Vladimir Velmar Janković (1895—1976)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Vladimir Velmar Janković (1895—1976)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Velmar Janković (1895—1976)  (Pročitano 4592 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Septembar 26, 2015, 05:47:59 pm »

**




VLADIMIR VELMAR JANKOVIĆ
(Čaglić, 10.08.1895 — Barselona, 11/12.08.1976)


Velmar Janković, Vladimir, pravnik, psiholog, pisac (Čaglić kod Pakraca, Hrvatska, 1895 — Barselona, Španija, 11/12. VIII 1976)

Osnovnu školu završio je u Varaždinu, gde mu je otac bio sveštenik. Kao tekelijanac studirao je pravo u Budimpešti a potom u Zagrebu. Oslobođen je vojne službe zbog slabog vida. Posle Prvog svetskog rata (1919) došao je u Novi Sad, zatim prešao u Beograd. U periodu između dva svetska rata (1919—1941) radio je kao viši činovnik pri Ministarstvu prosvete u Beogradu, prvo kao sekretar Umetničkog odeljenja, potom kao načelnik Ministarstva prosvete. Bio je sekretar Društva prijatelja umetnosti "Cvijeta Zuzorić". Govorio je nemački, mađarski, francuski, engleski, italijanski, španski, a poznavao latinski i starogrčki.

Tokom Drugog svetskog rata, od septembra 1941. do septembra 1944, bio je pomoćnik Velibora Jonića, ministra prosvete u vladi Milana Đ. Nedića. Sam je emigrirao i od jeseni 1944. živeo prvo u Italiji, zatim u Španiji, najduže u Barseloni. Nije se bavio politikom, već se posvetio izučavanju psihologije i u Barseloni 1972. osnovao prvi privatni centar za mentalno zdravlje (Orexis). Poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Sahranjen je na barselonskom groblju pod imenom Profesor V. J. Wukmir. U braku sa Milicom rođ. Vulović, imao je dve kćeri, Gordanu i Svetlanu.

Književne radove počeo je da objavljuje još u toku Prvog svetskog rata. Sarađivao je u Književnom jugu, Jugoslovenskoj njivi, Srpskom književnom glasniku, Misli, Savremeniku, Novoj smeni, XX veku, Politici, Vremenu, Reči, Novostima, Trgovinskom glasniku, Novom listu, Demokratiji, Prosvetnom glasniku, Obnovi, Srpskom narodu. Objavio je šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX v., na španskom i francuskom, niz ogleda iz oblasti psihologije i psihijatrije u evropskim stručnim časopisima, pod imenom Jorge Wukmir Galic (Horhe Wukmir Galik). Pokrenuo je i uređivao časopis za duhovnu kulturu Novi vidici (Beograd, Sarajevo 1928—1929) i bio vlasnik i izdavač lista Srpska gruda (Beograd 1941). Za drame dobio je više puta Nagradu Ministarstva prosvete, Nagradu Srpske kraljevske akademije, Nagradu Narodnog pozorišta u Sarajevu i Nagradu iz fonda kralja Aleksandra.



DELA: Svetla u noći, Zagreb 1919; Ivan Mandušin, Beograd 1922; Novi, Beograd 1922; Robovi, Beograd 1924; Dečak s Une, Beograd 1926; U vrtlogu, Beograd 1926; Duhovna kriza današnjice, Beograd 1928; Bez ljubavi, Beograd 1932; Sreća A. D., Beograd 1932, Državni neprijatelj broj 3, Beograd 1936; Građanska komedija, Beograd 1938; Pogled s Kalemegdana, Beograd 1938; Dnevna vest, Beograd 1941; Na španskom: Psicologia de la orientacion vital (Psihologija životnog opredeljenja), Barselona 1960; El hombre ante si mismo (Čovek pred samim sobom), Barselona 1964; Emocion y sufrimiento (Emocija i patnja), Barselona 1967.

LITERATURA: Đorđe Jovanović, Fašizam na pozornici, u: Studije i kritike, Beograd 1949, 256—260; Velibor Gligorić, Biće pozorišta, Novi Sad 1977, 143—146; Borivoje S. Stojković, Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (drama i opera), Beograd 1979, 968; Gojko Tešić, Dva eseja Vladimira Velmar-Jankovića u: Utuljena baština, Beograd 1990, 331—333; Predrag Protić, Beogradski čovek Vladimira Velmar-Jankovića, pogovor prvom posleratnom izdanju Pogleda s Kalemegdana, Beograd 1991; Marta Frajnd, Komadi Vladimira Velmar-Jankovića ili drama kao dokument o problemima i dilemama jednog vremena, ZMSKJ, 1995, sv. 2—3, 411—417; Đorđe J. Janić, Srpska politička ideja i Velmar-Janković, SOS, 2004, sv. 2, 378—398; Aleksandar A. Miljković, Pogled s Kalemegdana Vladimira Velmar-Jankovića u svom i našem dobu, SOS, 2004, sv. 2, 399—410; Branko Nadoveza, Vladimir Velmar-Janković o srpskom narodu između Zapada i Istoka, tradicije i savremenosti, SOS, 2004, sv. 2, 411—422; Vladimir Dimitrijević, Vladimir Velmar-Janković ili "Ratni zločinac" od Manče, SOS, 2004, sv. 2, 423—432.


Svetlana Velmar Janković
Odabrane biografije (tom I—IV) | Matica Srpska
Fotofrafija: Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Septembar 26, 2015, 06:16:05 pm »

*

DUHOVNA KRIZA DANAŠNJICE

Catena mundi Vam donosi odabrane delove eseja Vladimira Velmar-Jankovića "Duhovna kriza današnjice", napisanog daleke 1928. godine, a koji skoro 90 godina kasnije i dalje može da nam bude putokaz.

/.../
A negativno je u osećanju krize to da nemaju više u nama moć zanosa one velike ideje, ideje vodilje, koje su nam kroz našu dosadašnju povest svetlile, i koje su od naših dela, od našeg stvaranja, činile velike i snažne podvige. Bili smo mi i pre slični današnjim poratnim ljudima, u pogledu na samu prirodu ljudsku, i u pogledu naše primitivnosti, — i pre je greha na Balkanu bilo dosta. Bilo je i dosada ropskog mraka u našem životu: kukavičluk i spremnost na podvalu mešali su se s heroizmom i spremnošću na žrtvu. Ali, dok još nismo bili oslobođeni, nad nama je preteći i uzdižući lebdeo zavet naše slobode i on je našem dnevnom životu i borbi za naše interese davao nimbus istorijskog velikog i sudbonosnog delanja. Taj je zavet, začet možda već u pogledu majke kad je ugledala ruku Damjanovu, uneo elemenat tragičnog, uzvišenog is vetog u naše stradanje i čekanje, ozarivao naše spremanje. U našem čoveku sazreo je u toku toga spremanja, latentan i podsvestan do XIX veka, jedan silan zanos koji je davao snagu delima, koji je bdio nad savestima, koji je takoreći određivao vrednost čoveka — po kome su se ljudi sporazumevali, osećali srodni, raspoznavali se. S njim u duši čovek je mogao biti bliži čoveku, jer je pomoću njega i kukavicu i heroja, i prljavog i čistog, mogla da spoji u datom trenutku jedna ili druga velika ideja, kojoj su se ljudi podredili skupa sa svojim sebičnim interesima, čijoj su se zapovesti pokorili radi čudne iluzije o sreći budućih pokolenja, radi magične svetlosti boljih dana koje je trebalo doneti onima koji dolaze.

Taj zanos nas je učinio sposobnim na velike napore, na žrtve, i načinio legendarnom stvarnost života prošlih pokolenja koja su se i svesno i nesvesno saživela sa lepim mitom o slobodi.

Danas je naša stvarnost ogolela, legendarno istorijsko događanje je prestalo da bude to, s našeg delanja spala je koprena mistike. Danas snage zanosa rade mrtvo, mehanički po inerciji, po ostatku.

Prva i glavna osnova naše krize, i duhovne i materijalne — jer se te dve ne mogu odvojiti — leži u tom, što se u nama iscrpla moć vere u jednu veliku ideju vodilju, kosovski — a nov ideal nije još nađen.

Čvor krize

Iscrpla se ta moć vere u skorašnjim nacionalnim borbama, koje su bile i suviše teške i zahtevale su da se u jedan jedini gigantski napor oslobođenja uloži sva snaga; ne samo snaga fizičkog trpljenja nego i sva moć narodne duše, sa svim njenim kolektivnim silama, sa svim vrelima duhovnog nadahnuća. Bacite pogled na naš XIX vek i uvidećete da su sve manifestacije ne samo ekonomskog i odbrambenog nego i duhovnog života našeg naroda bile određene jednoj, kosovskoj, zavetnoj misli, ideji i idealu oslobođenja i ujedinjenja.

Koliko je isključiva bila vlast te ideje najbolje se vidi po tom što je, potpomognut uticajem materijalizma sa Zapada, oslobodilački nacionalizam u XIX veku apsorbirao za sebe čak i moć religioznog osećanja u našem čoveku — i taj duhovni vidik podredio svojim političkim i vojničkim ciljevima. Ostali su nam oblici hrišćanstva, te možda jedine tradicije kroz koju je ostvarena veza naše moderne i pretkosovske povesti, ostali su nam oblici, ali to više nije hrišćanstvo iz prošlosti. To nije više ona živa snaga duha, koja nas je u najtežim vekovima mraka i ropstva podržavala, nego je sad već pomerena, podrivena, bivša moć. Pregaženo je, osumnjičeno je, izmrcvareno hrišćanstvo u nama; ono je izgubilo za nas svoj evanđeoski, objavljivački, bogonosni značaj i održava se na slabim, osporenim uverenjima, u ukrućenoj konvencionalnoj simbolici. Ono više ne prožima ljude do u dubinu njihovu, ne formira osnovu njihove duše, ne stvara u njima određen pogled na svet i na ljudske međusobne odnose, ne proširuje njihovo gledanje na boga i na vasionu. Hrišćansko osećanje iz nas je nestalo, ugušilo se, zamorilo se, i naš čovek je za svoju duhovnu orijentaciju izgubio i taj stolećima ogledani put, na kojem se mogao dosada neposredno iz nagona, iz srca, približiti najvišim etičkim shvatanjima života. To jest onim shvatanjima u kojima ima žrtve, svladavanja sebe i svoje sebičnosti, i izgrađivanja samog sebe u pozitivnom etičkom pravcu.
/.../
Čvor krize je dakle u ovom: samim oslobođenjem prestaje da deluje u nama plemeniti zanos kosovske ideje vodilje; samom činjenicom oslobođenja ona je izgubila razlog svoga postojanja — ona se u smislu aktivne istorijske gradilačke moći iscrpla i više nas ne vodi. Zamorenu nečuvenim naporima velikih događaja, sa podsečenom osnovom i hrišćanskom tradicijom, našu je duševnost još pre prvog predaha na važnoj raskrsnici povesnih etapa počeo da zrobljava zapadni materijalizam. Tome se svemu pridružio rat kao centralni doživljaj naše epohe i njenog čoveka, kao najbolnije iskustvo takozvanog civilizovanog čoveka. Svuda, i u Evropi i na Balkanu, gde god ima žive duše i čovečije neuspavane savesti, rat je naneo u napaćenu našu savest užas surovih nemislostivnih pitanja o smislu života i kulture, tih pitanja pred kojima ne postoje razlike između pobednika i pobeđenih; tih pitanja koje otkrivaju zapravo jednog jedinog pobeđenog: samog čoveka, i jednu jedinu žrtvu: njegovo srce izvrgnuto večitom strahu da se opet ne pojavi u svoj svojoj vlasti cinični gospodar ove zemlje, iskidano mržnjama, od kojih celog života hoće da oslobodi, to srce, skrušeno, osušeno, samom sebi javno...

Sadašnjica

Pod kosim osvetljenjem koje baca na današnje društvo i na našeg čoveka ova duboka kriza u kojoj je on zarobljen, on se oseća bez sigurnog i pouzdanog vođstva jedne velike istorijske ideje; on se oseća na raskrsnici, na prekretnici, ali je na njoj bez prave orijentacije i, zamoren, on se rado okreće zaboravu i beži od napora. Zbog toga nam se sadašnjica može učiniti kao postojano produženo bekstvo od nas samih.

/.../

Bekstvo od nas samih je to kad se sklanjamo od kulta skorašnje povesti, kad je osećamo kao težak umora, još i suviše krvav po dušama. Kad kažemo: ta sav je svet kroz Albaniju prošao, sav svet stradao — čemu onda postavljati pitanje dobrovoljaca, invalida i udovica, čemu iznositi lične zasluge ovih i onih. Ili kad kažemo: da su tradicije naše stare povesti stvari stručne nauke, stvari neaktuelne i daleko od izvora moderne civilizacije; kad omahnemo rukom i kroz tresak džazbanda prezrivo kreštimo: "Vječna pamjat Dušanu"

/.../
Ne čini li vam se poznat smisao ovih i ovakvih reči? Ne čini li vam se da ih je puna naša sadašnjica, da ona od njih živi, da se i onda, kad one nisu ovakve iste, naša dela, naš dan, naša noć, njihovim smislom hrane, tim se tonom boje, pod tim se ritmom kreću? Bekstvo i zaborav!

I zar nije bekstvo od samih sebe kad se otresamo svoje primitivnosti, hitajući u Evropu da tamo na naše balkansko sirovo srce navučemo makar i najtanju prevlaku evropejštine, da bi na taj način postali ljudi? Da tako steknemo ono suvereno pravo po kojem ćemo se smeti stideti sopstvene primitivnosti, po kojem ćemo smeti s visine kritikovati našu zaostalost, i podmenuti joj se, — makar to bilo i posle jednog sezonskog bavljenja u Parizu, — po kojem ćemo steći pravo, — a možda i dužnost — da se naviknemo na metanisanje pred visokom evropskom civilizacijom, pa makar bili u pitanju najsiromašniji predstavnici njeni. Jer, šta mi zapravo imamo? I kad ćemo mi, ako boga znate, stići Evropu?

Jedni se odaju bekstvu od sadašnjice da je ne bi videli i osetili, drugi beže od nje što je vide i osećaju i suviše dobro. A želja zaborava razdeljena je na toliko različitih maski straha, umora i nemoći, da se svakom čini kao da od nečeg drugog pati njegov sabrat; od nečeg drugog, samo ne od njegove bolesti. Čovek se ne zaustavlja pri čoveku, čovek se ne zaustavlja na samom sebi.

Pobuna čoveka u nama

Pa ipak uprkos tom zaboravu, uprkos tom življenju dnevnim životom, pored sve sumnje i zamora, neverice i cinizma, — nezadovoljstvo postoji negde duboko u nama, nezadovoljstvo sa nama samima, koje se ne pretvara uvek u šeretske osmejke i u sleganje ramenima, nego muklo i potajno tinja na dnu naše savesti i raspiruje jednu pritajenu još ali silovitu i mladu pobunu. Čiju pobunu? Ja mislim: pobunu čoveka. Nije on u nama umro.

Ta pobuna hrani se uverenjem, — i to je uverenje mlado i sveže, tako mi se čini, — da je pored onih koji žive životom obožavanja dnevne stvarnosti, brzog i jeftinog uspeha, odbijanja viših ciljeva, oduvek bilo i biće uvek ljudi koji žele da potraže smisao i spasenje svom životu.
/.../
A na dnu pobune razgoreva se uverenje koje mi odavna u sebi nosimo, a koje baš praktični novovekovni razum hoće u nama da uguši: nikad mi bez velikog zanosa nismo mogli opstati. Naši kneževi ubijali su se međusobno, sin oca kasapio, — bili smo i mi uvek dostojni krvavih zakona svetske povesti. Ali su ti isti kneževi zavetom monaštva odbacivali od sebe taštu slavu kraljevskih umiranja; bili su puni želje za vlašću zemaljskom, ali nisu bili bez sna o carstvu nebesnom i zaboravljali su sebične, gramzive, krvoločne sebe pod svodovima velelepnih zadužbina. Ne što bi ih pekla savest, ne što bi bili licemeri ili bigotni, nego što nisu mogli — bez velikog zanosa opstati. Slutili su božiju vlast nad sobom i u muci svojoj tražili su utočišta od nje. (O, tom srednjevekovnom mraku ne treba se smejati!)

Pa smo se posle savili pod strašnom perspektivom koja se jezivo rastvorila osvetljena oreolom Lazarevim... Kakva avetinjska i strašna svetiljka, ta glava kneževa, koja pet stotina godina svetli nad narodom! Pa zar nije bilo lakše upaliti mesto nje lampion polumeseca pa ne čekati i ne trpeti vekovima?
/.../
Ali ni mi nismo bez tradicije. Samo je ona druge vrste nego zapadna: naša najveća i najpouzdanija tradicija to je pet stotina godina patnje prema pet stotina poslednjih godina zapadne kulture. Iz te tradicije, koja je najvišim svojim izrazom živela u našoj narodnoj pesmi, iz tog vekovnog iskustva koje mi svi nosimo i potajno i otvoreno u krvi našoj, u svesti i podsvesti našoj, u duši našoj, u kolektivnom saznanju i u visokoj formulaciji jakih individualnosti, iz te jedinstvene i svete očuvane tradicije možemo uvek da crpemo prvo instinktivno uporište za izgradnju našeg odnosa prema bogu i svetu, odnosa čoveka prema čoveku. Gord je Zapad i on nam dovikuje da padnemo ničice pred bleskom njegovih vekovnih tekovina. Možemo mi poštovati istinske vrednosti koje su bolji čovek, bolje čoveštvo i tamo stvorili; ali u to poštovanje tuđeg moramo uvek uneti svest o tome da je najveće i najpouzdanije iskustvo čovečije patnja i da smo se mi po njoj i u njoj dovoljno osposobili za buduće zadaće naše kulture. Dovoljno smo se osposobili, iako možda baš u sadanjem času zamorenosti i suviše prenebregavamo svest o tom da istinsko čoveštvo, s jedne strane, i razvijena cilizacija, civilizacija ustanova, nagomilanog kapitala i diferenciranog ekonomskog poretka, s druge strane, ne idu nužno i neminovno jedno s drugim. Osnov istinskog čoveštva leži u samom čoveku, u njegovom srcu, u moći njegove duše, da pomoću nje svlada svoje sebične nagone i da drugog čoveka primi humano i prijateljski sve dok se on ne pokaže neprijatelj. Taj osnov čoveštva može da postoji i tamo gde nema raskoši institucija, prema tome postoji i na Balkanu.

Taj i takav odgovor možemo da damo na prezriv osmeh gordeljivih; ali i taj odgovor treba dati bez prazne oholosti, bez šovinizma i taštog preterivanja, samo s ponosom koji nalaže da se mora poštovati svoje, jer u tom našem ima lepote. Bez tog poštovanja samih sebe nećemo se nikad izdignuti nad zarobljavajućim osećajem da one velike tamo na Zapadu ne možemo stići, izdignuti se dakle iznad prve prepreke koja koči našu pravilnu orijentaciju: prva stvarna svest o potrebi naše duhovne i kulturne samostalnosti koju treba izvojevati, prva stvarna svest o toj potrebi mora ići naporedo sa instinktivnim isticanjem otpora prema uticajima sa strane.
/…/

Pravo na samostalnu kulturu

Nemogućno je da se naš narod borio samo za go život. Nemogućno je da je pod najtežim pritiskom izdržavao vekove patnje i doživeo trenutke da gotovo ceo pođe u izgnanstvo, dakle da doživi trenutke u kojima bi svaka romanska ili saksonska praktična pamet pretpostavljala kompromis sa životom, i ne bi išla do očajničkog, agoničnog "ili—ili"... Da smo se samo za go život borili, ne bismo išli do tih granica, na kojima on zaista prestaje. Naša je borba bila zato tako žilava što je u nama tinjala vera da ono pravo tek dolazi, da dokaz fizičke moći naše rase nije naš najveći podvig.

/.../
Narod koji je bio toliki patnik i žrtvonosac kroz celu istoriju ne može sad da se zadovolji kultom tuđih bogova, ne može da svoju žeđ za čoveštvom utoli formulama koje su drugi za sebe načinili; ne može se sad zadovoljiti da ostane bez svoje religije i etike, bez svoje oslobođene književnosti i umetnosti, bez svoje mudrosti, jednom rečju, bez svoje samostalne kulture. Onu potrebu velikih zanosa, koja mu je diktirala ispunjenje kosovskog zaveta, on sad može da pretvori u zanos za kulturnim stvaralaštvom, za dostojnom izgradnjom mesta koje je stečeno, za izvršenje uloge koja mu je namenjena u svetskoj istoriji, da bi tako mogao kulturi sveta dati svoj dar. Naš budući zanos, to je istorijska misija našeg naroda, kao dela velikog Slovenskog Mira. Ideja naše samostalne kulture nerazdeljivo je vezana za ideju naše istorijske misije. I ako samo manji deo onih snaga koje smo utrošili na fizičko održanje, upotrebimo na to stvaralaštvo, imaćemo veliko delo. A prvi korak tom delu, to je organizacija protivu slepog primanja stranih duhovnih uticaja, to je revizija mnogih vrednosti koje smo primili sa Zapada bez ustezanja i nekritično, u prevelikoj revnosti neslobodnih ljudi. Postoji i duhovna gruda. Nju valja braniti.
/.../

Duh zajednice; novi tip čoveka

/.../
Od toga, što ne postoji taj duh zajednice, trpi naš današnji čovek, i zbog toga ne može da se pouzdano orijentiše u današnjoj krizi duha. Osnovni ciljevi naše kulture nisu probuđeni u njemu, ti "daleki" ciljevi, koji bi mu pokazali ideal za koji je vredno živeti i koji bi ga samim tim odagnali od isključivog, banalnog, besadržajnog dnevnog života i njegovih kruhoborskih perspektiva, koji bi učinili da prezre, ili bar da podvrgne temeljitoj reviziji parole moderne kapitalističke civilizacije, čiji se tip, u stalnom hitanju ka vlastitoj propasti, usavršuje na Zapadu, i koji i nas mlade na Balkanu, nas istaknute stražare Slovenstva, hoće da zarobi. Možda je dosadanja naša borba protivu raznih ugnjetača bila teža, ali smo bar znali ko nam je neprijatelj; sad moramo i na to da pazimo jer zapadna kultura ma i onda nasmejano i prijazno lice, kad je ona sama laž i mamonska podvala. Ko zna, možda će ovo što sad dolazi, biti još teže, jer sad predstoji borba za održanje našeg duha... Podleći u toj borbi znači postati kolonija. I onda je sav smisao naše dosadanje povesti izvrnut, potrven, uništen...

Zbog toga duha zajednice potrebno je da naš čovek u svojoj zemlji nađe ne samo svoj dom, dakle uslove fizičko-ekonomskog života, nego da u njoj nađe i svoga boga, svoju istinu, smisao i spas svoj. Isti jezik, ista društveno-ekonomska, ista političko-diplomatska zajednica, — to više nije dovoljno ni za teoriju nacionalne države, a i suviše je malo za mučno snalaženje posleratnog čoveka, koji je uvideo u evropskom ratu bedu spoljašnjeg nacionalizma, što mržnjama i rušenjem potrese Evropu u njenim temeljima. Zahtevi kulturnog, unutrašnjeg nacionalizma, produbljenog iskustvom rata, nacionalizma koji je nadsvođač klasnih borbi, ti zahtevi opravdani su samo onda, kad on predstavlja pokret narodne duše i njenu želju da svetu donese na dar visoke čovečije, osveštane kulturne vrednosti. Možda je logički paradoks, ali je u isti mah i istina više vrste, da je nacionalizam najviši u ono čoveku koji se oslobodio osećaja krvnih i rasnih srodnosti, ali ipak živi u etičkim odnosima prema svome društvu, poštuje u čoveku — čoveka, a u zajednici se priklanja opštima interesima. Jedan od bitnih unutrašnjih zahteva naše kulture biće u tom da taj i takav čovek dođe do svoga izraza i do svoga uticaja u našem društvu. To je čovek koji će svoju zemlju smatrati svojom zbog njenih duhovnih vrednosti, i smatraće je to više svojom, što će onda više davati mogućnosti za čovečan, dostojan, duševan život, duševan i u radosti i u patnji.

Polazeći za ovim i ovakvim parolama našem čoveku bi se ukazao i put za izlazak iz sadašnje duhovno-moralne krize, kao što bi mu bilo omogućeno da živi duševno, okrenut prema svojoj unutrašnjosti, da živi kulturno, iako nije stigao Evropu, što mu uostalom nikad nije bilo niti će mu biti potrebno. Dolazi vreme kad ćemo uvideti da ne možemo živeti od uvoza, od otpadaka evropske civilizacije. Dolazi vreme kad ćemo uvideti da ne možemo večito biti vezani uz mač i plug, i da smo se zaželeli svoga izraza u religioznom, etičkom, umetničkom, filosofskom i društvenom obliku. Naš čovek ima potrebu da veruje, da misli, da gradi, da peva, da saznaje život, i kao što se oslobodio pritiska koji ga je do sada u toj potrebi kočio, tako će se i sad odupreti onom stranom nametanju koje bi mu prečilo da izradi svoju slobodnu višu kulturu. Možda baš onu koja će produžiti prekinutu liniju srednjevekovnih zadužbina naših vladara i izraditi do visokog složenog izraza osnove mudrosti i lepote naše narodne pesme.

Sve će to ići kroz stvaranje snažnih ličnosti. Ali te ličnosti moraju u svojim naporima biti pomognute nagonom naše obnovljene, prema ciljevima duševnosti orijentisane sredine, jer dok u nama svima ne počne sazrevati ideja o prioritetu kulturnih potreba, dotle naše kulture neće biti. A na tom poslu mogu se naći ne samo intelektualci nego svaki čovek koji je u sebi osetio iskreni revolt protivu naše zaostalosti, a u isto vreme osetio da zaista u nama ima mnogo više vrednosti nego što smo do sada pokazali.

Vladimir Velmar Janković
Catena mundi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 26, 2015, 06:57:55 pm »

*

ISTORIJSKI IDEALIZAM SRPSKOG NARODA


(govor održan na "Dan knjige")


Mada je u svome hodu kroz vekove doživeo časove slabosti i teške poraze, i pretrpeo dva velika opšta sloma najstrašnije vrste, kosovski i šestoaprilski, srpski je narod istorijski narod, to jest narod koji je nebrojeno puta pružio dokaze o tome da hoće i može svojom sopstvenom snagom da stvara svoju istoriju i da pomoću svoga duha daje obeležje mestu na kome živi. Ako bi smo jednog dana i nestali sa zemlje, naš srpski trag neizmerne čovečje patnje, prave muževne borbe i lepog umiranja ostao bi iza nas. Dobili smo već svoje znamenje u velikoj inače opštoj prolaznosti.

I mi smo, kao i drugi istorijski narodi, svoj trag povukli svojim upornim pristajanjem uz izvesne ideje-svetitelje, ideje-vodilje, ideje-akcije, zajedničke mnogim srpskim pokolenjima, a zasnovane na najdubljem poimanju naroda našeg o bogu, čoveku, narodnoj zajednici, slobodi, dužnostima, životu i smrti. Istorija našeg naroda i nije ništa drugo no žilavo i žrtveno pristajanje uz te ideje i uz njihove borbene akcije, ona i nije ništa drugo no pregaranje u ime tih ideja. Pravi svoj lik, onaj koji danas u teškim časovima strašne naše pometnje, ne uspevamo, nažalost, da sagledamo, pravi svoj lik čoveštva u grehu i veličini, na tragičnom putu unutrašnjeg i spoljnjeg junaštva i duhovnog uzdizanja, mi smo Srbi izvajali u tvrdom kamenu svoje istorije. Dleto nam se u dva maha slomilo. Od nas zavisi da li ćemo ga opet uzeti u ruke ili ne.

Šta nam je pomoglo da na tom putu, uspinjući se, ne izgubimo dah, povijajući sene slomimo kičmu, krvareći ne iskrvarimo? Šta nam je pomoglo i ko nam je pomogao da se održimo na našem preteškom istorijskom mestu; ko nas je doveo do velikih naših ostvarenja i zabeležio ih delom ili perom u spomen pokolenjima, šta nam je pomoglo da prebolimo najbedniju bedu svojih slabosti i da uvek do sada ipak pronađemo često izgubljeni i pomračeni smisao života narodnog i pojedinačnog?

Da li nam je pomoglo da se otkupimo od zle sudbine, bogastvo naših rudnika zlata, srebra, bakra? Da li su nas izveli na visine vešti mađioničari svojim čarolijama, ili smo mudrost života našli kod iskusnih tuđina, u nauci njihovoj, u ustanovama koje su nam oni skrojili pa darovali, a od nas tražili da se, recimo, samo poturčimo ili polatinimo? Ne. Pomoglo nam je do sada uvek što smo se svom čvrstinom narodne snage grčevito držali uz predanja srpska, uz naše stare životne oblike, uz našu pravu duhovnu otadžbinu, onu koju smo nosili i na sve nevoljne seobe naše, onu koju smo izneli ispod mraka robovanja, onu koju smo, sve do 1918, znali tako kao što smo znali majku svoju. U toj otadžbini bili su nam u svim vekovima predvodnici svetitelji, junaci i prosvetitelji. Svetitelji naši i njihovi poslednici, koji su nam obezbeđivali i osigurali duhovnu zajednicu Srba, koja su u odsutnim časovima, i 1804, i 1912, i davno pre toga, sjajno pokazala kao carstvo, jače i od državne granice. Junaci-vođi naši za to su carstvo umirali. Duhovni vođi naši, prosvetitelji, književnici, i sav njihov stvaralački rod u umetnosti i nauci, za to su carstvo, za tu otadžbinu, živeli. Tri vrste ljudi: svetitelji srpski, vođi srpski i prosvetitelji srpski, tri prevashodno duhovne kategorije predvodnika, u Svetom Savi uzdignut do najvišeg duhovno-vođstvenog jedinstva — u Svetom Savi, koji je bio i svetitelj i vođ i književnik — te tri vrste ljudi pokazivale su nam u svima vremenima put na kom će Srbin ostati veran sebi, svom istorijskom hodu i svom boljem liku. Kad god je svoje svetitelje napuštao, zamenio junake sa vođama iz prikrajka, kad se oglušavao o reč svojih duhovnih ljudi, neimara knjige, srpski narod silazio je sa glavnog druma svoje savesti, grešio dušu i propadao.


***

Da se podsetimo u nekoliko reči danas, kad su svi pojmovi zamagljeni, šta su književnici svome narodu? I koja je uloga književnosti u narodnoj zajednici?

Nije književnost samo "glavni organ prosvete i duhovnoga života", ni književnici samo "izvor ideja i pravca u prosvetno-književnom pokretu", kako reče, u jednoj prilici, jezikom XIX veka, umni Stojan Novaković. Mnogo više od toga, književnost je uz religiju i rad možda najveća uteha ljudima u njihovoj osamljenosti; književnost je najubedljivija pronositeljica široke čovečje, a ne dogmatske istine; ona je najmanje bolan izvor našeg životnog saznanja; književnost je jedan od najintimnijih ostvarivača lepote u nama; ona je jedan od najpouzdanijih propagatora ljubavi u nama. A povrh svega toga, književnici su najnesebičniji nosioci opšte, narodne svesti, savesti svoje zajednice, njeni najbolji istraživači i najprirodniji pobunjenici u ime te savesti, u ime boljeg lika narodnog, u ime dubljeg smisla njegovih ideja-vodilja.

Nema književnika koji to ime iole zaslužuje, a da nije neprekidno u tajanstvenom dosluhu sa savešću svoga naroda. Neka piše pesme, priče, drame ili nauku, neka piše istoriju, tipike, pripovedi ili filozofiju, uvek on mora, po zakonu svoga stvaranja, svesno ili podsvesno, osluškivati hod svoga naroda, pokret zajednice za koju je vezan. To je jedan od neophodnih a najdubljih izvora njegovog saznanja, njegovog stvaralačkog doživljavanja, njegovih životnih sinteza. Nema književnosti — sem ako nije čist zabavljač. A taj i ne zaslužuje to ime — nema književnika koji nije stalno u kucavici srame svoga naroda, nema književnika koji neprestano doživljava pokrete i događaje javnog života svoga naroda, koji ne oseća nepravdu društvenu, zakonsku, političku, nema književnika koji najdublje što čovek može, ne oseća odnose svoga naroda sa svetom oko sebe, i sve pobude nagona samoodržanja, borbu sa neprijateljem, i sve drugo što predstavlja volju za životom njegovog naroda. Istina, on sve to ne gleda toliko pod dnevnom svetlošću. On u stvarima dnevnog života gleda njihovu naddnevnu suštinu, i reči koje će se roditi iz toga vezivanja svakodnevnog sa suštinama, biće izrečene u nekoj pesmi, drami ili romanu, kroz usta nekog lica tako da će se dnevno po suštinsko poznati, i zbog toga dugo i dugo kroz delo ostati. Zato je život književnika mahom težak, jer je teška i dužnost da ostane veran doživljaju svoje savesti i svoga stvaralaštva, a to je tako često u opreci sa sujetom, grešnom i prljavom površinom javnog života. Književnik ima dužnost da misli o prošlosti, današnjici i sutrašnjici ujedno, i da svoj sud i svoj doživljaj o životu, svoj stav, svoje stvaralaštvo stalno usklađuje sa duhovnim likom svoga naroda, onim koji narod nosi kroz vekove. Književnik je u tom smislu najodgovorniji tip društva. I baš zato što je takav, mogu na delima književnika pokolenja da se ogledaju, da se vezuju, da ostanu zabeležena, da ostanu živa, spasena od strašnog zaborava ljudskog.


***

Stojimo danas pred knjigom naše književnosti, starom 800 godina, i listamo po njenim listovima, tražimo odgovor na mnoga pitanja. Vreme je danas takvo da od svojih predvodnika moramo tražiti savete, ne raditi po svojoj ludoj glavi. Duboko u sebe zagnjureni, brižno nad povest svoju nagnuti, moramo da uspostavimo izgubljenu vezu sa našim predvodnicima i od njih da zatražimo reč okrepljenja, pravac puta i pravilo vere.

Šta će nam reći književnici, prosvetitelji naši, čiji spomen danas slavimo, jer je, eto, u nevolji našoj i njihov, inače zaboravljeni red došao? S pravom tražimo da nam književnost naša dâ tu reč utehe i pravde, jer je to književnost koja se po starini i po kvalitetu pojedinih radova ili predstavnika njenih može meriti sa mnogima oko nas, književnost koja po narodnoj poeziji čini deo svetske književnosti. I naći ćemo u njoj odgovor na mnoga pitanja, pa i na to zašto smo sada doživeli slom, i zašto smo takav slom doživeli. Na sve je odgovor dat, treba samo listati i umeti čitati. Odgovori na osnovna, suštinska pitanja koja naša književnost daje, jednodušni su. Jedan primer ću vam za to dati, jedan primer koji spada u najvažnije odgovore naše današnje mučne orijentacije.

Svi pisci, svi naučnici srpski, svi stvaraoci lepote i smisla, jednodušno ću vam reći kroz svoja dela, sa sigurnošću, pouzdano: nikad delo Srbina nije u istoriji bilo materijalističko, ni u smislu zgrtanja dobara, ni u smislu materijalističkog shvatanja sveta. Nikada do sada. Nikada njegova borba do sada nije izašla iz materijalističkih pobuda, nikada smisao života ovoga naroda nije bio u materijalističkom shvatanju.

S čim su Srbi posle Kosova pošli na svoje dramatične severne seobe? Jesu li pošli sa tovarima hajdučkog zlata, dragog kamenja i svile? Ne. Nisu došli goloruki ni prosjaci, ali najvažnije što su poneli sa sobom od stvari neprolaznih, bili su životi njihovih svetitelja, nacionalno srce njihovih vođa i nekoliko njihovih knjiga starostavnih. Poneli su veru u boga, vernost Pravoslavlju; ispod mraka ropstva izneli su likove nemanjićke, lazarevićeske i mnoge druge, poneli ih sa sobom, ne kao zlatne idole nego kao duhovne likove, kroz predanje i kroz našu narodnu pesmu. I kada su se u novoj domovini sukobili sa neprijateljstvom sveta, oni su ime tih duhovnih vrednosti davali svoj otpor i s njime se održavali i održali.

S čim su Srbi izašli pred svoj vaskrsni XIX vek, ako ne s tim duhovnim oružjem? Srbinova namučena glava pomolila se 1804. godine samo zato što se u srpskom čoveku sačuvalo duhovno predanje o mrkom čojstvu i svetlom junaštvu. Pojavili smo se ponovo u Evropi kao ljudi koji su bili zaboravljeni, ali koji su održali vezu sa svojom prošlošću, zato jer je ona imala svoje za mnoga pokolenja jedinstveno duhovno značenje i duhovni smisao. Materijalno, mi smo bili beskrajna sirotinja i prema Evropi i prema Aziji, i ostali smo siromašni po stanju materijalnog oruđa i oružja sve do danas. Naša se povest nije vezala za stare veličanstvene gradove, centre raskoši i moći. Mi nismo mnogo poznati u istoriji po sjajnim pratnjama svojih vladara, ni po njihovim imperijalnim pohodima. Naše su prestonice bile večito rušene, naše kule nisu mogle da se održe ni u kakvom zatišju velikog razaranja, naši domovi, u nepredahu ratova i stradanja, nisu stigli da sačuvaju predmete za naše buduće muzejsko blago. Isuviše često mi smo u svojoj istoriji morali sa sobom da nosim sve što imamo, a to je ono što se nosi u srcu, u duši, u shvatanjima, a ne u kovčezima i ćemerima. To je duhovno, i lik koji se tako nosi duhovni je lik. Taj lik naš nije nikada na videlu istorije sjajio sjajem materijalnog života.

A kad god je taj sjaj pokušao da pozajmi, lik naš i sudbina naša od toga su potamneli.

Zar nije to bi slučaj i poslednje dve decenije života našeg? Sve nam iz naše istorije, i kroz pisanu i kroz usmenu književnost našu, kroz sve spomenike i pamjatnike, kroz dela svih naših pisaca kazuje da smo se u životu održali zbog toga što duhovno oružje svojih predaka nismo do sada nikad ispuštali iz ruku.

Da li smo ga danas ispustili? Da li je strašni čas za nas došao, čas kad treba da dođemo u sukob sa čitavom pisanom i nepisanom knjigom naše istorije i našeg života?


***

Slušali smo, poslednje dve decenije naročito, da je ono što stvara nacionalnu istoriju Srba ne samo zabluda i zastarela fraza, nego i laž. Poklonici materijalističke demonije pokušali su da se, prerušeni u svakakvo ruho, prikradu blizu Srbinu, u jednom času njegove slabosti, kad je bio opijen pobedama na svome mestu na kome oko mora biti sokolovo, kad je, iskrvavljen od strašne borbe, hteo da predahne na mestu gde predaha nema. I kazali su mu u ime te nove nauke, njemu do sada nepoznate: dosta si se borio, sad treba da se odmaraš. Dosta si bio sirotinja raja, sad treba da pašuješ. Dosta si se molio bogu odricanja, pomoli se bogu raskoši i zaborava. Ostavi se predrasuda porodice i starešinstva, prošlo im je vreme. Čovek je skup ćelija, duša ne postoji. Preteška je ta srpska povest, romantična je tvoja vernost Hristu, Svetog Savu izmislili su kaluđeri da bi svoje manastire napunili zlatom. Na Kosovu nisu se borili Srbi, nego kapitalistički feudalci, a Karađorđe se borio da smanji porez i da obezbedi svoje ovce i svinje, a ne za Srbiju. Sve to o otadžbini srpskoj, sve je to kapitalistička obmana, varka u cilju eksploatacije, i ništa više. Otadžbina je zastarelo ime, ekonomski poredak je sve, baš sve. Ne misli uvek na te tvoje takozvane srpske ciljeve, ne brini brigu opštu. Misli malo na samoga sebe. Na sebe, čuješ li, na sebe!

Bilo je, nažalost, ljudi koji su poslušali satanske glasove. Jedni su počeli da pašuju i da grabe, drugi da zaboravljaju i Svetoga Savu i Karađorđa, a jedni i drugi mislili su na sebe, a ne na otadžbinu. I kada je došla propast, slom unutrašnji, brzo je se pod zastavom prevrata pojavio predstavnik nove nauke na delu: zver-čovek sa kamom u ruci, da je zabode u leđa naciji i otadžbini, i ulična devojka, da prljavim svojim noktima razgrabe našu porodicu.

Da. Pokušali su da nam dokažu, i naročito omladinu da zaraze tim dokazivanjem da smo 800 godina živeli u laži, mi Srbi, i da treba da pljunemo svoju istoriju i na srpski narodni život. I to nama, koji imamo književnost izatkanu samo iz te istorije, samo iz tog života. Mi koji nemamo ni do danas nijednog književnika ni naučnika koji bi se ma i sa dna svoga najvećega ogorčenja tako bacio blato na otadžbinu i na hiljade, stotine hiljada, milione naših srpskih mrtvaca, koji se nisu valjda svi, od Nemanje do 1918. godine, borili za laž?

Niko od tvojih predvodnika, omladino srpska, nije bio za materijalističku misao. Niko od književnika tvojih nije svoje delo sazdao na njoj. Ma koliko kritikovali naš javni život i ma s kolikom pravom to činili, naši su, književnici uvek živeli, radili i umirali za srpsku otadžbinu, za njen bolji lik, za duhovni lik srpstva, za istorijski hod svoga naroda.

Najveća slava naše književnosti je u tom što su njeni nosioci od Svetog Save do danas ostali verni otadžbini svojoj. Ma koji list naše književnosti istorije da otvorite, naći ćete tu sliku nepokolebljive vernosti koja ozarava i očeličava pokolenja.

Da li je došlo vreme da pođemo u raskorak sa celom prošlosti našom? Opredeljujemo li se za smrt koja nema smisla, mesto radnog života za otadžbinu kako nam savetuju i uče nas svi vođi naši, svetitelji, junaci, književnici?

Vreme je, poslednje vreme, da pristupite oltaru otadžbine i da odbacite demoniju materijalizma, te tuđe i tuđinske misli, te nesrpske misli i pristanete uz radnu Srbiju koja svojim trudom ide svojoj obnovi.

(Prosvetni glasnik, Beograd, 1942, br. 3—5, god. LVIII, str. 101—106)
Идеологија Србског Национализма
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 14, 2016, 05:12:40 am »

*

UMESTO UVODA

Poznati srbski pisac, Vladimir Velmar – Janković, koji je, kao antikomunista i saradnik đenrala Nedića, morao da beži iz Srbije 1944 (umro u Španiji), pred rat je objavio sjajnu knjigu "Pogled s Kalemegdana", u kojoj tumači smisao srbske istorije. U toj knjizi, objavio je i poglavlje o odnosu Srba prema veri i Crkvi.

Iz njega se jasno vidi da svetosavlje, kao, po Svetom Nikolaju Žičkom, pravoslavlje srbskog stila i iskustva, nikad nije bilo klerikalno, sa zizjulasovskim kultom episkopolatrije, nego svagda i uvek narodno i u narodu učvršćeno njegovim iskrenim obraćanjem Hristu, Bogu slobode i ljubavi. Donosimo ovaj tekst radi podsećanja i orijentacije. (priredio: Vladimir Dimitrijević )


+++


PRAVOSLAVLJE I CRKVA

Od trinaestog i četrnaestog veka već je među Srbima, u Srbima konačno pobedilo hrišćanstvo. Kad ih je napustio i mrtvi car i poslednji despot pao, ostao je blizak srpskim seljacima hrišćanski Bog i bivao im sve bliži što se patnja više produbljavala; hrišćanski Bog sa svojim tajnama jedinjena s čovekom, sa svojom svepobednom silom vaskrsenja. Taj, "Bog s njim" sprečavao je da se oseti potpuno izgubljen i prepušten samom sebi čovek od koga se večito nešto otimalo, i kao čoveka i kao seljaka, preko čijih zemljišta i ognjišta su se svaki čas bile i harale vojske, preko čijeg obraza je svaki čas šibao bič sramote i robovanja, čovek od koga je car (čak i turski) bio daleko i onda kad ga je štitio. Taj Bog je bio s njim i kad su crkve popaljene, živ je bio u njemu u zbegu gde nije bilo ljudskog društva, u šumi i planini; a isto tako živ u porodici — zadruzi, u plemenu, u knežini gde se isto tako živelo bez sigurnosti, u velikim naporima, preko snage, u trpljenju. Nauka velikog propovednika života kroz smrt bila je prisutna tamo gde se toliko živelo na ivicama ovozemaljskog i gde je svaki dan donosio ovo ili ono teško "ili — ili": kad bi hajduci izginuli, kad bi bune i ustanci propadali, kad bi i poslednji pedalj zemlje nestao ispod noge narodu; na seobama, u bekstvu, u večitom izbeglištvu od tri stoleća, i u večitom nenapuštanju srpske zemlje, vraćanju na nju, Uvek kad se Srbin vraćao na sebe, kad je, — i koliko puta! — iz sebe sama, jer drugi mu malo davahu, a večito uzimahu, — morao da iskopa poslednje pouzdanje u pravdu koja će jednom doći, bio je s njim hrišćanski Bog koji ga nije ostavio odkad je vera otaca postala aktivna sadržina njegove duše.

Po poreklu vizantijsko, istočno, balkansko hrišćanstvo živelo je kroz srpskog seljaka bez zlatnog sjaja Carigrada, i dugo posle propasti kraljevske države. Uvek intimno, prisutno, u svima izrazima narodnog življenja, makar kao tinjanje svetlosti u mračnom dobu turskom, ono je neprestano nalazilo samoobnovnu moć i zanavljalo duševno svoga čoveka. Bilo je u njegovoj duši sve mračnije, sve pustije; ogolela je mnogo i hrišćanska vera, svela se na svoju prirodnost bez dogme i bez sankcija. Ali svoj evanđelski karakter nije izgubila nikad i svoju „reformacju” doživljavala je sama od sebe, bez kalvinizma i luteranizma. Meditativno i mistično u duhovnika, zračno i prirodno u običnog čoveka, to pravoslavlje proželo je kao najviše duhovno načelo celog srpskog čoveka. Asketično, monaško, puno duha samoodricanja, ono je bilo široka narodna vera, a ne privilegija crkve i izabranih. Njeno širenje nije bilo podržavano nikakvim lomačama ni misi-onarstvom spasa, ali je ipak baš ona pomogla da se u srpskom čoveku nastani neiskazana duboka snaga stradanja i nadahne smisao njegove borbe koja nije bila ni nada ni uteha, koja nije vapila na nebo u očajanju, no samo opredeljivala srpskog čoveka za ono što je pretstavljala njegov muški podnošeni i življeni život. Bila je to istorija duha gde je pregaranje bilo takoreći isključivi oblik života, ali nikad negacija života. Duh pravoslavlja je osposobio srpskog čoveka na patnju koja nije vodila smrti, na veliko ništenje sebičnosti koje nije bilo samouništenje. To su bili strašni stepeni samodiscipline, ali to je bila i tradicija koja je nadoknadila sva ostala moderna iskustva evropskog čoveka.

Pravoslavlje srpsko nije očuvala u narodu visoko izgrađena crkvena hijerarhija, ni svetovne materijalne moći te hijerarhije; ono se nije održavalo pomoću smišljene, metodske, znalačke propagande. Bila je to začudo trpeljiva i neagresivna vera, ponekad fanatična ali samo iznutra, u unutrašnjem sagorevanju; uza svu tu svoju nenametljivost ona je ipak srasla sa duševnošću srpskog čoveka toliko da bez njega ona, i bez nje on, ne bi postojali. Možda je, naročito pred sam XIX vek, nekima izgledalo kao da se to pravoslavlje gasi ili da se zapravo održava kroz izvesne običaje koji liče na paganske. To je tako moglo izgledati samo onda kad se i sama životna otporna snaga srpskog seljaka gasila. Bilo je zaista vremena kad su crkve sasvim opustele, kad su sveštenici sasvim prestali da budu sveštenici; da revolucija nije uspela nestalo bi i srpskog pravoslavlja, no samo tako da i Srbina nestane. Ali dokle je u istoriji bio živ i svoj bilo je uvek s njim, kad jače i potrebnije, kad slabije i zaboravljeno u svakodnevici, to pravoslavlje svetosavske crkve, ne pomognuto bogzna koliko crkvenim obredima, crkvenim dužnostima i dogmatskim širenjem ali prožeto živo hrišćanskim moralom koji je bio vezan za srpsku patnju i srpsko životno iskustvo.

I kakvo je bilo to pravoslavlje, verno čoveku, a ne dogmi, verno duhu nauke Hristove, a ne podvrgnuto zapovesti učenja, takva je bila i svetosavska crkva: verna svagda narodu više no svojoj vlasti nad dušama. Uvek s narodom, nikad izvan njega, nikad nad njim, ona je kroz manastirsko zadužbinsko saborovanje podizala duh koji je kroz običaje slavske, zavetinske, mobe, običaje krštenja i ukopa živeo isto toliko u zadružnoporodičnoj seljačkoj kući, plemenskoj, župskoj i knežinskoj zajednici, koliko i kroz ostalo poštovanje veza kumstva, pobratimstva, krvne i srdničke veze, veze čoveka i čoveka. "Kolektivna duša srpskog naroda stvorila je naročitu pravoslavnu crkvu, sasvim drukčiju od katoličke, u mnogome različnu i od ostalih pravoslavnih crkava, sazdala je crkvu Svetog Save, srpsku crkvu, crkvu narodne duše, svoj veliki organ i svoju moćnu zaštitu u svima carstvima i pod svima prilikama" (Cvijić). Državnopravna liberalnost turskog režima omogućila je u načelu, makar i bez doslednosti u praksi, crkvenu "autonomiju svetosavske crkve i ova se grčevito poduhvatila da kroz tu autonomiju i borbu za patrijaršiju sačuva crkvu narodu, i narod crkvi, a s tim da koliko toliko deluje i prosvetno i kulturno; i u jedan mah zaista uspeva da u patrijarši i ujedini ceo srpski narod, što država do tada nikad nije mogla. Svetosavska crkva i pravoslavna duhovnost nisu bile nikad u sukobu ni sa narodnim težnjama ni sa srpskom državnom idejom; kad nije bilo države crkva je nosila i pronosila i sinonimnost države. Ta crkva nikad nije, u posle nemanjićskom vremenu, imala od naroda odvojeni, privilegisani ili feudalno-aristokratski karakter, kao što nije imala naročitih zastupnika Hristovih na zemlji iz čijih ruku se slivao blagoslov i iskupljenje greha po preimućstvu onoga koji je bliže Hristu; Hristos je kroz tu crkvu bio jednako blizak i poslednjem verniku i prvom sluzi. Iako je došlo kroz Vizantiju, i od nje uzelo mnogo duha, srpsko pravoslavlje svetosavske crkve nije se nikad, ni u nemanjićskoj državi — gde je crkva ipak bila vlasteoska — uspelo (ili palo) do cezaro papizma ili teokratskog karaktera ma koje vrste. A Turci su presekli i samu tu pomisao, "pomogli" da crkva postane i ostane narodna.

Duboko je crkva delovala svojim pravoslavljem; a mnogo se ukotvila u civilni život naroda i svojom prisnom vezom kroz pravo. Nemanja je prekinuo sa latinsknm i bogumilskim pravcem, rešio se konačno za pravoslavlje i Vizantiju. Sv. Sava je uveo pravni red Vizantije u svoju crkvu i pojačao Nemanjino opredeljenje celom strukturom hijerarhijskom i dogmatsko-pravnom. Po vizantijskom shvatanju vladar je dužan da se u prvom redu, i u praksi i u zakonodavstvu, drži propisa svetog pisma, a van toga i ostalih pravnih propisa. U srpski narod ušli su zakoni preko crkvenih zakona, i to kako crkveni, tako i građanski propisi. "Očevidno je kako su zakoni, građanski isto tako i crkveni, smatrani kao sastavni deo vere i njenih uredaba" (St. Novaković). Služeći se svojom autonomijom pod Turcima, nastavljajući i u pravu svoj prisni odnos prema narodu, svetosavska crkva uticala je neposredno na mnoge pravne građanske odnose kroz crkveno suđenje i putem ustanove izbornoga suda, pri čemu joj kao osnova služe Sintagma Vlastareva i Dušanov zakon. Ovo se pravo (pored ostatka običajnog slovenskog) sačuvalo kroz kaluđerske prepise zakonodavstva, živo upotrebljavano u knežini sve do ustanka, pa i do samog uvođenja građanskog zakonika u Srbiji (prota Mateja se služi Krmčijom). Ravanički prepis Dušanovog zakonodavstva svedoči o tome da je tradicija vizantijskog prava uhvatila dubok koren u Srpskoj crkvi i da ta Crkva teži da od zbornika vizantijskog prava i od Dušanovog zakonika napravi jedan novi zbornik, prilagođen prilikama, XVII veka (Solovjev). Ta zbirka imala je zadaću da posluži narodnim i izbornim sudovima kao pravnička zbirka. Čuvajući neke odredbe koje nisu odgovarale prilikama, pokazivala je ta zbirka tendenciju da "vrši i političku ulogu, da oživi u doba turskog, robovanja uspomene na sjaj Dušanova carstva, tradiciju hrišćanskog zakonodavstva i pravoslavno-srpske kulture." [...]

Piše: Vladimir Velmar Janković
Više na: Borba za veru
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: