*
Miloš Jocić
SNOVI LJUBIŠE JOCIĆA(povodom poslednjih pesničkih zbirki signaliste i nadrealiste Ljubiše Jocića) Ljubiša Jocić je u svojim pesmam sanjao, možda, samo dva sna. Na početku svog pesništva, koje je bilo jedan dug put poetske mimikrije ("To je pesnik koji se neprestano menja i koji govori različitim jezicima poezije", rekao je Konstantinović za poetu koji je iz nadrealizma prelazio u ekspresionizam, simbolizam, društveno angažovanu poeziju, ekspresionizam i, na kraju — signalizam), Jocić je sanjao kao što nadrealisti sanjaju, burno i jako, u lirskoj silini.
San ili biljka, nadrealistička poema i ujedno njegovo prvo objavljeno delo, energetsko je središte njegovog nadrealizma: brza, iskidane semantike, alogične strukture, hermetična, i pisana kriptičnim jezikom sna. O drugom snu, Jocić je nekoliko pesničkih stilova kasnije. "San jednog doba", govorio je, "vidi se ne samo u umetnosti toga doba, već i udrugim oblicima i pojavama života toga doba; vidi se u modi, u etikeciji, u dizajnu, u svim komunikacijama i informacijama, u svim strukturama datog društva"; Jocić je zamenio san poezije snom kulture. U
Snu i biljci, Jocić je automatski pesnik, sa otvorenim autoputem između svesti i podsvesti, pesnik pesama radi, sanjar radi snova. U svojim poslednjim zbirkama, međutim, Jocić je pesnik sveta i kulture.
Posle
Kurira na prozoru, zbirke gargantuanskih stihova i džungle krležijanskog ekspresionizma, Jocić drugu zbirku neće objaviti narednih dvanaest godina.
Mesečina u tetrapaku (
Signum temporis) izlazi 1975. godine, godinu dana pre nego što će pesnik onaj san postmodernog doba zabeležiti u eseju "Onirički jezik sadašnjice" i skoro pola veka posle svoje prve nadrealističke poeme. Tom zbirkom, Jocić je naizgled konačno napustio nadrealizam (iako će se on stilski provideti u nekim od novih pesmama) i pridruži se signalizmu, neoavangardnom umetničkom pravcu Miroljuba Todorovića. Godinu dana kasnije, Jocić objavljuje i
Koliko je sati, još jednu zbirku signalističke poezije, ujedno i njegovu poslednju[1]. Kako se pesnik, koji je pre ovog neoavangardnog pravca govorio mnogim jezicima poezije, ponašao unutar tog signalizma — jedinog pravca kojem je, pored signalizma, i deklarativno izrazio pripadnost?
Signalizam je raznolik. Ne računajući njegov početni oblik, scijentizam, Miroljub Todorović nabraja nekoliko vrsta signalističke poezije: vizuelnu, kompjutersku, stohastičku, statističku, tehnološku, varijacijsku[2]. Svi ti poetski oblici podrazumevaju nov stil i nov pogled na svet, koji se u najkraćim crtama svodi na prihvatanje naučnog racionalizma 20. veka[3] u koji spadaju i tehnološke inovacije poput mas-medija ili mas-proizvodnji (koje su umnogome, kao što je Jocić predvideo u svom "snu", promenile modu, dizajn, slikarstvo i uopšte umestnost postmodernog sveta.). Osnovu signalističke poezije možemo naći u teoriji informacija[4] — opet, kao što je Jocić govorio o "komunikacijama i informacijama" nove epohe — koja se ostvaruje i kao filozofsk-tehnološki pogled na svet u vidu koncepta
planetarne komunikacije, ali i u smislu konkretnog zalaganja za drugačija pisanja poezije, koja su anti-romantičarska u tolikoj meri da se jasnoća, originalnost i negiranje ideala Pesnika traže u jeziku nauke i mašina[5]. Ovde primećujemo implikacije ona dva sna Ljubiše Jocića, jednu čisto stilsku, drugi kulturološku, budući da je Jocić signalizam prevashodno prihvatio u smislu kulturne filozofije. Njegov pesnički stil, i sam po sebi raznolik raznolik, samo se prilagodio novoj poetici. Postao je mimetičniji, jasniji, manjeg zamaha; teme novih pesama vrteće se manje oko ličnih, mračnih ispovesti a više oko različitih elemenata masovne kulture i potrošačkog društva. Todorović je jednom prilikom izjavio da je iz okrilja signalizma proizišao i srpski poetski postmodernizam[6] — u tom slučaju,
Mesečina u tetrapaku je (zajedno sa
Koliko je sati) svakako jedna od prvih i savršenijih primera srpske postmoderne poezije.
Dakle, Jocićev pogled na svet u ovim poslednjim zbirkama je van sumnje signalistički, odnosno postmodernistički. On sada peva o vozovima, portabltuševima, prodajama, rasprodajama, proizvodima, kompjuterima, montažama, industrijskim kopanjima, plakatima, reklamama, kibernetici, ambalaži, šamponima i soliterima. Ali te pesme se ne pevaju na isti način, iako dele zajedničke tematske skupove. Jezik Jocićeve signalističke poezije nije ekstreman kao što bi implicirali Todorovićevi poetski žanrovi; naprotiv, Jocićev jezik u
Mesečini i tetrapaku je od strane kritike okarakterisan kao "jezik tetrapaka" ili "tehnološki jezik"[7], što će reći da je u pitanju veoma čist i jasan jezik sa minimumom ekstremizma Todorovićevih žanrova, poetski jezik koji će ipak u onom prepoznatljivom Jocićevom kolažiranju dobiti mračniji i krvaviji prizvuk. To je jezik čiste informacije:
Ne stavljam datume ni na šta
čak ni na pisma
sve se to događalo u jednom životu
i tako ako se bude preturalo po mojim
hartijama ne može da se gleda segment
po segment[8]
Ali, i dalje se u Jociću ponekad oseća nalet nadrealističnog, grotesknog jezika, koji će i dalje, međutim, govoriti o novom čoveku novog društva:
agresivno pile hibridno poludelo drugom
piletu kroz kloaku kljunom vadi creva
hraniš se tim ludilom i teladima iz inkubatora
opijanih pivom zatrovanog tkiva
bez sunca i kretanja
hibridni mladići i devojke fiksani i nadimljeni
marihuanom otupeli masiraju trbuh
zaglušujućom muzikom[9]
Zapravo, samo će se ponekad u ove dve Jocićev poslednje zbirke javljati prava signalistička igranja stilom (signalističkim jezikom se, nasuprot tome, sasvim komotno služio). "Velika i mala slova", jedina Jocićeva pesma koju je Vojislav Despotov uvrstio u
Čekić tautologije, svoju pesmaricu neoavangardnih eksperimenata, govori o jezičkoj, ili bolje reći grafičkoj invenciji koja se nedvosmisleno može povezati sa vizuelnom (odnosno verbovizuelnom) signalističkom poezijom i opštim temeljenjem na teoriji informacija.
može neko i da ne zna kako se šta piše i zato ne treba da piše
vaŽna je komUnikacija
svaki čovek malo ili mNogo Pismen ima šta da saopŠti
(...)
MOGU SE CELE NEKE REČENICE PISATI VELIKIM SLOVIMA
ili malim
tako bi se u ŠTAMPARSTVO UVELA NEKA VRSTA DIZAJNA I TO
SVAKAKO treba uraditi[10]
Donekle je slična i "Niko nema prava da se igra sa smrću ili smrt se igra sama sa sobom", odnosno "De Lux Niko nema prava da se igra sa smrću ili smrt se igra sama sa sobom", dve gotovo identične pesme koje svojim položajnim varijacijama podsećaju na Kenoa ili Prevera, a koje mogu vrlo lako pripadati varijacijskoj signalističkoj poeziji.
Jasniji stil je, čini se, pružio Jociću priliku da se sada češće bavi i autopoetičkim stihovima. Kao što se već videlo, u pesmi o velikim i malim slovima vidi se njegovo zalaganje za vizuelizaciju jezika. On još peva i o svojoj naklonosti prema odlomcima i "krnjavim knjigama", čime predviđa paradoks informacione kulture 21. veka i loših posledica inflacije beznačajnih i polovnih informacija, društvenih mreža, mikro-blogova, tizertrejlera i RSS fidova; sa jasnom razlikom što on u takvim odlomcima ne vidi otpad, već poeziju:
voleo bih da gledam krnjave filmove da čitam
krnjave knjige kojima nedostaju stranice
kada bi moglo i da gledam krnjavu televiziju[11]
Možda najupečatljivija takva autopoetska pesma jeste "Oglas-pesma" iz
Koliko je sati, koja je i najubedljivija u destrukciji romantičarskog ideala pesme i pesnika. Uviđamo dva glavna trenutka: prvi, da samo potpisivanjem nasumičnog oglasa Umetnik od njega čini umetničko delo — da li je u pitanju signalistička dekonstrukcija Pesnika-Tvorca, ili njegovo slavljenje, jer on samim svojim prisustvom (tj. potpisom) od trivijalnog teksta čini poeziju? Sam izbor je, dakle, čin umetnosti. Umetnički čin više nije stvaranje već jednostavna promena konteksta. Drugi trenutak: u pitanju je
oglas, kratki prozni oblik savremenog marketinško-potrošačkog društva, koji se svojom jasnoćom i konkretnošću izraza (jedan oglas, jedna reklama, jedna misao, jedan signal — dopišete li svome oglasu višak informacija, niko neće kupiti ono što nudite) savršeno uklapa u signalističku estetiku.
dovoljno je da uzmem jedan oglas i da ga
stavim u svoju knjigu
dovoljno je da sam ga izdvojio
dovoljno je da sam ga stavio u knjigu
dovoljno je da sam ga samo potpisao
i on postaje pesma[12]
Jociću, sa druge strane, nije problem da u takvim pesmama podriva i
signalističke ideale poezije, one uspostavljene (i menjane) od strane Miroljuba Todorovića. Postojanje kritičke svesti jasan je znak živog entiteta; kada bi signalistički pesnici bili isključivo pozitivno nastrojeni prema kući u kojoj stvaraju poeziju, signalizam bi ostao samo intimni, veštački konstrukt. Jocić, koji je i sam pisao signalističke eseje i proglase, ipak ostavlja sebi slobodu da se u ovaj stilski pravac kreativno ugradi, a ne da slepo prihvati njegova pravila:
poeziju posmatra i ispituje nauka ali nauka
nije poezija
poezija može sebe da ispituje i proučava
samo poezijom
poezija može da informiše ali nije informacija
(...)
poezija ne zamenjuje zbiljnost za maštu ona je
sama mašta sama zbiljnost[13]
Tim jasnijim i konkretnijim stilom Jocić piše i neke jednostavne linearne realije, gotovo stoprocentno mimetičke crtice poput onih u "Tuš portablu", "Vozu", ili nešto poetičnijim "Slapovima na Plitvičkim jezerima" u
Koliko je sati. Međutim, taj jednostavan stil — posebno kada ga uporedimo sa glomaznošću
Kurira na prozoru — ne znači da Jocić u tim pesmama isključivo opisuje, bez ikakvog kulturološkog promatranja. Jocić će tako suptilno naginjati ka "svojim" vizuelnim umetnostima, žaleći zašto u Beogradu više nema toliko plakata.
Mislim da je grad izgubio nešto od svog izgleda
to su bile džinovske slike koje su se stalno menjale[14]
Ali Jocić je neobičan signalista i postmodernista. U
Mesečini u tetrapaku imamo pesme koje su izrazom jake kao i najjače iz
Kurira na prozoru, te njegove najintenzivnije zbirke. Imamo "Mesečinu u tetrapaku", "Signum temporis", "Ugasi svetlo", "Ironično proleće", sve te pesme koje postaju malo manje ispovedne, a mnogo više počinju da se bave ljudskim duhom u vremenu kada se "i krv može kupiti i potrošiti"[15]. Jocić dobro opaža i morbidnim tonovima prikazuje sliku potrošačkog društva, baveći se pritom i prirodom znaka, prepoznavanja, moralnosti i jedinstvenosti. To je svet gde se potrošaštvo dovodi do apsurda, istog onog do kojeg su nekad dolazile Jocićeve erotske igrarije u
Poemi bez naslova.
Imam li na prodaju stare večeri
rasprodaja pogrešno zapamćenih melodija
zgažen puž plašljivog mog čula pipanja
promočeno vreme i posle osušeno i izbledelo
da se i ne poznaš da ne spoznaš u podrtoj vreći
pamćenja u jalovoj hronici svog života
šta je to požutelo šta je uvelo pod kučinama i trinjama[16]
Jocić napada potrošačko društvo ali ne napada umetničke manifestacije takvog kulturnog obrasca — Jocić, tako, nimalo nije protiv lepljenja plakata u Beogradu, već, naprotiv, žali za njima, videći u njima esenciju pop-kulturne potrošačke umetnosti, i krivo mu je, kako se vidi u završnim stihovima, što
plakate sve više potiskuju drugi mediji najviše
verovatno svemoćna televizija[17]
U drugoj pesmi, Jocić se prekorno obraća Timoti Liriju: psihologu, zagovorniku psihoaktivnih supstanci, anarhisti, kritičaru vlasti, borcu protiv opresivne vladavine, kontra-kulturologu, prazačetniku transhumanizma. Liri je gotovo savršen prototip todorovićevskog signaliste u gotovo svakom pogledu. I opet bi bilo uobičajeno da Jocićevi stihovi predstavljaju potvrdno klimanje glave u pravcu akcija ovog alternativnog intelektualca — ali oni su u najmanju ruku neodobravajući. Jocić će biti signalista, ali po svojim pravilima! Jocić, kao i Liri, primećuje krvoločne tendencije kapitalističkog sveta, ali ne odobrava činjenicu da se Liri protiv toga bori, između ostalog, i drogama,
farmakološki "gangsteri su poslovni ljudi koji ulažu u
berzu naoružanja" Timoti Liri nije droga
najbolja nada za svet nenasilja i sam si se
nazivao "pacifistom manijakom" kad si udarao
i udarao u zvečarku ruke su ti otekle pred
mladom ženom i guruom slepi grč ubistva:
"Dosta dosta mrtva je"[18]
Za Ljubišu Jocića ne može se dakle, tvrditi da je bio epigon, da je bio poza, da je iz jednog pesničkog pravca u drugi preskakao samo oponašajući njihove stilove. On je u signalizam uplovio svim bićem, ne samo sa jasnim poetskim stavom već i sa jasnim pogledom na svet. Jocić nije samo pisao pesme signalističkim jezikom nego je i moderan svet posmatrao očima signaliste. Bivši nadrealista i vizuelni umetnik koji nikada zapravo i nije prestajao da bude nadrealista i vizuelni umetnik, tako otvoreno i iskreno žali za nestankom beogradskih plakata, prepoznajući u njima dela "Poloka Varhola Tapia Raušenberga Džonsona", ali i profetski zaključujući da će se plakati sa ulica prebaciti na izložbe i sajmove, jer on njih vizionarski prepoznaje kao Umetnost, kao što su i obični novinski oglasi za njega Umetnost. Isto tako, Jocić bez zadrške osuđuje puteve Timotija Lirija koji bi nekom drugom možda poslužio kao uzor; ne, kaže on Jocić njemu, svet je loše mesto ali se protiv toga ne bori drogama. I naravno, iz takve perspektive — svoje lične vizije humanizma, iz koje zaključuje da je svetu već dosta "mutiranih pilića" i "horora na TV aparatima" da bi moderni čovek svoj unutrašnji mir sada nalazio u hemijskim derivatima opojnih biljaka — Jocić je u pravu.
Možemo to, ako hoćemo, pripisati Jocićevom nadrealističkom buntu. Bezbedno je zaključiti da se se Jocićev nadrealizam, to jest njegovi tragovi, završava sa
Kurirom na prozoru, ali povremene kapi Jocićevog ludovanja iz one prve, snovite poeme mogu se ponekad uočiti i u njegove poslednje dve zbirke. Možemo, na kraju, iskopati jednu malu pesmu, sićušan katren nazvan "Sanjarenje", smešten u zbirci
Skriveni svetovi, Jocićevoj poslednjoj objavljenoj. Tih nekoliko stihova mogu se činiti kao njegova
Bura, sladak oproštaj od jednog bivšeg pesničkog bića i lep naklon njegovim nekadašnjim sanjanjima, ostavljena usred vihora pesnikovog okretanja ka drugoj kulturi i drugoj poetici u kojoj je našao "i svet i sebe".
odlutaš u prazninu
i za čudo tamo nađeš i svet i sebe
iako ničemu ne možeš da daš ime
sve ima dušu[19]
________________
[01] Ne računajući nezavršenu zbirku Nulti čas koja je ostala u rukopisu. Đorđije Vuković je u Jocićeve Izabrane pesme uvrstio samo dve pesme iz ove "zbirke": "Da vratiš se zar" (prvobitno objavljena u Poljima, god. XXIV, br. 228, februar 1978, str. 4); i "Nulti čas 1980." (prvobitno objavljena u Književnoj reči, god. VII, br. 96, 10. mart 1978, str. 9).
[02]Miroljub Todorović, Signalizam, http://signalism1.blogspot.com/2010/01/signalizam.html (prvobitno objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal, br. 1, Beograd, 1970; i u knjizi Signalizam, Niš: Gradina, 1979).
[03] "Nauka je sredstvo Poezije. / Nauka je proizašla iz Poezije. / Moderna fizika, hemija, matematika i biologija / tek sada pokazuju koliko je bilo veštačko / i apsurdno podvajanje Poezije i Nauke. / Ajnštajnova teorija relativiteta je pored / Pesme Nad pesmama, Plača Jeremijinog i / Homerove Odiseje najlepša pesma ispevana u / slavu čoveka. / E = mc² vrhunska metafora."; Miroljub Todorović, Planeta, Niš, 1965, str. 68. Navedeno prema: Živan Živković, Poetika signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/[/i]poetika-signalizma_22.html (prvobitno objavljeno u Živkovićevoj knjizi Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, Paraćin: Vuk Karadžić, 1994).
[04] Živan Živković, Geneza signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/genezasignalizma.html (iz iste knjige).
[05] Kao primer možemo uzeti kompjutersku poeziju, koju Miroljub Todorović definiše na sledeći način: "Kompjuterska poezija nastaje u saradnji sa elektronskim računarom. Prema stepenu i načinu saradnje umetnika i mašine razlikujemo više metoda i vrsta ove poezije: bez završne intervencije autora, sa manjim ili većim intervencijama, vanmašinska kreacija na kompjuterskom jezičkom materijalu, pesnička kreacija na kompjuterskom jezičkom materijalu, kompjuterska vizuelna poezija sa programiranjem slova i znakova". Navedeno prema: Miroljub Todorović, Signalizam, http://signalism1.blogspot.com/2010/01/signalizam.html.
[06] Miroljub Todorović, Tokovi neoavangarde, Beograd: Nolit, 2004, str. 79. Navedeno prema: Dušan Stojković, Poetika signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/poetika-signalizma_19.html.
[07] Živan Živković, Geneza signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/genezasignalizma.html.
[08] Ljubiša Jocić, Izabrane pesme, Beograd: Srpska književna zadruga, 1981, str. 20 ("Datumi", Mesečina u tetrapaku).
[09] Isto, str. 163 ("Pozdrav Timoti Liri", Mesečina u tetrapaku).
[10] Isto, str. 167-8 ("Velika i mala slova", Mesečina u tetrapaku).
[11] Isto, str. 191 ("O odlomcima", Mesečina u tetrapaku).
[12] Isto, str. 212 ("Oglas-pesma", Koliko je sati). Pesma je navedena u celosti.
[13] Isto, str. 213 ("Domovina", Koliko je sati).
[14] Isto, str. 161 ("Beograd bez plakata", Mesečina u tetrapaku).
[15] Isto, str. 170 ("Oko", Mesečina u tetrapaku).
[16] Isto, str. 156 ("Ugasi svetlo", Mesečina u tetrapaku).
[17] Isto, str. 162 ("Beograd bez plakata", Mesečina u tetrapaku).
[18] Isto, str. 164 ("Pozdrav Timoti Liri", Mesečina u tetrapaku).
[19] Isto, str. 209 ("Sanjarenje", Koliko je sati). Pesma je navedena u celosti. academia.edu
