sledeća tema »

[Angelina]

**




SAŠA RADOJČIĆ
(Sombor, 12.01.1963)

Saša Radojčić, pesnik, kritičar, esejista i prevodilac, rođen je 12. januara 1963. u Somboru. Diplomirao je i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a na Filološkom fakultetu u Beogradu magistrirao je u oblasti nauke o književnosti.

Predaje filozofiju umetnosti na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.


Objavio je

zbirke pesama: Uzalud snovi (1985), Kamerna muzika (1991), Amerika i druge pesme (1994), Elegije, nokturna, etide (2001), Četiri godišnja doba (2004), Cyber zen (2013) i Duge i kratke pesme (2015);

teorijske knjige: Ništa i prah. Antropološki pesimizam Sterijinog Davorja (2006), Stapanje horizonata. Pesništvo i interpretacija pesništva u filozofskoj hermeneutici (2010), Razumevanje i zbivanje. Osnovni činioci hermeneutičkog iskustva (2011) i Uvod u filozofiju umetnosti (2014).

Za poeziju je dobio nagrade "Branko Ćopić", "Đura Jakšić" i "Lenkin prsten"; za književnu kritiku nagradu "Milan Bogdanović"; za celokupno pesničko delo Disovu nagradu, 2015.

Bio je član uredništva časopisa Letopis Matice srpske, Dometi i Norma. Pokrenuo web magazin za poeziju Metafora.

Član je Srpskog PEN centra, Srpskog književnog društva, Srpskog filozofskog društva, Estetičkog društva Srbije i Društva za antičke studije Srbije.

Oženjen, ima dva sina.


* * *

U okviru noćnog programa, u emisiji "Građa za snove" reč je o pesničkom stvaranju, o savremenoj srpskoj poeziji i
o knjizi Saše Nedeljkovića "Jedna pesma"

Zvanična internet prezentacija Saše Radojčića » » » »

[Angelina]

**
Stihovi Saša Radojčić
CYBER ZEN


NAUK O ELEMENTIMA

taj cvet na vodi
ta stabljika trske
taj oblak što se polako skuplja
a ujutro ga više neće biti
taj žabac koji se nerazumno raduje
rizikujući da prsne

taj šum vetra u krošnjama
to krckanje grančica u rogozu
što odaje nešto veliko
vepra ili srnu
a možda i malo
miša ili izgubljeno pače

ta svežina trave
ta toplina na koži
sve to što napada
utrnula gradska čula
ili-ili digitalnog uma
sav taj život

ne znam šta je

a šta je pesma

znam
ali

ne mogu ti reći


LAKE BELE HALJINE

sasvim obična soba
zapravo se ništa ne događa.
mlada žena sedi kraj prozora
na krilu drži sklopljenu knjigu.
malo se okreće ili se to pomera
onaj koji gleda. oči su joj smeđe

ali pomalo nadute kao od suza.
još uvek se ništa ne događa
osim što ona ustaje držeći knjigu
jednom a razmičući zavesu drugom rukom.
dan je napolju i svetlo je.
ona uzdahne i privije knjigu na grudi.

ne vidi se naslov na koricama
tople boje ženinih očiju
ali mora biti da je poezija.
jer šta bi drugo mamilo suze
na lepe oči mlade žene
u lakim belim haljinama?


TELO PESME

eno ga eno
mali božanski muzičar
prerušen u bumbara
crnog kao skriveni deo duše
hoće da se rasprsne
od radosti od zadovoljstva
od procvalog života

moj pas privučen muzikom
pokušava da ga ulovi
da ga proguta spljeska
ili šta već psi rade
sa letećim stvorenjima

zaleće se okreće i skače
pri svakom skoku u prazno
škljocnu oštri zubi
dodajući takt
taj ples traje
dok psu ne dodija
pa otkaše do hlada
i teško padne
na gustu travu

i dok isplažen dahće
sijaju njegove krupne
ljudske oči
ali to u njima nisu suze
to što mogu da okusim
nije razočaranje
što u njima bljeska

te večeri
bučni crveni avion
kružio je nad predgrađem
nameran da potruje
komarce zunzare gamad
sve od čega nema koristi
što ne doprinosi
opštem blagostanju

psa sam uveo u kuću
da ne gleda pomor
da sačuvam njegovu nevinost
da mirne snove sanja

jer eno eno
u gustoj travi se crni
poslednjom snagom mrda
zgrčeno uskoro mrtvo
telo pesme


UOSTALOM

sve mi je leto već dalo
što je stajalo do njega:

čisto nebo i igru oblaka,
tresak munja i potpunu tišinu,
kovitlace boja lišenih formi,
jutra ispunjena mirisima
i novom nadom,
večeri koje se dugo gase
u noć koja prekratko traje,
topla i meka,

sve, sve mi je leto dalo:
tamne šume i bele gradove,
krte trave i puste ulice,
dolaske i odlaske prijatelja,
dodire tuđeg tela,
sve privide sila
koja je sebi mogla da stvori
uplašena duša

i da traži još jednom
sve to, još jednom, bar.

[Angelina]

**
Stihovi Saša Radojčić
DUGE I KRATKE PESME


LETO

to su neke druge lađe,
sa jedrima istkanim od zaborava —
i drugačije su plovidbe,
po morima zapenjenim nadom —
iz kojih rastu ostrvlja,
obećanja, jezici.


***

sve duže senke
kako se popodne duži
žure da sretnu se i stope
sa unutrašnjom senkom noći.
leto je, i gust miris lipa,
čaj vazdušni, prosut
ponovo nad gradom,
još jednom dočekah u samoći.
još jednom u samoći
otkinuh parče večnog leta.
žaloban vek prođe:
u tri-četiri ljubavi
čitav život mi stao.


***

nebeske šajke čekaju, spremne
da preplove s kraja na kraj vek.
u potpalublju, nezbunjeno vrevom,
dete sriče svoj posed,
još ne znajući:
nikad se ne vraćamo
jer nikud ne idemo,
pa da nam reč "povratak"
znači opet, tu sam, u prvini.
jer ni prvine nema,
jer smo u raskoraku,
jer smo u procepu.
reč "povratak"
možda razume majka,
evo me u iskušenju da kažem.
ali to nije moj način.


***

samoća je uvek unutra.
učim da govorim reči,
rečenice.
učim ih naglas, iznenađen.
čudim se svome glasu,
tako dugo
bio sam odvojen,
tako daleko.


***

da li bi ovde mogao
da pronađeš spokoj?
unutrašnji glas
da slušaš?
mirno da tečeš dane,
jedne drugima nalik?
da skriješ se,
a ne da bežiš:
dok vreva narasta i opada,
da postaneš nevidljiv,
da budeš senka koju šara
blag večernji vetar?


***

ovo nije moj način
da budem spokojan.
ovo nije moj način
da budem srećan.
ovo nije moj način
da budem spokojan i srećan.


***

ili,
gde jezik više nije potreban.
gde topla prašina lepi se za noge.
gde ne prestaje život.
samo se menjaju dnevni i noćni
zvuci, koraci i šušanj,
voda i zemlja, dah i duša,
večnost koja nije počela
i nikad ne okončava,
sa radošću bez razloga,
životom ovde, životom sada.


***

u vodi se ogledaju
tragovi na nebu.
koji li od njih nosi
moj jezik u čvor svezan,
dužnosti koje propustih,
obećanja koja nisam dao?


***

iz grada u šume, u trave.
svežini jutra koje oslobađa.
svežini noći koja oslobađa.
zaboravu koji možda leči.


JESEN

svet ne spava, uvek je budan.

jutro je vlažno i hladno.

prema kanalu izmaglica.

preko gole lazićeve njive
protrčao zec.

umornim svircima
u veliku plastičnu kesu
trpaju hladne ostatke pečenja,
u dubok džep nedopijenu flašu.

život je to,
život što ne misli o svetu,
svet što ne misli o životu.
samo traju,
prepliću se,

sudaraju.

jesu.


***

još jedna je godina prošla:
tačno toliko kraći su dani
svima koje voliš.


***

reči nisu potrebne,
reči nisu dovoljne:
jutros se osećaš spokojan
i čist, kao svet
što star i umoran
pribira nadu
u novi početak,
uvek novi početak.


***

sasvim tanki oblaci
i nitasto sunce
(setiš se one zagonetke),
opipljivo i toplo,
prosulo se obalom.
bablje leto,
časi produženih nada.


***

ovde reka ništa ne spaja
i ne deli ništa.
mostovi su u nama,
u nama su granice.
svemu što prolazi
ogrćemo veo smisla
i zatamnjujemo sjaj stvari
o trajnosti snujući.
a kako i da bude jasno —
jasna je reka,
njen tok od izvora do ušća,
šume sa suprotne strane,
vetar koji će doneti kišu.
kišu koja će dugo liti
i natapati tlo
i nagristi temelje
i preobraziti se
u nešto drugo.


***

još jedna je godina prošla.
divlji rogač otključava detinjstvo,
kesten — život koji se obnavlja.


***

sve kraći, a kišni, dani.
panonska tuga
što uvlači se
duboko u pore,
kao crv u dasku,
kao memla
u zidove od blata.
to da si glib
i glib da ćeš postati,
nigde nije toliko jasno
kao ovde, među starim kućama
zatvorenih prozora
pred kojima sede
starci drvoredi,
zaboravljena mladost.


ORFEJ U GLAVNOM GRADU

                          četiri snoviđenja

velika bomba će pasti na grad
na grad će pasti velika bomba
pašće na kuće na bašte na drvorede
na grlice će pasti na kosove
na mrave bubašvabe na miševe
velika bomba će pasti
na ulične mačke
na prljavu decu sa ulice
pašće bomba velika na prosjake
pobiće siromašne
pobiće gladne
glad će ubiti velika bomba
ubiće glad
ubiće stid kad padne
greh će pročistiti
kad padne kad padne
a pašće

a ti šta ti radiš
ti što se u grad vraćaš
ti što se osvrćeš
na sve strane
— tebe tražim

svi beže
svi se sklanjaju
sklonila se vlada vojska policija
sklonili se poreznici i pekari
trgovci vozovođe medicinske sestre
beži zdravstvo sudstvo
škole beže univerziteti
beže popravni domovi
domovi za stare beže
beži starčić na biciklu
okreće pedale i u zvonce lupa
beže noćne ptice
vredni mravi beže
beži narod tiska se
uska grla preskače
neki se u reku bacaju sa mosta
neki već plivaju neki tonu
neke već struja nosi
ovi se guraju u podrume
u rupe u šahtove se tiskaju
po dvoje po troje desetoro
onaj se pod ćupriju zavlači
tesno mu pa stenje
ovaj kopa sebi jamu
onom pola noge viri
ovaj se već zatrpao
onaj na drvo se popeo i viče
izvadio neke hartije pa čita
poziva na razum objašnjava
pod drvetom dve žene plaču
treća im se smeje

a ti šta ti radiš
ti što se u grad vraćaš
ti što se osvrćeš
na sve strane
— tebe tražim

nije to strah
nisu ledeni trnci koji prođu duž kičme
kada čuješ tihi glas na neočekivanom mestu
tamo gde misliš da si potpuno sam
nije čisti strah
pred postojanjem izvrnutim naopačke
pred onim o čemu si samo slušao da ga ima
a sada vidiš kako neumorno posluje
zar može biti strah
to što pokreće zamajac našeg sveta
zupčanike jednom navijenog časovnika
pozorje pažljivo podeljenih uloga
zar može strah
da smisli godišnja doba
tokove reka klijanje žira
zlatni šum visokih trava
nosi li nas to strah
od bola od gubitka od kraja
od onoga što dolazi posle kraja
od onoga što nema kraja
bežimo li to iz straha
strah li je ono zbog čega bežimo
ili je strah ono od čega bežimo
čisti užas

a ti šta ti radiš
ti što se u grad vraćaš
ti što se osvrćeš
na sve strane
— tebe tražim

jedan zinuo i ćuti
jednom je svega dosta
jedan se svemu čudi
jedan tegli kofer sa knjigama
jedan uprtio televizor
jedan nosi pola šunke
jedan ništa ne nosi
ali džepovi mu puni sitnine
pa zvecka pri hodu
jedan se natrontao
jedan samo u gaćama
jedan vuče kera
jedan trudnu ženu
jedan susetkinu babu
dvojica se oko nečeg tuku
dvojica trče cik-cak
dvojica ponela kauč
dvojica stala na uglu
pa jedan gleda levo
jedan desno
dvojica skaču sa najviše zgrade
i dugo mašu rukama potom
još jedan kao da okleva
pa se i on baca
dole dole
dole su već naslagana tela
već mnogi su pobegli
već mnogi se spasili

a ti šta ti radiš
ti što se u grad vraćaš
ti što se osvrćeš
na sve strane
— tebe tražim

[Angelina]

**
Stihovi Saša Radojčić
ELEGIJE
NOKTURNA
ETIDE


OVO VREME!

umesto da lažem kako ništa nije
sigurno, beležim nalik zatočniku
spokojnom zbog drevnosti svoga zaveta.
ovde je tako. sve manje je onoga

što bih zauzvrat mogao da žrtvujem,
kad bi samo dani što idu nosili
sobom lepša obećanja. nema mesta
radovanju. nema razloga za brigu.

negdašnji oblik stvari izgubio sam
birajući ovaj. trenutak promene je
ostao skriven, duboko. oslonci
koje pronalazim, samo su utehe,

izgovorene, potom zaboravljene:
popodneva nisu gora od jutara.


KAMERNA MUZIKA

stari su znali znanje. u njihovim
padovima, više no pridizanju,
odzvanjalo je mnoštvo. što je bilo
za slavu, slavilo se bez obzira
na žrtve. ponekad su i žrtve
slavljene. ponekad je muzika
dosezala do boga. nije se moglo
isteći zatajno, da ne vidi niko
(kap po kap). a mi, govorim bez ubeđenja
da me slede, nećemo svirati
u velikom orkestru. našem zvuku
su potrebne granice, zidovi ove sobe,
koža ovog tela. reči jednog jezika.


IZLAZAK, RATNE GODINE

najpre će oblaci
i kiša će
zaseniti varljivu jasnoću,
sunce, istinu. zatim će
pasti sneg, zaborav
preko svetske pravde.
biće hladno
i mirisno.
i tada ću izaći.

vidim: nad jednom stranom dvorišta
raskriljeni labud. nad drugom
mačonosac i pas.
uzdržano, savršenstvo slika
slobodnih od našeg govora,
pahulja teranih vetrom.
divno savršenstvo! — a menja se
raspored i lik koji tvore,
oči sveta,
ravnodušne.

[Angelina]

**
Stihovi Saša Radojčić


MOJ SIN ČITA

i ne primećuje
kako sunce smenjuje višednevnu kišu,
kako vazduh postaje topao i težak,
kako proleće uzmiče pred letom,
moj sin čita i ne primećuje
metež, ne vidi nikoga, ništa ne vidi,
ni pčelu koja mu je sletela na koleno,
ni oca mog koji sedi kraj unuka,
zamišljen u neku svoju misao,
zagledan u neku svoju nepostojeću tačku,
moj sin, trag moje duše, čita,
i ne primećuje ni zvuke ni mirise,
ni promene boja na običnim stvarima,
ne vidi ni mene, ponosnog i nespokojnog,
jer znam: on čita i život će proći kraj njega
kao što evo prolazi kraj mene,
koji sam proživeo više knjiga no dana,
moj sin čita i ne tiču ga se godišnja doba,
mršti se, zadubljen u putovanje,
i kaže mi, ne sasvim tamo, ne sasvim ovde,
kaže mi kao da odgovara na moje pitanje,
kaže mi glasnim i mirnim glasom,
i ne dižući pogled sa slova, žedan sam, tata,
tako sam žedan.


ALL YOU NEED IS LOVE

noć je pala na grad i ne prolazi.
zvezdice bućkaju kao alasi
zarobljeni u sopstvenim pričama.
leto je, i gust vazduh razblažuje
gospod dahom lakšim od rečenice.
opisa dosta, veli moja draga
i zatvara okna s ulice.
reči pomažu i ne pomažu, velik je
svet koji znamo i još veći onaj
nepoznat. zaboravi, dođi: veli.
krotak kao oblak tromi prilazim.
napolju, čujem, pomerio se list.
iz daleka zovu cvrčci. mirisi,
lavež, tresak vagona na stanici —
sve osta sa one strane prozora,
puko moguće, nikakva sigurnost.
van granice sobe, jezika, tela,
taj strahotan skok u tuđe i strano
što ga svagda činimo. opsenari
koji svoj um i čula opčinjuju.
— ali dođi, lekovit je zaborav.
sumnja je samo jedan, a ti možeš
poželeti drugi vid pouzdanja.
ne temelje, već skelu što u praznom
opstoji. ljubav je sve što ti treba.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*
Stihovi Saša Radojčić


RASTRGNUTI DIONIS

više puta sam umirao do sada
i oživljavao drukčiji i tvrđi.
svaki put sam gubio ponešto važno
od prirode čoveka i boga sticao
odličja stene. vekovima se pretvaram
u kip, u simbol u hramu, ukras
budućih naraštaja, skamenjujem se,
polako, kao što planine zru i
troše se, kao što more stari i,
gubeći zlatan sjaj, postaje plavo.
zlatna su samo još sela na morskim obalama
i deca na žalu koja će mi odbiti nos
i uši, polomiti udove, u ime jednog
drugog boga, koji svaki put kad umre
sve više postaje kamen a sve manje žrtva.
smestiće nas jednom zajedno, dva tužna
i umorna mramorna lika, u bliske odaje,
gde ćesmo se bez ijednog zvuka dozivati
i gledati kako novi bog i novi čovek
svakog trenutka umiru i oživljavaju,
sve dok ne počnu da se rađaju mrtvi
i stegnuti u hladni kamen. tada ćemo
poslednji put izaći iz preostale truni
života i smrt više neće biti potrebna.

"Opalo lišće" Pesme otpale iz antologije

[Angelina]

*

"DUGE I KRATKE PESME" SAŠE RADOJČIĆA


Svoje Proleće Saša Radojčić, laureat Disove nagrade za 2015. godinu, darovao je sedmom knjigom pesama — pod nazivom "Duge i kratke pesme" Radojčić je sabrao pesme iz zbirki Kamerna muzika, Amerika i druge pesme, Četiri godišnja doba i Cyber zen, pridodajući i nove pesme objavljene u periodici. Knjigu koja je izašla kao 40. u ediciji Knjiga gosta Gradske biblioteke "Vladislav Petković Dis" likovno grafički je uredio Zoran Jureš, akademski grafičar, pogovor je napisao Alen Bešić, književni kritičar, a štampanje knjige omogućila je Čačanska banka A.D. Čačak.

Bešić za Sašu Radojčića kaže da je najviše pisao o drugima a za sebe diskretno i samokritično. "On dugo vaga i brusi svaku reč, progovara samo onda kad je siguran da je dugotrajan proces kristalizacije proživljenog i čitalačkog iskustva, emocija i misli dostigao zadovoljavajući nivo unutrašnje izbalansiranosti", naglašava Alen Bešić u pogovoru nove Radojčićeve knjige. Saša Radojčić (1963-) za svoju poeziju nagrađivan je nagradama Branko Ćopić, Đura Jakšić, Lenkin prsten, godišnjom nagradom Društva književnika Vojvodine, a žiri u sastavu Vasa Pavković, predsednik, prof. dr Goran Maksimović i dr Đorđe Despić dodelili su mu Disovu nagradu za trajan doprinos srpkoj poeziji i uvrstili ga u laureate ove prestižne nagrade za životno delo.

Tradicionalno Gradska biblioteka "Vladislav Petković Dis" kao organizator svečanosti priređuje izložbu o dobitniku Disove nagrade i njegovom delu koje prati katalog. Autor ovogodišnje izložbe i kataloga pod nazivom Pesma, granica svetova je Olivera Nedeljković, a za dizajn i postavku izložbe pobrinuo se Milenko Savović.

Pedeset druge Disove svečanosti prati i časopis Disovo proleće koji izlazi kao hroničar ove kulturne manifestacije od 1971. godine. Na 54 strane 46. broja Disovog proleća objavljen je intervju sa Sašom Radojčićem koji je vodila Danica Otašević pod nazivom Mome hramu temelji u duši leže, kritički osvrti članova žirija kao i izbor iz Radojčićeve poezije. Jedno poglavlje časopisa posvećeno je Vladislavu Petkoviću Disu o kome pišu Vladimir Stanimirović (Krf, 1917), Borislav Mihailović Mihiz (1955) i Milica Baković koja ispravlja grešku staru čitav jedan vek vezanu za boj kod Smedereva o kome je Dis pisao za Ratni dnevnik (Boj kod Smedereva i Posle boja kod Smedereva) koji se odigrao 27. oktobra 1914. godine po starom kalendaru/9. novembra po novom, a u istoriji književnosti događaj na Molerovom šancu datiran je pogrešno da je bio 1915. Među svojima na ovogodišnjoj manifestaciji mesto su imali slikarka Nadežda Petrović, pravnik Mihailo Konstantinović, književnik Dragiša Vasić kao i pesnik Branko V. Radičević kome je povodom 90 godina od rođenja organizovan naučni skup. Gosti Disovog zavičaja bili su srpski pesnici iz Rumunije Slavomir Gvozdenović, Ljubinka Perinac Stankov, Goran Mrakić i Predrag Despotović.

Za novi broj Disovog proleća pišu: Dragan Hamović, Slađana Ilić, Marijana Matović, Marjan Čakarević, Ana Ristović, Nataša Popović, Olivera Nedeljković, Danica Otašević i mnogi drugi. Časopis je svojevrstan letopis Disovih svečanosti, događaja između dva Proleća, zavičajne baštine kao i mladih i još neafirmisanih stvaralaca.

ozonpress.net | 10.06.2015

[Angelina]

*

Saša Radojčić


POEZIJA BUDUĆNOSTI (anketa)


U poslednjem broju Letopisa Matice srpske, odgovori na anketu iz naslova. Evo mojih odgovora (i ovde):

1) Čini se da sa razvojem interneta i njegovim širenjem postaje uočljivo da se književnost polako seli na sajber prostore. Kada je u pitanju proza, ta selidba je dovela je do nastanka novih žanrova (tviter proza) novih načina pisanja (interaktivna proza) i čitanja (hipertekst) kao i do novih kombinacija čitanja i pisanja (fan-proza). Da li će se u tom prelazu/selidbi u nove, virtualne prostore, poezija ostati ista ili će se, i u kom smeru, promeniti?

1. Ne bi trebalo preuveličavati sadašnje potencijale mrežnih medija, niti ispoljeni nivo sposobnosti da se ti potencijali aktiviraju. Još uvek nemamo ne samo vrhunska, nego ni natprosečno kvalitetna književna dela ostvarena kao hipertekst. Sve je to ili, u boljem slučaju, eksperiment, ili, u gorem, prosta fasciniranost novim i nedovoljno poznatim. Linearno pisanje i čitanje su tokom poslednjih pola veka ozbiljno dovođeni u pitanje i teorijski, i u književnoj praksi. Ali još uvek su ključni radovi nelinearnog pristupa tekstualni, a ne hipertekstualni. Hipertekstualni Paund (ili pozni Lalić) bi bio prava stvar — ali toga jednostavno nema. Nekoliko je preduslova za jednu takvu pojavu: kompleksno, slojevito iskustvo; analitička sposobnost da se uoče i izdvoje ključni momenti iskustva, koji će biti pretvoreni u "veze" i "sidra"; sposobnost sagledavanja dela (hipertekstualne pesme) ne kao jedinstvenog predmeta, već kao skupa više od jednog mogućeg ustrojstva; poznavanje medija na tehničkom nivou; i kao poslednje — ili prvo — da se sve to sabere u jednom pesničkom biću.

U govoru o obećanjima koja prate nove mrežne tehnologije, ponekad se brkaju nivoi. Internet kao izdavačka platforma je jedno, retorika umreženih načina govora drugo, a treće novim medijima uslovljene promene u funkcionisanju nekih osnovnih odnosa — na primer, subjektivnosti, autorstva, identiteta umetničkog dela... Samo ovaj poslednji sloj pitanja je zaista umetnički relevantan. Da direktnije odgovorim na pitanje: suštinski karakter poezije se neće promeniti, ali će se sigurno menjati forme u kojima poezija ostvaruje komunikaciju.

2) Mogli bismo reći da je moderna proza, potraga za nemogućom prozom. Sličan put je imala i moderna poezija. Ona je nastojala da upotrebi pesnički materijal koji do tada nije postojao ili koga poezija prethodnih vremena nije moglo da savlada i potčini sebi. Da li je savremena poezija ima šanse da pesnički savlada građu kojoj joj pruža savremeni svet (proizvode kulturne industrije, dominaciju finansijskog sektora i Silicijumska doline, posthumanizam i postdemokratiju) ili će se skoncentrisati da opeva ono što traje?

2. Zbog čega "ili"? Poezija je oduvek, od nepoznatih majstora kojima su kasnije nadenuli zajedničko ime "Homer", u dosluhu sa svojim vremenom i u isti mah onim nadvremenim u njemu. Pitanje građe nije suštinsko pitanje za nju; svaka građa je moguća i dopuštena, kako ona nerazrešivo vezana za epohu, tako i ona koja u izolovanim trenucima obelodanjuje čovekove konstante — ljubav, veru i nadu, odnosno njihove suprotnosti — mržnju, sumnju i očajanje. Neki pesnici će staviti akcenat na te konstante, drugi će katalogizovati trenutke i stvari koje ih ispunjavaju. Ali nijedan pristup nije po sebi bolji od drugog.

Naravno, uvek se može podbaciti, hteti da se bude u dosluhu sa vremenom, a podmetati mu već iživljene predstave, ili simulirati iskustva. Ljude danas uglavnom ne bude petlovi niti časovnici sa tornjeva, nego digitalni uređaji i mobilni telefoni. Čak i najzabačeniji predeli su povezani, kablovima ili satelitskim signalom. U svaku devičansku reku neke budale su stigle da bace plastične boce. Ne šalju se ljubavna pisma, nego kucka SMS. Knjiški moljci prelaze na Kindle. Pastirice i pastiri se ne dovikuju preko brda, nego ćaskaju po nikad boljim tarifama. Svetli kneževi večeravaju po skupim restoranima, a čuvaju ih oklopnici sa škorpionom za pojasom. Brijane glave teme ćelavo u zanosu govori o moralu na jednom televizijskom kanalu, na sledeća dva se javno istresa poslednji nemoral. To je naša stvarnost, i u njoj treba da prepoznamo i izrazimo ono univerzalno. Univerzalno bez kolorita temporalnog i lokalnog je šuplja (i zato katkad zvonka) apstrakcija. To ne znači da se za motivom ne može ići u folklor, mit ili istoriju, ali i tada, da bi bila živa, poezija mora da diše i udiše atmosferu svoje
situacije. više » » » »

[Angelina]

*

RADOJČIĆ: SILE LJUBAVBI I STRAHA

Saša Radojčić o knjizi pesama "Sajber zen", stvaranju i savremenom svetu: Umetnost nije samo osmišljavanje postojanja, izraz umetnika, nego i ekstaza. Istorija se nadmeće sa najsmelijim proročanstvima i vizijama

Poezija je ono što čujemo kada bez glasa govorimo svom unutrašnjem uhu — poručuje pesnik i filozof Saša Radojčić na početku svoje knjige "Sajber zen", u izdanju Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani".

U zbirci neobičnog naslova, kojoj su kritičari na proteklom žiriranju za nagradu "Meša Selimović" dali veliki broj glasova, Radojčić opisuje intimne svetove i razmišlja o moći poezije.

■ Reči iz naslova su metaforičke. Prva upućuje na karakter svakodnevne stvarnosti koju živimo, i koja je sve manje stvarna a sve više virtuelna, propuštena kroz mreže medija. Druga reč cilja na stvarnost drugog reda, onu metafizičku. Naslov je mogao da glasi "Metafizika i svakodnevlje" — ali to priliči teorijskoj raspravi, a ne knjizi pesama — kaže autor za "Novosti".

Pesme su nastajale u rasponu od skoro 30 godina. Nude li one isti pogled na život? Koliko se svet promenio?

■ Istini za volju, pesme iz knjige su većinom nastale oko 2010, ali ima i starijih, nekoliko iz devedesetih godina prošlog veka, i jedna iz 1986. Za to vreme, svet i život su se nečuveno izmenili, pre svega u pogledu tehnoloških i socijalnih okvira čovekove komunikacije. To nije moglo a da ne ostavi traga na svakog od nas, na naše ponašanje, na viđenje sveta i života, i posebno na umetničku artikulaciju tog viđenja.

Takođe se promenio jezik kojim govorimo o izmenjenom svetu, a poezija kao jezička umetnost jednostavno ne može da pred tim zatvori oči. Sa druge strane, postoji i nešto što se nije izmenilo, neke opšteljudske konstante, osnovne emocije, na primer, ljubav ili strah, osnovni odnosi među ljudima, osnovne činjenice, kao što je smrt. Mi živimo u spoju tog konstantnog i onog promenljivog, pa zašto nam onda i umetnost ne bi bila takva?

Šta bi danas poezija i umetnost uopšte, trebalo da nam pruže i omoguće?

■ Upravo to: da nas pripremaju i ohrabruju za punu širinu ljudskih mogućnosti. Da slikaju naš svet, naše snalaženje u njemu. Da nam postavljaju pitanja. Ali i da nas privremeno izvedu iz sveta u nešto potpuno drugačije, u svoju stvarnost. Umetnost nije samo osmišljavanje postojanja, niti samo izraz umetnikove ličnosti — nego i ekstaza.

Šta je inspirisalo najdužu i apokaliptičnu pesmu "Orfej u glavnom gradu", kojom zatvarate zbirku?

■ Recimo da je to sve izmaštano, imaginarno. Ne usuđujem se da kažem nešto više. U podnaslovu, to su "četiri snoviđenja" — ona se razlikuju po izražajnom tonu, ali imaju zajednički refren, obraćanje onome koji ulazi u prostor smrti iz kojeg svi drugi nastoje da pobegnu. U jednoj od prethodnih verzija, svaki od delova pesme koja ima oko 200 stihova, nosio je naslov po nekom od beogradskih toponima. Na kraju sam od toga odustao. Jer, istorijska stvarnost kroz koju prolazimo i sama je prepuna apokaliptičkih scena, pa ponekad izgleda kao da se istorija nadmeće sa najsmelijim proročanstvima i vizijama propasti i uništenja. Pesnik samo treba sve to da gleda i sluša i kaže svoj odgovor, makar upola glasa.


MALE STVARI
Koliko se filozofija upliće u vašu poeziju?
■ U veoma velikoj meri, to je očigledno, od ravni pojedinih motiva, naslova, aluzija i skrivenih citata, pa sve do opšte intonacije stihova. Naravno, nastojim da pesmu ne pretvorim u traktat, i zato je ispunjavam slikama malih stvari i običnih dana. Ako bismo tražili poetičku etiketu za taj postupak, to je sigurno neka varijanta verizma, čiji zadatak je da snizi temperaturu pesme i unese nešto malo uvek lekovite ironije.

B. Đorđević | 09.03.2014. | Večernje novosti

[Angelina]

**
INTERVJU: SAŠA RADOJČIĆ, DOBITNIK "DISOVE NAGRADE"


NE PIŠE SE ZBOG NAGRADA, TO JE ONO ŠTO EKSTRA DOĐE

O čemu govorimo kada govorimo o budućnosti poezije? O poeziji ili o sebi? Jer da će poezije biti i kada više
ne bude nas koji o njenoj budućnosti razmišljamo, jasno je. Sa nama se ne okončava svet. U tom smislu, poezija
ima budućnost, bez obzira na budućnost pesnika. ("Budućnost poezije, bez znaka pitanja" Saša Radojčić)

Saša Radojčić (1963) dobitnik je književnih priznanja "Pečat varoši sremskokarlovačke", nagrada "Branko Ćopić", "Đura Jakšić", "Lenkin prsten", "Milan Bogdanović", kao i godišnje nagrade Društva književnika Vojvodine. Ove godine u maju dodeljena mu je i "Disova nagrada". Do sada je objavio šest knjiga pesama, šest teorijskih i kritičkih knjiga, šest prevoda sa nemačkog jezika. Poezija mu je prevođena na engleski, nemački, mađarski, poljski, rumunski, španski i slovenački jezik. Bio je ili još uvek jeste član ili predsednik žirija za praktično većinu pesničkih nagrada kod nas, sajamskih nagrada na sajmovima knjiga u Beogradu i Novom Sadu, i to za knjige teorije, esejisike, kritike... Kako nam je rekao, prvu ozbiljnu pesmu je objavio pre 32 godine, a prvu knjigu pre 30 godina.

"Somborske novine" (SN): Na manifestaciji "Disovo proleće" prošli ste put od člana žirija, književnog kritičara do laureata. Za šta se, u stvari, dodeljuje "Disova nagrada"?

■ "Disova nagrada" se dodeljuje za celokupan doprinos, ne za pojedinačnu knjigu. Praktično, ona je nagrada za životno delo. Neko je dobije ranije, neko kasnije. Meni je pripala malo rano, ali dobro. U Srbiji postoje dve nagrade za životno delo, nagrada "Desanka Maksimović", koja nema toliku tradiciju kao ova "Disova nagrada" koja je osnovana pre 52 godine, a dobili su je Vasko Popa, Desanka Maksimović, Veljko Petrović... Ostalo je i mnogo nagrada koje nisam dobio. Naravno, o nagradama ne treba previše govoriti. Jer, ne piše se zbog nagrada, to je ono što dođe ili ne dođe kad je delo okončano.

SN: Stiče se utisak da se o Saši Radojčiću kao pesniku, književnom kritičaru, profesoru, prevodiocu, intelektualcu, uglednom građaninu više zna i govori u drugim sredinama nego u rodnom gradu?

■ Meni se čini da sam dovoljno prisutan. Istina, kao autor sam u Somboru predstavio samo jednu svoju knjigu, i to prvu, 1986. godine, i nikad više. Međutim, govorio sam, često, o drugim umetnicima, piscima, slikarima... Prisutan sam u gradu, funkcionišem, postojim, imam adresu u Somboru, samo što nije bilo prilike da se predstave i moje ostale knjige. Da li je to dobro ili loše, ne znam... Meni to ne nedostaje, a da li se o mom radu dovoljno zna, to je stvar javnosti.

SN: Kako je to biti profesor?

■ Posle više godina na somborskom Pedagoškom fakultetu, prešao sam na Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, gde radim već četiri godine. Osećam povremeno neku vrstu nostalgije i želju da se profesionalno vratim u Sombor. Moja iskustva sa somborskim Pedagoškim fakultetom su lepa i to je sigurno jedan od napornijih, ali lepših perioda u mom životu. Upoznao sam mnogo sposobnih mladih ljudi, a sada upoznajem druge mlade ljude, buduće likovne umetnike. Neostvarena želja mi je da budem profesor filozofije u gimnaziji. Rad sa mladima čoveka podmlađuje, daje mu dodatnu energiju, na taj način možete da čujete, vidite, osetite način na koji mladi ljudi misle.

SN: Kakvi su studenti danas? Koliko su željni znanja?

■ Gledano unazad, u višegodišnjem prethodnom periodu možemo da primetimo da mladi dolaze na fakultet sa sve lošijim predznanjem, sa sve slabijom opštom kulturom. Za to sve nisu samo oni krivi. Krivi su ukoliko se nisu dovoljno samoobrazovali. Krivo je naše školstvo i sistem, a delimično je to duh vremena jer vi danas mladog čoveka ne možete da naterate da uzme knjigu u ruku zbog svih medijskih i multimedijskih izazova kojima je okružen. Radije će uzeti u ruke mobilni telefon koji je prikačen 24 sata na internet i koristiće svoje vreme, znanje, komunikativnu energiju na te stvari, a ne na ovako spore, dugotrajne medije kao što je knjiga. To je jedan globalan proces koji se može prepoznati svuda u svetu, ne samo u našoj zemlji. Ljudi su prešli na brže medije, radije koriste internet nego televiziju, radije televiziju nego knjigu. To je nešto neminovno. Pravo pitanje je da li savremena umetnost može da se prilagodi toj promeni i da sebe medijski predstavi. To ne znači da treba odustati od klasičnih knjiga, već treba iskoristiti potencijal medija i za komunikaciju i za prezentovanje. Tu se sada ukazuju razni problemi, recimo pitanje autorstva, jer tekst koji ste okačili na internet može svako drugi da uzme, citira, (zlo)upotrebi.

SN: Da li i Vi koristite društvene mreže?

■ Pisci koji vode računa o sebi treba da imaju nalog na Tviteru i da se povremeno oglašavaju preko društvenih mreža. Što se pre umetnici prilagode novim medijima biće bolje za njih, ali postoji opasnost da ih ti mediji progutaju, jer su oni sredstvo koje nije neutralno, koje vas tera da drugačije mislite. Tviter je nešto kao da se opredelite da pišete klasičnu sonetnu formu. Postoji zadatak, formalni obrazac koji mora da se ispuni i sadržaj koji u taj obrazac unosite. Na nekim društvenim mrežama sam aktivan, od Fejsbuka sam nekoliko puta bežao pa se vraćao, a sad sam to sveo na normalnu, podnošljivu meru. Ima dosta specijalizovanih mreža za naučnike, umetnike, slikare, pisce, pa ciljam na te specijalizovane mreže.

SN: Da li je teško u našoj zemlji pronaći izdavača koji želi da objavljuje poeziju?

■ U Srbiji nema mnogo izdavača koji rado objavljuju poeziju. Nekada je to bilo mnogo bolje, imali smo najmanje četiri-pet dobrih državnih izdavača... Sad je redovno objavljuju Kulturni centar Novog Sada i "Povelja" Kraljevo, a svi ostali po malo, "na kašičicu". Ima nekoliko izavačkih kuća koje je objavljuju samo zato što su njihovi vlasnici pesnici. Nema ekonomske koristi od objavljivanja poezije, a ko je objavljuje računa sa malim gubitkom. Iako to nisu skupe knjige, to je čist trošak za izdavača.

SN: Koliko čitate?

■ Neprekidno čitam. Svakodnevno. Ne čitam samo kad spavam. To se i po mojoj bibliografiji vidi. Mnogo sam toga objavio, a pišem možda deseti deo svog vremena koji utrošim na čitanje. Ne znam tačno koliko, ali sam više stotina, čak i preko hiljadu tekstova napisao o drugim knjigama, a mnogo više čitam nego što pišem. Imam sreće što je moja profesija takva da se čitanje smatra poželjnim.

SN: Da li se u našem gradu dovoljno ulaže u književnost?

■ Meni je potpuno normalno da Sombor ne može puno da ulaže u književnost zato što mora da ulaže u druge oblike umetnosti, koje su, objektivno gledano, važnije. Tu je Galerija "Milan Konjović", zbirka "Likovne jeseni", pozorište koje je apsolutno među prvima u zemlji i to je ono na šta najveći deo sredstava mora da ide. To je dobro i ispravno i tako treba da ostane. Bilo bi, naravno, još bolje da se u svemu tome nađe malo više i za književnu umetnost. Na primer, za časopis "Dometi" koji ima neko mesto u književnom životu Srbije. Koliko ulažemo u to, toliko i imamo, čak imamo i više nego što ulažemo. Za razliku od nekih drugih umetnosti, na primer likovne, koja proizvodi materijalne predmete koji se mogu posedovati, pa se oko nje vrti neki novac, oko poezije se, na sreću, novac ne vrti.

T. Stojković | 19.06.2015. | Somborske novine