Nenad Trajković (1982)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nenad Trajković (1982)  (Pročitano 4810 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Maj 02, 2016, 03:48:41 am »

**




NENAD TRAJKOVIĆ


Nenad Trajković je pesnik, esejista i književni kritičar. Rođen je  1. juna 1982. godine u svešteničkoj porodici u Pirotu. Završio gimnaziju u Preševu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.


Objavio tri zbirke pesama:

  • "Tragovi", 2008.
  • "Vodim te u muzej", 2011. i
  • "Vetar sa jezika", 2016.


Kritičari o pesniku:

  • Saša Radojčić, "Autoportret pesme"
  • Pero Zubac, "Dozivi nečujnim glasom"
  • Ranko Pavlović, "Suštastvo u biću jezika"
  • Dragana Džajević, "P(r)oezija napuštenih elemenata"
  • Blagoje Savić, "Unutrašnje duhovno ishodište"
  • Milica Stojiljković, "Vetrovito hodočašće"
  • Zoran M. Mandić, "Traganje za putokazima smisla i besmisla trajanja"
  • Spasoje Spremo, "Nesiprovocirana podsvest"
  • Duško Babić, "Lovac i lovina"
  • Spasoje Ž. Milovanović, "Osobeno i čisto"
  • Zvonko Taneski, "Mističan beskraj"
  • Drago Čingel, "Celovite pukotine i semantika punine"

Prevođen na engleski, nemači, francuski, poljski, makedonski i bugarski jezik.

Objavljivao u brojnim književnim časopisima: Zlatnoj gredi, Gradini, Književnim novinama, Koracima, Bagdali, Bdenju, Poljima, Tragu, Istoku, Sentu, Savremeniku, Stremljenjima, Literarnom otisku, Riječi, Poemu (Britanija)...

Zastupljen u više zbornika savremene poezije.

Dobitnik internacionalne književne nagrade izdavačke kuće "Melnik" za najbolju pesmu Hleb za prosjaka, na XIV susretu pisaca u Melniku u Bugarskoj 2013. godine i nagrade Rade Tomić 2015. godine.

Jedan je od osnivača i urednika internacionalne književne manifestacije "Pisanija" u Vranju, gde i živi.

~

Nenad Trajkovic (Pirot, Serbia, 1982) is a Serbian poet, essayist, literary critic and traslator. He graduated from Faculty of Law, University of Kragujevac. He has published three collections of poetry, Traces ― 2008, I'm Taking You to the Museum ― 2011, and Wind From The Tongue ― 2016 (The Rade Tomic prize).

His works are published in every major literary magazines and national newspapers. His works were translated into English, Slovakian, German, French, Polish, Bulgarian and Macedonian. In 2013 he received a significant recognition by the publishing house "Melnik" in Bulgaria. He got the Rade Tomic Prize for 2015.

He lives and works in Vranje in southern Serbia. He is an editor of the International Literary Manifestation Pisanija in Vranje.


Nenad Trajković — Haos u nastajanju (Govori: Mile Vasiljević)
Nenad Trajković — Šetnja gradom (Govori: Mile Vasiljević)
Nenad Trajković — Razgovor sa majkom (Govori: Mile Vasiljević)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Maj 02, 2016, 04:03:41 am »

**

NENAD TRAJKOVIĆKnjige poezije






TRAGOVI

"U zbirci "Tragovi" nalaze se tople mladićke pesme. U njima se lako otkrivaju ideje i humanističke poruke. Najveći broj pesama posvećen je ljubavi. Pesnik uzbudljivo slika nemir i šumni krvotok mladosti na samom početku XXI veka."​
[Momčilo Zlatanović]






VODIM TE U MUZEJ

"Objavio bih svoju radost za knjigu "Vodim te u muzej"! Neobično, autentično pesničko mlivo, bez ikakvih poniznih padova i dramatičnih (koketnih) uzleta, ili — bolje da rečem — bez mladalačkih egzibicija i nedorečenosti. Ima blistavih trenutaka čiste poezije, kakve susrećemo kod bogomdanih!"
[Mošo Odalović]






VETAR SA JEZIKA

Već uvodna pesma "Šetnja gradom" demonstrira složenost upravo skiciranog pesničkog postupka. U njoj se izražavaju dva vida iskustva — svakodnevno i književno — koja se preklapaju i prožimaju.
[Saša Radojčić]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Jun 30, 2016, 04:34:56 am »

**
Poezija Nenada Trajkovića
Iz zbirke "Tragovi"



CRVENA

Sećam se. Bila je crvena,
Kao Škotlanđanka.
I imala je pegice po nosu,
ili možda po licu,
a oči,
pa ko bi se setio te noći,
pune, prepune mraka.
Mada za kožu znam,
bila je tako mekana
da me i sada milina obuzme.


'85

U izmaglici,
sa golim leđima
dovoljno blizu
stojiš,
da ti mogu osetiti
miris karmina
i topao dah
na prorzlom licu,
kap hladnog znoja
na ispucanoj zemlji.


STRADANJE

Avetinje nad Bistricom lebde
i sjatili se šakali sa svih strana,
ližu čengele i gložu opanke.
O, bezakonje, o prokletstvo
veliko, preveliko,
jer eno i šejtani više
ne nose ljudsko obličje,
otkrili se i traže duše gole,
traže ono što je i jedino ostalo.
Svuda koci spremni stoje,
a opet blaga tišina u jagnjadi.
Dok ih jahači apokalipse gone,
Samo se mogu čuti još
strašni krici
duše mrtvih koje lutaju.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 06, 2016, 01:54:28 am »

**
Poezija Nenada Trajkovića
Iz zbirke "Vodim te u muzej"



REČI NA PUTU

Ovo nisu reči;
ovo nije jezik
kojim se govori.
Samo pukotine
mističnog neznanstva
ispijene u vazduhu,
koji je namamio
razigranu svest.
Ovde ležim
davno zaboravljen,
u pesmi koja
nestaje u izgovorenom
vakuumu.
Tamo,
gde sam ponikao,
niko ne mari za istinom;
ne poznaju laž.
Spoznanje je nešto sveto
— i čemu linijama
stavljati kraj?



SPAS

Sa izglačanog kamena
oštra svetlost udara u oči,
topi ih,
pretvara
u baricu slane vode.
Bez očiju hodati
nalevo–nadesno,
bez osećaja stečenog,
kroz granje suvo
od starosti oholo.
Grebati glavu,
seći kosu do kože.
Obrijana glava
jaču svetlost Suncu vraća.
Oseća se kako nestaje,
kako tama osvaja sve
i slepi čovek
nije više sam.



PLAVO SRCE

Sumorne prostorije,
dom osuđenika pravednice.
Sodoma i dalje gori zlom
i nevina lica iskrivljena u nedostatku nade
— strah je život i sama sam kriva,
šapuću glasovi mrtvih devojaka.
Dišu zidovi mučno zadovoljstvo
ogledala bez odraza i raste cvet
prokletog polena. Nekada pomisle
dok nevino stradaju — život ne postoji,
a ja kad bih se opet rodila volela bih biti
ptica koja se ne pari i ne živi među ljudima.
— Tamo u šumi gde se reči ne probijaju
raste moj grob iz koga ću se iznova roditi
i pustite me da vaskrsnem u pticu
stradala sam i za sve druge koje nikada
ne bi trebale.
Šume i dalje vetrovi i izganani svetovi
mešaju se sa svakodnevnicom. Svi se mole
istom Bogu i borba sa zlom pripada malobrojnim.
Devojke u sumornim prostorijama,
gde samo zidovi dišu, gase se polagano
u svakom koraku običnog prolaznika.



SUDAR

Kreće se kula časovnika
izgubljenih kazaljki
i hodam nogama nestalim
za puteve,
putevima koje su mravi pojeli.
I brojni tragovi zatrpani
šapuću sve glasnije jezikom
arhaičnog govora
dok sam još uvek vežbao slovo R.
I glas vuče i mami
i to dete,
što kaže da sam ja,
sedi kraj zaspale česme
i pita me:
— Da li si žedan?
Pita me:
— Da li u odrastanju
voda je dalja od usta?
I najzad pita:
— Da li sada vidiš više i dalje
kada si viši?
I to dete, pametnije od mene,
zna da sve reke istom vodom teku
i s osmehom mi šapuće
već reči koje znam da će reći.
A usta mi jezikom napuštena,
iz oči mi rosa pobegla;
ruku da pružim,
al‘ tako je čisto,
to dete što kaže
da sam ja on, ali i ne ono ja.
I razleže se vrisak poljima
koji ne mogu ispustiti
i mrak mi svetli
i ne da mi odakle sam došao.
Trepavice mi iskrile
i jure nedogled tražeći oblake,
dok postojbina izniklih pramenova
precrtava nebo u želji
da se ne dotakne.
I hvata me dete za nestale ruke.



KOD TIFANIJA

Letnji pljusak kraj neokrznutog
tela, ples zbunjene prirode
nad okom koje bdi, zarad
pokislog sveta, i tama i
svetlost danu u
razigranoj kosi. Osmeh
vuče, čak i u trenutku kada
Troicki nije imao hrabrosti za
pobedu. Na pola veka od
Doručka kod Tifanija i
dalje vadim mačku, mokru, i sa
neokrznutog tela ispitujem
priče o pozitivizmu u stanju
nadrealnih shvatanja dva prozora
koji se gledaju na središtu zida, i
bela, i crna, nikada voljene, stapaju
se u kolaž parka sa klupom, oko
moga vrata, i obrazi mi roze. Usne
su čudo, pišu nerazjašnjenim
jezikom, krug nestalih receptora
za sve, sem sreće. Pa ko još piše o njoj,
ali vez je čarobno stvoren za crno, i belo,
i roze u trenutku kada letnji pljusak
nije znao da postoji? Još uvek
poluispruženom rukom hvatam
odbegle stanare u ispražnjenom cvetu
svilenih mamaca.



OSETI

I koračam među stopalima
otpalih tragova, među tragovima
nestalih koraka.
I prah sam...
Na cipelama ti stojim,
da ti vetar napuni usta.
Da oblizuješ karmin svoga postanja.
U očima da ti odsednem i kažem
da Bistrica je više od imena. Na Sunce
da ti Mesec bacim i palmu da ti dam.
Maramicu na usta kad staviš,
da osetiš moj dah. Kroz neuron
kada protrčim, kapak da ti zatreperi.
Iz kose dok ti kidam vlasi,
da govoriš uvek — par!



Lloret de Mar

Večeras mogu
izgubiti smisao za stih.
Mogu da ne vidim,
kako se oči kupaju
u zaspalom jezeru
i bude usnule leptire
spremne da iskrile
na drugom suncu,
na pravi susret lepote.
Mogu progoniti uzalud reči,
čuti samo govor u stomaku,
kako bi se barem uši opipale.
Mogu osetiti ujed noktima
tajnog manikira,
koji porađa
puteve i sve pesme
nikad nenapisane,
što cepaju mi kožu
da bih disao,
vazduh pun, prepun "šanela 5".
I laju zvezde odozgo,
eho raspevanog trzaja,
neme uspavanke rastrgnutih slova,
duž svilene pređe,
krhke, a moćne.
I raspliću se cvetovi
predivne bašte,
i zidovi kriju vrata
i prozor stavlja zastore.
Razbuđeni vrt,
i nadošla bujica
nosi u mora priču sirenama
i Ribareva žena u Lloret de Mar
zna tajnu.
Večeras mi ipak
stih ne treba...



HOD DO PRAVE LINIJE

U istančanom hodu
čekajućeg vazduha
dve prave linije spajaju se
i seku dozrelu zvezdu:
beskonačnost je ugrožena.
Prizemljuje je smešak.
Mučnina i treperenje
oko njene ose
narušavaju savršenstvo,
kakvo bi inače bilo
da Vlašića nije sedam.
Zato se beru vlasi
i kroji se sjajna haljina.
Oprana u kamenitom izvoru,
u oborenom telu daje svežinu
i predivne obline orošene
plutaju po udaljenom čelu.



PRIČA O RATNIKU

Na smaragdnoj strani pogubljenih,
tvoji su čuvari progonili nebeske ptice
utamničenog vremena. Kroz vrtove
pustinjskih mena ispredam priču o
ratniku snoviđenja, koji te pod
plašt upleo. Ne govori puno, da
bi te praznina povratila. Ne miluje
pamuk pod kojim si, on se
stapa s tvojom krvlju, neprimetno,
nenametljivo, kao što ruži trn beži.
Tamnica je u očima. Kaži pticama da
bi ih čuvari razumeli. Zid nije kamen, a
opet s jedne strane toplo, a sa druge
hladno. Izbor leže gusenicu i
leptira na istom dlanu. Let je za one
koji su prestali hodati. Jasno je da je
dan neprijatelj užarenoj lepoti i
smiraj stvara čežnju u snovima, ali
ne dirajte ptice — da biste
pevali. Pozajmila si štit, i
mač, i oklop i ratnika razoružala, a
on je jedno u očima čuvara. Pa ipak,
ne progovara prerano, da bi ga ušima
opipala, smaragd je. Budi li te
trava, pod gnezdom koje je svio, na
kupoli najvišeg grada (pad je za
obične), ili te oči uspavljuju, da
bi njima videla? Ali, ostavite ptice, da
za njima vazduh struji, zbog leta u
tvojoj kosi. Pričam ti priču o ratniku i
kako mi je ime, već je
tvoj jezik
pticama nošen.



DVE STRANE NOVČIĆA

Kada upoznaš sebe
Pre susreta sa sobom
A srećeš se veoma često
Po nekim književnim skupovima
Ili mestima
Gde se nalaze književnici
A nisu još uvek ništa napisali
Jer ono što napišu ih razotkrije
I sretne u daljini
Pre nego što i odu
I tamo recimo upoznaju tebe
Koji se ne znaš i nisi se rodio
A toliko si već pesama napisao
Na papiru kojeg nema
A kada nema
Onda se izmišlja
I stvara na temelju koji si postavio
U trenutku dok si se upoznavao
Sa samim sobom
I možda čak zamenio uloge
Dok si tragao za kišobranom
Pod kojim ćeš se kupati
I pod kojim ćeš nju kupati
Kao što je kupam i ja
Rukama koje se još nisu stvorile
Očima koje nemaju spoljašnji vid

Zato kada upoznaš sebe
Pre susreta sa sobom
A srećeš se veoma često
Sa književnicima
Koji još uvek nisu ništa napisali
Jer u daljini su već napisali
I tamo recimo upoznaju tebe
Gde su već knjigopisali
Kako si se rodio i upoznao sebe
I o njoj koju si pesmom pronašao
U pesmi koja nije postojala
Jer ti nikada nisi ni napisao pesmu
I zato te književnici i traže
Da bi pročitali ono što nisi nikada
Ili da im izrecituješ glasom
Koji nećeš smeti pustiti
Jer ćeš se možda roditi u vreme
Kada ti nije

Zato kada upoznaš sebe
Pre susreta sa sobom
A srećeš se veoma često u društvu njenom
Ko što je srećem i ja
I znaš da nju poznaješ pre
Nego što sebe poznaješ
I onda imaš veće poverenje u nju
Jer kako ga i ne bi imao
Kada sebe nisi još uvek upoznao
I ima te svuda
Po naslovnim stranama
Televiziji
Internetu
I po raznim drugim mestima
U kojima
Nikada nisi ni bivstvovao
Jer je sve hod po tlu
Koji se ne može osetiti
I večito izgleda kao nikada
Pa neki još uvek
Uzimaju tvoje stihove
I njima osvajaju onu
Koja je slična tvojoj
Mojoj
Istim onim stihovima
Kojima si plenio masu
Na književnom skupu
Nikad održanom
Jer bi to bilo praznoslovlje
Za sve koji ne bi prisustvovali
Jer ne postoje
I sklapaš sebe u različita pisma
Često arhaična
Kao brana od mnogih
Koji bi te razumeli
Pa saznali konačno da ćeš u pisanju
Prevazići mogućnost svoga rođenja
A ti ne želiš izgubiti nju
Jer tvojim izostankom
Ona ne bi bila kompletna
Iako će ionako
Probuđena u braku kraj drugog ležati
Ne zato što ste ti ili ona
Tako želeli
Već zbog pesme koju nikada nisi napisao
Jer ne bi imala kraj
A šta je kraj bez začetka
Nemoguće ga je opisati
I nemoguće ga je dopisati
A čak i u kraju stvara se novi začetak
Koji možeš jedino videti u pesmi
Koju nikada nisi i nećeš napisati

Pa zato
Kada upoznaš sebe
Pre susreta sa sobom
A srećeš se veoma često
U društvu tuđih knjiga
Koje nisu napisane
I tražiš nju
Koja se još uvek nije rodila
Kao što se ni ti nisi rodio
Da bi pročitao ono
Što može biti tvoj i njen život
Jer sve je kretanje ka nečemu
Što nikada nije postojalo
Ko što ne postojiš ni ti
Ni onu koju voliš
A znaš da ćeš je sresti i odmah zavoleti
Čak i pre nego što sebe sretneš
Samo ne znaš kako će te prihvatiti
Jer ako te ne prihvati
Onda ćeš ti konačno napisati pesmu
Koju si već napisao
A ne postoji još uvek
I onda će i susret sa sobom biti pesma
U kojoj si se pronašao
I koja će te stalno podsećati
Da ne postoji druga
Možda samo neka
Koju ćeš oženiti
Da bi tvoja pesma bila večito
Između tamo neke
Koju nazivaš ženom i tebe
I večito pronalaženje
Jer ništa nije novo
Kao ni način na koji
I mnogi drugi
Ne znaju da je ovo
I njihova pesma
Koju su napisali sa tobom
Jer niko od vas nije izabrao pravu knjigu
I način na koji će se roditi
Da bi sebe lakše upoznali

Kada upoznaš sebe
I nju u braku u kome nisi
Na književnim večerima bićeš
Pesma koju će mnogi književnici
Izgovoriti rečima a ne slovima
Jer si ti već rasprašio sva slova
U toj jedinoj pesmi koju ćeš napisati
Jer ćeš spoznati sebe na jednoj
I nju na drugoj strani novčića
Večito osuđene na sebe
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 06, 2016, 02:26:29 am »

**

VODIM TE U MUZEJ
  Nenad   Trajković



OSOBENO I ČISTO

Istorija estetike definiše 20. vek kao vek bez obuhvatnih i opštih pregleda i sistema, ali sa mnogobrojnim i mnogovrsnim podteorijama i raščlanjivanjima. Sudeći po prvim godinama, to pluralističko–empirijsko nastrojenje prenosi se i u 21. vek. Opšta destrukcija, pod plaštom zavodljivosti pojma "dekonstrukcije" zatečenih tradicijskih vrednosti u književnosti, umetnosti i kulturi 20. veka, jeste proces koji do danas nije posustao, kao legitimizovana praksa koja nikome i ničemu ne polaže račune o svome učinku, ujedno ostajući sigurno pribežište i zaklon tolikim kreativno neformiranim i besadržajnim pojedincima i grupama, s ekskluzivnim htenjima bez pokrića. Pošto su klasične (i uopšte stabilne) estetičke (i etičke) mere stavljene van snage, i stalno se de/kon/struišu, na delu je opasnost od vrednosnog relativizma. Ta opasnost je zapravo već odavno realna okolnost. Takvo stanje je Novica Petković, u razgovoru sa Milošem Jevtićem za Radio Beograd (frustrirajuće 1992), prepoznao kao pometnju, sastavljenu od mnogih nepovoljnih činjenica iz književnog i naučnog okruženja, da bi na kraju ocenio: "Mislim da su sve vrednosne skale pomalo došle u pitanje. Zapravo, smatram da je i cela tradicionalna kultura došla u pitanje, da je i cela književnost stavljena pod znak pitanja, jer se sve može staviti u igru." Jednostavnim rečima, Petković kao proučavalac književnosti shvaćene kao iskazne i gradivne svesti u sklopu nacionalne kulture — kulture koja se menja ali i pamti — nije mogao da ostane neutralan spram prilika u kojima se sve može dovesti u pitanje, u odsustvu "vrednosnih skala" postavljenih i regulisanih ne od juče, i ne samo za danas.

Krećući se između dnevno–političke i konceptualno kratkotrajne poezije, Petković zagovara evolutivno uneobičavanje tradicijskih vrednosti: "Nije, u stvari, velika poezija ona poezija koja nam govori o velikim problemima i o velikim događajima. (...) Velika poezija je ona poezija koja pomoću malih pomeranja u jeziku aktivira duboko pohranjene u kulturi egzistencijalne čovekove informacije, obaveštenja i iskustva..."

Zbirka poezije Nenada Trajkovića Vodim te u muzej je otuda višestruko zanimljiva za svakog iole ozbiljnijeg pručavaoca savremene srpske, ali i ne samo srpske, poezije. "Muzej" se u njegovim stihovima pojavljuje kao društvena institucija sveukupnog znanja, vizuelizacija istorije privatnog života, koja svojom "svakodnevicom" asimiluje sve one motive koji čine "siže" pojedinačno i/ili skupno konglomerata stvarnosti: ljubav, brak, politika, priroda ... Istovremeno, ti stihovi zadivljujućom jednostavnošću iskaza i mnogostrukim metaforičkim mogućnostima usložnjavaju se do najviših simboličkih ravni. Jezik je čist i proizilazi iz kolektivnog iskustva srpskog socio–kulturnog područja, a opet dovoljno osoben u svom preinačavanju tog istog iskustva.


Spasoje Ž. Milovanović



SUŠTASTVO U BIĆU JEZIKA


Sve je u biću jezika — naš prahod, vatra u vodi, vatra i voda u nama, mi u vatri i vodi, apokaliptične prijetnje ko je nas naprosto zasipaju s nebesa. I naše biće možemo pronaći samo u biću jezika; jedino tako možemo sebe spoznati.

Već prvom pjesmom, Jezik okupan vatrom, u zbirci Vodim te u muzej, mladi Nenad Trajković nagovještava angažovan pristup tematici kojom će se u ovoj pjesničkoj knjizi baviti, ukazujući istovremeno i na motive kojima će biti zaokupljen — uz već naznačene (biće jezičkog jezgra i apokaliptična izvjesnost), suštastvena pitanja opstanka, ali ne uopšteno, već ono što je egzistencijalno, rekli bismo, danas i ovdje, podrazumijevajući, naravno, pri tome, pjesnikov odnos prema svijetu i životu, a njemu, pjesniku, ostalo je uglavnom samo to da (se) pita, jer odgovori su najčešće izvan ljudskog razuma i njegove moći da mijenja svijet.

U kakvom mi to svijetu živimo? Odgonetka bi se možda mogala nasluti iz stihova već navedene pjesme:
                    I teče reka presahlih kamenčića
                    i kupa se vatra unutar izvora:
                    skrovište za reči,
                    kojima nismo verovali...


Vodi Trajković i stalni dijalog s pjesmom koju stvara, zapravo, sa smislom stvaranja, smislom umjetnosti uopšte. Možda to najbolje ilustruju stihovi iz pjesme Empatija polomljenih slova:
                    Otvaram i spajam
                    polomljena slova
                    koja sam zaboravio...


U razgovoru s pjesmom koju ispisuje, i sam pjesnik često je u nedoumici. Čije on to riječi ispisuje / zapisuje? Jesu li njegove, ili ih je pozajmio od Proviđenja? Ostavljaju li trajan trag ili stvaraju samo iluziju da su ostavile otisak u vremenu? Uostalom, u pjesmi Reči na putu N. Trajković, zavirujući u sopstenu dušu, sa čitaocem dijeli svoju zapitanost:
                    Ovo nisu reči;
                    ovo nije jezik,
                    kojim se govori.
                    Samo pukotine
                    mističnog neznanstva...


U raznolikosti tema koje dotiču njegovu inspiraciju, pjesnik pronalazi one najintimnije niti u sjećanju na odrastanje i na sve ono što u sebi nosi to životno doba, taj period kada se mlada osoba nalazi na raskršću, u mnoštvu jasnih i nejasnih putokaza. Dileme koje katkad dostižu i kosmičke dimenzije (naravno, u duši onoga koji ih osjeća i promišlja), on uvjerljivo prenosi u stihove, da bi one otud, iz pjesme, dotakle i čitaočeva osjećanja.

Stihovi nastali kao odraz međuljudskih odnosa, naročito dvoje mladih koji se vole i čija uzajamnost počiva na čežnji, želji, strasti ili snu o svemu tome, čine ovu pjesničku zbirku zanimljivijom za mlađeg čitaoca. Ali, ljubav u Trajkovćevim pjesmama nije ostala samo na relaciji davanja i primanja, već je iskazana kroz višeslojna osjećanja, protkana uglavnom traganjem za smislom onoga što se događa u čovjekovom biću. Tako u pjesmi Moram te sakriti srećemo i ove stihove, koje nije potrebno objašnjavati:
                    Iskopanu iz duše,
                    brižljivo te čistim...


Metafora je osnovno izražajno sredstvo ovog pjesnika, ali on racionalno, tek ponekad i ponegdje prevršujući mjeru, upotrebljava i ostale stilske figure. Posebno treba istaći svježe, originalne, neistrošene pjesničke slike koje naprosto bljesnu iz njegovih pjesama. Postani deo / nesenčane polovine meseca, slika je koju čitalac odjednom prihvati kao da je na izložbi radova nekog impresioniste, ali je kasnije, iščitavajući ponovo ova dva stiha, inspirisan onim što je doživio, sam doslikava. Ili, duboku impresiju samo pojačava nenametljivo saopštena misao, kao u ovom distihu:

                    ... i ako se stalno u daljinu gleda,
                    shvatićeš onda da daljine nema!


U zbirci Vodim te u muzej Nenada Trajkovića čitalac se sreće sa zrelom poezijom, ispisanom u dobroj mjeri originalnim lirskim rukopisom, pa zato treba pozdraviti ovu pjesničku knjigu u kojoj zanimljive refleksije nisu zasjenile osjećanja, niti su emocije zagušile misli nad kojima će se i čitalac zamisliti.


Ranko Pavlović



CELOVITE PUKOTINE I SEMANTIKA PUNINE


Naslovivši fenomenološko biće svoje lirike odrednicom prve pesme u zbirci "Jezik okupan vatrom", pesnik Trajković je odredio i govorenje tog bića:
                    Zar zarad ponovnog govora
                    treba izdržati vatru i vodu?!


Takvo biće treperi mlazovima svetlosti kroz celu lirsku potku knjige. Njegovi su elementi čišćenja, duhovna katarza i Dalijev metaforićki surealizam u koloritnoj ekspresivnosti vokabulara. Posmatrajuci sebe izvan ličnih vidokruga, za njega "uzvodno nije uvek značilo da se penješ", a otkrivanje sebe, senzibilne nutrine umnika, izričitošću svojom, kazivalo je da je onaj koji bdije nad vlastitim snom, bez moralnih žalopojki. Takva, iskustveno bliska Miljkoviću, morfološka struktura stihovlja istovremeno je i monološki dijalog sa smislom lirike i upitnost leži u meditativnom biću poruke: "Budi misao duboka i pitka".

Kroz prizmu kreativnog bitka, Trajkovićev rukopis je semantika punine, u kojoj su sve vrste i svi rodovi reči u harmoničnom suglasju. Stih mu je celina, dinamičan i u vrednosnoj skali aktivne i angazovane sociološke višeslojnosti. Pitajući čitaoca: "Vraća li se kamen Sizifu?" — on čitaoca određuje uzvratnom zapitanošću — ili se Sizif vraća kamenu? U takvom određenju prema svojoj misaonoj metafori, pesnik Trajković, dozom lične zaljubljenosti, jer su mu: "Reči svetinja za dušu", iznalazi izlazak iz pesme u proznu formu. On kao da, razgovarajući sa drugim pesnicima u sebi, pronalazi liričnost "odbegle ljubavnosti" i govorenje mu je voljenje višeg reda veličina... To je Trajkovićeva nenametljiva ljubavna nota u lirici iskustva.

Njegova je zbirka pesama muzej vrednosnih skala i riznica asimiliranih duhovnosti, koje fenomenološkim bićem kreativnog i izraza i iskaza obogaćuju kulturološko nebo poetičnosti.


Drago Čingel
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 06, 2016, 02:26:37 am »

**
Poezija Nenada Trajkovića
Iz zbirke "Vetar sa jezika"



ŠETNJA GRADOM

tek sada u 3 i 30 kada nema nikog
vidim te neodmaknute fasade varošice
trebalo bi reći da me podsećaju
na opise Jurija Tomina
u romanu Čarobnjak ide gradom
iako ne znam zašto
trebalo bi reći i da me svi oni veliki
utihnuli fabrički dimnjaci
podsećaju na Jurija i njegovog Čarobnjaka
to svakako ima veze sa iščezavanjem
noćas kada kiša probada ulične svetiljke
koje ionako ne svetle više jako
jer smo postali štedljivi
moje usne se povlače u šupljine vekova
tamo su naši otpali glasovi
tamo je mrak koga se ne treba pribojavati
na njegovoj strani okrenutoj suncu
su sitni otpaci istine
tu gde prolazim naši mirisi
opisuju naša postojanja
i koliko daleko odlazimo na naša hodočašća
toliko se drugčiji vraćamo
tako kada je lokalni pesnik prošao pored
i sagnuo pogled tražeći put
učinilo mi se da se svi vraćamo veri
pre ili kasnije
i to je izgledalo sasvim u redu
kao što je u redu i to
što nam asfalti tonu u zemlju
i sve više oker fasada
i fabričkih dimnjaka u pečenoj cigli
koji se ne dime
noćas u 3 i 30 dok hodam gradom
u tišini gađaju me pitanja prolaznika
ja znam ničeg novog nema za njihovo mesto
prebogato uranijumom
valjda je nekom morao biti jasan
taj karantin oko nas
valjda nas nije trebalo razrešiti
dobrih knjiga i lepe umetnosti
ko je zaboravio da čovek na ovom svetu
treba da živi i odlazi sa stilom
a ko je zaboravio da uvek treba krenuti dalje
noćas u 3 i 30 hodam pustim gradom
i sve više okolne fasade liče mi na opise
iz romana ruskih pisaca 60-tih godina
možda su Prosveta DOB Nolit...
možda su birali pogrešne knjige
samo zašto i drugima ne izgleda tako
noćas u 3 i 30 dok hodam gradom
znam da se nikad ne gazimo
zato me ne voli gradska većnica za kulturu
u ovom gradu mi smo ono
što je Alberto Moravija davno otkrio
i bacio na nas njegova mračna putovanja
zato umetnici ovde ne pričaju
taj bosi prezir iz komandne zgrade
zabada im pirsing na jeziku
noćas u 3 i 30 dok hodam gradom
pored je devojka koju volim
nemoguće je objasniti joj da su svi otišli
a mi ostali ovde

(objavljeno u časopisima: Istok, Riječ, Poem, Stremljenja)


TOLIKO MI BRINEMO
O PRIJATELJIMA


nemam ti šta reći o prijateljstvu
ni kako dolazi ni kako odlazi
ali sam sasvim slučajno
koračajući učmalom bibliotekom u Vranju
naišao na knjigu Đea Bogze
i isto tako slučajno
iako slučajnosti ne postoje
otvorio knjigu sa pesmom o prijateljstvu
nemam ti ni nakon toga mnogo reći
sem da je on bio u pravu
bila je još jedna zanimljiva pesma za nas
o zemlji naših dedova
naših očeva
i našeg rođenja
hteo sam je uzeti za tebe
ali karton knjige
godinama je stajao prazan

(objavljeno u časopisu Savremenik)


NEGDE... IZMEĐU '39. I '45.

ako živiš život van zidina
i oštrih žica možeš ostariti —
govorila je mati
ona je sledećeg dana postala slobodna
mnogi su joj zavideli...
mnogi su bili ljuti na nju
nakon par dana nova mati se nije pojavila
zato su svi mislili o njenim rečima
počeli su čuvati svoju dragu
dovoljno duboku u mislima
drugi su kupovali njive
otvarali berberske radnje
sanjali o automobilu
ili kako se ništa nije promenilo
u njihovom kraju
većina je ipak samo dugo dugo šetala
bez želje da stanu
bez cilja
ka tom beskonačnom prostranstvu

(objavljeno u časopisima: Zlatna greda i Bagdala)


NA ŽICI

u selu odakle je otac
toaleti su bili vanjski
sa rđavom žicom za papir
kada sam prvi put ušao
zatekao sam Emili Bronte
koju je deda pokušao obesiti
bilo je neprijatno
biti sa damom unutra
zato sam je uzeo u ruke
i izneo napolje
sutradan
pokazali su mi pun kofer
osuđenih pisaca
spremnih za vešanje
i to su bile prve osobe
koje sam ikada oslobodio

(Objavljeno u časopisima: Riječ, Istok, Poem)


RAZGOVOR SA A.

ako zaboraviš vreme
koliko godina onda imaš
          u ušima muziku prihvataš
          samo na određenom mestu
glas koji se čeka
na kraju te uvek ubije

nema ničeg novog za tebe
rotiraš po zakonu sladunjavog
i tako stvaraš još više života
ta fikcija da postojiš još negde
okreće te protiv mene

nešto je bolno u Divano baru
mnoštvo starinskih satova
sa različitim brojevima i kazaljkama
imaju bestežinsko stanje
          soba je prazna
          (konobar ne treba da postoji)
          mrtva priroda
          i otkosi
          uvelog cveća
          teška isparenja
          za lagodan život
          vraćaju aksiomnim temama
takva spoznaja ne daje previše nade

misliš li ponekad o Pou
njegov mračni svet
nije ostavio tajne
          svako gubi ženu
          i oblači je iznova
          po meri prethodne
          u ovom svetu nema nedužnih
          u tački zamagljivanja
          postajemo nepotpuni i ogorčeni

kada otkriješ san
vremenom se ugasi
poput male sveće u crkvi
koju si upalio zbog njega

vidiš
oči se okreću
krug puca
nepravilnost vodi

(objavljeno u časopisu Koraci)


RAZGOVOR SPRAM SUTRA

prestaneš da misliš
i zaboraviš da osećaš
ili naučiš
da papir razdeliš horizontalno
i levo pišeš dobro a desno loše
onda se linije na papiru same slažu
kao u pomeranju domina
jednačina prestane da važi
i tada mi sasvim nestaneš

u nesavršenom danu
ne možeš promeniti iskaz
a da ti se neko zlobno ne osmehne sa strane
niko ne traži tvoju punu brigu i pažnju
tada postaješ bodlja
čak i u blagom trenutku
          lažni
          osmeh
          dodir
neskretljiv pogled
sve zadovoljava sebična potreba
za vlastitim ubeđenjem
da... onda smo funkcionalna jedinka
mitološko biće sa dve glave
tako se čita tvoj dnk
listaju hromozomi
otkrivaju strahovi za potomstvo

isključiti...
sasvim isključiti hard disk
ventilator van snage
tišina odmar

(objavljeno u časopisu Koraci)


BALANS

danas si se smejala
i to je sasvim dobro
ali neshvatanje u tvom pogledu
je ona bela strelica na znaku
gde samo viđaš leđa ljudima
to je kretanje bez povratka
to su bele sobe oivičene belim linijama
ko bi pomislio da belo može plašiti
ko bi pomislio da me ti možeš plašiti
takva
zaljubljena u tešku umetnost

zato sada pišem jednostavnije pesme
i razumem mlade pesnike "beogradskog kruga"
koji govore metaforu je nemoguće napisati
neki idu dalje i traže zabranu za
Miljkovića Antića Popu...
i sve savremene starije pesnike
to ne mora biti loše
ako već traže antologijski pesnici
na kraju i ja bih te zaštitio teškog oka
koje razbija sumnju
jer danas ne treba sumnjati
danas treba bespogovorno verovati
kako bi bio dobrodošao u sve sfere društva
kako bi tuđin jedino sebi ostao
da kada zalutaš u mračnoj sobi
ne budeš sam

juče si plakala...
dala si mi ključ
za koji nisi bila sigurna šta otvara
i tražila da ga čuvam
taj ključ ima svoju svrhu
inače ne bi postojao

tiho si sebi rekla
a onda zaćutala
i tako sačekala novi dan

danas si se smejala ključu
koji čuvam oko vrata
rekla si mi
dok postoji ključ
moraš se stalno vraćati nazad

znam
to i nije neki uspeh
ako izuzmemo tvoj osmeh
a onda si uzela antologiju
mladih pesnika Srbije
i zapalila vatru
kako bi nam skuvala čaj

(objavljeno u časopisu Sent)


ČASOVI FILOZOFIJE

nisam ti pričao o svetu na način
kako su nas učili o njemu
ni onako kako ga vide očima ostali
sve vremenom izgubi smisao
jer tuđa laž je neodrživa za viši nivo saznanja
čak i kada bismo sve to nazvali istinom
kako objasniti pojam aksiomne suštine

sećaš se svog oduševljenja
kada sam te upoznao sa prvom umnom osobom 1
rekla si mi prastari svet nije izumro
a vidiš ja sam morao da primetim većinu
koja je zaboravila Ezopa
u ovom brzom i ludom vremenu
zaboravila Novi zavet
a citatima se koristi
za utemeljivanje svojih umnih knjiga

rekao sam ti sve se prostire
na onolika prostranstva
koliko izaberemo sami
put od tebe do mene nije iste dužine
kao put od mene do tebe
to niko od nas neće izmeriti nikada
sa sigurnošću

tako moj grad ima manje svetlosti od tvog
iako živimo u istom gradu
nema to veze sa mojom periferijom
i tvojim centrom
možda više sa brojem noćnih izlazaka
svakodnevni karneval maski
opstaje vekovima
ti to ne shvataš
ali i o tome ću ti nekada pričati

znaš onog dana
kada je firma tvoje majke otišla u stečaj
pričala si kako će sada u tvojoj kući biti
duplo manje boljeg
hteo sam ti reći da vrednost svega je izmišljena
i posmatrajući suzu na tvom obrazu
bio sam siguran
težinu nije moguće odrediti
ali sam ipak samo dugo ćutao kraj tebe
kao nešto prikladno
i nešto što se podrazumeva

1 Poznate osobe koje pišu bajkovite stvari


NA RASKRSNICI

kada sam prolazio raskrsnicu
na putu za naš novi grad
nisam stao
to je prihvatanje svetova
prihvatanje realnosti
naše želje ne mogu to da vrate
ti si se okretala — ja nisam
ti si pustila suzu
i ostavila je
jer neko uvek ožedni
kada sam prolazio raskrsnicu
samo sam zastao
ti si se okretala — ja nisam
u tvom svetu neki su pesnici bili živi
rekao sam ti da ih ne čitaš
tuga je bezvredna
sa njom se ne trguje
ti si pustila suzu
i ostavila je
za slučaj da ožednim

(objavljeno u časopisima: Polja, Istok, Bagdala)


POGLED IZ DVE SOBE

na tvom kauču za opuštanje
video sam crteže
u kojima se moglo zauvek ostati
zatim su usledila nekolika pitanja
na koja sam dao negativan odgovor
u totalnoj negaciji svega
učinio sam da ne postojiš

na mom kauču za opuštanje
videla si crteže koji nemaju značenja
nakon pridobijanja naklonosti
pitanja su iz mene tekla stereotipno
tvoje ne je ulivalo nadu
onda si rekla da tobom vlada haos
a da ja uopšte i ne postojim

tako si nepostojećem obliku
uredila stvaranje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 16, 2016, 04:38:04 am »

**

VETAR SA JEZIKA
Nenad   Trajković



AUTOPORTRET PESME


Ako bi trebalo da odredimo konstante pesničkog sveta koji dolazi do reči u knjizi Nenada Trajkovića Vetar sa jezika, onda bi to najverovatnije bilo, sa jedne strane, nastojanje da se jezički izrazi složen i višeslojan doživljaj stvarnosti, i sa druge, svest o stvarnosti pesme kao zasebnog sloja. Kod Trajkovića pesma mora da obuhvati najmanje dva vida stvarnog: onaj koji pripada "spoljašnjem" i onaj koji pripada "unutrašnjem". Uobičajena lirska situacija, pomislio bi neko verujući da se "unutrašnje" odnosi na psihički domen subjektivnosti, tradicionalnu, oveštalu dušu. U stvari, mesto duše u ovoj knjizi pripada samoj pesmi. Pesma uključuje i sagledava sebe samu. Trajković je refleksivni pesnik, a njegova poezija portretiše sebe samu.

To je najuočljivije u središnom ciklusu blago ironizovanog naslova "Sasvim obični razgovori". Ti nimalo obični razgovori u stvari su solilokviji, preispitivanja sebe (i pesme!) u kojima odnos prema drugome, dijaloškom sagovoriku, služi da akumulira emociju. Najčešće Trajković sugeriše stvarnosni okvir razgovora i razmenu smisla između aktera, ali najvredniji ishod pesme je govor o pesmi samoj. Naizgled neutralnim tonom taj govor oslikava kako komplikovane valere komunikacione situacije, tako i svoje izglede da izađe na kraj sa njima. Trajkovićeva pesma nije puki medijum saopštavanja, već njegov subjekat.

Već uvodna pesma "Šetnja gradom" demonstrira složenost upravo skiciranog pesničkog postupka. U njoj se izražavaju dva vida iskustva — svakodnevno i književno — koja se preklapaju i prožimaju. Lepa pesma "Kuća u snu" dodaje tome iskustvo oniričkih oblasti. Ona samu sebe određuje kao "prelazak preko granice", dakle, iskorak u međuprostor u kojem može da sačuva svoju autonomiju. Štaviše, zahvaljujući svom samostalnom domenu, ona može da izdaje naloge svakodnevici, da "traži mir".

Knjiga Vetar sa jezika se ne iscrpljuje u refleksivnom načinu govora. Povremene iskorake Trajković raspoređuje po tekstu (npr. Fini humor pesme "Na žici", ili izmenjena faktura pesme "Između"), a intenzivnije traga za njima u završnom ciklusu knjige. Ovde ionako složenoj situaciji pesme dodaje dimenziju emotivnih odnosa. U svakom slučaju, kao rezultat se stiču pesme koje samo uslovno smemo da shvatimo kao vid ljubavne poezije. Trajković vešto iskazuje nestabilnost pozicija u onoj razmeni energija koju nazivamo ljubavlju; karakteristične u tom pogledu su pesme "Na raskrsnici", "Pogled iz dve sobe", ili naslovna "Vetar sa jezika". Pri svemu tome on se ne odriče imperativnog činioca svoje poetike: pustiti pesmu da dođe do reči, pustiti je da govori o sebi.


prof. dr. Saša Radojčić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 23, 2016, 12:20:40 am »

*

NAGRADA RADE TOMIĆ PESNIKU NENADU TRAJKOVIĆU


Uprkos želji da laureata Nagrade "Rade Tomić" izabere na osnovu konkursa za neobjavljeni pesnički rukopis, kako je inače godinama činjeno, žiri Umetničke akademije Istok Knjaževac je u 2015. bio upućen na drugačiji metod rada. Poštujući simbol nagrade, ime pesnika Radeta Tomića, žiri je odlučio da podrži njen kontinuitet i dobitnika je stoga odabrao na osnovu uvida u dostupnu književnu periodiku.

Saglasno tom uvidu žiri koji je radio u sastavu: Saša Radojčić, Srba Ignjatović i Obren Ristić, doneo je odluku da laureat nagrade "Rade Tomić" za 2015. godinu bude pesnik Nenad Trajković iz Vranja, koji je tokom minule godine u periodici (Zlatna greda, Polja, Trag, Sent, Gradina, Književne novine, Koraci, Istok, Savremenik, Bdenje, Stremljenja, Bagdala, Riječ i britanski Poem) imao veoma zapaženo mesto objavivši veći broj pesama upečatljive motivske i izražajne vrednosti. Pažnju žirija posebno je zadobilo Trajkovićevo umeće da pesnički svedoči o iskustvima i iskušenjima senzibilnog subjekta u našem, ovom vremenu.

Rukopis pesničke knjige Nenada Trajkovića "Vetar sa jezika" biće štampan u ediciji Istok Umetničke akademije Istok Knjaževac.

Decembra 2015.

Za Umetničku akademiju Istok,
Obren Ristić | konkursiregiona.net
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: