Petar Milatović Ostroški (1949)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Petar Milatović Ostroški (1949)  (Pročitano 10841 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 11, 2016, 11:14:30 pm »

**





PETAR MILATOVIĆ OSTROŠKI
(Veleta, 02.11.1949)


Petar Milatović, rođen je 2. novembra 1949. godine u Veleti, kod Slapa na Zeti, u Crnoj Gori. Školovao se u: Slapu, Frutku, Danilovgradu, Podgorici i Beogradu. Živi u Beču od 29. novembra 1983. godine na osnovu Konvencije UN o zaštiti ljudskih prava.


Dobitnik je:

— prve nagrade radio Podgorice u oktobru 1962. godine za poeziju;
— druge nagrade na takmičenju mladih pesnika 1969. godine u Podgorici;
— prve nagrade na Prvom Kraljevskom književnom konkursu 1992. godine u Beogradu;
— prve nagrade na književnom konkursu "Glasa Srba" 1993. godine u Beču;
— prve nagrade za književnost Srpske narodne odbrane u Evropi 2004. godine;
— Krst Svetog Lazara Jerusalimskog 2011. godine;
— Visokog internacionalnog priznanja za životno delo Akademije Ivo Andrić u Beogradu 2013. godine.


Član je Udruženja književnika Crne Gore (UK CG), Udruženja književnika Srbije (UKS) i austrijskog udruženja pisaca. Uređivao je u Beču i štampao u svojoj štampariji: Helikon, Glas Srba, Srpske vidike, Istinu, a sada uređuje Slovoslovlje, elektronski časopis za književnost, kulturu i umetnost.


Do sada su mu objavljene sledeće knjige:

  • Perica pun zezalica, poezija za decu, Herceg Novi, 1977. Nezavisno izdanje;
  • Slovo o riječima (poezija), SPAJ, Beograd, 1980;
  • Glavogrami (poezija), Zajednica književnik klubova Srbije, Beograd, 1982;
  • Trpijada (aforizmi)., Zajednica književnik klubova Srbije, Beograd, 1983;
  • Svedočanstva (komentari u štampi srpske emigracije). Nezavisno izdanje. Beč, 1986;
  • Retorika astralika (poezija). Nezavisno izdanje. Beograd, 1989;
  • Naumi i zaumi Petrusa iz sorabskog uterusa (poezija). Srpko kultruno udruženje "Njegoš", Beograd — Beč 1989;
  • Za odbranu naroda (politički esej). Nezavisno izdanje. Nikšić, 1989.
  • U ime naroda (komentari, eseji i polemike. Srpsko kulturno udruženje "Njegoš", Beč i OSČ "Ravna Gora", Sidnej. Beč — Sidnej 1989—1990. — četiri izdanja;
  • Pasji sinovi (roman), Beč — Beograd, 1990. Srpsko kultruno udruženje "Njegoš", Beč — Beograd, 1989. — 1990. (Četiri izdanja);
  • Seobe puteva (poezija). AIZ "Dosije". Beograd, 1991;
  • Lov na Tita (romansirana ispovest srpskog komandosa). AIZ "Dosije", Beograd,1991;
  • Proterana Srbija (studija o srpskoj emigraciji), AIZ "Dosije", Beograd, 1991;
  • Ispod nebeskih kandila (poezija), Izdanje prijatelja. Beč, 1992;
  • Srbija nije bestragija (izvodi iz govora Petra Milatovića u evropskim prekomorskim zemljama). Izdavači prijatelji i sledbenici. Izdavači prijatelji i sledbenici u Austriji, i u Austriji, Beč, 1992;
  • Ustvotvorci — izdajnici (politički esej). Izdavači prijatelji i sledbenici u Austriji, Beč 1992;
  • Wahrheit bleibt wahrheit (Istina ostaje istina. Izdavači prijatelji i sledbenici u Austriji) — govori Petra Milatovića na nemačkom jeziku ispred austrijskog parlamenta;
  • Oči u oči (intervjui, komentari). Glas Srba, Beč — Indijanapolis, 1993;
  • Vračeva gradina (poezija), AIZ "Dosije" Beograd, 1993;
  • Lov na Srbe (roman), osam izdanja, Glas Srba, Beč, 1994;
  • Proroci govore Srbima (studija o vidovnjacima), Glas Srba, Beč, 1994;
  • Testament tiranina Josipa Broza (politička studija. Glas Srba, Beč, 1994;
  • Zloupotreba Srpstva (drugi deo Testamenta tiranina Josipa Broza — politička studija). Glas Srba, Beč, 1994;
  • Demonija ćutologija (komentari), Glas Srba, Beč — Beograd, 1995. — dva izdanja;
  • Jevanđelje zla (poezija i aforizmi), Glas Srba, Beč, 1996;
  • Nadzemlje (roman), Glas Srba, Beč, 1996. — dva izdanja;
  • Pravoslovni rodoslov (poezija), Glas Srba, Beč, 1996;
  • Sloboda u bunkeru (komentari i intervjui), Glas Srba, Beč, 1997;
  • Optužujem (govori Petra Milatovića), Glas Srba, Beč, 1998;
  • Glavoslovi (aforizmi i vicevi), Beč 1998. Glas Srba, Beč;
  • Verfinsterter Sonnenaufgang (Mrcajuće svitanje) — na nemačkom. Glas Srba, Beč, 1999;
  • Ulovljeni lovci (komentari), AIZ "Dosije", Beograd, 2009;
  • Kommissare in Soutane — Kommunistische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche. (Na njemačkom — "Komesari u mantijama — komunistički špijuni u SPC". Frankfurter Literaturverlag "Göthe", Frankfurt am Main, 2010;
  • Die Auferstehung der Bestie – serbischer Antisemitismus. Glas Srba, Wien, 2010;
  • Tumači slobode, epigrami, Igam, Beograd, 2011;
  • Rođeni stranci, pripovetke, Srpski kulturno-informativni centar u Beču i Poeta, Beograd, Beograd — Beč, 2013;
  • Lako je njima, satirična poezija, Holmija, Podgorica, 2014;
  • Suncokrili neboskloni, Srpski kulturno-informativni centar u Beču i Poeta, Beograd, poezija, Beograd — Beč, 2014;
  • Onebesimo snohvatice, izabrane pesme, Prometej, Novi Sad, 2016.


Zvanična internet prezentacija književnika Petra Milatovića » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 12, 2016, 12:22:52 am »

**
Odabrani stihovi
Petar Milatović Ostroški



SONET O PJESMI

Krenimo pjesmo u pravcu tvog oblika
Probudimo zaspalu pticu u šumi
Što u noćnoj rosi svoja krila umi
I prelijeće na drugu obalu krika

Crni bor što na horizontu dubi
Sjenka je mog oca u jutru ljubavi
Tu moga života niče cvijet ubavi
I zoru mi po koljenima ljubi

Da ne čujemo, pjesmo, vapaj iz grudi
Da ne gledamo više rijeke kužne
Da ne pratimo nadolaženje studi

Nastanimo se u dosanjanom polju
Usidrimo na moru galije tužne
Nađimo, nevjesto, svoju bogomolju

Podgorica, maj 1970.


POŽAR RUKU

Prođi kroz polje zelenosivih bisera zore
Sa usnulom sjenkom daljine u glavi
Pronađi dlan očev nalik na mjesec krvavi
Da ti u snu zemlje tišine krvotok ne izgovore

Potom nek zajedno s tobom tvoje smrti žive
Bićeš osmijeh neba u oku onesviješćenog duha
Dozvoli da ti u prostor odlutaju oči i moći sluha
Odlutaćeš i ti ispod ogrtača boje zelenosive

I biće jutro u izvoru ispod trepavice
Zgrušaće se vrijeme u krvotoku iznova
Bićeš odlutali cvrkut prepjevane ptice

Kad odneseš sobom cvijet, kovčeg i misao
Otvoriće se jutro do tvojih laktova
Požar ruku darovaće tvom putu smisao

Podgorica, jun 1972.


MONOLOG OCA

Bolujemo do smrti
Još nečem nevični
U krvi nam se vrti
Znak pitanja lični

Zavlačimo ruke
U osmijeh neba
Svjesni poruke
Da tako treba

Nosimo zore
Bijele i nježne
U dosanjano more
Slutnje neizbježne

Bolujemo do smrti
Još nečem nevični
U krvi nam se vrti
Znak pitanja lični

Bar, april 1974.


ĐEDO FILIP

Reče mudri Filip đedo:
— Drago moje milo čedo,
Nemoj, pa se ne boj!

Zato duša osta čista
da vjekovima blista!

Zato su ruke mostovi
koje sagradiše umovi!

Dok smo slušali đedove
svi smo raskidali okove!

Danas umjesto đedova
ikone pravimo od okova!

I ničemu ne stremimo
pa se sjenke svoje bojimo!

Strah nam je osobina
a kukavičluk vrlina!

Ustani iz groba đedo
i podvikni: Đe ćeš čedo?!

Beč, septembar 1991.


MEMENTO*

Srpski moj narode, perfidno žedan preveden preko vode, predajem ti ovaj srcopis širom zemaljskoga šara
po kojem neko pojmove meša i logiku vara, da ne izgubiš mozgopis kad si zaboravio zemljopis!
A u zemlji je mnogo toga zapisano!
I duboko!

S dubokim naklonom Voždu Karađorđu

Ljudi moji, kad kum kuma ubije
sramota mu umrla nije!
Radovanje — Jadovanje!
večito tugovanje,
srpsko bolovanje!
Obolela Srbija
smaknućem Đorđija!
Srbi, veliki i mali
Iz Srba se ispisali!

Otačastva prepuna usta
a Srbija sve više pusta.

Junaštvo u zasedi,
čojstvo o gredi.

Kako, Bože, da spasiš nas
kad Srbinu Srbija nije spas?

Kad je korak od Uma do zuluma
okolo i u sred Radovanjskih šuma?

Ne od juče i ne samo sada
kad Kum na pravdi Boga od Kuma strada?

Kad glava mora da se založi
vremenu koje naše zlo množi?

Opoj, Melentije, žive glave,
mrtve su nagovorili trave

da rastu samo uspravno
da nadrastu doba zaboravno.

To doba koje sobom kalkuliše
koje Srbina iz Srba ispiše!

Opoj, Melentije, srpskoga Gospodara
koji znavaše kako mu narod damara

koji u doba mirna i nejaka
revnosno ubija svakoga junaka

i prostire dežurno poštovanje
pred svako srpsko Pokajanje

da bi krouz opštu Skitiju
pretvorili Srbiju u Bestragiju!

Opoj, Melentije, s moralnoga trona
sva ona srpska ponižena zvona!

Opoj žive i nejake
sve redom đavolove đake!

Pa opoj i ona četiri slova
što često služe umesto pokrova!

Svrati, Melentije, opet u Žabare
pored Despota Stefana crkve stare!

Petrahiljom iz sve snage
pomlati Srbe, lude i drage

žestoko da dobro zapamte
da se svojoj ludosti ne povrate,

jer, čudni smo mi, Melentije,
iz ove opet dogođene Bestragije!

kad i ovako mala Srbijica
ima mnogo ukletih Vujica:

koji na dve vatre peku ruke
i dvostruke svoje trpe muke,

kad niko više nikome nije
dobrotvor veći od krvopije,

kad su jecaji od narodnih damara
u službi trgovačkih gospodara!

Odvrati, Bože, narod od pazarišta
kad najbolje sinove prodaje za ništa,

kad za svadbe i sahrane kupuje peškire
o jednom trošku, stid prepunio čakšire

Da obraz ne otvrdne tvrđe od korala
da između raspamećenih ne otiče obala,

pa tako iz ništa u drugo ništa
od jednog do drugog javnog pazarišta,

da mu Marašlije iz poštenja ne drže lekcije,
mom sorabskom narodu iz srca Srbije!

Kako i Bog da mi narod sačuva
kad misao zla kroz glavu duva,

koja sopstvena Spasioca
u bisage i na vrh koca?!

O narode, duboko ožalošćeni,
veliki stid narasta u meni!

Pa ti si u bisage i na vrh koca
Marašliji svoga odneo oca!

Zadavna stud narasla do Grla
sa Radovanjskg Dragićevog Trla!

O narode, visoko savijena tela
jauknuo kamen od poniženja čela!

Uvijen čitav junak u plaštanice,
pa ga nose kroz svoje nesvestice

između srpskih Haribda i Scila,
prvog junaka Srba bez kucavica žila.

Neće Vožd u jednu krpu običnu!
Hoće u priču Srbima sličnu!

Da se priča dugo i pripoveda
o nečemu što Srbe hrani i razjeda!

Što ste, jadi vas ne stigli,
svoju srpsku krv prolili?

Što, Miloše, ne reče da trebaš glavu?
Doneo bih ti je, čitavu i zdravu!

Da ti poduprem tvoju gore
da Marašliji obe odgovore.

Kako i dolikuje srpskoj Glavi
a ne, kojekude, oči po travi!

Svaki svoga poznajte krvnika,
žene, decu naspram svojih slika!

Zašto Serbijo od uma
korak praviš do zuluma?

Zašto u bezglavoj nadi
Glava Glavi o Glavi radi?

Zašto sa očima od vida
kroz projekciju privida?

Čemu narodu svaka nada
Kad mu desna od leve ruke strada?

Kako prepoznati voskreslu Serbiju
kroz srpsku dogođenu Bestragiju?

Beč, 27. maj 1989.


KAMEN RASKAMENJEN KORAKNUO

Kamen raskamenjen koraknuo
između Savindana i Vidovdana
po kojima se večnost večnosti uči
videh iskorak rakamenjenog kamena...
Uspravio se, kao čovek, i muči!

Gleda u nebo teže od olova.
Shvatila i kamena nesanica
da je orlova sve manje i sokolova,
a sve više od crnih najcrnjih kukavica!

Razbežali se od probuđenoga kamena
svi puzeći sa snom izjednačeni...
Zagazio u mutnu vodu do ramena
da je razbistri svevremeni!

Misle da je san, a ne java,
oni što spavaju uzaludni,
a kamen puteve preseljava,
daleko od stranputica hudih!

Oponašanje se u damare useli
i tiho se kreću iza kamena
svi putevi oprani i beli
i po njima tako ljudska imena!

Rešena da u požaru ruku
sagore sve u sebi krvopije,
da u večnosti prepoznaju poruku:
kamen uzalud koraknuo nije!

Između Savindana i Vidovdana
po kojima se večnost večnosti uči
videh iskorak rakamenjenog kamena...
Uspravio se, kao čovek, i muči!

U Beču, 10. decembra 1987.


NE TRAŽIM SRBIJU

Ne tražim Srbiju na istoku,
ni na zapad zalutala nije.
Sunovratćen vid u sopstvenom oku
pretražuje ostatak jedne Srbije;

u kojoj nalik najcrnjem zloduhu
trguju senima Rastka, ili Save,
verujući da je sa flašom u trbuhu
Srbin rođen odsrbljene glave;

u kojoj je najmanje glasan
svako ko glavu nosi uspravno,
u kojoj je poniženje ostati častan,
a vrlina vidljiva u cilju vodravnom;

u kojoj se preko svake mere
rađaju sinovi, ne za Otadžbinu,
već žrtve za srbogladne srboždere
preko Srbije u neku Domolovinu!

Ne tražim Srbiju na jugu!
I na severu je uzalud tražim!
Makar u pesmi Otacbinu drugu
zidam razidanim kamenjem daleko od vražjih

tragova sa naopakim stopalima
koje i krst časni pogaziše...
U inat srbogladnim srbožderima
mimo njih u nebo i iznad više;

Neka se same istražuju pogurice
da je samo uspravnima zagarantovana
sloboda i svaka osobina ptice
sa izlečenim danima od prošlih dana!

Vidim kamenje u nebo koraknulo!
Niz ruku se cedi osobina stida
u društvu poniženom i trulom
da se ne leči otrovima privida!

Jauknuo kamen od poniženja čela
u opštem kolektivnom muku...
Laž poslednji nokat istine dogorela
i koraknuli se kamen uselio u ruku!

Premećem kamen kao brojanica da je,
a on kamene pustio suze!
Pitaju me: Do kada će da traje
0vo mučilište ispod zvezdane bluze?

Bojim se da ne povredim kamen
i nikoga neću da gađam,
a on, onako ljudski raskamenjen,
oči nam miri i uporno razvađa!

Hteo bih za njim u visine,
da srpski budem astralik!
Hitni me po sred Domolovine:
— nagovara me kamen čovekolik!

Bojim se za čelo deteta srboubice!
I ono na pesmu ima pravo,
da broji oblake ispod bele ptice,
ono crno arnautsko i hrvatsko plavo!

Plaši me ta moguća dečja vriska,
da se krv ledi u svim žilama...
Iako su mi deca moja više bliska
kamenu ne dam da me tako slama!

Ne mogu da ga hitnem iz potaje!
Damare naprežem, kamen stežem!
Izjednačen s njim kameno trajem
da sopstvenim nemoćima ruke vežem!

Zagledan u sve opšte sunovrate
jednog sasvim umobolnog vremena
sa naivnom verom da će ljudskost da vrate
sva onečovečena ljudska plemena!

I kamen se pregrejao u mojoj ruci,
počeo da damara i miču se prsti,
da se u sopstvenoj prepoznaju poruci
kroz pitanje: Kojoj to pripadamo vrsti?

Ne tražim Srbiju na istoku,
ni na zapad zalutala nije.
Sunovratćen vid u sopstvenom oku
pretražuje ostatak jedne Srbije!

Beč, februar 1988.


HILANDARSKA BESEDA

Ko to odgoneta
mudrost vekova
pretočenu u sveta
Slova Ćirilova?

Ko sa tisovim štapom
Boga redovno obilazi
i pod nebeskom kapom
sve nas uči i pazi?

Čiji su ono znaci
na putu krstolikom
u opštoj ovoj zamci
sa slikom bogolikom?

Čije to mudre zore
sviću i na zapadu
da zle sile ne razore:
Ljubav, Veru i Nadu?

Ćutanje rečito
staraca mudrih
naše je večito
pitanje budnih!

Koji to Manastir
sve do sada pretraja,
svaki rat i mir
od iskona do beskraja?

Hilandar na Gori
Svetoj među svetima,
ćutanjem govori
io onima i ovima!

Govori o mudrosti
molitve lekovite
srcolikoj svetlosti
iz duše tajnovite!

Pa govori iz drame
gomile usamljene:
Samo su mudre osame
suze prosvetljene!

One suze što nam krepe
misli, snagu i volju,
da nam sveci ne strepe
po nebeskom ovom polju!

Od Atonske Gore svete
Himalaja i Siona,
preko cele planete,
sve do pameti trona!

A sa trona pameti
ostao nam večiti zavet:
Ko se Bogu posveti
pravu izabra pamet!

I Bogu posvećeni
revnosno služe rodu,
iznutra prosvetljeni,
za krst časni i slobodu!
A Sloboda, Bogom data,
božiji je nauk vekova:
za tuđina i za brata,
kažu Slova Ćirilova!

Na Putu Svetoga Save
bićeš Otac svome Ocu,
iz narodne rođen glave
zahvalan Bogu, Tvorcu!

Otac je sluga sinu
i kao Bog služi svima!
Ceo Rod i Otadžbinu
u očima nebeskim ima!

Iz pirga Svetog Save
misao šiknu u visine,
iz narodne, srpske glave,
Sveti Oče i narodni Sine!

Dižeš svete tvoje ruke
do prestola pameti,
do nebeske mirne luke,
vrli Oče, Savo Sveti!

Vidi decu poskitanu
po ovoj plačnoj dolini
kako tvoju traže stranu
gde se misli i čini!

Sve kako Bog zapoveda
U pravcu mirne luke!
Pratnja nebeskog odreda
do Hristove vodi nauke!

Kad te Svetinja pohodi
i kad s tobom živi ona,
krilata reč te vodi
pravo do pameti grona!

U životu večnih visina
traju slovom svi vekovi
i misao kao zadužbina
šikne da trajno slovi!

Dugi su putevi srca
i sve su misli visoke
ako do Boga i do sunca
reči nas vode bistrooke!

Slave nas rečita slova
temeljima srcolikim,
vremena stara i nova
u ljudima bogolikim!

Kad nam neno duše slika
kroz sve tajne poruke
nekog našeg krajolika
sve su čežnje žive ruke!

Kandilo gori u duši
da stalno sija obraz
da nas slabost ne sruši,
svako da porazi poraz!

U rečima gorostasnim
koje nam sam Bog pokloni
na putevima su časnim
suncokrili neboskloni!

Čuvaju Slova Ćirilova
sva naša buduća pamćenja,
kuću od temelja do krova
i svačijih duša spasenja!

Bez svetih Ćirilovih Slova
nema Lovćena i Ostroga,
nema ni svetoga Kosova,
bez njih smo daleko od Boga!

Zato mi slavimo Slova
koja u pamćenju traju,
sveta Slova Ćirilova
u tuđini i u zavičaju!

Kazuju Slova sve nas
po meri samog Boga!
U Rečima je Spas,
jes' tako mi Ostroga!

Loze mi blagorodne,
miro mirotočivo
kroz sve duše srodne
vekovima je živo!

Sve do vrha vremena
trajaće zlatno Slovo!
Slovoslovna plemena
piše Slovo Ćirilovo

Ko to odgoneta
mudrost vekova
pretočenu u sveta
Slova Ćirilova?

U crkvi Svetog Stefana Dečanskog,
u Melburnu, 20. decembra 1989. godine.


RAPORT GAVRILU

Podnosim ti raport
u srbofobskom Beču
u kojem se neki beče,
a mnogi servilno kleče.

Ovo je naše doba
trulo i gnjilo!
Pucaju principi,
ćutiš Gavrilo!

Gavrilo,
principi su isti
i posle stotinu leta!
Umesto zdrave misli
u glavi korov cveta!

Gavrilo,
nema sramnije ideologije
od ove današnje ćutologije,
kad niko više nikome nije
dobrotvor veći od krvopije.

Zato su na nas zinule
sve moguće bečke ale,
one velike i one male
i ostale
po belosvetskoj
pomrčini
neopevane budale!

Gavrilo,
nad nama se nadvilo
sivilo i crnilo
da bi se sutra govorilo
kako nas nije bilo!

Ustani Gavrilo!
Dosta je bilo!

Beč, 25. april 2014.


U OSTROGU NAJBLIŽE BOGU

Kad god zavičajnu svetinju pohodim
nebesima u meni pesmu krilatim.

Ostrog, svetinja u kojoj sam kršten
i parčetom neba na zemlji zadojen.

Svi Sveti kažu da je moj zavičaj
najveličanstveniji Božiji raj!

Beč, 15. avgust 2014.


MOĆ ŽENE

Na livadi od mojih očiju
U ponoć skinula se gola
Raščešljala kosu
Posutu zvezdama
I pojahala crnog konja
Ispod čijih kopita sevaju munje

Dojahala je na besnom vrancu
Gola do vodenice
Čvrsto rešena da proveri
Zašto se đavo u ponoć
U kamen vodenički pretvara

Pustila je oznojenog vranca
Da se napije sa izvora
Ispod njenog pazuha

Uznemireni đavo
Koji se prethodno
U vodenički kamen pretvorio
Od njene lepote u ponoć
Sasvim se ljudski raskamenio...

Sidnej, decembar 1989.


DEVOJAČKA DUŠA U DEVOJAČKOJ SVILI

Vile se
Viline kose
U Vilinom kolu
Na Vilinom gumnu
Pored Viline vode
Iz Vilinog izvora
U Vilinoj planini

Izrasla
Vražja brada
Na Vražjoj glavi
U Vražjem kolu
Na Vražjem gumnu
Pored Vražje vode
Iz Vražjeg izvora
U Vražjoj planini

Oko devojačkog zuba
Ispalog iz devojačke glave
Zagubljenog u devojačkom kolu
Na devojačkom gumnu
Pored devojačke reke
Iz devojačkog izvora
Iznad devojačkog jezera
Na sred devojačkog polja
Pored devojačkog duba
Na devojačkom počijevalu
U devojačkom selu
Otimali se
Planina Prekornica
I reka Zeta — ponornica...

Sve to čulo
Devojačko uho
I videlo
Devojačko oko
I patila
Devojačka duša
U devojačkoj svili

Sidnej, decembar 1989.


KUĆA NA SRCOLIKIM TEMELJIMA

Na širokim srcolikim temeljima
zidaj kuću sa ciglama od dobrote,
piši svoj životopis bez fusnote
da bi u rajskim živeo naseljima!

I neka budu otvorena sva vrata,
kao što su ti dlanovi prema nebu,
koje srce greje da ruke ne ozebu,
ruke tuđina i ruke svoga brata!

Kad vide da si takvu podigao kuću,
svako će poželeti takvu tapiju,
svi će reči: Brinuću o tom čeznuću!

Držaće temelji kuće srcoliki
pravdu ovu i otvorenu kapiju,
jer samo tako ljudi su bogoliki!

Beč, 27. april 2014.


TEMELJI SRCOLIKI

Kad te svetinja pohodi
I kad s tobom živi ona
Krilata reč te vodi
Pravo do pameti trona

U životu večnih visina
Traju slovom svi vekovi
I misao kao zadužbina
Šikne da trajno slovi

Dugi su putevi srca
I sve su misli visoke
Sve do Boga i do sunca
Reči nas vode bistrooke

Slave nas rečita slova
Temeljima srcolikim
Vremena stara i nova
U ljudima bogolikim

Kad nam nebo duše slika
Kroz sve tajne poruke
Nekog našeg krajolika
Sve su čežnje žive ruke

Kad te svetinja pohodi
I kad s tobom živi ona
Krilata reč te vodi
Pravo do pameti trona

Beč, maj 2015.


GRADIMO KUĆE IZ SNOVA

Gradimo kuće iz snova
Sa zidovima od slova

Zalivamo metafore
Moleći se Onome gore

Krovovi su od simbola
Protiv svakog zla i bola

A plafoni od epiteta
Da u kući nežnost cveta

Okolo pored svakog bora
Sadimo buket anafora

Pored svakog svetog hrasta
Rastu cvetovi kontrasta

Beč, jul 2015.


SPASAVANJE DUŠE

Slutim da se more u široku dušu uliva
Da nam cvetovi rastu po poljima od reči
I da dobrota u nama sve bolesti leči
Jer samo je istina sa pesmom večno živa

Gledam nebo koje poprima osobinu ptice
Kako se prema uspravnom stihu vinulo
Da porazi ovo doba, poniženo i trulo
I sve pod ovim nebom one tajne nesanice

Postajem očovečena duša od mora šira
Nebeski baštovan koji zaliva sonete
Zvezda na zemlji koja metafore bira

I gradeći dvorce od svih mojih snova
Spasavam te od tebe obesvećeni svete
Alegorijama od slova umesto od olova

Beč, avgust 2015.

__________

* Ova pesma je nagrađena prvom nagradom na prvom Kraljevskom književnom konkursu posle Drugog svetskog rata u Beogradu na Svetog Nikolu, 19. decembra 1992. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 12, 2016, 12:54:20 am »

**
POEZIJA

ALEKSANDAR ČOTRIĆ: PETAR MILATOVIĆ OSTROŠKI — IME KOJE TREBA PISATI USPRAVNO
(Petar Milatović: Lako je njima, satirična poezija, Podgorica 2014)


Prva srpska knjiga satire objavljena je u Beču 1792. godine, pod naslovom "Mali bukvar za veliku decu". Delo je na slavenoserbskom jeziku napisao Mihailo Maksimović, a svetlo dana ugledalo je u štampariji Stefana Novakovića.

Pričice i aforizmi u ovoj knjizi, složene prema slovima tadašnje azbuke, građeni gradacijskim nizom, poput uspele satirične pripovesti, ili vica, predstavljaju oštru kritiku tadašnjeg društva, srpskog građanstva, dogmatizma, pokondirenosti, predrasuda, nemorala i neobrazovanosti u svim socijalnim slojevima, uključujući i predstavnike crkve. Maksimović ne štedi ni sujevjerje, despotizam, fanatizam, malograđanštinu i licemerje, prilično raširene među svima narodima, uključujući i Srbe, tadašnje Habsburške monarhije.

Razočaran nebrižnim odnosom Srba prema svojoj otadžbini, Maksimović zapisuje u kratkoj priči "Otečestvo":

"Bilo je u neko vreme ime koje se voshištenijem izgovaralo se.
U današnji dan, samo je reč, pri kojej ništa se ne čuvstvuje.
Ne znam, ili je tomu otečestvo, ili sin njegov kriv."

Posle gotovo dva veka, u istom gradu, Mihailo Maksimović, prvi srpski satiričar, prosvetitelj i jozefinist, ima duhovnog i književnog naslednika — Petra Milatovića Ostroškog, koji pokušava da odgovori na ovo davno postavljeno pitanje i razmišlja i piše na sličan način o oholosti svetskih moćnika, odnosu Srba prema svojoj otadžbini, državi pretvorenoj u "sanatorijum", izazovima iseljeništva, nacionalnim izdajama, lažnim obećanjima, pretvorstvu, konvertitstvu, izneverenim idealima, slepim i gluvim vođama, nesposobnim vladama za bilo šta, osim za lično bogaćenje, parlamentu izvrgnutom u ruglo, nacionalnim institucijama, na čelu sa Akademijom, čiji članovi "hrabro ćute", poraznom stanju u kulturi i medijima...

Petar Milatović Ostroški stvara van Otadžbine, ali njegova satirična poezija, čvrsto je utkana u glavni tok srpskog satiričnog pesništva s kraja dvadesetog i na početku ovog veka, čiji su najistaknutiji predstavnici Dušan Radović, Brana Crnčević, Matija Bećković, Milovan Vitezović, Rastko Zakić, Alek Marjano, Duško M. Petrović...

U Milatovićevoj satiričnoj poeziji je esencija, definicija i "so soli" svakog pojma i svake pojave o kojima piše.

Njegov epigram je "mnogo smisla u malo reči". Milatovićevi jezgroviti stihovi su ono što ostane, kada se uklone sve suvišne reči.

Petar Milatović Ostroški piše poeziju koja nadmašuje paradoksalnu Sviftovu misao, po kojoj je satira "vrsta ogledala u kome gledaoci otkrivaju lice celog sveta, ali ne i svoje". U Milatovićevim stihovima možemo da vidimo i svoje lice, jer autor baš nikoga ne štedi. Ovaj pisac oštrim perom povređuje i svoje srce, ali nastavlja da piše i crvenom tečnošću, da bi poruke bile trajnije i uočljivije. Milatović javno kaže šta mu je na povređenom srcu, da spase svoju dušu, ne misleći na svoje telo. Spasavajući svoju dušu, on, međutim, spasava i narodnu.

Pred nama je knjiga satirične poezije čiji stihovi, reski su po zvuku, trežnjujući, opominjući, oštri po intonaciji i istinski invektivni koje udaraju u same vrhove!

Političari, sa svim svojim manama i nedostacima, su vrlo česta meta Milatovićevih žestokih ironija, sarkastične igre i aluzija svih vrsta. Što je političar na višoj poziciji, to je za našeg pisca veći izazov da ka njemu preciznije ispali svoju strelicu.

Pisac Milatović je budni hroničar našeg usnulog društva. On je nepotkupljiv i dosledan satiričar, koji svojim književnim delom opominje, podseća, ukazuje i najavljuje. Juriša na vetrenjače, zato što melju u prazno. Ostroški je šahista koji matira stilskim figurama. Iskazuje nepristranost i umetničku drskost, a to što kaže za jednog, odnosi se na mnoge. Ima svoje ja, i zato može da govori u ime drugih. On ne sudi u svoje ime, već u ime istine. Naš pesnik daje odgovore, koji društvu postavljaju pitanja. Kao satirični pesnik, razume više od drugih, ali nema razumevanja za one koji se ne razumeju u svoj posao.

Napisano je da je "satira takav književni rod, kojem bez hrabrosti nema opstanka". To već godinama svojim primerom, životnim i stvaralačkim, dokazuje Petar Milatović Ostroški, Srbin iz Crne Gore, po poreklu, Srbin iz Srbije, po osećanju i Srbin iz Austrije, po življenju.

Za Petra Milatovića Ostroškog ne postoje tabu teme. On je uvek korak ispred ostalih i zato je istaknuta meta. Milatović nikada nije birao zaklon, nego front. Nije išao ni levo, ni desno, ni nazad, nego pravo. Nije gledao ispred sebe, već u cilj. Nije menjao mišljenje, već je nastojao da promeni što više lošeg oko sebe. Nije se dodvoravao, već govorio istinu. Kazivao je u oči, zbog čega nisu smeli da ga pogledaju. Nije se povijao kako vetar duva, već je išao protiv vetra. Vazda se držao svojih korena i bio burevesnik.

Borio se Milatović za istinu o Srbiji i srpskom narodu, i zato su tako bezočno lagali o njemu. Milatović nije patriota po zanimanju, nego je mnogo platio u životu zbog svog iskrenog patriotizma.

Prognan je pre više decenija iz komunističkog raja, jer je na vrhuncu tog poretka imao smelosti da ga nazove paklom. Kritikovao je komunizam, ali nikada nekritični nije veličao zapadni, takozvani liberalni poredak. I njegov je bio i ostao oštar kritičar, čime je dokazao da je samo svoj, a ničiji instrument, ili oruđe.

Borio se za pravdu. Zato je doživljavao nepravde. Na nepravdu koja mu je činjena, nije uzvrćao drugačije, do perom i rečju, kao i u ovoj knjizi na kojoj bi trebalo da piše u napomeni: "Sto posto čista satira!"

Milatović ne odvaja život od umetnosti. On se drži gesla: "Piši kao što živiš!"

Petar Milatović Ostroški je jedan od najznačajnijih savremenih stvaralaca u srpskom iseljeništvu. On je, istovremeno, i nacionalni borac, tribun i predvodnik, onako kako su to u srpskoj istoriji bili mnogi pisci koji nisu boravili u svojoj kuli od slonovače, već su u svemu delili narodnu sudbinu, poput Petra Kočića, Branislava Nušića, Vase Pelagića, Jovana Jovanovića Zmaja, Svetozara Miletića...

Neće se svi složiti da je Petar Milatović Ostroški uvek imao ispravan stav, ali mu niko ne može da ospori da je uvek imao uspravan stav.

Zato bi njegovo ime, u znak poštovanja, uvek trebalo pisati USPRAVNO!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 12, 2016, 01:25:21 am »

**
POEZIJA

DRAGAN MRAOVIĆ: PETAR MILATOVIĆ — SRCE NA DLANU
(Pogovor u knjizi Petra Milatovića "Suncokrili neboksloni")


Petar Milatović: SUNCOKRILI NEBOSKLONI, poezija, Beograd — Beč 2014. Izdavači: Uduženje književnika POETA, Beograd; Srpski kulturno-informativni centar, Beč; Slovoslovlje, elektronski časopis za književnost, kulturu i umetnost, Beč; Za izdavače: Veselin P. Dželetović, Nenad Plavšić; Urednik: Mag. Pavle Dželetović Ivanov; Predgovor: Marko Paovica; Pogovor: Dragan Mraović; Štampa: AS PRINT, Zvornik. ISBN 978-86-6319-054-2 COBISS.SR-ID 209568268

U današnje vreme u kome su nove forme i eksperimenti u poeziji sveli pesmu na običnu, najčešće besmislenu proznu priču, držati se kanona po kojima se poezija razlikuje od proze može da izgleda anahrono. Oni koji nemaju osećaj za rimu, ritam, metar, melodiju, oni kojima je sintaksa strana ili ih je anglizacija srpskog jezika odvela na umišljeni put evropejstva, svoje jezičko i tvoračko siromašvo iskazuju verbalnim egzibicionizmom da bi prikrili svoju formalnu, sadržajnu i tematsku jalovost. Petar Milatović nije upao u tu zamku svestan da pesma mora biti pre svega dobra, a u tom slučaju nije važna forma u dihotomiji rima — slobodni stih.

Naravno, pod uslovom da se u bilo kojoj od te dve forme koriste elementi koji pesmu čine pesmom. Ipak, i tu ima neke razlike. Naime, jednom prilikom mi je Desanka Maksimović rekla da nije važno ima li ili nema rima, ako je pesma dobra, ali da rimovana pesma duže traje. Dodao bih da je i mnogo teže napisati dobru rimovanu pesmu, pa ovovremena prevaga slobodnog stiha ukazuje i na nedorečene mogućnosti današnjih versifikatora.

Petar Milatović nema te probleme, jer je jednako uspešan u obe forme, a izuzetno vlada versifikacijom, tako da su njegove pesme sa formalne strane apsolutno — pesme! Majstorstvo pesničkog umeća posebno iskazuje u jednoj od najtežih pesničkih formi — u sonetima. A tematska raznolikost, dubina promišljanja, eruptivni iskazi ukršteni sa duboko egzistencijalnim tonovima, čine ih dobrim pesmama. Ne upada, takođe, u zamku "izlizanih reči u enciklopedijama" kojom se služe neinventivni samozvani modernisti, jer je odličan poznavalac leksike svoga jezika, ide putem na koji je ukazao još Đakomo Leopardi kada je otkrio da tajna dobre poezije ne leži u leksici, već u sintaksi.

Uz najveće teme života i svetske poezije, uz ljubav, prolaznost, smrt, o kojima peva, Milatović neosetno i nenametljivo provlači finu nit bola ispredenu u daljinama koje ga dele od predela zavičajne zemlje koju je morao da napusti pa da krene tamo gde "sopstvena te senka/na putevima prati" da bi mogao da živi bar u miru sa sobom, ako već nije mogao da živi u miru sa svojom zavičajnom okolinom, jer nije mogao da podnese život u političkom režimu koji je obesmišljavao njegove korene, zasluge njegovih predaka, ugrožavao mu i fizički opstanak, a gušio mu misao dogmatskim prinudama na koje slobodni um ne može da pristane. Ali, nostalgija je neizbežna, jer "prilikom velikih seoba/svako je preseljavao/svoju sličnost/sa polazištem...". A "sličnost sa polazištem" i nova realnost u koju emigrant dolazi neminovno stvaraju bol u međusobnom trenju iz koga se rađa "alka daljine".

Pesnik Milatović, kao biće po sebi, pokušava da stihovima prevaziđe sukob sa realnim svetom kao bićem za sebe. Nije siguran da je rešenje u traganju, jer "ne treba puteve/učiti koraku... prići će oni/tvome znaku.../, ali možda "treba emigrirati/u suncokrile nebosklone" da bi se u večnosti sjedinili biće za sebe i biće po sebi. A da bi se tamo stiglo "kupićemo svi za večnost ulaznicu.../i od reči svojih nizaćemo bisernicu".

Ljubav je "ona koja pokreće Sunce i ostale zvezde" pevao je veliki Dante Aligijeri. A ni Petar Milatović nije mogao da miruje zbog ljubavi, ona ga je pokrenula kada je "dojahala je na besnom vrancu/gola do vodenice/čvrsto rešena da proveri/zašto se đavo u ponoć/u kamen vodenički pretvara". Dante je u svom stihu mislio na Boga, a Milatović u ljubavi vidi izvorište one koja je od Boga. Na kraju i on stiže, kao i Dante do svetlosti Boga, kroz ljubav. Sudeći po erupcijama osećanja prema ženi i plemenite erotike u ovoj knjizi, pesnik ne može da živi bez ljubavi i nikada se ne bi probudio iz onostranosti da nije nje. Ona mu je neophodna da opstane, da bude svestan sebe: "Rekla si da ti budem jastuk!/Evo, u jastuk se pretvaram,/nasloni uvo na moje srce/i ako slučajno stane/probudi me!"

U obesmišljenoj današnjici u kojoj etičke i moralne vrednosti padaju pred naletima onih koji bi da vladaju svetom, pa zato guše najplemenitije ljudske vrline, opstanak pesnika i poezije bi trebalo takođe da budu dovedeni u pitanje. Ali, oni opstaju zato što nisu merljivi aršinima koristi i profita. Nisu skloni perverznim i neprirodnim prikazima stvarnosti. Jer, pesnici znaju da život nije videoigrica, da vrednost života nije u materijalnom, koje služi samo kao podloga fizičkog opstanka. Znaju da je božja promisao podarila čoveku duhovnu dimenziju, bez koje bi čovek bio zombi. Petar Milatović ne pristaje na artificijelni zombi svet. Ne pristaje na ispraznost. On posvećeno hodi svetom poezije i nosi svoje srce na dlanu!


Dragan Mraović
U Beogradu, 3. septembra 2014.

(Obajvljeno i u "Književnim novinama", Beograd, broj 1230—31, oktobar—novembar 2014)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 12, 2016, 01:36:11 am »

**
POEZIJA

Marko Paovica: OGLAŠAVANJE EROTSKE STRASTI
(Predgovor u knjizi Petra Milatovića "Suncokrili neboksloni")


Od rođenja osenjen pesničkim duhom i evidentno obrečen pesništvu, Petar Milatović već od dečačkih dana prepoznaje i sve do kasnih mladalačkih godina ispunjava to svoje više pozvanje. Vrhunac te rane faze Milatovićevog pevanja predstavlja, bez sumnje, njegova svojevremeno široko popularna ljubavna poema, bolje reći majstorski uglančana romansa dugog daha "Bokeljsko leto", opravdano uključena u ovu knjigu kao jedan od dva njena osnovna nosiva stuba. Sa puno šarma i duhovitosti, sa živom čarovitošću poetskog doživljaja i sa primernom lakoćom kazivanja, u njoj su opevane i objedinjene u konzistentnu celinu uzbudljive ljubavne avanture Milatovićevog lirskog junaka.

Od ranijih pesnikovih ostvarenja u ovu knjigu uvršćena je i antologijska pesma "Devojačka duša u devojačkoj svili", redak primer pesničkog veza na motiv folklorne, patrijarhalno čedne erotike.

Drugi sadržinski oslonac ove zbirke, oslonac bez kojeg je ne bi ni bilo, čini čitava serija ekstatičnih poetskih odziva najnovijeg datuma na temu zrelog, duboko proživljenog erotskog iskustva.

I najzad, pesnički ciklus "Seoba puteva", uopštenijeg sadržinskog karaktera, na svojevrstan način obrazuje značenjski luk koji, naročito svojom poslednjom pesmom, na visinama dosegnute lepote spaja dve raznorodne i uzajmno vremenski udaljene grupacije ljubavnih pesama: "Zato treba emigrirati / U suncokrile nebosklone / Gde se stepenicama / Lepote penje / Gde niko ne tone / I ne stenje".

Pa ipak, u Suncokrilim nebosklonima Petra Milatovića ubedljivu prevagu nose njegove nove, erotske pesme.

No, da bismo ih u očima čitaoca pregnantnije tipološki definisali, ne izgleda mi neumesnim opomenuti se tri najkrupnija repera srpskog ljubavnog pesništva: Kostićeve Santa Maria della Salute, pa Dučićeve i Popine ljubavne lirike, ne zagovarajući pritom, ni okolišno, neke vrednosne paralele. Nema sumnje da je Kostićeva kultna erotska pesma poetski izraz pesnikove oniričke kompenzacije, da u toj sferi počiva njeno inspiracijsko polazište. Dučićevu ljubavnu liriku najtačnije je okarakterisala umna Anica Savić Rebac kao "memoriju ljubavi", ne dakle kao opevanje neposrednog iskustva, dok se odavno stabilizovao kritički sud o Dučićevom doživljaju žene kao idealnoj projekciji pesnikove mašte. Ni sa jednim ni sa drugim pesnikom Milatovićeve erotske pesme nemaju tipološkog dodira. Za ljubavnu liriku Vaska Pope bilo bi odveć smelo tvrditi da je u užem smislu erotska, ali je njegov doživljaj ljubavi kao igre nesumnjivo njena poetička konstanta. I, upravo se na toj tački, istina povremeno, Milatovićev erotski doživljaj ukršta sa Popinim ljubavnim pesništvom, kao, na primer, u pesmi "Lopov nebeski": "Ako ovog prolećnog jutra / Probuđena lepotice / Ustanove tvoje zenice (...) / Da ti nedostaje ruka / Pa i noga, ili bedro / Ne mršti to tvoje / Poetsko lice nebeski vedro // Nemoj da tražiš svoju ruku / Ni nogu, a ni bedro / Nećeš ništa od toga naći / ni u krevetu, ni pored // Šapnuo sam tajnu rečitom vraču / I nebeskom šetaču: / Postao sam lopov nebeski / I odneo ruku,nogu i bedro". Žena Milatovićeve erotske lirike je stvarna, da stvarnija ne može biti, i time se, pored povremenog ludizma, iscrpljuje sva njegova sličnost sa Popinim ljubavnom poezijom.

Sve Milatovićeve novije pesme — izuzimajući nekolike koje su svojevrsni prepevi kakvog likovnog ostvarenja pesnikove "đavolice" — predstavljaju vatrometno raskošne poetske transformacije konkretnog erotskog čina. Nošene eruptivnom strašću i neobuzdanom jezičkom energijom, one vrhune ili u iracionalnim, fantastičnim prizorima sedmog neba ili, ređe, u paradoksalnosti čarovezne folklorne fantastike: "Dojahala je na divljem vrancu / Gola do vodenice / Čvrsto rešena da proveri / Zašto se đavo u ponoć / U kamen vodenički pretvara/ Uznemireni đavo / Koji se prethodno / U vodenički kamen pretvorio / Od njene lepote u ponoć / Sasvim se ljudski raskamenio..." ("Moć žene")

Otud se i stvarna žena ovih Milatovićevih pesama, svojom očaravajućom lepotom, naizmenično projektuje u dva poetska odraza — u nebesko astralnom i u folklorno mističnom. A sam erotski čin za ovog pesnika nešto je više je od običnog, profanog praznika. Kao i kod ostalih istinskih stvaralaca, na doživljajnoj paleti i na vrednosnoj skali Petra Milatovića taj čin je u dvojnom znaku sakralne i misteriozne simbolike.

Duhovnom biću on širom raskriljuje nebeske dveri, čineći ga boljim i plemenitijim i sjedinjujući ga sa beskrajem u njegovoj svakidašnjoj egzistencijalnoj "plakaonici".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: April 12, 2016, 01:46:10 am »

**
POEZIJA

Mr Milica Jeftimijević Lilić: MOĆ ŽENE I MOĆ PESME
(Petar Milatović, Onebesimo snohvatice, Prometej, Novi Sad, 2016)


Pravoslovni rodoslov, Jevanđelje zla, Naumi i zaumi Petrusa iz sorabskog uterusa, Retorika astralika, Slovo o riječima... naslovi su koji, kao osobeni znaci na duhovnom licu književnika Petra Milatovića Ostroškog, dijagnostikuju izdvojenost i službu ideji nemirenja sa dominacijom ideologije nad slobodom pojedinca, svest o nacionu i poreklu, službu rečima. Takvo opredeljenje uvek, i danas, podrazumeva žrtvu, borbu, teži put ka afirmaciji i duboku utemeljenost u veri i tradiciji. Stoga bi se stihovi buntovnog Duška Trifunovića: Ja sam isturena žrtvovana mrtva straža / koja ima pravo da puca na sve strane! — mogli potpuno odnositi na Milatovića Ostroškog zbog svega o čemu nas informiše njegova biografija, a to, potom, pokazuje i celokupna njegova aktivnost i vaskoliko književno delo. I on "puca" na sve strane, naročito na "najvećeg jugoslovenskog sina" koji je svojom komunističkom ideologijom, pokazala je to savremena istorija, kumovao svim potonjim zlima među narodima nekadašnje zajedničke jugoslovenske države, gubljenju srpskog identiteta, razbijanju uticaja vere na formiranje nacionalne samosvesti i slično. Ni danas mnogi toga nisu svesni, a pošto taj kult i dalje živi, poezija i tu ima važnu ulogu. Setimo se Gojka Đoga i njegovog stradanja zbog pokušaja demistifikacije te veličine.

Snažno izraženo osećanje zla, koje se umnožilo i umrežilo u sve pore života, pokreće Milatovićevu pobunu i rađa jetke satirične pesme pune žaoka, grotesknih slika i opomena. Nasuprot tome je njegova poezija koja afirmiše srpstvo kao stožer postojanja i opstajanja i duhovnost koja u uzvišenom vidi smisao vredan življenja. Vladimir Solovjov o tome kaže:

"Mi uopšte živimo bezbožno i nedolično, robujući najnižoj prirodi. Mi se bunimo protiv Boga, udaljavamo se od bližnjih, potčinjavamo se ploti. A za istinski život, kakav bi on trebalo da bude, potrebno je upravo suprotno: dobrovoljno potčinjavanje Bogu, međusobna sloga (solidranost) i gospodarenje nad prirodom. Načelo ovakvog života nam je blisko i pristupačno. Načelo dobrovoljnog potčinjavanja ili saglasnosti s Bogom je molitva, načelo solidarnosti među ljudima je dobročinstvo, načelo gospodarenja nad prirodom je oslobađanje od njene vlasti putem uzdržavanja od niskih želja i strasti. Smisao sveta je u miru, slozi, jednodušnosti svih kada su svi saglasni sa jednim zajedničkim ciljem. To je najveće dobro i u tome je cela istina sveta." Pozija Petra Milatovića Ostroškog to u celini potvrđuje. Proziva i poziva na svete dužnosti, afirmiše pravo na postojanje srpske istorije začete u prastara vremena (Sorabi) i postavljenih standarda za samobitnošću, slobodom, čašću i duhovnošću (i obrazovanjem), o čemu nedvosmisleno svedoči izvanredna poema Hilandarska beseda, u kojoj se ne samo glorifikuje pismenost, već i ćirilično pismo kao sinteza vere i (svetog) znanja.

Poezija, u vremenima koja lične interese stavljaju ispred svega, sve više postaje ono mesto zbora i sabora gde se (bar) mogu postavljati pitanja od suštinskog značaja za opstanak nacije i čoveka koji drži do sebe. Poezija je, takođe, i mesto gde se iznose sasvim suprotni stavovi od toga, gde se lično i nacionalno potire u korist nadnacionalnog, globalnog ili kako se to nekada zvalo — kosmopolitskog, i svako je tu na svome jer ona niče iz najdubljeg čovekovog bića i neminovno ga odražava u napisanom. Iako je to domen privatnog te i zauzimanje za krupne ciljeve ostaje izvan glavnih društvenih tokova i zavisi od moći umetnika da se nametne (često su tu baš oni koji služe suprotnim interesima, a koje Milatovićeva reč oštro šiba), na društvenom tronu su danas druga pravila i ciljevi jer moramo, pošto — poto biti deo sveta, ma koliko se to ponekad kosilo sa elementarnim tradicijskim normama i našim interesima. Poezija se ne odriče uloge koju je imala u srećnijim vremenima civilizacije kada je ne samo nicala "iz glave cijela naroda", već i kad je bila "na polzu" narodu. Kada je, mudrošću koju je donosila, bila i polazište i utočište. Danas joj ništa drugo ne preostaje već da sa margine, posmatra sunovrate sveta, da opominje i podsmeva se ludilu koje se zahuktalo. Da sa manje ili više snage "laje" na "Velikog inkvizitora", "Antihrista" koji je zagospodario planetom i nemilice hara prikazujući se sa bezbroj lica, od kojih je najopasnije ono koje se zaodeva tobožnjim humanitarizmom, religioznošću, o čemu snažno govore stihovi i ukupan angažman Petra Milatovića Ostroškog. Ona još uvek nastoji da se bori i da podseća na vrednosti koje su bile deo kulturne istorije, da upozorava na ogrešenja o opšte ciljeve kojima svaki pojedinac mora težiti (čuvanje jezika i pisma, recimo), a to najbolje ilustruju Milatovićevi stihovi u pesmi "Raport o Gavrilu") (Gavrilo, nema sramnije idologije /od ove današnje ćutologije/ kad niko više nikome nije/ dobrotvor veći od krvopije.

Umetnost, sama po sebi, jeste iskorak iz svakodnevnog, pobuna protiv poretka, rušenje tabua, težnja ka slobodi, neotkrivenim mogućnostima čovekovog duha. I, dakako, kreiranje novog sveta, novog bića harmonije ideje i oblika i zvuka, umešnost oblikovanja rečenog, ovladavanje organizovanjem pesničke materije i stvaranje novih formi osobenog ritma po meri duha iz kojeg nastaju. Tako je zapravo i sa onim što stvara slobodoumni književnik poetički jasno profilisanog dela, Petar Milatović Ostroški, tragajući za odgovorima na najbitnija pitanja čovekove (srpske) subine i uvek u subverzivnoj poziciji od nametnutog: Ozakonjeno bezakonje neka bude, /u dobu zlatnih kovčega/ sa svim simbolima/ okova i stega! /Neka vladare/ krase prevare/ a podanike/ uzaludne bitke/ Neka bude što biti ne treba /po nebeskoj zemlji/ na sred zemaljskog neba! /Sin na oca,/ otac na sina.../ (Jevanđelje zla)... Navedeni stihovi prizivaju ono njegoševsko, "neka bude borba neprestana"...ovde se inverzijom poziva na sve suprotno, čime se oslikava izneverenost ideala svete slobode i časti jer sve je palo u bezdan beščašća, potiranja istorijskih imerativa...

Izbor iz poluvekovnog stvaralačkog opusa Petra Milatovića Ostroškog, pod naslovom Onebesimo snohvatice, obuhvata najnovija ostvarenja, potom izbor iz prethodnog perioda i rane stvaralačke faze, tako da se može nazreti razvojni put i idejni rast njegove poetike koja je kompleksana i utemeljena u nacionalnom, pravoslavnom (Pravoslovni rodoslov), mitološkom, političkom i poetološkom (Slovo o riječima). Reč je ono što pesnika stalno opseda i tera ga da traga za njenim odjecima iz starine (Naumi i zaumi Petrusa iz sorbskog uterusa), za njenim neuhvatljivim značenjima i nužnošću da joj se prilagodi. Da uputi i pokaže pravac za spoznaju svog bića, sopstvenih korena, da nasluti istorijski razvoj, počelo, ono što se predugo prećutkuje a svedoči o drugačijoj srpskoj istoriji tako surovo prekinutoj, (kao i savremenoj crnogorskoj), ne samo viševekovnim ropstvom pod otomanskom imperijom, već i utapanjem u zajedničku jugoslovensku zajednicu što je rezultiralo gubljenjem nacionalnog i personalnog identiteta, a samo korak od toga je potpuni nestanak sa istorijske scene. U Vaskrsu živih pesnik još 1990. najavljujue ono što danas živimo, potpuno odsustvo inicijative i borbe za promenu: Ako su deobe /prepoznatljivi znaci / i seobe/ naši koraci /u juče/ kroz moždane obruče/ između kojih/ svako za svakim jauče/ pouzdano je verovanje/ kamena bez imena/ da predstoji/ ono što je bilo/ ono što nas čeka/...kad smo sobom/ prepunili/ ovo doba bleštavo i gnjilo...!

To doba danas živimo uz sramne rijaliti programe koji pokazuju koliki je civilizacijski pad, koliko su prostakluk i bestidnost izbili u prvi plan. I dok se ozbiljan svet bori da unapredi duh, velika svetska menažerija zdušno ubija i poslednji damar nacionalne samosvesti kod robova iz kojih izvlači sve što joj je potrebno. Stoga Milatović Ostroški o prošlosti s razlogom peva kao o boljem vremenu, s čime će se svakako mnogi složiti uprkos ukupnom tehnološkom napretku: Bilo je to ono vreme uma /daleko od ludih strasti, i crnih zuluma/ ono vreme svetlonosno/ kad su stopala /velika i mala /preko svake tapije/ u večnost koračala....! (Kameno počijevalo).

No, reč, ona oštra i neumoljiva, istinoljubiva, istinodajna, snažno je oruđe kojim se može uputiti bespoštedna kritika vlasti, pojedincu, mentalitetu, čoveku uopšte pohlepnom na vlast i čast, društvenoj stvarnosti koja pojedinca pretvara u bespomoćnu kreaturu bez svesti o sebi primoranu na pasivno trpljenje radi golog opstanka, što poeziju Petra Milatovića Ostroškog čini nacionalno angažovanom, aktuelnom, jetkom i na momente mračnom jer svedoči o snazi zla, o duogotrajnom stradanju srpskog naciona, bolesnom duhu vremena jer se u njoj razotkriva bezilaz čovečanstva ogrezlog u demonizam, beščašće, manipulaciju masama koje su odavno prestale da budu poluga za revolucionarno menjanje sveta (Jevanđelje zla).

Utisak je da je Milatović umetnički najsnažnije pevao u svojim srednjim godinama (Pravoslavni rodoslov, Jevanđelje zla, Naumi i zaumi Petrusa iz sorabskog uterusa, Retorika astralika, Slovo o riječima) kad je objavljivao knjige koje kao da su izranjale iz kolektivnog duha naroda kojem pripada, kao i u poemama gde su narativno i misaono delovali u sprezi i donosili vrhunske plodove istinskog nahadnuća.

Ispijaj pehare nežnosti/ baš onamo gde se ne tone /Pronađi smisao večnosti/ — suncokrile nebosklone.

S pravom se sintagma smisao večnosti može uzeti kao primarni poetički credo Patra Milatovića Ostroškog, koji je u celokupnom opusu u prvi plan stavljao sopstveno poslanje zarad postizanja uzvišenih ciljeva, stvaranje radi oduhovljavanja egzistencije, prepoznavanja više svrhe čovekovog bitisanja, nadrastanja Jastva kroz čin svete službe Bogu i nacionu, lepoti i ljubavi.

I nadasve umeća oblikovanja pesničke misli, od složenijih pesničkih formi, poema, soneta do kraćih pesama zgusnutih vizija i značenja sa vrlo neobičnim slikama i simbolima koji imaju širok spektar značenja.

Potraga za uzvišenim, napor da se dosegne najviša mera duhovnosti proizilazi i iz naslova Onebesimo snohvatice. Ako reč snohvatice tumačimo kao imenovanje sna koji je iracionalan (a iz tog dela uma se dobrim delom i rađa poezija), neuhvatljiv i nedorečen, pa još kad se to nešto iracionalno i nedohvatno želi "uzneti" na nebeski plan onda je intencija autora jasna: sav svoj poetski habitus zaodenuti u misaono, snovno, refleksiju, čistu duhovnost.

No, nasuprot tome je i erotsko, plotsko u kojem se takođe na upčetljiv način manifestuje lirsko ja. Žena je ovde naslikana poput boginje koja raspaljujue i telo i duh. Pesme dionizijske raspojasanosti i plotskih ushićenja su takođe snažno obojene stvaralačkom individualnošću i inspirativnim nabojem što sve ukazuje na složenost stvaralačkog bića Petra Milatovića Ostroškog, koje sa istim žarom ispoljava i čistu spiritualnost i telesne egzaltacije pred lepotom doživljaja ljubavi, kako Božanske, tako i ženske.

Kada se ceo opus skupi na jednom mestu, onda se jasnije octrava autorova poetika, njegov razvojni put kao i idejnost kojim je njegovo delo prožeto, metafizički ushiti i vera u nadtrajavanje duhovnog, posebno impresivni, majstorski su sročeni u sonetnom vencu, kruni pesničkog umeća, Kameni astralik. Kraj dogođen u našem početku /Anđela ličnog ispod grede bijela /Moraće i reči da dijele /Eha moru i kamenom zametku... Astralik bijeli pustiće korijene/ lepezastog oblika u naše tjeme /Imaju sva naša stopala/ Kamenog astralika sjeme!

Osim već pomenutih, spiritualnosti i erotskog, dominantno mesto pripada zavetnim pesmama sa pravoslavnim i patriotskim motivima (Moj narod, Ne tražim Srbiju...), mitološkom osvetljavanju prošlosti (Alka daljine), kao i satiričnom diskursu kao stožernim odrednicama Milatovićevog pevanja. Čak i u poziji za najmlađe prisutna je doza ironijskog, kao otklona od sladunjavih pevanija na dečje teme.

I na kraju, a moglo je biti i na početku, Petar Milatović Ostroški, u celini pesnikovanja, ispeva odu ženi, njenoj lepoti pod čijim nadahnućem ispisuje poeziju snažnog erotskog ali i spiritualnog naboja, proisteklu iz moći koju ona ima nad njim. Njegove pesme pokuzuju snagu egzaltacije lepotom koju daje pravi muško — ženski spoj, onaj energetski priliv koji se iz plotskog transformiše u duhovnost i daje pesme visokih estetskih dometa te se žena i pesma stapaju u onome što je suštinska bit samog autora.

I da završimo rečima sv. Serafima: "krasnorečiv nisam, reči misli kriju", naglašavajući da je refleksivnost jedno od najdominantnijih svojstava pevanja Petra Milatovića Ostrškog koji je srpsku poeziju obogatio i obiljem novih reči od kojih navodimo samo neke: glavoglad, srbogladni, pogurice, domolovina, glavogrami...

Budući da je autor sam pravio izbor, primećujemo da je prema knjigama koje su nastajale ranije bio vrlo strog a prema najnovijim pesmama, bolećiviji što govori o neraskidivoj emocionalnoj vezi stvaranja i ličnosti autora. Taj izbor je takođe mogao biti strožiji, što će se verovatno i desiti u novom izdanju.

U svakom slučaju, Onebesimo snohvatice Petra Milatovića Ostroškog, donosi poeziju koja baš u ovakvim vremenima treba da nas prizove sebi, da se zapitamo šta činimo i zašto nam je život dat ako ne dosegnemo kosmički smisao svog rođenja. Petar Milatović Ostroški, to sigurno jeste, poezija koju je ponudio nedvosmilena je potvrda.


Mr Milica Jeftimijević Lilić, književnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: April 22, 2016, 01:57:18 am »

**
Odlomak iz romana u štampi "Saga očeve suze"


SANJA VIŠE NE SANJA


Posle jednog sastanka u delu za pušače našlo se njih desetak. Jedina među muškarcima bila je Sanja u uskim farmerkama, duge crne kose koja je uokvirivala njeno anđeoski i đavolski prelepo lice.

— Lepojko, šta ćeš ti među nama, matorim budalama?

— Imponuje mi vaša priča, tako lepo pričate, plenite i eto zbog toga sam došla ovde da zapalim cigaretu.

Posmatrao ju je iskusnim očima. Kao da je pogledom ponirao u njenu dušu, a ona kao da je to osećala. Približila se još dva koraka da bi bila bliža i pažljivo slušala dalji tok razgovora koji je za nju bio interesantan. Tema je bila o Jeremijijoj veštini u premeravanju dubine ljudske plitkoće. Sutradan su se opet našli na istom mestu. Ovog puta Jeremija je nametnuo temu o njenim očima. Dugo je pričao. Nije ništa izmišljao. Samo je rečima prenosio sliku koju njegove oči vide u njenim očima. Primetila je da joj se ne udvara, ali priča je počela da je opčinjava. Niko joj do tada nije pričao o njenim očima tako kao on. Pričao je o njenoj tugi u njenim veselim očima...

Nekoliko dana kasnije pozvao je Sanju da popiju kafu. I našli su se u bečkoj trgovačkoj Mariahilfeštrase. Ispijajući na terasi kafu posmatrali su prolaznike. Neki parovi su se držali za ruke, neki šetali zagrljeni, neki su se bučno svađali. Sanja se duboko zamislila...

— Ima li nešto što želiš da mi kažeš, ali iz nekog razloga misliš da ne smeš i da ne trebaš da kažeš?

Pogledala ga je raširenih zenica. Shvatio je strah u njenim očima.

— Budi jaka i shvati da je najveće savršenstvo, u stvari, najsavršenija jednostavnost. Osećam da u sebi nosiš muku koju nikome nisi rekla, koja te iznutra nagriza.

Niz njeno lice kanu suza. Najpre jedna, a za njom i druga. Izvadio je maramicu i ponudio joj. Nije hteo da svojom rukom naruši integritet njenog prelepog lica, jer to nije bilo u skladu sa njegovim ubeđenjem koje se protivilo da zloupotrebi svoj uticaj. Prihvatila je maramicu, obrisala suze i zahvalno ga pogledala u oči koje su bile zagledane iznad njene glave u daljinu.

Sedeli su dugo na toj terasi. Nije insistirao da mu priča mnogo. Pretežno je on pričao, da je ohrabri.

Sutradan zvoni mu telefon.

— Ja sam. Smetam li?

— Ne smetaš lepojko. Šta mogu da učinim za tebe?

— Potrebno mi je tvoje društvo i tvoja pomoć.

— Gde da se nađemo?

— Ispred robne kuće.

— Dogovoreno.

U određeno vreme Sanja ga već čekala. Znači nešto je vrlo važno za nju, mislio je u sebi, dok joj se približavao, a bila je obučena u dugu večernju haljinu sa visokim izrezom na strani.

— Jeremija, možda deluje ludo, ali potrebno je da glumiš mog partnera večeras. Hoću da teram inat bivšem momku.

Nije ga to iznenadilo. Važio je za srcelomca i neustrašivog čoveka koji je ispred austrijskog parlamenta, američke ambasade, sedišta OEBS-a i u najstrožem centru Beča, u eri medijske satanizacije srpskog naroda, galamio do Boga, dižući glas savesti do neba. U kuloarima i po zakulisnim ćoškovima slovio je kao strašni Jeremija.

Uhvatila ga je ispod desne ruke i ležerno su ušetali u jedan restoran. Izabrao je sto u sredini sale. Uz naklon odmakao je stolicu da sedne.

Prilazi konobar, otprilike njenih godina, a ona je tada imala 28 godina, duplo mlađa od Jeremije koji je tada imao tačno 56 godina.

— Izvolite.

— Donesi nam kartu sa jelovnikom.

Dok je konobar vadio iz posebne pregrade karte sa jelovnikom ušao je momak koji po restoranima prodaje cveće. Prišavši njihovom stolu, izvadio je najlepšu ružu i pružio je. Jeremija odmahnu rukom i pokaza mu da hoće da kupi ceo buket.

Konobar je morao da donese tri velike vazne da bi rasporedio cveće na njihovom i susednom stolu.

Dok je konobar nameštao vazne na dva stola i aranžirao cveće, Sanja poljubi Jeremiju sočno u oba obraza. Konobar je crveneo u licu kao rak. Udaljio se.

— Uh, što sam sam sada srećna. Sad sam mu vratila milo za drago. To je moj bivši momak koji me ostavio. Neka vidi ustaša da sam sa silnim Jeremijom Brđaninom.

Posmatrao je razdraganu Sanju i bio spreman na svaku vrstu iznenađenja. U Beču je preživeo dva atentata. Bije ga glas čoveka koga metak neće, ali, ipak...

Večerali su i posle večere ispijali crno vino. Ostali su skoro do pola noći. Odatle su se uputili kod Jeremije. Šalili su se na račun konobara.

— Zašto te ostavio taj momak kad si zanosno prelepa?

— Saznao je da imam drugaricu s kojom po nekad provodim noć u krevetu.

To iznenadno saznanje primio je prividno mirno.

— Sanja sve na svetu ima svoj uzrok i povod. Nećemo o uzroku sada, nego o povodu. Šta je bio povod da stupiš u intiman odnos sa ženom? Nemoguće da nisi imala intimnost sa muškarcem pre toga. Šta je prethodilo da se razočaraš?

Počela je da plače. Prihvatioje njenu glavu na svoje grudi, gladio je po kosi i pustio neka se isplače.

— Znaš Jeremija, ja sam imala 18 godina kad sam odlučila da počnem sa seksualnim životom. Zaljubila sam se u jednog Kristijana. Sva srećna čekala sam taj trenutak. Danima sam živela samo za taj trenutak. Iščekivala sam i u tom iščekivanju imala sam osećaj da će srce da mi izleti i odleti pravo u nebo od sreće. I došao je taj trenutak. Pokušavao je da me defloriše. Jednom, drugi, treći i četvrti put. Tada mi je rekao: - Ustani, vidi kakva si, štrkljasta! Ustao je i obukao se. Ustala sam ponižena, ojađena, izgažene duše. Završila sam na psihijatriji. Lečila sam se jedanaest meseci. Počela sam da se zabavljam najpre sa prijateljicom s kojom sam se upoznala u toku psihijatrijskog lečenja. Bilo nam je lepo. Posle sam navikla. Pokušala sam sa ovim konobarom. Mislila sam da će on uspeti da me vrati tamo gde je Bog odredio da žena pripada. Umesto da mi pomogne on je, kad sam mu iskreno ispričala, mene jednostavno ostavio. U meni je tinjao bes da mu se osvetim kao žena. Zato sam te pozvala da glumiš mog partnera. Videla sam da pati i sad sam mirna...

Posmatrao je prelepu i nesrećnu Sanju koja sanja svoju sreću.

Reč po reč uz čašicu crnog vina "Vranac" oko dva sata posle pola noći dotakli su se mnogih tema koje su za Sanju bila potpuna nepoznanica.

— Sanja, prekasno je, a i popili smo malo više vina da bih smeo da vozim po Beču. Da pozovem taksi, ili ćeš da prespavaš ovde kod mene?

— U tebe imam poverenje.

Ustupio joj je spavaću sobu u kojoj su se još uvek nalazili portreti njegov žene od koje se upravo tih nedelja razvodio. Sebi je namestio ležaj u dnevnoj sobi.

U snu je vrisnuo prestravljen. Sanjao je da da klizi po beskrajnom žiletu umesto rukohvata na pokretnim stepenicama i da krv šiklja na sve strane.

Vrisak je probudio Sanju. Došla je pored troseda na kojem je ležao obliven znojem, posmatrala ga kako se trza u snu i jauče: - Umreću od tuge koja me davi kao ogromna zmija!

Buncao je pominjući mrtvog oca, majku, mrtvu braću i sestru.

Posmatrala je sinoćnjeg junaka koji je duboko ranjen, Sela je na trosed i pomazila ga po kosi po licu.

— Lelo, kako si smela da uđeš u stan kad sam ti rekao da ne dolaziš dok se ja preselim u moj novi stan?

Čuvši te reči posmatrala je prelepe portrete koje je Jeremija uradio.

— Lelo, namučila si me, zašto me sada mučiš? Idi. Ne mogu više. Ne piši molbu da te ubijem. Ne mogu da ubijem majku mojoj deci. Idi Lelo, ne ubijaj me.

Niz Sanjino lice se skotrljaše dve suze. Nežno ga je mazila po licu. Okrenu se na stranu i prebaci levu ruku preko Sanje.

— Dobro Lelo, zaštitiću te, ali idi, idi molim te.

Sanja se nagla nad njim i ćutala. Slušala je retoriku njegovog disanja. Naslonio je glavu na njene bujen grudi, prodrmusao glavom gore dole i od njenih dojki napravio uzglavlje. Nastavio je da spava, ali sada skoro bez daha. Pružila se pored njega. Osetivši pored sebe nežno žensko telo Jeremija se u snu pripio uz nju. Drhtala je. Nije dugo čekala. Stopili su se u požaru damara, on onako bunovan i čežnjiv, a ona znatiželjna da oseti po prvi put u životu muškost u svojoj čednosti. Jezdili su nebom i orali po zemlji, ovtarali duše jedno drugom. Iz nje je ravno osam puta vrisnulo njeno nebo. Posle osmog vriska počela je da plače. Ridala je iz sve snage. Sad je on nju milovao po kosi i pustio je da se isplače. Suze isperu svaku prljavštinu koju biće nosi u sebi.

Zaspali su zagrljeni.

Uz jutarnju kaficu koju je Jeremija skuvao na vatri svoga srca slušao je retoriku njene duše. Niko ne ume da bude zahvalan kao zadovoljna duša.

Živeli su zajedno četiri meseca, on sa 56 i ona sa 28 godina.

I jednog dana Jeremija je uradio ono što skoro niko ne bi uradio. Našao joj je momka koji je bio jedan od Jeremijinih simpatizera, udao je, savetovao joj da momku nikad ne sme da oda tajnu. Venčali su se. Jeremija je na Draganovu molbu bio kum na venčanju. Kumstvo se ne odbija. Posle godinu dana dobili su sina. Dragan i Sanja su sinu dali ime Jeremija, po kumu.

Prošlo je od tada nekoliko godina. Poslednji put kad je Jeremija posetio kumove. Mali Jeremija je zadirkivao velikog Jeremiju. Igrali su se žmurke. Dragan i Sanja su ih posmatrali zagrljeni i Sanja pita svog muža:

— Dragane, vidiš li ovo?

— Vidim!

— I šta vidiš?

— Igraju se kumovi!

— Dragane, zar ne vidiš da je naš veliki kum Jeremija kupio ulaznicu za večnost?

— I zaslužio je!

Tada Sanji krenuše suze, one radosne i tužne istovremeno. Radosne jer ona više i ne sanja sreću, ona je ima, a tužna što je Jeremija i dalje sam i nesrećan, nalik na vuka samotnjaka!

Izlazeći iz kumovskog stana Jeremija spazi na Dunavskoj obali restoran Panorama i reče samome sebi : — Jeremija, sad te vodim da te častim jer si uspeo da pobediš svoju slabost i da drugoga usrećiš.

Ispijajući crno vino na obali Dunava sa smeškom se sećao srećnog izraza Sanjinog lica dok su se on i malo kumče igrali žmurke. Bio je srećan jer Sanja više ne sanja. Ona živi srećnim životom. Ima li većeg zadovoljstva za onoga koji je tome kumovao? Malo li je?...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: April 24, 2016, 05:49:23 pm »

**
Odlomak iz zbirke pripovedaka "Rođeni stranci"


PETAR MILATOVIĆ: ROĐENI STRANCI


Sinoć je legao na vreme. Već treće noći sanjaše isti san. Ležaše na krevetu od njegovih nerava. Vene i arterije se preplitahu. Krevet damaraše. Oko njega siluete ljudi pretvarahu se u znakove pitanja. Lelujahu i sudarahu se međusobno. Kao da se svi između sebe pitahu, a niko nikome ne odgovaraše. Bog mudro ćutaše. I čekaše.

Ležaše i gledaše u nebo. Nebo se polako pretvaraše u ogledalo. Kad je nebo postalo veliko ogledalo iznad svih, sanjaše da umire sa osmehom. Kad vide svoj osmeh u ogledalu iznad svih, ono odjednom poče da tamni od njegovog uzdaha olakšanja...

Olakšanja zbog toga što ne pripada saplićućim znakovima pitanja koji izbegavaju život, koji su još u djetinjstvu prestali da budu deca, ali koji se nikad nisu uspravili nego su potrošili ograničeno vreme, rastući sa njihovim strahovima koje su nosili u kostima i srcima, izbegavajući da vide sopstvena lica u ogledalu koje sve kazuje i prećutkuje!

Bolje da niste videli njegovu sahranu u snu. Došla su sva bratstva i iz svih kuća na sred puta, a sve naše kuće su takve.

Bila je to naša sahrana. Pola naroda je došlo da ga iskreno ožali, a pola da proveri da li je zaista umro. Ova druga polovina koja je javno iskazivala mržnju prema njemu, uopšte ga nije mrzela nego sebe zato što su u njemu videli odraz onoga kog su želeli da bude oni!

Ta vrsta mržnje je najopasnija i najtrajnija.

Dok su se oko njega hodajući znakovi pitanja sudarali i međusobno saplitali, odmarao se od svih, posvetivši se sebi, jer je celog života pripadao svima.

Pravo da pripada sebi bilo mu je uvek uskraćeno u precizno ispisanom protokolu repova i ožiljaka.

Nalazio se sa svima u lavirintu koji je poprište svetlosti i tame. Zato nije nikakvo čudo što se od prevelike svetlosti i prevelike tame nisu videli oči u oči. I svetlost i tama su im bili zaštitni znakovi iza kojih su se krili jedni od drugih.

Taj lavirint isključivo je njihov. Još niko u svetu nije uspeo da ga kopira verno. Nenadmašni su u pravljenju lavirinta koji je toliko savršen da nikako ne uspevaju da izađu iz njega, iako su ga sami stvorili... I zar je teško bilo ovima i onima, ranije kao što će i kasnije, da im oči naizmenično premrežavaju svetlošću i tamom, dresirajući ih samo za crno-belu percepciju, kako bi mimo njih, jer oni su mimo ostalog sveta, neopaženo prošle sve one hiljade nijansi za koje je sam Bog oči stvorio?

Pristajući na crno-belu percepciju pristali su da budu protiv Boga, pa se posle uzalud ljutili što im Bog ne pomaže u najtežim istorijskim sunovratima...

Gledao je i premjeravao u tom lavirintu svu dubinu ljudske plitkoće onih koji su se obrazovali bez obraza, one kojima je Bog oduvek bio uzgredna sprdnja, a kasnije zaštitni znak njihovog licemerstva, one od kojih krokodili uče kako da liju suze.

U tom onečovečenom i obezduhovljenom zlom naraštaju, dok su nedužnu zemlju umesto kiše natapale suze, bujao je korov do te mere da im je premrežio sve moždane vijuge u promajnim glavama, pa čoveku, koji je sklop misaonih i duhovnih vrednosti, koji je oduvek odbacivao mediokritetstvo kao vrhovništvo, naročito onaj koji neguje svoju mentalnu higijenu i koji se znalački štiti od prostote obezboženih i razduhovljenih sveznajućih neznalica, obogaćenih probisveta i ostalog dna ove civilizacije, koja sve više tone u vlastitu negaciju, nije preostalo ništa drugo do da odbaci unapred napisani protokol ožiljaka i repova koji je bio namenjen svima, čak i pre rođenja!

Po tom protokolu ožiljaka i repova najveći gresi su bili: hrabrost, samopoštovanje , integritet ličnosti, dostojanstvo, a vrline kukaviluk, samopreziranje, samorazaranje i vlastita kaljuga duše i mozga.

Baš u tom lavirintu na njegovoj sahrani u snu video je da svi plaču. Jedni iz duše, a drugi iz običaja. Ovi drugi su oplakivali sebe dok su istovremeno pevali iz duše. To su oni koji su uvek razbraćivali bratstva, raskumljivali kumstva, oni koji nikad poste nego kosti glođu i krv piju svojim rođenim.

Zbog ovih drugih odlučio je na svojoj sahrani u snu da ne umre, da progovori o onome o čemu svi hrabro ćute odani novoj ideologiji — ćutologiji koja zaleđuje vilice i u kamen pretvara moždane vijuge.

U snu na njegovoj sahrani mnogo ga uplašila grobna tišina preglasnih koji su se sami kazivali i prećutkivali i taj strah u njemu je jeknuo.

Ustao je iz kovčega i prozborio da se čuje do neba i do pakla.

Rečeno vam je: ozakonjeno bezakonje neka bude, u dobu zlatnih kovčega sa svim simbolima okova i stega.

Rečeno vam je: neka vladare krase prevare, a podanike uzaludne bitke!

Rečeno vam je: neka bude što biti ne treba po nebeskoj zemlji, na sred zemaljskog neba!

Rečeno vam je: sin na oca, otac na sina u dalekoj blizini iz bliskih daljina!

Rečeno vam je: prstom u oko, đonom u obraz najlakše svome, kasnije kao i ranije!

Vidim da ste kukavičja jaja uvijali u čapre sa svojih obraza i pravili amajlije da vas ne prepoznaju i da vas revnosno čuvaju: sebri i vlastelini, kurve i trgovci, vodonoše i glavokosci, sveštenici i pesnici, svi mogući plaćenici i raznobojni podanici!

Vidim da ste skamenjenim vilicama oglodali zvono na ivici neba i revnosno umirali pre nego ste progledali...

Vidim da ste grobarske lopate unapred zahvalno ljubili i grobari se čudili kako su se ljudi iz Jevanđelja Zla sami nudili...

I zapamtite: U Jevanđelju Zla precizno je zapisano: Pre nego se rodiš kao bogougodnik, ili protivnik, zamrsi jezik do nerazumevanja po kojem će te pamtiti svi oni koje si zaboravio u prekraćenim godinama koje si potrošio i pre nego si svoje bilo osetio.

Zato po Jevanđelju Zla sve ovo imamo što moramo! A moralo nije da u sebi ugostili nismo sopstvene krvopije i od smisla napravili besmislicu, a od nevine zemlje opštu plakaonicu!

Dakle, na njegovoj sahrani u snu odlučio je da progovori kad je čuo zaglušnu kletvu predaka od koje je i kamen koraknuo umesto ljudi koji se pretvaraju u kamen!

Preci kao da su čuli šta je sve video i čuo na svojoj sahrani u snu.

Usred zaglušujuće galame hodajućih znakova pitanja čuo je cviljenje njihovog nerođenog potomstva.

To cviljenje u svim delovima njihovog lavirinta pretvaralo se brzinom munje iz tona u sliku, zatim još brže iz slike u ton, pa je svaki od tri poznata violinska ključa morao da se rasprsne u najstravičnijoj kompoziciji koja nije bila sastavljanje delova u celinu, nego rastavljanje cjeline u najsitnije delove i ta kompozicija ga uplaši više nego sve moguće veštice, akrepi, vampiri, jer su se sve veštice, svi akrepi i svi vampiri odjednom pretvarali u gmazove sa ljuskim obličjem i plivali kroz vene i arterije hodajućih znakova pitanja.

Video je na svojoj sahrani u snu da se nebo spustilo do zemlje i da se zemlja od bola uzdigla do neba. Video je svoje najbliže kao rođene strance! One koji su braću u bratskoj krvi davili i koji su se sa krvnicima bratimili. One koji su zahvalno ljubili grobarske lopate u naponu životne snage i, istovremeno, svojima bližnjima kopali grbove! One koji su kumstva raskumljivali i vladari bez glava ostavljali!

To je bilo dovoljno precima da podviknu iz grobova...

_____________________________

Rođeni stranci, pripovetke, Beograd—Beč, 2013.
Izdavači: Udruženje pisaca POETA, Beograd. ulica Kraljice Katarine 74a, Banovo Brdo, 11030 Beograd
Telefon: 011 2545 872; 062 25 25 98
Srpski kulturno-informativni centar, Beč
Tel. ++ 43 650 680 81 22
CIP — Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
821.163.41-32
ISBN 978-86-6319-031-3
COBISS.SR-ID 201435660
Izdavači: Udruženje pisaca POETA, Beograd i Srpski kulturno-informativni centar, Beč.
Za izdavače: Veselin P. Dželetović i Vladimir Stojanović. Urednik: Mag. Pavle Dželetović Ivanov. Recenzenti: Milica Bakrač i Žarko Milenić. Kompjuterska obrada: Zorica Andrić.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: April 24, 2016, 06:22:07 pm »

**
PROZA

Dane Marković: POD SRPSKIM KRSTOM
(Predgovor u knjizi "Demonija ćutologija", Beč—Beograd 1995)


Dobro je, iz više razloga, da se politički tekstovi srpskog književnika u emigraciji Petra Milatovića Ostroškog, objavljeni u raznim otadžbinskim i emigrantskim listovima u evropskim i prekomorskim zemljama, nađu među jednim koricama. Oni su, prvo, dobili "imprimatur" čitalačke publike koja je, kao i ti tekstovi, rasuta širom sveta.

Drugi razlog je još važniji. On leži u samim tekstovima, u svakom ponaosob, a svi oni predstavljaju jedinstvenu i jasnu poruku autora i na taj način najbolje dočaravaju njegovo ljudsko, spisateljsko i političko lice. Ko je Petar Milatović, ta "hodajuća legenda", kako ga je u istoimenoj knjizi, idući tragom njegovog dosijea, napravljenog "tamo gde treba", nazvala dr Zorka Popović? Evo jednog mogućeg odgovora.

Dao ga je beogradski novinar Pavle Pavlović u dvodelnom intervjuu sa Milatovićem, objavljenom u "Evropskim novostima" (Frankfurt) 19. i 20. oktobra 1991. godine:

"Među Srbima rasejanim po svetu, Petar Milatović Ostroški spada među najneobičnije. Večiti buntovnik i nepokornik koji živi u Beču, antikomunista, pisac bez dlake na jeziku i bilo kakve cenzure, čovek koji je išao uz nos komunističkom režimu i sada tera inat četvrtom Rajhu, masonskim lihvarskim zaverenicima, i komunističkim nacionalistima, kritičar aktuelne srpske vlasti i opozicionar srpskoj opoziciji, čovek koga metak neće iako je često na nišanu (preživeo je dva atentata), autor mnogih knjiga u kojima ima više života nego umetničke mašte, nacionalista koji se bori protiv "vašarskog nacionalizma", četnički sin koji se bori protiv "marksističkog četništva", Srbin koji javno i beskompromisno žigoše sve one "Srbe" koji su "najhrvatskiji Hrvati", "najmuslimanskiji muslimani", "najnemačkiji Nemci", "najcrnogorskiji Crnogorci" i...

To "i" u slučaju ovog čoveka nije uobičajena poštapalica, već bi moglo da ispuni celu jednu knjigu."

Pod tim Milatovićevim "i" navedimo samo jedno, ono izrečeno u "Evropskim novostima" od 3. januara 1995. godine u intervjuu "Srpstvo sve nadživelo": u potpisu ispod fotografije, ispred imena Petra Milatovića Ostroškog, verzalnim slovima je napisano — STUB EMIGRACIJE.

Taj stub, ta hodajuća legenda, u patriotskim srpskim glasilima piše svoje oštre tekstove koje ljudi čitaju biblijske poruke. Ljudima je, naročito u ovom zlom vremenu Srba, i preko glave onih koji ga (za)vode sa nečistim namerama. Zato Milatovićev srpski nacionalni prepord stiče sve više pristalica.

Ljudi, jednostavno, žele reč koja se ne raspada kao pokvareno meso, već svakog dana pokazuje svoju svežinu: sveža je i nova upravo zato što je u njoj ono blisko i već znano.

Milatović ne menja stavove nego ostaje dosledan svojoj ideji, ideji srpskih nacionalista u najplemenitijem i najčešćem značenju te reči. Milatović nije političar one vrste koja se, na žalost, najbrže množi i uspeva kao neuništivi korov, a koja je predstavljena onom lapidarnom i duhovitom izrekom — da je dobar poliitčar onaj ko danas može da objasni zbog čega nije bilo dobro ono za šta juče vatreno zalagao.

Milatović je pošteđen takvog sablažnjivog i blasfemičnog iskušenja: on se danas zalaže za ono što je juče tvrdio, jer mu događaji neprestano da je bio u pravu. U pitanju je, dakle, retka doslednost i postojanost koja ljudima uliva sigurnost toliko potrebnu svakog živom čoveku, a posebno Srbinu danas. Na tržištu ideja je ako na merkantilnoj pijaci — najskuplje je ono čega najmanje ima. Milatović je, prema tome, veoma skup...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: April 25, 2016, 04:36:18 am »

**
PROZA

Veljko Topalović: PETROVA KNJIGA KAO SRPSKI KOMPAS
(Petar Milatović: Ulovljeni lovci, Dosije, Beograd 2009)


Pre četvrt veka, verovali ili ne, u Srbiji nije bilo moguće naći u knjižarama radove Vladimira Ćorovića, Stanoja Stanojevića, Slobodana Jovanovića, Laza M. Kostića i drugih srpskih istoričara koji su pisali između dva rata. Dosije je otvorio tu Pandorinu kutiju (Svi srpski vladari, Sveti Sava — monografija, Razgovori sa Slobodanom Jovanovićem, Sporne teritorije Srba i Hrvata), uz veliki otpor tadašnjih vlasti.

Novinar Dragan Barjaktarević upoznao nas je sa emigrantom Petrom Milatovićem Ostroškim i mi smo počeli da otkrivamo jedan novi svet, svet srpske političke emigracije.

Uz svu posvađanost srpskih iseljenika, prepirke ko radi za DB, a ko ne, u dugim razgovorima širom Evrope, dobijali smo informacije o Srbiji koju su oni poneli u svojim srcima. Sva naša putovanja za Nemačku, Švajcarsku, Francusku, Holandiju i nazad, imala su obavezno odmorište u Beču, kod Petra. Istina, često bi ujutru kretali umorniji nego što smo došli, jer bi tokom cele noći razmenjivali razmišljanja o "srpskom pitanju" i putu kojim bi se došlo do te idealne Srbije, koju svi nosimo u srcima. Razgovori sa Petrom bili su kao susret sa bistrim planinskim izvorom od čije lednosti trnu zubi.

Čim bi se udaljili iz Beča, bilo na jednu, bilo na drugu stranu, slušali bi priče kako je Petar čudak koji živi mimo sveta, kako je zastranio, kako ovo, kako ono... Međutim, prilikom svakog novog dolaska u Beč, susretali bi se sa novom akcijom. Van bezbrojnih knjiga, štampanih i internet časopisa, srpskih škola, tu su bile i praktično neprestane demonstracije — protiv Miloševića, za podršku Republici Srpskoj Krajini, za podršku Republici Srpskoj, protiv bombardovanja Republike Srpske od strane NATO-a, podrške Srbima na Kosovu, podrške Srbima u Srbiji i protiv bombardovanja Republike Srbije od strane NATO-a... Videli smo svojim očima blokade saobraćaja oko austrijskog parlamenta, kada nije moglo da se prođe ni okolnim ulicama. Desetine i desetine hiljada Srba, ali i austrijskih simpatizera, okupljalo se da čuje Petra i njegove goste — srpske političare, pesnike, istoričare. Slušali smo svojim ušima vajne srpske političare, uplašene od tolike mase ljudi, kako pitaju Petra: Da li da govorim srpsku opciju ili jugoslovensku? Petrov odgovor nije za štampanu reč, ali njegov tadašnji zaključak da zbog "levih smetala na desnoj strani Srbija danas hramlje na obe noge i preti joj opasnost da ponovo spadne na Beogradski pašaluk" — stoji i dan danas.

Naravno, po zakonima političke, pogotovo emigrantsko-političke fizike, svaka javna akcija izaziva tajnu reakciju. Neposredno po otkrivanju nacističke prošlosti generalnog sekretara UN, Kurta Valdhajma, koji se upravo bio kandidovao za predsednika Austrije — Petar je doživeo i preživeo prvi atentat. Neposredno po izbijanju rata na prostorima bivše SFRJ, kada je postalo očigledno da je Petrovo angažovanje u odbrani srpskih interesa dobilo neslućenu podršku Srba u rasejanju, a posebno u Austriji, usledio je drugi atentat. U pucnjavi u centru Beča, ranjeni Petar uspeo je da rani dvojicu napadača. Po izjavama očevidaca, jedanaest napadača maskiranih u uniforme austrijskih policajaca se, potom, razbežalo. Nešto kasnije, dvojica su uhapšena, ali imena organizatora atentata ostala su nepoznata javnosti. Uporedo s takvim akcijama, odvijali su se i javni sudski procesi. Maja 1989, u Nikšiću je objavljen Petrov "Predlog za rešenje srpskog nacionalnog pitanja", koji predlaže stvaranje Ujedinjene srpske države.. Tim povodom, mesec dana kasnije, 11. juna 1989, Okružni sud u Podgorici, podiže optužnicu protiv Petra, a istovremeno, bukvalno istog dana, MUP Crne gore raspisuje saveznu poternicu za njim. Poternica je i dalje na snazi u danas razdvojenim srpskim državama, iako su vodeći srpski političari, naravno bez razumevanja i bez posledica, prepisivali Petrove postavke. U Austriji, javno tužilaštvo je pokrenulo tri procesa protiv Petra. Poslednji put 2008. godine, povodom falsifikovanog intervjua u listu Austrija pod naslovom: "Srpski bos poziva na krvoproliće" — sve povodom srpskih protestnih demonstracija u Beču povodom samoproglašenja nezavisne države Kosovo i austrijskog priznavanja iste. Petar se, kao i u prethodna dva slučaja, branio sam, bez advokata. Rezultat — umesto 13 godina robije, dobio je javno izvinjenje od strane: lista Austrija, austrijske tajne službe i samog austrijskog predsednika Fišera. Naime, ispostavilo se da je Petar upravo sprečio krvoproliće, koje su planirale neke tajne službe. Da je danas živ, pomenuti novinar Dragan Barjaktarević sigurno bi sa smeškom podsetio na svoje zapažanje objavljeno u Dugi 1991. godine: "Petar Milatović Ostroški je u svojoj otadžbini kritikovao Broza, a u zemlji u kojoj je dobio politički azil odmah je napao njihovog budućeg predsednika — Valdhajma. Kuku u lele predsednicima svih država u kojima bude živeo Petar Milatović Ostroški!".

Uz sve Petrove neobičnosti, jedna stvar me opčinjava do dana današnjeg — njegova neverovatna efikasnost. Uz sve gore navedene, jedan slučaj mi je ostao u posebnom sećanju. Pre petnaest godina, nijedan od naših prijatelja po Evropi nije mogao da nam pronađe na jednom mestu 400 najkvalitetnijih slajd filmova, koji su nam bili potrebni za fotografisanje Miroslavljevog jevanđelja. Ti filmovi su bili skupi i imali su ograničen rok trajanja, te nijedna prodavnica nije imala tu količinu. Petar je rešio problem za dva dana. Kako mu je to pošlo za rukom objasnio je u dokumentarnom serijalu o Miroslavljevom jevanđelju i to objašnjenje zvuči, u najmanju ruku, "čudno", ali filmovi su stvarno stigli — ja sam ih lično primio u Đeru. Posebna priča bila je primopredaja. Naime, Petar nije smeo da izlazi iz Austrije, a ja nisam imao vremena da tražim vizu za ulaz u Austriju. Da stvar bude komplikovanija — Petrova kola su slupana prilikom poslednjih demonstracija, dok je vozio dr Jovana Raškovića. Filmove je prenela preko granice tadašnja Petrova supruga, zajedno sa svojom drugaricom, a dovezao ih je muž pomenute drugarice, austrijski policajac. Tadašnja Petrova supruga mi je predala paketić u kom su bili filmovi, ja sam njoj dao novac i odmah uskočio u kola, jer nam je vreme za snimanje isticalo, a austrijski policajac je ostao zabezeknut razmišljajući o tome šta je to preneo iz jedne države u drugu.

Naravno, i mi smo Petru pomagali oko njegove porodice u Srbiji i Crnoj Gori. Neverovatno je koliko znači, koliko se povećava čovekova moć da uradi nešto dobro kad ima nekoga na kog može u potpunosti da se osloni u drugoj državi. Petar je takav čovek i ponosan sam što je moj prijatelj.
. . .

Tekstovi u ovoj knjizi bave se "srpskim pitanjem" i većinom su objavljeni u Petrovom internet časopisu "Istina".

Problemi u shvatanju "srpskog pitanja", po meni, počeli su od stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije nazvane "Kraljevina Jugoslavija". To je bio trenutak kada su Srbi izgubili kompas. Viteški kralj Aleksandar I Ujedinitelj, gledano iz današnjeg ugla — napravio je grešku. Umesto da napravi Ujedinjenu srpsku državu, sa odanim i prijateljski nastrojenim stanovništvom, dakle državu koju je teško na dugi rok osvojiti, napravio je Jugoslaviju. Istina, u njegovom potezu bilo je logike. Srbija se u prethodnim decenijama neprestano širila i Aleksandar je pomislio da to može da ide unedogled. Drugi, verovatno i važniji razlog je bio što je Aleksandar sebe video kao naslednika upražnjenog carskog prestola Romanova, odnosno kao budućeg cara svih Slovena, te je Jugoslavija bila samo jedan stepenik ka tom cilju. (Naravno, anglo-saksoncima je cilj da do slovenskog ujedinjenja ni slučajno ne dođe.)

Potom su došli komunisti i nacrtali AVNOJ-evske granice, koje su imale za cilj smanjivanje uticaja Srbije. Srbi u Jugoslaviji su ćutali u relativnom blagostanju i strahu od surovosti Titovog režima prema političkim protivnicima.

Potom je došao Milošević, prvi komunista koji nije pričao u floskulama (dijalektički materijalizam, socijalističko samoupravljanje, bratstvo i jedinstvo svih naših naroda i narodnosti) i probudio nade. Optuživali su ga da jedini ne pominje Tita u govorima. Bio je toliko popularan da bi, da je raspisao referendum, sigurno bio proglašen za kralja. Međutim, zaboravio je da sprovede demokratske izbore, tačnije poslednji ih je sproveo u SFRJ. Posle devetomartovskih demonstracija izveo je tenkove na ulice, a odmah potom izbio je rat unutar SFRJ. Vojska je u Dnevniku objavila snimke kako Hrvati uvoze oružje. To je bio znak da slede hapšenja i sređivanje stanja u državi. Međutim, vojska je zaboravila da obavi svoju dužnost. Milošević i vojska su zaboravili, po izbijanju rata, da izvedu tenkove na granice Ujedinjene srpske države i raspišu referendum sa pitanjem ko želi da ostane unutar takve države. Rezultat bi bila država koja bi mogla da se brani, jer ne bi imala unutrašnjeg neprijatelja. Umesto toga, krenuli su sa varijantom korak napred — dva koraka nazad, sve sa crvenim petokrakama na čelu, i bez jasne ideje na kojim sve teritorijama žive Srbi. Dizali su iz kreveta ljude, koji po 20 godina nisu videli pušku, i slali ih na front sa potpuno nejasnim direktivama. Rezultat — nepotrebno prolivanje krvi, kako srpske, tako i naših komšija, pored kojih moramo živeti i u budućnosti, sviđali se oni nama ili ne. Videli smo i podizanje granice prema Srbima sa druge strane Drine u trenutku njihove najveće krize. Milošević, koji je tako dominantno kontrolisao političku opoziciju u zemlji, sve svoje veštine zaboravljao je na međunarodnom planu i, navodno nesvesno, igrao ulogu piona u rukama SAD, koje su preko njega jasno pokazale Evropskoj uniji da može da postoji, ali samo pod američkim uslovima. Istovremeno, zaboravio je da vrati imovinu crkvi na Kosovu i Metohiji, i tako na svima jasan način označi potpuno nesporne srpske teritorije. Kad sam njegove ljude podsetio na to, dobio sam obrazloženje: "Onda bi morao da vrati i katoličkoj crkvi imovinu u Vojvodini". Lopovska nacionalizacija ostala je na snazi. Uz sve to, Miroslavljevo jevanđelje, koren srpske pismenosti i duhovnosti, ležalo je zaboravljeno na podu podruma Narodnog muzeja, a kustoskinja je na njemu držala noge. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije zaboravilo da decenijama na ime čuvanja Miroslavljevog jevanđelja povlači novac iz budžeta Republike Srbije. (Predsednici Srbije, i danas, zaboravljaju da na njemu polože zakletvu.) Logika kralja Aleksandra je bila jasna, ali Miloševićevi razlozi zbog kojih je insistirao na očuvanju Jugoslavije, pa makar i samo kao imena, odnosno razlozi zbog kojih je bežao od stvaranja Ujedinjene srpske države, nikome nisu jasni. Moguće je da je zanemarivao srpske interese u težnji ka nekom svetskom komunizmu, moguće je da je bio američki agent, a moguće je da ni njemu samom nije bilo jasno za šta se bori iako je neosporno bio inteligentan, što se najjasnije vidi u načinu na koji je kontrolisao srpsku opoziciju.

Opozicija, predvođena decom komunizma, takođe je imala neraščišćene pojmove u glavi. Jedan od vodećih srpskih opozicionara dobio je batine i potom iz bolnice otišao kod Miloševića na kanabe, naprasno sve zaboravio i izašao presrećan. Isti je najpre bio vatreni komunista, potom vatreni nacionalista koji je pretio da će seći ruku svakom ko digne muslimanski barjak, danas je NATO-vac, sutra, ako treba, biće marsovac.

Drugi lider je, usred beskrajnih demonstracija, tokom kojih su mnogi završili u bolnici zbog povreda zadobijenih u sukobima sa policijom, odlazio na isto Miloševićevo kanabe. Potom je danima tvrdio da se to nije desilo. Potom se ispostavilo da je zaboravio gde je bio, pa kad se setio, rekao je: "Jesam, ali to nije bitno". Isti je, nekoliko godina kasnije, kada je konačno došao na vlast — zaboravio na denacionalizaciju i krenuo da besomučno prodaje ono što su komunisti oteli od građana Srbije. Njegovo nasleđe traje i dan danas, s tim što sve manje ima onoga što nije prodato. U opštem ludilu, Ministarstvo za dijasporu pokušava da motiviše iseljenike da investiraju u Srbiju, dok i danas, posle više od 50 godina, u kućama istih tih iseljenika žive "zaštićeni podstanari" i plaćaju zakonom propisanu kiriju od 5 evra mesečno.

Istina, današnji srpski lideri samo kopiraju svoje američke uzore. Dojučerašnji predsednik Buš je, zajedno sa Dikom Čejnijem, te bivšim direktorom CIA-e i braćom Bin Laden (bez Osame), u upravnom odboru firme koja ima monopol na snabdevanje vojske SAD u Iraku. Srpski lideri ne mogu da izvedu sopstveno bogaćenje tako što će piti krv narodu u drugoj državi, pa su se usmerili na pljačku sopstvenog naroda.

I kako onda doći do te Srbije u našim srcima? Srbije, koja ne zaboravlja živote i imovinu svojih građana. Srbije koja u svom okrilju ima i Srbe, koji su danas narod drugog reda, često i van ustava, u okolnim novonastalim državama. Srbije koja će biti imuna na pretnje spolja, jer će držati one teritorije na kojima građani žele da žive u Srbiji.

Izgleda da je u pitanju dugotrajan proces nacionalnog osvešćivanja, ali osvešćivanja baziranog na zdravom razumu. Jedan od najočiglednijih primera je Petrov stav da Albanci na južnom delu Kosova i Metohije ne mogu imati veća prava od Srba u Republici Srpskoj. Taj argument je jasan i svakom detetu, pa je postao jasan i donedavnom američkom ambasadoru u Srbiji. Bezbroj takvih, svima jasnih razmišljanja nalazi se u ovoj knjizi, a nema ih u izjavama srpskih političara. Malo složenija je Petrova teza da deca komunizma nemaju šta da traže u srpskoj politici. Ipak, oni sami, iz dana u dan, argumentuju taj njegov stav, neprestano tražeći interes koji je viši od srpskog interesa, a sve na štetu Srba. Npr. svakodnevno slušamo objašnjenja zašto moraju da prodaju nešto (naravno — tuđe) što niko normalan ne bi prodao, a u višem interesu od srpskog je ne samo da se to proda, već i ispod realne cene.

Petar je svestan da je njegov zadatak da seme zdravog razuma poseje. Svestan je i da će sve zdravorazumske postavke jednog dana zaživeti, najpre zato što su jedine na dugi rok održive. Svestan je i da će se njegove postavke dugo boriti sa opšteprihvaćenim zabludama, kao i novim zabludama koje će nam, u budućnosti, srpske podaničke vlasti servirati.

Drugi deo knjige (Razbibriga sa zamlatama) čine članci u kojima se Petar obračunava sa neistomišljenicima na jedan, za današnje pojmove, pomalo grub i zapenušan način. Opet, kako je od 1945—1990, uvod svake knjige, ma iz koje naučne oblasti, počinjao citatom Karla Marksa, a svestan činjenice da će upravo deca komunizma (isti oni koji su zabranjivali knjige pomenute u prvom pasusu ovog predgovora) tražiti svaku dlaku u jajetu u Petrovim tekstovima — poslužiću se njihovim stilom i njihovim oružjem u suprotnu svrhu. Pre nego što iznesu primedbe na način kojim se Petar obračunava sa protivnicima, uputio bi ih da pročitaju polemičke tekstove čoveka kog su do juče neprestano citirali (naravno iz druge ruke, jer ni tada ni sada nisu imali vremena za čitanje), Karla Marksa. U navedenim tekstovima, otkriće da oni vrve od izraza kao: "magarac", "budala", "idiot" i sličnih, usmerenih prema neistomišljenicima. Petar je kulturniji.

Mnogo teže za analiziranje biće primedbe koje se odnose na osnovni deo teksta. Udarci će pljuštati sa najrazličitijih strana, podjednako iz redova "srpske" "desnice", "levice" i "centra", vladinih i nevladinih organizacija (koje sinhronizovano rade za iste strane vlade), propagatora istočnog puta i propagatora zapadnog puta... Postaviće se i logično pitanje — koju tačku oslonca može imati čovek koji je u sukobu sa svima njima, iz čega će slediti zaključak da je autor zastranio. Međutim, sve te primedbe imaće istu polaznu postavku — da za Srbe postoji viši interes od srpskog interesa. Samo još malo srpske krvi i eto nas u svetskom komunizmu, samo još malo ponižavanja u redovima pred stranim ambasadama i prodate imovine u bescenje i eto nas u evropskim integracijama, samo još malo žmurenja pred otetom i uništenom imovinom i eto nas u NATO paktu, samo još neka žrtva i eto nas u nekoj tvorevini višoj od srpske, koja će čarobnim štapićem rešiti sve naše probleme. Decenijama su Srbi galijoti na brodovima koji plove pod stranim zastavama, decenijama smo učeni da ima ko će da misli umesto nas, a naše je samo da jedemo otpatke, veslamo i povremeno se podmećemo kao topovsko meso.

Upravo zbog svih tih zabluda, da što pre naučimo da gledamo u srpski kompas i razumemo šta nam pokazuje, Petrova knjiga dolazi u pravom trenutku.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: April 27, 2016, 01:32:40 am »

**

OPTUŽUJEM


U ime pravde, slobode, dostojanstva, optužujem sve patriote kojima je nacionalna izdaja najunosnija profesija. Optužujem sve političare koji su politiku shvatili kao veštinu da nekome nešto uzmu, a da oni kojima je nešto oduzeto imaju utisak kao da im je nešto poklonjeno. Optužujem i jedne i druge u ime nevine pobijene dece koja i jednima i drugima šalju telegrame da dugo žive — u sramoti! Optužujem sve očeve koji su svojom podaničkom ideologijom, dakle ćutologijom, iskopali grobove svojoj deci, pa čak i onoj koju još nisu rodili! Optužujem sve vernike koji veruju u neverovatno, sve one koji pravdaju ono što je za osudu. Optužujem sve takozvane božije sluge koji revnosno služe Satani.

Optužiti danas lažne patriote i osvedočene idiote, optužiti danas poliitčare kao narodne grobare, optužiti fariseje i lakeje, optužiti glupake i njihove postupke naopake, optužiti zakonski zaštićene zločince, to je, prvenstveno, ne samo čin građanske hrabrosti, već i obaveza pred sopstvenom savešću i svojim potomstvom, jer, u protivnom, onaj koji ne optuži ono što i slepci moraju da vide, taj pristaje da mu potomstva sude zbog saučesništva, jer je svako prećutkivanje najobičnije saučestvovanje!

Potomstva nemaju ništa od kajanja predaka, a naročito ako se zna da je kajanje prekasno shvatanje. Od prekasnog shvatanja predaka imamo dvostruku štetu: predačku i potomačku! Da se ne bi predačka šteta nastavila kroz tragediju potomaka, moralna dužnost svakog mislećeg čoveka je da se beskompromisno obračuna sa svim nosiocima laži, da beskompromisno brane pravo na Istinu. Pravo na Istinu čoveku je do Boga dato i niko nikome nije dao pravo da nekome uskraćuje Božje pravo! Onaj ko Istinu ljubi više iznad svega taj je aristokrata neba po ovozemaljsoj plakaonici i u svako doba uživa gostoprimstvo Boga, taj sa Bogom razgovara na ravnoj nozi, jer je Bog u samom čoveku kao sklopu misaonih konstelacija po meri Boga!.....


(Izvod iz predavanja Petra Milatovića u Beču 22. novembra 1997. godine. Objavljeno najpre u "Glasu Srba", Beč, broj 167 od 1. decembra 1997. godine na stranama: 6, 7 i 8, a kasnije i u knjizi "Optužujem" 1998. godine)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: April 27, 2016, 01:53:41 am »

*
Petar Milatović:

ODUSTAJEM OD KANDIDATURE ZA NAGRADU "MARKO MILJANOV" IZ MORALNIH RAZLOGA

Otvoreno pismo Novici Đuriću, predsedniku Udruženja književnika Crne Gore i predsedniku žirija za dodelu nagrade "Marko Miljanov"


Poštovani gospodine Đuriću,
 
Ne pišem Vam ovo otvoreno pismo kao poznanik iz davne 1974. godine, već kao član Udruženja književnika Crne Gore čiji ste Vi odnedavno predsednik i koristim priliku da vam čestitam na novoj odgovornoj funkciji.

Pišem Vam kao jedan od učesnika na konkursu za prestižnu nagradu "Marko Miljanov" 2014. godine, koju svake godine dodeljuje Udruženje književnika Crne Gore, a Vi ste, po funkciji i, kao prošlogodišnji dobitnik, predsednik žirija za dodelu ove prestižne nagrade.

S obzirom da sam danas, preko podgoričkog lista "DAN", informisan da se i ja nalazim među 15 autora  koji konkurišu za ovu nagradu sa knjigama "Suncokrili neboskloni" (po predlogu Miljurka Vukadinovića iz Udruženja književnika Srbije i "Lako je njima", odlučio sam da se povučem iz trke za nagradu "Marko Miljanov" za 2014. godinu iz sledećih razloga.

Prošle godine je umro veliki pesnik Momir Vojvodić (1939—2014) koji nije dobio nagradu "Marko Miljanov", niti se iko setio od srbskih pisaca da ga predloži za nagradu, a upravo je on bio taj koji je decenijama uspravljao posrnulo i skupljao rasuto na srbskoj nacionalnoj njivi u Crnoj Gori, što je meni dobro poznato dok je, s druge strane, najveći deo pisaca, koji se danas busaju u patriotska srbska prsa bio na antisrbskoj, komunističkoj, rušilačkoj strani, što je meni isuviše dobro poznato kao čoveku koji se dosledno borio protiv svih ideoloških manipulacija, a uz to sam i savesan hroničar jednog zlog vremena, što je evidentno u mnogim mojim objavljenim knjigama!

Danas, kad je preko podgoričkog lista "DAN" objavljen spisak nas 15 kandidata, kao grom iz vedra neba me ošinu vest da je u 15 časova umro moj i vaš prijatelj Jovan Dujović, a  njega uopšte nema na spisku kandidata za nagradu "Marko Miljanov",  a upravo počivši Jovan Dujović (28. avgusta 1938 — 19. april 2015), pokoj mu plemenitoj duši, zaslužniji je za tu prestižnu nagradu od svih nas koji smo na spisku kandidata, izuzimajući Kostu Radovića.

Smatram da je greh pred Bogom i pred narodom, kao i  sramota pred potomstvom da ovakvi umovi umiru nenagrađeni i zaobiđeni, pa je to jedan od dva razloga zašto odustajem i povlačim svoju kandidaturu za tu prestižnu nagradu.

Drugi razlog, koji ne mora biti drugi po važnosti, već obrnuto, jeste taj da se među našim imenima nalazi ime Koste Radovića (Piva, Mioča, 1936) najraznovrsnijeg pisca; pesnika, romansijera, istoričara, autora kratkih priča, zapisa, hroničara dramatičnog potopa Pive, putopisca, utemeljivača prvih jugoslovenskih književnih susreta "Pjesnička riječ na izvoru Pive" (traju 37 godina), kako sam kaže pisac je starohercegovačkog duha, Pivskog manastira, stradanja srbskog naroda, satrudnik srbskog jezika, govora pivsko-hercegovačkog; čoveka koji je objavio više od dvadeset knjiga, među kojima tri prva romana u književnosti o arhimandritu Arseniju Gagoviću ("Ljetopisna knjiga arhimandrita Arsenija Gagovića"), o Baju Pivljaninu ("Vrtijeljka"), o Manastiru Pivi ("Bogorodična knjiga" u štampi) kao i poeziju "Samoantologija"; čoveka čija je poezija prevedena na ruski, češki, makedonski, engleski, jermenski, italijanski, rumunski, bugarski jezik.

Kao što se vidi, Kosta Radović je stariji od pokojnih Vojvodića i Dujovića.

Primivši danas bolnu vest o smrti našeg prijatelja Jovana Dujovića, koji je od Koste Radovića mlađi dve godine, u meni je narastao ljudski strah i bol zbog skorog mogućeg gubitka još jednog vrlog književnog pregaoca koji, možda (ne daj Bože!) neće imati više priliku da drugi put konkuriše za prestižnu književnu nagradu "Marko Miljanov".

Da se sutra plejadi prećutanih i zaobiđenih značajnih stvaralaca ne bi priključio i Kosta Radović, odlučio sam da povučem svoju kandidaturu, moleći se Bogu da članovi žirija budu dovoljno mudri, razboriti i nacionalno i istorijski odgovorni i da nagrada "Marko Miljanov" ode u ruke koje to najviše zaslužju u ovom trenutku!

Na kraju, napominjem da na moju odluku da odustanem od kandidature za nagradu uopšte nisu uticale razne glasine koje kolaju po Crnoj Gori, i šire, od kojih je najupečatljivija priča o tome da je siguran sledeći dobitnik nagrade "Marko Miljanov" Dragan Lakićević, navodno u vidu protivusluge za minuli rad "ja tebi, ti meni" zato što vam je prošle godine u Srbskoj književnoj zadruzi objavio  knjigu "Roman ti pričam", za koju ste, upravo Vi prošle godine dobili nagradu "Marko Miljanov", mada ja ni u snu ne bih mogao da pomislim da ćete Vi dozvoliti da se ovakve zle glasine ostvare i potkopaju vaš neosporan ugled i ugled respektivnog Udruženja književnika Crne Gore, na čijem ste čelu i čiji sam član.

Na ostale glasine koje kolaju po Crnoj Gori, i šire, ne želim da se osvrćem jer negujem mentalnu higijenu!

Na kraju, povlačeći svoju kandidaturu želim Vam sve najbolje od Gospoda Boga i mirnu savest!

S verom u Boga i u Srpstvo,

Petar Milatović Ostroški, književnik,
Beč, 19. aprila 2015.
moje Novosti | 24.04.2015.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: April 27, 2016, 02:28:41 am »

*
Petar Milatović Ostroški: Oči u oči, intervjui, Indijanapolis — Beč 1993


Dragan Barjaktarević: SRBIN BERE, ŠVABA ŽDERE


Među Srbima u Beču dominiraju ekonomski izgnanici. Rađa se treža generacija Srba emigranata. Uče nemačke škole. Doskora su kulturno, nacionalno i verski, a i ideološki bili posve razbucani.

Kasnih sedamdesetih godina i prvih godina prethodne decenije mladi pesnik i novinar Petar Milatović Ostroški bio pretplatnik na robijašnice.

Glasno je govorio ili pisao o onome o čemu su drugi ćutali. U samizdat izdanjima, koja su tada tajno rasturali njegovi istomišljenici u zemlji i svetu, mlađani pesnik je "vođu" označio kao grobara srpskog naroda. To što je Milatović govorio i pisao pre petnaest godina, za šta je debelo robijao, danas neustrašivo i hrabro govore oni koji su u to vreme smelo ćutali!

Kad sam poslednji put izašao iz zatvora u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, a Podgoricu da ne pominjem, ljudi su od mene bežali kao da imam lepru. Govorio sam im: plašite li se mene ili "Njega"? Odgovarali se: i tebe i Njega! Ali, on je u kući cveća, nije živ — govorio sam ja. Ljudi su se bojali da pokojnik ne ustane. Naravno, šalim se. Plašili su se titića, njegvoih surogata, naslednika, kopija, originala i falsifikata. I posle njega — on! Moj izbor je bio krajnje ograničen: ili nova robijašnica, ili odlazak u emigraciju, neizvesnost, dobrovoljno izgnanstvo!


LICE SA POTERNICE

Mladi pesnik je izabrao ovo drugo. Biće primećen u razni evropskim državama, Australiji, Aerici, kako vatreno govori o teškom položaju srpskog naroda, "čiju je demokratsku istoriju prekinuo i u lance okovao mafjaški titoizam". To je titovsku i posttitovsku tajnu policiju dovodilo do očaja: nisu stizali da u dosije "emigrantskog elementa" što on na svetskim tribinama govori...

(Intervju sa Petrom Milatovićem objavljen u listu "Intervju" broj 280, od 6. marta 1992. godine; str. 28, 29 i 30)
Nastavak ovog intervjua možete čitati u knjizi "Oči u oči".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: April 27, 2016, 02:43:39 am »

*
INTERVJU SA PETROM MILATOVIĆEM OSTROŠKIM


HTETI, SMETI, UMETI NARODU SLUŽITI!


Gospodin Petar Milatović Ostroški je jedan od najdoslednijih branilaca srpskih interesa u svetu. Razgovaramo sa književnikom Petrom Milatovićem Ostroškim, čovekom koji umesto jezika drži mač u zubima, predsednikom SRPSKE NARODNE ODBRANE u Austriji, predsednikom SRPSKOG KULTURNO-INFORMATIVNOG CENTRA u Beču, urednikom najčitanijih srpskih nedeljnih internetskih novina ISTINA, autorom 32 knjige od kojih su najpoznatiji njegovi hitovi: LOV NA SRBE, SRBIJA NIJE BESTRAGIJA, PASJI SINOVI, OPTUŽUJEM, SLOBODA U BUNKERU, NADZEMLjE, članom Udruženja književnika Crne Gore i austrijskog udruženja književnika i novinara.

Razgovaramo sa čovekom koji se, kao vrlo mlad, otvoreno sukobio sa režimom Josipa Broza kad je Tito bio na vrhuncu moći, zbog čega je tri puta osuđivan zato što je odlučno zastupao srpske nacionalne interese i takav je ostao do današnjeg dana. Milatovićeva reč i njegova harizmatičnost nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Na jednoj strani izaziva ogromno divljenje, a na drugoj mržnju, zavist i ljubomoru. Kao takav postao je zaštitni znak revolucionarnog prototipa doslednog branioca srpskih nacionalnih interesa na svim kontinentima.

Petar Milatović Ostroški je rođen 2. novembra 1949. godine u Crnoj Gori, neposredno u blizini srpskog Jerusalima OSTROGA, po čemu je još 1968. godine dobio nadimak OSTROŠKI od strane ondašnje vlasti koje su ga progonile, misleći da mu naškode, a bilo je obrnuto: Petar Milatović Ostroški naškodio je staroj komunističkoj oligarhiji, doprineo padu komunizma, nastavio je da kritikuje Miloševićev režim zbog izdaje srpskih nacionalnih interesa i danas je bespoštedni kritičar ovog "kvislinškog režima" u Beogradu i Podgorici.

Dakle, reč je o čoveku kome su srpski nacionalni interesi iznad svakog drugog: partijskog i ličnog! Takva doslednost se retko sreće u današnjoj nedoslednosti!

Danas, kada je Petar Milatović Ostroški u naponu stvaralačke snage na braniku Srpstva, njegova se reč pažljivo sluša, analizira i u Beču, i u Beogradu, i u Briselu, i u Vašingtonu, a naročito u Moskvi, što posebno dobija na težini ako se ima na umu činjenica da su Srbin iz Crne Gore Petar Milatović Ostroški i najveći ruski pisac Aleksandar Solženjicin lični prijatelji. Uostalom, sada ćemo čuti čoveka koji umesto jezika drži mač u zubima....

B.B: Gospodine Milatoviću, da bi naši slušaoci razumeli sa kim imam čast da razgovaram, zamolila bih Vas da nam kažete ukratko o sebi.

MILATOVIĆ: Nepopularno je govoriti o sebi. I pored formalnog obrazovanja, ja sam samo najobičniji sluga srpskog naroda. Kao takav, ja sam nepopravljivi ljubitelj istine i zakleti protivnik svake laži, bilo da dolazi s leva, s desna, ili po sredini u ideologizovanom sistemu življenja i mišljenja.

Ko god skrene sa puta istine na stranputicu laži dobiće u meni najnezgodnijeg protivnika u svakom političkom sistemu!

Kao pisac u najranijoj mladosti sam došao u sukob sa ideološkim protagonistima laži, zbog čega sam tri puta robijao i posle čega su profesionalni obmanjivači i sejači prašine u oči — istorijski poraženi.

Poslednji put sam osuđen 12. marta 1981. godine zbog toga što sam, kako piše u dispozitivu presude "javno tvrdio da je jugoslovensko društvo trulo, da jugoslovensko društvo vode nesposobni i nastrani ljudi i da je jugoslovenski Ustav iz 1974. godine školski primer pravne obmane srpskog naroda".

Posle treće robije otišao sam u emigraciju sa epitetom državnog neprijatelja, a meni je bila čast da budem neprijatelj države koja je zakleti neprijatelj celom srpskom narodu!

U inostranstvu sam aktivan na planu objedinjavanja rasutog i uspravljanja posrnulog na svetosavskom putu, jer sve drugo je najgora stranputica!

B. B.: Svu svoju energiju ste usredsredili na rad u odbrani Srpstva! Šta je to što Vas motiviše da ne posustanete?

MILATOVIĆ: Na Srpstvo su danas zinule sve moguće ale, one velike i one male! U samom Srpstvu danas vlada sramno takmičenje za prvog srpskog Judu u izuzetno oštroj konkurenciji! Ne mogu zli da se dogovore oko toga ko je od njih najgori!

Danas iz grobova jauču umni, veliki, junački i časni preci zato što njihovim kostima razistorijski pokušavaju danas da sude neki maloumni, najmanji, najkukavičkiji i najnečasniji unuci. Od zaglušujeće kletve predaka i kamen je koraknuo. Teško svima kad kamenje počne da korača umesto ljudi i kada se neki ljudi okamene!

U ovakvoj situaciji borba za Srpstvo je najviša i najpreča moralna obaveza svakog Srbina koji je sklop misaonih konstelacija po meri Boga. Borba za Srpstvo ne znači ništa onima koji su po meri Satane!

Onaj ko se za svoj narod bori znači da služi vitalnim interesima svog naroda. A onaj ko služi svome narodu onako kako Bog služi grešnima, taj postaje aristokrata neba po ovozemaljskoj plakaonici i u svako doba dana i noći uživa, istovremeno, gostoprimstvo i Boga i siromaha, a sa tim moralnim i nacionalnim kapitalom kupuje se celo nebo koje je svima nada iznad glava!

Sve ovo što govorim danas u sebi duboko nosi svaki častan Srbin u inostranstvu, što znači da sve nas u svetu spaja visok stepen moralne i nacionalne odgovornosti prema sopstvenom potomstvu. Ko radi obrnuto taj bukvalno sopstvenim rukama kopa grobove vlastitoj deci!


SRPSTVO CRNOGORACA JE TESTAMENT SVETACA

B. B.: Rođeni ste u Crnoj Gori. Crna Gora je postala nezavisna država maja 2006. godine. Kako vidite budućnost Crne Gore?

MILATOVIĆ: Ja sam Srbin iz Crne Gore! Tako sam se deklarisao i u Brozovim kazamatima! Crnogorac je srpski aristokrata! Od najvećih Crnogoraca Srpstvo nema većih Srba: Stefan Nemanja je rođen u današnjoj Podgorici, preci Vuka Karadžića su rođeni u današnjoj Crnoj Gori, iz današnje Crne Gore su preci Vožda Karađorđa, preci Miloša Obrenovića su iz okoline mog rodnog Danilovgrada u Crnoj Gori, pa iz okoline mog rodnog Danilovgrada su i preci Svetog Nikolaja Srpskog ― dr Nikolaja Velimirovića, najmudrijeg Srbina svih vremena zajedno sa Svetim Savom i Njegošem!

Ukratko rečeno: Srpstvo Crnogoraca je testament svetaca! Onaj ko se bori protiv testamenta svetaca, taj je izgubio svaku bitku u istoriji!

Nezavisnost Crne Gore od 21. maja 2006. godine je posledica anticivilizacijskog geopolitičkog prestrukturiranja prostora sa nedvosmislenom antipravoslavnom i antihrišćanskom konotacijom, ali ničija sveća nije gorela do zore, pa neće ni ova satanska!

Za nezavisnu Crnu Goru su samo oni koji ne zavise od sopstvene pameti, a onaj ko ne zavisi od sopstvene pameti taj nema budućnost. Takvima je istorijski poraz unapred obezbeđen.

Crnogorcima ne dolikuje da ljube ničije čizme. To su neki uradili na Petrovdan 12. jula 1941. godine kada su poljubili Musolinijevu i Pavelićevu čizmu. Ovi koji su ove godine ponizili Crnu Goru sa ljubljenjem čizama novih Musolinija i novih Pavelića, moraju da znaju da ih uskoro čekaju novi Bajo Stanišić, novi Đorđe Lašić, novi Pavle Đurišić!

Crna Gora koju su na prevaru stvorili Šiptari i neki odsrbljeni Turci, u kooperaciji sa crnom katoličkom internacionalom, nije nikakva Crna Gora nego najcrnja GROZOMORA!

Budućnost takve Crne Gore je nasličnija onom poludelom lekaru koji zdravlja svojih pacijenata prati na taj način što redovno iščitava posmrtne plakate po banderama!

Danas je Crna Gora privatna država obogaćenih probisveta, kriminalaca planetarnog formata. Zna se šta u istoriji dočeka privatna i kriminalna država koja je antinarodna strava!

B. B.: 12. septembra ove godine registrovali ste SRPSKI KULTURNO-INFORMATIVNI CENTAR u Beču. Koji je program Centra i kolika će biti finansijska pomoć države Austrije?

MILATOVIĆ: Srpski kulturno-informativni centar ima ambiciozne planove! Osnovno je da se obezbedi jedan krov za sve Srbe u Beču, žalosno pocepane po svim šavovima.

Pod tim zajedničkim krovom za sve Srbe u Austriji treba da se nađe: srpska biblioteka, srpska škola, srpski muzej, štamparija, redakcije srpskih novina, srpskog radio programa, srpskog televizijskog programa, umetnička galerija, sale za predavanja, simpozijume, seminare, književne i muzičke večeri.

Pod tim zajedničkim srpskim krovom treba da se nađe: administrativna, pravna, prevodilačka, zdravstvena i gerontološka služba, kao i srpski poslovni centar.

Znači, samo pametnim srpskim ukrupnjavanjem prevazići ćemo palanačku, ćepenačku destrukciju.

Što se pomoći austrijske države tiče, stvar stoji ovako. U okviru zakonskih regulativa države Austrije i Evropske Unije zahtevaću najpre da Srbi u Austriji, koji su najbrojnija strana etnička grupa, jer NAS u Austriji ima 300.000, a u samom Beču 150.000, dobiju status


PRIZNATE MANJINE!

Sa statusom PRIZNATE MANJINE Srbima su tada otvorena vrata na svim nivoima u Austriji i celoj Evropskoj Uniji!

Pri tom, razume se, zahtevaćemo da se dosledno poštuju zakonske regulative države Austrije i same Evropske Unije, što znači da se podrazumeva odgovarajuća državna participacija svih projekata SRPSKOG KULTURNO-INFORMATIVNOG CENTRA u Beču koji su kompatabilni sa svim civilizacijskim normama.

B. B.: Gospodine Milatoviću, zahvaljujem Vam se na razgovoru sa željom da Srpski kulturno-informativni centar u Beču bude i radi ovako kako ste zamislili.

Bora Borojević
Interju objavljen na: tvorac-grada.com

ISTINA broj 77, Beč 1. oktobar 2006
NOVOSTI, Sidnej, petak 17. novembar 2006., strana 11
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: April 27, 2016, 11:25:24 pm »

*
INTERVJU SA PETROM MILATOVIĆEM OSTROŠKIM


PRIZNANJE KOJE ME OBAVEZUJE!

Oprostio sam im, ali mi oni nisu oprostili što sam im oprostio!


Razgovaram sa Petrom Milatovićem Ostroškim, članom Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnika Crne Gore, austrijskog udruženja pisaca, dobitnikom mnogih književnih nagrada od koje su najpoznatije Prva nagrada na prvom Kraljevskom književnom konkursa 1992. godine i Visokog internacionalnog priznanja za životno delo Akademije Ivo Andrić koja mu je dodeljena 11. decembra 2013. godine.

Ovo visoko priznanje Milatović je dobio zbog književnog rada, koji obuhvata najnoviju zbirku pripovedaka Rođeni stranci; romane: Pasji sinovi, Nadzemlje, Lov na Srbe; zbirke poezije: Slovo o riječima, Glavogrami, Retorika astralika, Naumi i zaumi, Seobe puteva, Ispod nebeskih kandila, Vračeva gradina, Jevanđelje zla, Pravoslovni rodoslov, zbirke aforizma i epigrama Trpijada i Tumači slobode; za publicistička dela: Za odbranu naroda, U ime naroda, Proterana Srbija, Srbija nije bestragija, Wahrheit bleibt Wahrheit (Istina ostaje istina), Oči u oči, Proroci govore Srbima, Testament tiranina Josipa Broza, Zloupotreba Srpstva, Demonija ćutologija, Sloboda u bunkeru, Optužujem, Verfinsterter Sonnenaufgang (Mrcajuće svitanje), Ulovljeni lovci, Kommissare in Soutane — Kommunistische Spione in der serbisch-orthodoxen Kirche (Komesari u mantijama-komunistički špijuni u SPC), Die Auferstehung der Bestie (Vaskrsenje zveri), u kojima se Milatović na analitičan način bavio srbskim nacionalnim pitanjem i nametnutim versko-nacionalnim građanskim ratom, kao i brojnim devijacijama koje potresaju savremeno doba.

S.J. : — Dobitnik ste povelje za životno delo Akademije "Ivo Andrić" iz Beograda za svoje dosadašnje plodonosno književno stvaralaštvo. Koliko vas to raduje ?

MILATOVIĆ: — Naravno da me raduje, ali, iznad svega, ova nagrada me obavezuje. S druge strane, ova nagrada je temelj od kamenja koje su na moju glavu bacale razne političke oligarhije za poslednjih 40 godina. To je, dakle, uspeh iz tuđih neuspeha! Za poslednjih četrdeset godina na mene su se kamenjem bacali mnogi iz ostrašćenih ideoloških razloga, zanemarjući književnu vrednost u zlom vremenu kad je književnost, na žalost, postala prljava sluškinja najprljavije politike. Oprostio sam ih, a oni još uvek nikako da mi oproste to što sam ja njima oprostio, ali, u krajnjem slučaju, nikako ne mogu da snosim odgovornost zbog tuđe neodgovornosti. Imam jedno upozorenjima malima sa sitnim dušama. Mali, ne podmećite noge velikima, jer se može desiti da vas veliki na vreme ne opaze i jednostavno vas zgaze!

S. J. : — U vama je sveprisutna ljubav prema zavičaju posisana sa majčinim mlekom. Očigledno je da je to životno mleko izazov zmijama da što više palacaju jezikom, siktajući i razbacujući svoje otrove mržnje, prema svakome čija je pupčana vrpca vezana za pupčanik otadžbine.

MILATOVIĆ: — Na sve napade reagujem razornom samoodbranom, naročito kad je u pitanju mržnja kao najveća destrukcija na skali moralne posrnulosti, ona mržnja koja je usmerena i protiv pojedinaca i protiv kolektiva u okviru kontrolisanog haosa pomoću kojeg se obezbeđuje kontinuitet rasčovečenja čoveka i razgrađivanja narodnog bića. Ta otrovna mržnja danas je usmerena prema svakome ko brani iskonske vrednosti čoveka kao mislećeg bića, ko brani vitalne interese naroda koji je predviđen da bude masa za oblikovanje tuđih crnih zamisli.

S. J.: — Sindrom mržnje u našem slučaju, čini se, nije od juče...

MILATOVIĆ: — Ljubomoru, mržnju, zavist, pakost i zlobu favorizuju totalitarna društva ideološka, kao i razna teološka, jer je zajednički imenitelj ideologija i nekih religija slepa poslušnost podanika koje ideolozi i neki teolozi nazivaju stadom!

Raspirujući korov ljubomore, mržnje, zavisti, pakosti i zlobe, nosioci i propagatori kontrolisanog haosa, prave dvostruku štetu: onečovečuju čoveka koji je sklop misaonih i emotivnih konstelacija, na jednoj, i doprinose srozavanju integriteta ličnosti, na drugoj strani. Ljubomora, mržnja, zavist, pakost i zloba su najrevnosniji graditelji pakla! Sve je to programirano kolektivno samoubistvo na rate!

Neprijatelji ovog naroda veliku pažnju posvećuju izgrađivanju mrzilačke strategije koja je temelj svake perfidne zloupotrebe, a s druge strane, veliku pomoć im pruža tradicionalna narodna naivnost!

S. J. : — Ima li izlaza iz tog začaranog kruga zla?

MILATOVIĆ: — Ima! treba samo hteti, smeti i umeti uzdignuti ljubav na pijedestal unutrašnje zakonitosti, praštanje podići na najviši nivo vlastitog opstanka i toleranciju usvojiti kao idealan način komunikacije! Dakle, najveće savršenstvo je najsavršenija jednostavnost!

S. J. : — Živimo u vreme kad rugači, pljuvači, krvoloci, zlotvori, međaši, podlaci itd, drže u rukama pincetu za vađenje trnja iz očiju drugih, ne videći balvan u svom oku.

MILATOVIĆ: — Ko god tim zlotvorima hoće da otme te otrovne pincete iz prljavih ruku odmah bude proglašen ekstremsitom, rasistom, antisemitom, antidemokratom, većim đavolom od crnog đavola, a oni su, u stvaari, samo okrečeni grobovi koji hodaju po živom organizmu naroda! Borba protiv njih je jednostavna, sa samo dva oružja: krstom i ogledalom koje nije uramljeno nametnutim mogućnostima!

S. J. : — Boreći se za očuvanje srpstva i srbskih interesa, održali ste mnogobrojne govore širom sveta. U vreme bezglasnih, bili preglasni. Iako vas mnogi doživljavaju kao buntovnika, dokazali ste da ste bili politički i nacionalno vidoviti boreći se za svetu reč koja se zove — otadžbina!

MILATOVIĆ: — Pravo na Otadžbinu meni je od Boga dato, a Božije pravo daleko je starije od svih kasnijih ovozemljaskih prava i niko nikome nije dao pravo da mi uskraćuje to moje Božije pravo. Kad u svojoj pravednoj borbi imaš za saveznika samog Boga niko te ne može pobediti iz prostog razloga što je bitku protiv Boga svako izgubio u istoriji.

S. J. : — Vašem imenu i prezimenu dodali su vam i prepoznatljivi nadimak Ostroški. Ostrog svetinja, koja vaš neraskidivim nitima vezuje za zavičaj. Svetionik i svitac na dlanu vernika prosijava i u vašim delima.

MILATOVIĆ: — Privilegija je i obaveza imati najveću svetinju posle Hilandara u svom zavičajnom i genetskom kodu. Kako su moji rođaci golim rukama odbranili Ostrog od turskog, agarjanskog zla, i golim rukama pobedili daleko nadmoćnijeg i opremljenijeg okupatora, tako se i ja, njihov potomak, borim sa istinom u rukama, a Istinu još nijedna armija laži nije uspela da pobedi u istoriji.

S. J. : — Ostrog je ta lekovita ljuta trava vidarica, svetilište izniklo iz kamenja, koje u vama budi najsnažnije emocije i koje vaš inspiriše.

MILATOVIĆ: Ostrog je srbski Jerusalim i najveća srbska svetinja posle Hilandara! Naravno, Ostrog inspiriše ne samo mene nego i sve časne ljude svih verskih konfesija, jer im je Ostrog duhovni i moralni lek, ona vertikala koja doseže do vrhovnog smisla postojanja. U meni kamen zaista budi najsnažnije emocije iz dva razloga. Prvi, koji ne mora biti prvi po važnosti, je što moje ime na starogrčkom jeziku označava stenu, a drugi, koji opet ne mora biti drugi po važnosti, je taj što je kamen osnovni građevni materijala za svaki temelj i, u krajnjem slučaju, kamen je često ovom narodu u opštoj oskudici bio jedini jastuk i na kraju kamen koji nas i kao mrtve obavezuje da kameno trajemo u večnosti.

S. J. : — Sudeći po "namigivanju" političkih prostitutki, Kosovo vekovna srbska sveta zemlja je na rasprodaji. Kako zaustaviti te crvene fenjerdžije i podvodače sa Zapada, da nam više ne rasparčavaju zemlju?

MILATOVIĆ: — U okupiranoj državi na delu je utakmica u veleizdaji. Konkurencija je izuzetno oštra. Vuk Branković je nevin kao Kosovka devojka u odnosu na ove današnje veleizdajnike. Taj proces raspadanja moraće biti zaustavljen hapšenjem svih veleizdajnika koji krše Ustav i proterivanjem svih okupatora.

S. J. : — Vaše književno stvaralaštvo je rodilo i prerodilo. Ubrali ste dragocene plodove sa tog stvaralačkog plodoreda, ostavljajući ih naraštajima.

MILATOVIĆ: — Uskoro ću objaviti dva romana, dve zbirke poezije, knjigu intervjua, a planiram da uskoro sve moje najznačajnije govore u Americi, Australiji i Evropi za poslednjih 30 godina prezentujem na nekoliko DVD-a i sve ću postaviti na youtube, one govore u kojima sam proročki najavljivao sve ono šta će se desiti posle 10 ili 15 godina i svako moje predviđanje, na moju i vašu žalost, obistinilo se, što je, u otadžbini, i šire, prećutano iz najnižih politikantskih razloga. Sada više neće moći, gospoda manipulatori i nacionalni veleizdajnici, da prećutkuju ništa! Ni njihovi strani mentori neće moći da spreče ISTINU!

S. J. : — U vreme bezuste istorije, ni čitači sa usana nemaju šta da pročitaju. Srbija kao da je u komi i na vekovnom raskršću. Ima li kraja tom košmaru?

MILATOVIĆ: — Ima kraja svakom košmaru. Narod je nadživeo sve ideologije i sve ideološke manipulacije i ne treba sumnjati da tako neće biti i sada. Ne bih sada o nečemu što podrazumeva pametan rad bez mnogo talasanja, ali sa velikim i dugovečnim rezultatima.

S. J. : — Kad bi Petar Milatović Ostroški imao brata blizanca da li bi i u tom bratu pulsiralo srce Srboslova www.srboslov.info?

MILATOVIĆ: — Naravno. Srboslov je jaka srbska platforma.

S. J. : — Mnogi su na svom životnom putu, posrnuli, posustali, sagli se, poklekli i odustali, ne sluteći da onom ko poklekne, preostaje samo da kleči.

MILATOVIĆ: — Slabi posrnu, jaki nastave i izdrže do kraja, svog ili protivničkog. One koji stalno kleče uopšte ne treba kritikovati nego samo žaliti i prezirati!

S. J. : — Oduvek ste lažnim prijateljima, koji svaki čas presvlače svoje zmijske košuljice, ostavljajući svoje zmijske svlakove i zmijarnike, uvek palaćajući jezikom mržnje, imali i protivotrov — istinu.

MILATOVIĆ: — Istina je uvek pobednik protiv svih laži, pojedinačnih i kolektivnih. Onaj ko hoda svetlonosnim putem istine postaje aristokrata neba po ovozemaljskoj plakaonici i u svako doba dana i noći živa gostoprimstvo i Boga i siromaha istovremeno, a sa tim moralnim kapitalom kupuje se celo nebo koje je svima nama iznad glava!

S. J. : — U vreme, kada dželat postaje žrtva, ili žrtva postaje dželat, kad celom svetu preti opasnost od terorista, od hemijskog naoružanja. Kakva je poruka čovečanstvu?

MILATOVIĆ: — U pamet se ljudi! Postite i ne pijte krv i ne glođite kosti jedni drugima! Ljudski vek je prekratak da bi se bavili nametnutim glupostima koje potiru suštinu čoveka koji je sklop misaonih i duhovnih konstelacija po meri. Boga. Obrnuto je po meri Satane, a satanizma nam je isuviše ostavila istorija koja je najobičnija krvava enciklopedija, kako je to davno primetio Volter!

S. J. : — O životu Srba u iseljeništvu.

MILATOVIĆ: — Srbi u iseljeništvu su samo bleda kopija najgorih originala u otadžbini. Imanentno tome, imamo i svetlonosnih primera, baš kao i u otadžbini.

S. J. : — O Hagu, o vašem prijatelju Vojislavu Šešelju.

MILATOVIĆ: — Šešelj je moj kum. Krstio mi je dve kćerke. On je postao paradigma simbola otpora novom svetskom totalitarizmu. Šešelju u Hagu davno sam poručio:

Pored ovih haških faca
Mengele je bio mala maca,
a stoglavoj aždaji bez imena
Adolf Hitler nije do kolena!

S. J. : — O kupovini i nameštanju književnih nagrada.

MILATOVIĆ: — S obzirom da negujem mentalnu higijenu ne bih se bavio književnom mafijom. Svaka mafija je interesantna samo istražnim organima i policajcima, a književna mafija zaslužuje moje prezrenje.

S. J. : — O pesmokradicama koje se kite tuđim perjem.

MILATOVIĆ: — Na hipodromu se nikad ne kladim na Trojanske konje koji ostavljaju magareće otiske po obrazu!


Razgovarala : Slavica Jovanović | 16.01.2014. | moje Novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: April 27, 2016, 11:58:25 pm »

*

JAVNO O TAJNOM

Intervju sa Petrom Milatovićem Ostroškim, osnivačem, glavnim i odgovornim urednikom SLOVOSLOVLjA, časopisa za književnost, kulturu i umetnost; predsednikom Srpskog kulturno-informativnog centra u Beču, članom UKS, UK CG i austrijskog udruženja pisaca

Kada govorimo o književnosti kod nas danas, možemo li oceniti na kom je nivou trenutno, ili još bolje možemo li tačno reći zašto ide jedan korak unapred, pa pet unazad?

Milatović: Književnost, kao i narod u celini, nalazi se na dnu svakog dna na skali koja jasno pokazuje kompletnu moralnu i nacionalnu posrnulost celog naroda, najveću u celokupnoj dosadašnjoj istoriji. Nikad se više nego danas nije knjiga objavljivalo i nikad se kao danas tako malo knjiga čitalo.

Objavljuju svi: kućne pomoćnice, kurve, glumice, pevačice, generali koji su sve ratove izgubili, lopovi, profesionalni nitkovi, udbaši, kočijaši, doušnici, beskućnici, ubice, medijske balavice, kriminalci, poluintelektualci, probisveti, analfabeti...

Evidentno je antiestetsko ciljano uprosečavanje koje se rimuje sa glagolom kroz gusto granje, a sve to da bi najgore mediokritetstvo postalo vrhovništvo, kako bi se ispunila zla svrha da prazne glave dođu do vrha...

Evidentan negativan trend kanalisanja svesti do nesvesti namerno u pozadinu, do nevidljivosti, gura svojevremeno upozorenje Brodskog koji je, ustvrdivši da je poezija najviša forma ljudskog izražavanja, bez dlake na jeziku dijagnosticirao stanje u kojem se danas nalazimo, da ne čitajući i ne slušajući autentične pesnike društvo sebe osuđuje na inferiorne načine artikulacije, na artikulaciju jednog političara, jednog prodavca, ili jednog šarlatana, dakle, društvo koje favorizuje sveznajuće neznalice i mediokritete sebi je uskratilo evolutivni potencijal.


PROČITANI SU ONI KOJI NIŠTA NE ČITAJU

Posle prvog pitanja, a možda je trebalo i pre, ali smatram da je suviše bilo rano, želim da Vas pitam kakvo je to opšte stanje gde bukvalno možete naći više pisaca nego čitalaca, a pri tom ti pisci ne čitaju ništa osim svojih rukopisa?

Milatović: Čita se, čita! Naročito su pročitani oni pisci koji ništa ne čitaju. Opšti kulturocid najviše pogađa savesne čitaoce koji su prinuđeni da se okrenu osvedočenim književnim vrednostima, klasicima svetskim i domaćim. Kao urednik časopisa za književnost, kulturu i umetnost moram imati dobar želudac kako bih preživeo sve ono što se nudi na pijaci na kojoj je najskuplje ono što je najjeftinije.

Taj trend nije iznenađenje u zlom vremenu koje favorizuje programirani haos čiji je cilj suzbijanje evolutivnog i kreativnog potencijala kod čoveka kao sklopa misaonih, emotivnih i duhovnih konstelacija, a za uzvrat dobijamo podkulturu, kič u skoro svim sferama življenja i mišljenja!


ISTINSKIM VREDNOSTIMA NIJE POTREBNA JEFTINA REKLAMA

Osvrnuo bih se ovom prilikom i na jednu činjenicu veoma važnu, a to je da mediji formalno ne priznaju književnike koji ne mogu da izdvoje za reklamu i time naprosto (ti isti mediji) prikazuju većinom ono što možda i ne bi trebalo čitati. Pitanje je zašto mediji ovako postupaju i kakvo je Vaše mišljenje o "kulturnom genocidu" koji je na delu?

Milatović: Treba imati na umu da su mediji u svakom istorijskom periodu samo produžena ruka upravljačke oligarhije. Današnji mediji su u službi kvazidemokratske partokratije i najogoljenije mafiokratije i ovakvi mediji i ne kriju svoju terorističku delatnost na um i osećanja normalnog čoveka čiju su mentalnu higijenu opasno ugrozili upravo instrumentalizovani mediji! U ovoj tranziciji, koja je samo eufemizam za najogoljeniju kriminalnu pljačku, razume se, ni mediji nisu pošteđeni, već su dobili precizna zaduženja: gušiti svaku kreativnu misao koja je u službi vitalnih interesa naroda, favorizovati autsajderstvo i mediokritetstvo, pravdati sve što je za osudu, osuđivati sve što je pravedno. U tom izvrnutom sistemu vrednosti najbolje se snalaze mutivode koji uvek mutna kola i u još jednu prevaru sve nas zavode. Opskurna štiva, bez elementarne pismenosti i bez minimalne misaonosti, bezočno reklamiraju preko instrumentalizovanih medija i na taj način se rugaju zdravoj pameti. U ovakvom odnosu snaga danas bi ugaoni temelji planetarnog književnog osmougaonika bili totalni autsajderi: Homer, Šekspir, Gete, Njegoš, Dostojevski, Tolstoj, Gogolj, Volter, koji ne bi mogli da plate reklame u medijima u kojima se reklamiraju knjige ubica, glumica, probisveta i analfabeta, već bi bili proglašeni zastarelim i anahronim. Treba li podsećati da istinskim vrednostima uopšte nije potrebna jeftina reklama?

S druge starne, današnji mediji skribomaniju koriste za inauguraciju privida srećnih robova koji književnost, kako je ludicdno primetio Solženjicin, pretvaraju u sluškinju suočenu sa "pećinskim strastima" koje besomučno i bez griže savesti "kidaju i čereče naš svet" i jedan od ciljeva današnjih instrumentalizovanih medija je skraćivanje vrhova i favorizovanje divljačkog bujanja korova kroz nepismenu skribomaniju poluintelektualaca, na koje je svojevremeno lucidno ukazao dr Slobodan Jovanović.

Smešno je posmatrati dubinu ljudske plitkoće skribomana koji se, bez elementranog poznavanja teorije književnosti, uzalud trude da kroz svoje kompilirane skribomanije dosegnu do čoveka koji je za njih zaista nepoznata kategorija i ta destruktivnost svesti olakšana je u društvu koje je obolelo od tajkunizacije da bi se se svelo kasnije na značaj najobičnije majmunizacije u svim sferama življenja i mišljenja!


IMAMO VIŠE KNJIŽEVNIH NAGRADA NEGO PRAVIH PISACA!

Veliki problem su i nagrade, zar ne? Zapravo, pravo je pitanje da li se do neke književne nagrade može doći bez nameštanja? I u kojoj meri ovakve zakulisne radnje unižavaju veličinu samih nagrada?

Milatović: To je tema za novog Radoja Domanovića. Ljutim se na starog Domanovića. Zovu ga sa svih strana, a on se ulenjio, nikako da ustane iz groba. Moraću, dakle, da zašiljim olovku.

Danas imamo daleko više "književnih nagrada" nego što imamo pravih pisaca. Hiperinflacija književnih nagrada proporcionalna je ogromnoj devalvaciji književnih vrednosti. Boljim poznavaocima ovdašnjih književnih prilika i neprilika ne preostaje ništa drugo do da se smeju i da plaču istovremeno. Danas književnu nagradu ne možete da dobijete književnim kvalitetom nego stepenom savijenosti kičme, veštinom servilnosti, dubinom ulaska u nečije debelo crevo. Malo je reći da su u pitanju klasični klanovi već najogoljenije sektaške ćelije u kojima se neguju najgori manifestacioni oblici totalitarnih sistema, komunističkih i fašističkih.

Kod nas ima daleko više književnih nagrada nego pravih pisaca. Civilizovani svet nam se smeje. Apsolutni smo svetski šampioni po broju književnih nagrada, a na svetskoj vrednosnoj književnoj lestvici nalazimo se na dnu, zajedno sa nekim polupismenim, zaostalim plemenima.

Da zaključim po ovom pitanju, u budućnosti će biti najbolji onaj pisac koji nije primio nikakvu ideološku i sektašku nagradu!


NA CARSKI PRESTO USTOLIČILI RAZBOJNIKA

Sada bi trebalo reći nešto o kvalitetu svega onoga što isplivava na površinu. Da li je nivo zadovoljavajući, da li je kvalitet podoban i da li je književnost koja se dešava trenutno verni naslednik onog zlatnog doba srpske pisane reči?

Milatović: Današnja književnost je u najvećem broju slučajeva negacija književnosti. Ne možemo govoriti o kvalitetu nego samo o kvantitetu, a kvantitet ne čini kvalitet. Da je tako podsetimo se: Malarmeovo "Popodne jednog Fauna" štampano je u svega 125 primeraka i ta koreodramska predstava ostala je kao najsugestivnija metaforička priča o savremenom dobu i svetu; Ungaretijeva pesnička zbirka "Radost", koja je bila od suštinske važnosti za italijansku književnost dvadesetog veka, štampana je u svega 80 primeraka; kultna knjiga Pabla Nerude "Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajna" štampana je u svega 120 primeraka i da ne nabrajam dalje, skoro do u beskonačnost, primere iz istorije svetske literature, sve one čija su dela posmrtno štampana u tiražima sa višemilionskim brojem primeraka, što nedvosmilseno potvrđuje da kvantietet nikako ne može da bude kvalitet. Ovu činjenicu danas svesno i nesvesno, svejedno, u oba slučaja sa štetočinskim ishodom, zanemaruju upravo oni koji su najpozvaniji da čuvaju i brane dostojanstvo i postojanstvo književne reči, a ovde, prvenstveno, mislim na: urednike, recenzente, izdavače i sve koji su dužni da profesionalnom i odgovornom selekcijom razdvajuju žito od kukolja, a oni, u najvećem broju slučajeva, na žalost i sramotu, dostojanstvo i postojanstvo književne reči, kao i integritete sopstvenih ličnosti, jednostavno prodaju u bescenje dozvoljavajući šundu da se ugnezdi u carstvo literature, a to je isto kao kad bi na carski presto ustoličili razbojnika! Razbojnika na carski presto u srpskoj literaturi imamo ne samo metaforično nego i stvarno, jednog udbaškog doušnika, današnjeg akademika, svakog antisrpskog režima sramnog i servilnog poslušnika, zadušne muške babe čiji književni domet doseže samo do licemerne ironije na osnovu običnih uzrečica i lokalnih doskočica koje su uobičajene u njegovom kamenitom zavičaju, koji se čvrsto drži za skute udbaških crvenih komesara u crnim mantijama u okviru tekućeg jada dok još uvek vlada komunistička i neokomunistička Udbijada kao svojevrsna srpska olimpijada!

Publika. Ko upravlja mišljenjima publike, da li postoji sloboda izbora ili je u nekoj meri taj izbor forsiran i doveden do svršenog čina od strane medija?

Milatović: Odgovor je definisan u samom pitanju. Doveden je izbor do svršenog čina od strane medija. Međutim, na scenu (o užasa, na zaprepašćenje svih manipulatora!) javlja se neumoljiva logika bumeranga. Naime, prezasićenost je kod naroda uzrokovala traženje alternativnih modela. Internet je tu odigrao i te kako važnu ulogu, iako ima i svojih negativnih strana. S druge strane, čovekov osećaj za lepo i pravedno ostaje nepromenjen vekovima, ma koliko se trudili novi inžinjeri duša da u taj sklad unesu nesklad i konfuziju. Tako da dolazimo u jednu paradoksalnu situaciju: nasuprot dirigovanim medijima narod sam kreira svoj kriterijum, jer, ne zaboravimo, narod ima velike oči i uši i pred tom istinom svaka manipulacija je kratkog veka i na duže staze sasvim neuspešna!


KNJIGU OBJAVIŠ KAO DA PLAĆAŠ MUZIČKU ŽELJU!

Postoji li kriterijum za objavljivanje knjiga? Gde je stručnost u odabiru, gde je želja da se prepozna pravi pisac koji će dobro da predstavlja našu zemlju u inostranstvu? Zar više nije čast dičiti se dobrim književnikom, nego veličati osrednjost, mizeriju i kojekakve političke pulene?

Milatović: Kriterijum se sve više gubi i uzmiče pred jeftinom komercijalizacijom, političkom instrumentalizacijom, klanovskom i sektaškom manipulacijom! Primera radi, na međunarodnom sajmu knjiga u Frakfurtu 2010. godine, jednom od najprestižnijih u svetu, prisustvući promociji moje knjige na nemačkom jeziku "Komesari u mantijama — komunistički špijuni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi" u izdanju respektivnog nemačkog izdavača "Gete", sreo sam se sa kolegom Draganom Velikićem, dotadašnjim ambasadorom Srbije u Beču i kolegijalno sam, razume se, posetio štand države Srbije na najvećem svetskom sajmu knjiga.

Ni sam ne znam kako sam izdržao da od šoka ne padnem u nesvest! Naime, umesto da na najvećem svetskom sajmu knjiga vidim dela najvećih srpskih pisaca: Njegoša, Andrića, Selimovića, Rakića, Crnjanskog, Dučića i tako dalje, suočio sam se sa polupraznim policama i broširanim izdanjima nekih pisaca koji su se deklarisali kao "drugosrbijanski" i umesto bogate biblioteke dominirali su njihovi portreti u duplo većoj veličini od njihove prirodne takozvanih pisaca "druge Srbije", a bilo ih je svega nekoliko: Velikić, Ugričić, Hamović i tako dalje. Je li oni reprezentuju srpsku književnost u svetu? Srbijo, primi moje saučešće! Iskreno sam se tada zabrinuo za njihovo mentalno zdravlje i udaljio sam se od te kloake. Isti slučaj se ponovio na sledećim međunarodnim sajmovima knjiga u Lajpcigu i Beču, a na međunarodnim sajmovima u Londonu, Los Anđelesu i Jerusalimu nije ih bilo, a bolje što nije, da nas ne brukaju pred civilizovanim svetom koji dobro zna da ako, ne daj Bože, i nestane ova civilizacija, buduća će nas pamtii po Grku Homeru, Englezu Šekspiru, Nemcu Geteu, Rusu Dostojevskom i Srbinu Njegošu!

Kriterijum za objavljivanje knjiga uopšte ne postoji. Objavljuje se i štampa sve i svašta. Ko god ima 500 evra može da objavi knjigu u 500 primeraka, kao da plaća muzičku želju na nekoj lokalnoj radio stanici!

Navešću jedan primer. Jedna nepismena skribomanka četvrtaste glave obratila mi se u jednom bečkom restoranu za pomoć da joj lektorišem jedan tekst. Uradio sam to odmah, ukazavši joj da ne sme da piše u infinitivu, da mora da koristi sedam padeža, da ako hoće da se bavi književnim radom mora da poznaje imenice: vlastite, zajedničke zbirne, gradivne, apstraktne; da mora da poznaje rod i broj imenica, da obavezno nauči sve vrste promena imenica po padežima; da mora da poznaje sva pravopisna pravila i tako dalje; a sve sam joj to objašnjavao na primerima u samom tekstu. Naravno, kao i svi mediokriteti plitke pameti, nije me poslušala, ali me patološki zamrzela i počela iza leđa neuspešno da spletkari dok se sama nije ulovila u vlastitoj mreži zajedno sa njenim partnerom, malim čovekom i velikim spletkarošem, ali im ta sramota ne smeta da se na fejsbuku potpisuju kao "književnici". Ovo je samo jedan od brojnih dokaza da u ovom posrnulom dobu znanje predstavlja otežavajuću okolnost kod neznalica! Nisu takvi intelektualni pigmejci i moralni liliputanci sami. Pun ih je fejsbuk koji je, čast izuzecima, postao planetarna gumena soba za sve neostvarene i prezrene; mada ta društvena mreža, kao i druge, ima i svojih dobrih strana, ali to je već druga tema.


KRITIKA JE POSTALA SERVILNA SLUŠKINJA OBOGAĆENIH PROBISVETA

Gde je nestala kritika? Zašto su sve kritike pozitivne? I koliko se plaća kritika, odnosno koliko se plaća dobra kritika?

Milatović: Istinska književna kritika, koja jasno razdvaja vrednost od bezvrednosti, skoro da i ne postoji više i sve više postaje poslušna sluškinja obogaćenih probisveta koji ugled kupuju novcem, kao što kupuju doktorske titule i ostale akademske i društvene statuse, jer sve je na prodaju na transparentnoj, odnosno providnoj, pijaci na kojoj je obraz najjeftiniji iako je postao skoro muzejski eksponat.

U civilizovanom svetu, kako na zapadu tako i na istoku, kritičare i recenzente plaćaju izdavačke kuće pristojnim honorarima koji ni u kom slučaju pojedinačno ne smeju preći trećinu prosečne plate. U Srbiji i ostalim okupiranim srpskim pokrajinama, što je paradoks i naš izum, za objavljivanje knjige nije potrebna čak ni recenzija, a u civilizovanom svetu uobičajeno je da svaki rukopis mora da ima preporuku izdavaču dva merodavna recenzenta, što znači da svako kod nas može da štampa knjigu bez recenzije, dakle bez mišljenja merodavnog književnog kritičara, kao da plaća muzičku želju na lokalnoj radio stanici. Postoje kritičari koji su se specijalizovali za pisanje kritika i recenzija najčešće autorima iz rasejanja i njihova tarifa je oko 1000 evra, bez obzira da li je rukopis za objavljivanje ili za kantu za otpatke.

Kako doći do svoje knjige? Da li su pojedinim izdavačima važniji novci nego ugled? Knjiga više nije umetničko delo nego roba, zar ne?

Milatović: Tačno da mnogima knjiga nije umetničko delo nego roba, naročito nekim privatnim izdavačima koji su osnovali svoje privatne izdavačke kuće posle stranačke zloupotrebe moći i uticaja u raznim ranijim ministarstvima u kojima nisu vodili računa o narodnim i državnim vitalnim interesima već samo i isključivo o svojim ličnim.

Na koji način podstaći čitaoce da se okrenu pravoj književnosti koja pleni, a koja je ispod zemlje?

Milatović: Paradoksalno, ali istinito, sada u, uslovno rečeno, ovoj demokratiji, do pravih vrednosti se dolazi kao i u onim najtotalitarnijim sistemima koje personifikuju staljinizam, titoizam, hitlerizam, ili maoizam, a to znači alternativnim putevima izvan sistema državne, tajkunske i majmunske dogovorne blasfemije. Nekad smo u komunističkom totalitarizmu imali samizdat izdanja i vodilo se računa o vrednosti i eksluzivnosti. Danas se situacija ponavlja u demo(NO)kratskom neokomunizmu jer su svi sistemi vrednosti totalno obezvređeni!


KRIMINALNO PODZEMLJE MORALNIJE OD KNJIŽEVNOG NADZEMLJA

Klanovi u književnosti, postoje li i da li su Vam poznati učesnici?

Milatović: Postoje i poznato mi je sve do u najsitniji detalj. Upravo završavam rukopis sa ovom tematikom i ovom prilikom ne želim da otkrivam detalje pre objavljivanja knjige na srpskom i nemačkom jeziku u inostranstvu. Zadovoljite se samo sa sledećom informacijom: leteće perje mnogima, biće demaskirane sve lažne veličine. Kriminalno podzemlje je daleko moralnije od javnog književnog nadzemlja!


ČVRST NASLON NA SVETE ZAVETE PREDAKA

Kakva bi po Vama trebalo da bude nacionalna strategija koja će vratiti ugled srpskim piscima?

Milatović: Nacionalna strategija koja će vratiti ugled srpskim piscima neizvodljiva je u građanskoj državi u kojoj manjine bukvalno terorišu srpsku većinu na političkom, privrednom i kulturološkom planu. O nacionalnoj strategiji moći će konkretno da se govori kad srpski narod bude iznedrio političare koji će da vode srpsku, a ne briselsku i vašingtonsku politiku. Do tada moramo da se dovijamo kako znamo i umemo, a najbolje ako sva svoja promišljanja i delovanja budemo čvrsto naslonili na svete zavete predaka, jer sve što je umno i trajno u ovom narodu proisteklo je iz svetih zaveta predaka!


BEČKE ALE

Živite u Beču i verovatno su Vam poznate prilike iz rasejanja. Možete li nam ih opisati?

Milatović: Poznate su mi prilike, jer sam savestan hroničar i kao dosledan branilac vitalnih srpskih interesa, koji je organizovao brojne masovne srpske demonstracije, razne tribine, književne večeri, na udaru sam onih koji ne misle dobro srpskom narodu i koji su uvek, počev od titoističkog vremena podmetali klipove u točkove svakoj srpskoj akciji. O detaljima ne mogu u jednom intervjuu, ali o svemu tome će biti reči u knjizi BEČKE ALE u kojoj će se otkriti mnogo što šta, počev od ratnih zločina današnjih lažnih demokrata u Austriji, do državnog terorizma pod patronatom ambasade Srbije u Beču, kriminalne delatnosti raznih udruženja pod patronatom Konzulata i Ambasade Srbije u Beču, kriminalne zloupotrebe humanitarne pomoći, perfidnog onemogućavanja da srpski narod u Beču ima nacionalnu instituciju koja bi skupila rasuto, nepotističke i privatne zloupotrebe stranih fondova, međunarodne kriminalne sprege protiv istinskih branilaca srpskih vitalnih interesa, umešanosti u špijunske poslove na međunarodnom planu, najbezočnije favorizovanje mediokritetstva i tako dalje. Ponavljam, jedan intervju, ma koliko bio opširan, nije dovoljan da se sve objasni. Zato se za sada zadovoljite sa informacijom da ćete dobiti, ne jedan odgovor nego sijaset, na ovo vaše pitanje.


HAOS JE PROGRAMIRAN

Koliko je politika upletena u novonastali haos?

Milatović: Ovaj haos je programiran i da domaćem i na međunarodnom planu i taj haos se odrazio na kulturu i na literaturu. S obzirom da su nam današnji političari nekadašnji uličari, nije nikakvo čudo što smo nekoliko svetlosnih godina udaljeni od civilizovanog načina življenja i mišljenja. Donjem miljeu pameti, poslednjim u selu seljacima i u školi propalim đacima nikako ne odgovara sređivanje stanja, jer lovci u mutnom patološki mrze bistrinu i svaku čistinu, plaše se da bi u bistroj vodi lovci u mutnom sami bili ulovljeni. Zato se, između ostalog, grčevito bore protiv svih onih koji hoće, smeju i umeju da služe vitalnim interesima svoga naroda, a onaj ko služi svom narodu onako kako Bog služi grešnima, taj postaje aristokrata neba i u svako doba dana i noći uživa gostoprimstvo i Boga i siromaha istovremeno i sa tim moralnim kapitalom kupuje se celo nebo koje je svima iznad glava! U tom slučaju današnji političari, kao poslušni kuriri satrapa ovog naroda, bili bi niko i ništa, ili bi, u najgorem slučaju, nosili prugasta odela u ustanovama zatvorenog tipa! Zato im je ovaj današnji haos jedina alternativa.


IMAMO DOSTA ORLOVA MEĐU VRANAMA

I za kraj: kakvu budućnost smatrate da će imati domaća književna scena i na koji način bi mogla ponovo stati na svoje noge?

Milatović: U svakom zlu postoji dobro. Iz ovog nametnutog, ali prividnog, bezizlaza postoji izlaz. Na književnom planu izlaz će biti u pojavi novih: Domanovića, Nušića, Njegoša, Dučića, Crnjanskog, pa i Gogolja, Dostojevskog i ostalih, jer ovaj narod ima taj potencijal i on nije pod kontrolom nijedne političke oligarhije i nijedne stranačke mafiokratije. Sve te buduće orlovske genije danas ne možete da čujete od prejakog graktanja brojnih vrana koje su čak i zakonom zaštićene i genijalnim orlovima ne preostaje ništa drugo do da naglo uzlete, da budu što dalje od svih onih kojima su njihove nizine jedine moguće visine!


Razgovarao: Nenad Plavšić | 2014. | slovoslovlje.blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Novembar 04, 2016, 04:20:22 am »

*
INTERVJU:


KULTUROCID NAD SRPSKIM JEZIKOM

Gospodine Milatoviću, kao pisac koji je do sada objavio 38 knjiga proze i poezije na srpskom i nemačkom jeziku, kome uskoro čuveni izdavač "Prometej" iz Novog Sada objavljuje novu knjigu "Onebesimo snohvatice", kao čovek koji monaškom posvećenošću čuva čistotu srpskog jezika, kao glavni i odgovorni urednik "Slovoslovlja", časopisa za književnost, kulturu i umetnost, odličan ste sagovornik na temu o sakaćenju srpskog jezika u poslednje vreme. Često čujemo da je nešto objavljeno na bosanskom, crnogorskom i ostalim jezicima. Šta je u pozadini?

Svet književnosti podrazumeva negovanje maternjeg jezika (u ovom slučaju srpskog) i čuvanje od političkih zloupotreba kad neko iz zlih namera, koje imaju sve osobine kulturocida, jedan jezik iz politikantskih razloga pretvara u izmišljene jezike. Manipulacijom jezika stiže se do najprljavijih političkih ciljeva sa očiglednim antisrpstvom! Svako tolerisanje kulturocida nad srpskim jezikom najgora je moguća politika!

Svi ti politički jezici stvoreni su od srpskog...

Kao čovek kome je jezik osnovno izvorište i konačko utočište, odgovorno tvrdim da lingvistika, nauka o ljudskim jezicima, uopšte ne poznaje politikantske, odnosno ideološke i antisrpske jezike bosanski i crnogorski. Ne poznaje ni po jednoj od tri lingvističke ose: sinhronijom koja se bavi isključivo jednovremenim prikazom jezika; ni sa stanovišta teorijske lingvistike koja se bavi stvaranjem teorijskih modela za opis pojedinačnih jezika, kao i teorijama o jezičkim univerzalijama, pa ni sa stanovišta primenjene lingvistike koja se bavi obradom konkretnog jezičkog materijala; a najmanje sa stanovišta kontekstualne lingvistike koja je koncentrisana na ponašanje jezika u svetu, na društvenu funkciju jezika!

Ali, ipak, tvrdoglavo forsiraju te izmišljene političke jezike koje, kako ste naglasili, lingvistika ne poznaje. Možete li nam malo više pojasniti neodrživost ove zablude sa političkim jezicima?

Vidite, teorijska linvistika, koja obuhvata fonetiku, fonologiju, morfologiju, sintaksu, semantiku, stilistiku i pragmatiku ne poznaje mogućnost inaugurisanja "bosanskog" i "crnogorskog" jezika od postojećeg srpskog. Ni srž teorijske lingvistike, koja se nalazi u izučavanju određenog trenutka u razvoju jezika, ni istorijska lingvistika, ni strukturalna lingvistika, ni istorijsko-komparativna lingvistika, ni etimologija ne poznaju logiku stvaranja "bosanskog" i "crnogorskog" jezika od postojećeg srpskog. Ni primenjena lingvistika, a naročito sinteza govora i prepoznavanje govora, ne poznaju nijedan razlog za stvaranje "bosanskog" i "crnogorskog" jezika od postojećeg srpskog.

Pa gde politički jezikoslovci nađoše uporište za svoj nakaradni i antisrpski eksperimenat?

Ako se udubimo u srž kontekstualne lingvistike: sociolingvistiku, antropološku lingvistiku i lingvističku antropologiju, nećemo čak ni uz pomoć najmoćnijeg mikroskopa naći nijedan valjan lingvistički razlog za pravljenje "bosanskog" i "crnogorskog" jezika od postojećeg srpskog, baš kao što ne nalaze nijedan valjani razlog ni ostale interdisciplinarne oblasti lingvistike koje uključuju jezičku akviziciju, evolucionu lingvistiku, stratifikacionu i kognitivnu lingvistiku.

Znači nema nikakve naučne utemeljenosti u celoj toj političkoj ujdurmi?

Da dopunim prethodno izrečene stavove. Ne može nikako da se opravda nametanje političkih jezika i sakaćenje postojećeg, jer taj kulturocid nad srpskim jezikom sa stvaranjem političkih i antisrpskih jezika "bosanskog" i "crnogorskog", ni u jednoj oblasti lingvistike nema utemeljenje u: fonetici, fonologiji, sintaksi, semantici, pragmatici, etimologiji, leksikologiji, leksikografiji, teorijskoj lingvistici, istorijsko-komparativnoj lingvistici, deskriptivnoj lingvistici, jezičkoj tipologiji, korpusnoj lingvistici i semiontici!

Kad se čovek suoči sa stručnim argumentima koje ste izneli jasno je da je neodrživo političko jezički eksperimentisanje bazirano na neznanju...

Neka mi neko odgovori gde su i u kojim školama mediokriteti, nacionalne štetočine, politički diletanti i jezičke neznalice učili "bosanski" i "crnogorski" jezik!

Da zaključim po ovom pitanju, svi koji na bilo koji način brane veštačke, ideološke, politikantske, antisrpske jezike, koji su stvoreni od postojećeg srpskog jezika, na delu pokazuju najgoru moguću ostrašćenost prema sopstvenom narodu i maternjem jeziku, dakle saučesnici su stravičnog KULTUROCIDA NAD SRPSKIM JEZIKOM!

Jednom ste napisali u nekom ranijem eseju da ste zabrinuti zbog "skribomanskog kulturocida". O čemu se radi?

U poslednje vreme gomile skribomanskog smeća svakodnevno rastu i od tog skribomanskog smeća sve se manje vide genijalna dela, ona klasična i savremena!

Koji je cilj toga svega?

Skribomanskog smeća je konačna svrha da prazne glave nekako stignu do vrha! Ali vrh pameti je nedostižna kategorija za sve nepismene aveti!

Zar su oni toliko opasni?

Nisu uopšte opasni nego zloglasni i ugrožavaju mentalnu higijenu! U nedostatku ideja skribomani prisvajaju tuđe, prepisuju, odnosno plagiraju, ili narodski rečeno, kradu.

Bolesni skribomani štampaju bezvredne nelektorisane kupusare bez recenzija. Gramatičke i pravopisne greške na svakoj stranici bodu oči. Bolesni skribomani plate štampanje knjiških kupusara kao da plaćaju muzičke želje na lokalnim radio-stanicama.

Odmah posle štampanja bezrevredne kupusare skribomani se udešavaju, da se pojave kao "pisci". Najpre kupe na buvljaku garderobu, namirišu se najjeftinijim parfemima, organizuju samopromocije vlastite promašenosti i sve vreme se ponašaju nadmeno, čak do te mere da im u njihovim očima Andrić, Crnjanski, Dučić, Rakić i ostali velikani nisu ni do kolena.

To opasno ugrožava mentalnu higijenu. Naročito kad teatralno mašu bezvrednim kupusarama, naglašavjući da su oni "pisci", mada pažljivom posmatraču ne može da promakne činjenica da su sve te spodobe nepismene, a do tog zaključka dolazimo kad čujemo samo dve proste rečenice koje bolesni skribomani izgovore.

To je već za nušićevsku obradu...

Nepismeni skribomani ne izgovaraju reči samo jezikom nego i rukama, izvodeći najsmešnije akrobacije. I pored svih uzaludnih napora skribomansko smeće niko neće da čita! Skribomani ne čitaju ni jedne druge, već samo sebe, iako su svi oni davno pročitani. Znali smo šta je genocid. Sada znamo šta je skribomanski kulturocid!

Kao što smo videli, s jedne strane imamo jedan kulturocid sa političkim jezicima (bosanskim i crnogorskim), a s druge strane imamo skribomanski kulturocid. Da li je ovaj poslednji samo srpska specijalnost.

Ne. Kad je reč o skribomanskom kulturocidu treba biti realan. On je prisutan i kod drugih naroda, kod Hrvata, Slovenaca, Bugara, Mađara, Austrijanaca, Nemaca, Francuza, Engleza i drugih.

Znači reč je o globalnoj pojavi?

Da. To je (ne)delo programera kontrolisanog haosa koji sistematski sprovodi kulturocid nad svim narodima.


Razgovarala: Nataša Radić | 2015. | slovoslovlje.blogspot
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: