nije bilo, niti je smelo da bude.

General je sad bio vrlo blizu svetlosti, skoro je ušao u nju; lekar se uspravio i nemoćno raširio ruke. Preko lica samrtnika prešao je sitan grč, a ruka u kojoj nije bilo pulsa, počela je da se hladi.

U tom času, telo koje umire i doktor i dve bolničarke, skupljeni oko njega, ličili su na grupu sa neke slike koja prikazuje «Oplakivanje Hrista». Na grupu okupljenu oko Hrista Spasitelja, jer svaki onaj koji strada pravde radi, sledbenih je Hristov, i u času smerti na sebi nosi Njegov božanski lik.

I general je već bio sasvim blizu rukom je mogao da je takne, kad je iz svetlosti došao glas:

«Neka se vrati. Još nije njegovo vreme.»

Niko u sobi, osim generala, nije čuo glas, ali je u mrtvim grudima opet počelo da kuca srce i u obraze je počela da se vraća boja.

— On je živ. On je živ — povikala je bolničarka, koja je čula za sveću.

Lekar je pod rukom osetio puls: u nesrećnu materiju koja će jednom postati prah, život je opet počeo da se vraća. Lekar je bez reči i sa strahom gledao u ono o čemu je čitao u knjigama, ali je bio ubeđen da ne postoji. Klinička smrt. Duša koja je napustila pa se opet vratila u telo. Kad je došao sebi, doktor je naredio da generala prikače na aparate, mada je bilo jasno da će on i bez njih ostati živ.

I islednih Avdagić!

On je sa mržnjom i besom gledao u onog koji je bio mrtav, pa opet postao živ. Biva tako sa ljudima i sa celim narodima: izgube veru u živog Boga, sa verom i želju da se rađaju i množe. I izgledaju kao mrtvi. A onda čovek, narod, iznenada ustane, uspravi se. Opet se u njemu upali stara vera, opet razgori i rasplamsa želja za životom. I onaj za koga su mislili da je mrtav, opet je živ; opet u sebi kao ikonu, nosi Božanski lik.
Salih Avdagić iz hrvatske UDB-e sa mržnjom i gnevom je gledao u čoveka za koga je mislio da je mrtav, a on je zapravo bio živ.
 
«Sve smo ih trebali pobit', sve u Jasenovac, u Gradišku i u jame», mislio je besno ali preko usana stisnutih od mržnje, nije prešla nijedna reč.


A general Barac?

General se oporavljao i svakog dana....
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 30, 2014, 02:44:00 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj



POGLAVLJE DRUGO


SMRT PORUČNIKA KRILOVIĆA



4.

General se oporavljao i svakog dana mislio o onom što se desilo. Čekao je presudu i sigurnu smrt; ostalo je još da zatvorenika ispita šef UDB-e za Srbiju, pa da se proces privede kraju.

&

Kad su pošli na Dedinje, on, general Brozove garde, ona lepotica iz snova, dobili su vilu sa mermernom balustradom i dugom senovitom alejom koja je vodila do nje. Oko vile rasli su platani i ariši, borovi i moćni kedar iz Libana; mirisalo je egzotično cveće, a po uredno ošišanoj travi šetali se srne i pauni. Noću su paunovi ispuštali svoje tužne krike i čežnju za izgubljenim svetom, iz koga su silom dovedeni u vrt generala Barca. U vili su blistali parketi, nameštaj od mahagonija, i svečano i duboko zvonio zidni sat.

Međutim, njegova žena nije bila srećna u toj vili.

Nisu joj smetale priče u kojima su se ružno i neskladno mešale istina i laž. Naklapanja o bivšim ljubavnicima i izmišljenim muževima, o bestidnoj vezi sa visokim oficirom okupacione vojske, o prošlosti u noćnom klubu i obnaženim fotografijama koje su obišle svet; ništa od toga nije se lepilo za nju. Vitka i lepa, ona se kretala u mirisnom oblaku, koji se širio iz zlatne kose, bele kože meke kao svila. Gde je ona došla, prestajali su svaki šapat i zlobna laž.

Uprkos svemu, ona je bila nesrećna sa njim.

Pritiskala ju je čežnja protiv koje nije umela da se bori. Nije uživala u tihim danima kada se čuje samo cvrkut ptica i daleki, potumuli zvuk velikog grada. Nije je tešila misao da je ona, da je njen muž, da su oni među gospodarima tog udaljenog šuma. Nije se radovala čipkanoj spavaćici od kineske svile, nije se radovala kućnom ogrtaču sa belom kragnom od hermelina, koga joj je, kad ustane, sobarica ogrtala na leđa. Nije je radovalo veliko kupatilo, kada sa pozlaćenim ivicama, ni mirišljava pena iz koje se, posle kupanja, dizala kao Afrodita iz okeana; kao Botičelijeva Afrodita, vitka, naga sa dugim vratom i zlatnim viticama koje joj pokrivaju ramena, bela i glatka kao slonova kost.

Nije uživala u prijemima, na kojima se u mirisu otmenog duvana, kao ptice u letu, mešaju i prepliću jezici celog sveta. Ona je bila predmet opšteg obožavanja, ali se osećala kao zver na koju je pokrenuta požudna hajka.

Nisu bili u pravu, lagali su oni zlobnici koji su svake nedelje izmišljali njenu novu ljubav ili avanturu. Bilo je flertova, usijanih pogleda punih želje, poneki stisak oko struka za vreme diplomatskog bala; nekoliko puta bio je i poljubac ukraden u tami za vreme šetnje kraj veštačkog jezera, u kome su, kao nemušte barke, plovili labudovi dugog vrata.

A jezero.

A jezero je bilo glatko i nepomično, kao ogledalo na kome je sutradan zgađeno posmatrala svoje lice i prstima prelazila preko ispucalih i suvih usana.

Teška kao kamen, pritiskala ju je misao da joj život prolazi uzalud. U okolini koja je ne prihvata i koja je pritiska i guši. U tom svetu nije bilo ljubavi za nju. I zato je ona gledala preko ograde od kovanog gvožđa, preko stražara ukočenih na kapijama preko elitnog kvarta, preko njegove moći i bogatstva, sa one strane balova i aleja, parkova i crnih limuzina u kojima se, gubeći svoju prvobitnu boju, ogleda okolon drveće.

I dok se, u pozna popodneva, kad popusti dnevna žega, ona sama zavlačila u venjak i palila cigaretu, ko zna koju po redu, nju je trovala misao da će ostariti i umreti ne upoznavši pravo uzbuđenje i pravi mir; da na ovom svetu neće naću ni ljubav, ni slavu, o kojima je maštala kad je bila mlada.

Nekad je plakala, a nekad dobijala napade besa, posle kojih su leteli tanjiri i kristalne vaze a posluga se krila po okolnim sobama u vrtu. I jednom je, posle takvog napada, kazala mužu:

«Žena bez ljubavi je kao zver u kavezu.»


A onda se u junu mesecu, devetsto šezdeset prve godine, pojavio pukovnik Krilović, sa svojim blistavim očima, belim licem, i kosom crnom kao zift.

«On je čovek smrtonosne lepote» pomislila je Milica Đurić, kad ga je ugledala prvi put.

A poručnik Krilović dok nije upoznao...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 30, 2014, 02:55:34 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


5.

A poručnik Krilović dok nije upoznao Milicu Barac, imao je samo jednu strast: voleo je samo svog vrhovnog komandanta.

Za njega Tito nije bio čovek, on je bio cilj zemlje, jedan od onih koje priroda stvara, da ljudske mase imaju opravdanje za ovaj mukotrpni život, za one koje patnje i svoje anonimne, besmislene smrti. Mislio je:

«Ratovi, bune, revolucije i potoci krvi postoje samo zato da takvi ljudi dođu na svet i da na njemu ostave svoj trag. Zbog njih je pronađena vatra, zbog njih je skovan prvi mač, zbog njih je Kajin Avelju odrubio glavu.»

I kad vidi svog idola kako se šeta vrtom, on se kočio u stavu mirno, stajao kao kip, nepomičan stub soli u koji se pretvorila Lotova žena kad je svojim očima htela da vidi kako Božiji gnev vatrom spaljuje greh. I kad se Maršal okretao i onako mali i plećat odlazio sa svojim vernim psom, poručnik je sav ispunjen jezom i divljenjem šaputao zanesen i van sebe:

«On zna ono što drugi ne znaju; u njegovim rukama je ključ od vremena koje još nije stiglo. On nije čovek; za mene on je — bog».

I pri tom je osećao strasnu želju da se žrtvuje, da pati, da prolije krv za svog vrhovnog komandanta.

«Da desnu ruku, kao onaj Rimljanin, stavim u vatru a da on to čuje, da zna. Da sam ja, poručnik Krilović, usamljen na svetu, bez igde ikog svog. Da sam ja za njega stavio ruku u oganj i da je ona tamo kao ugalj crna. Da zna i da kaže: «On je moj vojnik, a ja sam njegov komandant. On je vojnik moj verni, i ja ću uvek misliti na njega.»

Uvek?»

A šta je to uvek? Zar jednom i on, obožavani idol, neće morati da umre? Zar i njega neće spustiti u ledenu raku. Njegam obožavanog Tita, koji pre svih, zaslužuje da živi večno. I od te mislo poručnik je postajao beskonačno tužan.

«Zar će i on umreti? Zar on, moj komandant?» I u tim časovima kud da pogleda; u cveće, u zelene krošnje, u srnu koja trči po travi — poručnik je video samo smrt. Onda se zatvarao u sobu, krio od svojih drugova, pokušavao da plače. Ali je njegova tuga bila iznad plača. U dugim, besanim noćima, iz širom otvorenih očiju, nije htela da potekne nijedna suza, oči su ostajale suve, i od toga je bol u grudima bio još veći..

A onda jedne takve noći, kao vatra blesnula je u njemu misao.

«Ja...Ja ću da pobedim smrt. Ja neću dozvoliti da on umre... Pobediću, vezaću je i vezanu staviti pred njegove noge.»

Misao spasiteljka. Utešiteljska misao.

«Shvatio sam. Ovoga časa sam shvatio», i poručnik je počeo da priča glasno. «To će da bude mašina... Nalik na vitrinu... I gajtan do sunca... To obavezno jer ono nikad ne umire. Sve umire, ali ono ne... Dakle, gajtan do sunca; i to gajtan od zlata... Od zlata i platine, jer i oni su takođe večni. I poznaju rđu i smrt.»

I kao žeravice u tami blistale su oči čoveka koji je pobedio smrt. Oh, kako je srećan bio poručnik u tom času otkrića i ekstaze. Zar postoji tolika radost? Zar može da stane u ljudske grudi?

On je ustao, on je skočio iz kreveta; on je kao dete skakao po sobi. A noz ledeno licem same od sebe, potekle su suze.

— Pobednik smrti. Pobednik smrti sam ja. Samo još malo; još jedan korak da u celinu povežem sve detalje...

I baš utom času bliske pobede i otkrića, poručnik je čuo glas: «Dođi sine. Ja te odavno čekam...»

On je prvo stao kao ukopan, a onda se užasnuto osvrnuo po sobi. Oči su mu bile sumanute i ogromne, a lice nepomično kao maska. Upalio je svetlo, pogledao svud oko sebe, iako je znao da toga što traži u stvari — nema.

Nema, jer taj glas je pripadao njegovoj majci, a ona već mnogo godina nije bila živa. Umrla je pre nego što je on pobedio smrt. I opet se vratio svojoj misli, seo za sto, uzeo svesku i na koricama napisao «Vezana smrt», počeo da piše...

«Dođi sine. Što nas ostavljaš da čekamo tako dugo?»

I poručnik je osetio da ga strašno boli glava, da ga peku oči i da teško vidi, kao kroz maglu, iako su punom snagom setleli i stona lampa i luster sa plafona. Te noći nije imao snage da nastavi rad na svom otkriću. Umesto toga, išao je po svom samačkom stanu, otvarao ormane, gledao ispod kreveta, zavirivao iza peći, pa se opet neglo bacao na orman. Trudio se da pogodi, odakle dolazi glas.

I otada kad god je bio blizu konačnog rešenja, poručnik je čuo glasove kako ga zovu. Nije ga više zvala samo majka, zvali su ga i otac, i stariji brat; svi oni koje je od njega otrgla tuberkuloza, davno u doba kad je on bio osetljiv, nemoćan i slab. Kad je ostao sam i bez prihoda, rođaci su ga poslali u internat, pa u vojnu školu.


A sad? A sad?

Kad čuje te glasove njemu se srce kida od ljubavi i od čežnje da opet bude sa njima, da nikad više ne ostane odvojen i sam. A opet, on je dobro znao da toga nema i da ga ne može biti. Postoji samo materija, i glas mora imati telo; glas mora biti neko.

Poručnik je uzalud vrebao po stanu; osim njega nikod drugog nije bilo. Ako nema tela, nema ni glasa, to je utvara, deo njegovih misli. I poručnik je počeo da tera glasove od sebe. Vraćao se svojoj svesci, crtao šeme i planove za gajtan, sunce i mašinu.

Međutim, glasovi su bili uporni; oni su zvali, oni su mamili u svoju toplu i prijateljsku tamu. Poručnik je počeo da ozbiljno da se ljuti na sebe:

— Ne, ne — čupao se za kosu i pesnicama tukao po licu. Toga nema, to sam ja, deo mene i moje duše.

Ali, kao je tako, onda on nije sam:

— Ima nas dvojica — režao je, gledajući u staklu svoj namučeni lik. — Jedan je za smrt, jer se uvek javlja u ključnom času, kad je konačno rešenje na dohvat ruke. Drugi je za život, i protiv smrti. Onaj prvi mazi drugog, i bednik je, osim toga.

I onda se ljutio na tog drugog, poručnik Krilović, čovek koji je bio na pragu da jednom zauvek pobedi smrt.

— Što se ne bori pošteno? — izazivao je tog drugog. — Prvo kaži što ti je mila smrt? A drugo, pokaži se da te vidim... A ne samo... glas... I to ne tvoj.

Glasovi. Glasovi koji su bliski srcu i koji zovu tamo gde je poručnik oduvek hteo da bude. Još od onoga dana kada je na svetu neopozivo i konačno ostao sam.

Onaj drugi nije hteo da se pokori i pokaže svoje lice. Poručnika je obuzela sumnja. Prvo sumnja, a posle je bio siguran.

— Ipak, to nisam ja — zaključio je — Ja sam hrabar i pošten. Ja bih se pokazao. Ne bih se krio po ormanima ni po sobi, kad mislim da u njoj nikog nema.

Poručnika je bolela glava, a misli i pretpostavke u njoj, bile su kao usijano gvožđe.

— Ko je, onda taj koji mi ne dozvoljava da pobedim smrt? Ko mi to, kad stignem do rešenja, šalje glasove? Ko, kad njega nema, kad postoji samo materija i njeni večni zakoni?

I opet isto:

— Ako njega nema, onda sam to ja?

Skakao je sa stolice, dolazio do prozora i u tamnom staklu po ko zna koji put, gledao svoje unakaženo lice.

Kasnije, kad se sve otkrilo, ostali oficiri, stanari samačkog hotela pri dvoru, setili su se da je tog proleća šezdeset prve, poručnik Krilović bio jako čudan. Mnogi od njih čuli su kako on sa nekim razgovara u svom stanu, kako se svađa sa nekim.

Međutim, poručnik se mučio i sve je manje znao šta postoji, a čega nema. U tim časovima osećao je da mora naći nekog da sa njim podeli svoju tajnu, da deo svog bremena stavi na njegova pleća. Maštao je o ženi, kojoj bi mogao sve da kaže.

A ta žena, ona je ....
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 30, 2014, 03:00:48 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


6.

A ta žena, ona je uveče, dvadeset osmog juna, šezdeset prve godine, sama otišla na diplomatski bal; njen muž, general Barac, te noći bio je dežuran u dvoru Josipa Broza.

I na tom balu, poručnik Krilović je ugledao Milicu Barac, i ona je ugledala njega. I oboje su stali kao ukopani, u času oboje ostali bez glasa. Poručnik je zaboravio svoju misao, svoj životni cilj, i tešku borbu koju zbog njega vodi. Lepota je na tren oterala umobolne misli iz njegove glave.

Nju su zaneli njegovo belo lice, tamna kosa i pogled u kome je tajna misao gorela kao vatra. Htela je da mu se nasmeši, ali su joj se od požude i straha samo iskrivile usne. Uplašila se Milica Barac od neobične lepote poručnika Krilovića.

On je lep kao smrt — prošaputala je ne shvatajući smisao svojih reči. Strast u njoj videla je senku, koju nije video niko.

I čim su ugrabili priliku, oni su sami, na očigled svih, izašli gotovo istrčali iz sale u tamnu i toplu junsku noć.

A napolju?

A napolju je bila tišina, tama, ogromno nebo i trava po kojoj su kao sitni biseri pale kapi noćne rose. Ona je skinula cipele, i stala ispred njega. Odjednom mala, krhka, slaba.

— Zaštiti me — kazala je. On je privukao sebi to slabo stvorenje, taj kratki blesak lepote u opštoj tami, stegao je na svoje grudi i kroz uniformu koja je pomalo mirisala na barut, ispod svile, ispod mirišljave čipke, osetio je kako njeno srce lupa. Divlje i uzbuđeno, kao da hoće da se otme i pobegne iz svoje tame. I znao je, odmah je to shvatio konačno i do kraja, da je to srce jadno i samo, isto onakvo kakvo je i u njega bilo. Dok su mu oči gorele kao žiške, kazao je promuklim glasom:

— Ja neću dati... Neću dozvoliti da ti umreš; da umre tvoja lepota ja neću dati...

I posle tih reči njegovo bledo lice postalo je još bleđe. Njen glas je, isto kao i njegov, bio promukao i uzbuđen:

— Znaš — kazala je — U mladosti sam bila igračica u noćnom baru. Vidi kako je to nekada bilo.

I ne čekajući njegov pristanak, ona je u par pokreta skinula sa sebe prvo haljinu od svile, pa onda rublje od mirišljave čipke.

— Gle kako sam nekada igrala pred njima, a kako sad pred tobom igram.

Mesečina je bila kao zlatna kiša: kao tamni biseri u travi je blistala rosa. Bez dah a u grudima, poručnik je gledao tu lepotu, koja se pred njim otkriva prvi put. A žena pred njim bila je starija od njega, i na koži i u obliku tela već se kao senka slutila buduća starost i smrt.

— Ja neću dati da ti umreš — rekao je kao da pred nekim polaže zakletvu.

— A ona, zadihana, blistava i lepa, pokupila je svoju odeću i stvari, i zaboravljajući na oprez i stid, tako bela i naga, preko pustog parka pošla u samački hotel, u kome je živeo poručnik Krilović. Ipak, imali su sreće: niko ih nije video, osim dežurnog vojnika ispred zgrade. A on je bio dosta daleko i dolazio je iz sela u kome su ljudi još uvek tvrdo verovali da postoje vile koje noću igraju nage i svojom lepotom zavode ljude.

Njena ludost i lepota, u svom savršenstvu čisti i nevini, na poručnikovo srce pali su kao teg.

«Ja neću dati da ona umre», mislio je strasno i kao van sebe.

I uveo je ženu u svoj tužni momački stan, u kome je kao najveće blago čuvao svesku i zapisano otkriće u njoj. On je bio stidljiv; u sobi je ona učinila prvi korak i prišla mu blistavih očiju i raspletene kose.

A te iste noći....
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 30, 2014, 03:33:40 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


7.

A te iste noći, posle diplomatskog bala, u velikoj Sali Belog dvora, Ivan je hteo da sazna u čemu je tajna.

Njih dvojica su te noći u pustom salonu sedeli sami. Jedan se zvao Josip, a drugi Ivan; ali je Josip Ivana zvao «Brko», a Ivan Josipa «Valter». Između njih, na šestougaonom geridonu iz doba Trećeg carstva, stajala je flaša skupocenog vina.

U duši, Ivan je prezirao Josipa, i to nije krio:

— Gledao sam te večeras na balu, kako se kao paun šepuriš među njima, rekao je. — Gledao i pitao se u čemu je tajna?

Josip Broz je znao da ga Ivan Krajačić ne poštuje ni malo; bio je besan zbog toga, ali mu nije mogao ništa. Zato se pravio da ne primećuje podsmeh u glasu svog vinskog druga.

— Pitao sam se u čemu je tajna — ponovio je Ivan i izazivački se zavalio u svoju fotelju. — Ti nisi pametan, nemaš poreklo i ne znaš ništa; a oni te se boje. I ne samo to: oni te vole, iako svi vide da njima naopako vladaš, naopako i na njihovu štetu.

Ledena mržnja u pogledu Josipa Broza na Krajačića nije ostavila utisak, i on je nastavio u istom tonu:

— Odavno se spremam da te pitam Valter, u čemu je tajna?

Kroz grlo stegnuto od mržnje, najzad je izašao glas:

— Kakva tajna? Šta me to pitaš, Brka?

Iza debelih stakala sitne i drske oči uporno su gledale u njega:

— Slažem se sa Uzoritim koji je tu skoro kazao da je u Beogradu zrak kužan i truo; u pravu je kad veli da se oko šizmatika širi poseban vonj. I slažem se da ti među njima nije lako; ipak si ti naše gore list.

I zastao je Ivan da iz pune čaše do kraja ispije vino. I Josip je dohvatio svoju čašu. Na trenutak, u potupnoj tišini, čulo se samo kako, kao prljava voda, kroz staračka grla prolazi dragocena tečnost.

Josip je probao da promeni temu.

— Tu skoro, čitao sam u jednoj knjizi o Bizantu....

Ali ga je Ivan prekinuo grubo i u pola reči:

— Ti čitao? Nemoj da me zasmejavaš... To kaži onima što ti dele doktorate. Pričaj njima, a meni kaži tajnu.

Svako u životu, ma koliko bio oprezan i lukav, ima časove slabosti i poverenja, koje posle kao otrovan teret, do same smrti nosi. Čovek, koji je te noći sedeo preko puta Josipa Broza, bio je svedok trenutka u kome je na kratko, istina pobedila laž. I to kakva istina. I kakva laž? A njemu kao da to nije bilo dovoljno, pa je o tome ostavio i pisani trag; i predao ga u ruke ovoga čoveka... Pa on sad ovako: bez poštovanja, sa prezirom, kao da u kafani sa kelnerom razgovara, a ne sa Predsednikom u njegovom dvoru. Kao da kelnera pita... I može mu se, jer je svestan da, kad bi se to saznalo, kad bi Rusi došli do toga... Ne, u tom pravcu Josip Broz nije smeo ni da misli:

— Ne bi bilo magije, koja bi mogla da mi spase glavu.»

I zato je Josip pitao, upinjući se da mržnju pretvori u prijateljski ton:

— Kakvu tajnu, Brka?

Kao veliki dragulji, u kristalnim čašama blistalo je vino.

— Onu tajnu kojom njima vladaš?

Josip je gledao u vino ispred sebe i nije rekao ništa.

— Istina je, mi ih mrzimo način na koji na sebe stavljaju krsni znak... Gadimo se njihovog govora i načina na koji sklapaju prijateljstvo sa nama... Ali, ipak su oni narod, ipak su istorija. U oba rata, u ovom delu Evrope niko se nije borio kao oni. Kad im dođe, nema te sile koje se plaše.

A danas, gle kako se savijaju pred tobom, kako su spremni da na tvoj mig, u vodu, u oganj skoče. A ti si ipak samo seljak, koji se dokopao vlasti. I zato, Oto, kaži mi: u čemu je tajna?

Rekao je Oto. Kad je čuo svoje novo ime, Josip se trgao, a oči su mu bile pune straha i nemoćnog besa.

— Naterao si ih da mrze sve od čega su kao narod i vera živeli nekad. I oni to sa mračnom radošću čine. Ni mi ne bi sa toliko elana rušili njihove bogomolje i progonili sve što ima miris tamnjana. Zbog tebe oni svoju prošlost, vladare, sveće i crkvu svoju mrze.

Onaj Velimirović njihov, vladika sa bradom, bio je protiv Hitlera i u Dahau je proveo rat. A kad je Hitler izbubio rat, oni koji su se među pobednicima našli, bili su spremni da mu skinu glavu, ako se vrati u Srbiju. Oni, a ne mi...

Mi smo našeg sačuvali; izgubili smo rat, a dozvolili mu da poštovan i voljen umre.

Naš Stepinac, Lojzek naš... Sa Nemcima i Ustašama je bio kroz ceo rat, a umro je u miru, u Hrvatskoj i domu svom; i eno mu groba u Katedrali, na Kaptolu gde i treba da bude. A gde je grob njihovog popa s bradom?

I Ivan je zastao da uzme dah:

— Ti koji nisi samo Valter i Oto, ti koji si još i Spiridon Maks i Džon i Aleksander, ti koji si inžinjer Babić — meni noćas kaži: u čemu je tajna?

Onaj za koga je kazano da je «majka i otac laži» ima mnogo imena i mnoga lica ima; i svakim od njih u propast zavodi narode i ljude. I sledbenici njegovi, i oni imaju mnogo imena i lica.

I Josip, koji je prvo bio Valter, pa Oto, pa Spiridon Aleksander, pa inžinjer Babić, pokušao je da sakrije istinu od svog druga:

— To su zakoni istorije, Brka. Čovečanstvo ide napred..

Međutim, Krajačić je te noći do kraja bio surov i prost;

— Ne laži — prekinuo ga je grubo. — Kakva istorija? Kakvo čovečanstvo? Hoću da znam kojom silom njima vladaš? Tajnu kojom ih u propast vodiš, nju hoću da znam.

Nemci su od Beograda napravili gomilu kamenja, a Zagreb je četrdeset i prve, te iste Nemce primio kao bogove; onoliko cveća i salame bačeno je pod točkove njegovih tenkova i kamiona. Na partizane su Zagrepčani bacali pomije i vrelu vodu, a danas je i Zagreb isto kao i Beograd: «Grad Heroj». Oni su to predložili, ne mi...

— Sad je bratstvo i jedinstvo, Brka.

— Opet si neiskren i lažeš. Ti koji si bio i Georgijević i Karson i Rudi... Sada si Tito, a četrdeset i četvrte njihove goloruke sinove poslao na Nemce. Šta je Pavelić uradio u Krajini i Bosni, ti si uradio u Šumadiji.

Oni su dobili rat, a ti si im zemlju pocepao na sedam delova; i u četiri od njih već sad su progonjena manjina. Već sad, a šta će posle da bude?

Nisam te za bratsvo pitao. Pitao sam u čemu je tajna?

Ivan Krajačić je ustao, počeo da maše rukama, i u pustom salonu podigao glas:

— Kako smo ih samo zavili u crno. U Jasenovcu smo specijalno za njih smislili nož. Hrvat se skine do pola, sečivo prikači za zglob. I takmičenje može da počne: ko će više Srba za jednu noć da zakolje? Sećaš se, Tito, to moraš znati: taj nož smo zvali Srbosjekom.

Napunili smo bosanske jame njima. Posle rata, kad su pobedili, nisu iznad njih ni Krsni znak stavili. Samo betonske ploče, da noću ne mogu da ih izvade i sahrane kako vera njihova nalaže.

A na Jasenovcu, gde ih skoro milion leži, ti si iznad mrtvih glava sportske terene napravio. Pa sad po kostima bose tabaju noge.

Ti im se smeješ, a oni ti, kao bogu, pevaju himne, da tebe nema, pevaju, ni njih ne bi bilo. A na Kordunu četrdeset prve godine, na Kordunu smo im, Tito, zarđalim škarama grkljane sekli..

I sav znojav i zadihan, Ivan Krajačić odjednom stade i pomno se zagleda u Josipa Broza; kao da hoće u dušu da mu prodre:

— Ti, koji vladaš njima, znaš li uopšte kako ti je pravo ime?

I odakle stvarno dolaziš, da li znaš?

I umesto odgovora, senka smrtne tuge pređe preko lica onoga koji je imao mnogo imena, a nije se vezivao ni za jedno od njih. Valter, Oto, Josip Broz... Jednog dana sva će ona nestati kao dim i ostaće samo staračko telo, koje uzalud zove smrt, da ga oslobodi muka. Ostaće bolovi i jauci, u kojima će mesecima da napušta ovaj svet, u kome je, zarad zemaljske moći i slave, zauvek u sebi unakazio Božiji lik.

Ali, dotle je bilo daleko, a vladar je te noći bio umoran i staračkom telu trebao je san. Međutim, njegov drug bio je uporan; hteo je da zna u čemu je tajna propasti i smrti.

— Kaži mi Tito, kako njima vladaš?

Glas mu je bio blag, ubedljiv, skoro prijateljski:

— Ma ko da si? I ma kakvo da ti je pravo ime, zaklinjem te kaži...

Tajnu njihove propasti hoću da znam.

Odgovor koji je stigao bio je tužan i tih:

— Ne vladam ja njima, Brka. To je demonija pravoslavnog sveta, to je pravoslavno iskušenje dvadesetog veka. Oni su ustali na Boga, oni se odrekli oni ruše svoje crkve i mi sa tim ništa nemamo.
 
Ja sam samo sluga, samo kelner duha razaranja i propasti, koga su oni privili na grudi. Onaj, Brka, koji na sebe digne ruku, postaje kao Bog, jer isto kao i on postaje gospodar života i smrti. Ali, u tom času, u kome se izjednačio sa Bogom, on gubi život, i nema ga više. Tako je sa ljudima tako sa celim narodima, Brka. To je pravoslavno iskušenje. To je pravoslavna smrt.

I glas onoga koji je probuđen za zlo i poslan za propast, i dalje je bio tužan i tih:

— U Rusiji mi se kazalo da ovamo dođem... kazalo mi se dok sam gledao kako Rusi pravoslavni ruše svoje crkve i svetiteljske mošti blatnjavim čizmama gaze. Oni su Brka, ustali na Boga i zato im je po očima pala tama, i ne vide da se ja njima u stvari rugam.

Ivane Krajačiću. U tome je tajna: ja njima ne vladam, ja se njima rugam!!!

I tak tada, u groznoj tišini...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Januar 09, 2015, 07:15:02 pm »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


8.

I tak tada, u groznoj tišini koja je nastala posle tih reči, njih dvojica postadoše svesni da u velikom salonu nisu sami.

U dnu salona, pored vrata, nepomičan kao stub soli, stajao je general Barac i grčevito stiskao telegram u ruci.

«Oj maršale, ti narodna diko,
kao što si ti, ne postoji niko»!

Tako je pevao narod u zbegovima i tako su, zajedno sa narodom pevali i njegovi krajiški borci.

A sad?

Sad tajnu srpske propasti i buduće smrti ne zna samo Ivan Krajačić — «Brko» —. Zna je i general Barac, narodni heroj, Srbin iz Like, koji se još u detinjstvu zavetovao Crnom Zmaju. Zarekao se i verno ga služio sve do toga časa.

I u rečima Josipa Broza general je prepoznao ono, što je decenijama, ne znajući nosi u sebi. Prepoznao je, video ga sa druge strane, i nejasna sumnja koja ga je ponekad spopadala, sada je postala izvesnost i znanje. Stojeći, nem i bled, u velikom salonu Belog dvora, general je shvatio kome je služio, čemu je posvetio sav život svoj.

I ne izustivši ni reč, on je samo smogao toliko snage da priđe i pruži telegram u prvcu drhtave staračke ruke. Telegram je bio poslan iz Zagreba, pod oznakom «Hitno» i «Poverljivo», a poslala ga je hrvatska UDB-a.

Dok je u tamnom praskozorju čitao telegram, lice Josipa Broza postalo je bleđe od lica generala Barca. Sa mržnjom i nevericom u papir su gledale staračke oči, odjednom bistre, oprezne i zle.

— Šta pišu, Stari? — upitao je Ivan, ali je onaj što su ga zvali Josip, Valter i ko zna kako još, bio gluv i nem i po drugi put je čitao isto.

I Stevo Krajačić, drzak kao i svaki onaj ko zna neku opasnu tajnu, iz ruke svog šefa grubo je oteo telegram i otišao do prozora sa njim. I tamo je, zapanjeno počeo naglas da čita :

«28-i lipanj; Zagreb; pet sati po podne:

Jutros su iz Like, Banije, Korduna iz Krajine i cijele Bosne, krenule tisuće žena. Svaka od njih nosi tanjir žita i veliku voštanu svijeću. Na pitanje kamo idu, kažu: «U Jasenovac». A tko ih je organizira i vodi — to ne umiju da kažu».

Na kraju telegrama njegov autor je sebi dozvolio i jednu emociju:

— Već su stigle tamo i po polju pale kao jato vrana».

Posle tih reči telegram je ispao iz ruke čoveka, koji je poverovao da su konačno i potpuno propali oni koje je on najviše mrzeo.

— Slagao si me Valter. Ti ne znaš tajnu.

Ispao je telegram iz ruke onoga koji je hteo da zna u čemu je tajna propasti, koja to ipak nije bila. Nije, jer otkako je Gospod došao na svet i na njemu raspet, nijedan narod koji se krstio u Njegovo ime nikad nije potpuno i do kraja propao. Poneki, kao Lazar, umre, ali ga Gospod isto kao i ubogog Lazara, podigne iz mrtvih.

I dok je Josip ćutao i gledao u telegram na podu, u strašnoj tišini ranog jutra, u kome je pala druga Jugoslavija, čuo se glas hrapav i drhtav od besa:

— Sve smo ih trebali pobiti Stari, sve do jednog Valter, ali sad je kasno za to. Oni pamte..Oni znaju ...»

A general Barac, koji je shvatio da više ne sme da čuje ni jedno slovo, bez reči i vojničkog pozdrava izašao je iz salona.

A napolju, u nebeskoj visini, izvan prokletog dvora, već se razdanilo i u gustim krošnjama čule su se prve ptice.

«Silo kleta, koja zavodiš narode i ljude! Zar sam tebi služio, zar za tvoj presto ratovao?

I izvan sebe od onoga što je čuo i shvatio, general je zaboravljajući na službu i dužnost, peške krenuo kući.

«Silo tamna... ja te se odričem. Crni zmaju, ja ti više nisam sin.»

I posle tih reči očajanje je pobeglo od njega; u grudima mu je odjednom bilo lako i slobodno; kao da je neki težak teret spao sa njih. Teret koji je još dok je bio dete, ne znajući šta stavlja, stavio sebi na grudi. Ali sad je taj teret spao, general je bio slobodan; bio je onakav kakvim ga je stvorio Bog, najzad slobodan od službe sopstvenoj propasti i uništenju.

A kad je tako slobodan i jak, ušao u dvorište svoje vile, kad mu je pod čizmama zaškripao šljunak, general je video...

Video je general Barac, kako ispod krošnji gde je još uvek bio mrak, jedna žena, rasčupana i polugola trči prema vili. I u toj ženi... I u toj ženi general je prepoznao onu, koju je jedino voleo i koja je, posle onoga što je čuo u dvoru, jedina mogla da ga veže za ovaj život i ovaj svet.

I tog časa on je rešio: u njemu se stvorila odluka o osveti, o patnji i iskupljenju.


A ta žena....
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Januar 09, 2015, 07:47:25 pm »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


9.

A ta žena u samačkoj sobi poručnika Krilovića ličila je na blistavo priviđenje. I poručnik nije odmah posegao za tom lepotom, koja je kao biser u tami, svetlela u grehu. On je prvo hteo da pred njom otvori srce, da svoj teret podeli sa njom. Uzalud je ona sa mučeničkom žudnjom gledala u njega: on je počeo da čita:

— Mi ljudi budućeg doba — kazao je — mi smo pobedili svet. Svake godine i svakog dana uvećava se naša moć. I uskoro neće biti nijednog naroda na planeti..

Žena koja je u njegovu sobu došla da prevari muža, pružila je ruku ka njegovom licu, ali ju je on odgurnuo nestrpljivo i gotovo grubo. Kao pas koji je najzad nanjušio plen, on više nije mogao da stane:

— A od svih nas Tito je najveći i on ne sme da umre. Ni on, ni ti.. Njemu će da se klanjaju i da ga slave naši potomci deca naša, moja i tvoja deca..

Glas žene u tami bio je hladan i pun gorčine:

— Ja sam nerotkinja; sa mnom niko neće imati decu. — I izraz žudnje sa kojim je do tada posmatrala poručnika Krilovića, odjednom je nestao sa njenog lica.

Međutim, od njenih reči poručnik kao da je dobio novu snagu.

— O tome ti i pričam... o tome danima mislim i čekam nekog da mu kažem. Tebe čekam, da tebi kažem.

I zastao je da uhvati vazduh, zanesen i bled, sa mutnim pogledom uperenim u nešto iza njene glave.

— Ja sam, ja sam — povikao je odjednom i ona se trgla od straha — ja sam ženo pobedio smrt. I zato se raduj; nećeš umreti ni ti, ni ja, ni Tito, koji je veći od svih nas.

I pri tom se, kao da hoće da nariče, obema pesnicama udarao u mršave grudi. Nalik na usijanu lavu, na Milicu Barac obrušio se vreli šapat čoveka koji je izmislio mašinu da njome pobedi smrt.

— Ne gledaj me tako — kazao je — i ne napuštaj me sad.

I lukav i nemoćan osmeh iskrivio je njegove usne. I pri tom se oprezno osvrnuo oko sebe, kao da osim njih u sobi ima još nekog. Još nekog ko ima glas, a nema telo... Nekog ko prati poručnika i stalno ga nagovara da ostavi svoj rad.

— Oni koji nasleđuju zemlju moraju da pobede smrt. Oni moraju da udare na samo nebo, da od njega otmu večnost i stave je u svoje grudi.

Sad već sasvim hladna i bez trunke želje, Milica Barac je pokušala da ustane sa kreveta ali joj je on kao kleštima stegao ruku. Onaj koji je okrenuo leđa Bogu, i sebi skovao lažnog idola, pred njom je sve više gubio razum; bezumnik je sve dublje tonuo u tamu.

— I znaj — sad je šaputao i osvrtao se oko sebe. — Ako se oni jave, ako ti nešto kažu... ne veruj.

— Ko ako se javi — upitala je žena.

U noćnoj tami njegovo lice odjednom je postalo umorno i staro.

— Pa oni — kazao je — oni što sa mnom govore a nemaju telo; čuju se, a ne vide... Ali ti im ne veruj ni reč; ti mene slušaj.

Ruka koja je stezala njenu mišicu, bila je hladna kao led; ramena koščata, grudi mršave i upale, a lice belo kao mermerni kip.

— Ko su oni — opet je upitala ona a poručnik je skočio iz kreveta i stao kraj prozora, koji je gledao na vrt.

— Oni tamo, što me zovu... što me u smrt mame — rekao je umornim i tužnim glasom. — Zovu me a ne znaju da toga nema; ne znaju da sam ja pobedio smrt.

Milica Barac je ustala, počela da se oblači, ali se on vratio i silom je posadio na krevet. I onaj koji propada i u propasti svojoj traži spas, hteo je da ispriča sve do kraja.

— Ostalo mi je još malo a onda ću smrti kao zmiji, petom da smrskam glavu. I kad to učinim, svi će da kleknu ispred nas. I tako na kolenima, priznaće da smo mi novi bogovi, i da drugih osim nas nema i nikad ih nije ni bilo.

Od te misli, lice belo kao mramor, odjednom se ozarilo i niz njega su potekle suze. Čovek koji je hteo da pobedi smrt, plakao je pred ženom i od suza nije video da ga ona gleda sa užasom.

Pokajala se Milica Barac, što je te noći htela da prevari muža; pokajala se ali je bilo kasno. Stisak njegove ruke bio je silno jak, reči su bile kao usijani žar.

I od njih, od tih reči poručnika je strašno počela da boli glava. Opet je bilo kao da u nju neko zabija usijani klin.

— Smislio sam plan, napravio skicu... Sad već i materijal polako skupljam..

Ona je probala da izvuče ruku.

«Dlakava zveri što si u novom obliku došla po ljudski rod. Zar ti nije dosta onaj jadni ludak? Što mene ne pustiš da odem?»

— Šta to šapućeš? Nije valjda da im veruješ. Zar su i tebe..?

Poručnik se uznemirio i stao da zagleda iza nje, ispod kreveta, po ćoškovima sobe. I kad nije našao nikog, nastavio je da priča:

— Njih nemoj da slušaš. Prvo, oni ne postoje, jer nemaju telo; drugo, nepošteni su jer samo govore a neće da se pokažu da ih ja vidim i da se uverim do kraja. I najzad, oni su odavno mrtvi, iako je meni mnogo žao zbog toga.

I pošto je bio tako razložan i ubedljiv, on se opet vratio na glavnu stvar. Da ne pomisli žena kako pred sobom ima nekog ludaka i šarlatana. I to koja žena? Ona koju je učinio saučesnikom svoje tajne. I to kakve tajne?

— A ja... Ja ću da napravim vitrine i one će biti od najplemenitijeg drveta na zemlji; Još nisam odlučio koje će drvo to da bude. Ali, ma koje da izaberem, vitrine će morati da mirišu. Na smirnu, na aloju, na kasiju, moraće da mirišu vitrine večnog života.

I dok je to govorio, po uglovima usana počela je da mu se skuplja mutna pena. Ne primećujući ni penu ni njen pogled, on je povisio glas, opet je počeo da viče kao da se obraća oduševljenoj masi, a ne sirotoj ženi koja u neprilici razmišlja kako da pobegne od umoblonika koji je silom drži u svojoj sobi.

— Aloja, smirna i kasija... I dugi hodnici sa belim mermerom u kojima će da vlada večni mir. A u vitrine nećemo stavljati cele ljude. Tela su prljava. Ona su puna muke i težine postojanja; ona hrane divlje strasti i žudnje bez kraja... Ne, tela ne zaslužuju da večno žive...

I onda glas, koji kao da dolazi iz donjeg sveta:

— U vitrinama će biti samo glave. Jedna pred druge poređane kao tegle, glave će uživati u večnom životu... A potiljak svake od njih će biti probijen, ali tako da se ne vidi spolja... Iz rupe će da ide gajtan od zlata i platine, sa kristalnom prizmom na kraju. Prizma zato da u sebi skuplja večnu sunčevu toplotu... A kad nema sunca, kad se oblaci navuku na nebo...

Odjednom, na pomen oblačnog neba, poručniku Kriloviću se razbistri pogled, lice postade normalno, skoro lepo; i senka stida se pojavi na njemu:

— Milice — kaza. — Milice ljubavi moja jedina. Pomozi mi, ne idi od mene sad.

I pokuša, nesrećnik, da sa usana obriše penu.

Međutim, ona ga nije čula. Iskoristila je taj kratki trenutak zdrave svesti, skočila sa kreveta i onako polugola otvorila vrata i pobegla napolje. A tamo je već počelo da sviće.

I dok je trčala, ne usuđujući se da okrene glavu iza sebe je čula sumanuti i tužni glas. Opet u vlasti svoje ideje, poručnik je vikao za njom:

— Glave u vitrinama će moći da misle i osećaju... i moći će da se vole, glave. I moja glava će da bude kraj tvoje, i nik je odatle neće skloniti. Uzalud bežiš od mene, Milice. Moje oči će večno da gledaju tvoje lice.

Onda je poručnik Krilović ućutao, jer je opat čuo glasove kraj sebe. Glasovi...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Januar 09, 2015, 07:52:20 pm »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


10.

Glasovi, glasovi, glasovi....

Od kako je Milica Barac pobegla i njegovu besmrtnost odbacila, poručnik Krilović im se predavao i više nije sumnjao u njih. Verovao je u ono što su mu ti glasovi govorili, i o mašini kojom se pobeđuje smrt, nije više hteo ni da misli.

«Šta će mi besmrtnost», mislio je on, «kad ću tamo biti bez nje».

Da, on je verovao da glasovi postoje. Prihvatio je njihove razloge, i takođe verovao da postoji mesto gde ga zovu da bude zajedno sa njima. On je prihvatio glasove, zavoleo ih je; pričao sa njima. I molio je samo jedno; i to naročito majčin glas:

— Pokaži se u telu, majko. Uništi svaku sumnju u meni.»

I pitao je još sav ispunjen strepnjom:

— Koji je put do tebe, majko?»

Na to pitanje u svojoj tami, tih i tajanstveno nasmejao se glas:

— Ti znaš put. Ti si oduvek znao put do nas.»

I glas je utihnu; ostala je samo tama i čežnja za njim.

«Mili i blagi glasovi... Glasovi detinjstva davnog; glasovi doba u kome nisam znao za usamljenost i zlo. Ako je put do vas smrt, onda ja radosno i bez straha, vama u susret idem.»

I onaj koji je hteo da pobedi smrt, odlučio je da digne ruku na sebe.

«Ako je smrt uslov da više ne budem tužan i sam, onda je ta odluka laka i ja je pozdravljam kao novo sunce.»

I poručnik je smireno i polako, list po list, pocepao celu svesku a ostatke bacio u korpu kraj stola. Naslovnu stranu na kojoj je pisalo «Vezana smrt» pocepao je poslednju.

Onda je iz fioke radnog stola izvadio službeni pištolj, obrisao ga čistom maramicom i stavio šaržer u njega. Otišao je u kupatilo, umio se, očešljao pred ogledalom, pa se vratio i seo za sto. Nije osećao ništa osim veliku ganutost:

«Glasovi mili, glasovi detinjstva dragog. Ne tumačite pogrešno ono što, iako nevidljivi, sad vidite na mom licu. Ove suze u očima i na obrazima nisu znak straha pred činom koji me čeka. To su suze radosnice, to su suze čoveka koji je na ovom svetu uvek bio napušten i sam. Po njima, znajte da verujem u bliski susret sa vama.»

Međutim, kada je ozaren i miran, uzeo pištolj i prislonio ga na čelo, njegovu sobu je iznenada osvetlio prvi sunčev zrak. U svetlu od koga je poručnik okrenuo leđa, rađa se novi dan.

I to svetlo novog dana palo je na suprotan zid i osvetlio lice onoga za koga je poručnik hteo da pobedi smrt. Lice Josipa Broza bilo je blago i puno ljubavi za ljude; njegove oči, pametne i dobre, pažljivo su gledale baš u pravcu poručnika, koji je držao pištolj u ruci.

Staro obožavanje opet se probudilo u duši poručnika Krilovića:

«Zar da po slici, zar da po njegovom licu padne njegova krv? I to danas, sedmog jula, na dan kada je on svoj narod poveo u poslednju borbu na zemlji. Borbu posle koje više neće biti ni nepravde, ni ratova zbog nje. Zar ga već nisam dovoljno uvredio? Zar mu nisam bio neveran kad sam pocepao i bacio svesku u kojoj je pisalo kako se pobeđuje smrt.

«Da, on će umreti i otići u tamu, u koju ga glasovi zovu, ali ne danas, i ne na ovom mestu. Svaki vernik do poslednjeg časa časa mora da voli i poštuje svog boga.

«Onome za koga sam hteo da pobedim smrt, neću tamnom senkom obeležiti današnji dan».

Bezumnik koji je iz svog srca proterao pravog Boga, uplašio se pred slikom lažnog idola. Nije hteo da posle njegove smrti lice idola bude poprskano krvlju.

Kad je tog jutra ponovo čuo glas, kazao je:

«Pomozi mi i pokaži: Gde je moja smrt?»


A njegova smrt...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Januar 09, 2015, 08:02:13 pm »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


11.

A njegova smrt nije bila u sobi ispred slike lažnog idola, niti je bila u metku iz njegovog pištolja. Na drugom mestu i drugom metku čekala je njegova smrt.

Taj metak proizveden je prethodne godine u Kragujevcu, u zavodu «Crvena zastava». Zajedno sa njim, istog dana, proizvedeno je još hiljade takvih metaka. Proizvedenu municiju pregledala je komisija, i to vrlo pažljivo, jer ta serija je bila namenjena Titovoj gardi.

U drvenom sanduku, upakovani u karton i masan papir žute boje, metkovi su vojnim kamionom pod specijalnom pratnjom, stigli u topčidersku kasarnu. Tamo su skinuli sanduk, i po strogo određenom rasporedu podelili kutije sa mecima. Ispod liste zaduženja, svaki staršina je pored pečata stavio i svoj potpis.

Svi oficiri i vojnici garde, dobili su tačno određeni broj metaka. General Barac je dobio svoje i stavio ih u fioku pored revolvera koga je za pojasom nosio na službi.

Od toga dana, poručnik i njegova smrt bili su vrlo blizu jedno drugog; stanovali su u istom kvartu; čovek i njegova smrt.


Onog jutra u kome poručnik nije hteo da svojom krvlju uprlja sliku lažnog idola, general je u svoj revolver stavio šaržer i osam metaka. I među njih osam, spolja jednakih po svojoj nameni — izdvajao se jedan; u njemu je spavala smrt.

A general Barac, koji je omrzao vlast i stideo se svoje borbe, to jutro, osmog jula devetsto šezdeset prve, dočekao je smiren i tih. Umio se, pažljivo obrijao, obukao svoje najlepše paradno odelo. Stao je na mesto za koje je sigurno znao da će tog jutra pored njega da prođe Josip Broz. Iako oprezan i lukav kao đavo, kad su u pitanju državni praznici, razno ordenje i počasti, on je uvek sledio isti ritual i iz Dvora izlazio istim putem.

I čekajući ga u zasedi, general je mislio o svom životu, za koga je znao da mu je došao kraj; jer načina da pobegne posle atentata, sa tog mesta, uopšte nije bilo.

«I nije mi žao života», mislio je. «Žao mi je što sam u njemu bio glup».

Kako je samo mogao da veruje u njihovu pravdu i u novo doba? Kako je drugima mogao da priča o tom? Što, u tom novom dobu neće biti smrti i nepravde; neće biti izdaje, a žene vas neće varati, kad im okrenete leđa? Neće biti rata i pobede, koja se u poraz pretvara?

I još je, čekajući svoju žrtvu, bio ponosan na sebe — general Đurić.

«Danas me čeka veliko stradanje i mnoga će se ruka dignuti na mene», mislio je bez imalo straha. «Ali ako: Ja sam stvarnost, a oni su privid; ja stena, oni magla oko stene. Grešio sam, i borio se za presto lažnog gospodara; zajedno sa ostalima, jer sam ga stavio na presto, ali danas ću ga ja sam skinuti sa njega.

Dok je sa otkočenim pištoljem čekao Josipa Broza, general je od sebe oterao misao o ženi koja mu je otrovala srce.

Od tog jutra kad ju je video kako, sramno obučena, raspletene kose, ulazi na vrata njihovog zajedničkog doma, on je od nje okrenuo glavu. Od toga dana, među supružnicima zavladala je velika tišina.

Jedino što je, kad su se za njom zatvorila vrata, došao do onog mesta kojim je ona trčala do kuće. Od njenih tabana još je bila ulegla trava. On se sagnuo i te tragove pomilovao dlanom; vlati trave bile su hladne i mokre od jutarnje rose.

General je vlažnim dlanom prešao preko svog lica. Dlanom je prešao preko lica i tome je bio kraj. Nije bio ljut na nju; nije poželeo da je kazni ili se osveti na neki drugi način. Ono što je osećao bilo je iznad svakog gneva, iznad svake osvete.

I dok je slušao svitu kako se približava mestu na kome on stoji, u njegovoj duši vladao je veliki mir:

«Ubi ga», rekao je poluglasno. «Ubi ga i neka te od onoga što će posle doći ne bude strah. To je plata koju za izdaju daje Crni zmaj».


A poručnik?

Onog časa kad je odložio pištolj, poručnik je u sobi kraj vrata video svoju majku. Glas je najzad dobio telo i poručnik je bi osiguran da više nikada neće biti sam. Desetog dana od kako je Milica Barac pobegla od njega, a on bacio svesku u kojoj piše kako se pobeđuje smrt, u svojoj tužnoj, samačkoj sobi poručnik je najzad susreo sen svoje pokojne majke.

Da to je sad ona. Njena kosa je spletena u punđu; njena ramena i vrat, stas i haljina su njeni; ona je poluokrenuta i stoji u senci. Lice svoje majke poručnik Krilović nije mogao da vidi.

«Majko» kazao je a ledeni znoj mu je oblio čelo. «Majko moja zašto od mene kriješ lice?»

I u tom času težak miris vlažne zemlje u kojoj se nešto raspada i truli, ispunio je svaki kut njegovog stana.

«Majko, pokaži mi lice. Ja te volim majko.»

I poručnik se, da je bolje vidi, pomerio u stranu ali uzalud. Ona se još više okrenula od njega, i lice je opet ostalo u senci.

«Majko, ti postojiš... Ja verujem... Samo mi lik svoj pokaži.»

I pokušao je da joj priđe ali se ona brzo izmakla, otvorila vrata i izašla napolje. On je pošao za njom.

«Stani majko, stani», dozivao je dok je ona brzo odmicala ispred njega.

Tog jutra, u takvom stanju poručnika je video dežurni vojnik; posle je o tome dao pismenu izjavu. Sreo ga je i zapanjeno gledao za njim. Video ga je i general Barac, ali nije na njega obrati pažnju.

General je čekao svoju žrtvu i u grudima osećao veliku slobodu.

«Srce mi više ne kuca u teskobi; njim sad ne vlada Crni zmaj» , rekao je za sebe. «Bog je moj, Bog osvete i ja sada njemu služim, za njegov se borim presto.»

U tom času iza jedne krivine pojavio se Josip Broz i njegova svita. I general je izašao na put, izvadio pištolj, otkočio ga i uperio u onog što je znao tajnu, kako se vlada Srbima.

A poručnik?

On se zadihan i znojav približio grupi i svojoj majci, koja je stala baš između generala i Josipa Broza. Iako još uvek nije mogao da joj vidi lice, raširio je ruke i potrčao prema njoj. I baš u tom času odjeknuo je pucanj i metak, koji je bio skovan za Tita, pogodio je poručnika pravo u čelo.

I u času dok je smrtno pogođen padao na zemlju, poručnik je video lice onoga za koga je verovao da je njegova majka.

— Prevara — viknuo je. Velika laž».

I umro je pred nogama svog idola.

Samo se zateturao, napravio dva koraka i srušio u ruže, koje je svojom rukom zasadio i odnegovao njegov vrhovni komandant. Iz čela iza koga se se rodila misao o pobedi nad smrću, šiknuo je mlaz krvi i po licu poprskao Josipa Broza. Slika u poručnikovom stanu je ostala čista, ali je pravo lice svo bilo umazano krvlju. Lažnom idolu još jednom je prineta ljudska žrtva.

A general Đurić?

Na njega se obrušilo obezbeđenje i prilike za drugi hitac više nije bilo. Sve tukući ga čizmama po telu i licu, vezali su mu i noge i ruke.

— Njega su odveli u istražni zatvor, Broza u Dvor da opere krvavo lice i dođe sebi...

«A da li je poručnik...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Januar 09, 2015, 08:10:45 pm »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


12.

«A da li je poručnik dobio sprovod kakav zaslužuje oficir koji polaže život za svog vrhovnog komandanta?»

Lice Slobodana Penezića dok je išao u bolesničku sobu generala Barca, bilo je puno podsmeha i pritajene mržnje.

«Da li je Neron pokazao makar malo zahvalnosti? Ili je dozvolio da njegovog vojnika kao vreću u zemlju bace?

Gde je bila državna zastava i kovčeg na lafetu iza koga stoji počasna straža? Gde orden, posmrtno dodeljen, koji na crvenom plišu nosi vojnik ispred pratnje?

Ne, ničeg nije bilo; lažna ljubav pobedila je istinsku žrtvu.

Zar se smelo priznati da je na voljenog vođu na najvećeg od velikih u istoriji neko mogao da podigne ruku.

Ne, ničeg nije bilo.

Ni počasne paljbe, ni zvuka posmrtnog marša, ni sunca čiji zraci blistaju na trubama i na vrhovima bajoneta. Telo su noću doterali na groblje i u mraku, uz dva službena svedoka, kao nepotrebnu materiju, bacili u zemlju. Uz dva svedoka, od kojih sam jedan bio — ja».

I dok se peo uz stepenice specijalne zatvorske bolnice, šef UDB-e za Srbiju je teško disao, a rumen podsmeha i stida oblila mu je celo lice.

«Sanduk je bio jeftin, kamion vojni, pokriven sivom ciradom. Ugasili su farove i u tišini, kao utvare donjeg sveta, odneli sanduk do rake. A gore, visoko u krošnjama, sablasno je duvao vetar.

I tako jadnu budalu nabiše u raku, pa neka se u mraku svetlosti nada i neka tamo čeka budući život. Jadnu budalu, kojoj nije valjala vera njegovih starih... Kao ni meni, uostalom...»

Slobodan Penezić je, stigavši na cilj, stao ispred vrata da povrati dah. Na vojnika koji se ukipio kad ga je video nije obraćao pažnju.

«Ubogog ludaka koji se klanjao lažnom idolu, nabili su u raku... A i mene će uskoro za njim...»

Uplašen i besan, bio je šef UDB-e za Srbiju, dok je ispred vrata generalove bolesničke sobe čekao da povrati dah.

«Tako on sa svima radi... Za njega smo mi prah na cipelama.»


I setio se Slobodan Penezić poslednjeg razgovora koga je vodio sa Josipom Brozom. Bila je duboka noć, i on je popio više nego što treba. Kroz beskrajna slavonska polja jurio je plavi voz.

«I zašto su», pitao je izazivački «zašto su, Stari, zbog Inform-biroa stradali samo Srbi i Crnogorci? Pa Staljin je za vas katolike bio majka; po vašem, po receptu Stjepana Radića, on je rasparčao zamlju, i sve srpske pobede sveo na — NULU.

I zašto si, samo par godina posle IB-ea, hiljade srpskih oficira koji su ti doneli moć i vlast, poslao u panziju pre svakog normalnog roka? Nisu položili ispite, kažeš. Pa šta će glupom zastavniku integrali, šta Njutnovi zakoni znače jednom pešadijskom kapetanu? Kad su po Bosni ginuli za tebe, nisi tražio da crtaju geometrijske figure i pogađaju na kojoj geografskoj širini se nalazi neprijateljski glavni grad.»

A sada je zbog svega tog, Slobodana Penezića uhvati strah.

«Trebao sam da stanem», mislio je. «Ali to se godinama skupljalo u meni, raslo, širilo se i odjednom puklo kao balon...»

I što si na robiju oterao komesara za izbeglice iz Nezavisne države Hrvatske? Zar zato što je od smrti i gladi spasao četvrt miliona Srba koje tvoji nisu stigli da bace u jame...?

I to je bio kraj razgovora. Posle tih reči, Broz je ustao, tresnuo vrata za sobom. Ali pre nego što je izašao okrenuo se još jednom i ledeni pogled je Penezića presekao kao nož.

I sada, dok je u pustom hodniku stajao sam, Slobodan Penezić mrzi generala, koji vezan i bolestan leži sa one strane vrata.

Zna li on, zna li general Barac, da se on, Krcun, u svom životu nije bojao nikog? Zna li on da šef UDB-e za Srbiju nije poznavao strah?

A sad.

Sad dok misli o tom pogledu dobačenom preko ramena, malo je reći da se plaši. Malo, jer samrtna jeza kao krv, struji kroz čitavo telo.

«Ne, ne bojim se ja njega.» Jedva se uzdržavao da pred ukipljenim vojnikom ne počne da govori glasno. «Ne bojim se ja njega. Sam po sebi on je bednik koji je, dok je bio mali, da bi se zaštitio od zime bose noge gurao u kravlju balegu. Sam po sebi on je hulja, bivša beda i to mu se po licu vidi; kad je umoran i kad misli sa je sam.

Sam po sebi... Ali ono što kroz njega gleda, što u njemu postoji, što mu daje snagu... Onoga što ljudima govori kroz njegova usta, toga se bojim i od toga noću drhtim od straha.»

A tamo iza vrata, u sobi leži čovek koji se usudio da na njega potegne pištolj, a ipak ga nije ubio.

Samo po sebi — on je ništa. Sve na njemu je privid i laž; njegove vile i limuzine, njegov beli brod i plavi voz... Maršalska uniforma svih rodova vojske u kojima toliko voli da se slika; njegov koncertni klavir na kome ne zna da odsvira ni dečiji marš...

Sve je na njemu privid i laž, ali je samo spolja tako. Unutra, u njemu je sila koja sve ruši, koja se ruga, koje se boji Slobodan Penezić jer zna da se, posle neuspelog atentata oko njega polako sklapa krug.

«Jer čija je bila dužnost da o planiranom atentatu, pre svih, zna i da ga u samom začeteku spreči? Ko je kriv, ako ne šef UDB-e za Srbiju? I šta da pitam generala, kad je Hrvatska UDB-a sve već pitala pre mene?»

I odjednom, iz Slobodana Penezića je provalio divlji bes i on je kao vetar upao u sobu, u kojoj je ležao boleni general Barac. Isterao je medicinsku sestru, isterao je vojnika, koji je sedeo u ćošku i sagnuo se do generalovog uha.

— Krajiško pseto, što ga nisi ubio? — prošaputao je i iz sve snage ga udario po licu.

On koji u ratu nije nikada udario zarobljenog četnika ili Nemca, sad je tukao bolesnog čoveka, koji je bio vezan i nije mogao da se brani.

— Mi smo se sa Turcima klali, a njih poznavali nismo. Vi ste vekove proveli sa njima, vi ste nam ih navukli, vi ste nam ga i doveli.. pseto krajiško, što ga nisi ubio?


A odogovor...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Januar 19, 2015, 02:06:10 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj



TREĆE POGLAVLJE


ODGOVOR



13.

A odgovor na to pitanje stigao je mnogo godina posle.

Bila je godina devedeset peta, januar mesec, dan Svetog Save.

General je sedeo u trpezariji nagnut nad rukopisima svojih uspomena i razmišljao o onome što ga je onog davnog dana pitao šef UDB-e za Srbiju, Slobodan Penezić je odavno bio mrtav; nije prošo ni dve godine od njegovih pitanja postavljenih u «Plavom vozu», a službeni auto u kome je putovao u svoj rodni grad iznenada i bez vidljivog razloga je skrenuo s puta i svom snagom udario u drvo. Svi putnici, vozač i pratilac, Slobodan Penezić, na mestu su ostali mrtvi. Bar tako je javila ekipa Hitne pomoći koja je bila začuđujuće blizu mesta nesreće; kao da su unapred znali da će na tom mestu nešto da se desi. Komisija koja je izašla na mesto udesa, zaključila je: subjektivni faktor.


Kad je izašao sa robije, general Đurić je u predgrađu Beograda dobio stan i u njemu je živeo sa ženom.

Stan je bio mali, kuća trošna, ali je kraj bio miran i lep. I spokojno je živeo u tom stanu. Generala već dugo vremena nije pratio niko. Nekoliko godina posle smrti Josipa Broza kao da su zaboravili na njega. Svoje uspomene više nije morao da krije, niti da strepi zbog njih.

Tog jutra sedeći za stolom, setio se kako su ga, dan posle Penezićeve posete strpali u policijski automobil, i povezli ko zna gde. Kroz prozor okovan rešetkama, ugledao je krst na voždovačkoj crkvi.

«Gle 'krst', pomislio je. «Gle, kako je tajanstven i lep i kako blista na jutarnjem suncu.

I nimalo se nije plašio smrti, za koju je mislio da ga čeka na kraju puta.


I odjednom, dok se trudio da taj davni utisak složi u reči, a posle njega da odgovor na stano pitanje, do njega je kroz zatvoren prozor dopro potmuli zvuk groma.
«Grom na Svetog Savu. Na Svetog Savu — grom?!»

To se u Srbiji nikad nije desilo. Nikad — osim.

Ali za to «osim» nauka tvrdi da ne postoji. Priroda je beskrajno ravnodušna prema onom što se u ljudskom životu i istoriji zbiva. Izvan materije nema ničeg što može da uputi poruku ili pošalje znak. Pre neshvatljivo mnogo godina, tvrde naučnici, bio je veliki prasak, i iz njega je nastao isto tako neshvatljivo veliki svet. U tom svetu zemlja je — ništa; a šta je tek narod, šta čovek na njoj.

Ipak, general se uplašio groma u nevreme i mračna slutnja stegla mu je srce. Ustao je, otvorio prozor, i da se umiri, pustio je da mu nekoliko krupnih kapi orosi staračko lice.

Međutim, isto tako kao što je došla, grmljavina se udaljila, obišla Beograd, i nastavila da tutnji negde daleko, na zapadnom horizontu.

«Ovog puta je prošla oluja» prošaputao je general. «Neko drugi će da strada. Nečije tuđe grana danas će da polomi vetar.

Za nauku grom je smešna zagonetka primitovnog doba; iz vode vatra, buka iz tišine; i šta ima čudnog u tome? Onaj ko se ipak plaši rob je atavističkih strasti. Savremena psihijatrija ima odgovor na to: treba samo da se veruje u nju, i poleđuške prući na krevet.

Pa ipak.

Neće od tog groma u nevreme proći ni godinu dana, a u generalovom rodnom kraju — Srba više neće biti. Već u avgustu mesecu čitava će Krajina ostati prazna i pusta. Narod koji je četiri godine vodio borbu sa najvećom silom na svetu, najzad je klonuo duhom, i napusti ono što se nikad ne napušta.

Vezivali su im ruke, otimali oružje, nisu im davali lekove ni hranu. I kad su najzad tužne kolone pošle na istok — kakva radost među onima, koji samo na ljudska prava misle. Jedino im ona na srcu leže. To pleme nepokorno, to tvrdovrato pleme. Najzad su uspeli da ih počiste, da iščupaju iz korena da spale njihove tragove, kao što se u polju spaljuje trava.

Ono što je general čuo davne šezdeset i prve godine, ispunjavalo se u njegove poslednje dane. Sve je, u stvari, bilo isto kao i one noći u velikom salonu belog dvora; samo je ovoga puta demon razaranja i poruge promenio način govora, ime i lice. Glumci i kulisa su drugi, ali je režiser onaj isti — stari.

Međutim, kad je zatvorio prozor, kad je seo i na margini počeo da zapisuje svoju strepnju, general je odjednom postao svestan da je u stanu ostao sam.

Uznemiren, osvrnuo se oko sebe.

— Milice — pozvao je ali odgovora nije bilo.

Ustao je, pogledao u spavaću sobu, u malu kuhinju... izašao na balkon, čak. Ne, nikog osim osim njega nije bilo u stanu.

— Milice, gde si? Zašto se ne javiš?

U praznom stanu uplašeno i napušteno je zvonio starački glas.

I ponet velikim strahom, starac je obukao kaput i gologlav i bez rukavica, izašao na hladni januarski dan.

Na niskom i sivom nebu vladala je tišina, kao da groma nije ni bilo.

«Milica, Milica» šaputao je general. «Doktor je kazao da ona ne sme da ostaje sama... Da napolje ne smem da je puštam samu.»


A ta žena...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Januar 19, 2015, 02:10:59 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


14.

A ta žena koja zbog multipleks skleroze ne sme da ostaje sama, tog jutra, na veliki praznik, odlučila je da ode u crkvu. Posle Liturgije ona je izašla iz hrama, i otišla do male Kapele da upali nekoliko sveća.

I dok je stajala ispred gorionika i gledala kako u vlažni pesak, kao vrele suze sa sveća padaju kapi voska, iza sebe je čula grubi i prostački glas:

— Eh, dok ta upali za svi svoji muževi i švaleri... A 'voliki red iza nje... Ko da to nešto vredi iz njene ruke.

Posle te primedbe, Milica Barac je, ne okrećući glavu, požurila da što pre izađe iz porte. Dok je izlazila gledala je u zemlju a u grudima joj je bilo teško; kao da je na njih pao kamen.

Imao je glas pravo kad se tako podsmeva i ruga. Molitve njene i kajanje, usamljeni jecaji u tami — sve je bilo uzalud. Njen muž koji je dobar, koji je pazi i brine se za nju — odavno je više ne voli.

Pored njega ona živi sama.

«Od onog jutra, kad me je ugledao kako polunaga ulazim u naš zajednički dom, u kome sam carovala, među nama je vladala tišina i zid.»

Jer tog davnog jutra nije video samo nju; videla je i ona njega. Drhteći od straha i stida, ona je kroz prozirnu zavesu gledala svog muža, kako oborene glave prilazi do mesta kojim je ona tog trenutka protrčala kao luda. I gledala ga je kako se kraj tog mesta spušta na kolena, kako dlanom dodiruje travu kojom je prošla njena noga, kako taj vlažni dlan..

Očekivala je njegovu osvetu i gnev; ali ne. Ničeg od toga nije bilo; samo je tišina zavladala između njih. Tišina i pustinja u kojoj žedno grlo uzalud traži vode.

I nije prošlo mnog dana od tog događaja a on je, ne gledajući na nju i od nje ne očekujući ništa, pokušao da istoriju sam okrene u drugom pravcu, da ispod kola koja su srljala u ambis, stavi kamen i spreči ono što se sprečiti nije moglo. I zar je neko tako hrabar i jak ikada, i pre i posle, bio u njenoj blizini? I zar je mogla da takvog čoveka sretne i po drugi put?

«Bog je ljuba» mislila je. «A čovek koji je stvoren po liku Božijem, i on je ljubav takođe. I kad ljubavi nema, onda ljudsko biće skače i besni, i svest njegova pod tim teretom polako u tamu tone. U bezvodnoj pustinji propada ona, koja nije znala da prepozna svoj pravi poziv i put.»

I terana mislima, Milica Đurić je brzo i bez cilja išla i uskoro se našla u ulici u kojoj do tada nikad nije bila.


A general...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Januar 19, 2015, 02:24:03 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


15.

A general je, tražeći ženu za koju je verovao da zbog svoje bolesti neće umeti da se vrati kući, mislio na one dane u kojima je, umesto obećane smrti, ponovo dobio život i slobodu. Slutio je razloge zbog kojih su ga pomilovali, ali ne zna gde i kada je pala ta odluka.

U svoje «Uspomene» general neće uneti ono toplo veče na rubu ostrva, što liči na zemaljski raj. Neće opisati Josipa Broza i tri «srpska vladara» što pokorno i pitomo sede pred njim.

Kadrovi su pili vino, a Broz je pušio «Havanu», i kroz tamna stakla na naočarima pažljivo posmatrao svakog od njih. Jedan kadar je bio Paja Konj, drugi ambasador iz susedne zemlje, a treći drug Nećko.

Paja Konj umeo je dugo i tečno da govori, a da niko od prisutnih ne zapamti ni jednu reč. Ambasador iz susedne zemlje voleо je radne akcije i mlade brigadirke na njima.

«Šta ćete drugovi», pravdao se kroz osmeh. «Sveci ne postoje, pa ne mogu ni da ličim na njih.»

Za druga Nećka znao je svaki đak. Kad je komunistima bilo najteže, on nije klonuo duhom: preveo je Marksov «Kapital» a i sam je napisao nekoliko knjiga. I čim ih je objavio knjige su ušle u školsku lektiru. U ponedeljak knjiga izađe iz štampe, u sredu Nećko dobije nagradu za nju; u petak, knjiga je već obavezno štivo — klasika pisane reči.

Sedeli su kadrovi uz svog druga «Starog» sedeli kao deca uz čiču i pričali o vinu, vremenu, o moru koje je tog popodneva bilo mirno, beskrajno plavo.

«Znate... ovaj... drugovi....» pravio se rasejan i nevešt. «A kako je onaj nesretnik ...Šta ti ja znam ...kako se ono beše zvao?»

A tri kadra samo trepnuše u pravcu druga Starog. Ko da u ovako lepom času misli na nesreću? Pa još tuđu? I zar je malo nesrećnika na ovom svetu? Još mogo ima socijalne nepravde na zemlji. I zato su srpski kadrovi na to čudno pitanje, samo slegli ramenima pred svojim drugom Starim.

Ali je Broz sledio svoju misao, rešen da je dovede do kraja.

«Kako ne znate? Pa onaj ludak... Onaj što me je ubiti hteo.»

Na tu reč kadrovi se ukočiše od straha i iznenađenja.

«Pa morate znati.»

Ne, ne moraju.

Paja Konj je odan, ali glup; svi znaju da glupi ljudi slabo pamte. Pa ne zovu ga zabadava «konj». Drug Nećko je pisac i teoretičar. On je zagledan u večnost, u praktičnom životu se slabo snalazi. On pamti ideje, a ne ljude. A ambasador iz susedne zemlje? Što svakoj brigadirki zna obim grudi, ime i mesto sa koga je došla na akciju?

«Kaži ti, druže Pražo, kaži kako se zove moj ubica?»

I dok mu je znoj potocima lio niz ćelavu glavu, ambasador je izgovorio ime koje su sva četvorica odlično znala.

«Nikon Barac, druže Stari.», rekao je i kao da se kune stavio ruke na grudi.

Prokleto znanje, ko ga samo izmisli? Da zbog njega strada ljudski rod.

«Ah, Barac, Barac» lupi se po čelu Josip Broz. «Kako da zaboravim to ime?»

I svetle oči iza tamnih stakala pažljivo i hladno su posmatrale tri srpska kadra.

A oni?

A verni kadrovi srpski? Oni su već pomislili da je opasnost prošla, da mogu da se vrate vinu i moru, kad je nova bomba odjednom pala na sto. Josip Broz je odložio svoju «Havanu» i rekao čvrstim i odlučnim glasom:

«Znate, drugovi, ja sam pomilovao tog Barca... Jutros sam potpisao nalog za to.»

Ovog puta kadrovi se stvaro ukočiše. Paja Konj je samo otvarao i zatvarao usta, ambasador je u licu došao kao bulka. Prvi se snašao Nećko, koji je o frakcijskim borbama znao više od njih.

«Ja se druže Stari, ne slažem sa tim.»

I isto kao ambasador pre njega, i on na prsa stavi šaku:

«Kao čovek i kao komunista ...Ti se sigurno šališ, druže Stari. Misliš: 'hajde da se našalim sa njima... Da vidim..»

«Ne, tako sam odlučio. On je sad već na putu kući. Možda je već i stigao.»

Kradrovi nisu smeli da jedan drugom sretnu pogled. Značim ipak on nešto krupno sprema.. .Ne šuška se badava... Nije ga on pustio tek tako... Krupno se nešto sprema.

Mrak je počeo brzo da pada, crni su postali i nebo i more, budućnost odjednom puna zamki.

«Druže Tito» uspravi se ambasador koji je prvi izgovorio prestupnikovo ime. «On to ne zaslužuje... I mi se nešto pitamo: pucajući u Tebe on je pucao u sve nas.»

Ali Broz je bio uporan i čvrst. Carska se ne poriče.

«Sigurno je već stigao, i stan smo mu dali. Naravno, na Dedinje ne sme ni nogu da stavi.... Ali stan je dobio; i to lep».

Onda je u borbu, čiji rezultat je već znao, krenu i Paja Konj. Opasno bi bilo da po tom pitanju i dalje nema stav.

«On je Srbin», rekao je Paja, kao da se izvinjava. «On je Srbin.... a Ti znaš druže Stari, da smo mi pošteni i napredni Srbi.... Da smo mi prvi iz svog žita trebili kukolj i da nikad nismo zažalili zbog tog. Mi smo prvi...» i rukom je napravio pokret kao da nekom odseca glavu.

Ne i ne.

Ima pravo drug Paja, što se Srba tiče. Srpski komunisti su prvi ustali protiv imperijalizma svojih starih; bez njih, bez komunista srpskih, Nove Jugoslavije ne bi bilo. I zato on, Broz, sve narode voli, ali Srbe, ali Crnogorce... To se rečima ne može iskazati.

«Ali, ima neki što drukčije pričaju i misle.»

I u mrtvoj tišini, najzad je pala prava reč:

Sram zato neka bude druga Penezića, što je njemu, Titu, i to pre atentata u lice rekao da mrzi Srbe, i da ih zato lukavo uklanja sa vlasti. Rekao je, i to malo pre atentata.

Sa knedlom u grlu, kadrovi su u mraku lovili svaku reč Josipa Broza.

«Istina, bio je pijan... ali zar baš u takvom stanju?»

I onda je, sagnuvši glavu, dodao šapatom, jedva čujno:

«A drug Marko.... Drug Marko...»*

I na grudi je oborio glavu kao da je zbog nečega tužan.

Noć je pala na obalu i more i njih trojica nisu mogli da mu vide lice u tom času. Dok je govorio Paji Konju je drhtao glas:

«Mi smo uz Tebe, Stari. Ljudi se menjaju, samo je revolucija večna... Mi smo uz Tebe, Stari.»

Kao po komandi i druga dvojica klimnula su glavama, i oni su bili uz druga Starog.


I u tom trenutku na obali se upališe lampioni i upali se svetlo iznad stola. Dogovor je bio sklopljen: Josip Broz i njegovi verni Srbi sad su slobodno jedni drugima mogli da pogledaju u lice.

Aleksandar Ranković — drug Marko — je ubrzo posle tog razgovora izgubio svu vlast a njegov pad je postao izgovor i prilika za dodatno rasparčavanje srpskih zemalja, i pripremu konačne propasti Jugoslavije.

I tako je general ostao živ, ali je propao njegov rod. Posle njegovog pomilovanja, niko se tokom burnih sednica, na kojima je odlučena sudbina Jugoslavije i Srba u njoj, nije usudio da kaže kako u pitanju nisu principi već borba protiv jednog naroda i njegove vere. Niko, jer da je tako, zar bi Stari njega svog atentatora koji je Srbin, tako velikodušno pustio na slobodu i pri tom mu još i penziju i stan dao.

I zbog toga su srpski političari mogli da se osećaju sigurni i jači nego ikada pre. I zbog toga su, glasnije nego ikad, klicali onom koji im se rugao i od njih, za svoju porugu napravio sluge. Šta sve nisu radili da steknu njegovu milost; da sa staračkog lica izmame osmeh; izmišljali su doktorate i cele fakultete za njega, pravili fondove i zadužbine u njegovo ime; tri puta ga proglasili za Narodnog heroja; kao da čovek tri puta može da umre. Od njegovog lažnog rođendana pravili su ogromna i neukusna slavlja. A kad on treba da prođe putem, desetine i stotine hiljada ljudi, i po kiši i po vetru, satima su stajali poređani u njegovu čast.

Oko ono malo vlasti što im je ostavio klali su se i otimali kao gladni psi oko komada trulog mesa. I otimajući se i slaveći ga, nisu videli da iza njih, da iza njega još neko stoji. I nisu videli da im se taj neko ruga, i rugajući se sve ih zajedno u tamu, u propast u večnu sramotu gura. Nisu ga videli, jer su bili sitne sluge i ovom zlu beznačajni i mali.

«Otac laži i car tame» govorio je iguman jednog manastira koga su streljali odmah posle rata, «pokazuje se samo dušama koje su velike i moćne u svom zlu; za sitne i slabe hulje, on ostaje nevidljiv i nem.»

A šta su oni jadni i zabludeli znali; šta su i mogli da znaju?

Njih je samo privlačio miris veštičje čorbe i zato su, sa kašikom u ruci kao opijeni trčali u tom pravcu. Slutili su da će jednog dana čorba prestati da se besplatno deli.

General Barac nije znao detalje ali je znao osnovni razlog zbog koga je ostao živ. To su sad svi mogli da znaju.


Sad, kad se sve raspadalo i tonulo u tamu i kao kulise...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Januar 19, 2015, 02:29:59 am »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


16.

Sad kad se sve raspadalo i tonulo u tamu i kao kulise bile su kuće oko nje. Kao kulise koje čekaju svoju glavnu glumicu, i njen najvažniji monolog, posvećen životu kome je došao kraj. Milica Barac u mladosti je maštala o slavi osvetljene bine i kulisama iza nje.

I sama, usred nepoznate ulice iz koje nije mogla naći put, ona je govorila glasno.

— I kad je izašao sa robije, kad su se iza njega zalupila zatvorska vrata, ja sam ga čekala ispred njih. Mene su pustili samo dva meseca pre njega; da prva uđem u stan koji su nam dali i da ga uredim za život. I ja sam ušla, ne znajući hoće li on, kad me vidi da od mene okrene glavu.

Kad je izašao, zalazilo je sunce, mirisala trava, i u krošnjama je tiho duvao slab vetar. Bio je topao jesenji dan, a ja sam u mantilu, držeći se šakama za laktove, kao da mi je zima, drhtala od straha zbog susreta sa njim.

I tada mu nisam kazala da ga volim, da se kajem i da sam na robiju otišla zato što nisam htela da ga se odreknem, onda kad su to tražili od mene.

I tada, baš kao prava glumica, kao da umesto na trotoaru na pravim daskama stoji, ona skoro vičući, izgovori u hladan i tmuran dan:

— Divlja i nerazumna ženo, zašto si upropastila život; i njegov i svoj? Zar je trebalo da ga na sudskom suočenju vidiš prebijena, polomljenih ruku i izbijenih zuba, pa da shvatiš koga si kraj sebe imala i čiju si odbacila ljubav? Zar si, gubeći ga, morala da shvatiš da je život u kome njega nema nalik na bezvodnu pustinju?

A u Sali ispred nje tišina je kao da nikog nema. Publika, ako je i ima, sva se pretvorila u uvo i pažnju. Takvo priznanje i takva sudbina ne sreću se baš svaki dan.

— Otišla sam na robiju, jer kad su tražili da se, zbog atentata odreknem i javno ga osudim, ja sam, ne kolebajući se ni tren, odbila da to učinim. I umesto vile po čijem vrtu se slobodno šetaju srne, umesto somotskih haljina i krzna od hermelina, odabrala sam tamnicu, miris memle i odeću od grubog sukna. I kroz zarđale rešetke, a ne iz dedinjske vile gledala sam kako zalazi sunce i slušala pesmu pastira, koji negde u daljini kući tera svoje stado. I otkrila sam tužnu sreću onoga ko voli, bez nade da će mu ikad biti uzvraćena ljubav.

I zato sam, čekajući ga pred zatvorskom kapijom, drhtala od straha: bojala sam se da će on od mene da okrene glavu, da mi neće oprostiti greh i da ću ostati bez svoje tužne sreće — da volim onog koji mene više ne voli.

Međutim, ne...

On me je prihvatio, pružio mi ruku, poveo me u svoj stan. Ali, ljubavi, ljubavi u njemu ...

I nevoljna publika, strpljivi slušalac odlučio je da prekine monolog žene, koja se gubila i očigledno više za sebe nije znala. Bilo je hladno, staričina kosa je od neočekivane kiše bila mokra; ipak svaka radoznalost ima razumnu cenu. U času kad je počela da govori o ljubavi koje nema, jedna ruka je dotakla njeno rame i začuo se ljubazan glas:

— Gde stanujete, gospođo? Ja ću vas odvesti kući... Vidim da ste bolesni, ali ste pričali tako čudno i lepo; nikad nisam čula ništa ni nalik na to...

Staračka demencija o kojoj je doktor govorio njenom mužu još uvek nije do kraja pobedila razum i svest; dovoljan je bio samo jedan glas, dovoljan dodir, ljubazne ruke, pa da se Milica Barac vrati iz svog izmaštanog sveta. Jednom će sigurno i ostati u njemu, ali sad je još imala snage da se vrati.

— Sama ću ...Mogu sama da se vratim kući — odgovorila je sva crvena od stida i požurila da se što pre udalji od slučajnog svedoka svoje bolesti.

I udaljavajući se, ipak svesna onoga što je pričala pred nepoznatom ženom, ona je šaputala tužno i gnevno:

— Eh, što se najzad ne ugasi ta vatra koja nikog ne greje i ničemu ne služi?»

Doktor je kazao: «Staračka demencija» i dodao pri tom:

— Razlog su krvni sudovi, koji svakog dana postaju sve uži; mozak se hrani sve teže.»

— Doktor je tako rekao i sa svog stanovišta, koje se drži samo onoga što vidi svakako je bio u pravu.

Krvni sudovi jesu i uski i krti, ali nije ostarila materija ono što njenu svest gura u izmaštani i nepostojeći svet. Misli su onaj tovar ...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Februar 06, 2015, 07:03:51 pm »

**
Slobodan Damnjanović — Crni zmaj


17.

Misli su onaj tovar koji svest guraju u potpunu tamu.

«Moje misli i kajanje moje...»

I starica se odjednom, ne dovršivši rečenicu, ukočila na mestu; stala kao kip. Lice joj se ozarilo kao da je iznutra neka vatra planula u njemu.

«On je... On je ..Ovo nije bolest ni priviđenje; to je stvarno on. A na njegovom licu, na licu njegovom... Zar je to moguće? Zar to postoji još?

I stvarno, nekoliko koraka ispred nje, uplašen i bled stajao je njen muž, bivši general Nikon Barac. I on je, isto kao i ona, ugledavši je postao ozaren u licu.

I on se, a ne samo ona, radovao susretu za koga je pomislio da ga neće doživeti. Jer njena bolest ima fazu iz koje nema povratka. Ali, ona je tu, ona je pred njim; ona je živa i svesna; njen pogled je bistar i pametan; onaj koji on decenijama voli i zna.

I ugledavši jedno drugo, dvoje starih, poneti istom vatrom, žurno su pošli u susret jedno drugom. A kad su se sreli, on je brižno obrisao kapi kiše sa njenog lica, i isto tako brižno mokre pramenove kose sklonio sa čela.

U tom času istine, na pustoj ulici, gde osim njih dvoje nikog nije bilo, ona je shvatila da nije živela uzalud, da su njene molitve urodile plodom. Pa ipak, zar sme da veruje u to?

I pitala je:

— Ti si me tražio?

— Tražim te celo jutro.

— Ti se brineš za mene?

— Brinuo sam se mnogo.

— Nikone, ti mene voliš?

— Nikad nisam ni prestajao.

I u tom trenu nestale su sve godine patnje i samoće. U tom trenu, koji je slika večnog života, vreme se osulo kao prah. I bolest za koju su rekli da joj nema leka, u tom trenu je otišla od nje. Kraj života neće dočekati u tami.

— Ti me voliš, Nikone? Pitala je još jednom.

— Volim te, Milice — odgovorio je on.


I ruku pod ruku, njih dvoje su starački i polako krenuli u svoj dom. Počeo je da duva hladan vetar i oni su oboje pomalo drhtali od zime.

Onoga dana kad su ih u sudu izveli jedno pred drugo, on je bio modar i prebijen i jedva se držao na nogama. Oči su mu bile mutne i bez sjaja, a usne se zalepile za desni u kojima više nije bilo zuba. Ali iz njega, i pored svega, izbijala je naka snaga kojoj nije bilo ravne. Tek tada, lišen moći i prolazne vlasti, pred njenim očima u svoj sili, zablistao je njegov večiti lik. Onakav kakvog ga je stvorio Bog.

I zato ga je sad pitala ono, što se tada nije usudila da pita:

— Zašto ga nisi ubio?

Slobodan Penezić je davno sklopio oči, istrulilo je uvo koje je prvo htelo da čuje odgovor.

A taj odgovor bio je istinit i težak.

— Kad sam u njega uperio pištolj, bio je uplašen i bled i usne su mu se iskrivile u plačni grč. Usne su htele da plaču, da mole za milost, ali u očima, u pogledu nije bilo straha.

I general se opet setio pogleda koji mu je u odsudnom času zadržao ruku.

— Zašto me ubijaš? — govorio je pogled. —Zašto kad sam ja pružao ono što tražite ti i tvoj posrnuli rod? Pa ti si, ne ja... Ti si dozivao Crnog zmaja i molio ga da mu budeš sin... Zmaja Crnog koga još i «Stara zmija» zovu.

I general je kazao svojoj ženi:

— U njegovom pogledu bila je snaga, kojoj sam do tada služio i kojoj na trenutak nisam uspeo da se otmem.

Čudio se pogled: pa zar ćeš sad da se okreneš protiv mene? Ti koji si bio revnosan u borbi za presto svog gospodara? Ti koji si isto kao i ja, Crnog zmaja primio u svoje grudi. Zar ćeš sad da se okreneš protiv mene?

On me je tih par sekundi gledao i ja sam u tom pogledu prepoznao silu kojoj sam se obećao dok sam bio mlad. Bio sam nemoćan i mali, a sudbina je prema meni bila zla; zla je bila sudbina pa sam i ja postao zao. U pogledu je bila sila, kojoj sam se obećao onog časa kad sam Bogu okrenuo leđa. Kad sam grešno pomislio da Bog prema meni nije dobar, i da ja zato moram da se svetim.

Strašna je bila ona sila koja je govorila kroz njegove oči. «Poslao vam je svoga Sina» govorila je sila. «Poslao vam Sina, a vi ste ga raspeli. Vaskrsao je Sin a vama je i to bilo malo; vi ste hteli još. I šta da vam još pošalje osim vatre i mača? A ta vatra, a taj mač — to sam ja. Mene si u svojoj ludosti izabrao umesto Boga živog.»

Generalu su reči teško izlazile iz grudi, jer tu strašnu istinu o atentatu na Josipa Broza on do tada nije rekao nikom.

— Pogled mi je zaustavio ruku. Tih nekoliko sekundi slabosti i oklevanja bili su dovoljni da onaj poručnik dotrči, da stane između nas i svojim čelom njegov metak primi...

Pogled mi je zaustavio ruku i zbog pogleda ga nisam ubio.

General nije znao i nikad neće ni saznati da je između njega i poručnika Krilovića postojala još jedna veza. Njegova žena nikad se neće usuditi da tu istinu prevali preko usta.

Poručnika je pred generala dovelo ludilo i sila o kojoj su one davne noći, u velikom salonu Belog dvora, pričali Krajačić i Broz. A te noći do njih je stigla vest da je narod nad čijim grobom su hteli da igraju od sreće, da se taj narod probudio da je ustao iz mrtvog sna.

Danas, taj narod opet strada, ali je u svom stradanju živ, a njih dvojice odavno nema. U mutnoj tami sila spava, dok opet ne kucne čas da se probudi i na zemlju opet dođe. U obliku kakvom?

Josip Broz je umirao dugo i teško i katolička redovnica koja je bila kraj njega pomislila je u jednom času:

«Bože, kako se tamni anđeo smrti muči sa dušom ovog čoveka.»

A Ivan Krajačić?

On je pred smrt hteo da mu dovedu katoličkog popa.

«Svećenika, svećenika....» Hripao je.

«Velečasni» kod koga su otišli prvo se uplašio a posle je postao zloban i ljut.

«Neka se gospo'n komunista ispovedi drugu Lenjinu... A ni desetak odavno ne plaća.

Ali kad mu je Salko Avdagić, istina star ali još uvek jak kao bik, pod nos poturio svoju dlakavu pesnicu, Velečasni je promenio stav:

— Samo sporadi kršaćnskog milorđa» kazao je i pošao tamo kuda prvo nije hteo da ide.

— Ipak pokazalo se da je on badava tabao toliki put.

Kad je stigao u dvorište Krajačićeve vile, ispred fontane ukradene sa glavnog beogradskog trga, njen vlasnik je bio mrtav. U bolesničkoj sobi već je bilo hladno telo onoga, koji je jedne noći u velikom salonu Belog dvora hteo da zna tajnu propasti i smrti naroda koga su on i njegovi mrzeli najviše na svetu.

A u času ropca, on je prstima dotakao grkljan i kazao svojoj ženi:

— Draga moja. Kak' da me neko škarama ovde seče....»

Hteo je Krajačić da zna tajnu smrti a smrti zapravo niji ni bilo.

Nijedan narod koji u sebe primi Istinu, nikad do kraja ne strada. Uzalud je Krajačić one noći tražio tajnu smrti: nema tajne jer ni smrti nema. Ono što je on video, čemu se uzalud radovao bila je varka, samo prividna smrt onih koji su u času iskušenja Istini okrenuli leđa. I umesto Njoj, poklonili se tami.

Generala su, dok je bio na robiji, satima držali u ledenoj vodi, a posle mu na promrzlu kožu prikačivali struju. Na Golom otoku po letnjoj jari silom su mu trpali so u usta: a onda ga terali da žeđ gasi morskom vodom. Onaj ko se poklonio vatri, morao je kroz vatru i da se iskupi.

Ipak, ostao je živ, još uvek uspravan i jak, sposoban da svedoči i piše. General je znao da svoje poslednje dane provodi u vreme duhovnog rasula, u kome su plitke dosetke postale duboke milsi, a lupetanje — uzvišen stil. Uprkos svemu on će pre smrti dovršiti svoje životno delo. Pa ako neko hoće da čita neka zna: Kakvi su bili, šta su radili i kako u sebi unakazili Božiji lik.

Iz tvrde patnje koja je kao kamen celog života pritiskala grudi, najzad su se rodile reči i on nije hteo da dozvoli da one odu u grob zajedno sa njim.


I kad su dvoje starih najzad ušli u svoj stan, general je seo za sto ispred rukopisa, a njegova žena otišla je u kuhinju da za njih spremi čaj. I gledajući u vodu, koja ispred nje kao ljudski život ključa, ona je mislila:

— On je sad umoran i star i neće još dugo živeti. Ali, njegove oči su svetle i mlade i u njima nema ni traga od smrti.

Čovek stari, umire i u zemni se pretvara prah. Ali pogled, ono što nosi taj pogled to je večno lepo i mlado — i to ne umire nikad.


KRAJ
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: